Иво Андрић, СУНЦЕ ОВОГ ДАНА

Дође час кад се облаци озаре и осмехну куће. Исправих се на јастуцима. Оштри бридови, шиљци и безбројне изломљене линије градске архитектуре која ме увек заносила и узбуђивала множином и разноликошћу облика. Стабла не могу да сагледам али видим како се високи прозори редом упаљују и жаре.

Сјај путује. И, за оног ко не може да види сунце ни данас, као ни јуче, као ни сутра, има чујна мелодија у том како прелази са стакла на стакло, с громобрана на лимене куполе и црвене кровове.

Сваки се делић све редом ужиже и одговара сунцу као одзив на лозинку. Тако се мелодија развија и изводи већ према боји, облику и природи предмета који се одзива.

То је та мелодија.

У оној старинској кући били су увек мрачни басамци и на њима ограда сва углачана од руку, а ми смо се, као деца, стреловито спуштали низ њу у авлију пуну сунца. А увече бих, спавајући испод икона, сањао да имам крила и да летим с анђелима. После ми се, у току година, измешао тај чести сан и дечја игра на басамцима, а сећање на њих ме бацало у замишљеност.

Сјај путује, покаткада се тргне и поскочи.

Сад, да сам онај мали дечко што продаје по сокацима, поваздан узалуд вичући: Кокице!   пред вече се враћа с непроданом робом, гладан и с више изгледа на батине него вечеру.

Да сам младићи који се тешко и упорно извија ка бољем животу, а мучи га и води сан из детињства о летењу!

Да сам шетач на морској обали, међу хиљадама!

Да жудим жене!

Да опет ујутро отпочињем посао, стрепећи сваки пут за успех! Сјај путује. Мелодија се, све тиша, наставља.

Живот пролази из године у годину, све до лањске.

Лањске године у ово доба. Лежим на жалу с лицем на мокрим длановима док ми се на кожи кори и мрешка со и јод. Сунце припиче и све ме више стеже у ту кошуљу која чини да невидљив и без мисли путујем бескрајним путевима које шара крв иза склопљених веђа. Слушам како говори Јелена која, знам, лежи на песку сасвим близу мене, иако је с часа на час заборављам.

— „Сви су јаки мушкарци ударени неким кобним слепилом. Пребијају се а да ни сами не виде шта ни како, ломе се страсно и уништавају коначно сваки на свој начин. Што је ко јачи то је његово слепило веће.

Ко је Вас, Александар, звао у Грчку? И шта Ви тражите овде? Шта ћете на неродну жалу? — Ја Вас само гледам како, по оном трагичном нагону мушкарца, пропадате и идете светом упорно преобучен у обична, мала човека. Тако Ви ма шта пронађете у слепој жељи за уништењем.

Шта ће Вама шине и колосек? Дигините се, човече! Искочите! Како не видите! Нит сте Ви за тајна друштва, ни за униформе, ни да чекате у предсобљима, ни да примете у салонима, ни да буните ни да смирујете. Доста је да јесте.

Зар није жалосно да човека као што сте Ви тиранише и веже папин калнедар или царев законик? Ви треба само да се дигнете и све ће остати иза Вас као влажна лога на песку, а Ви се све више заплићете са светом и тражите све нове додирне тачке и још сте огорчени на себе што никад не успевате да се довољно снизите и уједначите. Тако уман. Ви још нисте ни тако далеко да бисте увидели да је светска борба игра за слабе, а поседовање ма чега, илузија.

Али то је тако: они који виде не могу а они који могу не виде. А напор да се довиче и докаже пропада у глувом очају. И ту се, као пред страшним зидом, увек стаје. Из те мòре нема буђења ни из те смрти ускрнућа. И кад бисмо се пробудили и нашли на неком савршеном судњем дану на ком би се све објаснило и увидело, ми бисмо поново свиснули од ужаса и бесмислености, једни због своје немоћи, други због свог лутања. И тако, излаза нема. Свак трати своје дану у то: да извршава своју смртну осуду.“

И тако ми дуго говори жена која је крај мене и коју не видим. И после свих закључака опет јој се у говору ведри и зове ме да се дигнем и будем што треба да сам, на неки лет ме гони и све се позива на мене сама као на почетну снагу и главни разлог.

