Алек Вукадиновић, НАЈАВЉУЈЕМ ТИ ЗОРУ ДЕЧАНСКУ, ДОБРА ЗЕМЉО!

Рани часови: Зора је густа, млечна, пуна свечане, густе тишине и небеске тајне; као у првом дану. Пун њеног младог, свежег азура, дечански простор се купао, дисао свим плућима. Зора, зора дечанска, од које осећаш радост постојања, овде, у срцу свете земље.

Размишљао сам колико ова светлост може трајати, колико овај зрак, кад једном заживи у срцу, може издржати — кад, некако нагло и по мери ко зна какве ћудљивости, време и сва околна атмосфера почеше да се мраче. Као по неком сценарију и као да се радило о промени поставке на сцени, тек цео пејзаж се измени. Небо се натушти, ваздушна маса између борова се замрачи, а облаци се искосише и накострешише.

Истога часа, као да изби из овог претећег пакла, цео један црни фронт најгрознијих птичурина просто се сручи на наше боравиште. Жестоки налет црних врана наједном испуни сав видик, уз паклене, избезумљене крике. Настаде комешање, цијукање, грактање, кликтање, церење… и надасве — уједање! Уједале су сав простор, све што се могло видети: куће и кровове, дрвеће и камење, биљке и цветове, ваздух и боје, светлост и сенке, небо и земљу — све што је живи дечански простор носио у свом магнетизму.

Никад толико ужасних птичурина дечанско небо није видело. Гладне, халапљиве немани, јуришале су на све што је видљиво. Час су се обрушавале као камење, груби, свом тежином; а час опет — као какве црне, злослутне машине, вијугале су кроз простор, ширећи страшне, раздируће звуке. То потраја отприлике добрих четврт часа, а затим као да пакао поче да сплашњава. Црни фронт као да се за тренутак заљуља, а онда се издиже над простором за читаву једну висину, и уз неко чудно мешкољење, које као да је пригушивало у себи неку туробну тутњаву, у готово једном једином замаху сручи се у још туробнију руговску бездан.

Настаде тајац ишчекивања. Прво се небо благо замагли и облаци омекшаше, а онда се светлост прве млечне лампе запали над хоризонтом. Млечни и једри мириси покуљаше у простор, шума се разведри, а зора, зора дечанска, опет се запали над срцем свете земље.

Једнога дана, ускоро, кренућемо и ми да жањемо сјај, и скупљамо златне уранке по светим шумама!

Најављујем ти Зору дечанску, добра земљо!

14. август 1980.

Алек Вукадиновић, ДУША СЕЋАЊА (стр. 63-64), БИГЗ, Београд, 1989.

Advertisements

Милован Данојлић, БРОДОВИ ИМАГИНАЦИЈЕ

Шта је имагинација? Способност измишљања тј. призивања слика, те њиховог структурисања и преосмишљавања. У једном песничком тексту, Кавафи упоређује процес прикупљања имагинативне грађе и њеног фиксирања на папиру са тешкоћама са којима се, у превозу робе, сусрећу трговачки бродови. Није чудо што се парабола o превозу наметнула песнику из грчког језичког подручја: по грчким варошима на све стране, зврндају мали камиони за транспорт робе на којима пише метафора. Поморски превозници саобраћају између знаних и незнаних обала, а бродови имагинације плове између континената јаве и сна. Ево неких подударности које назначује луцидни песник, у мом преводу, то јест, y мом тумачењу. (Могућна су и друга тумачења).

