Исидора Секулић, О ПРОЛАЗНОСТИ У ЖИВОТУ

Међу људима живи, и наслеђује се формула: да је о неким чињеницама „паметније“ не мислити. Наслеђује се уједно и ванредна способност за то паметно немишљење.

Занимљиво је да у те чињенице долазе некоје од најкрупнијих појава и идеја овог света и живота, из области душе и духа, етике и морала. Између осталих, чињеница пролазности. Пролазност, као природно начело, као ток наше егзистенције, пред нама је, с нама је, у нама је, стално као крв и дах. Пролазност је услов живота који имамо, податак за све што ценимо и волимо; од начина како идеја о тој чињеници живи у нама, зависи оно у шта циљају напори човека: мир, и мудрост, и доброта човечанска. Оплемењена свест о пролазности, пролазност нас, и свега око нас, то је извор мира, мудрости, доброте. Увек нам смета она сурова реч у Еванђељу: Безумниче, још ноћас ти могу душу узети. Израз за пролазност не би смео бити претећи; пролазност није катастрофа, она је стално стање. Израз за пролазност мора бити складан и мудар. У нашој таласавој егзистеницији, талас је и лепота и енергија и ход. Божја воља је талас.

Међутим, ништа не свету није толико празна узречица, толико празнословље, колико — у разговорима, текстовима, саветима, тешењима — наши стереотиписани и обезличени изрази: све пролази; ништа није вечно; свему долази крај; данас јесте, сутра није; итд. Чује се то сваки час, поводом свачега и ничега, са једном одвратном механичношћу која избацује своју паролу слично оним глупим рефренима који немају никакве везе са строфом којој су додати.

Судбине наше су таласи. Таласаво кретање мишицом и руком у знак опроштаја при одласку, симбол је дубок и диван. Друм вијуга, рука таласа, човек се губи из вида. Назидамо кућу, и затворимо се у њу, али куће су зидане по друмовима. Човек седне мирно, прекрсти руке непомично, али по рукама реже пролазност резотине као и по лицу. Нека једна личност, сакривена и непозната, промоли кроз прозор руку, тако је као да смо јој и лице видели. Пролазност је идентична с нама сваког тренутка, у свакој црти лика или руке. И више је у нашем пориву и лету, него у умору и паду. Жеђ да се што више уради, дочекивање белих зора са захуктаним енергијама, то је ритам пролазности. А меланхолија што тако мало можемо да свршимо лепа је, има диван осмех оних који путују, одлазе, боре се са својим крилима кад год се вежу за једно место, једно чекање, једног човека. Код сељака, примитивних, непосредних, живих више својим бићем него правилима и навикама, чује се поводом свачега реч: ако Бог да, и види притом поглед који прне из очију у даљину.

Ми смо сваког часа друго и другде. Два пријатеља се не могу наћи два пута на истом месту, исти. Пролазност свира у нас модулације, такве да пресићује сваку фантазију. Живот је од тих модулација леп, и једино од њих дугачак и вијугав… Али људи празнослове: пролазност наша, то је страшно; боље о њој не мислити. А о чему је онда добро мислити? О животу. Па ми у свом празнословљењу и живот зовемо страшним! И зар је живот противност пролажења? Живот је синтеза живљења и пролажења: он је пролазност, са спираластим боравцима око станица које се, редом, остављају. Ко не мисли о пролазности, не мисли ни о животу. С разапетим једирма и крилима се одлази. С пуном чашом живота у руци се пролази. Мушкарци, тако јаки у примитивном осећању свог бића, срочили су ону чувену и чудесну омладинску песму, чија строфа почиње речима Gaudeamus igitur, а свршује речима Nos habebit humus. 

У младости, у кући и у школи, редак је случај да нас неко учи мислити о пролазности, правилно, постепено, храбро, као о битној црти наше егзистенције, и свега у њој. Напротив, уче нас кукавички избегавати ту мисао. Почне ли неко сам од себе да разговара са живим песком на коме стоји, плаши га околина њим самим као човеком у кога је ушао „црв песимизма“. И бар да га онда уче да буде доследан, и да и не говори о оном о чему не мисли — не, навикавају га да на помен пролазности уздахне познатим лажним уздахом, најлажнијиим сурогатом за тобожње разумевање, и да празнослови на тему: судбина, смрт, и, нарочито „морање“.

Само недостатак сваког оплемењног размишљања о пролазности може усадити, и усађује у човека осећња коби, осећање пролазности по „морању“, дакле, по насиљу. То је једна од најнечовечнијих и најлажнијих идеја од којих се човек икад бојао. Бојати се онога с чим певамо и играмо, бдијемо и спавамо. Као наше сунце, као наша мора, и ми свака двадесет четири сата прођемо синтезу свога бића: устанемо и легнемо, сванемо и малакшемо, јесмо и нисмо. Самим тим што је пролазност идентична с нама, ми морамо носити у себи наклоност за линију људске егзистенције; не може друкчије бити. Дивне, мирне слике пролазности у природи испуњују нас једним емотивним одушевљењем за лет и одлазак. У те слике долази и визија о читавим јатима наших савременика са којима тихо слазимо до наших граница. Стриндберг, велики поет у основи, завршује сцену, у својој драми Соната духова, једном визијом која је сведочанство лепоте одласка. Младић казује двојци што умире: „Нека ти Бог буде у помоћи на путовању“, а Стриндберг наређује режисеру да оствари визију у пуној лепоти: „Цела соба нестаје.“

Више но по ичему другом, по пролазности су нам браћа и сестре воде и путеви, лептири и камичци. Све таласа и одлази, у миру и складу, и насиља и морања нигде нема. Човек пролази сагласан са пролазношћу, иначе не би никада имао мира. Бодлер, који је, као толики песници, више пута писао смртност и смрт с помоћу картонских страшила, једаред је погодио реч племените мисли: O Mort, vieux capitaine, il est temps, levons l ‘ancere. 

