Џорџ Орвел, КАДА ПИСАЦ ТРЕБА ДА СЕ ПОВУЧЕ

Џулијан Симонс је тачно приметио да су каснији романи Олдоса Хакслија знатно слабији у односу на његове прве романе. Али нормално је да код књижевних стваралаца временом долази до неке врсте опадања; то се не примећује само код оних који живе од старе славе. Х.Џ. Велс је рецимо постао познат захваљујући Времеплову, Тоно-Бангију, Господину Полију итд. Сачувао бу свој углед да је 1920. престао да пише, јер није од тада написао ништа вредно помена. Романописац има ограничен стваралачки век, исто као боксер или балетски играч. Његов почетни импулс је довољан за три или четири књиге, можда чак и десетак, али истроши се пре или касније. Иако нема правила, чини се да врхунац стваралачке моћи једног уметника не траје више од петнаест година: код прозног писца то је отприлике период од тридесете до четрдесет пете. Наравно да има писаца који показују завидну виталност и настављају да се развијају у средњим годинама, па чак и у дубокој старости. Али то су обично писци (као Јејтс, Елиот, Харди, Толстој) који направе изненадан, готово силовит заокрет у свом стилу, избору теме, или и једном и другом, склони да се одрекну свега што су претходно написали.

Скоро сви писци, част изузецима, треба једноставно да окончају каријеру кад дођу у извесне године. Нажалост, друштво им то не дозвољава. Већина њих не зна други начин да заради за живот, а књижевност и све што је повезано са њом – сукоби ривалство, ласкање, статус полујавне личности – брзо пређе у навику. У нормалном друштву, писац који нема више шта да каже бавио би се неким другим послом. У такмичарски настројеном свету, за њега, баш као и за политичара, повлачење значи смрт. Зато он наставља да ради иако му је инспирација давно пресушила и, по по правилу, што је мање свестан да имитира самог себе, утолико више то бесомучно ради.

Трибјун: „Како ми воља“, 1946.

Џорџ Орвел, У УТРОБИ КИТА (стр. 25-26), ЛОМ, Београд, 2016.

Изабрала и превела: Мирјана Радмиловић

Александар Дугин, СЛИКА НЕПРИЈАТЕЉА: ЗАПАД – ЦИВИЛИЗАЦИЈА ЂАВОЛА

Сада, као никада раније, важно је разумети – ко смо ми и са ким ратујемо. Ако смо само једна од многих националних држава, нека врста „корпорације Русија“ са својим интересима и преференцијама – осуђени смо на пропаст. Такви, нећемо опстати. Целокупни светски поредак је изградио управо Запад и одавно уградио у оперативни систем међународних односа, у технологију, идеологију, правне институте и вредносне структуре глобалних размера сопствену представу о судбини човечанства. На овом пољу Запад не можемо победити, јер је то његова игра – његова правила и циљеви свима наметнути, па држећи њих се – немогуће је победити.

Запад је, пре око петсто година, кренуо путем секуларизма, материјализма, атеизма и капитализма, учинивши поменуте универзалним нормама и циљевима развоја за све остале. Они који на ово нису пристали, сурово су угушени. Ко је пасивно прихватио агенду или само био слаб – колонизован је. Ко је покушао да подражава Запад, али штитећи своје интересе, нашао би се под великим ударом. Запад епохе Модерне, Новог доба поставио је човечанству ултиматум:

* или ћете сви наше вредности и циљеве признати универзалним и погнути главу,

* или ћете зажалити, уништићемо вас, покорити.

При томе, улазећи у Ново доба, Запад је одбацио хришћанство, религију уопште и почео да гради свет без Бога и против Бога. Ово се и зове секуларизам, победа временског над вечним, световног над религиозним, овостраног над оностраним, материјалног над духовним. На овим претпоставкама су основане све структуре Новог доба – наука, култура, технологија, индустрија, тржиште, „прогрес“. „Прогрес“ је у очима идеолога савременог Запада битка земље против Неба, дна против врха. И сви су пристали на ово, поверовали. Сви су за тим кренули.

А ко се успротивио био је сломљен, оклеветан, уништен или силом принуђен да призна исправност савременог Запада и да се сагласи са његовом агендом.

Принуђена је да то призна и Русија – још у XVIII веку, ако не и раније. Ми смо пошли за Западом – иако је, у почетку, то била само одбрамбена стратегија: наводно, позајмићемо њихову технологију да би се од њих ефикасније штитили. Али, техника није неутрална. Она у себи носи културни код. Техника је супротна духу, ослобођена је етике, морала. Није случајно што се у грчкој митологији „оцем технике“ сматра титан Прометеј, који је устао против Зевса и светлих богова Олимпа.

Још је токсичнији и идеолошки набијен капитализам: када тржиште постаје мера свих ствари, традиционалне вредности, духовне цивилизације се руше. Зато смо ми одавно у замци Запада.

Под комунистима смо од Запада узели само једну – револуционарну – компоненту. Нашем народу била је блиска идеја социјалне правде, заједништва. Зато су Руси кренули за социјализмом. Али таква верзија анти-капиталистичког устанка заснивала се на марксистичкој догматици, на они истим западним претпоставкама – атеизму, секуларизму, материјализму. Одбацивши један део Запада ми смо, с друге стране, почели снажно и радикално да апсорбујемо – други. И управо зато, у својој догматској – материјалистичкој и атеистичкој, богоборачкој – верзији, социјализам је био осуђен на пропаст. А пут православног социјализма (о коме су маштали позни славјанофили, народњаци и философи руског препорода) ионако нисмо испробали (а вредело би).