Растојање које ваља превалити на први поглед је кратко, али се на крају испостави да је путовање, скончано са тегобама и препрекама, трајало непредвиђено дуго. Највећи проблем превожења је ломљивост и кварљивост робе. Оно што је у товару (читај: у плену имагинације) најлепше кристално стакло и разнобојна керамика истовремено је и најкрхкије, па се при истовару (дакле при постављању на хартију) лако поломи. Речи су увек грубље од замисли, речи се слабо обазиру на оно што је тешко именљиво, оне пребијају доживљај надвоје–натроје: преливи се губе, ишчезавају као вода кроз песак. Само, бродар је испловио на пучину, натраг не може. Што се поквари и упропасти, истог часа се отписује: нема осигуравајућег завода спремног да плати надокнаду за штету. Складишта робе (читај: песничких слика) јесу богата, али нису неисцрпна: брзо се празне, а оно што је највредније разграби се у првом налету. Машта је нестрпљив трговац, хита да распрода лагер: сат-два, и готово!, спуштају се решетке, дућан се затвара, бродови се крећу ка далеким одредиштима. Они често испловљавају преоптерећени па се, како изађу на отворено море, морају ослобађати баласта. Да би сачували најважније, одбацују оно што је мање вредно. У журби се баци и понешто драгоцено; морнар који врши одбир није тренутно свестан свих могућности употребе неког украса, обрта, слике или идеје. Тако се један део терета, односно поседа имагинације, бесповратно губи: околности, у којима је освојен, неће се у догледном времену поновити, а машта нема унапред утврђено радно време. Како год било, ниједан брод не стигне у луку са свим благом што га је утоварио.

А кад се, најзад, стигне у пристаниште (кад се атерира на раван што је y духу нуди лист папира), почињу нова жртвовања, нова одрицања. Појављују се цариници. (Овде се вероватно мисли на ауторову критичку свест, али цариници, код Кавафија, могу представљати и владајући дух места и времена, цензуру и аутоцензуру). Они прегледају робу и одлучују хоће ли или неће дозволити искрцавање појединих производа. Увоз вина је, на пример, забрањен: y тропским земљама (читај: високим пећима имагинације) из којих бродови стижу производе се прејака пића, која брзо опијају. Њихов увоз се ограничава или сасвим спречава. Постоји, уз то, и једно домаће предузеће, које се извештило у прављењу сурогата – текућина са бојом вина и укусом воде; то предузеће има монопол на промет алкохолних пића. (Овде се, вероватно, мисли на локалну књижевну праксу и традицију). Та фирма, чије интересе цариници штите, гледа да задовољи општеусвојена мерила, преовлађујући укус и сензибилитет.

Шта је, ту је. Будимо задовољни што се брод како-тако довукао до луке. Са мало среће, губитак и шкарг не морају бити велики. Локални закони јесу строги, али нису немилосрдни: главнина товара се спусти на кеј. (Дизалице би, ту, биле писаљке). А и цариницима понешто промакне, пријави им се y примењеној амбалажи, под другим именом, па на велике гозбе ( тј., у ремек-дела) стиже и покоја флаша велике репутације и заштићеног порекла…

Тужно је, каже на крају Кавафи, гледати прелепе бродове како промичу пучином и не пристају y луку (попут оне лађе из филма Amarcord која клизи кроз измаглицу и дуго труби у ноћ). Такви бродови превозе робу чији је увоз строго забрањен, или се не заустављају зато што су нам луке плитке, па и кад бисмо ми хтели, они не би могли пристати. Такви болни и преболни призори, виђају се два или три пута у животу. Трудимо се да их што пре заборавимо. Остаје, у сећању, хучање хомеровских строфа: грмљавина песме коју су певали морнари са одвећ великог брода, за који нема места у нашем поднебљу…

М. Данојлић, „Записи о поезији“ (одломци), Рашка, година XXVIII, бр. 32, 1998, стр. 98-100.

***

Драги господине Norbutt,

(…) Што се тиче питања која занимају Вас и Ваше младе пријатеље, in regard to poetry, не знам шта бих, укратко, могао одговорити, а да мој одговор не буде баналан. Шта једно песничко дело чини lastingly important? Вероватно, дубина осећања која је у њему изражена. Затим моћ да у другима пробуди одговарајуће расположење, да им живо предочи емотивни расплет, решење до којег је песник дошао. Песничко дело делује онолико колико је утеловљено у језику. Висина осећања и доживљавања, снага и свежина израза: захтеви наизглед прости, али, y њима је све.
Да ли се песник рађа, или ствара? Рађа се, нема сумње. Исто тако, и толико, песник себе изграђује. Читањем, радом, начином живота који је изабрао, или на који је принуђен. Рођени песник, ако западне у нечастан живот, може умрети. Непесник, када се нађе y изузетним приликама и искушењима, пропева.
Остајем, са свим својим симпатијама, искрено Ваш

Милован Данојлић

М. Данојлић, „Записи о поезији“ (одломци), Рашка, година XXVIII, бр. 32, 1998, стр. 100.

