Арсеније Савин, САН

Луна је јастук сребрила,
Спавао сам сâм.
Душа је ка Њој једрила.
Истина је сан.

Сребрница ме мазила,
Осетих мек длан.
Зора је окна газила,
Засивео је дан.


1941.

Арсеније А. Савин

Сергеј Булгаков, АНЂЕО-ЧУВАР

Кад се шум живота стиша и заћуте његови неусклађени гласови,
када се душа купа у тишини и када је испуњава ћутање,
када се обнажава њена дечја стихија и згрћу с ње покрови који је гуше,
када се душа ослобађа ропства овога света и остаје насамо са Богом,
када се кидају окови земаљске природе и душа саму себе проналази,
када се она одваја од земаљског омотача и налази себе у новом свету,
када се испуњава светлошћу и купа у зрацима бесмртности
– тада она с неизрецивом љубављу осећа како се на њом наднело створење,

тако блиско, тако драго, тако нежно, тако тихо, које тако воли, тако верно, тако кротко, тако умилно, тако благородно
да радост, мир, блаженство невиђено на земљи, узавиру у души.

Она тада осећаја своју не-усамљеност и сва се устремљује у сусрет незнаном и блиском пријатељу. Јер ће душа препознати оног Пријатеља о којем је цео живот сањала и мучила се да се слије с пријатељем до краја, да му се преда без остатка, да у њему пронађе своје друго „ја“. Тај други за сваког човека, тај пријатељ, Богом дан и створен за њега, јесте његов анђео-чувар који увек бди над њим, који живи с њим исти живот. Он је најближи, мада је далеко, јер је невидљив, нечујан, неприступачан за било какво телесно или, чак, духовно опажање.

Тако је тих и кротак његов духовни додир да је за човека неприметно чак и само његово присуство. Али језик нам сведочи да га несвесно примећујемо. Јер наше ближње, кад су пуни љубави,нежности, кроткости и бриге, сами не разумевајући смисао својих речи, нехотице називамо „анђелима-чуварима“ својим. Они су за нас светлост и ваздух, али као и оне неприметне, ми спознајемо сав њихово значај тек онда кад их губимо. Слично и ми, увек под заштитом крила свога анђела-чувара, не издвајамо у својој свести ово крило као да га не примећујемо, иако је оно увек са нама. Анђео-чувар, становник небеског бесплотног света, нема директан приступ нашем материјалном свету, нашој плотској природи. Наравно, он би могао да га уздрма или чак да разори ту нашу трошну природу својом страшном појавом (одатле и проистиче још старозаветни ужас пред појавом анђела: немогуће га је видети лицем у лице и не умрети). Али за ту појаву потребна је директна воља Божија, бе ње за то нема основе у тихој кроткости анђела. Он је стражан и непобедив кад нас узима у заштиту од нечистих и лукавих духова који нас опседају, као „чувар душа и тела наших“. Без тог заступника у духовној бици, била би разорена и затрована, оскрвнаљена и уништена наша природа. Од тога нас увек чува овај стратиг, ратник духовни. У томе је он активно делатан, непрекидно напет, он делује свом снагом својом. Али земаљског пријатеља, човека кога чува, он не принуђује, његов шапат у ћутању које се чује, побуђује му благе мисли које се у њему самом рађају, па, ипак, у таквој тишини и кроткости да душа не примећује побуду. Њему је завештано ћутање, јер „ћутање јесте тајна будућег века“ по речима св. Исака Сирина и анђео-чувар нам говори само ћутањем. Он гледа у нашу душу и види нас, и то је довољно за тај тајанствени неми разговор душе са својим вишим „ја“. Када се предајемо утицају нежног и драгог створења, онда нас оно никада не учи директно, него самим својим постојањем и присуством поред нас подстиче у нама најбоље, и нама самима без тога незнане снаге које као да се уливају нас од њега. Тај „утицај“ се никако не да регистровати, али не због слабости већ због дубине и нежне интимности своје. Он је сличан надахнућу кроз које се човеку разоткрива сопствена дубина“.

Сергеј Булгаков, Лествица Јаковљева (наведено према: Николај Лоски, Бог и светско зло, стр. 78-79, Цептер, 2001. превод: Милош Добрић)

Posted in Некатегоризовано

Павле Флоренски, ЈЕСЕН… ЈЕДАН ЗА ДРУГИМ УМИРУ ДРАГИ ЉУДИ…

Изашао сам на ивицу шуме.

Један за другим, један за другим падали су листови. Као умирући лептири лагано су кружили ваздухом слећући на земљу. На полеглој трави ветар се играо „прозрачним сенкама“ грана. Како је лепо, радосно и тужно! О, мој далеки, мој тихи Брате! У теби је – пролеће, а у мени – јесен, вечита јесен. Као да се цела душа шири у слаткој малаксалости док гледа лепршаве листове и удише „мирис увелих јасика“.

Као да се душа проналази гледајући ову смрт, – предосећајући, у дрхтају, васкрсење. Гледајући смрт! Јер, она ме окружује. И сада не говорим о својим мислима, нити о смрти уопште, већ о смрти мени драгих. Колико, колико сам их изгубио последњих година. Један за другим, један за другим, као пожутели листови, умирали су драги људи. У њима сам додирнуо своју душу, у њима је, у магновењима, блистало Небо. Осим добра од њих ништа друго нисам имао. Али моја савест се комеша: „А шта си ти учинио за њих?“ Ето, нема их, између њих и мене легао је бездан.

Један за другим, један за другим, као јесење лишће које кружи над провалијом у магли, они са којима се моје срце заувек стопило, падају – бесповратно, и више никада нећу моћи да обгрлим њихове ноге. Не могу више сузе да облију моје лице, да молим за опроштај, – да молим за опроштај пред целим светом.

Опет и опет, с неизбрисивом јасношћу помаљају се у свести сви греси, све „ситне“ нискости. Све дубље, као огњеним словима, уписују се у душу те „ситне“ непажње, себичност, хладноћа, и мало по мало сакате душу. Никада ничег отворено лошег. Никада ничег очигледног, опипљиво грешног. Но, увек (увек Господе!) по нека ситнице. Од ситница – гомила. И када се осврнеш уназад, осим блата не видиш ништа. Ничег доброг… О, Господе!

Јесење лишће непрестано пада; један за другим листови описују кругове над земљом. Тихо светлуца неугасиво кандило, и један за другим умиру ближњи. „Знам да ће васкрснути у недељу, последњег дана“. Па ипак, са неком смиреном патњом, понављам пред нашим крстом, који си ти направио од обичног штапа, који је освештао наш добри Старац: „Господе! да си био овде не би умро брат мој“.

Све кружи, све клизи у мртви бездан. Само Један остаје, само је у Њему непромењивост, живот и спокој. „Ка Њему тече поток догађаја, као периферја ка центру, у Њему се сусрећу све зраке круга времена“. Не говорим то ја из свог оскудног искуства, не, тако сведочи човек који је целог себе утопио у стихију Једног Центра, еп. Теофан Затворник.

И насупрот, ван тог Јединог Центра „једино је поуздано – да нема ничег поузданог и ничег – несрећнијег или надменијег од човека; – solum certum nihil esse certi et homine nihil miserius aut superbius», сведочи један од најблагороднијих пагана, који се потпуно предао задовољењу своје безграничне радозналости – Плиније Старији. Да, у животу се све колеба, мењају се облици опсене. А из дубине душе се подиже неподношљива потреба за ослањањем на „Стуб и тврђаву Истине“, на στῦλος καὶ ἐδραίωμα τῆς ἀληθείας (1Тим.3:15) τῆς ἀληθείας, а не просто ἀληθείας, – не на једну од истина, не на делимичне и раздробљене људске истине, колебљиве, које се распрше као прах који са врха планине гони дах ветра, већ Истину све-целу и веко-вечну, – Истину једну и Божанску, светлу-пресветлу Истину, – Оне „Правде“, која је, по речима древног поете „сунце свету“.

(ПИСМО ПРВО: ДВА СВЕТА, одломак)

Павел Александрович Флоренский «Столп и утверждение истины»
Превео: Александар Мирковић

Павле Флоренски, О ЉУБОМОРИ

(…) Дакле, шта је љубомора?

У уобичајеној, колоквијалној употреби љубомора се схвата као порок или, у мањој мери, као неоспорни морални недостатак, нешто срамно и достојно једино подсмеха. У основи љубоморе интелектуалци обично запажају и гордост, и таштину, и самољубље, и сумњичавост, и неповерење, и бојажљивост, речју, шта год пожеле, само не било какву моралну предност. Овако схватање љубоморе је посебно карактеристично за онај век који је понајвише био револуционарно-рационалистички, за ХVIII век; и љубомора се осуђује посебно на оном месту где је просветитељска рационалност најнетрпељивије владала, у Паризу.

„Гордост и таштина чине људе љубоморнима исто онолико, колико и љубав“ — рекао је Боас. — „Љубав љубоморних личи на мржњу“ — сведочи Молијер. — „Љубомора потиче више од таштине него од љубави“ — признаје Мадам де Стал. — У љубомори често има више самољубља него љубави“ — упозорава Ла Рошфуко.  „Груба љубомора, то је неповерење према предмету љубави; фина љубомора, то је неповерење према самом себи“ — размишља неко. „Најљубоморнији од свих љубавника су они који воле славу“ — анализира Трибле. „Љубоморни, то је дете које се плаши чудовишта које у тами ствара његова фантазија“ — мисли Боас. — „Љубоморни проводи живот у проналажењу тајне чије откривање разара његову срећу“ — примећује Оксенштирн. Ту мисао у игру речи заодевају Шлајермахер или Гилипарцер: „ Die Eifursuscht mit Eifer sucht, was Leiden schafft“, тј.  „љубомора љубоморно тражи оно што доноси патњу“ или: „шта је страст“, јер се у изговору чује „Leidenschaft“; каламбур који се приближно може превести као „љубомора љубоморно тражи шта је страст“. — „Од душевних патњи љубомора је она коју храни највећи број ствари а лечи најмањи“ — дефинише Ноел. „Љубомора гаси љубав исто као што пепео гаси ватру“, пише краљица Наварска, „Јака страсти превазилазе љубомору“ — читамо код Ла Рошфукоа. 

Ово помало неодређено, свакодневно схватање љубоморе, добило је коначан и психолошки-мотивисан облик у филигранској дефиницији љубоморе коју је дао Барух де Спиноза. Љубав пуна мржње према вољеном предмету и мржња према другоме, који ужива у љубави онога првога, јесте — по Спинози — љубомора. Спиноза ту изузетно успешно користи слику мешања две течности, када се оне, продирући једна у другу, колебају и замућују — што се означава термином fluctuatio. Тако је и код љубоморе: љубав и мржња, мешајући се, стварају fluctuatio, „колебање“ душе, услед чега се свест мути и постаје непрозирна.

Љубомора је, по Спинози, управо такво „колебање душе“, проистекло истовремено из љубави и мржње, и праћено идејом другога, коме се завиди. … Ево каквим судовима Спиноза долази до те своје класичне дефиниције љубоморе:

Љубав, каже он, тежи узајамности и, при том, потпуној узајамности. Свако ускраћивање и сваки недостатак, који ми осећамо у томе односу, доживљавамо као само-ускраћивање, тј. наноси нам највећу бол. Најсавршенија узајамна љубав јесте љубав која највише испуњава; ми желимо да је потпуно поседујемо, она је наша највиша срећа, коју ни са ким не желимо да делимо и никоме не желимо да препустимо. Ако вољено биће воли било кога другог више него нас, ми смо онда бескрајно несрећни. Узрок наше несреће јесте предмет наше мржње; према томе, ми ћемо мрзети онога кога волимо јер нас он лишава своје узајамности, и завидећемо ономе ко користи ту узајамност. Тако настаје љубав која истовремено мрзи и завиди — љубомора. Та страст је посебно јака ако је нашу срећу освојио други; и, што је јача била срећа, то ће интензивније планути љубомора, јер ће она, ако је не укроти некаква друга сила, помрачити читаву нашу душу: мржња према вољеном предмету утолико је већа што је раније била љубав.
………………………………………………………
Према свакодневном схватању, љубомора је штетан и наказан паразит љубави; узроци љубоморе су туђи суштини љубави и зато се љубомора обично проглашава за непожељну у љубави. Спиноза запажа тешњу везу између љубави и љубоморе; за њега, љубомора није случајни сапутник љубави, него верна сена, која се на екрану духовног живота појављује сваки пут када је љубав изложена превари вољеног; или, прецизније, љубомора је, према Спинози, нужни еквивалент љубави који настаје када однос крене на горе. Љубав не нестаје него се преображава у љубомору. Али, свеједно, и ту, на основу спинозијанске анализе, љубав је — уз апсолутну узајаност — замислива без љубомре тако да љубомора — иако је психолошки нужна у одређеним условима — добија у Спинозиним очима негативну оцену, као animi fluctutatio — као помрачење свести, као неукротива страст. Љубомора у љубави, за Спинозу, није љубав; и зато — као различита од љубави, као не-љубав, иако се с љубављу налази у узрочном односу, у односу еквиваленције остаје уз опште прихваћено схватање љубоморе. А зашто се то догодило?

Да би се одговорило на постављено питање, присетимо се беживотног и предметног карактера читаве Спинозине философије. Пошто не поседује категорије личности, Спиноза не може да разликује љубав према личности и жудњу према ствари, меша љубав и жудњу или, прецизније речено, замењује прву оном последњом. Свуда код њега читамо res amata — што се мора превести као „ствар жудње“, јер ствар никада не може бити вољена; да, „res amata“ — али нигде нема ни говора о вољеној особи, о особи на коју се једино и може односити епитет „вољена“. Истина, у модерном друштву се често може чути нешто попут „вољена (омиљена) храна“, „волим цигарете“, „заволео сам карте“, и сл., али је сваком нормалном човеку јасно да је то или деформација и помрачење свести, или, пак, насиље над језиком „Храну“, „цигаре“, „карте“, итд. није могуће волети, већ се те ствари могу само желети. Али корелат жудње је мржња са завишћу; управо зато код Спинозе, у полазном појму љубави, такав нагласак добија тај неприлични моменат мржње са завишћу. Па ипак, као што љубав није жудња, исто тако ни мржња са завишћу није љубомора, иако се она  заиста односи према ономе што Спиноза подразумева под љубомором као права љубав према жудњи. Да би се љубомора разумела у њеној правој природи, треба је још тешње повезати с љубављу, увести је у само срце љубави и, нагласивши личну природу љубави, открити да љубомора јесте сама љубав, али у свом „друго-бићу“; треба да покажемо да је љубомора нужан услов и обавезан аспект љубави, али окренут према тузи, тако да би онај ко жели да уништи љубомору уништио и љубав. На потпуно исти начин, у жудњи увек постоји мржња са завишћу.

Да би се то показало, пре свега треба с љубоморе скинути моменат осуде која је притиска. Љубомора се тако често бркала с одређеним необавезним облицима њеног манифестовања да су саме речи: „љубомора“, „бити љубоморан“, „љубоморни“, а да се и не говори о „љубоморној особи“, постале речи осуде.

Па ипак, видети у сумњичавости, ситном самољубљу, неповерењу, злурадости, пакости, мржњи са завишћу и сл. суштину љубоморе, исто је тако погрешно као и сматрати недавање слободе, необјективност, неправедност и сл. за суштину љубави, или видети у хладноћи, тврдоћи срца, његовој суровости и немилосрдности, суштину праведности. Сумњичавост, мржња уз завист, итд. — све су то лоше, необавезне егоистичке манифестације љубоморе које настају мешањем љубави са жудњом. Међутим, два низа историјских чињеница упућују на непостојање неприличности, па чак не само на непостојање неприличности, него директно на пожељност, обавезност љубоморе. У ствари, прво, народ са најјаснијом савешћу о Богу, изабрани јеврејски народ, који је тачније него било који други знао и разумео љубав Божију, упорно, непрекидно, без колебања понавља о љубомори божијој. Читава Библије је испуњна и прожета љубомором Божијом и немогуће је не узети то у обзир. А потом, као друго, народ најчистије људскости, генијални јелински народ који је боље од свих других познавао и разумевао људску љубав у свим њеним облицима, свеједно особину љубоморе има у свему као основну особину, као најкарактеристичнију и неодвојиву од њега. Фридрих Ниче у својим успутним „размишљањима“ — „Ми филозофи“, међу три  „одабране тачке из старине“ назначава за развијање „Оплемењивање љубоморе, Грци су најљубоморнији народ“. И с тим се, поново, морамо сложити. Ако нам и најочигледнија генијалност и најчистија вера објављују љубомору као силу која је позитивна и нужна у сушаству љубави, како људске тако и божанске, онда, дакле, она и јесте таква и, према томе, она уопште није оно што су споредне страсти које је прате.

Па шта је, у том случају, сама љубомора? Она је један од момената љубави, основа љубави, фон љубави, исконска тама коју обасјава зрак љубави. Љубав је слободан избор из мноштва особа, Ја, чином унутарњег само-одређење, бира једну и с њом — једном из мноштва — успоставља однос као с једином, духовно се стапајући с њом. Њу — обичну — Ја жели да посматра као необичну; њу — сиву — као блиставу; њу — свакодневну — као светковину. Она се налази у гомили, али Ја је позива и са трга је води у припремљену одају свога срца. Ја слика њену слику на основи обрађеној златом. И то је оправдано, јер та слика није карикатруа, какву људи сликају у највећем броју случајева; то чак није ни портрет — какав сликају мудри. То је лик лика Божијег — икона. Ја, нарушавајући „исправност“ закона идентитет, метафизичким чином само-одређивања — не разумом — читавим својим бићем одлучује да у одабраној — једној од многих — личности види ону изузетну, која се издваја из низа осталих; једном речју, постаје у односу према одабраној такав да та личност за њега постаје Ти. Пријатељство је, понављам, искуључиво, као што је искључива и брачна љубав. Много“ је знак несавршенства објеката љубави као таквог, знак недовршености Ти као Ти. И полигамија и пријатељство са многима, лажни су по самој својој идеји и неминовно морају или да пређу у нешто лично — прва у моногамију, а друго у пријатељство са једним — или да се уопште расточе и пропадну.Немогуће је — каже Аристотел — бити пријатељ многима, ако се мисли на савршено пријатељство, баш као што је немогуће истовремено бити заљубљен у многе. Такво пријатељство изгледа као савршенство и, као такво, може бити упућено само на једног човека.“

Али, ако се чак овде каже да таквих вољених Ти има „много“, ипак је, свеједно, према свакоме у љубави однос као према једином. Свака љубав, у својој суштини, има одабирајућу силу, силу која бира, постоји dilectio и зато и зато је вољени увек изабрани, одабрани, једини. Управо се у томе и састоји лична природа љубави,  без које бисмо имали посла с предметном  жудњом и с индиферентношћу код замене жељене ствари неком другом ствари која је првој једнака. Захтев за нумеричким идентитетом вољене особе, макар и уз недостатак генерчког, спољашњег, тј. верност особи и поред њене промене — карактерише љубав и, истовремено, њено нарушавање закона идентитета; док је захтев за генеричким, спољашњим идентитетом предмета жудње — уз индиферентност према нумеричком идентитету, чак и уз његово несхватање, и зато — испуњавање закона идентитета — карактеристичан за жудњу. Свест о јединствености — то је услов љубави, чак и у њеном најнесавршенијим манифестацијама; и не само то, чак је и за илузију љубави потребна ако не јединственост, онда макар илузија јединствености, непоновљивости, изузетности — иако он, заљубљени, замишља да је вољено биће једино, замишља исто онако неоправдано као што свака прва љубав увек замишља себе једином у свету и историји, као што погрешно сматра себе јединим сваки од „једино легитимних“ наследника и тумача Канта, и то онако лажно као што, коначно, за себе тврди да је једини Штирнеров „Једини“. Иначе — апсолутно је немогућа чак и илузија љубави и у односима ће постојати само себичност, подлост и смрт. Сама мисао о замени једне особе другом, која се ослања на признање омиусије, тј. стварствености, јесте грешна мисао која води у смрт.

Непојмљивим чином избора личност је учињена јединственом, позвана је ка узвишеном, ка царском здању. Она се сложила с тим избором. Она је рекал „Да“ и ставила на себе круну узвишености. И шта сада жели Ја? Само једно: оно што је пожелело, своју љубав. Ја потврђује чин своје љубави као по вредности вечан и захтева, дакле, његову трајност, његову бесконачност. Ова унутрашња потврда се изражава као страст или ревност да се у времену оваплоти свој вечни чин избора вољеног Ти. Ја жели да му Ти не смета у његовој љубави, тј. да оно у односу према њему заиста буде Ти. Нека се вољено Ти понаша као једино; нека не силази са свог пиједестала посебности, издвојености, изабраништва. Није важно ако одабрано Ти буде најобичније у гомили и за гомилу. Али за Ја, за онога који бира оно мора бити управо Ти, и и ништа осим Ти: иначе је немогућа сама љубав, иначе у времену не може бити оваплоћен сам чин избора. Иначе, „време“ љубави неће бити „покретна слика вечности“, избора. Ти се, у односу према Ја, мора и понашати као Ти, а не као један од многих, мора бити с царском круном, а не у ноћној капици. Свест о нужности овога, од Ти, ради саме могућности љубави, повлачи за собом жељу да се оствари то изабраништво, а, потом, да се потврди и сачува. Све то заједно и биће љубомора. 

А ако Ти не пожели то? Ако оно упорно нарушава свој чин и високи положај који је слободно прихватило? Ако оно, пошто каже „Да“ на предлог нове суштине – Ти – ако оно из лакомислености, или тврдоглавости, или из недостатка искрености у прихватању узвишеног усуда, својим животом показује да за њега Ја – није Ја? Ако желећи да буде Ти, оно неће да прихвата Ја као Ја? Тада Ја не може и не треба да остане без реакције. Та реакција је манифестација љубоморе – љубоморе због своје љубави, тј. бриге за чистоту, за изворност, коначно, за очување своје љубави. Захтевање тога од Ти у име саме могућности љубави има за последицу жељу да се оствари то изабраништво, да се ојача и заштити. Све ће то, заједно – понављам – бити љубомора. Нешто од овога. Или Ти мора да призна ову реакцију на себе, ову борбу за љубав, ову љубомору и да се промени, или, пак, оно мора да се одрекне свога звања, да сматра себе само обичним, да се врати с престола у сиву гомилу, са светковине у свакодневницу. За Ја је немогуће да не воли и не буде љубоморно кад Ти фактички престаје да буде Ти, тј. немогуће је да се не труди да од њега поново начини Ти. Зато, ако њему не признају права и дужности љубоморе, онда му не остаје ништа него да збаци Ти с његовог престола. Ја мора да заборави на Ти, да престане да га воли, јер је само тим путем могуће спасти Ти од захтева за узвраћеном љубави. Али Ти је урасло у Ја, постало његов део. Прекинути љубав, то значи остати без дела себе. Заборавити, то значи одсећи од себе део живог тела. То се и дешава, када се, поштујући туђу слободу, љубав мора истргнути из груди заједно са самим срцем.

Љубав је безгранична; она није ограничена ни местом ни временом, она је универзална. Али ова универзалност љубави не само да не искључује, него чак претпоставља издвојеност, одвојеност, изолацију. Јер љубав има у свом темељу светињу душе и могућа је само утолико, уколико постоји та светиња. Сачувати бисер душе значи сачувати саму љубав; не старати се о својој светињи значи не старати се о љубави. Љубав није само универзална , него је и упосебљена, није сам безгранична, неко је у уконачена. Говор, који је о овоме одржао Господ, данас се не прихвата и сматра се оштрим и суровим; али, што је најзначајније, у „мајци свих књига“ – у Јеванђељу – он се налази непосредно после приче о неосуђивању ближњега и алегорије о брвну и труну у оку. „Лицемерје! извади најприје брвно из ока својега, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата својега“ (Мт. 7,6). И антитетички се среће с том мишљу, као да усмерава оштрицу против њене оштрице: „Не дајте светиње псима; нити мећите бисера својега пред свиње, да га не погазе ногама својим и вративши се не растргну вас“ (Мт. 7,6). Како објашњава овај став, преподобни Ссерафим Саровски нас поучава: „Што је најбоље у срцу, то без потребе не треба да показујемо, не откривај свима тајне свога срца“.

Дакле, с једне стране – „не осуђуј“, али, с друге – „сматрај псима и свињама“ оне који нису достојни да им откриваш тајне срца. Откривај их само некима, изабранима, који су одвојени од крда свињског. То је антиномија, и та антиномија је приближно једна антиномији љубав – љубомора. 

Павле Флоренски, СТРУБ И ТВРЂАВА ИСТИНЕ, (одломак, стр. 331-338), Логос, Београд, 1997.

Превели: Људимла Јоксимовић и Небојша Ковачевић

Иван Буњин, БИЛИ СМО У ПОЉУ, БИЛО ЈЕ КАСНО…

Били смо у пољу, било је касно,
Дрхтао сам од њеног додира…
„Загрли ме и нежно и страсно,
Мучи ме и не дај ми мира!“

И уморна, молила је нежно:
„Бајукај ми, дај ми да предахнем,
Не љуби ме тако јако, гласно,
Главу на груди стави, чезнем.“

Звезде су искриле над нама,
Свеж мирис се ширио росе,
Ја сам нежно милио уснама
До врелих образа и косе.

Спавала је. И пробудила се,
Протегнула ко дете, лено,
Погледала ме, осмехнула се
И привила уз мене снено.

Ноћ је дуго царовала пољем,
Дуго сам чувао мили сан…
А онда је златним престољем,
На истоку, заблистао дан.

Нови је дан – на пољу прохладном…
И нежно сам је пробудио,
И степом блиставом и скерлетном
По роси до куће пратио.

1901.

Иван Буњин

Препевао: Александар Мирковић

Арсеније Савин, ХРИСТУ

Господе, рекао си ми ономад:
Сети се свога греха.
Сетио сам се Господе,
Али на који грех мислиш?
Јер, када се загледам у срце своје
Чини ми се да је од греха саздано,
Да у њему ничега другог нема.

Господе, читам Заповести сваки дан
И знам, као што знаш и Ти:
Сваку сам прекршио.
И чудим се како сам жив.
Господе, Твоја милост нема границе
А ја не знам како са том Љубављу
Да се носим?

Плакао бих Господе,
Вриштао, косу чупао, молио се,
Као лудак смејао…
Господе, да ли знаш како се мучим,
Како ме боли Твоја Милост?
Господе, грешнику је највећа казна – Љубав!
Грешник себе не воли и не верује
Да може бити вољен.
Чујеш ли како вапим за болом
А Ти ме грлиш!

Господе, ја овако више не могу!
Молим Те:
Да не живим више ја
Већ живи у мени Ти. 1
Или ме неће бити.

септембар, 1941.

Арсеније А. Савин

НАПОМЕНА:

„Ја не живим, већ Христос живи у мени“ (Гал 2, 20)
Свети Апостол Павле


Владимир Лоски, СВАКО ЈЕ ПОЗВАН ДА ИСПОВЕДА И ШТИТИ ИСТИНУ

Црквено јединство се изражава у општењу помесних Цркви и у прихватању свих Цркава одлука помесног сабора, који истовремено поприма значење васељенског сабора. Најзад, то јединство у искључивом случају може да се пројави сазивањем свеопштег сабора. Католичанскост Цркве, међутим, не представља „привилегију“ ни једног престола или једног одређеног црквеног центра. Она се пре остварује у богатству и многообразју помесних предања, која једнодушно сведоче о једној истини, о ономе што свагда, свуда и сви чувају. Црква је католичанска у сваком од својих делова. Стога се свако од њених чланова (не само клирик, већ и световњак) позива да исповеда и штити истину, противећи се чак и епископима уколико падну у јерес. Хришћанин који је добио дарове Духа Светога у тајинству миропомазања не може а да не буде свестан своје вере. Он је увек одговоран за Цркву.

Владимир Лоски, ОГЛЕД О МИСТИЧКОМ БОГОСЛОВЉУ ИСТОЧНЕ ЦРКВЕ, (стр. 22-23), Манастир Хиландар, 2003.

Posted in Некатегоризовано

Новица Тадић, НА ДРВО СУ ГОСПОДА ПОПЕЛИ

На дрво су Господа попели,
попели, распели.

Међу плодовима
Христови плодови
најслађи су.

Крстолик и распет сад је свако
ко се сећа.

Новица Тадић, ОСТАВШТИНА, (стр. 23), МАТИЦА СРПСКА,
Друштво чланова у Црној Гори, 2012.

Свети Симеон Нови Богослов, ХИМНЕ БОЖАНСКЕ ЉУБАВИ

ХИМНА I

Каква ли се ово страшна тајна збива у мени?! Реч ми не може изразити нити рука написати ништа у похвалу или славу Онога Који је изнад хвале, Који је изнад речи! Ако је ово што се сада неизрециво дешава у мени блудноме неисказано, зар Онај који чини и дарује нешто тако има потребу за нашом хвалом или славом, реци ми?! Не! Не може од нас бити прослављен Препрослављени, као што ни сунце које гледамо на овом свету не може бити учињено сјајним или примати туђу светлост. Оно светли, а није осветљавано, и сјаји се, а не прима, јер већ поседује ону светлост коју је још од искона добило од Створитеља. Ако, дакле, Бог, Створитељ свих ствари, створивши сунце, створио га је самодовољнимм – да несебично сија и никада ни од кога нема потребу, како онда Бог да добије славу од мене ништавног?! Јер Он, Који је створио сунце и испуњује васиону добрима сваке врсте, имајући моћ да то чини самим хтењем, савршено је самодовољан. Али, ево, овде понестају речи моме језику и тајну што се врши ум гледа али не тумачи: види је и жели објаснити, а не налази израз! Јер оно што посматра је невидљиво, савршено безоблично, просто, сасвим несложено, безгранично. Нити му се опажа почетак нити се крају назире траг, нити се зна за какву средину, па како исказати оно што види?! Чини ми се да сагледава Возглављену Целину, али не суштином већ учешћем … Када палиш материјални огањ на огњу добијаш цео огањ који остаје несмањен и неподељен, а предати се одељује од оног првог и све даље преноси до многих светиљки. Духовни, пак, огањ, који је неразделан и сасвим неодељив и неподељив, кад ми једном буде предат не раставља се на многе него и даље неподељив стоји у мени: помаља се у мени, унутар мог сиротог срца попут сунца, или попут сунчевог колута показујући се куглоликим и светлећи попут пламена. Не знадох, као што рекох, шта да кажем о овоме, па хтедох да ћутим (камо среће да сам могао), али препастна чудесност ми покрену срце и широм раскрили ова нечиста уста, те ме и нехотице нагна на зборење и писање… Ти који си се на трен јавио у мом помраченом срцу и показао ми чудеса што их не видеше очи, ти који се спусти у мене, последњег од свих и начини ме сином и апостолским учеником. (Мене) који сам као онај који чини свако безакоње био у власти аждаје, грдног човекоубице! Ти, о превечно Сунце које сину и у аду и касније просветли моју помрачену душу и даде ми дар светог незалазног дана (млитав и лен човек као ја тешко у то поверује!) и сваким добром испуни у мени злу сиромаштину – подари словесност и Сам Ти ми прибави речи да бих свима испричао Твоја силна чудодејства и све што и дан данас чиниш међу нама, Твојим слугама. Да би и они који још спавају у тами лењивости и који тврде да је немогуће грешницима спасти се и примити помиловање као Петар и остали апостоли и остали побожни и праведни људи, увидели да је то сасвим лако изводљиво Твојој доброти, и било је и увек ће бити!

И Ти што се праве да држе Тебе, светлост васцелог света, а и они што говоре како Те, ето, не виде, не бораве у светлости и будући неосијани, ни несагледавају Те непрестано, Спаситељу, да би увидели да ниси и досад синуо у њиховој мисли, нити се настанио у њиховом нечистом срцу, па се залуд веселе својим празним надањима, мислећи да ће Твоју светлост угледати по кончини! Јер, управо овде, на земљи, Спасе, залог, печат Твој, добијају овце с Твоје десне стране! Јер, ако је смрт за сваког затварање врата [делања] и ако је свим људима подједнако немогуће да чине било шта након смрти, те нико више не може учинити нити што добро, нити што зло, дакле ће свако и остати онаквим каквим буде нађен! То ме, Господе и страши и нагони у дрхтање и од тога ми обамиру сва чула! Јер као што када слепац умре и оде одавде, никада више неће опазити чулно сунце, па чак ни кад на крају прими васкрсењем очињу светлост, тако ни човек слепог ума, ако умре, неће Те угледати тамо, о мој Боже, но изишавши из таме ући ће у таму, и ту ће занавек бити одељен од Тебе! А нико, Господе, од крштених у име Твоје, и верујућих у Тебе, не би поднео тешки дрхатни јад одељености од Тебе, Милосрдни! Јер је превелика туга, превелика, неиздржива та жал вечна! Ох, зар није од свега гора одељеност од Тебе, зар није најболнија бол растављеност од Живота, то мртвачко чамовање, лишено живота, лишено и свих других добара, јер одељени од Тебе “лишава се сваког блага” ?!

Јер неће тада бити као што овде бива! Сада они који те не знају наслађују се телесно и веселе се по земљи ликујући бесловесно; имајући све што Си им дао да уживају у овом животу и видећи једино то, замишљају да је исто тако и по исходу душе и свршетку овог живота. Али греше у својим претпоставкама, греше у расуђивању, када говоре да ће почивати не с Тобом, него у “миру“ и , о лудости, припремају се за место које нема удела нити у Светлости, нити пак, учешћа у тами, место изван Царства [Небеског], али и изван пакла, удаљени и од Жениковог дворца и од казненог огња, где се, несрећници надају да стигну, говорећи да им нису потребни ни слава ни Твоје Небеско Царство него само пребивање у починку. Ах, каква помраченост, каво слепо незнање, каква несрећа и испразно надање! Такво нешто није нигде описано, нити ће икад бити, него ће вршиоци Божанственог стајати у светлости добара, а чинитељи зла у тами казнитељској, а међу њима је страшни понор који их дели, како нас Ти Сам научи, који си ово и припремио. Оном ко се нађе између биће то пропадање страшније од сваког мучења и казне, будући да се јадовно стропоштава у бездан казне, у провалију погибељи и доспева тамо где тешко да би хтели приступити они што су на мукама, да покушају туда да прођу у земљу праведника, више волећи да се огњем претворе у пепео него се суноврате у страхотну провалију! Они, дакле, који желе да буду ту по скончању достојни су многих суза и жаљења, јер као бесловесни потпуно су нерасудни и сами себи желе зло и сами себе прелашћују!

Ти, о Царство Небесно! Ти, о земљо кротких, Христе! Ти, о рају мекотравни! Ти, ложнице божанствена! Ти, постељо несказана! Ти, трпезо свеколиких! Ти си и хлеб живота и најсвежији напитак!Ти си и сасуд живе воде и вода живота и неугасиви светионик који посведневно светли свим светима! Ти – и риза и венац и давалац венаца и радост и починак и слава и наслада! Ти си, Христе, и раздрагање и умиљење; благодат Светога Духа сијаће се попут сунца, о мој Боже, у свима светима; и Ти Сам, Неприступно Сунце, сијаћеш усред њих и сви ће сразмерно својој вери, богоугодним делима, нади и љубави, очишћењу и просветљењу бити осијани Твојим Духом. О једини дуготрпељиви и судијо свих, Боже, Који ћеш им досудити разна места и станове, праву меру осијања и љубави и самога богозрења, по мери чијег величанства биће им одређене ове разлике у слави и милини и угледу непојамних конака и станова. Гле, разноликих скинија! Гле многобројних конака! Гле, колико пресјајних одежди разноврсних достојанстава, и свешарених венаца и драгуља и бисерја и лежаја и покривача и трпеза и престола и свега другог што нам служи за најслађу насладу, а то јесте и биће сагледавање јединог Тебе.! Они, дакле, као што рекох, који не виде Твоју светлост нису гледани од Тебе, него тако одељени од Твог свеблагог погледа лишени су свих блага! Где би нашли починак, неко место без бола, где би се настанили не поставши праведни?! Јер ће само праведни пребивати пребивати са Твојим Лицем, јер си Ти изображен у њиховом праведном срцу, и пребивају у Теби, Христе, са Твојим образом! О дивоте, о доброте Твоје великог дара, непојамног! То се људи преизмењују у образ Божији и Несместиви се изображава негде у њима. Бог, који је неизмењив по суштини, и који воли да се настањује у свима достојним тога, тако да свако у себи има читавог Цара, и Његово Царство и благо царских ризница, те да засија, као негда васкрсли Бог, јаче од сунчевих зрака које сада овде гледамо! Присаједињујући се уз онога који их је прославио, такви стоје у препасти од преизобиља славе и непрестаног прилива Божанског осијања, јер томе бујању нигда неће бити краја! Престанак тог прилива означавао би крај Бесконачнога, обухваћење Необухвативог, засићење Оним Кога је сва твар незаситива. Ал’ пуноћа Божијег бића и слава Божије светлости биће бездан бујања и почетак бесконачности. Као што они који Га имају изображеног у себи, непрестано се свијају уз Христа, неприступно Сијајућег, тако ће у њих завршетак бити почетак славе и имаће, да појасним, у скончању Почетак и у Почетку скончање. Помисли о томе да Препуном није потребан додатак и да тркачи никад не достижу до бесконачно далеког циља. И када ово небо које сада гледамо и земља, и све на земљи буде прошло, замисли то што кажем, моћи ће се појмити место где ћеш наћи крај; и то не телесно, то нисам рекао, него ћеш умом постати способан да појмош пуноћу једног бестелесног света, који и није свет, него као што и ваздух јуче није био ваздух него неописиво сместилиште, које зову Све, силни бездан, савршено бесконачан, једнак са свих страна, Све, које бива преиспуњавано Богом. Како онда учесници и Његови становници да Га обухвате и насите Га се? То је заиста немогуће, сасвим неизводиво, па стога у светитеље, било да су овде на земљи, било да су се представили у Бога никако не може да се поткраде та мисао. Јер будући да су преплављени светлошћу божанствене славе, сијају се и наслађују се тиме, и свесно знају притом, са савршеном извесношћу, да Савршенству никада неће бити краја и да је бујање славе – бесконачно.

А шта је са отпадницима од Бога? Желим знати где су они што одступише далеко од Њега, свуда присутног. То је, браћо, заиста велико и страховито чудо, које изискује моћ суђења просветљеног ума, да би се добро схватило и не би пало у јерес. Јерес која не верује речима Светог Духа да су и такви извесно унутар Свега, али изван Његове светлости, и следствено изван Бога. Јер, као они што не виде сијање чулног сунца, премда су цели обасјани, ипак пребивају изван светлости, будући да су од ње одељени слепилом и негледањем, тако и у Свему пребива Божанска светлост Тројице, а унутар ње су грешници што не виде и немају ни трун Божанственог опажаја, позатварани у тами, сажижани у сопственој савести и осуђени на то да их неисказана туга и несносни бол обузимају у векове.

Самуил Маршак, ЛИРСКИ ЕПИГРАМИ

Нека јуре и после нас,
Смењујући се, век за веком, —
Свет умире сваки час
Са умрлим човеком.

***

Све умире на земљи и у мору,
Но, човек је суровије осуђен —
Он зна за своју смртну покору
Написану још када је рођен.

Схватајући живота брзотечност,
Живи он тако — упркос свему —
Ко да је живети — рачунати на вечност,
И као да свет припада њему.

(1964)

Самуил Маршак
Препевао: Александар Мирковић