Вилхелм Дилтај, ПОЕЗИЈА И ЖИВОТ

Поезија је приказивање и израз живота. Она изражава доживљај и приказује спољашњу стварност живота. Покушаћу да у сећање читалаца призовем црте живота. У животу ми је дато моје сопство у свом миљеу, осећање мога постојања, држање и заузимање става према људима и стварима око мене; они врше притисак на мене или ми доносе снагу и радост постојања, постављају ми захтеве и заузимају простор у мојој егзистенцији. Тако свака особа и свака ствар прима из мојих животних односа особену снагу и боју. Коначност постојања уоквиреног рођењем и смрћу и ограниченог притиском стварности, буди у мени чежњу за нечим трајним, непроменљивим, што не подлеже притиску ствари, и звезде које посматрам постају ми знамен једног таквог вечног, недодирљивог света. У свему што ме окружује накнадно доживљавам оно што сам сам искусио. Гледам доле под ногама мирни град у вечемјем сутону; светла која се једна за другим пале у кућама, за мене су израз заштићеног, мирног постојања. Тај садржај живота у мом сопству, мојим стањима, људима и стварима око мене, чини њихову животну вредност, за разлику од вредности које им придолазе њиховим делањем. И то је, ништа друго, оно што на првом месту песништво даје да се види. Његов предмет није стварност каква постоји за неки дух који спознаје, него својство мене самог и ствари, које наступа у животним односима. Одатле постаје јасно шта нам даје да видимо нека лирска песмна или нека приповетка – и шта за њих не постоји. Али животне вредности стоје у међусобним односима који су утемељени у повезаностл самог живота, и они дају значај личностима, стварима, ситуацијама, догађајима. Тако се песник окреће оном значајном. И ако сад сећање, животно искуство и његов мисаони садржај уздижу тај спој живота, вредности и значаја у оно типично, ако догађај постаје носилац и симбол нечег општег, а циљеви и добра идеали, онда у том општем садржају песништва до израза не долази неко сазнање стварности, него најживотније искуство о повезаности наших односа постојања у смислу живота. Изван њега не постоји никаква идеја о песничком делу, нити естетска вредност коју би песништво требало да реализује.

То је основни однос између живота и песништва, од кога зависи сваки историјски лик поезије.

Прва и одлучујућа особина Гетеовог песништва јесте да оно нараста из изванредне енергије доживљаја. Он ступа у песништво просветитељства као један сасвим страни елемент, тако да ни Лесинг није могао да га цени. Његова расположења преиначују све стварно, његове страсти незамисливо подижу значај и лик ситуација и ствари, а његова неуморна тежња за уобличавањем све око себе преображава ли форму и слику. Његов живот и његово песништво се у томе не разликују, његова писма показују ту особину као и његове песме, и та разлика мора постати јасна свакоме ко упореди та писма са Шилеровим. Тако се већ овде Гетеова поезија у потпуности одваја од песништва просветитељ ства.
У животу постоје снаге које делују само у фантазији.

В. Дилтај, Доживљај и песништво (Лесинг – Гете – Новалис – Хелделлин), превео Саша Радојчић, „Орфеус“, Нови Сад, 2004, стр. 141-142.

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Advertisements

Михаил Ј. Љермонтов, МОЛИТВА

У животном тешком трену
Кад је срцу живот пуст,
Ја молитву једну чудну
Изговарам наизуст.

Сила жива благодатна
У сазвучју живих речи,
Из њих дише непојамна
И лепота свéта, лечи.

И са душе скотрља се
Бреме сумње далеко —
Верује се, и плаче се,
И тако је лако, лако…

1839.

М. Ј. Љермонтов

Препевао: Александар Мирковић

Растко Петровић, РУКЕ КОЈЕ СУ ЉУБИЛЕ

Кад човек умре руке прве занеме;
Рука умрлог ко ноћно воће зри,
Ко успаване тице чија срца још стреме
Тако ћуте те руке, док огањ под њима ври.

Беље, но тешки месец ког више неће да носе,
Оне се разлиставају већ у иструлело цвеће;
Нити ће провући прсте кроз сунца зрачне косе,
Тако супуштене мирно на груди — брежуљак среће.

Испод ливада влажних, и свежих црних кора,
Ове руке оживе преображењем у звезде;
И пробијају се кроз земљу у правцу далеких мора;
Измеђ’ вулкана и неба руке умрлог језде.

И провлаче се лагано, фосфорне понорне руке,
Танким млазима сјаја, руке које су љубиле,
Кроз тамну поноћ земље, између жилца смреке,
Испод толико биља кога су свуд садиле.

