јеромонах Роман, ЗАШТО ОД ЛИТЕРАТУРЕ ПРАВИТИ КУЛТ?

„Трудим се да не извлачим речи на силу… Ако је нешто унутар мене зазвучало, прво се молим: „Господе, помози да кажем оно што ће бити корисно људима, што неће штетити ни њима ни мени.“ Онда ставим крсни знак на све четири стране да се никаква муза не јави, да никакав пегаз не ускочи… Не придајем посебан значај томе што сам песник. Велика је част припадати онима који воле Господа нашега Исуса Христа, православним хришћанима, без обзира на род и племе. Зашто од литературе правити култ? Желим да пишем оно што може да дирне срце другог човека, да човек тим стиховима, као по мосту, крене да се пробија ка Храму Божјем. Усмерити некога ка Храму – главни је задатак свештеника, монаха, мирјанина, зато што су само у Христу – Истина, Светлост, Живот, Љубав, Премудрост и Блаженство…“

јеромонах Роман
превео: Александар Мирковић

извор: http://vetrovo.ru/about/

јеромонах Роман, ИЗБОР ЈЕ НА НАМА

А страх није ништа друго до издаја мисаоних помагала…
(Прем. 17:11)¹

Пишем, предвиђајући прекоре од стране заштитника маски и рукавица, који позивају свештенике да се понашају као у време чуме. Како су само заплашили народ упоређујући корона вирус са чумом од које је умирало деведесет пет процената заражених! Очигледно је да вирус постоји, али је недовољно проучен, и на заједничким местима је неопходно да маске носе они који кашљу и кијају, ако из неког разлога не могу да остану код куће. Али наметати свим људима обавезно ношење маске, тврдећи при томе „да не можемо очекивати завршетак епидемије, да ћемо заједно проћи кроз пакао, док се не формира колективни имунитет“², благо речено је нелогично: маске, ако штите од вируса, очигледно не помажу стварању колективног имунитета.

Велики број мојих познаника су се разболели од вируса и оздравили. Само један је умро, у поодмаклим годинама, имао је дијабетес и друге болести. Да, мали проценат смртности од корона вируса не може бити утеха рођацима умрлих. Но, ако без разлога и користи нико не страда зашто држава умножава узроке страдања народа, повлађујући изопаченостима младих, убиствима у утроби, злоупотреби алкохола, дувана и наркотика, а као лек не предлаже исправан живот – већ маске? Зар држава не улаже велике напоре да грех, који призива све могуће несреће, постане норма?

Без блуда и непристојних речи тешко је замислити савремену школу и вискошколске установе. О понашању наших храбрих оружаних снага боље је ћутати. Болести и епидемије, пуштене због распада душа, не доводе у недоумицу плотољубиве слуге народа: људи плоти мисле само о плоти и пре свега о својој.

Зашто оптужују свештенике који не носе маске у Храму? Уместо оптужби за егоизам и равнодушност према ближњима, хајде да замислимо једну лепу слику. У Храму тече Служба, свештеници и верујући народ су безбедни са маскама, сигурно заштићени једни од других, тужиоци успокојени. Но, даље, ова дивна слика се руши – почиње Причешће. Болесни који немају симптоме, у црквеним одеждама, узимају Чашу и три пута из Ње пију! Затим, стављају маске да не гневе тужиоце, и са том Чашом иду да причешћују вернике, потапајући Ложицу у алкохолни раствор. Зашто? Каква је корист од толиког потапања ако се причешћује из Чаше из које су пре тога пили болесни свештеници без симптома?

Следећи логику заплашених животољубаца, можемо доћи до богохулних закључака и богоборачких решења: Литургију је потребно укинути зато што и патријарх и епископи и свештеници могу бити болесни, но без симптома, и после њиховог Причешћивања из Чаше нема користи од прања Ложице у алкохолном раствору, и све мере предострожности су бескорисне. Но, Божанствена Литургија ће се служити до краја века, па шта онда да раде заплашени верници? Велики избор немају – или ће заборавити на пут у Храм, што су многи и учинили (да би се заразили у аутобусу или продавници, или у свом дому), или се окренути, прихватајући у себе Христа, и поћи ка Христу, ако је то воља Божја.

Узгред, тешко да смо дорасли до висина светих, иако о таквој блаженој кончини, мислим, маштају многи верници. Но, ако нисмо дорасли, могли би бар да се стидимо и на тај начин искупљујемо своје маловерје испољено сагласношћу се тврдњама да је могуће заразити се у Храму од икона, Крста и Ложице. Зар нас не збуњује то што се више плашимо да се не заразимо него да се отрујемо: не шкропе се изворском водом наше Светиње у нашим Божјим домовима! Или они више нису наши ако су одједном постали извори заразе? Јесу ли освећивали иконе и Крст да би их прскали отровом? Стављајући повезе, почели смо да се отуђујемо једни од других, видећи опасност чак и у пастирима. Одлазећи у „самоизолацију“, прихватајући као дужност очигледно тлачење, не желимо ни да помислимо да они могу постати почетак прогона, а наше добровољно учешће у пробним представама само ће убрзати долазак завршне – погубни спектакл који ће уздићи Лицемера над лицемерима.

7-8 новембар 2020.
скит Ветрово

јеромонах Роман
Превод: Александар Мирковић

Извор: http://vetrovo.ru/prose/vybor-za-nami/

НАПОМЕНА: 1. Премудрости Соломонове, превео митрополит Амфилохије (Радовић)

2. Ово је изјавио у недељу, 8. новембра, заменик директора Централног научно-истраживачког института, Александар Горелов на у емисији „Вести недеље“, у разговору са Димитријем Кисељевим, на телевизијском каналу „Русија 1“. https://news.mail.ru/society/44068309/?frommail=1

јеромонах Роман, УСАМЉЕНИЧКИ ПУТ

Питање: На Ваш поглед на свет, на стваралаштво утицала су снажна сећања из детињства и младости? Желели бисмо да сазнамо мало о том времену када нисте били ни монах ни песник?