Александар Дугин
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /dzen.ru/a/Y2pv_2tnWkbbHh7N

Александар Дугин, ПРЕДАЈА ХЕРСОНА – КОРАК КА АРМАГЕДОНУ

Предат је руски град, престоница једне од области Русије – као што су Белгород, Курск, Доњецк или Симферопољ. Ако вам је свеједно, нисте Руси. Руси сада стискају зубе од бола, ридају и пате, као да су им извадили срце, или, пред очима, убили децу, браћу, мајке и жене. Ако вас сада не боли, ви сте – ништавило.

Власт. Она је за ово одговорна. У чему је смисао самодржавља, а ми га имамо? Дајемо Владару апсолутну власт, а он, све нас, народ, државу, људе, грађане у критичном тренутку спасава. Ако се због тога окружује смећем или пљује на социјалну правду, то је непријатно, али само да би нас спасао. А ако не спаси? Тада га чека судбина „краља киша“ (погледај Фрејзера). Самодржавље има и своју другу страну. Пуна власт у случају успеха, али и пуна одговорност за неуспех. А шта би ви хтели?

Како изаћи из ситуације? Без одлагања прећи од суверене диктатуре на комесарску, то јест, увести идеологију. Владар је то скоро учинио. Али, опет – скоро. А Херсон су предали – не скоро, него су га – сасвим предали. Никаквих претензија према Суровикину. Он није политичар, он одговара за техничку страну фронта. Ударац није њему намењен. Ударац, схватате, коме је упућен. И никакав пи-ар ту не помаже. У критичној ситуацији полит-технологије уопште не функционишу. Данас говори историја. А она нама изговара – страшне речи.

Ово није издаја, ово је корак ка Армагедону. Услови победничког Запада, ове цивилизације сатане, за Москву никада неће бити прихватљиви. Значи, остаје тактичко нуклеарно оружје и стратешко нуклеарно оружје. И то је крај. И ту је најважније.

Под притиском околности (и врло је лоше што је тако, ужасно је што је тако) ми смо учинили низ војно-политичких корекција у вођењу Специјалне војне операције (зашто тако касно – посебно је питање). Али то, још увек, није дало ефекат. Последњи ресурс је – идеологија. Права, не овај фејк, коју покушава да нам утрапи, насмрт уплашен побуном реалности – АП (Алексеј Константинович Пушков, прим.прев.). Доста је врдања: Руска Идеја. Једино она. Глупо је ићи ка тоталном уништењу човечанства само због страха од Руске Идеје, од наше идеологије. Другог пута нема. Власт у Русији више ништа не може предати. Лимит је достигнут. А чисто техничких средстава за Победу недостаје.

Рат мора постати народни у потпуности. Али управо таква, народна – руска! – мора постати и држава. А сада таква није.

Александар Дугин
Превод: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /dzen.ru/a/Y2zvpmJO5BWe72Ab

Андреј Фурсов, ГЛАВНИ ЗЛОЧИН ЕВРОПСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ. ДО ЧЕГА ЈЕ ДОВЕО КУЛТ ПРОГРЕСА?

Рушење моста ка Вечности је историјска и метафизичка диверзија.
(Андреј Фурсов, Звона историје)

Ми смо навикли да идеју прогреса интерпретирамо као футуристичку, као идеју која се односи на будућност и само на будућност. У значајној мери то представља психолошку грешку или, у мањој мери, историјско-културну самообману. Заиста је, да кажемо квалитативно футуристички, сȁмо хришћанство увек тежило будућности.

Футуристичко је било Средњовековље које је стремило у Будућност и у Будућност-саму-по-себи; у Будћности је требало да се догоди други Христов долазак који окончава Време, прекида хришћанску „линију“ и отвара Врата Вечности. Будућност је оно после чега долази Вечност, после које Вечност почиње. И зато је Будућност – вредност. Њена је вредност у тој вези са Вечношћу, јер она представља мост до Ње.

У упрошћеној интерпретацији идеје прогреса као секуларизоване хришћанске представе о Будућности, испушта се из вида обезвређивање Будућности и окретање од ње ка Садашњости (у Прошлост), које је иманентно идеји прогреса, уграђено у њу, и прекидање веза између Будућности и Вечности, Времена и Вечности, и замена Вечности будућношћу (у виду усавршавања садашњости), тј. Вечности – Временом, а у складу са тим потпуно измештање Вечности ван граница социјалног времена. Идеја прогреса је опроштај Запада са Вечношћу и почетак пута из Будућности-будућности у Садашњост-будућност, а затим и у Прошлост као садашњост.

Културно-историјски, социјално-културни смер развоја цивилизације, смер историјског, а не „физичког“ („физикалистичког“) времена зависи од његове историјско-културне интерпретације у тренутку настанка, у тренутку социо-културног „Великог Праска“.

„Велики Прасак“ хришћанства је било рођење Христа. Једина садашњост, обојена позитивним вредностима, била је Будућност, приближавање Божанском, вечном, будућност као Будућност, а не као хронотоп одакле је могуће преузети обновљену садашњост. Садашњост је, уопштено, мит; главна је – Вечност, а Будућност је њен праг. Будућност се квалитативно разликује од садашњости тиме што је трошила Време, уништавала га, и омогућавала да се оде иза његових граница – у Вечност.

Два Христова доласка, то јест, у суштини Он сам, затворили су Време, смотали хришћанску „линију“ у „ролну“, са којом је Христос, носећи је под руком, као Терминатор Времена, отишао у Вечност. Будућност је довела до краја историјског времена и у исто време се показала Истинитим Почетком пута у Вечност. Показала се као крај Времена.

Главно у Будућности је што она представља крај Времна, крај Царства ћесара и почетак Царства Божијег, „Почетак Вечности“. При чему овај крај – није „рај на земљи“, као у идеји прогреса, већ катастрофа, крај света, пропаст света по „сценарију“ Јована Богослова и Страшни Суд. Такорећи, преко трња до звезда, са трновим венцем – до светости. У том смислу, будућност није носилац позитивних супстанционалних карактеристика, – јер, оне су – негативне. Позитивне карактеристике Будућности су – функционалне, јер приближавају Царство Божије.