У тој области, области мисли о нашем пролазном бићу, философија је, свеукупно, и до данас, јача од поезије: чистија, искренија, храбрија. Поезија, целог света, свих времена, врви од позе и театра; од херојских смрти за чију узвишеност је потребан афекат; и од тужних смрти слабих бића око којих стоји стењање огорчења, и ори се клетва и протест против Бога, који, наравно, узвишен као и смрт, не одговара на нападе. Лиричари и романтичари су добрим дeлом они који су у човеку однеговали идеју о смрти као о нечем изненадном и туђем и неразумљивом, и научили човека да пролазност своју везује за нешто чудовишно катастрофално, за церемонију ужаса, погреб и црве. Проза, мање емотивна и субјективна и декоративна од поезије, ближа је философији, и она је чешће у инспирацији да покаже да је племенита сагласност човека са судбином пролажења извор естетичких и етичких блага у човеку. Један од највиших примера за то јесу, можда, Тургењеве Живе мошти. Болесница је постала уметник. Она види лепоту света из лепоте растајања; растанак је тренутак добрих моћи човекових; растанци су пуни осмеха и апсолутне доброте. Болесница тако пева.

Од наших лиричара са философском предиспозицијом, понајгоре и понајбоље о смрти писао је, можда, Крањчевић. Штета што ни он, као ни толики други наши песници није по свему, унутрашњем животу и култури, дубље утонуо у Једно, Једно у смислу философском и религиозном. Овако, бунтовничио је по религији узалудно; написао онај роматични vacarme о гробљу („Гробље на умору“); али, уједно је и творац, и то је истој песми, она два реда савршене истине и лепоте поетске и философске:

Па умире онда сама…мре нечујно, слатко, лако.
Од серафског тише перја, кад се крилом Богу клања. 

Велика поезија стоицизма, то још чека на свој ред у модерној поезији. Стоицизам је за време ренесанса већ имао једну обнову, али опет у смислу философије. Било би време да устане у облику поезије: слободан од скепсе античке, слободан од театра романтичара, оплемењен тихом поезијом растанка од којих нам је састављен живот.

Велики је релгулатор, и мелем, оплемењена идеја о пролазности, у животу свакидашњице, пуном интрига, распре, неправди, лишавања. Човек који осећа како све иде сваког часа, не може бити толико заплашен, увређен, или унесрећен да би заборавио да су и онај и оно што плаше и бол проузрокују, пролазни, да пролазе и непријатељ и његов ударац још док се обарају. Још док рачунају како ће пасти и ударити, размак се мења, пролазе и џелат и жртва и буздован, размичу се, иду сваки својим путем, даље. Нема пакости, нема освете, нема ударца, нема казне, нема рата, који би оно били, и оно могли, што су машта воља и жеља, или рачун замислили. План је нацртан и исписан, замисао о разорењу нечије судбине запечаћена у машти. Видимо, са ужасом, како се јуриш примиче — али одједаред, из свега тога нам махне таласави покрет руке која одлази, знак растанка, од намере, људи и свет Qui tu ut timeas a mortali homine: Hodie est, et cras non coparet… Мисао о пролазности утољује гњев, блажи поглед, разведрава песмистичка настројења. А могла би решавати спорове читавих народа.

Са куле на рту новрешке обале гледали смо, једног јутра, пучину немирног мора, и над пучином неколико морских птица у страсном лету. Две горостасне и дивне силе, у покрету: сила мора и сила крила; јуриле су воде, и птице, путањом пролазности у свој довршетак. Моје је било подељено на две узљуљане али болесно тешке и у месту гибане површине, које су дрхтале, надимале се и проваљивале се у себе, као течност коју у затвореном котлу надима и витла огањ испод котла. Између те две мутно маслинасте површине, изривен кривудав бео пут. А по њему, широки и као бродови дуги таласи, полегли заривено, како треба за брзо пловљење, ваљају и одлазе брзином неповрата. Ставангер и његова кула их више видети неће. Пене расплетене се гоне по њима, и драже их на још силније хитање. Белом путу нигде краја, сили која је нагла да носи нигде сметње… Између воде и тамног неба, друго путовање и одлажење. Укошене до усправности, круте и оштре као ноћ, четири птице, са буром у крилима, у познатој предсмртној линији, пирују свој велики лет, и са муњма брзине у себи престижу таласе, и остављају ставангер и кулу, градове и планине, гнезда и домове.

Уђоше нам у душу тај кас водених хатова, и тај лет морских птица; и остала у нама завазда лепота од измирења са судбинама таласавим, љубав за живот наш који не би био наш кад би знао за враћање.

1931.

(Први пут објављено: Исидора Секулић, Белешка, Српски књижевни гласник, н.с., књ. XXIV/7 (1930), 509-512.)

Преузето: Преузето из књиге: Исидора Секулић, ИЗРАВНАЊА, (стр. 126-131 ), Neopress, Београд, 2017.
(приредио Јован Пејчић)

 

Advertisements

Ђуро Шушњић, ПАРАДОКСАЛНЕ ПРЕТПОСТАВКЕ КАО РЕШЕЊЕ

И очи су главе
– видети ништавност.
И очи су срца
– спознати Бескрајност.
….
Противречје свако
Због Истине се врти
– крик је на рођењу
Осмех је у Смрти.

Марија Јефитимијевић Михајловић, ОКСИМОРОН

***  

Чињеница. Шта је то? Крајњи домет нашег вида,
граница нашег људског схватања и разумевања.
И ништа друго. То што називамо чињеницом, то
је само замишљена (и  измишљена) тачкана ивици
нашег видокруга, којом желимо да утврдимо и
ограничимо стварност и трајност нашег постојања.

И. Андрић, Знакови поред пута

 

У логици и математици, то јест у формалним наукама, противречност ужасно смета и просто је незамислива, (1) у социологији и психологији, то јест искуственим наукама, са њом се рачуна: неке ствари се логички искључују али психолошки допуњавају. (2) Овде се противречност не узима као знак неког друкчијег начина мишљења, него као показатељ особеног начина живљења. Психоанализа одавно говори о тзв. амбивалентним осећањима: у исто време некога волите и мрзите, поштујете и трпите страх од њега итд. „Где логика на крају мора да се обеси о пертле за ципеле“.(3) „Свест је права линија, живот је ковитлац„.(4) Т. Ман је сјајно приметио: „Човек је господар супротности, оне постоје само зато што он постији, према томе он је већи аристократа од њих.“(5) Он се може узидћи изнад њих. Ето разлога да не говоримо о „противречној доследности“ или „доследној противречности“, него о „плодној недоследности“, што је ближе иситни и што је навело Л. Колаковског да напише похвалу недоследности. Јер логичка доследност и чистота су противници сваке промене: зато ваља захвалити недоследности и нечистоћи за напредак научног сазнања!