ЈЕРОМОНАХ РОМАН: Веру сам имао од најранијег детињства али је у младости ојачала. Моја мајка је предавала у школи, а чим би дошла кући, узимала је скривени кофер, вадила из њега иконе и молила се. Када сам се разболео почела је да ми чита Јеванђеље. Било је на руском језику са прелепим илустрацијама. Из целог Јеванђеља запамтио сам Христа и Јуду. И душа се привила уз Христа – одмах, пошто још није знала за грех.

Но, шта је вера без Цркве… Живот без исповести, умножавање страсти без покајања и благодати – кување сопственом соку. У студентско доба почео сам да тражим смисао живота ван црквених зидина. Коме год да сам се обратио у то време, моје прво питање је било: зашто ви живите? У потрази за одговором пожелео сам да прочитам Библију. Но, свештеник код кога сам дошао дао ми је само „Журнал Московске Патријаршије“…

Најтрагикомичније је било када сам дошао код професора философије и упитао га: „У чему је смисао људског постојања?“ А он је одговорио: „Престани да о томе мислиш. Живи као што живе биљке.“ То ме је убило. Јер, то је рекао човек који је био дужан да дâ одговор студенту зашто треба живети. Човек није биљка. Чак је и мачка изнад биљака. Испада да је могао и псећи живот да ми предложи.

Помислио сам: добро, нека буде… И почео да се бавим аритметиком: замислио сам вагу. На један тас сам ставио свој живот у времену, на други – вечни живот. Допустимо да овде проживим осамдесет година. Но, због лакшег рачунања, узмимо шездесет. Трећину живота спавамо – одузимамо двадесет. Како се ближимо старости почињу штаке, апотеке, болнице… Остаје свега двадесет продуктивних година, може ли то заменити вечност? Чак и ако у њој не би ничега било, ако би… И уопште, зашто се морамо радовати једном срећном трену, а онда умрети и постати ђубриво. Био добар или лош, нема разлике – јер ти си ђубриво. Поразио ме је тај закључак и следећа мисао је била: „Господе, помози! Сачувај ме од таквог језивог самоуништења, од пута у нигде“. Схватио сам да је немогуће водити живот без Бога и постати човек.

Питање: Тада Вам је дошло и решење: оставити свет и везати свој живот за Цркву?

ЈЕРОМОНАХ РОМАН: Још док сам био ученик заволео сам Божју лепоту природе. Могао сам сатима да гледам брда, разливену Десну (река која протиче кроз европски део Русије и Украјину. Лева притока Дњепра, дугачка 1.130 км, прим. прев.), на звезде. Желео сам да живим тако да се од те лепоте никада не одвајам. И у претпоследњем разреду сам рекао да ћу отићи и уписати богословију. Али мајка ме је замолила: „Сине, дај да дођем до пензије…“ Јер, да сам ступио у богословију њу би једноставно избацили, отпустили са места учитеља.

Дошло је време да упишем факултет, филолошки факултет. Али „искра“ је остала, није ишчезла. Једном, већ сам био студент, некако сам доспео на „скаман“. То је „тачка“ место у степи: чобанска кућица у средини, а у кругу од 10-15 километара нема никога осим стада оваца. И тада, у осамљености, усред пољане изненада су се родили овакви стихови:

Я хочу стать схимником, высохшим скелетом,
Быть длинноволосым, типа чернеца,
И в озерной глади видеть не поэта,
А лицо бродяги-мудреца.

(Желим да постанем суви скелет – схимник,
Као црноризац: дуга коса, бледо лице,
Да се у језеру не огледа песник,
Него очи мудраца-скитнице.)
Препев: Александар Мирковић

Имао сам осамнаест или деветнаест година. Ништа нисам знао о животу у манастирима, ни где се они налазе. Тада се о томе није говорило, нико ништа није објашњавао – и одједном мисао о монаштву. То је био позив, Господ је куцао у моје срце. И ето, тај звук – глас Божји – зачуо се усред тишине и додирнуо ми душу.

Монаштво сам прихватио касније. Нисам могао да оставим мајку, сестра је радила на Северу. После факултета радио сам у разним местима, певао у домовима културе. Било је тренутака када су тобом сви задовољни и ти задовољан свима, но дајеш се а ништа не добијаш. Људи се разилазе, ти остајеш сам са апаратуром, почиње сусрет са самим собом. И одједном схваташ колико си бедан. Страшан моменат…. Осећао сам да се гушим, иако ме нико није сматрао ни туробним, ни тужним. У једном тренутку сам схватио: овако више не могу да живим. Мајка је тада већ била у пензији (касније је и она примила монашки постриг), и ја сам отишао у манастир.

Питање: Као песник, као стваралац формирали сте се у време када сте већ постали јеромонах?

ЈЕРОМОНАХ РОМАН: Имао сам ја и мирске стихове и песме. Прве свешчице још из детињства, затим сам у десетом разреду пуно писао. Биле су то приче, неколико новела, једна сатира… Све сам то уништио… И слава Богу. Јер, то је било стваралаштво нецрквеног човека – а шта је оно могло дати?

Још пре перестројке, осамдесетих година, носио сам своје збирке, прозу и поезију у Брјанску издавачку кућу. Решио сам да уђем у литературу заобилазним путем – не преко новина и журнала, већ као аутор књиге. Обећали су ми: погледаћемо, дођите за месец дана. И на следећем сусрету, са неким уважавањем ми говоре: издаћемо, само је потребна „локомотива“ – стихови о Лењину и партији. Јако сам желео да имам своју збирку, али, требало је направити компромис са савешћу… Ако бих испунио њихову молбу не знам какав бих постао. Носио бих ту збирчицу: погледајте, како сам велики! Онда бих издао другу збирку, трећу – а духовног разумевања нема. Само би сујета расла. Милост Божија што сам се бојао „фалширања“ – и Господ ме је сачувао тог пута.