Идеја прогреса, извучена из језгра капитализма у одређеном периоду његове историје – није само секуларизована верзија хришћанског поимања времена, већ нешто много сложеније и вишедимензионалније. Она је настала као резултат суштинског мешања – временског и вредносног. Прогрес представља будућност као побољшање, усавршавање садашњости.

Будућност је на тај начин „вирутализована“: уопштено, то је будућност, но, суштински – реч је о модификованој садашњости која је смештена у једну од димензија Времена – у будућност. Није реч о Будућности као супстанцији, као о нечему самосталном, већ о хронотопу који се може испунити чиме год. Будућност у том случају није мост ка Вечности. Вечности уопште нема: садашњост ће испунити будућност и тако постоји вечно Време, тачније – садашњост ће испунити Вечност.

Ален де Беноа у „Краткој историји идеје прогреса“ пише: „Идеја прогреса је једна од теоријских претпоставки Модерне. Често је, не без разлога, зову „изворном религијом западне цивилизације“. Историјски, ова идеја је формулисана приближно 1680. године у току спора између „чувара древности“ и „савременика“… Теоретичари прогреса… се слажу у три кључне идеје: 1) линеарна концепција времена, 2) идеја фундаменталног јединства човечанства које еволуира у истом правцу; 3) идеја да свет може и мора бити трансформисан… Ове три идеје дугују своју појаву хришћанству. Почевши од XVII века … оне бивају преформулисане на светован начин … „Време трговаца“ – заменило је „време хришћана“ (Жак ле Гоф)

Модернизација света је у суштини његова презентација у будућности «а lа Европа». Са ове тачке гледишта Будућност је – једноставно будућност (света) изграђена према Садашњости (владајућих група у Европи); то је – функционални продужетак садашњости. Прогрес је садашњост-у-будућности, present-in-future, садашњост раширена у будућност и сливена са њом. Прогрес је укидање разлике између садашњости и будућности посредством укидања квалитета времена.

Прогрес је у суштини уништење Будућности као посебног квалитета, њено претварање у садашњост, спуштање Будућности на будућност. То је рушење моста који води од Времена у Вечност. Прогрес је историјска и метафизичка диверзија, рушење јединог моста у Вечност. Уништење Великог Хришћанског Сна.

Као резултат историјско-културног, социјално-религиозног тока линеарног времена, хришћански историјски субјект и Европска цивилизација, испоставило се, нашли су се насупрот линеарном „реално-историјском“ времену. Као да су постојала два неповратна, вишесмерна процеса, два времена – футуристичко и пасеистичко (од фр. passé – прошлост), у чијим је основама стајао један – Христос, и, у исто време, два различита Христа – онај који је реално постојао и онај који се други пут јавио свима. Између ова два Христоса-Антипода развила се историјска драма, која се, очигледно, сада ближи крају, прозаичније него што је најављено у Откровењу Јована Богослова, иако не мање страшно: како је говорио А. Хичкок, шкрипа стварних врата може бити страшнија од замишљеног монструма.

Прогрес значи непрестано потискивање масе људи из једне сфере њиховог постојања у другу, технички много сложенију, уз тежњу ка избављењу од страдања и смрти. Од економије у којој се присвајање врши ловом и сакупљањем, до производне економије, прво пољопривредне, затим, трговачко-занатске, онда индустријске када је дошло до масовног преливања становништва из аграрног сектора, и на крају, у наше време, у информационо-финансијски сектор, уз постојање раширене подсфере услуга, укључујући и савремену псеудо-уметност, у којој такође долази до масовне замене људског интелектуалног рада делатношћу јевтиних виртуалних робота.

Хедонизам је симптом дегенерације, изражен у стапању инфантилизма са старачким маразмом на основу појачане тежње ка задовољствима и потрошњи уз максималну неодговорност, у условима хипертоничног окружења и опадања броја зрелих особа, и њиховог негативног утицаја на ову средину и њене становнике.

То јест, можемо уочити типичну слику социо-културне онкологије. Раст химеричног глобалног тумора, неизбежно, пре или касније, увући ће у себе све државе, све народе, растварајући их у својој безличној маси либералних потрошача, без којих ће производња стати и, самим тим, маси ће бити недоступно оно што је заиста неопходно за живот, са перспективом тоталне деградације човечанства као врсте, коју може зауставити само напуштање основа новоевропске цивилизације – култа прогреса који скрива ескалацију светске системске кризе“. (az118.livejournal.com).

Још 1942. године немачки историчар философије Х. Зимер писао је да су се западни људи нашли близу оне раскрснице до које су Индијци стигли у VII века пре нове ере. Али, подвлачи он, то не значи да Европљанин треба да се одрекне своје традиције и прихвати будизам. Напротив, из својих потешкоћа он мора пронаћи свој – европски пут, да „изађе из своје колотечине“. Да прецизирам: путем стварања нове европске традиције и нових европских социјалних митова. Линија Историје се, понављам, смотала у клупко. Крајеви су, испоставило се, почеци, а носиоци Европске цивилизације – нешто попут Сизифа, коме предстоји пењање на планину, другим речима, да рашири време, да из обода повуче, направи нову линију. Дакле, Сизифе, марш поново на планину.

Шта онда, у принципу, може бити ослонац у стварању нове форме Европске цивилизације, форме у којој универзална личност мора бити уравнотежена и измирена са признањем локалног, а не универзалног карактера Европске цивилизације, или, у крајњој линији, са чињеницом да је њена универзално-светска (хришћанско-капиталистичка) фаза завршена? Где је скривена тајна форме, њен кључ. Тај кључ је равнотежа. Равнотежа између технике и природе, друштва и индивидуе итд, динамичка равнотежа, али равнотежа, јер могуће је везати се само за њу у епохи флуктуација, само се њоме може амортизовати социјална револуција. Равнотежа као макро-социјални и општи принцип.