И за све то време сунце се није ни толико помакло да би се на сенци могло приметити. Само се сô на мени крутне и бели.

Поруменео је сјај и бива тамнији али путује с угла на угао, само га покаткад прекине сенка невидљива облака, која је брза као сенка љуљачке. А онда се, после сласти суспрегнута даха, мелодија поново наставља. И у њој се враћа све што је било, и тако прегледам све своје дане, пуне чудеса који се час тешко склапају у круг коначне хармоније а час свршавају у једној соби и једној постељи са једном жељим за мало воде и руком да је дода.

Од мог детињег сна под иконама до ове мисли зрела човека, која лежи вечерас као остуденила леава у мени, сви дани и сви гласи и сви догађаји (и сама тишина), све је само немилосрдан позив да се кренем и летим.

Сунце зађе за кровове, нагло угаснуше и умукоше предмети, али се после трен сумрака још једном одрази кратким, касним сјајем и са врх неба просу у силним млазовима и подиже и понесе на танку таласу моју постељу.

Свака ствар, још за час осветљена, поновно пева.

Варош се скрати у пругу а сва светла у танак млечни сјај.

Даљине су, ма како недогледне, ипак путеви. Тек оборени летимо.

Иво Андрић, EX PONTO – НЕМИРИ – ЛИРИКА, Удружени издавачи, Београд, 1977

 

Advertisements

Иво Андрић, ЊЕГОШЕВА ЧОВЕЧНОСТ

Велика драма која је почела са појавом првог османслијског коњаника на границама наших земаља нашла је у Петру Петровићу Његошу свога песника. Он је један од њених протагониста и њен највећи поет у исто време. У Горском вијенцу ухваћен је и овековечен само један одређени, строго и уско условљени призор те драме, која је варирала кроз векове у хиљадама таквих призора, и много већих и мањих, и светлијих и мрачнијих од њега. Али, као што су у једном комадићу минерала садржане све ососбине те врсте, тако је и у том локалном, временски и просторно ограниченом призору садржани основни смисао и изражене многе битне карактеристике те драме.

Та драма која заузима претежни део наше епске народне поезије, а није нашла још ни своју потпуну и потпуно правилну оцену у историјској науци, ни своје отелотворење у уметности, дошла је у Горском вијенцу до свог највишег песничког израза. У њему је заиста пропојала песма од ужаса.

У свом делу, насталом под специфичним социјалним и политичким приликама, Његош је дао високо поетску и строго реалистичку слику нељудског начина живота на који је тај нарочити стицај историјских околности осудио наш народ. Оно садржи цео низ таквих описа, датих често са зачудном објективношћу и јасним осећањем стварности, у којима је приказана слика тога крвавог клупка у које су се сплела два противника који
Један другом не чине амана,
Но се бију и сијеку главе;
Мушкој глави они не различу,
Да је нађу и у колијевци,
Но је сјеку једни другијема;
Женско робе и у ропство воде,
Ватром пале што сегнути могу,
Један другом грабе аиване,
Њиве штете а сијеку воћке;
Сваке јаде на свијету раде
Што се нигђе још радило није.

Таква је та борба у приказу Мехмедпаше из Шћепана Малог. А у исто време, Његош је до највишег ступња развио најсветлију визију човечности, „људскости“, као чудесну, али логичну антитезу томе наметнутоме начину живота. Тако је ова поема ужаса у исто време и поема његове противности, а Његош песник човечности.