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Марина Цветајева, РАЈНЕР МАРИЈА — ТО ЗВУЧИ ЦРКВЕНО — И ДЕТИЊСКИ — И РИТЕРСКИ

Марина Цветајева — Рајенеру Марији Рилеку

(Сен-Жил-сир-Ви, 9. маја 1926)

Рајнер Марија Рилке!

Смем ли тако да Вам се обраћам? Јер Ви, оваплоћена поезија, морате знати да је већ само Ваше име — поезија. Рајнер Марија — то звучи црквено — и детињски — и ритерски. Ваше име је тако хтело, и Ви сте га изабрали. (Ми сами бирамо своја имена, оно што потом дође — увек је последица).

Ваше кршетење је било пролог за цело Ваше биће, и свештеник што Вас је крстио одиста није знао шта чини.

***

Ви нисте мој најомиљенији песник („најомиљенији“ — то је степен поређења), Ви сте — природна појава, која не може бити моја и коју не волимо него опстајемо пред њом, или (то је још премало) Ви сте — оваплоћена пета стихија: сушта поезија, или (још премало) Ви сте оно из чега се рађа поезија и што је веће од ње саме (Вас).

Не говорим о човеку — Рилкеу (човек: оно на шта смо осуђени!) — већ о Рилкеу — духу, који је још већи од песника и који се, у суштини, за мене и зове Рилке — Рилке будућности.

Морате да погледате себе мојим очима: да обухватите себе њиховим обухватом кад Вас посматрам: Ваша величина — кроз сва пространства.

Пта после Вас преостаје песнику да чини? Могу ли се преодолети мајстори (као, на пример, Гете), али преодолети Вас — значи (значило би) савладати поезију. Песник је онај ко савлађује (треба да савлађује) живот.

Ви сте неостварљив задатак за будуће песнике. Песник који дође за вама мора бити Ви, то јест, Ви се морате још једном родити.

Ви враћате речима њихов првобитни смисао, а стварима — њихове првобитне речи (вредности). Кад Ви, на пример, кажете „велелепно“, Ви говорите о „великој лепоти“, о првобитном значењу речи. (Сада је „велелепно“ — само шупаљ усклик).

***

У Прагу сам живела од 1922. до 1925, три године, а у новембру 1925. сам отпутовала у Париз. Да ли сте још били тамо?

За случај да сте још били:

Зашто нисам дошла код Вас? Зато што сте ми најдражи — дражи од свега на свету. Сасвим једноставно. И — зато што ме не познајете. Услед болне гордости, страхопоштовања пред случајношћу (судбином, што је исто). А можда — услед бојазни да нећу моћи да опстанем пред Вашим страним погледом — на прагу Ваше собе. (Јер Ви не бисте могли да ме погледате као нешто што није страно! Па и да сте могли — то би био поглед каквим пресрећемо било кога — пошто ме нисте познавали! — то јест: ипак стран).

Још нешто: Ви ћете мене увек осећати као Рускињу, а ја Вас — као чистољудску (божанску) појаву. У томе је невоља наше сувише индивидуалне народности: све што је у нама наше Ја — Еворопљани називају „руским“.

(То се исто дешава код нас са Кинезима, Јапанцима, црнцима — веома далеким или веома дивљим).

***

Шта ја хоћу од тебе, Рајнере? Ништа. Све. Да ми дозволиш да сваког трена мог живота дижем на тебе поглед — као на гору која ме чува (као камени анђео-чувар!). Док те нисам познавала то је било могуће, а сад, кад те познајем — потребна је дозвола.

Јер моја је душа лепо васпитана.