Ниједна претпоставка не покрива све чињенице, нити све од једне чињенице, и зато не може бити посве истинита. Постојање тзв. изузетака или појава које се не уклапају у претпоставку претвара се у мотив за даљни теоријски рад. Ако се изузеци од претпоставке нужно јављају, онда је боље признати на време да сви сазнајни системи почивају на парадоксалним или привидно противречним претпоствкама: они су у спору са самим собом! Ово је био разлог да чувени психолог закључи: „Добра претпоставка у знаности мора имати и нека друга својства осим својства појаве за које је непосредно позвана да је објасни, иначе није довољно плодоносна.“ (6)

Методолошки би било најбоље поћи од парадоксалне, или привидно противречне, а у ставри истините, претпоставке. На овај начин бисмо већ у нашим претпоставкама захватили и шире и дубље у природу човека, друштва и културе,а у исто време избегли бесполодне расправе, које су најчешће завршавале сукобима и разилажењима између истраживача који су, сваки са свога становишта, били у праву, али су те разлике у гледању претворили у супротна или искључива гледишта и тако се удаљили од истине о човеку, друштву и култури, истине која је у својој бити парадоксална, јер је човек  и његов свет такав. Можда се две претпоставке, као две гране уједињује у једној трећој, као заједничком стаблу. Обе једностране претпоставке, морају се ујединити, јер у стварном истраживању дају плодове. Једна и друга, иако различите и супротне, могу стајати на прочељу научне зграде ваљано се допуњујући: спајање без опреке!

Баш то да је претпоставка парадоксална, упућује истраживача да се проблем не може решити само рационално (формално-логички), него да постоје и други начини сазнавања и разумевања. Не треба се бојати онога што искаче изван једне претпоставке као оквира мишљења, већ то настојати разумети на други начин. Претпоставке не предодређују наше налазе и закључке у мери у којој се обично мисли: отворена претпоставка увек носи неко обећање, као што га носи отоврено око! Постојање алтернативе претпоставке спречава упадање научника у догматизам и држи будном његову критичку свест. 

Ако резултату научног истраживања не би било ништа што већ у претпоставци није дато на неки начин, чему онда научно истраживање? Биће, дакле, да после научног истраживања знамо нешто више но што смо знали на почетку. Чини се једино исправним рећи да свака претпоставка, на којој почива све што радимо у науци, мора бити привидно противречна. Ово нас можда збуњује, али је веома плодно за развој науке. Ако се бавите на пример, проучавањем државе, цркве или брака, онда већ на самом почетку треба да знате: повест државе прати повест издајника, повест цркве прати повест отпадника, повест љубавника. (7) Ако се и саме претпоставке могу употпунити (или можда заменити бољим), онда ни у науци нема ништа што би било независно од наше одлуке и новог искуства.

У сваком тренутку научног истраживања ваља бити свестан да је претпоставка само путоказ а не израчунљива последица, навођење на пут истине а не њега спознаја, отварање ока за крајолик, а не његово сликње: са претпоставком су дане могућности и границе њене примене, али не и њена испуњеност истином! Претпоставка је интуитивно или логички очигледна и уверљива, али у њој су скривени нерешени проблеми, који једино истраживање открива. Кажу да је Буда једном рекао: „Учитељ може да ти покаже пут, али ти си тај који мора да путује“.

Ђуро Шушњић, МЕТОДОЛОГИЈА, (стр. 29-31), Чигоја штампа, Београд, 2007.

НАПОМЕНЕ

  1. Ако би претпоставка садржавала протвиречности у себи самој, онда сви закључци који из ње следе не могу бити ни истинити ни неистинит: бришу се разлике међу њима! Зато се захтева да доследност или одсуство противречности буде апсолутни логички услов.
  2. „Нелогичности мора бити почетак једног сасвим новог ума“ (Ошо, Рајнеш. Врховна алхемија, I, Esoteria, Београд, 1990, стр. 176).
  3.  Кортасар, оп. цит. стр. 546
  4. В. Иго, Поморци, Рад, Београд 1955, стр. 439.
  5. Т. Ман, Чаробни брег, Просвета, Београд 1987, стр. 596.
  6. Вилијам Џејмс, Разноликости религиозног искуства, Напријед, Згреб, 1990, стр. 353. Ако постоји формална логика као наука о правилном ишљењу, онда мора да постоји и неформална логика као умеће неформалног живљења. Јер сваки човек осећа да формално мишљење оставља по страни једно искуство које тражи да дође до речи и без кога је он као човек сведен на логички скелет. Ово живо искуство је веће и дубље од сваке мисли о њему: он не може стати у њу!

Николај Заболоцки, ЗАБЕЛЕШКЕ ПРЕВОДИОЦА

1. Преводилац je у служби пријатељства међу народима, њиховог међусобног обогаћивања у културној области. Цео његов труд и све његове професионалне навике одређене су тим основним циљем.

2. Испред преводиоца се налазе два таса: први припада аутору оригинала, други — читаоцу превода. Превод ће бити добар онда када су тасови у равнотежи.

3. Успех превода зависи од тога колико је преводилац успешно сјединио меру прецизности са мером природности. Срећно спајање ових услова може учинити само онај који, разликујући велико од малог, свесно жтрвује мало да би достигао велико.

4. Постоје преводиоци који се, док преводе стихове, труде да пренесу и особености страног језика. То је заблуда: славуј не може кукати као кукавица, а кукавица — певати као дрозд.

5. Добар песник може бити лош преводилац. Пример тога је Тјутчев. Добар песник не мора имати дар за превођење. Пример тога је Блок. Али лош песник не може бити добар преводилац.