У Горском вијенцу, кроз крв и лелек и дим, он отвара где год може ма и најмањи видик пут чистог неба, здравог смеха и човечног живота, који се тако тешко стиче и брани; као небо над балканском сутјескама и ведрине у дну дивљих и тескобних предела, јављају се акценти човечности.

Таква је мала али карактеристична сцена са јаребицама које су црногорски ратници живе похватали. Али чим већина сазна о чему је реч, „сви из грла повичу“:
Пуштите их аманет ви Божиј’!
Јере их је невоља нагнала,
А не бисте ниједну хватали;
Утекле су к вама да утеку,
А нијесу да их покољете.

Човек увек застане пред тим малим идиличним призором, чудно уметнутим усред ратничке атмосфере, мрачних брига и крвавих заклетава, као пред оазом неочекиване благости. И осети се како изнад оквира ове по себи наивне сцене иде акценат Његошеве пригушене али моћне човечности која, у противности са свим што је окружује, жели заштиту слабом и заклон ономе који бежи од јачега, престанак клања и спасење свему што живи.

Та Његошева човечност не крије се само у тим као узгред утканим малим епизодама. Она се јавља и у великим, блиставим, свечано декларативним, али психолошки оправданим и историјски верним местима, као што је горда реплика Вука Мићуновића Осману, везировом риџалу, која кулминира у речима
Ја не пржим земље и народе.

Место које тек у искуствима минулог рата против фашизма и светлости данашњих претња нових „мучитеља“ нови „пржењима“ добива за нас своју пуну јасноћу. Његошев ратник, прототип народног борца, исто је толико горд на своју човечност колико и на своје јунаштво.

Али одмах после те изјаве, да не пржи земље и народе, Вук Мићуновић додаје у истом даху
Ама многи грдни мучитељи
На нос су се преда мном побили.

То је друго лице медаље. Таква је његошевска човечност. Драматична до грча, понесена, али стварна и искрена, она није малокрвна ни сентиментална, она се бори, она се брани,
Не пушта се да је зло побједи.

И стога се може оправдано рећи да је свака прослава Његошевог поетског дела уједно и слављење човечности и људске борбе за човечност.

Иво Андрић, Уметник и његово дело (Његошева човечност, стр. 51-53), Удружени издавачи, Београд, 1977

Иво Андрић, ИГРА

Ни живот наш, ни уметничко дело настало као његов производ, не могу без игре. Реч, боје, звук, линије и облици, то су састојци дела или, боље речено, елементи који се, складно повезани игром, стапају у уметничку творевину и њен коначан свет. Кад не би било игре, наш дух би био опседнут тескобом.

А и шта је наш живот до упорна игра са добром и злом, са прошлошћу, садашњошћу и будућношћу као неизбежним деловима судбине и света.

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, СКЗ, Београд, 1977

Арсеније Тарковски, БЕЛИ СНОВИ…

V

Бели снови
поју: — Амин!
Мој голуб  — твоја рука.
Горак је мој хлеб,
и глас мој  — пуни,
стаза је моја горка.

У грлу стоји
небеско плаво  —
твоја ледена А:
Анђео и Ханаан,
Ти си раздвојена.

Ти си отуђена  —
пустиња пустињâ,
гозба, у посту поменута.
За седам столећа
дошао до зена
фосфор последњих васелена.

12. јануар 1967

Арсеније Тарковски, У спомен на Ану Ахматову (одломак)

Препевао: Александар Мирковић

Димитрије Богдановић, ПРАВИ АУТОР УМЕТНИЧКОГ ДЕЛА…

Енергија стварања, креативна моћ, јесте божанска способност која се саопштава створеном бићу и којом то створено биће постоји и наставља да ствара. Стога је у крајњој линији прави аутор свакога уметничког дела, по томе схватању, сам Бог; човек је активни божји инструмент. Активни, зато што уноси и себе лично, свој израз, ограничења и успоне своје људске природе. Али ипак инструмент, зато што без Бога нико ту не може створити ништа, дакле ништа без учешћа у мистерији самога божанског стварања. Генеза уметности, књижевног израза или лепоте у ужем смислу, јесте, у склопу таквих погледа, нешто истоветно са генезом света и нешто што се корени у тајнама космогоније у најширем смислу речи.