Сећам се како сам још у манастиру открио једну од духовних књига – била је то „Невидљива борба“ Никодима Светогорца (св. Никодим Агиорит, прим. прев.). Био сам тако потресен, само што нисам заплакао. Читао сам и мислио: ево шта ми је било потребно у младости! А нас су на факултету хранили Бокачом и њему сличним „ремек делима“. Не желим да оцењујем своју поезију. Но, ако је поетска реч дирнула срца слушалаца или читалаца и довела их у храм Божји, – највиша предодређеност поезије је остварена. Онај који је окренут људима, а не Богу, још није изграђен као личност: он нема ослонац, јер ослонац је само један – Господ.

Питање: Више од десет година живите потпуно сами, у правој дивљини, у скиту. Да ли је тамо лакше за писање?

ЈЕРОМОНАХ РОМАН: Из здравствених разлога сам напустио дужности и уз благослов архијереја и старца – отишао у скит Ветрово. У почетку због болести, а онда је тако остало. Тамо радим, сликам иконе, иако се не сматрам иконописцем, само учим. Мене је увек привлачило стапање у којем на другачији начин схваташ лепоту. Слушаш песму славуја, разбојнички звиждук чворака, крике ждралова. Не можеш да се надишеш мириса процвалих липа. Не престајеш да се дивиш лепоти белих љиљана. А како је прелепа заснежена шума! Природа слави Бога у свако доба. Процес стваралаштва је необјашњив. Читаш Псалтир и одједном видиш стих „тамна вода у облацима ваздушним?“ (Псалтир 17:12, прим. прев.)

Темна вода во облацех воздушных,
Черна вода моих прошедших дней.

(Тамна вода у облацима ваздушним,
Црна вода мојих прошлих дана.)

Постоје разна стања. Не пишем када ми се не пише. Зашто да будем занатлија? Ако у мени нешто зазвучи, трудим се да ту тему проширим, да је обликујем у стихове. Ако ништа не зазвучи, боље да одем и читам, да нешто чиним.

Док радим на стиховима, под руком држим старословенску Библију и Даљев речник. То је таква хармонија… Отворите речник и прочитајте, на пример, боја коња: вранац, шарац, кулаш… Колико заборављених речи! Учимо децу да ћурличу на страном језику а заборављају наш величанствени језик.

До сада сам објавио више од хиљаду песама. Но, већину њих не могу рецитујем напамет. Једноставно не памтим – а зашто?… Дај Боже нама монасима да не заборавимо име Божје – то је најважније. А стихови – они су само пут ка Цркви. Схватате – пут, а не циљ сами за себе. Циљ је Христос.

Питање: Ваша последња збирка, која је изашла у малом тиражу прошле године, садржи у себи много световних, стихова о актуелним темама. И зове се „Усамљенички пут“. Изгледа да сте Ви заиста у многоме усамљени. Зашто је тако? Да ли је то судбина „пророка у свом селу“?

ЈЕРОМОНАХ РОМАН: Пророк је онај који говори по Божјој вољи, и управо оно што Господ хоће да каже људима. А постоји просто и трезвен поглед на оно што се дешава. Ако видим да дете пузи ка врелој пегли, није потребно да будем пророк да бих „предсказао“ да ће се оно опећи. Ако видимо куда је све кренуло, брзином која се повећава – не морамо бити пророци да схватимо где ћемо доспети.

Понекад стихови долазе после молитве. То је као предах за душу пре него што поново урони у свет који је окружује. Некад пишем o текућим догађајима. Могуће да такве стихове не треба звати поезијом у пуном смислу те речи – тешко је поетским језиком говорити о нашој савремености. Али као патриота не могу да ћутим. Иако за то „добијам“ понекад – и с лева и с десна. Стихови који говоре о световном, нису свима прихватљиви. Имам необјављену књигу, зове се „Ратни стихови“. И још се није појавила издавачка кућа која је спремна да их објави. Сувише су ратнички, кажу. Но монах, хришћанин – ратник је Христов. Боли ме моја Отаџбина, боли ме мој народ – не пренемажем се, зато се и бавим овим темама.

Немогуће је свима угодити. Код Достојевског можемо наћи овакве речи: „Мој правац, за који не дају чинове“. Неко мора да говори без обзира на личности, чинове, не може да прави компромис са савешћу.

2. мај 2010. године

Разговор водили: Димитриј Андрејев и Јелена Сапајева

Превео и приредио: Александар Мирковић

Извор: https://pravoslavie.ru/38140.html

Жарко Видовић, НАЈЗНАЧАЈНИЈЕ СВОЈСТВО ЉУДСКЕ ПРИРОДЕ ЈЕ СЛОБОДА

Православље није тек тако неко апстрактно (теолошки мисаоно) хришћанство, па чак ни неко прихватање Христовог морала. Православље је заједница. Мора да се нагласи: са васкрслим Христом, јер да Христос није васкрсао духовна заједница би међу људима била немогућа, а вера у Бога би била апсолутна бесмислена. Не би имала никаквог смисла; не би никаквог смисла имало ни постојање Бога. Због тога Православље није тек тако неки монотеизам, на пример као неки монотеизми, како ми често чујемо да „сви верујемо у истог Бога“. Не верујемо сви у истог Бога, мада смо сви деца истог Бога. Православље је, дакле, заједница са васкрслим Христом, и на основу те заједнице са васкрслим Христом, припадношћу тој заједници, човек је боголик и духовно богат. То је страшно велико лично богатство, веће него што га има и један књижевник као, рецимо, Толстој, који има стотинак ликова у роману Рат и мир.