6. Неки сматрају да је добра поезија — добра, зато што је у њој све добро, без изузетка. То није тачно. Добра поезија је добра зато што је у њој све на месту. При превођењу на други језик открива се маса условности — покушај да их све поставиш на своје место у свом преводу!

7. Преводиоце с правом прекоревају како многи од њих не знају језик са којег преводе. Међутим, прва и основна њихова дужност је да добро познају језик на коме пишу.

8. Превод је испит за твој књижевни језик. Он показује колики број речи користиш и колико се често обраћаш Ушакову и Даљу.¹

9. Дослован превод песме сличан је развалинама Колосеума. Прави облик грађевине може обновити само онај ко је упознат са историјом Рима, његовим животом, обичајима, његовом уметношћу, развитком његове арихитектуре. Случајни посматрач није за то способан.

10. Лош је онај преводилац код кога сви песници исто звуче. Таквог преводиоца не занимају песници које преводи, он се бави самим собом. Пример тога је Баљмонт.

11. Ако си равнодушан док преводиш ред по ред, зашто мислиш да ће читалац читати твој превод са усхићењем?

12. Ако се превод са страног језика не чита као добро руско дело — тај превод је или просечан или неуспео.

13. Љермотови „Планински врхови“ су бољи од гетеовског оригинала (Ueber allen Gipfeln ist Ruh). Али то је изузетак који никада неће постати правило.

14. „Лакопис“ — наш је особен непријатељ. „Лакопис“ говори о равнодушности срца и потцењивању читаоца.

15. Стил и стилизација нису исто. Хладна стилизација доводи до извештачености језика.

16. Преводилац, следбеник лингивистичке методе, слично буби, пузи по тексту и посматра сваку реч кроз огромну лупу. У његовом преводу речи су преведене „научно“, али књигу је тешко читати, јер превод уметничког дела није превод речи.

17. Откуд ти знаш како ће схватати песника кога преводиш сутра? Ти га преводи онако како га ми данас видимо.

18. Ако је дело које преводимо написано у 12. веку, то не значи да га треба преводити језиком „Слова о полку Игорову“. Али, превести га на наш колоквијални језик, такође не ваља.

19. Преводилац, који копира, буквално преводи грузијске мере, јурећи за малим губи при томе велико. Мера је на превару добијена, али читајући такве стихове немогуће је и схватити о чему се у њима говори.

20. Један преводилац са источног језика, где се неретко среће десетострука рима, могао је сваки садржај да сложи у систем: любовь — кровь — свекровь — морковь (љубав — крв — свекрва — мрква). Његови стихови су били више него задивљујући, али они су објављени.

21. Постоје слике које, када их аутор изрази, терају читаоца на плач, а у буквалном преводу на други језик изазивају смех. Зар ћеш засмејавати људе тамо где би требало да лију сузе?

22. Како си дошао до тога да ти је стваралаштво песника кога преводиш дато у наслеђе, као дедовина? Шекпира су преводили десетак пута и још ће га најмање толико пута преводити. Успех превода — дело је времена; он не може бити дуговечан, као оригинал.

1954.

Николај Заболоцки

Превео: Александар Мирковић

Исидора Секулић, „СОКО ЛЕТИ ПЕРЈЕМ А НЕ МЕСОМ“ или ГДЕ ЈЕ НАШ ЗАВИЧАЈ?

Где је људима завичај? Тамо где други људи око њих разумеју до краја и до дна шта они кажу, до последњег спољног и унутрашњег трепета језичког разумеју шта је онима драго и шта их боли. Заузму ли нашу њиву и село народ другога језика, завичају нашем је крај; они који до дна и до краја разумеју родним језиком, кад јад додија, селе. Куда селе? Тамо, где тамошњи људи до дна и до краја разумеју шта кажу досељници. Сеобе Срба и бежаније Срба ишле су у крајеве где се српски говори. Емиграције наше у Русију, Влашку, северну Мађарску, нису могле заменити завичај: туђина, то је туђ језик. У многим српским породицама виђа се на зиду слика која се зове „Сеоба српског народа под патријархом Арсенијем Чарнојевићем“. Та је слика једна тамно свечана апотеоза народном и материјалном језику. Оставили су исељеници села и њиве, куће и гробља, али у горко ситснутим устима носе свој језик, и где се проспе реч која се до дна и до краја разуме, тамо ће бити завичај и живот. 

Чешће смо у положају да некоме, странцу или домаћем, треба да кажемо највишу духовну вредност нашег народа. Као из пушке одговарамо сви исто, истим речима: Народне песме, Горски вијенац. Заборављамо казати основну велику вредност: народни језик наш. Наш је књижевни и језички случај посебан. Најбољу поезију у нас створио је народ; највећи наш модерни песник, Владика Раде, Његош, нешколован је брђанин. Језик народне песме наше, епске и лирске, језик Горског вијенца, то је величанствена дикција, ванредан стил, створени за израз високих духовних потреба: за афористичку мисао, за религиозну мудрост, за очшћен бол. За нас Србе, за наш посебан случај, ми се усуђујемо поставити ову тезу: док језик у простом народу не постане стилски и песнички моћан, нема песника који ће на том језику певати знатну и велику поезију. Песник најпотпуније употребљава језик, али народни језик креће и буди песнике међу онима који су даровити за песму: језик свира, језик слика, језик куће гради. Речи су за песника објекти као за сликара фигуре које ређа по платну. Објекти, не представе. Какав је чији народни језик, онаква му је машта о лепом и вечности. У Софокловој трагедији Грј Ајакс каже: „Оно што људе носи није делање него реч.“