Димитрије Богдановић, Студије из српске средњовековне књижевности (Византијски књижевни канон у српски службама средњег века), СКЗ, Беогрд, 1997

Станислав Винавер, ЈЕСМО ЛИ ИЧИЈИ?

Јесмо ли ичији?
Куд носе полети? —
О само волети

Трске и друмове
Лелујне хумове
Не бити ничији!

Не бити ничјији —
Одзвоне волети,
Одблесак тичији,

Самотене голети,
Лак успор лукова
И пену звукова.

Станислав Винавер, ЗВУЧНИ ПРЕДЕО, Чигоја штампа, Београд, 2005

Приредио: Милосав Тешић

Николај Берђајев, САЗНАЊЕ ЈЕ ДУХОВНА БОРБА ЗА СМИСАО

(…) Кроз сву историју философије онај који сазнаје остајао је вјеран убјеђењу да је сазнање увијек један те исти интелектуални акт, да постоји универзални разум, да је разум увијек један те исти, и да је вјеран својој природи.

Ипак, у ствари, сазнање носи емоционално-страствени карактер. Сазнање је духовна борба за смисао, и оно није такво у овоме или оном правцу и школи него код свакога оригиналног философа, макар и не био свјестан тога. Сазанње није бестрасно дуплирање стварности. Значај философије се одређује страственом напрегнутошћу философа-човјека који, пак, присуствује иза сазнања, и то напрегнутошћу воље према истини и смислу. Сазнаје цјелосни човејек. Један од претходника егзистеницјалне философије Дилтај, истину говори кад каже да је мишљење функција живота. Цјелосни човјек, а не само разум, ствара метафизику. Није потребно утврђивати аутономију интелекта, него аутономију духа, – аутономију субјекта који сазнаје, и то као цјеловитог бића. Мишљење не може да буде одвојено од мислећег. Онај мислећи не може, пак, да буде одвојен од саборнога опита своје браће по духу. У резултату сазнања сазнавалац може да постигне објективну хладнокрвност изражавања. Међутим, то је друготни процес објективације, – првотна је интуиција човјека као постојећега у пуноћи постојања /=суштаствовања/.

Човјек више сазнаје емоционално него интелектуално, и потпуно је погрешан онај поглед да је емоционално сазнање „субјективно“ у лошем смислу, а интелектуално сазнање „објективно“ у доброме смислу. Било како било, то је изражено неистинитом терминологијом. Уживљавање у предмет сазнања, у сваком случају, носи више емоционални него интелектуални карактер. … Чисто интелектуално дискурзивно сазнање ствара објективирани свијет код кога немам додира са реалношћу. Пресудни значај у сазнању нема логички процес мисли који носи инструментални карактер, и влада само средином пута, него емоционална и вољна напрегнутост која је, пак, везана са цјеловитим духом.

Сазнање је стваралаштво, а не пасивни однос према одраз предмета, и свако стваралаштво садржи у себи сазнање. Интуиција није само уочавање предмета, него и стваралачко проницање у смисао. И више од тога, сâмо постојање смисла претпоставља стваралачко стање духа. Феноменолошкој философији је потребна пасиваност субјекта, а егзистенцијалној је потребна активност и страственост субјекта. „Идејни“ ноуменални свијет претпоставља ту активност и страственост духа. То није свијет скамењен и лишен покрета живота. Акт сазнавања је транцендирање, излаз из затоворености, и излаз у врх. Трансцендентно може да се мисли само зато што постоји транцендирање. Али трансцендирање је напрегнутост цјелокупнога бића, његов подвиг, његова екстатичност. Трка за потпуно научном метафизиком, метафизиком као строгом и објективном науком, јесте трка за привидом. Метафизика може да буде само сазнање духа: у духу и кроз дух, и то у субјекту који ствара духовне вриједности, који не трансцендира у објект него у сопствену дубину која се раскрива. Метафизика је емпирична у томе смислу што  се заснива на духовном опиту. Метафизика је симболика тога опита. Философско сазнање је у већој мери сазнање сликама неголи појмовима. Појам има само допунско значење. Код Хегела појам нема трансцендентно логичко значење: он добија не само метафизичко него скоро и мистичко значење. Оно главно, што је пресудно за филосфа, уопште није било оно што он утврђује ради објективне истине. Никада онај сазнавајући није откривао истине уз помоћ логичког апарата којим се труди да убиједи друге.