Грех човеков се састоји у кидању човекове заједнице с Богом, а самим тим и с људима. Болест није ништа друго него егоцентризам. И сада је питање: како да отклонимо оно што нас одваја од заједнице ( са Богом и људима) и што нам одузима веру, смисао вере? У томе је и питање: како да схватим себе да бих дошао у заједницу са васкрслим Христом?

Дакле, грех је кидање људске заједнице. А људска заједница је онај облик друштвености који одговара потребама људске природе, и то Богом створене људске природе која је тајна и коју само Творац зна до краја. Та природа ће увек и најгенијалнијег књижевника задивити кад је буде посматрао. Задивиће га увек изнова.

Ту људску природу одриче метафизика и марксизам (исто тако, јер је поникао из метафизике). Међутим, та људска природа је Богом дана људска реалност без које нема ни људске заједнице. Она је нешто сасвим одређено, Богом одређено и реално. Ђаволски, сатански је посао занемарити или чак презирати у себи и у другим људима ту људску реалност, суштину човека, Богом дану људску природу. Занемарујући ту људску природу ми одбацујемо и сваку могућност праве људске заједнице, јер је она могућа искључиво у сагласности са потребама људске природе.

У тој људској природи, најзначајније својство његово је слобода. Она је у Православљу врло одређена; није нешто многозначно, магловито и неодређено. Слобода је човекова моћ, Богом дана моћ, да одреди циљ или сврху свог поступка и да се поступком или понашањем држи тога циља, па макар га то одвело и у највеће патње или чак у смрт. То је слобода. Према томе, слобода је човекова способност за јунаштво, за херојство, за светост, за мудрост и за мучеништво. Слобода је, дакле, човекова способност да се при одређивању циља и својих поступака суочи и са смрћу. То је способност његова: да од циља не одустане. Тако је људска природа, самом слободом, изнад питања живота или смрти („с ону страну живота и смрти“). А то значи да она није биолошка категорија. Зато човек није биолошко биће. Хришћанство тако учи о људској природи.

У кругу хришћанских теологија и оних који то желе да буду, Православље се одликује тиме што, признајући стварност Богом дане људске природе, уочава слободу као битно, Богом дано својство те људске природе: слободу како смо је овде малочас изнели. То није моја дефиниција слободе. То је дефиниција византијских великих црквених отаца и мислилаца. Православље уочава и слави ту слободу исто онако како слави и самог Христа. Тако бисмо нашу дефиницију људске заједнице могли допунити да би била хришћанска, православна: то је онај облик друштвености који одговара људској природи и њеној битној слободи. А ако не одговара слободи, не одговара ни људској природи, те онда није ни људска заједница.

Овом дефиницијом се крећемо, дакле, не само у кругу хришћанске мисли, него у самом средишту тога круга, у Православљу. Христос се јавља као Други Адам, изложен истом искушењу којем је био изложен Адам, с тим што Христос одолева, свестан слободе. О томе говори Достојевски у Великом инквизитору.

Прародитељски грех је био и остао огрешење о сопствену, Богом дану, људску природу. Самим тим је одмах раскинута и људска заједница која је исконски заједница људи с Богом. Грех раскида је тако дубок да је само Христос, Други Адам, могао поново да успостави ту везу, да поништи Грех, јер се у томе Греху не ради тамо о некој јабуци, него о Причешћу као заједници с Богом, као што је Причешће заједница са васкрслим Христом. Грех Прародитеља је у томе што су се, не знајући, причестили Сатаном, ступили у заједницу с њим!

Па како се Адам и Ева пред Богом правдају? – Адам сваљује кривицу на Еву, „жену коју си удружио са мном“, каже он Богу. На тај начин сваљује кривицу на самог Бога, део кривице. Ева сваљује кривицу на Змију, тј. на Сатану: „Змија ме превари, те једох“. Змија је њих причестила својим духовним отровом, смрћу. Но, одрицањем своје сопствене кривице Адам и Ева негирају своју слободу, своју људску природу.

Бог и Православље, међутим, не примају такво објашњење греха које су дали Адам и Ева и такво извињење њихово или умањивање своје кривице. Адама не оправдава то што га је неко наводио на грех, а Еву не оправдава ни то што је њу на грех навео сам Сатана. Човека, ако учини грех, не оправдавају искушења или чари којима је био изложен. Грех не може бити опроштен ако се он правда кривицом других. Човек је слободан и ту слободу не може довести у питање ничија воља, па ни сам Сатана.

Када ово говорим, говорим из искуства о људима које сам гледао у Другом светском рату, 1941: они су били сечени на комаде, а нису хтели да издају свог друга или сарадника. То су велики карактери. Човек је показао да влада својом речи. Он одлучује о својим поступцима, а кад подлеже страху, болу, искушењима или туђим наговарањима или утицајима, онда то чини само да би у тим односима (у тој друштвености утицаја и наговарања) потиснуо своју свест о сопственој слободи. А баш у томе потискивању је грех.

Зато Други Адам, Христос, каже и упозорава људе (у Великом инквизитору то је суштинска порука) – да морају чувати и гајити свест о својој слободи. Никаквим грехом, ни прародитељским, слобода није умањена. Може бити умањена само човекова свест о тој својој слободи. А та свест је сама хришћанска вера. Она човека оспособљава за покајање којим се чисти од страсти; оспособљује за Причешће.

Тако учи Православље и сам Христос, Бог. Човекова слобода је јача од Зла и Сатане. Ако се зло појавило у свету, појавило се зато што је са човековим Грехом ушло у свет! Човек је одговоран за појаву зла у свету: само он!

Не признајући своју слободу, потискујући своју свест о слободи (а то чине кад своју кривицу сваљују на другог), Адам и Ева скривају своју кривицу и одбијају покајање. Зато, и тек на то их је Бог изгнао из Раја, тј. прекинуо завет, заједницу с њима. Рај је заједница с Богом. Или тачније, одбијањем покајања, потискивањем свести о својој слободи и одговорности. Адам и Ева се и сами крију од Бога, напуштају своју веру, кидају заједницу с Богом (сами се крију!) пре него што их је Он открио, пре него што ће имати још један сусрет с Богом. Дакле, заједницу, која је Рај (Небеско царство) кидају они, од Бога се сакривају они. И обратно, обнови вере (и враћању у Царство небеско, заједници човека с Богом и људима) претходи покајање.