Термин ‚традиционалне вредности‘ је нетачан. Целокупна историја човечанства представља процес промене традиције, појмова, стереотипа и предрасуда. Без тога наши преци никада не би напустили пустиње. Није нам потребан механички ‚конзервативизам‘ или ‚прогресивизам‘ већ нешто много сложеније. Није неопходно да штитимо ‚традиционалне вредности‘ већ нашу националну културу апсорбујући најбоље од тих вредности.

Проблем неолиберализма као типа економије, политике и мисије налази се у његовој потпуној несагласности са било којој људском културом. У свим културама постоји појам светог, немерљивог критеријумом сврсисходности или материјалне користи. Свето је увек снажније и поузданије од рушилачке машине коју зовемо – западна цивилизација. Отуда страх система од хришћана, аутохтоних народа и сваке пројаве људске духовности. Систем то искрено не разуме и зато се боји. Он (систем) зна да је та територија веза свих времена и простора на којој је свака манипулација немоћна“.(Олег Јасински)

Истражујући совјетско искуство, још 30-их година, многи прозорљиви либерали, конкретно Карл Попер (1902-1993), Фридрих фон Хајек (1899-1992) итд. дошли су до закључка да су комунизам и социјализам – суштински врсте конзервативне револуције, но, архаично, сакрално и традиционално овде је веома специфично, дубоко скривено и, каткад, несхватљиво и већини самих комуниста и социјалиста. Реч је, по њиховом мишљењу, о есхатолошкој верзији традиције која апсолутизује онотологију будућности“. (Александар Дугин)

Андреј Фурсов
Превод: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /dzen.ru/a/Y2B1WEqNBAFO4cng

Фјодор М. Достојевски, ГОСПОДА НАШИ ПИСЦИ…

Срео сам Карамазинова, „великог писца“, како га је Липутин узносио. Карамазинова сам ја почео читати још у детињству. Његове приповетке и романи познати су у целом прошлом, па чак и нашем нараштају; ја сам се њима заносио, били су ми уживање у мом дечачком и младићком добу. После сам мало охладнео према његовом перу и његови познији романи, с правцем којим је у последње време све писао, већ ми се нису свидели онако као његове прве творевине, са онолико искрене поезије; а његова најновија дела нису ми се уопште допадала.

Ако смем и ја своје мишљење исказати о овако тугаљивој ствари, сва господа наши писци осредње даровитости за живота су, како је то обичај, готово генији у очима савременика; а не само што из сећања људи ишчезавају замало па сасвим, без икаква трага и некако нагло, кад умру, него се то дешава понекад и за њихова живота, само пристигне ли на смену нов нараштај, на који су они још утицали. Непојмљиво брзо их сви занемаре и забораве. Код нас то бива некако наједанпут, као промена декорације на позорници. Наравно, није то оно што се дешавало творцима који су долазили да кажу своју нову реч, као Пушкин, Гогољ, Молијер, Волтер и други такви друштвени радници. Наша господа осредњаци, на заранку свог живота се обично већ и сами, и то на жалостан начин, сасвим „испишу“, и чак то и не запазе. Често се дешава да писац коме су дуго и дуго приписивали изванредну дубину идеја и надали се његовом особитом и озбиљном утицају на друштвени покрет, да он пред крај свој обелодани такву плиткост и сићушност своје основне идејице да нико више и не жали што је умео тако брзо да се испише… Али седи старци то не увиђају и љуте се. Баш на измаку њиховог рада, њихово самољубље дигне се толико да се чудите и дивите. Бог ће знати шта они мисле о себи – држе да су бар богови. Прича се да Кармазинов веома цени своје везе са моћним људима и високим друштвом, готово више него своју душу. Причају, кад се с вама упозна, он вас обаспе похвалама, поласка вам, занесе вас, очара вас својом простодушношћу, особито ако сте му што били потребни и, разуме се, ако сте му пре сусрета прили препоручени. Али пред првим кнезом, првом грофицом, пред првим човеком од кога се боји, он ће сматрати као своју свету дужност да вас заборави, са најувредљивијом немарношћу, као сламку, као муву, да вас заборави одмах ту на месту, док нисте још стигли ни да се удаљите од њега – и озбиљно држи да је то највиши и најлепши тон. Мада он има савршену навику и савршено познавање добрих манира, он је, кажу, толико самољубив, толико нервозан, да никако не може да сакрије своју ауторску осетљивост чак ни у друштвима у којима је мало интересовања за књижевност. Ако га неко случајно зачуди и збуни својом равнодушношћу, он је болесно увређен и гледа се освети.

Лане сам читао у једном часопису његову ствар написану са страшном претензијом на наивну поезију и уз то психологију. Описивао је пропаст једнога брода негде у енглеским водама, доста дуг и многоглагољив, дат је једино у намери да истакне себе. И непрестано се чита између редова: „Интересујте се за мене, гледајте какав сам ја био у тим тренуцима, Шта вас се тиче море, бура, стене, остаци брода? Ја сам вам све то довољно описао својим моћним пером. Што гледате утопљеницу с мртвим дететом у укоченим рукама? Боље је да гледате мене, да видите како ја не могу да поднесем тај призор и окрећем главу да га не видим. Ево, окренуо сам леђа, ево ме страховито потресена, немам снаге да се осврнем, затварам очи – је л’те, то је врло интересантно?“ Изнео сам Степану Трофимовичу своје мишљење о овом напису Кармазинова; и он је имао исто мишљење.

Фјодор М. Достојевски,ЗЛИ ДУСИ, (стр. 94-95), ИП Рад, Београд, 1977.