Философско сазнање је сазнање истине, а не бића. Сазнање истине је узмах духа према истини, духовно усхођење и улажење у истину. Али, у сазнању постоји социјална страна на коју не обраћају довољну пажњу. Сазнање је облик саопштавања и општења људи. Заједно са тим, сазнање је прије свега стајање сазнавајућега, не пред неким другим, него пред истином, пред оном прареалношћу коју су филосфи вољели да називају „бићем“. Сазнање човјека, и особито философско сазнање, зависи од духовнога стања људи, од обима њиховог сазнања, а облици заједништва и заједничења људи ту играју огромну улогу. Филосфско сазнање носи лични карактер и, што је више лично, то је значајније. Међутим, лични карактер сазнања не повлачи изолацију личности. Личност сазнаје у заједници и у општењу са свијетом и људима, она се присаједињује свјетскоме доживљају и свјетском мисли. Сазанање је истовремено и лично и социјално. Ту огромну улогу игра степен духовне заједнице људи. Све то усходи ка оној основној истини да је сазнање антропологично. Међутим, то уопште неће означавати релативизам.

За највећу истину теорије сазнања треба признати то да је управо онај који сазнаје сушти постојећи: он сâм јесте „биће“, и да је признање смисла свијета могуће само у субјекту, а не у објекту, то ће рећи, у људскоме постојању. У томе се и састоји истина егзистенцијалне философије. Да не би била наивно и несвјесно антропоцентрична, филосфија треба да буде свјесно и кртички антропоцентрична. Философија је антропоцентрична, али, философ треба да буде теоцентричан. Постизање тајне свијета у човејковоме постојању могуће је само зато што је човјек микрокосмос и микротеос. Космоса нема у објективноме свијету феномена. Бога нема у објективноме поретку свијета, али, космос јесте у човјеку, Бог јесте у човјеку, кроз човјека је излаз у други свијет. Заштитник хуманистичке теорије сазнања Ф.С. Шилер говори истину кад каже да је дошло до деперсоналзицације и дехуманизације сазанања, и да су неопходни управо персонализација и хуманизација.

Човјек је мјерило ствари, али постоји више мјерило за човјека. Блажени Августин је био можда први који се вратио егзистенцијалној филосфији субјекта. Он је поставио принцип унутрашњега опита, самопоузданог сазнања. Он је признао сумње за извор истинитости и доказ мога постојања. За њега је душа била цјеловита личност. Теорија закономјернога развитка у сазнању не рачуна са падом индивидуалности. Може да се сматра несумњивим да вриједновање, које игра тако огромну улогу у сазнању, врши прије свега осјећање, а не интелект.  Ниче, који је философирао ударајући чекићем, каже да философ треба да буде онај заповједник и законодавац. То значи да из философског сазнања происходи превриједновање вриједности и стварање вриједности.