***

Читала сам твоје писмо на обали океана, океан га је читао са мном, заједно смо га читали. Не смета ти што га је и он читао? Других неће бити — сувише сам суревњива (у теби — ревњива).
(одломци)

РАЈНЕР МАРИЈА РИЛКЕ МАРИНИ ЦВЕТАЈЕВОЈ

Вал-Мон, Глион-сир-Терите, Швајцарска, 10. маја 1926)

Марина Цветајева,

Зар нисте Ви малочас били овде? Или: где сам био ја? Јер, данас је још десети мај, и чудно је, Марина, Марина, да сте управо тај датум написали над завршшним речима Вашег писма! (Хитнувши га у будуће време, хитнувши у онај безвремени трентуак кад ћу Вас читати!) Сматрали сте да сте десетог добили моје књиге (отварајући врата, као да прелиставате странице)…; тог истог дана, десетога, данас, у вечитој Данашњици духа, данас сам те ја прихватио, Марина, свом душом, свом својом свешћу уздрхталом од тебе, од твог доласка, као да се твој велики океан, који је читао заједно с тобом, сручио на мене запљуснувши ме плимом твог срца. Шта да ти кажем? Ти си ми пружила своје дланове, час дајући час опет склапајући, ти си их увукла у моје срце, Марина, као у шкољку жубораве чесме: и сада, док их држиш тамо, њено зајажено струјање прелази у тебе… Прихвати га. Шта да ти кажем: све моје речи (као да су већ биле у твом писму, као пре дизања завесе), све моје речи истовремено лете ка теби, и ниједна не жели да пропусти другу испред себе. Да ли због тога људи тако хитају из позоришта што им је после толиког изобиља утисака неподношљиво да виде завесу? — Тако је и мени тешко да поднесем што је твоје писмо поново у коверту (још једаред, још једном!). …

Осећаш ли ти, песникињо, како си овладала мноме, ти и твој океан, који тако предивно чита заједно с тобом; ја пишем као и ти, и попут тебе спуштам се из реченице низ неколико степеника, у међуспрат заграда, где тако притискају сводови и осећа се мирис давних ружа, које никада не престају. Марина: како сам обитавао у твом писму. И како је запањујуће кад коцкица твојих речи, кад је већ узвикнут број, пада за ступањ ниже и покаже други, допунски број, који је коначан (а често и већи). Да ли је то природна снага, мила моја, оно што стоји иза петог елемента, узбуђујући га и грудвајући?… И поново ми се учинило да се кроз твој глас сама природа сагласила са мном, као врт што одобрава, велики врт око водоскока, и око чега још? око сунчаника. О, како ме ти прерасташ и запахњујеш високим пламеним флоксовима никлим усред лета твојх речи.

Али, како ти кажеш, није реч о човеку-Рилкеу: ја сам и сам сада у неслози са њим, с његовим телом, с којим сам раније увек могао да постигнем чисту сагласност, тако да често нисам знао, ко од нас срећније песникује: оно, ја, ми оба? (Табани, блажени, колико пута, блажени од ходања по свему по земљи, блажени од првог сазнања, претходног знања, учешћа у знању, учешћа које то знање превазилази!) А сада — раздор, двострука одора, душа је одевена другачије, тело је прерушено другачије. Још од децембра сам овде, у овом санаторијуму, али лекара не припуштам сасвим у овај јединствен однос између себе и себе — једини што не трпи посредника, који би растојања учинио неопозивим, преводиоца, који би то разломио на два језика. (Стрпљење, дуго, прекидано и поново састављано…)  …

Рајнер Марија

(одломак)

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА — РАЈНЕРУ МАРИЈИ РИЛКЕУ

(Сен-Жил-сир-Ви, 12. маја 1926)

Овај свет (не у црквеном смислу, пре би се могло рећи географски) ти познајеш боље од овога, ти га познајеш топографски, са свим планинама, острвима и знаковима.

Топографија душе — то си ти. И својом књигом (ах, то није била књига — то је књига постала!) о сиромаштву, ходочашћу и смрти ти си за Бога учинио више него сви филозофи и проповедници заједно.

Свештеници су само препрека између мене и Бога (богова). А ти, ти си — пријатељ, који продубљује и узвисује радост (да ли радост?) великог часа између два бића (вечита два бића!), онај без кога више не осећаш другог и кога јединог, коначно и волиш.