Зато Претеча Христов, Св. Јован, позива: „Покајте се, јер се приближава Царство небеско“. Говорећи савременим језиком: не кријте себи да сте слободни и одговорни за све што чините.

И апостол Петар је био раскинуо заједницу са Христом, са Богом. Дакле, био је на ивици да буде изгнан, као Адам и Ева. Трипут се одрицао. Али се и покајао, што је било довољно да његова заједница са Богом буде обновљена. Представљајући себе као Петровог наследника, папа се, међутим, никад не каје: он је „непогрешив“! А Христос је рекао Св. Петру: „Ти си стена на којој ћу саградити Цркву“, мислећи на Петрово покајање, на свест о слободи; на свести о одговорности човековој Христос гради Цркву. То је битно.

Кад је раскинута заједница с Богом, више није била могућа ни људска заједница међу људима: чак ни онда кад су људи сродници и чланови исте породице. Љубав је замењена друштвеним односом господара и слуге. Жена је стављена под власт јачег, под власт мужа. Брат убија рођеног брата, Каин Авеља. Живот постаје мука као што ће и Едип убити родитеља и облежати своју родитељку. Све то у кризи (у одсуству заједнице), а то значи у кризи или одсуству вредности и етике, и свега што је настало човековим одбијањем да увиди своју одговорност и кривицу, одбијањем да се покаје.

Зато сада можемо још нешто додати првобитној дефиницији заједнице, људске заједнице: то је облик друштвености који одговора Богом створеној људској природи, слободи у тој природи и човековој свести о слободи, тј. покајању.

Одсуство заједнице је и одсуство вредности. А одсуство вредности је одсуство етике. То је и криза цивилизације. Православље је заједница, Црква, а не неки религиозни егоцентризам. Не може човек сам изаћи пред Бога. Неће имати прилику да изађе пред Бога.

Свака цивилизација почива на посебном, тој цивилизацији својственом систему вредности. Криза вредности значи зато кризу саме те цивилизације. Вредности дефинишу заједницу. Читав систем вредности једне цивилизације изведен је, и у свакој цивилизацији током историје човечанства био изведен, из основне или конститутивне вредности. Ми живимо у једном времену промене цивилизације. Нова цивилизација може настати тек кад њу конституише основна вредност: конститутивна вредност, јер конституише (заснива) елитну заједницу (Цркву) која обнавља или ствара цивилизацију. То је вредност која конституише све вредности система и сам тај систем као целину и заједницу. Конституише без обзира на то да ли је човек те цивилизације (човек који је предан тој цивилизацији) свестан да је у свим вредностима те цивилизације и у његовом етичком осећању присутна та конститутивна вредност. Она је присутна и кад он ње није свестан. Та конститутивна вредност је свесно или несвесно присутна представа о томе шта човек јесте и какав треба да буде, каква је природа човекова. И свака цивилизација има своју представу о човеку. Из те представе изведене су све установе цивилизације. Та представа је, штавише, најплоднија и најделотворнија кад човек није свестан те своје представе. Она чини саму основу историјске свести и етичког осећања човека једне цивилизације. Она је, наиме, елемент вере, верског осећања, а не неког знања или науке. Њеним освешћењем јавља се – не знање или филозофски појам о човеку – него саосећање са човеком или народом и представа ношена тим осећањем, представа о значају, суштини, вишем одређењу и смислу човека с којим саосећамо.

Жарко Видовић, ПРЕДАВАЊА (одломак предавања одржаног 1993.)

Олга Четверикова, ТРАНСХУМАНИЗАМ

Тек половином двадесетог века становници многих европских земаља постали су, углавном на непријатан начин, свесни да компликоване и за просечног смртника сувише тешке филозофске књиге имају сасвим непосредан утицај на њихове судбине. Порција хлеба који су јели, врста њихових послова, њихов лични живот и живот њихових породица почели су да зависе, како су могли то да констатују, од оваквог или онаквог решења спорова око начела којима дотле уопште нису поклањали пажњу. Филозоф је дотле у њиховим очима био врста сањара, чије дивагације нису имале никакве реалне последице. Нормални једачи хлеба, чак ако су и с великом досадом полагали испите из филозофије, трудили су се да је што пре забораве, као нешто, што ничему не служи.

(Чеслав Милош, Заробљен ум)

Олга Четверикова, ТРАНСХУМАНИЗАМ

Трансхуманизам је постао најновија форма „еволуционог хуманизма“. Овај термин је позајмљен од Џулијана Хакслија. Но, Хаксли говори о „разумевању нових могућности људске природе“, при чему човек, свеједно – остаје човек. Савремени трансхуманисти разматрају еволуцију као процес који је усмерен на превазилажење саме човекове природе и прелазак у квалитативно ново стање.

Средство за достизање тога је примена и конвергенција НБИК технологија (нано-технологије, биологије, информатике и когнитивне науке). Први пут појам „трансчовек“ употребио је футуролог Ф.М. Есфендијари (који је узео псеудоним ФМ-2030), полазећи од Ничеовог појма човека као прелазне карике у еволуцији од мајмуна ка натчовеку (не без разлога, Фридрих Ниче се са својим: „Човек је нешто што треба превазићи“, сматра главним инспиратором трансхуманистичког покрета). Сходно томе, трансхуманист је одређен као „прелазни човек“, као самоспознајуће биће, које еволуира у „постчовека“ – „потомка човека“, модификованог до те мере да више није човек. (1)

Као његове главне карактеристике Есфендијари је издвојио тело побољшано имплантима, бесполност, вештачко размножавање и подељену индивидуалност, то јест подељеност свести и личности у пар тела – биолошком и технолошком. Онога ко се спрема да постане постчовек сматрају трансхуманистом.