Превела: Косара Цветковић

Александар Дугин, ЗАШТО НЕ НАСТУПА БУДУЋНОСТ?

По Шелингу, време не треба замишљати као линију.

Условно, постоји нека полазна тачка – ми знамо прошлу маршруту, но, она је већ нестала, и, ми не знамо будућност. Слобода избора путева у будућност и представља специфичност нашег укуса. Сваког момента у садашњости ми стварамо будућност.

Када људи пишу да прошлог времена нема, а садашњег „нема много“, кретање у будућност више им не представља надахнуће – немају ни снаге, ни жеље, ни вере у будућност.

Шелинг нам говори да постоје три времена одједном – прошло, садашње и будуће, која се налазе у синхронизованој вези. Време се креће у структури садашњости, која се појављује као аутономно онтолошко стање.

Отуда занимљив моменат: са Шелингове тачке гледишта деца – нису „наша будућност“, већ наша замена у садашњости.

Но, у садашњости као таквој нема смисла, по Шелингу – то је само емпиријска фиксација онога чега у садашњости нема. Садашњост је бесмислена – она може бити осмишљена, а може се и урушити у потпуни бесмисао. То је мерено време у којем се развија борба.

Будућност је, по Шелингу, постојање смисла. Будућност никада не наступа. Она може наступити једино ако радикално искочимо из садашњости, а не када се само крећемо у њој. Будућност је, сама по себи, наступила, она већ јесте. Зато у будућности постоји смисао. Оно што више нема смисла пада у прошлост. Дакле, човек има посла само са садашњошћу.

Према томе, време када Авраама посећују анђели – нешто је живо, нешто будуће, а прошлонедељне новине – већ су оцвале, гњиле, ишчезле (пошто су пролазне и бесмислене).

Наше представе о времену садашњем, структуришу се из тачке гледишта прошлости – ми не живимо у садашњости већ пролазимо кроз живот, крећемо се ка ономе што ће проћи. Пролазност битија – бесмисленост нашег присуства у свету.

Хришћанско Васкрсење – није после, већ Сада. На небу је – царство смисла. Зато, када садашњост прође, нама ће се открити пуноћа ових слика.

Ми чак не живимо – у садашњости, већ у пролазности. Садашњост је место где траје битка између прошлог и будућег, борба да све буде осмишљено или изгуби смисао.

Александар Дугин
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://izborsk-club.ru/20626

Валентин Катасонов, НЕ ПОСТОЈИ ВАНРЕДНА КЛИМАТСКА СИТУАЦИЈА

Зашто политичари прећуткују Светску климатску декларацију из 2022. године?

„Пандемија“ и „глобално загревање“ су две теме које су до почетка специјалне војне операције (СВО) занимале светска средства информисања више од свега. И нема гаранције да под маском борбе против још једне „пандемије“ и климатских промена „господари дискурса“ неће обновити напоре за перестројку живота човечанства, проглшавајући то „великим ресетом“ (преласком на „инклузивни капитализам).

Шта је била фамозна „пандемија“ и из ког правца би њени бубњеви могли поново да одјекну данас постаје све јасније.

Борба са такозваним климатским променама – из исте је корпе. Ову тему је ставио у међународну агенду 70-80-их година ХХ века Римски клуб иза кога је стајао Дејвид Рокфелер. Већ тада су се зачули позиви за „декарбонизацију економије“. Иза пароле о декарбонизацији скривала се деиндустријализација – део плана глобалне елите за „чишћење“ планете од „сувишних“ људи и „вишка“ производних снага. У уметничкој форми, овај план је представљен пре извештаја Римског клуба у роману Ајн Ренд „Атлас је слегао раменима“ 1957. (код нас преведен као „Побуњени Атлас“, прим.прев.).

Практична реализације плана декарбонизације светске економије почела је 1992. године, када је на међународној конференцији ОУН о животној средини у Рио де Жанеиру донета Оквирна конвенција ОУН о климатским променама. Подсетимо се: СССР-а већ није било и светску агенду су беспоговорно диктирали господари новца.

Године 1997. на састанку у Кјоту (Јапан) десетине земаља су се сагласиле и потписале Кјото протокол – акциони план за реализацију општих принципа Оквирне конвенције. Протокол наметнут у Кјоту прописивао је свим развијеним земљама да самње или стабилизују испуштање гасова који настају сагоревањем различитих врста горива (угаљ, нафта, нафтни деривати, шкриљци, природни гас и др.) стварајући при томе ефекат стаклене баште.

У децембру 2015. године у Паризу је потписан Париски климатски споразум, којим је наметнута обавеза државама да у својим економију сведу „на нулу“ угљенична испарења до половине XXI века.

И Протокол из Кјота и Парсики споразум потписала је Русија, али споразуме није ратификовала – јасно је и због чега. Руска економија је високоугљенична, она је заснована на производњи и извозу нафте и природног гаса. За Русију је испуњавање обавеза о „декарбонизацији“ повезано са великим преоптерећењима.

Са манијакалном упорношћу у већини држава су се прихатили спровођења „декарбонизације“. Приметићемо да су климатске баханалије, која су почеле пре пола века, све време биле подвргнуте озбиљној критици од стране научника и стручњака. Алтернативни (зелени) облици енергије нису способни да у догледно време замене традиционалне енергенте. Убрзана декарбонизације ће довести до уништења економије и заоштравања социјалних проблема (а може бити, чак и смрти дела становништва планете). Критике су пре свега биле упућене природно-научним основама такозване теорије стаклене баште, која је, по мишљењу критичара, заснована на фалисфикатима и обманама.