Философија тражи продор из ропства овога свијета према другоме свијету, – према савршеноме, слобдном животу, према избављењу од муке, од изопачености свјетске датости. Тежња према објективноме сазнању јесте илузија и већ, у свакоме случају, терминолшка погрешка. Бестраственога сазнања није могло бити, и никад неће бити у садашњих филосфа. Оно би могло да буде само код оних који су лишени стваралачког дара расправа. Најмање је бестраственога сазанња било кода самога Спинозе. Интелекутална страственост може да буде извор сазнајнога трансценденса. Највећи међу флософима, – Платон, био је еросни философ. Еросне привлачности је било код рационалисте Спинозе, код панлогисте Хегела. Ја већ и не говорим о таквим философима какви су били Кјеркегор и Ниче. Философ је заљубљеник у мудрост. У садашњој изворној философији постоји ерос истине, постоји еросна тежња ка бесконачноме и апсолутном. Философско стваралаштво је опијеност мишљу. Филосфско сазнање може да се заснује само на опиту, на духовном искуству, и у њему акт сазнања врши цјелосни дух. У сазнању постоји горчина. Па опет, сазнање носи ослобађајући карактер. Философско сазнање је позвано да ослобди човјека од власти објективнога свијета, од његова неиздрживог ропства. Не воља за моћ, него воља за смисао и слободу креће путем философског сазнања.

Као систем појмова, метафизика је немогућа. Метафизика је могућа само као симболика духовног опита. Борба субјекта и објекта, слободе и нужности, смисла и бесмислице јесте, на језику метафизике, симболичка борба која у „томе“ пружа знака „другога“. Иза коначнога је скривено бесконачно које даје о себи знаке. Дубина мога „ја“ је погружена у бесконачност и вјечност, и само је површински слој мога „ја“ освијетљен сазнањем, рационализован, препознат на подлози супротности субјекта и објекта. Али, из дубине се дају знаци, тамо су читави свјетови, тамо је сав наш свијет и његова судбина.

Николај Берђајев, ОПИТ ЕСХАТОЛОШКЕ МЕТАФИЗИКЕ, Богословски факултет СПЦ, Београд, 2000

Превод: др Димитрије Калезић

Иво Андрић, О ДОСТОЈЕВСКОМ

Достојевски је писац који је међу првима у светској књижевности оставио пејзаж, одећу својих јунака, њихов физички изглед, време, па и простор, како би се до краја могао посветити људској души. Он је, нема сумње, учинио снажан заокрет у писаној речи и, као нико пре њега и мало ко после њега, извршио огроман утицај не само на поједине писце него и на готово све националне књижевности у свету. За мене су Фјодор Михаилович Достојевски и Томас Ман две најкрупније књижевне фигуре на размеђи деветнаестог и двадесетог века; са њима је почела нова европска књижевност. Ја сам — као и сви писци моје генерације — читао и проучавао дела ових писаца, а колико су они непосредно или посредно утицали на мој књжевни рад, то ја не знам. Могу само да поновим оно што сам једном рекао: да је пожељно и корисно угледати се на велике писце. Али, кад већ говоримо о томе, треба имати на уму и то да је време у мојим приповеткама и романима једно од главних лица, да простор није потиснут у други план, да сам многе грађевине смешато у средиште радње. Мене је већ у самом почетку књижевног рада заокупљала мисао: како приказати човека у времену које се креће као жив организам, и у простору без оне статичности коју рам намеће слици, искључујући посматрача из ликовног дела. Међутим, тачно је то да сам, под извесним утицајем Достојевског и Мана, потиснуо пејзаж, описујући га у оној мери колико је потребно да би се схватила судбина човека и његовог делања. Знате, ја имам осећај да природа нема духа; она је за мене само оквир у који треба сместити човека и његову мисао. Видите, природа у мојим приповеткама и романима прелази на људе који раде на мосту, њиви, у кући. Ја држим да је за целовитост дела више значајно присуство човека, његове помисли и рада, него природа која делује као тврда и гола чињеница.