Интелектуалци кажу: ковати реч; а народ каже за нечију лепу и сређену реч: лепо изнитио. По нагону, народ каже праву ознаку за свој језички рад. Прост свет ствара споро, невидљиво, тихо, као природа. Нико не види и не чује стварање природних ткања, и ткива. Исто тако, нико не зна каквим је начином ова или она покрајина наша створила значајан језик, говорни језик пун музике и богат стилом. Црна Гора, Херцеговина и Босна, српско Приморје, Његош, Митров Љубиша, Кочић, то је језик простог народа, уједно језик компликован и густ од прецизних назива и ретких фигура, језик пун нити и збијена ткива. Прости су људи уосталом у стара времена и мостове преко потока и амбиса нитили, плели, пребацивали их без ковања и закивања. Нит по нит се у простог света извлачи и стиче искуство за све, па и за језик. Сељак не гради језик ни по интелектуалним спекулацијама, ни по језичким аналогијама. Него живи са стварима, посматра им промене безброј пута, похвата им тајне, и једнога дана ствар сама и себе каже како се зове. Код нашег простог човека, отуда нема дотезања и неприродности у језику — његов језик је спонтан, оригиналан, истоветан са животом и тела и душе. Интелектуалац полази од појмова и од њихова апстрактног и немог кретања. На етимологији, упоредној граматици, на старим текстовима куша интелекуталац истину, примењивост и лепоту речи. Његове фигуре, отуда, и кад су најлепше, постоје условно, релативно, отуда и зато, и на том месту. Фигуру „ситно брашно као пена“ није направио интелектуалац. Њу је изнитио човек који је живео са брашном, са ситноћом, са пеном, а у себи носио језичку машту једног народа који ће са сељачким језиком дати књижевни језик, прави књижевни језик, можда и сувише патетичан и свечан књижевни језик. (Такав, можда, због трагичне исотрије српске). Наше народне пословице стоје као грађевине или као живи људи са људским физиономијама. Читаоцу дође да некој пословици пружи руку, некој да дубоко скине капу, неку да појури, о неку да се ослни као о чврст зид.Соко лети перјем а не месом„. Која демонска дистинкција у знању ствари, која лепота у констатацији, и то, строго узевиш, без помоћи фигуре. Ту су хиљаде нити телесног и духовног искуства! Тај израз је сам собом већ ранг поезије, метафизике! Перје чини крило; крила су ван меса и костију. У ранг поезије иду Љубишини текстови, Матавуљеви текстови, Кочићеви текстови, а то је све проза! Шта онда рећи о текстовима и језику Владике Рада! Проза или стих, у језику тих текстова нема једне аморфне речи, једног лажног звука, све је сливено, сабивено, уткано; нигде пукотине куда би драм звука и силе језичке застранили.

1935.

(одломак из есеја Народни језик наш — понос наш)

(Прво објављивање: Исидора Секулић, Народни језик наш — понос наш, 1935., Зборник у славу Филипа Вишњића и народне песме, Београд, 1936, стр. 101-106)

Преузето из књиге: Исидора Секулић, ИЗРАВНАЊА, (стр. 25-27 ), Neopress, Београд, 2017.
(приредио Јован Пејчић)

Арсеније Тарковски, ЕВО, И ЛЕТО ЈЕ ПРОШЛО…

Ево, и лето је прошло,
Ко да небом није сјало.
На припеци сад је топло.
Само је и тога мало.

И све што се збити могло,
Ко петерац-лист је пало,
На руке ми право легло,
Само је и тога  мало.

Безразложно није ни зло,
А ни добро  нестајало,
Пламеном је све сијало,
Само је и тога мало.

Живот узе ме под крило.
Чувало ме, спасавало…
Збиља ми се посрећило.
Само је и тога  мало.

Лишће није сажежено,
Грање није доле пало…
Дан, ко стакло умивено,
Само је и тога мало.

1967.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

сталкер 1

Андреј Тарковски, СТАЛКЕР (Ево, и лето је прошло…)

Фјодор И. Тјутчев, ДУШО МОЈА — ЕЛИЗИЈУМУ СЕНИ…

Душо моја — Елизијум сени,
Сени нежних, нечујних, прекрасних,
Ни мислима у бурној години,
Ни радошћу, ни болом причешћених.

Душо моја, Елизијум сени,
Шта тебе и живот у једно спаја!
Призраке минулих дана најбољих,
И ове гомиле без осећаја?
1836.

Фјодор И. Тјутчев

Препевао: Александар Мирковић

Исидора Секулић, КО ЋЕ НАПОСЛЕТКУ ПОБЕДИТИ?

Питају се људи најчешће: Ко ће напослетку победити? Не треба то да се питају наше генерације, које су победе виделе, живеле, и цениле. Из добро усредсређених интелигенцијја треба се питати: Ко ће остати, остати са ставоми држањем свога бића. Остаће најбољи. Духовно и морално најбољи. И међу великим и  малима они који су најбољи. Чиме ће све велики одолевати и стојати, то је њихова ствар. Наша је брига: мали народ. Усамљени смо много. И потребније нам је од свих организација, усредсређење, одсуство расејаности и заборавности. Треба да смо као онај безброј зрака што је у жижи само једна тачка: треба да смо једна интелигентна свест. То нам је жижка и концентрација. На шта друго бисмо се и могли усредсеђивати? Злата немамо; велике индустрије за конкуренциују немамо; мистицизма и опсене величине немамо. Остаје нам аконцентрација духа и памети, и дисциплина морала. Стара наша косовска метафизаика. Имамо да се усредседимоу бићу, језику, моралу и Богу. Јер то су ствари с којима се остаје после ратова, победа и пораза. Последњу равнотежу успостављања Бог, последње од расе што свет чува, то је њена религија и њен морал; а никад не робује језик, који гради књижевности, и којим се људи опомињу да се не би расејали докраја, у тешка времена. Некада, под Турцима, наша браћа бише делимично расејани, и примише ислам и други живот и обичаје; али не научише турскикпа су, с језиком, и данас оно што смо сви ми други. Занимљво ће бити да овде дамо навод из мисли и речи баш меачког песника, диван амантет малим народима и свима расејаностима. – Који је то немачки песник, и из којег времена и прилика? То је духом чудесни Хедерлин., жив у доба после Наполенових ратова и дробљења Немачке, кад је Хелдерлин био син и грађанин малог народа и државе. Пише Хелдерлин: „Што живи једним бићем, утаманити се на да; остаје слободно и у најгорем робовском стању; остаје једно ако га и до дна расцепиш и до сржи разлупаш; остаје нерањено, и искинуће се победнички из руку тлачитеља.“

1940.