Руска академија наука као одговор на молбу руских власти изнела је своје мишљење у прилично исцрпном извештају о Протоколу из Кјота 2004. године (који је потписао тадашњи председник РАН Јуриј Осипов). Наводимо кључне ставове из одговора научника: 1) Протокол из Кјота није научно заснован; 2) Протокол из Кјота је неефикасан у постизању коначног циља Оквирне конвенције ОУН…; 3) Ратификација Протокола у условима постојања чврсте везе између емисије CO2 и економског раста базираног на угљеничном гориву, значи битно ограничење темпа раста руског БДП.

Можемо се сетити интервјуа дописног члана РАН-а Андреја Капице (сина познатог физичара Петра Капице). Он је рекао да је сагласан са десетинама хиљада научника у целом свету у томе да је Протокол из Кјота из 1997. – превара. Капица је напоменуо да није климатска катастрофа већ управо Протокол и „тежње које стоје иза њега“ – истинска претња човечанству и тежак удар по његовој будућности.

А познати климатолог Џејмс Хансен отворено је назвао Споразум „преварантским“.

По мишљењу научника ефекат стаклене баште – није чак ни хипотеза, већ отворена обмана. Фредерик Зајц (Seitz) бивши председник Америчке академије наука много година се борио против ове лажне теорије. 17 хиљада америчких научника су потписали колективну петицију против поменуте преваре. На крају је реализација плана „декарбонизације“ америчке економије доживела колапс. Председник Доналд Трамп је објавио да ће зауставити деиндустријализацију Америке и започети обанављање њене некадашње индустријске моћи. Током прдизборне кампање Трамп је назвао глобално загревање мистификацијом. Најавио је излазак из Париског споразума. У телевизијском обраћању 1. јуна 2017. године је рекао: „Да бих могао да испуним свој свети дуг, да бих могао да заштитим САД и америчке грађане, морам да се повучем из Париског климатског споразума“. Истина, Џо Бајден је опет вратио Америку у оквире овог Споразума.

Међутим, научници у САД и у другим земљама света се не предају. У августу 2022. године појавио се документ под називом Светска климатска деклараија (World Climate Declaration). Документ има и поднаслов „Ванредна климатска ситуација не постоји“ (There is no climate emergency). Документ је припремила иницијативна група која себе назива Глобалном клматском обавештајном групом (Global Climate Intelligence Group). На дан 24. августа 2022. испод декларације су стајали потписи 1.107 научника и стручњака из многих земаља света. Докумет је отворен за потпис свим нучницима који деле његове основне ставове. Цитираћу делове Декларације:

Ванредна климатска ситуација не постоји. Климатологија мора бити мање политизована, а климатска политика мора бити више научна. Научници морају отворено говорити о неодређености и преувеличавањима у својим прогнозама о глобалном загревању, а у исто време, политичари морају непристрасно израчунати реалне губитке, а такође и замишљену добит од својих политичких мера.

Природни, а такође и антропогени фактори изазивају загревање. Геолошки архив показује да се клима Земље мењала од кад постоји планета, са природним хладним и топлим фазама. Мало ледено доба се завршило недавно – 1850. године. Зато не изненађује што сада пролазимо кроз период загревања.

Загревање је много спорије него што је претпостављено. Свет се загрејао много мање него што је предсказао Међународни панел за климатске промене ( IPCC , Intergovernmental panel on climate change) на основу симулираног антропогеног утицаја. Расцеп између реалног света и модела света говори нам да смо далеко од разумевања климатских промена.

Климатска политика се ослања на неадекванте моделе. Климатски модели имају много недостатака и нису веродостојини као инструмени политике. Они не само да преувеличавају утицај гасова који стварају „ефекат стаклене баште“ већ и ингноришу чињеницу да је обогаћивање атомсфере са СО2 корисно… Постоји довољно доказа да су мере за смањење емисије СО2 колико штетне, толико и скупе.

Ми одлучно иступано против штетне и нереалне политике нулте емисије СО2, до 2050. године која је предложена; адаптације функционише независно од узрока.

Скренуо бих пажњу и на то из којих су земаља научници који су потписали Декларацију. До 24. августа 2022. највећи број потписника је био из САД и Италије (по 168). Даље следе: Аустралија – 134, Холандија – 116, Француска – 94, Канада – 84, Велика Британија – 59, Немачка – 54. Неке земље су слабо заступљене. На пример, само 4 потписа из таквих земаља као што је Русија, Пољска, Португалија. Један потпис из Јужне Кореје. А Кине, међу потписницима, уопште нема.

Данас се на светском тржишту, због санкционог рата колективног Запада против Русије, нагло повећао дефицит традиционалних енергената – нафте, природног гаса, угља, шкриљаца. Дошло је до астрономског скока цена ових сировина. Зелена енергетика демострира потпуну беспомоћност у покушају да надомести енергетски дефицит. Истовремено са заменом угљеничких видова енергије зеленим, уочава се и прелазак на оне енергенте који су у прошлом веку били жигосани као „прљави“ – угаљ, шкриљци, тресет, дрва. А на Западу булазне да се не сме наруштити Париски споразум о клими. Ортодокси борбе против „глобалног загревања“ позивају да се учини избор у корист спасавања климе чак и ако је због тога потребно зауставити индустрију и гладовати.

Дошло је време да се у започетој борби против глобализма објави и излазак из Париског споразума о клими. Он није потребан Русији.

2. септембар 2022.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковћ

ИЗВОР: https:/ /www.fondsk.ru/news/2022/09/01/chrezvychajnoj-klimaticheskoj-situacii-ne-suschestvuet-57081.html

Андреј Фурсов, ШТА СЕ КРИЈЕ ИЗА ПОНАШАЊА ЕЛИТЕ У АКТУЕЛНОЈ СИТУАЦИЈИ

Поред чисто економских и финансијских момената постоји и цео низ других фактора који утичу на актуелну ситуацију. С једне стране геополитичког карактера, а са друге системско-историјског који су довели до настанка оваквог стања у Источној Европи. Прва ствара, која је најуочљивија и најповршнија, јесте сукоб Русије и Постзапада. Потпуно је јасно да је Постзападу било потребно да испровоцира Русија на акције које је предузела. Зато што другог излаза нема. Све остало би било горе. То јест, изабрано је најмање зло.

А други је моменат већ по принципу „једним ударцем две муве“. Сваки конфликт у Источној Европи наноси штету Европској унији, одсеца Русију и, природно, Кину од Европе. И слаби Евро-савез. Осим тога, омогућава да се, поврх свега, отпочне експропријација средњег слоја Европљана која је била испланирана још пре неколико деценија.

Прилично често наводим одломке из Извештаја о кризи демократије из 1975. године, у којем јасно пише да је главна претња демократији, читај „власти владајућих група Запада“, не долази од Совјетског Свеза, већ од вишка демократије на самом Западу. Односно, од демократских институција. У вези с тим је постављен задатак раз-демократизације, то се звало „смањити прекомерну демократизацију Запада“. Од тада је почела постепена демонтажа демократских институција друштва Модерне.

Све ово има дубоке корене:

„Оци оснивачи“ САД, који су се 1787. године састали на Уставној конвенцији у Филаделфији отворено су говорили да „главна опасност долази од демократских чланова постојећих устава. Овим уставом мора бити установљена баријера против демократије“ (Е. Рендолф); „народ мора бити што мање укључен у послове управљање. Народ је увек склон заблудама“ (Р. Шерман)

…Федералисти су дали широко идеолошко оправдање идеји јаке националне владе, способне да поуздано гарантује права својине, да обузда разузданост „демократске стихије“ и консолидује државну власт у рукама богате елите.

Друга је ствар што, док је постојао Совјетски Савез, ово није могло бити учињено нагло. Али чим је са СССР-ом завршено, почела је демонтажа која и сада тече веома, веома брзо.

Главни бенефицијар капиталистичког система је бели Европљанин и Американац. И сада, у ситуацији када је потребно разорити друштво да би се створили услови за формирање новог система – кога треба уништити? Природно, Европљане и Американце.

Узгред, између осталог, текућа криза има веома важну улогу у уништавању европске средње класе. Мислим да ће двадесете године 21. века бити време уништења, „инсектизовања“ средње класе Западне Европе. А онда, по свему судећи, прећи ће на америчку средњу класу.

„Деца ће се хранити инсектима у оквирима плана усмереног да се ново поколење натера да пређе са меса на инсекте и убеди своје родитеље да следе њихов пример. Ученицима четири основне школе у Велсу биће предложени инсекти као храна у пројекту оцене апетита деца за „алтернативним беланчевинама“ као што су цврчци, скакавци, свилене бубе и брашнасти црви. Истраживачи се надају да ће им резултати дати кључ за разумевање како је најбоље информисати децу о еколошким и прехрамбеним преимућствима јестивих инсеката у целој Великој Британији и, могуће, у иностранству – као и њихових родитеља, пошто свет тежи да помогне животној средини смањујући потрошњу меса. Године 2019. око 9 милиона Европљана је јело инсекте. Планира се да њихов број, до 2030, порасте на 390 милиона.“

Дакле, да би се створила нова нижа класа будућег посткапиталистичког света потребно је, прво, експроприсати европски средњи слој. И, друго, створити противтежу Европљанима у самој Европи. То јест, потребни су људи који би били у сукобу са белим људима. Овај конфликт ће заменити конкфликт десних и левих партија.

И ситуацију са мигрантима из Африке које прогони глад настала због догађаја у Источној Европи и ситуацији везаној за помоћ Украјини, због које Европљанима опет и опет предлаже да затегну каиш и да притегну вентиле радијатора – све ово глобалистичке врхушке, безусловно, користе да би организовале прерасподелу националног богатства у корист новопридошлих група. Њих ће изједначити: средњи слој ће пасти до нивоа сиромаштва.

Оствариће се машта глобалиста – сви ће бити сиромашни а над њима – богата врхушка. То што се на Западу већ фактички уводи рационисана потрошња воде, електричне енергије и другог говори да се, у принципу, већ остварује, већ наступа оно о чему је писао Жак Атали; још пре 10-12 година у књизи „Кратка историја будућности“ он је говорио да је будућност света – дистрибутивна економије, а не тржиште. Глобална дистрибутивна економије значи ванекономску контролу. И овде ће бити веома важна средства контроле над социјалним понашањем људи.

Да ли је Европа могла другачије да се понаша да би ово избегла? С својим прогобалистичким, проатлантским владајућим слојем то једноставно није било могуће. С друге стране „помогло“ је и, у већини пасивно становништво, којим је лако манипулисати. Јер, суштински ЕУ није политички субјект, већ само економски играч. Европска унија нема политички субјективите. И будућност ЕУ је врло магловита. Нису случајно Британци из ње побегли и почели да граде своју макро-зону у будућој новој глобализацији.

Андреј Фрусов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /dzen.ru/a/Y1bfftIrR26C-2z6?&

Андреј Фурсов, СВЕ ЈЕ РЕШЕНО ПРЕ ГОДИНУ ДАНА – 16 ПРАВИЛА ЗАПАДА У ОДНОСУ ПРЕМА РУСИЈИ

У мају прошле године Четам Хаус, Краљевски институт за међународне односе – врло озбиљна организација у Великој Британији – објавио је извештај под називом „Митови и лажне концепције у дискусијама о Русији. Како утичу на западну политику и шта се може учинити“. Ово је озбиљан рад и ја ћу усредсредити само на опште црте: шта ови људи сматрају митовима које у свом раду оповргавају.