Бог. Ти си једини рекао Богу нешто ново. Ти си исказани однос између Јована и Исуса (који обојица нису исказали). Али — разлика — ти си љубимац оца, не сина, ти си Јован Бога-оца (који га није имао!). Ти си (одабраност — избор!) одабрао оца, јер је он био усамљенији и — незамислив за љубав!

Не Давид, не. Давид је у својој снази имао сву снебивљивост. Ти имаш — сву храброст и смелост своје снаге.

Свет је био још превише млад. Све је морало да се догоди — да би дошао ти.

Ти си се усудио да тако волиш (искажеш!) нељудског (потпуно божанског) Бога-оца како Јован никад није смео да заволи потпуно људског сина! Јован је волео Исуса рукама (вечито се кријући од своје љубави на његовим грудима), погледом, поступцима. Херојска реч љубави, која увек тежи да буде нама (чисто делатна).

Да ли  добро схваташ мој лош немачки језик? На француском пишем течније, и зато не желим да ти пишем на француском. Од мене ка теби не треба ништа да тече. Да лети — то да! А ако не може, — онда је боље да запиње и спотиче се.

Знаш ли шта се дешава са мном кад читам твоје стихове?

На први поглед (муњоглед* /игра речи: Augenblick – поглед ока, тренутак, и Augenblitz – кованица Цветајеве: муња ока/ би звучало боље, да сам ја Немац, променила бих: јер муња је бржа од погледа! А муњевити поглед је бржи и од обичне муње. Две брзине у једној. Зар не?) И тако, на први поглед (пошто сам странац), схватам све — затим — ноћ: празнина — затим: Боже мој, каква јасноћа! — а кад хоћу да све то ухватим (не алегорично, већ безмало руком) — све се наново брише: само штампани стихови. Муња за муњом (муња — ноћ — муња) — ето шта се са мном дешава кад те читам. Мора да је тако и с тобом кад пишеш себе.

„Рилкеа је лако схватити“ — са поносом посвећених говоре антропозофи и други мистички секташи (ја, заправо немам ништа против њих, боље они него социјализам, — али…). „Лако схватити“. У деловима, у раздробљеном виду: Рилке-романтичар, Рилке-мистичар, Рилке-миротворац итд., итд.  Али, покушајте да обухватите целог Рилкеа. Ту је немоћна целокупна наша јасновидост. Чуду није потребна јасновидост. Она је присутна. Било који сељак својим је очима то видео, потврдио. Чудо: недодирљиво: недокучиво.
(одломак)

Р.М. Рилке, М.И. Цветајева, Б.Л. Пастернак, ПИСМА ЛЕТА 1926. (одломци, стр. 101-112), СКЗ, Београд, 1983.

Превео: Милан Чолић

 

Рајнер Марија Рилке, ДОДИРУЈЕМО СЕ. ЧИМЕ? КРИЛИМА.

Марини Ивановној Цветајевој

Додирујемо се. Чиме? Крилима.
Из даљине своје водимо порекло.
Песник је сам. И онај што га је носио
сусреће се са временима што јуре.

Рајнер Марија Рилке

Р.М. Рилке, М. Цветајева, Б. Пастернак, ПИСМА ЛЕТА 1926. (стр. 100), СКЗ, Београд, 1983.

Превео: Милан Чолић

Марина Цветајева, ШТО ДРУГИМА НЕ ТРЕБА — ДОНЕСИТЕ МИ!

Што другима не треба — донесите ми!
У моме огњу нека све изгори!
Ја живот позивам, и смрт зовем ја
Да лаки дар буду, огњу мом што сја.

Пламен љуби — ствари тако лаке:
Сува дрва — венце — речи лањске.
Пламен — гута себи слична јела
Постаћете — чистији од пепела.

Птица-Феникс сам — у огњу само појем!
Подршку! — узвишеном животу мојем!
У висине пламтим — горим до пепела!
Да би и вама ноћ — светлела!

Ледени пламен, огњeна фонтана!
Високо носим свој високи стан,
Вискоко носим свој узвишен сан —
Сабеседнице и Наследнице.

2. септембар 1918.