(Објављено први пут: Српски глас (Београд), II/24 (25. IV 1940), 3)

Исидора Секулић, ИЗРАВНАЊА, (стр. 43), Neopress, Београд, 2017.
(приредио Јован Пејчић)

Константин Леонтјев, А САДА О СРБИМА…

Говорио сам о Чесима и Бугарима, остају још Словаци, Срби, Пољаци, Руси.

А сада о Србима.

Ниједан од словенских народа није тако политички и културно расцепкан као српски народ.

Бугари су сви до последњег султанова раја, што им не смета да себе и даље сматрају православнима; све Бугаре су донедавно васпитавали Грци, на грчки начин. Пољаци су сви католици, сви – деца сопствене пале пољске цивилизације, пољске државе. Иако су политички подељени у три државе, сви они који се нису понемчили или порусили (тј. већина) слични су међу собом по свом историјском васпитању – и велможе, и шљахта, и сељаци; између шљахте и сељака је, иначе, велика разлика, али ја имам у виду чињеницу да је шљахта, тј. племство у Русији, сличније племству у Аустрији.

Чеси и Моравци су такође имали доста слично историјско васпитање.

Што се Срба тиче, они су на државном плану подељени на четири дела:
1. на независну кнежевину;
2. на Црну Гору;
3. на турске поседе (Босна, Херцеговина и Стара Србија) и
4. на аустријске поседе (Словенци, Хрвати, Далматинци итд.).

Подељени су и према религији, и то на три вере: православну, католичку и муслиманску.

Православни Срби имају две династије на власти, у Београду и на Цетињу.

Њихово је племе и географски доста равномерно подељено на две половине: Дунавом и великим планинама; на северозападу су аустријски Срби, на југоистоку – турски.

Аустријски Срби су, поврх тога, подељени и по свом историјском развоју. Хрвати су политички повезани са Угарском, сада још више него раније, због дуализма.

Словенци и Далматинци су под непосредним утицајем залитавских Немаца. Тако је у административном погледу. Кад је реч о васпитању уопште Хрвати имају много мађарског у себи, премда су њихова улога и карактер мање аристократични него код данашњих Мађара. Далматинци су дуго били под културним утицајем Италије, и још се и сада под њим налазе.

Граничари имау много козачког у својим навикама и организацији. Код њих је донедавно постојала њихова посебна општина (српска задруга).

Код такве, са бројем становника несразмерне разнородности историјског васпитања, Срби не само да нису могли код себе развити неке нове, за њих типичне и посебне културне црте славизма (правне, религијске, уметничке итд.) већ су у последње време почели губити и оне словенске карактеристике које су код њих постојале од давнина. Они не само да нису до сада били ствараоци нечег новословенског, него нису били ни добри чувари свог, старосрпског. Њима не одговара да кнежевина има стару скупштину са једним домом, већ желе да уведу два  законодавна дома, према демократским западним обрасцима. Они потпуно напуштају своју живописну одећу и фолклор; војна лицу су готво потпуно одевена на аустријски начин, а цивилна и жене се држе општееврпских узора. Убични је већ одавно писао да је сеоска комуна-задруга код Словена који живе под влашћу Турака постепено распада, под утицајем оног демократског индивидуализма, оног безграничног ослобађања личности од свих спутавајућих веза, коме од средине прошлог века тежи сав образовани свет Европе.

У Аустрији је словенско одбрамбено задругарство граничара било, углавном, донедавно подржавано интересима немачке монархистичке владе.

У оној мери у којој је официјелна Аустрија све више корачала путем либералног свераскидања и свестапања, слaбила је и чувена словенска комуна. Из властитих интереса, Немци су дуго времена били најбољи чувари старословенских специфичности.

Као и кад сам говорио о Чесима, тако и овде, немам намеру да било кога одмах уверим да је то било лоше. Ја само износим чињенице, како бих њима потврдио ону своју општу мисао – да словенство постоји, али да слвизма као културне творевине или више нема, или још увек нема; или је славизам нестао засвагда, истопио се због своје првобитне елементарности и слабости, под свеукупним деловањем католичанства, византизма, греманизма, ислама, Мађара, Италије и сл., или, напротив, славизам још није рекао своју реч и тиња, као жишка под пепелом, скривен од погледа у аморфној маси племенског словенства, као заметак живог организма у чврстом жуманцету.

Може бити, све може бити!

….

Од свих Словена само су Пољаци и Руси имали дуготрајан самосталан државни живот, и зато су они, у односу на друге Словене, у већој мери сачували нешто своје, самосвојно (понављам још једном да ни овде немам намеру да то властито квалификујем као добро или лоше; ја само констатујем, износим реалне чињенице).

Југословени, уопште узев, врло лако прелазе, кад је реч о животу и најопштијим стварима, из епске једноставности у крајњу простоту савремене либералне грађанштине. Сви они, уосталом, живе слепо се клањајући либералној конституцији. Аустријски Словени су навикли да делују без помоћи аристократије или било каквог племства, јер су њихови господари на једном месту били Немци, на другом Мађари, на трећем понемчени или помађарени Словени, на четвртом непрјатељски Пољаци (као, на пример, код Малоруса у Галицији).

Они су, нарочито у чисто словенским питањима, навикли да се држе националне буржоазије, професора, учитеља, трговаца, лекара и, делимично, свештеника, који се, уосталом, у свим сличним питањима мало разликују од световњака.

Код турских Словена је још уочљивије одсуство сталешког васпитања, јер су привилеговани сталеж представљали и још увек представљају у турској империји муслимани, људи сасвим друге вере, који се нису стопили са поробљеним хришћанима.

Срби су, не треба ни говорити, сви демократи; код њих епска патријархалност прелази на најбољи начин у напростију буржоаску утилитарност. Они, поред лекара и трговаца, имају војне службенике и чиновнике итд. али, чиновници и војна лица нигде не чине родовни сталеж, који би васпитавао своје чланове у одређеном правцу; они се регрутују из разних средина и међу њима могу бити људи различитог начина мишљења. Јуче чиновник или војни службеник, а сутра слободан грађанин и члан опозиције, или, чак, отворени вођа побуне. Како је васпитана сва српска интелигенција, тако су васпитани и људи који слже влади. Гаранције за апсолутну монархију ми у Србији не налазимо. Срби нису могли да поднесу чак ни ово самовлашће са којим је, на патријархалан начин, желео да њима управља њихов ослободилац и национални јунак, стари Милош. Још док је живот народа био на вишем степену патријархалности, Срби су већ хтели да имају устав и побунили су се. Историја чак показује да су револуције, које су збациле Милоша, довеле на престо Александра Карађорђевића, а затим овог последњег свргле опет у корист Обреновића, биле чиновничке. То је била борба бирократских партија за доминацију и власт.