А те сам руке негда толико љубио,
Осетио им тад свежину да спира главобољу;
Траг дивних руку по књигама се изгубио
но пређоше одједном саме у тајну животност бољу.

Одједном у свом току, пробивши бок планина,
Избију те светле руке ко зрачни извори;
Ко огањ даљни крај ког спавају пси чобавнина,
Та прва пламена звезда, на мрачном небу, гори.

Растко Петровић

(Из антологије српске поезије инспирисане фрескама, Зоран Глушчевић, У ВРЕМЕ НЕСИГУРНО, Ревија, Београд,

Светислав Мандић, РАШКИ СЛИКАР

Пред цркву и реку станем, па заћутим,
и мислим,
да л умре млад тај човек, ко Ђорђоне,
ил прастар као Тицијан?

Можда га заволела немањићка, висока и млада,
обесна и мудра попут очева,
и рекла му једне ноћи борове,
понеко дивно слово љубве, велмошко.

И после он преточио њене очи, и руке,
у богородичин лик,
нежан, и помало љубичаст, и као пролећан,
па се једној људској љубави
клањали старовлашки чобани
и часни јереји златних одежди.

А он дуго носио
царским путевима од Ибра до Солуна
један мили лик, ко амајлију.
Сад, кад све је прах, и све је тако свето,
пред цркву и реку станем, па заћутим,
и мислим
да л умре млад тај човек, ко Ђорђоне,
ил стар и грешан
као Тицијан?

(Из антологије српске поезије инспирисане фрескама, Зоран Глушчевић, У ВРЕМЕ НЕСИГУРНО, Ревија, Београд,

Владимир Соловјов, БИО САМ ВЕЛИКИ, ЗЕМНА ГРОМАДА…

Био сам велики. Земна громада
Пузећи негде доле по праху,
Сâм сам на врху стајао тада,
Ја и Бог неба и земље у даху.

И где су сада врхови гора?
И где су светлосне луче и гром?
Ја овде лежим, ко на дну мора,
Опхрван тугом великом .

О, како љубав промени све.
Лежим и чекам сâм у прашини
Да нечија ножица здроби ме,
Мене у свој мојој величини.
1892.

Владимир Соловјов

Препевао: Александар Мирковић

Стеван Раичковић, НИТИ

Једном нас ту, где нас има,
Неће бити.
Ми смо нити
Које вежу нерођене са мртвима.

Нема краја.
Прислонимо на зрак ува:
Кроз шупљине између нас ветар дува
Што времена по два спаја.

Леже испод мрачне сене
Мртви, а још нерођене
Слути ваздух који крај нас засветлуца.

Ми се кобно лелујамо
И слушамо ветар само
И нит по нит како пуца.

Стеван Раичковић, НИТИ (Песници у Жичи, НБ СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ, Краљево

Владимир Соловјов, САФО

Сад се бајке мирис рашири поново…
Анђео ил демон у срцу ми стоји?
Форму да поприми чувство ми се боји…
О, како је немоћно хладно слово!
3. јануар 1892.

Владимир Соловјов

Препевао: Александар Мирковић

Владимир Соловјов, СМИСАО ЉУБАВИ

Мисао и вредност љубави као осећања састоји се у томе што нас она приморава да истински, свим својим бићем признамо другоме онај апсолутни, централни значај, који, због егоизма, призанајемо само себи. Љубав је важна не као једно од наших осећања, већ као преношење целокупног нашег животног интересовања са себе на другога, као премештање самог средишта нашег личног живота. То је својствено свакој љубави, а пре свега полној. ¹ Она се разликује од других врста љубави: и већим интензитетом, већом посесивношћу и могућносшћу потпуније и свестраније узајамности; само таква љубав може водити стварном и нераскидивом сједињењу два живота у један, само је за њу и у речи Божјој речено: биће двоје у плоти једној, тј. постаће једно стварно биће.