Када је реч о времену у мојим делима, ту није могло бити — као што се зна — никаквог утицаја. За мене историја није понављање прошлости; пре би се то могло назвати покушајем да се обнови игра. Кратковидо и скучено гледање на време и простор, где се светови у које би требало веровати, руше и поновно стварају, и произвољна процена већ очврслих вредности, две су основне мрље које ми, појединци, уносимо у наша расуђивања о историји, грчевито се борећи да за себе обезбедимо што већи комад земље и неба. Зато је најближа истини повест о оним минулим вековима и поодмаклим раздовљима у која је немогућно сместити наше заслуге.

Што се тиче другог дела вашег питања — коју бих књигу Достојевског могао издвојити — не могу вам дати поуздан одговор, јер су све књиге Достојевског подједнако лепе и уметнички уједначене. Можда ћу бити неправедан према самом себи, а још неправеднији према великом руском писцу, ако кажем да су ме највише узбудили Записи из мртвог дома. У младости сам дрхтао над Дусима Достојевског…

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, (стр. 152-154) СКЗ, Београд, 1977

Иво Андрић, СВЕ ПРИЈАТЕЉЕ МОЖЕТЕ ИЗГУБИТИ, АЛИ ЊЕГОША И ВУКА — НИКАКО

(…) Али, у прилог праве чистоте свога језика рекао бих и једну јерес: готово је опасно научити макар и један страни језик, јер и тај један нагриза наш матерњи, продире у њ и штети му. Међутим, у ери данашњих смерова и развоја модерног света, писцу је потребно да учи стране језике, али у књижевности треба употребити страну реч само онда када се без ње не може, а то би требало да бива ретко.

Ја не могу да разумем неке књижевне, ликовне и музичке критичаре; они као да за време писања држе пред собом речнике страних речи, као да им је и прва и последња намера: употребити што више страних израза! Ваљда мисле да ће тако испасти ученији; и често им то успева, јер у противном не би у толикој мери запостављалли свој језик. Управо због тога се догађа да их наш неуки свет држи на већој цени ако су застрти са више страних речи. А то је само манир и ништа више. Мени такви људи личе на сеоске удаваче којима родитељи, ради глупог престижа, ваде здраве зубе да би ставили позлату.

Видите, некад је немачки језик био силно угрожен претераном употребном француских речи у говору и писању. Али су Немци упорно и смело очистили свој језик од француских позајмица. И не само то: Немци су Французима почели враћати мило за дргао, па се сад Французи одупиру речима које им долазе од северних суседа. По томе како се бори за чистоту свога језика може се мерити  култура једног народа. И код нас се ради на томе, али доста споро. Ето посла где писци могу више да ураде и од школе. Најпосле, треба волети свој језик, јер другога немамо.

Ја сам језик учио код Вука, Његоша и из народних песама. Све пријатеље можете изгубити, али Вука и Његоша никако. Писац не сме бити пасиван према језику; ту онда нема писца. Мени сметају надуване и звучне пароле о томе како је тобож неки писац открио нов језик. Новог језика нема — то је заблуда. Постоје само речи које смо открили и оне друге које заувек остају далеко од нашег срца као лепе и недостижне жене. Ни Вуков језик није био нов — ни његов! Он га је бележио у народу, тражећи да се на њему пише и говори. То није ни Кочићев језик којим се гооври у Босанској крајини, ни мој. Вештина је пшчева да употреби праву реч на правом месту,а то је у писању најмучније постићи.

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, (стр. 148-150) СКЗ, Београд, 1977

Марина Цветајева, СУНЦЕ — ЈЕДНО…

Сунце — једно, а корача свим градовима, знам.
Сунце моје. Ја њега никоме нећу да дâм.

Ни на час, ни на поглед, ни на сјај.  — Никоме.  — Никада.
Нека их, нек се утопе у вечној ноћи града!

У руке ћу те узети! Укруг да се вртиш не би смело!
Нек себи руке, и усне, и срце спржим цело!

У вечну ноћ нестаје — у стопу га пратим, трагам…
Сунце моје! Ја тебе никоме нећу да дâм!

фебруар, 1919
Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић