К. Г. Јунг, РАЗУМ И СРЦЕ

Наш интелект је неизмерно постигао, док се наша духовна кућа срушила. Ми смо најдубље уверени у то, да се и са најновијим и највећим рефлектором, који се гради у Америци, иза најудаљенијих звезданих маглина неће открити никакв Емпиреј и ми знамо да ће наш поглед очајно блудити кроз мртву празнину неизмерних ширина. И неће бити боље кад нам се кроз матетматичку физику открије мудрост света бескрајно малог. Напокон ако изнова пронађемо мудрост свих времена и народа, закључићемо да је све највредније и најдрагоценије већ одавно речено најлепшим језиком. Човек, као жељна деца, пружа рука за тим и мисли, ако се то ухвати, онда ће га и имати. Али оно што се има, више не важи, а руке се уморе од хватања, јер богатсво лежи свуда, докле год се поглед пружа. Сав овај посед постаје вода, и више од једног чаробњаковог ученика се у овим водама, које је сам призвао, на крају удавио, ако пре тога није подлегао спасилачкој заблуди, да је ова мудрост добра а она лоша. Од ових адепта настају они застрашујући болесници, који верују да имају пророчку мисију. Јер вештачком поделом праве и погрешне мудрости настаје таква напетост Душе а одатле таква усaмљеност и овисност као што је овисност морфинисте, који се увек нада да ће наћи друга свог порока. 78:20/21

(…) Само Дух сме да присвоји право patria potestas над Душом, али не на земљи рођени интелект, који је сабља или чекић човека, а не стваралац духовних светова, отац Душе. 78:21 По свој прилици ителект је ђаво… Зато је Душа тако често и тако дуго падала у заборав и због тога се ваљда интелект тако често служио апотропејским чаробним речима „окултно“ и „мистично“ и такође желео да паметни људи помисле тиме, да је он нешто рекао. 52:136

Не постоје само рационалне, већ и ирационалне истине. И оно што се путем интелекта о људским стваримa чини немогућим, већ се често путем ирационалног обистинило. Стварне су и све највеће промене, које су човечанство снашле, до којих није дошло путем интелектуалног калкулисања, већ путевима, које је савременик превидео или као бесмислене искључио и који су тек дуго времена после били проникнути у совјој унутрашњој неминовности. Али још чешће они уопште нису проникнути, јер за нас су најважнији закони развоја људског духа још књига са седам печата. 57:93

Ирационалност збивања показује се у такозваној случајности, коју ми разуме се морамо порицати, јер ми штавише не можемо a priori замислити баш ниједан догађај, који не би био каузалан и нужно условљен, према томе он уопште и никако не може бити случајан. Практично случајност је свуда ту, и то тако наметљиво, да бисмо ми нашу каузалну филозофију такође исто тако добро могли ставити у џеп. Пуноћа живота је законита и није законита, рационална и ирационална. Зато рацио и у њему доказана воља важи само на краткој удаљености. Што даље протегнемо рационално изабрани правац, то можемо бити сигурнији, да тиме искључујемо ирационалну могућност живота, која, исто тако има право, да буде живљена. Била је сигурно велика корисност за човека, да уопште буде у стању да своме животу да правац. Постизање разборитости представља највећу тековину човечанства, с пуним се правом може рећи. Међутим није речено, да то можда мора да иде тако даље или да ће тако ићи. 109:53/114

Далеко било, да ја обезвређујем Божји дар разума, овај највећи људски посед. Међутим, као једини владалац он међу нама нема никаквог смисла, готово као ни светлост у једном свету, у коме се наспрам ње не налази. Човек би свакако требало да пази на мудри савет мајке и њен неумољиви закон природног ограничавања. Никад не би требало да заборави да свет зато постоји, јер су његове супротности у равнотежи једна с другом. На тај начин је и рационално изједначено ирационалним и намеравано изједначено са датим. 55:113/114

Разум може дати равнотежу само ономе коме је разум већ орган равнотеже. Међутим, за колико много људи и у којим раздобљима историје је он то био? Човек мора по правилу уз своје стање да има такође супротност, да би се присилно нашао у средини. Он се због самог разума ипак никад не може посве одрећи пуноће живота и чулне зрелости непосредног стања. На овај начин му према снази и задовољству пролазног мора бити радост вечног а према страсти чулног мора бити усхићеност недокучивог. Колко му је ово неспорно стварно, толико му оно мора бити апсолутно упечатљиво. 57:243/244

Човеку се чини, као да се свет схвата само интелектом; он се схвата исто тако осећањем. Зато је суд интелекта једва половина истине и мора, ако је поштен, да призна своју недовољност. 57:537

Постоје поред обдарености ума и такви дарови срца, који ништа мање нису важни, али се зато лако могу превидети, јер је у таквим случајевима интелект често слабији него срце. А ипак су такви људи често кориснији и драгоценији за добробит друштва, него они са другим обдареностима. 11:130

Може се додуше срцем много разумети, али је разуму при томе често тешко, да са интелектуалним формулацијама прихвати и да оном кога је разумео даде доличан израз. Постоји додуше схватање интелектом а нарочито са научним умом, при чему, пак, срце понекад буде оштећено. 108:615

Исказ срца односи се – насупрот исказу ограничавајућег разума – увек на целину. Стране срца затрепере као Еолова харфа само од тихог даха расположења пуног слутње, која не надгласава, већ ослушкује. Оно што срце чује, то су велике ствари које обухватају живот, доживљаји који ми не аранжирамо, већ доживљавамо. 65:9

Парадокс одоговара више непрепознатљивом него јасноћа, која отима тајну његове таме и тиме је приказује као схваћену. То је узурпација која људски интелект наводи у Хубрис, пошто га завара да се, он одсада актом спознаје докопао поседа транцендентне мистерије и „схватио“ је. Парадокс одговара вишем нивоу интелекта и верније приказује стварно стање ствари, будући да он непрепознатљиво не приказује силом као схватљиво.

У мери, у којој се повећало наше научно разумевање, наш свет је постао нечовечнијим. Човек се у космосу осећа изоловано, јер није више повезан са природом, а свој емоционални „несвесни“ идентитет с природним појавама је изгубио. Оне су наиме изгубиле свој симболични садржај. Грмљавина више није глас једно љутитог бога а муња није више његово ђуле које кажњава. Ни у једној реци више не станује један дух, ниједно дрво није животни принцип неког мушкарца, ниједна змија отеловтворење мудрости, ниједна планинска пећина стан неког великог демона. Више не говоре никакви гласови из камења, биљки и животиња људима, а он сам више не говори њима верујући да би га они разумели. Његов контакт с природом је изгубљен а тиме је и јака емоционална енергија, која је чинила ову симболичну везу. 102:95

Ми смо стварима одузели њихову тајну и њихову нуминозност; нама више ништа није свето. 102:94

К.Г. Јунг, ЧОВЕК И ДУША, (из целокупног дела одабрала Јоланда Јакоби), Прометеј, Н. Сад 2008

Advertisements

Арсеније Тарковски, СТВАРНОСТ И ЈЕЗИК

Као виду – мрежњача, као глас – грлу,
Први дрхтај – срцу, ко број што је – уму
заклео сам се: вратићу дар свој – њему
Прапочетном животодавном начелу.

А ја сам га ко лук савијао, тетивом га
гушио и заклетву дату прекршио.

Ја нисам речник од речи састављао,
већ је он мене црвеном глином вајао;
Ја нисам, као шаку Тома, пет чула
Гурнуо у света овог рану зјапећу, –
Она се уз мене нежно привила ноћу.
И живот је жив мимо наше воље.

Зашто учих скриптар – да се не савија,
Лук – да се извија, птице – о шумама?
О, две руке, о нити истој висите,
О, стварности и језику, зене ми раширите,
И причестите вашим царским моштима,

И дозволите да останем по страни,
И да будем сведок слободног узлета
Брода, до небеског свода чудом узнета,
О, два крила, о, та моћна весла два,
Поуздана ко ваздух и земља!

1965.

Арсеније Тарковски

Препевао Александар Мирковић

Иво Андрић, КО УСПЕ ДА ПРОНИКНЕ ТИШИНУ…

Ко успе да проникне тишину и дозове је њеним правим именом, тај је постигао највише што смртан човек може постићи. Она није више за њега ни хладна ни нема, ни пуста ни страшна, него му служи и налази му се у свакој невољи, као оном јунаку из народне песме вила, коју он ухвати за косе и посестрими и обавеже заувек. Ко успе да загреје и оживи самоћу, тај је освојио свет.

Једна секунда мира, кад се све што се у мени укрштава, сукобљава и ломи зауставило и стишало у светли тренутак равнотеже. Изнутра ме обасја, на махове, срећна свест о непостојању. Обасја, и умине.

Иво Андрић, Знакови поред пута, Удружени издавачи, Београд, 1977

Иво Андрић, БОЖЕ, НЕ ДОПУСТИ ДА НАШЕ СРЦЕ ОСТАНЕ ПРАЗНО…

Слава Ти, Боже, за муку дана и мир ноћи, за кратки живот и велику загонетну смрт, нека су благословене одлуке Твоје, по којима долазимо на свијет и одлазимо с њега пошто смо се нарадовали и намучили. Огромни су и несхватљиви планови Твоји и јасно је да им ми не можемо догледати ни смјера ни сврхе и да их морамо смирено примати; али тешко је бити човјек, Господе.
……
Боже, не допусти да срце наше остане празно, него дај — пошто од Твоје воље све зависи — да увек желимо и да се надамо, и да то што желимо буде добро и стварно и да наша нада не буде испразна. Дај да предмет наших жеља буде виши и лепши од нашег живота и да се доброј нади никад не изневеримо због кратких и варљивих остварења која заклањају видик и лажно обећавају одмор. Дај нам прави пут, с пролазним посртањима а са миром и славом на крају. И дај нам мудрости и храбрости, кад нам дајеш искушења. И ма куда ишли и лутали, не дај да на крају останемо изван Твоје свеобимне хармоније, јер то сваке секунде, на сваком месту, сваким делићем бића желимо.

Иво Андрић, EX PONTO НЕМИРИ ЛИРИКА, Удружени издавачи, Београд, 1977
Иво Андрић, ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА, Удружени издавачи, Београд, 1977

Иво Андрић, НЕБО ТРЕПЕРИ ОД ЈЕДНЕ ФРУЛЕ…

Кад почну летње ноћи са хладовином која долази из далека и доноси дах и значење непознатих крајева, одједном се прошири свет и укаже се не као оно што јесте — јад и немир — него као свирка и игра од којих се губи дах и свест.

После толиких несаница од бола, од гнушања, од мучења савести, од страха од самога себе, ево једна несаница од радости, сувише велике и дуге радости, са немирним срцем као безобзирним суседом.

Васиона је од фине уздрхтале материје. Небо трепери од једне фруле и земља тутњи од кола играча. Борим се да ме потпуно не преовлада и испуни звук, да не изгубим свест и да ме не понесе шумни океан као море преморена пливача. Добро је што свирка фруле има кратке прекиде и што у игри има тренутака застоја у којима играчи стану, замишљени не толико о покрету који ће учинити колико о ономе који су пре тога учинили. У тим прекидима и застојима хвата се дах и тврдо место под ногом, да човек не пресвисне и не потоне, него да живи, па ма и као плен заноса и несанице, и да слуша писак фруле и топот ногу, и да бди мучен радошћу.

Иво Андрић, Знакови поред пута, Свјетлост, Сарајево, 1986.

Иво Андрић, ГЛАС КОЈИ МЕ ЧИСТИ…

Испод страшног живота који водим, јави се звук, дубоко, једва чујно, као ромон воде која се наслућује. Застанем само за тренутак, познам га, и кренем даље, утешен сазнањем да нисам без наде залутао и да још има повратка и излаза, док испод мојих тврдих и кривих путева тече вода божјег спаса и док могу да јој чујем глас који ме чисти, спашава и односи све око мене, као моћна а невидљива поплава.

Иво Андрић, Знакови поред пута, Свјетлост, Сарајево, 1986.

К.Г. Јунг, ЖИВОТНА ПРЕКРЕТНИЦА

(…) Велики животни проблеми нису никада заувек решени. Ако и јесу једном наизглед решени, онда је то увек губитак. Њихов смисао и сврха не леже у њиховом решењу, већ у томе да ми на њима непрекидно радимо. То нас чува од заглупљивања и окамењености. Такво је и решавање проблема у младалачком добу, оно је само привремено, уз ограничавање на достижно, и није дугог века. У сваком је случају приличан успех себи изборити социјалну егзистенцију и своју исконску природу тако преобразити да више-мање уклопи у овај облик егзистенције. То је унутрашња и спољашња борба која се може поредити са борбом дечјег доба за успостављањем Ја. Било која борба  се за нас свакако најчешће одвија у тами, али ако погледамо са каквом  се тврдоглавошћу дечје илузије, претпоставке, егоистичне навике итд., касније још чврсто држе, можемо проценити каква је снага раније морала бити утрошена како би се они изградили. Исто се дакле догађа са идеалима, убеђењима, водећим идејама, поставкама итд., које нас у младалачком добу уводе у живот, за које се ми боримо, патимо и побеђујемо: они срастају са нашим бићем, ми себе наизглед идентификујемо са њима и стога настављамо са њима ad libitum као да се подразумева са којим ставом млад човек своме Ја, nolens volens, придаје значај пред светом или пред самим собом.

Што се човек више приближава средини свог живота и што му више успева да се учврсти у свом личном ставу и социјалном положају, то ће му се више чинити да је открио праве идеале и принципе понашања. Стога се претпоставља да су они заувек важећи и од њих се прави врлина, без могућности за икакво одвајање од њих. При томе се превиђа битна ствар – да постизање социјалног циља остварује на рачун тоталитета личности. Много, сувише много живота који је могао бити проживљен остаје можда у остави прашњавих сећања, но понекад то ипак буде ужарено угљевље, запретено под сивим пепелом.

Статистика показује да су депресије код мушкараца учесталије у добу око четрдесете. Код жена се неуротичне тегобе јављају по правилу нешто раније. У овој се животној фази, између тридесет пете и четрдесете, припрема значајна промена човечје душе. То свакако на почетку није свесна нити упадљива промена, више се ради о индиректним назнакама промена које свој почетак изгледа имају у несвесном. Неки пут је то нека лагана промена карактера, други пут излазе поновно на видело особености које су од времена детињства нестале, или дотадашње наклоности и интересовања почињу да јењавају, а на њихово место ступају друга, или – што је врло често – дотадашња уврења и принципи, нарочито они морални, почињу да бивају чвршћи и крући, што постепено, око педесете, може нарасти до нетрпељивости и фанатизма – као да би принципи могли бити егзистенцијално угрожни па стога морају бити посебно потенцирани.

Не разбистри се увек вино младости у одраслом добу, понекад се и замути. Све ове појаве се могу најбоље посматрати код нешто једноставнијих особа. Понекад оне наступе раније а понекад касније. Чешће се дешава, чини ми се, да њихово појављивање бива одгођено чињеницом да су родитељи дотичне особе још живи. Тада то изгледа као да је младалачка фаза непримерено дуго продужена. То сам нарочито запазио код мушкараца чији је отац дуго поживео. Његова смрт тада делује као стрмоглаво сазревањее, такорећи катастрофално.
…..
Сви веома чести неуротични поремећаји одраслог доба имају нечег заједничког: да психологију младалачке фазе пренесу преко прага зрелих четрдесетих. Ко још не познаје ону дирљиву господу која морају да стално подгревају сећање на студентско време, на хомерска јуначка времена и само погледом уназад могу распирити пламен живота, док су заправо одрвењени у безнадежном филистерству. Они свакако имају извесну предност која није за потцењивање, а то је да нису неуротични, већ само за обичан свет досадни и стереотипни.

Неуротичар је најпре онај човек коме никада не успева у садашњости онако како би желео, па се стога не може радовати ни због прошлости. Као што раније није могао да се одвоји од детињства, тако ни сада не може да се ослободи младалачке фазе. Како изгледа, он не сагледава себе у сивим размишљањима старења и као у грчу гледа уназад јер је поглед у будућност неподношљив. Као што се детињаст човек ужасава пред непознаницама света и живота, тако узмиче и одрастао човек пред другом половином живота, како да га тамо чекају непознати опасни задаци или као да му тамо прете жртве и губици које не може да преузме на себе, или као да му се дотадашњи живот чини тако лепим и скупоценим да га се не може лишити.

Да ли је то можда у крајњем страх од смрти? То ми се не чини много вероватно , пошто је смрт још далеко и стога нешто апстрактно. Искуство показује да је основа и узрок свих тешкоћа овог прелаза дубока, значајна промена душе. Да бих ово окарактерисао, послужићу се поређењем са сунчевим дневним ходом. Замислите сунце одухотворено људским осећањем и људском тренутном свести. Ујутру се рађа из ноћног мора несвесног и баца поглед на далеки шарени свет који се све више шири што се оно више на своду диже. У свом успону, ширећи круг утицаја, препознаће сунце свој значај и највиши циљ у зениту и тиме свој највиши домет напретка. Са таквим уверењем досеже сунце никад раније виђену подневну висину – раније никад виђену, јер његово индивидуално постојање никада раније није могло знати за његову кулминацију. У дванаест часова поднева почиње залазак. А залазак је преокрет свих вредности и идеала јутра. Сунце постаје недоследно. Као да своје зраке увлачи. Светлост и топлота се смањују све до коначног гашења.

Сва су поређења климава. Ово поређење не храмље ништа више од осталих. …. На срећу, ми смо људи а не сунце, иначе би било зло са нашим културним вредностима. Но, ипак има нечег сунчевог у нама; и јутро и пролеће и вече и јесен живота нису само сентиментална прича, већ психолошке истине, па чак и  више, оне су психолошке чињенице, јер подневни преокрет мења чак и физичка својства. Посебно код јужних народа се среће појава да се код старијих жена развију храпав, дубок глас, бркови, оштре црте лица и у разном другом погледу мушке особине. Обрнуто, мушки хабитус постаје блажи кроз женске црте, као што су склоност ка дебљању и мекши израз лица.

Постоји у етнолошкој литератури интересантан извешај о неком индијанском поглавици и ратнику коме се око средине живота у сну појавио Велики Дух и поручио да од сада мора седети са женама и децом, да мора носити женску одећу и јести женска јела. Он је послушао ово лице из сна без губитка репутације. Ова визија је веран израз подневне револуције, почетка смираја. Вредности, па чак и тело, преображавају се у своју супротност, макар у наговештају.

Могу се, на пример, заједно мушка и женска душевна својства упоредити са неким залихама супстанци, које се у првој половини живота у извесној мери неравномерно троше. Мушкарац троши велику залиху своје мушке супстанеце, а само мали део женске, која сада преостаје за даљу употребу. Обрнуто, жена своју до тада неупотребљену количину мушкости сада пушта да дела.

Још више но у физичком, ове промене важе у психичком погледу. Колико се често деси, на пример, да човек дигне руке од посла и да тада жена навлачи панталоне, отвара неку малу продавницу где муж ради можда само као помоћни радник. Има пуно жена чије се друштвена одговорност и социјална свест буде тек након четрдесетих година живота. На пример, у модерном пословном животу, посебно у Америци, такозвани break-down, нервни слом, после четрдесете је необично честа појава. Ако се жртве пажљивије испитају, види се да је оно што се сломило управо дотадашњи мушки стил, а да је остао оженствењени мушкарац. Обрнуто, у истом окружењу се виде жене које у тим годинама развију необичну мушкост и чврстину оштроумља, које потискују срце и осећања у други план. Често су ове промене праћене брачним катастрофама свих врста, јер није тешко представити шта бива кад мушкарац открије своја нежна осећања а жена свој ум.

Најгоре у свим овим стварима је  чињеница да паметни и образовани људи живе са тим, а не знају за могућност оваквих промена. Потпуно неспремни ступају у другу половину живота. Има ли где школâ, не мора високих, бар виших школа, за четрдесетогодишњаке које их припремају за њихов будући живот и његове захтеве, као што редовне и високе школе уводе наше младе људе да упознају свет и живот? Не, потпуно неспремни ступамо у поподне живота,  што је још горе, чинимо то са погрешним претпоставкама наших досадашњих истина и идеала. Не можемо живети поподне живота по истом програму као јутро, јер чега током јутра много има, биће га увече мало, и што је изјутра важеће, увече ће бити невежаће. Лечио сам много старих људи и завирио у тајне одаје њихове душе, па не могу да не будем потресен истинитошћу ових основних правила.

Човек који стари мора знати да његов живот не иде навише и да се не шири, већ да један немуољив, унутрашњи процес присилно делује на сужавање живота. За младог човека скоро је грех или бар опасност да се бави сувише собом, док је за човека који стари обавеза и нужност да посвети пажњу своме целовитом бићу. Сунце увлачи зраке да себе само осветли, након што је своје светло расипало по свету. Уместо тога, многи стари људи радије бивају хипохондри, циције, принципијелци и laudatores temporis acti или чак вечити младићи, што је тужна замена за осветљавање своје личности, но то је неизбежна последица сумануте идеје да се мора владати другом половином живота по истим принципима као у првој половини.

Раније рекох да немамо школе за четрдесетогодишњаке. То и није сасвим тачно. Наше су религије од давнина заправо такве школе или су некад то биле. Али за колико људи оне то још јесу? Колико је нас старијих људи истински одгојено за тајну другог дела живота за старост, смрт и вечност?

Човек свакако не би доживео седамдесету и осамдесету годину живота да то не одговара његовој врсти. Стога мора и поподне живота имати неког смисла и сврхе и оно не може бити само жалостан привезак преподнева. Смисао јутра је без сумње развој индивидуе, њено утемељење и развој у спољашњем свету, као и брига за потомство. То је очигледно природни циљ. Но када је овај циљ испуњен, богато испуњен, да ли је потребно да се и даље наставља прикупљање новца преко сваког разумног смисла, даље освајање, ширење егзистенције? Ко без нужде у поподне живота пренесе законе јутра, иначе по себи смислене, биће приморан да то плати психичким губитком, баш као што младић који хоће да пренесе свој дечји егоизам у одрасло доба, мора своју заблуду платити социјалним неуспехом. Стицање новца, социјална егзистенција, породица, потомство јесу чиста природа, али нису култура. Култура лежи са оне стране сврхе природе. Да ли би можда култура могла бити та сврха и циљ друге половине живота?

Код примитивних племена видимо, на пример, да су чувари мистерија и закона скоро увек старци и да се управо преко њих изражава култура племена. Како стоје ствари у том погледу код нас? Где је мудрост наших стараца? Где су њихове тајне и визије из снова? Код нас би се старији радије поредили са младима. У Америци је такорећи идеал да отац буде брат своме сину, а мајка, по могућству сестра својој кћери.

Не знам у којој је мери ова заблуда реакција на раније претеривање у достојанствености а колико су то погрешни идеали. Ово последње свакако постоји: циљ ових људи  се не налази испред њих, већ иза њих. Стога они стреме уназад. Човек се са њима мора сложти – тешко је сагледати које би другачије циљеве требало имати у другој половни живота од оних у првој – проширење живота, корист, утицај, добар утисак у друштву, смишљено гурање наследника у пригодне бракове и запослења; сасвим довољно циљева! Нажалост, недовољно смисла и сврхе за многе који у старењу виде само опадање живота, док раније идеале осећају као избледеле и исторшене. Да су ови људи још  раније своју животну посуду били добро испунили, па је до дна испразнили, сигурно би се у старости другачије осећали, ништа не би задржавали, све што би хтело да гори већ би изгорело, а мир старости би им добродошао. Али не смемо заборавити да има јако мало људи који су уметници живљења, а да је при томе уметност живљења најплеменитија и најређа од свих вештина – цео пехар излити у лепоту, коме би то успело? Великом броју људи тако остаје много непроживљеног, често су ту и оне могућности које нису и поред најбоље воље могли проживети, па тако закорачују преко прага старости са неиспуњеном захтевом (живота), што им онда и невољно управља погледа уназад.

Посебно је за овакве људе, погубно да се осврћу уназад. Они би нужно морали да гледају унапред, био би им потребан један циљ у будућности. Због тога и све велике религије имају онострана обећања, циљ изнад и изван овога света који смртном бићу пружа могућност да другу половну живота проживи са истом тежњом ка циљу као и прву. Али ма колико били данашњем човеку прихватљиви циљеви ширења и кулминације живота, толико му је сумњива или управо невероватна идеја о наставку живота после смрти. Па ипак, крај живота, наиме смрт, може бити разуман циљ само онда ако је живот, или тако бедан да се човек радује што он уопште престаје, или када постоји увереност да сунце истом консеквентношћу којом се успиње до поднева тежи свом залазку, „да обасја далеке народе“. Али способност веровање данас је постала толика уметност да је образованом делу човечанста скоро неприступачна. Човек се исувише навикао на мишљење да in puncto бесмртности и сличних ствари постоје  најразличитија супротстављена мишљења а никави убедљиви докази. Пошто савремена, често истицана, реч „наука“ има наоко безусловну моћ убедљивости, човек хоће „научне“ доказе. Међутим, међу оним образованима који мисле тачно се зна да такав доказ спада међу филозофске немогућности. Човек о томе, напросто, не може ништа знати.

Да ли уз то смем да приметим да из истих разлога човек не може знати да ли се ипак нешто не дешава после смрти? Одговор је non liquet, ни позитиван, ни негативн. Једноставно, ми о томе ништа не знамо да је научно потврђено, па смо у истом положају као и на пример са питањем да ли је Марс насељен или не; при томе је становницима Марса, ако их уопште има, потпуно свеједно да ли их поричемо или потврђујемо њихово постојање.

Но овде се буди моја лекарска савест која има нешто да каже по том питању. Уочио сам, наиме, да је живот са циљем, уопште узев, бољи, богатији и здравији од бесциљног и да је боље с временом ићи напред него против времена ићи уназад. Старина који не може да се одвоји од живота психијатру изгледа исто тако слабашно и болесно као младић кји није у стању да га изгради. И заиста се у великом броју случајева ради о истој детињастој чежњи, истом страху, истом пркосу и својеглавости, у једном као и у другом случају. Као лекар убеђен сам да је такорећи хигијенскије у смрти видети циљ коме треба стремити, а да је опирање томе нешто нездраво и ненормално, јер оно поткрада други део живота. Због тога налазим да су све религије са оностраним циљем веома разумне са тачке гледишта менталне хигијене. Ако станујем у кући за коју знам да ће ми пасти на главу у следећих четрнаест дана, све ће моје функционисање у животу бити под утицајем ове мисли; но уколико се, напротив, осећам сигурним, онда у њој могу да натенане живим. Дакле, са психијатријског становишта било би добро када бисмо могли мислити да је смрт само прелаз, један део непознатог и дугог животног процеса.

Исто далеко највећи број људи не зна зашто је телу потребна кухињска со, сви је због инстинктивне потребе желе. Тако је и са стварим душе. Даклеко највећи број људи одувек осећа потребу за продуженим трајањем. Због тога не застрањујемо са нашом констатацијом, већ смо усред великог главног тока живота човечанства. Ми стога у погледу живота исправно размишљамо и онда када не разумемо то што мислимо.

Да ли уопште икада разумемо оно што мислимо? Ми не разумемо само оно мишљење које није ништа друго до поређење из којег не произилази ништа више од онога што смо у њега унели. То је интелект. Сасвим мимо њега, међутим, постоји мишљење у прадавним сликама, у симболима који су старији од историјског човека, а које су, човеку урођене од прадавних времена, које трајући кроз све генерације, испуњавају дубине наше душе и увек су живе. Потпуни живот је могућ само у складу са њима, мудрост је враћање њима. У стварности се не ради ни о вери нити о знању, већ о усклађености нашег мишљења са прасликама нашег несвесног; те слике су незамислива мајка сваке мисли коју је икада у стању да ишчепрка наша свест. А једна од ових исконских мисли је и идеја о животу с оне стране смрти. Наука је несамерљива са овим прасликама. То су ирационалне датости, априорни услови имагинације, који су једноставно ту и чију сврху и оправданост наука може испитивати тек a posteriori, као рецимо функцију штитасте жлезде, која се  пре деветнаестог века исто тако могла са правом прогласити за орган који нема сврху. Праслике су за мене исто што и душевни органи о којима водим рачуна па сам стога принуђен да неком старијем пацијенту кажем: „Ваша слика Бога или ваша идеја о бесмртности је атрофична, те се због тога и пореметио метаболизам ваше душе.“….

Дозволите ми да се на крају за тренутак вратим нашем поређењу са сунцем. Сто осамдесет степени нашег животног лука дели се у четири дела. Први источни део је детињство, што значи оно стање без проблема, у којем смо ми проблем за друге, али још нисмо свесни сопствене проблематике. Свесна проблематика се простире кроз другу и трећу четвртину, док у последњој четвртини, у старачком добу, поново урањамо у оно стање у којем, без обзира на нашу свест, опет постајемо више проблем за друге. Детињство и дубока старост су различити, али имају једно заједничко, наиме уроњеност у несвесно психичко. Како се душа детета развија из несвесног, тако се и са његовом психлогијом старца, који поново тоне у несвесно губећи се све више у његовој тами. Детињство и старачко доба су животна стања без проблема због чега их овде нисам ни разматрао.

Карл Густав Јунг, АРХЕТИПОВИ И РАЗВОЈ ЛИЧНОСТИ (одломак из есеја Животна прекретница, стр. 32-42), Просвета, Београд, 2006

Превод: Бранислав Милакара

 

Марина Цветајева, ПСИХЕЈА

1.

Нисам самозванка — долазим у дом свој,
И нисам служавка  — не идем за хлебом.
Ја сам – страст твоја, недељни одмор твој,
Твој седми  дан сам, твоје седмо небо.

Тамо на земљи давали су ми грош
Жрвањ вешали о врат да ме свија.
– Највољенији!  — Зар ме не знаш још?
Ја сам ласта твоја  — Психеја!¹

2

Узми, мили мој, ове траље сиве,
Најнежнија плот некада су биле.
Све сам износила, све подерала,  —
Само су ми два крила остала.

Одени ме у лепоту своју,
Помилуј и спаси.
А сироту трулу хаљу моју  —
У ризницу носи.

13 мая 1918.

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: 1. Психа (видети грчки мит о Психи http://arrakis-mitovi.blogspot.rs/2010/03/mit-o-erosu-i-psihi.html¹¹); душа

Станислав Винавер, ПЕСНИКОВА МИСИЈА У СВЕТУ (Рабиндрант Тагоре)

 

Рабиндранат Тагоре од дужег времена стално путује, али ипак и на путу не мења своје освештане навике. Устаје у три сата изјутра, и неколико часова погружава се у своју тиху екстазу. Када ови часови духовне напрегнутости прођу, онда се песник лаћа пера и пише идеје, стихове и есеје до којих је дошао у сну. Понеки пут бележи и мелодије до којих је дошао у својим екстазама. Тек после свега овога песник се буди за обичан живот, обавља преписку, прима секретара, разговара са посетиоцима.

Затекао сам га где се игра са својим маленим унучетом, одевеним у живописну индијску ношњу. Унуче се слатко насмешило и отрчало из салона у апартману Рабиндраната Тагоре на четвртом спрату хотел „Паласа“ у одаје секретарове.
Песник је одевен у дугу црну мантију, оперважену златним везом. Он се држи мирно и тихо, говори одлично енглески са лаким егзотичним нагласком.

Понеки пут као да се дубље замисли, као да пада у екстазу, и тада, ако је реч о Индији, он готово пева, изговарајући све реч по реч. Ако је реч о Европи, он изговара брже, а његова десна рука једнако оцртава по наслову фотеље чудне шаре и потезе. Најзад, кад говори о поезији, он затвори очи испод наочара и забаци мало главу са великом седом брадом и седим коврџама.

Ја му постављам многа питања, углавном у вези са његовим књижевним радом.

– Волим – почиње Тагоре – што ме питате о поезији а не политици. Ја немам са политиком никакве везе.
– Немојте мислити – каже он – да је сав мој песнички рад сажет у оно десет књига енглеских превода. Ја сам написао безброј песама на бенгалскоме језику. Ја стално пишем и пишем песме; ја једнако стварам поезију. На енглески сам превео минимални део својих стихова.

Ја не верујем преводима. Они нису у стању да пренесу како треба заталасани осећај песников. Ја сам своје стихове сам преводио на енглески, па ипак нисам пренео свој прави осећај. Лепота и нарочита особеност енглескога језика састоји се у игри и ткању сугласника, сасвим противно италијанском, где се бојадисање врши помоћу самогласника. Ја сам искористио ове особине енглескога језика да преко њих изразим свој осећај, који се на бенгалскоме језику друкчије оваплотио. Нема не само доброг превода, већ може се рећи да је поезија уопште непреводљива. Превод износи песничка факта, идеје и предмете, али у њему нема светлости оригинала. У оригиналу свака реч има свој сјај и атмосферу; удруживши много сјајева и атмосфера добија се једна песма, то је једно сунце које зрачи. Преведена песма јесте као угашено сунце: иста је садржина али нема светлости.

Песма је још као водопад звукова и боја, и сваки прелив има свога значаја и своју музику. Песма мора да буде откривење свету, а откривење вреди у истини само ако је обасјано правим сјајем оригинала.

Каква је ваша мисија у свету, Мајсторе?

Песник нема политичке мисије, нити одређеног задатка. Песник треба да ствара лепе песме, то јест да налази лепе облике за наше мисли. Песник не мора имати моралну мисију. Али самим тим што ствара лепо он помаже људима да буду добри и он омогућава истину, коју чини примамљивом. Лепа је шума, лепа је звезда и цвет – исто су тако лепе и песме. Песник тежи савршенству у песми у изразу, и тим самим ствара у људима тежњу за савршенством, у свим областима. Ми песници имамо идеал: савршенство; и њега ради тражимо погодног израза за оно што осећамо.

Има песника који су били носиоци великих мисија политичких и ослободилачких – али то су они чинили као људи многострукога талента а не као песнци. Песникова је мисија само да бде песник, да ствара песничку лепоту и ништа више.

У чему је песничка истина и права поезија?

– Некад су народи били прости. Сад су компликовани. Сад их раздиру многе тежње. Свака од тих тежњи има оправдања ако је прожета духом. Главно је да у свему буде духовнога струјања. Међутим, Европа се све више и више повлачи у сиров реализам, у факта и факта. А гола факта нису ништа. Предмети сами по себи нису ништа. Потребан је дух да у њих унесе живота и смисла, значаја и лепоте. Духовна ризница налази се на Истоку, где су поникле све религије. Без Истока Европа ће се изгубити у фактима, у предметима, у знацима, и пропашће. Зато је последњи час да Европа накалеми на своје тело, као и увек у моментима кризе, источњачки дух. У додиру са Истоком зацветаће предмети. Без духа они би угушили Европу.

Средњи век у Европи показао је борбу Истока и Запада. Европски запад састоји се у борби, у авантурама, у жеђи за влашћу, за материјалним и техничким преимућствима. То је дух освајања, дух грознице, дух страсти. Азија је сва у тежњи уа апсолутним, Исток се одриче власти, он тоне у себе, и ту тражи једину одгонетку наше егзистенције. Европски средњи век удружио је ове две огромне тежње, и оне су се рвале, али су створиле величину Европе. Сада се у Европи изгубио дух утонућа у себе и потпуно је надвладао дух освајања и грозница власти и материје, авантуре у свим областима. Потребно је да се Европа опет препороди у додиру са истоком.

– Шта је основна особина Истока?

– Исток учи да свему треба да буде неког човечанског циља. А какав је циљ у гомилању предмета и знакова? Никакав. То је једна болесна материјалност која ничем не води. Факта само по себи нису ништа. Линије саме по себи нису ништа, а сликар који уме да линије повеже ствара дело духа и уметности. Исток учи да све треба да служи духовноме циљу, и да линије нису ништа без цртача, који им даје смисла и оправдања.

Ви не верујете у неку истину изван човека, ви не верујете у науку?

Закони су само човечански, факта нису ништа. Само мисао може да уочи законе. Али наша мисао није случајна. Наша је мисао у ствари општа космичка мисао, она је универсална… Човек је за то да пронађе закона и даде им израза…

Чему нас данас учи Индија?

– Индија данас шаље човечанству нову светлост, а то је Ганди. Он учи да је свака борба у ствари једно ропство. Он учи да се физички боре само животиње, док се људи духовно боре. Недостојно је човека да прима став животиње. Величина и лепота човека је у томе да буде слободан, то јест висок духовно и да се не одупире злу насиљем, јер га тако неће искоренити. Зло ће се искоренити добрим, непротивљењем.

Па то су идеје Толстоја?

– Ганди признаје да је ученик Толстоја. Он му много дугује. Али је Ганди развио огромном снагом ту доктрину. Он довикује људима: „будите људи, не будите животиње“. И још вели Ганди: само је човек слободан, животиња не. Главни је задатак и највећа је срећа човека у слободи. Слобода је само духовна, само духовна слобода дубоко је лична. Физичка слобода у ствари је површна и незнатна, ако не почива на духовној.

Па то су идеје Марка Аурелија, идеје стоика западњачких?

То су идеје са истока, мада се оне појављују увек у критичне дане и по другим културама, кад ове назру праву истину. Порекло духовне истине на Истоку је. Народи још нису зрели да ту истину приме. Али они је наслућују…

***
Тако говораше Рабиндранат Тагоре.

Станислав Винавер
Објављено у часопису Време, Београд, VI/1764 (16. XI 1926), 5.

Преузето из часописа Културе Истока, часопис за филозофију, књижевност и уметност Истока, год. V, број 15, јануар-март 1988, стр. 68.

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић: Santa Maria della Salute

Иво Андрић, СЈАЈ ИЗ НЕПОЗНАТОГ ИЗВОРА

Око једанаест сати у ноћи, већ пред спавање, плануше у мени неке радосне светлости, редом, једна по једна, као што се пале светиљке у неким алејама. И сад горе све и расипају сјај.

Ништа се није променило. При крају смо живота, не веселом крају, и знамо то и видимо. Али, преко свега и изнад свега шири се та неочекивана радост — сјај из непознатог извора — као снага која постоји по себи, без везе са свим што је било, што јесте и што још може бити.

Иво Андрић, Знакови поред пута, Удружени издавачи, Београд, 1976