Дакле, понављам, код Срба очигледно не налазимо гаранције за јаку монархију. Кад је у питању било каква родовна аристократија, било какво племство, у Србији од тога нема ни трага. „Сваки Србин је племић!“ каже с поносм Србин. Ово племићко осећање властитог достојанства карактеристично је за читав народ.

1875.

Константин Леонтјев, ВИЗАНТИНИЗАМ И СЛОВЕНСТВО, (стр. 52-62)Логос, Београд, 2005.

Превели: Марија Марковић и Бранислав Марковић

 

Петар Петровић Његош, ЛУЧА МИКРОКОЗМА (ПОСВЕТА)

Посвета

Да, свагда ми драги наставниче,
српски пјевче небом осијани,
задатак је см’јешни људска судба,
људски живот сновидјење страшно!
Човјек изгнат за врата чудествах,
он сам собом чудо сочињава;
човјек бачен на бурну брежину
тајном руком смјелога случаја,
сиромашан, без надзиратеља,
под влијањем тајнога промисла,
он се сјећа прве своје славе,
он снијева пресретње блаженство;
ал’ његови снови и сјећања
крију му се јако од погледа,
бјеже хитро у мрачним врстама
у љетопис опширни вјечности;
само што му тамнијем проласком
траг жалости на душу оставе,
те се трза бадава из ланца,
да за собом проникне мрачности.

Човјек бачен под облачну сферу –
прима л’ овдје оба зачатија?
Је л’ му овдје двострука колевка?
Је л’ му земља творцем одређена
за наказу какву таинствену,
ал’ награду бурну и времену,
ал’ расадник духовног блаженства?
Ах, ово је највиша таина
и духовне најстрашније буре –
овога су у гробу кључеви.

Колико сам и колико путах,
дубокијем заузет мислима
у цвијетно лоно природино,
хранећи се питателним соком
из ње сисе голе и прелесне,
матер штедру запитивâ смјело
рад чеса је творац сатворио:
ради л’ ђеце своје многобројне?
али ђецу за ње удовољства?
ал’ обоје једно рад другога?
Но времена питателница ми,
окићена цвијетним временом,
окруњена сунчаним зракама,
али власе цвијетне плетући,
бисерном их росом насипљући
при игрању свјетлокосих зв’јездах,
– да дичнија на јутро изиде
пред очима свога владаоца –
на сва моја жарка љубопитства
смијехом ми одговара њеним.

Колико сам и колико путах
свод плаветни неба свештенога,
брилијантним засијат сјеменом,
заклињао душом запаљеном
да ми свету открије таину:
али га је творац украсио,
велику му књигу отворио,
да твар слави творца и блаженство
ал’ да човјек на ње листу чита
ништавило прекомјерно своје?

С внимањем сам земаљске мудраце
вопрошава о судби човјека,
о званију његовом пред Богом;
но њихове различне доказе
непостојност колеба ужасна:
све њих мисли наједно сабране
друго ништа не представљају ми
до кроз мраке жедно тумарање,
до нијемог једног нарјеченија,
до погледа с мраком угашена.

Сном је човјек успаван тешкијем,
у ком види страшна привидјења,
и једва се опред’јелит може
да му биће у њима не спада.
Он помисли да је неке путе
од сна овог освободио се;
ах, његове преварне надежде:
он је тада себе утопио
у сна царство тврђе и мрачније
и на позор страшни сновидјења!

Хитрост му је и лукавство дато
само теке да је член достојни
на земаљски сајам несмислени;
воље му је основ положена
на крилима непостојаности;
жеља му је страстих ужаснијех
побудитељ, руковођа сл’јепи;
злоћа, завист, адско насљедије,
ово чојка ниже скота ставља, –
ум га, опет, с бесмртнима равни!

У временом и бурном жилишту
човјеку је срећа непозната –
права срећа, за ком вјечно трчи;
он јој не зна мјере ни границе:
што се више к врху славе пење,
то је виши среће непријатељ.
Наша земља, мати милионах,
сина једног не мож’ вјенчат срећом:
самовлацем кад постане њеним,
тад наздрави чашом Херкуловом.

Наше жизни прољеће је кратко,
знојно љето за њиме сљедује,
смутна јесен и ледена зима;
дан за даном вјенчаје се током,
сваки нашом понаособ муком:
нема дана који ми желимо,
нит’ блаженства за којим чезнемо.
Ко ће вјетар луди зауздати?
ко л’ пучини забранит кипјети?
ко л’ границу жељи назначити?

У чојка је један храм воздвигнут,
зла обитељ туге и жалости;
сваки смртни на земљи рођени
овом мрачном обитељу влада
под које се сводом отровнијем
мученија времена гњијезде.
Ово грко насљедије људско
човјек чојку, човјек себи дава,
најсретњи га из ништа стварају
ради смртне тужне армоније.

Човјек орган доста слаби има
да изрази своје чувствовање,
зато знаке различите дава,
различита тјелодвиженија,
умна чувства да објелодани;
но сви наши слаби изговори
и сва наша слаба чувствовања,
спрам онога што би шћели казат,
нијемо су сплетно нарјечије
и клапњање душе погребене.

С точке сваке погледај човјека,
како хоћеш суди о човјеку –
тајна чојку човјек је највиша.
Твар је творца човјек изабрана!
Ако исток сунце св’јетло рађа,
ако биће ври у луче сјајне,
ако земља привиђење није,
душа људска јесте бесамртна,
ми смо искра у смртну прашину,
ми смо луча тамом обузета.