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Извор: Марина Цветаева, СОЧИНЕНИЯ (том первий, с. 99), Художественная литература, Москва, 1988.

 

Марина Цветајева, СВЕПРОЖДИРУЋИ ОГАЊ — МОЈ ЈЕ КОЊ

Свепрождирући огањ — мој је коњ.
Не рже, и копитама не бије он.
Где мој коњ дахне — врело усахне.
Где мој коњ махне — трава увене.

Ох, огањ-мој коњ — уста ненаситих!
Ох, огањ — на њему — јахач незасити!
С црвеном гривом коса сплетена…
У небеса — пруга огњена!
14.08.1918.

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Извор: Марина Цветаева, СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ в семи томах (том первий, с. 418), Эллис Лак, Москва, 1994.

Марина Цветајева, МОЛИТВА

Шта ми можемо рећи о Богу? Ништа. Шта можемо рећи Богу? Све. Песме Богу су молитва. И ако данас нема молитве (осим Рилкеових молитава и обичних молитава обичнога човека, друге не знам), то није зато што немамо шта да кажемо Богу, нити зато што то шта немамо коме да кажемо — имамо шта и имамо коме — већ зато што нас је срамота да хвалимо и молимо Бога на истом језику на коме смо, вековима, хвалили и молили — апсолутно све. Да бисмо се данас одлучили на непосредан разговор са Богом (молитва), требало би или не знати шта су стихови, или — заборавити то.

Губитак поверења.

Сурове Блокове речи о Ани Ахматовој: „Ахматова пише песме као да је гледа мушкарац, а треба их писати као да те гледа Бог“биће увек тачне ако се први део, онај који нас разоткрива, одговарајуће прилагоди свакоме од нас. И не само то. Други део, крај, биће свêт. Као пре Богом, то јест пред-стајање.

Али шта ће онда у нама остати — и ко ће остати од нас?

Марина Цветајева, Изабрана дела Марине Цветајеве, О УМЕТНОСТИ И ПЕСНИШТВУ, ПОРТРЕТИ (друга књига, стр. 22) СКЗ, Народна књига, Београд, 1990.

Превела: Милица Николић

 

Фјодор М. Достојевски, ПОНЕСИТЕ КАКВУ ЛЕПУ УСПОМЕНУ…

Кад је реч о томе, ја сам већ споменуо о њему да оставши после матере у четвртој години, он ју је после памтио целог живота, њено лице, њено миловање, “баш као да стоји преда мном жива”. Такве се успомене могу памтити (и то је свима познато) чак и из ранијег доба, већ од две године, али само тако да се оне у току целог живота истичу као неке светле тачке из мрака, као откинут крајичак из читаве огромне слике, која се сва угасила и нестала, осим тога крајичка. Исто је тако било и с њим: он је запамтио једно вече – летње, тихо; отворен прозор, коси зраци сунца на заласку (те косе зраке је запамтио понајбоље), у соби, у углу, икона, пред њом упаљено кандило, а пред иконом на коленима његова мати рида као у хистерији са поцикивањем и подвикивањем, држећи га у наручју, грлећи га снажно до бола, молећи се за њега Богородици и пружајући га из свога наручја обема рукама према икони као под покров Богородичин… и, наједном, трчи дадиља и у страху га отима од ње. Ето слике! (прва књига, стр. 25-26)

Из родитељске куће понео сам само драгоцене успомене, јер човек нема драгоценијих успомена него из првог детињства у кући родитељској, и то је скоро увек тако кад у породици има макар мало љубави и слоге. И од најгоре породице могу се сачувати драгоцене успомене ако је само твоја душа способна да тражи што је драгоцено. (прва књига, стр. 369)