Као идејна, културно-интелектуална струја трансхуманизам се ствара 80-тих година у оној истој Калифорнији из које су изашле и нове технологије (Силиконска долина), и „Њу ејџ“ (Есаленски институт). Основали су га – филозофи и футуролзи који су се окупили на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу. Водећу улогу је одиграо будући архитекта „прелепог света“, енглески филозоф и футуролог Макс О‘Конор, који је узео псеудоним Макс Мор. Године 1990. разрадио је сопствену доктрину „Принципи екстропијанства“ (екстропија – степен животности или организованости системске интелигенције), у којој је изложио путеве преласка човека у постљудско постојање. Године 1992. заједно са Томасом Мором основао је Екстропијански институт у којем су се проучавали неодарвинистички футуролошки пројекти који су предлагани као „идеологија будућности“. На крају, 2010. године Мор је постао генерални директор велике америчке крионистичке фирме „Алкор“.

Екстропијанска антропологија је, како тврди Е. Дејвис, „стари хуманизам, коме су укључени сви мотори“. Она је објединила њуејџовску перспективу (шеста раса) са техничким либертаријанством, које не признаје никакве природне баријере за човекову еволуцију. Како Мор тврди, „када нам технологија дозволи да превазиђемо себе у психолошким, генетским и неуролошким аспектима, ми, поставши трансљуди, можемо себе претворити у постљуде – бића физичких, интелектуалних и психолошких способности без преседана, која се самопрограмирају, која су потенцијално бесмртна, ничим неограничене индивидуе“. (2)

Своје принципе Мор посматра као етичка начела која дају смисао, смер и циљ људском животу, то јест, која су повезана са религијом. И заиста, иако екстропијанство наступа под маском науке, његови религиозни корени су се појавили у једном Моровом чланку, који очигледно не рачуна на велику публику. Реч је о раду „У славу Ђавола“, штампаном у журналу „Либертаријанска алијанса“ 1991. године. (3)

У поменутом тексту Мор излаже познату гностичко-теозофску идеју о Луциферу – „светлоноши“, који је устао против Бога зато што је човека држао у тами. Појаснивши да похвала Луциферу носи чисто апстрактан карактер, он, не скривајући, изјављује да му је задатак – да покаже колико се фундаментално систем вредности и погледи есктропијанаца разилазе са вредностима и погледом на свет који заговара хришћанска традиција, а који он назива „ирационална религиозна догма“. Ђаво – Луцифер, по њему, оваплоћује „моћ за добро“, разум, интелект и критичко мишљење. Замрзевши Царство Божје и захтеве да слепо следи догме, напустио је Небеса, ту ужасну духовну „Државу“ и постао симбол способности човека за „вечни прогрес“.

Мор отворено упућује богоборачки позив. „Богу се гади што ми уживамо у животу. Јер, ако осећамо задовољство можемо престати да будемо покорни и пожелети да у животу достигнемо позитивна осећања, а не да избегнемо казну… Луцифер нас све време убеђује да нема разлога да будемо алтруисти. Можемо сами за себе бирати вредности на исти начин као што мислимо сами за себе. За Луцифера такве вредности су потрага за срећом, новим знањем, новим искуствима… ЖЕЛИМ ДА НАПОМЕНЕМ ДА СТЕ СВИ ВИ – ПАПЕ. Ви сте себи највиши ауторитет. Ви сте себи сами извор деловања. Ви, сами, није важно да ли активно или не, бирате себи систем вредности и животне циљеве. Ви, сами, бирате у шта ћете веровати, колико ћете снажно веровати и шта ћете прихватити као дискредитујуће чињенице. Нико нема власт над вама – ви управљате собом, бирате прилаз животу, мислите. Придружите се мени, придружите се Луциферу, и прдружите се Екстропијанству у борби против Бога и његових ентропијских сила и посветите свој ум и срце и храброст овом делу…. Напред ка светлу!“

А шта заправо Мор подразумева под „светлошћу“ произилази, конкретно, из његовог другог чланка, објављеног под насловом „Секс, принуда и узраст за пристанак“ у којем аутор брани право на педофилију, тврдећи да „добровољни секс са непунолетном особом није неморалан, већ је само ствар укуса.“ (4)

Године 1998. Моров истомишљеник, професор Оксфордског универзитета Ник Бостром (специјалиста за питања клонирања, вештачког интелекта, нанотехнологије, крионизма итд.) и Дејвид Пирс (присталица „хедонистичког императива“ у сфери остваривања нанотехнологије) основали су Светску трансхуманистичку асоцијацију (ВТА). (5) То је била невладина организација чији је циљ да трансхуманизам постане признат у ширим научним круговима и државним структурама (године 2008. да би „имиџ“ ВТА добио у већој мери људску димензију, почели су да користе назив „Човечанство плус“). (6)

Управо је ВТА припремила Трансхуманистичку декларацију која је прихваћена 2002. године, у којој се говори да напредне технологије не само што радикално мењају људе (превазилази се старење, ограниченост природног и вештачког интелекта, патње и „заточење у границама планете Земље“), већ и о неопходности да се брани морално право особа које намеравају да користе те технологије – од технофобије и бесмислених забрана.