Осећање тражи такву пуноћу сједињења, унутрашњег и коначног, међутим, ствар обично не иде даље од овог субјективног захтева и тежње, а и то се показује само као пролазно. У ствари, уместо поезије вечног и дубинског сједињења, долази само до мање или више трајног, али ипак привременог, мање или више инитмног, али ипак спољашњег, површног зближења два ограничена бића у уским оквирима животне прозе. Предмет љубави нема у стварности онај апсолутни значај који му даје машта заљубљеног. За онога који посматра са стране, то је јасно од самог почетка; међутим, и најмањи нехотичан подсмех, који нужно прати туђ однос према заљубљенимма, само је увод у њихово властитио разчарање. Наједном или постепено, патос љубавног заноса пролази и добро је још ако енергија алтруистичких осећања, која се испољила у њему, не пропада узалуд, већ се, изгубивши своју усредсређеност и узвишени полет, преноси, у разбијеном и ослабљеном виду, на децу која се рађају и васпитавају, да би прошла кроз исту обману. Кажем обману — с гледишта индивидуалног живота и безусловног значаја људске личности, признавајући у потпуности неопходност и сврсисходност рађања деце и смене поколења ради прогреса човечанства у његовом заједничком животу. Али, у ствари, љубав ту није крива. Подударност између јаке љубавне страсти успешног рађања деце је само случајност и при томе доста ретка; историјско и свакодневно искуство бесумње показује да се деца могу успешно рађати, бити јако вољена и дивно васпитавана од својих родитеља и кад ови уопште нису били заљубљени једно у друго. Дакле, друштвени и васељенски интереси човечанства, повезани са сменом поколења, уопште не траже виши патос љубави. А, у индивидуалном животу, међутим, овај најпотпунији процват остаје без плода. Првобитна снага љубави губи овде сав свој смисао када се њен предмет са висине апсолутног средишта овековечене индивидуалности спушта на степен случајног и лако заменљивог средства за произвођење новог, можда нешто бољег а можда и горег, али у сваком случају релативног и пролазног поколења људи.

Дакле, ако гледамо само на оно што се обично догађа, на фактички исход љубави, онда морамо признати да је она машта која на одређено време овладава нашим бићем и ишчезава, а да при том не даје неки резултат (јер рађање деце није, у ствари, чин љубави). Али, ако признајемо због очигледности да се идеални смисао љубави не остварује у животу, да ли то значи да мроамо признати да је она неостварив?
…………………………….

Задатак љубави се састоји у томе да оправда на делу онај смисао љубави који је у почетку дат само у осећању; тражи се такав спој два дата ограничена бића, који би од њих створио једну апсолутну идеалну личност. — Овај задатак не само да не садржи у себи никакаву унутрашњу противуречност, нити несклад са васељенским смислом, већ је директно одређен нашом духовном природом, чија је особеност управо у томе што човек може, остајући оно што јесте, у свом сопственом облику да прими апсолутни садржај, да постане апсолутна личност. Али, да би се испунио апсолутним садржајем (који се на језику религије назива вечним животом или Царством Божијим), сам човечији облик мора да буде васпостављен у свој својој целости (интегрисан). У емпиријској стварности човека као таквог уопште нема — он постоји само у одређеној једностраности и ограничености као мушка или женска индивидуалност (и тек се на тој основи развијају све остале разлике). Али, истински човек у пуноћи своје индивидуалне личности, очигледно не може да буде само мушкарац, или само жена, већ мора да буде више јединство обоје. Остварити то јединство или створити истинског човека као слободно јединство мушког и женског начела, која чувају своју посебност облика, али су превладала свој суштински антагонизам и расцепљеност, и јесте прави и непосредни задатак љубави. Кад будемо разматрали услове који су потребни за њено реално остварење, уверићемо се да само неиспуњавање тих услова довди љубав до сталних трагедија и приморава нас да је сматрамо илузијом.

Напомене: 1. Ја називам полном љубављу (у недостатку бољег назива) изузетну љубав (како обострану тако и једнострану) између особа различитог пола, које могу да буду у однсу мужа и жене, а да при том ни у ком случају не прејудицирају питање значаја физиолошке стране ствари.

Владимир Соловјов, СВЕТЛОСТ СА ИСТОКА (Смисао љубави, стр. 25-27), Логос, Београд, 2006.

Превели: Марија и Бранислав Марковић

Владимир Соловјов, МИЛА МОЈА, ОСЕЋАШ ЛИ…

Мила моја, зар не видиш,
Да је све што поглед плени —
Само одсев, само сена
Невидљивог нашој зени?

Мила моја, зар не чујеш,
Свакодневља да је бука —
Само одјек искривљени
Победничких труба звука?

Мила моја, осећаш ли
Да је све на овом свету —
Само то што срце срцу
Збори немо у сусрету?
1892.

Владимир Соловјов

Препевао: Александар Мирковић

Владимир Соловјов, БЛИСТАВА ЋУ ЗВЕЗДА БИТИ И НАД ТОБОМ ГОРЕТИ…

Одавно нема питања,  речи нужне нису,
Ја теби само стремим, ко подножје вису,
Без сумње и без мисли твој мили лик ловим,
И само једно знам — да безумно те волим.

У пурпурном сјају зоре тебе препознајем,
У небеској светлости осмех ти разазнајем,
И ако ми је суђено без тебе умрети,
Блистава ћу звезда бити и над тобом горети.

17. јун 1892.

Владимир Соловјов

Препевао: Александар Мирковић