О свевишњи творче непостижни!
У човјека искра беспредјелног
ума твога огледа се св’јетла,
ка свод један од твоје палате
што с’ огледа у пучину нашу;
дан ти свјетлост круне показује,
ноћ порфире твоје таинствене,
непоњатна чудества дивотах;
твар ти слаба дјела не постиже,
само што се тобом восхићава.

Питагоре и ти Епикуре,
зли тирјани душе бесамртне,
мрачан ли вас облак покријева
и све ваше посљедоватеље!
Ви сте људско име унизили
и званије пред Богом човјека
једначећ га са бесловесношћу,
небу грабећ искру божествену,
с којега је скочила огњишта,
у скотско је селећи мртвило.

Будалама кад би вјеровали,
поете су покољење лудо.
Нашу сферу да ноћ не полази,
би л’ овако лице неба сјало?
Без остријех зубах ледне зиме,
би л’ топлоте благост познавали?
Без будалах тупога погледа,
би л’ умови могли блистат св’јетли?
Свемогућство светом тајном шапти
само души пламена поете.

Све дивоте неба и небесах,
све што цвјета лучем свештенијем,
мирови ли ал’ умови били,
све прелести смртне и бесмртне –
што је скупа ово свеколико
до општега оца поезија?
Званије је свештено поете,
глас је његов неба влијаније,
луча св’јетла руководитељ му,
дијалект му величество творца.

Дивни пјевче српске народности,
бич си судбе веће испитао, –
свијет жељи не зна угодити.
Судба ти је и моја позната;
мислим, нејма подобне на земљи:
до вратах сам изника тартара,
ад на мене са проклетством риче,
сва му гледам гадна позоришта;
ал’ на судбу викати не смијем –
надежда ми вољом творца блиста!

Ја од тебе јоште много иштем:
да поставиш у пламтеће врсте,
пред очима Српства и Славјанства,
Обилића, Ђорђа и Душана,
и јошт кога српскога хероја;
да прогрмиш хулом страховитом
на Вујицу, Вука, Вукашина,
богомрске Српства отпаднике –
злоћа њима мрачи име Срба,
тартар им је наказа малена!

Петар Петровић Његош, ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ, ЛУЧА МИКРОКОЗМА, (стр. 135-142),Удружени издавачи, Београд, 1967.

Исидора Секулић, РЕЧ О ПРАВДИ

Правда у људском друштву и људском поимању никако не може да постане комплетан појам, да обухвати и Божју правду и људску правду, и правду са дугим роковима и правду са кратким роковима. Божја правда, то су врло сложена срачунавања и уравнотежавања небројених дуговања и чинилаца. Та правда види и чита и село, и сеоско гробље. Људска правда, то су краткорочни поступци, примитивна наплаћивања и одмазде, наивне обмане да се правда десила ако се човек неки намирио и осветио. Човек не зна за једно основно знање у области Божје правде: оно што ја немам, то је оно што мени није дато, а није оно што други има. Све људско „имање“, и духовно и материјално, долази из једног извора, и враћа се у један извор. Васеленска економија и уравнотежења врше се, што би рекао Његош, магнетским погледима великих закона, а не додавањем и одузимањем из људских џепова.  Еванђеље лепо тумачи: све што имамо, то су они таленти које Бог сваком поособ даје, и које свако поособ има да врати у најшири колектив, у васеленски колектив. А срди се Бог ако неко врати таленте неумножене трудом и напором, ако у онај извор ништа од себе не дода извора ради и других људи ради.

Варају се сви који мисле да два суседа чине комплменте у неком проблему правде; да онај што „има“ и онај што „нема“ чине проблематичан неки спрег. И један и други имају своје сасвим засебне странице у великом рачуноводству равнотежа. Онај који пред људском правдом „нема“, можда много има, само оно што му је дато још није узео у напор. (Људи се највише жале на немање слободе, и чекају је од правде. Не знају да и слобода зависи од унутрашњих напора човечјих.) А онај што по људској правди „има“, можда није никакав поседник, и од добивених талената ће можда једва што моћи вратити. А треба их вратити, и то с порастом, баш у васелену, у последњи и нашири наш колектив, пошто су служили и плодове доносили у мањим колективима народним и међународним. Нема обрачуна до последњег обрачуна. Отуда је сваки процес правде на крају крајева између Бога и човека, а не између човека и човека, или човека и људи. Само се напослетку зна где је била моћ, у имању или у немању; само се напослетку зна колико је неки ударац био ударац а колико самоударац. У Еванђељу лепо стоји: „Безумниче, још ноћас могу“… имање претворити у суво лишће, а живу душу узети из живота. Опет у Еванђељу читамо: „Доста је сваком дану зла свога.“ Због вијугавих путева тачних обрачуна Божја правда је спора. Спора је и зато што је и стрпљива. Стрпљиво чека човека да узре за правду, да постане доста осетљив и за радост и за ударац. Ко се у Божју правду нада, подуже има да чека, и дешава се да му живот није довољно дуг да дочека. Али је то свеједно за онога ко има дубоку веру да ће се све задужено и разравнотежено смирити.

Има један ванредан пример о тачном вођењу васеленских књига правде ради. То је стална и непогрешна равнотежа у рађању мушке и женске деце. Сравните статистике света, и видећете чудо од поштеног и праведног рачуна. А кад би то ишло по људској правди ма само годину дана! Сви који желе сина, а то су сви, и сви са „оправданим“ жељама, начинили би покор на земљи и сахранили човечанство. Ма како неправедно изгледало људској правди што један има шест синова а други шест кћери, то је праведно уравнотежење у великом колективу. Божја правда је дакле врло често „неправда“. Али та неправда држи живот материјално и морално. Када би за један тренутак само Бог могао пристати да испуњава правду људма пожељну, тога истог тренутка би дошло на једног човека десет смрти, а на другог десет ручкова. Докле год човек нема идеју о Божјој правди, његови трагични сукоби с правдом и с Богом настављаће се. 

1941.

(Први пут објављено: Исидора Секулић, О правди и вечности, Српски књижевни гласник, н.с., књ. LIX/1 (1941), 1-4)

Исидора Секулић, ИЗРАВНАЊА, Neopress, Београд, 2017.
(приредио Јован Пејчић)