Та претензија на ничим ограничену „рукотворену еволуцију“ ојачана је и следећим ставом: трансхуманизам „штити право на достојан живот свих бића са чулним опажањем, без обзира о каквом је мозгу реч – људском, вештачком, постљудском или животињском.“ (7)

То јест, човек се посматра као експериментални објект, као биолошки материјал за примену нових технологија. Његово коришћење није ограничено било каквим усклађивањем са моралним нормама, и дефинисано је само правима експериментатора, записаних у концепцији „права Човека“, која су нашла свој израз у законима биоетике, и која су крајње коњуктурна па се мењају у зависности од потреба наручиоца. На пример, Ник Бостром, који је сада директор Института будућег човечанства, убеђен је да нема никаквих моралних и етичких узрока који онемогућавају мешање у природу ради постизања бесмртности. И више од тога, он посматра као опасне, чак смртоносне оне религиозне доктрине које уче о васкрсењу у другом свету, пошто су „беспомоћне и подстичу на неактивност.“ (8)

На тај начин трансхуманизам је од самог почетка себе прогласио за богоборачки, антихришћански поглед на свет, који отворено устаје против човека као Божје творевина и „лика Бога“. Но, заједно са тим, трансхуманизам представља и самоуништење хуманизма, јер за „људско право“ проглашава и укидање самог човека. Данас трансхуманизам представља широки покрет у чијим оквирима постоје различити токови (технократски, еколошки, либертијански, анархистички и др.) и у чијим су оквирима обједињени људи различитих религиозних погледа. Једни говоре о својој „светској духовности“, други изјављују да су атеисти, трећи – следбеници будизма, хиндуизма и религиозних струја из сфере утицаја Њу ејџа. Члан ВТА је и Трансхуманистичка асоцијација мормона. (9)

Но, све их обједињује једно – тежња да превладају људску природу ради достизања квалитативно новог стања – „новог тела“ и „новог интелекта“ ‒ или путем великог броја измена у самом човеку, или стварањем вештачког бића. (10) Да би се то постигло разрађују се различите варијанте „еволуције“, међу којима можемо издвојити следеће:

ФАРМАЦЕУТСКИ ЧОВЕК, то јест човек с измењеним стањем свести, које настаје као резултат коришћења одговарајућих хемијских препарата. То омогућава да се створе различите врсте расположења, осећања, чак и веровања.

ГЕНЕТСКО-МОДИФИКОВАНИ ЧОВЕК, који се „добија“ као резултат генетског инжењеринга и коришћења ГМО. Реч је о стварању људи са измењеним геномом, то јест са туђим генима (увођењем генетских вакцина), који ће бити имуни на све болести, подносити све температуре, радијацију, живети под водом, умети да лете, и бити врло мали (да би се решио проблем пренасељености). Најактивнији су представници постџендеризма, који наступају уопштено за одбацивање полова и захтевају прелазак на вештачку оплодњу. Није случајно један од трансхуманиста Филип Годар истакао да су они присталице „побољшања људске расе у име права човека и права мањина, укључујући и права хомосексуалаца“. (11)

БИОНИЧКИ ЧОВЕК – то је, са једне стране, роботизација самог човека, то јест увођење у тело и мозак вештачких имлантата или чипова, при чему се добијају људи-киборзи, а са друге стране – стварање човекоподобних робота-андроида.

На крају, у концепцију трансхуманизма улази и „НАУЧНИ ИМОРТАЛИЗАМ“, то јест покрет бесмртности, који претпоставља два метода. Први предвиђа примену биотехнологије (матичне ћелије, клонирање, крионика и сл.) Други – коришћење информационих и нанотехнологија. То је такозвано „преузимање свести“, при којем долази до потуног копирања људског мозга на компјутер ради стварања резервних копија човека. Овај процес „дигиталне метемпсихозе“ подробно је описан у књизи познатог стручњака за роботику Миланског универзитета ‒ Карнеги Ханса Моравека ‒ „Деца разума“, која је постала класика екстропијанства. Пошто се људска личност посматра искључиво као носилац генетске информације кодиране у ДНК, а мозак као – неурокомпјутер, бесмртност се планира достићи путем „динамичког преноса“ свести са једног медија-носиоца на други. Идеја се састоји у томе, да се после скенирања можданих структура уз помоћ електронике, остваре идентични дешавања као и у неуроноској мрежи мозга. Такве постљуде трансхуманисти зову „преузетим“.

Како указује Ник Бостром, биолошки метод достизања бесмртности је привремен, а дигитални је главни. (12) Шта ће при томе бити са самим човеком, Бостром описује на следећи начин: „Понекад се разликују преузимање са уништењем, када се оригинал мозга уништава у процесу скенирања и преузимање без уништања, када оригинал мозга остаје цео и неповређен заједно са преузетом копијом. Питање под којим се условима лични иденититет може сачувати за време преузимања са уништењем, остаје предмет разматрања. Већина философа који изучавају овај проблем претпостављају, да у крајњем случају, под неким условима, мозак преузет у компјутер – представља вас. Суштина је да сте живи док се чувају одређене информационе структуре, као што су ваше сећање, вредности, односи и емоције; и није толико важно да ли су они реализовани на компјутеру или у тој одвратној сивој маси унутар ваше лобање.“

При томе, наставља Бостром, „преузети“ могу чак наћи да је за њих корисно да се одрекну свога тела и живе у квалитативно новом облику ‒ као информационе структуре у гигантским супербрзим рачунарским мрежама које могу регуларно да праве своје резервне копије. Но, тада се појављују питање: „Која од њих сте ви? Све су – ви или ни једна од њих? Која ће имати права на вашу својину? Која ће остати у браку са вашим мужем/женом? Појављују се бројни философски, правни и етички проблеми. Могуће да ће се ово питање наћи међу најврелијим политичким питањима овог века“. (13)

Бостром отворено закључује: „Трансхуманизам је нешто више од просте апстрактне вера да се налазимо у процесу преласка наших биолошких граница уз помоћ технологије. То је такође покушај да се поново дефинише људско биће на начин другачији од оног како га обично представљају… Технологије нам помажу да пређемо границе онога што већина сматра људским.“ (14)

Заиста, реч је о преласку људских граница и улазак у сферу инфералног света. Ми имамо посла са моралном и духовном мутацијом која има дубоке религиозне корене.