Уопштено, унапред говорећи, приметићу да у принципу, овај извештај поставља, црта цреном линијом оквир који западни истраживачи, пре свега англо-амерички, не смеју да прелазе. Он им даје смернице како да мисле и како да проучавају Русију. Како се може истраживати, како не може, шта је правилно, шта је неправилно. У том смислу реч је о концептуалном идеолошком документу.

1. Сматрати нетачним да су Русија и Запад подједнако лоши.
Односно, смисао је следећи: Русија је лоша, а Запад је добар. А то да су они подједнако лоши је мит и мора се одбацити.

2. Сматрати нетачнима да Русија и Запад желе једно исто.
То јест, ово значи да Русија и Запад, заправо, желе различите ствари. По њихом мишљењу. У принципу, наравно, ми желимо различите ствари. Али они имају у виду нешто сасвим друго.

3. Сматрати нетачним да је Русији било обећано да се НАТО неће ширити.
Они ово сматрају митом.

4. Сматрати нетачниm да Русија није у конфликту са Западом.

5. Сматрати нетачним да је нама, Западу, потребна нова паневропска безбедносносна архитектура која ће укључити Русију.
То јест, ако је ово мит, значи да је Западу потребан систем који ће искључити Русију. Уопштено, цео документ је документ о томе – како искључити Русију.

6. Сматрати нетачним да смо ми у обавези да побољшамо односе са Русијом, не добијајући од ње уступке, јер је то веома важно.
Ако је ово мит то значи да од Русије треба добити максималне уступке. За нас је то упутство – нема уступака.

7. Сматрати нетачним да Русија има право на заштитни периметар, сферу привилегованих интереса, укључујући и територије других.
То јест, они поричу Русији право да има заштитни периметар. Даље.

8. Сматрати нетачним да ми можемо забити клин између Русије и Кине да би ослабили њихово заједничко деловање усмерено против интереса Запада.

9. Односе Запада са Русијом треба нормализовати да би могли да се супротставимо успону Кине.
То јест, какав је закључак? Не треба нормализовати односе Запада са Русијом.

10. Сматрати нетачним да је Евроазијска унија искрен и значајан партнер Европској унији.

11. Сматрати нетачним да су народи Украјине, Белорусије и Русије – једна нација.
То јесте, они ће ићи у том правцу – да ми нисмо један народ. Они хоће да деле, да раздвоје.

12. Крим је одувек био руски.
Они ово поричу.

13. Либералне тржишне реформе су биле лоше за Русију. Односно, нанеле су јој штету.
Они ово сматрају митом. То јест, јељциншитна је за њих веома добра. Заправо, оно што је било лоше за Русију – добро је за њих. И зато је потребно на све начине говорити да је штета од либералних реформи – само мит.

14. Санкције против Русије су погрешнан приступ.
Тако се, према извештају, не може размишљати.

15. (Веома важан моменат!) Сматрати нетачним да је све због Путина. Русија је централизована аутократија којом се управља „ручно“.
Ако је ово мит, то значи врло једноставну ствар. Није важно да ли је на власти Путин или неко други, Русија је свеједно лоша и ми се налазимо са њом у сукобу.

16. Оно што ће доћи после Путина биће боље.
Ако је ово мит то значи да је за њих Русија увек лоша.

Документ отворено објашњава позицију ове фабрике мисли – Четам Хауса. А он, ова структура, „Краљевски институт за међународне односе“ развија стратегију и тактику односа према осталом свету: како британску, тако и англо-америчку. Самим тим и однос према Русији. Односно, главна мисао је: са Русијом је могуће направити договор тако што ћемо је натерати да капитулира. И то је написано сасвим отворено. Фактички, то је била објава рата.

А у закључку извештаја формулисано је 10 принципа рационалног ефективног односа Запада према Русији. Ово су закључци из целокупне анализе.

Хоћу одмах да кажем, уопштено, све што су они написали ми морамо прихватити и применити у нашем односу према њима. У суштини, треба ово искористити и окренути ка њима. Како је говорио Хамлет: „Путуј отровни челику ка свом одредишту“. Дакле:

Прво. Прихватити стратегију засновану на адекватној оцени могућности, намера и деловања Русије.

Друго. Запамтити да Кремљ није пријатељ Запада.

Треће. Избегавати искушење закључивања великих послова или геополитичког савеза са Русијом.

Четврто. Очекивати да ће нам Русија донети много разочарања.
Да, треба се постарати, заиста…

Пето. Не попуштати Русији.

Шесто. Прихватити да су непријатељски односи са Русијом у складу са данашњим тренутком и да су диктирани реалношћу са којом се суочавамо.
То јест… Ако развијемо ову мисао они тврде да су односи сада непријатељски и да ће такви бити.

Седмо. Ставити безбедност изнад економске користи.
Потребно је да ово добро запамтимо. А наши чиновници врло често размишљају о користи и не мисле о безбедности. Потребно је, такорећи, учити од непријатеља. Зато што је овај документ безусловно – непријатељски! Ово више није противник већ непријатељ.

Осмо. Одупрети се искушењу прављења компромиса на рачун интереса и вредности због сарадње.
И ово је потребно запамтити. Ми ни у ком случају не треба да правимо компромис везан за наше вредности и наше интересе због сарадње са Западом. Овде се морамо понашати идентично као они.

Девето. Очекивати бучне, бесне, оштре реакције Москве на мере Запада предузете за заштиту сопствених интереса.

И последње, десето. Развијати истраживања о Русији…
Они пишу да је потребно повећати број људи који се баве Русијом као противником, проширити ту сферу. Узгред, и ми би требало да учинимо исто.

Добро је што је појавио овај извештај Четам Хауса. Зато што је противник показао свој став и јавно рекао „кренули смо на вас“. Но, добро! Примили смо к знању.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /dzen.ru/a/Y1BTtN0HdRz7YWxD?&