… Ликовна импресија, а не “(уметничка) критика”, јер критика је спекулативна агресија естетике и филозофије против уметности, појма против (увек личног и само личног, чулног) утиска, теорије против аутентичног доживљаја конкретног уметничког дела. А могући предмет нашег мишљења (теоријског, естетског) ни не може бити уметничко дело (које гледамо, доживљавамо, осећамо, слушамо или читамо), него само наш утисак (“импресија”), чулни доживљај конкретног уметничког дела, звука или речи. Зато је мисао “о уметности” (заправо, мисао о искуственој представи, о сећању на доживљај конкретног уметничког дела), могућа само као импресионизам! (не говоримо о “импресионизму”, тако названом, теоријски одређеном уметничком правцу 19 века, мада је и тај правац био против естетике, па га је Бодлер бранио песмом!). Само тако може и мишљење (и мишљење! — о искуству осећања, доживљаја!) да буде пут ка разумевању уметности: кроз личност, која се од естетике и филозофије брани доживљајем, осећањем, непосредним утиском (којим се личност потврђује, брани од сваке идеологије-филозофије- естетике-метафизике,“појмовног мишљења” које уметникову личност замењује апстракцијом, појмом уметности или појмом људског бића!).
То је једини могући став којим бисмо — после совјетског ждановизма, али и ИБ-резолуције — могли да одбранимо и тајну личности, и класични реализам уметности, утиска (доживљаја)! да их одбранимо не само од тзв. социјалистичког реализма, идеолошко-политичког диктата Партије (свеједно да ли комунистичке или ма које друге), него и од сваке идеологије (политичке употребе осећања и уметности), па и од западног (у оно време, после 1948) тзв. модернизма, који је не само (естетичко-метафизички) диктат тржишта, као на Западу, него и — интелектуално, идеолошки маскирана! једнако западна модерна, као и совјетска партијска = издаја уметности, евро-медитеранске класике, личности, историје, над-времена! А после ИБ-резолуције (тј. после определења југословенске власти за НАТО, Запад), Партија прихвата модернизам, баш тај нови диктат (новца, тржишта, рекламе, “ликовних” привилегија), а против уметности, јединог аутентичног језика историје-традиције-надвремена, личности! Зато је карактеристично за културну (и антикултурну!) историју тито-комумистичке Југославије да ће Партија (власт) — од времена ИБ- Резолуције 1948. — потражити и финансирати нови ослонац, “модернизам”, а занемарити ослонац какав је пре 1948, тражила у соцреализму, у посебној политизацији уметника!
Жарко Видовић, СМИСАО – ЛИЧНОСТ – ИСТОРИЈА (одломак)
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 