Господе: „Како може он“ – рекао би човек – „заволети ту нову децу кад нема оне пређашње, кад ју је изгубио. Сећајући се оне, зар може бити потпуно срећан са овом децом, па ма како да су му она мила?“ Може, може: стара туга помоћу велике тајне живота људског прелази постепено у тиху дирљиву радост; место младе, узавреле крви, наступа кротка, ведра старост: благосиљам свакидашње рађање сунца, и срце му моје као и пре пева; али већ више волим његов залазак, дуге косе зраке његове, а с њима и тихе, кротке, дирљиве успомене, миле ликове из целог свог дугог и благословеног живота – а над свим тим је правда божја, која нас разнежава, која примирује, која све прашта! Завршава се живот мој, ја знам и осећам то, али осећам сваког преосталог дана како се живот мој земни додирује са новим, бесконачним, незнаним животом, но који је већ ту, пред којим раздрагано трепти душа моја, сија ум и радосно плаче срце… (прва књига, стр. 371-372)

Голубови моји – дајте да вас тако назовем – голубовима, јер сте сви ви веома налик на њих, на те лепе и сиве птице, сада, у овом тренутку, кад гледам ваша добра, мила лица – мила моја дечице, ви можда нећете ни разумети шта ћу вам казати, јер ја често говорим неразумљиво. Но ипак упамтите, па ћете се после, некад, сложити са мојим речима. Знајте да нема ничега вишег, и јачег, и здравијег, и кориснијег за будући живот него каква лепа успомена, а нарочито која је понесена још из детињства, из родитељске куће. Вама се много говори о вашем васпитању, а једна тако дивна, света успомена, очувана из детињства, можда је баш најбоље васпитање. Ако човек понесе много таквих успомена са собом у живот, онда је тај човек спасен за цео живот. А ако макар и само једна лепа успомена остане у нашем срцу, и то нам некад може послужити као спас. Ми ћемо после можда постати и рђави, нећемо можда имати снаге да се одупремо рђавим поступцима, смејаћемо се сузама људским и онима који говоре као што је Коља ту скоро узвикнуо: „Хоћу да страдам за све људе!“ – можда ћемо се и тим људима злобно подсмевати. Али ма како да постанемо зли, што не дао Бог – кад се сетимо како смо сахрањивали Иљушу, како смо га волели последњих дана и како смо, ето, сад разговарали тако сложно и тако пријатељски код овога камена – и најсуровији између нас, и најподругљивији, ако ми такви постанемо, неће смети да се у себи смеје томе што је био добар и честит у овом тренутку!  Па не само то, него ће га та успомена можда задржати од неког великог зла и он ће се предомислити и рећи: „А тада сам био добар, смео и частан.“ Нека се и подсмехне у себи, то није ништа, човек се често смеје оном што је добро и ваљано; то је само из лакомислености;али вас уверавам, господо, тек што се подсмехне, одмах ће у срцу рећи: „Рђаво сам урадио што сам се подсмехнуо јер се томе не треба смејати!“ (друга књига, стр. 566-567)

Фјодор М. Достојевски, БРАЋА КАРАМАЗОВИ (прва и друга књига), ИП Рад, Београд, 1977.

Превео: Јован Максимовић

Марина Цветајева, ДВА СУНЦА…

Два сунца се гасе — Господе, смилуј се свима! —
Једно је — на небу, друго — у мојим грудима.

Како су та сунца — себе бих питати хтела —
Како су та сунца, да ме залуде успела!

И оба се гасе, не боле њихове лу̏че!
Прво ће згаснути оно што је пламтело јаче.
6. октобар 1915.

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

Извор: Марина Цветаева, ЧАС ДУШИ, Фолио, Харьков, 2008

 

Рајнер Марија Рилке, А ТЕБИ, БОЖЕ, О – ШТА ТЕБИ ДА ДАМ…

А теби, Боже, о — шта теби да дам,
ти што сва бића у слушање упути?
Спомен из Русије на један пролећни дан,
и вече, — на једног коња: подарићу ти.

Вукући колац за собом, наједном се појави
белац, из села долазећи, сам,
да све до зоре пресамује на трави;
како је његове гриве сваки прам

обесним ритмом по врату ударао
док је, спутаван, јурио низ луг!
Како му је кључала крв! Какав жар!

Како је он даљине осећао!
    И певао и слушао —, предања твога круг
у њему беше.
            Његов лик: теби на дар.

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ
(Сонети посвећени Орфеју, сонет XX, стр. 137-138), 
Нолит, Београд, 1986

Превео: Бранимир Живојиновић