Олга Четверикова, ДИКТАТУРА „ПРОСВЕЋЕНИХ“ – ДУХ И ЦИЉЕВИ ТРАНСХУМАНИЗМА (одломак из књиге, поглавље „Трансхуманизам – укидање човека“ )

Превео и приредио: Александар Мирковић

Извор: https://ruskline.ru/analitika/2013/11/02/diktatura_prosvewyonnyh

НАПОМЕНА:

1. FAQ о трансхуманизму: http://www.really.ru/articles/20/91
2. Цит. по: Дэвис Э. Техногнозис: миф, магия и мистицизм в
информационную эпоху. М., Ультра. Культура, 2008.
3. Мax More. In praise of the Devil // Libertarian Aliance. Atheist Notes,
№ 3, 1991 // http://www.libertarian.co.uk/lapubs/athen/athen003.pdf
4. Sex, coercion, and the age of consent // Libertarian Aliance. Political
Notes, № 10, 1981 //http://www.libertarian.co.uk/lapubs/polin/polin010.pdf
http://www.immortalitymedicine.tv/cryonics/alcors-ceo-max-moresarticles-on-luciferianism-and-pedophilia.php
5. Декларация трансгуманистов. World Transhumanist Association //
http://www.transhumanism.org/index.php/WTA/more/503/
6. Офиц. сайт: http://humanityplus.org/
7. Декларация трансгуманистов//http://www.transhumanism.org/index.php/WTA/more/503/
8. FAQ о трансхуманизму // http://www.really.ru/articles/20/91
9. Mormon Transhumanist Association //http://transfigurism.org/?
gclid=COyF9q2x5rgCFcR4cAod4y4APQ
10. Течения в трансгуманизме // http://wiki-linki.ru/Page/1357872
11. Ariès P. Sacrifier la planète et l’humanité pour sauver le capitalismе//
http://www.sistoeurs.net/spip.php?article491%204
12. Видеообращение к участникам первого конгресса форума
«Глобальное будущее 2045» // http://2045.ru/expert/281.html
13. Что такое трансгуманизм. Российское трансгуманистическое
движение // http://transhumanism-russia.ru/content/view/6/110/
14. Transhumanisme // http://www.histophilo.com/transhumanisme.php

Свети Јустин Ћелијски, ЦАРЕВИ САВЕСТИ НАШЕ

Када се из тела извуче душа, остаје леш; када се из душе извуче Бог, остаје леш. Без душе тело није друго до леш; без Бога душа није друго до леш. Душу нашега народа сачињавају Светитељи наши; уклоните их из народа нашег, шта остаје од нас ако не леш? Још нешто: Светитељи су савест наше народне душе. Одбаците ли њих, одбацили сте савест, и отворили пут у народну душу свима пороцима и злочинима, свима страстима и гадостима. Величина наше народне душе je у светитељству наших Светитеља, у томе што наш народ сматра своје Светитеље за своје вође и путовође, за своје учитеље и наставнике, за своје утешитеље и просветитеље, за своју савест и правду, за своју истину и радост. Ко уме да пронађе било народне душе, да осети чиме наш народ живи у најсветијим тренуцима свога живота, нарочито овде на Југу, мора увидети да су бесмртни цареви наших душа: Свети Прохор Пчињски и Свети Гаврило Лесновски, Свети Јоаникије Девички и Свети Петар Коришки, Свети Наум Охридски и Свети Јoаким Осоговски, Свети Нектарије Битољски и Свети Стеван Дечански.

На који су начин ови Свети Испосници постали савест наше народне душе и неопходност нашег народног живота? Шта је то што их је наметнуло за цареве наше савести и за вође наше душе? Ништа друго до њихова светост и праведност, њихова бесмртност и просвеһност Духом Светим. Jер они су дух свој људски преобразили, и осветили, и просветили Светим Духом Божјим. Немоћни, трошни и смртни као људи, они су кроз сједињење са Духом Светим постали свемоћни, непролазни и бесмртни. Јер је циљ хришћанина: задобити Духа Светога, и Њиме препородити дух свој, и испунити, и обесмртити, и овековечити. Све што је чо- вечје, Свети Испосници су помножили Божјим, осветили Божјим, узвисили Божјим, обесмртили Божјим, и у свему се добило: Богочовечје, Христово.

Не треба замишљати да је светост наших Светих Испосника дар који су они одједном добили од Бога. Не, они су до тога дошли дугим, многотрудним подвигом. Њихов живот је био непрекидна борба са нечистим мислима и осeћањима помоћу поста, молитве, милостиње, богољубља, братољубља, родољубља и осталих врлина. Радеhи тако они су исцелили себе од греха и смрти, и на тај начин постали творци православне културе. Јер је циљ православне културе: исцељење душе од греха и смрти; а средства се састоје у практикованьу еванђелских врлина. Израдивши од себе бића бесмртна и света, Свети Испосници су и у смрти живи, јер су за навек сјединњени са вечно живим Богом и Господом. Ако су нам Светитељи туђи, то долази отуда што смо кроз грехе и пороке одлутали далеко од Бога Живог и Истинитог, јер сваки грех производи смрт у души и телу, у осeћању и сазнању. Грехољубиви, ми се и у животу осећамо мртви и смртни, а не живи и бесмртни, јер осећање бесмртности извире из осећања Бога. Ко не осeћа Бога у себи, тај се не може осећати бесмртним и вечним. Покаткад се говори о неактивности, о некорисности, па чак и о непотребности Светих Испосника. У ствари, по среди је огроман неспоразум. Замислите, ми поричемо активност и корисност Светом Испоснику Прохору Пчињском, који се 33 године подвизавао у пештери, да би хиљаду година до данас, и ко зна колико хиљада година од данас активно учествовао својим молитвама и чудесима у животу многих милиона православних хришћана Јужне Србије. А шта да рекнем о Светом Науму Охридском и Joаникију Девичком, о Светом Петру Коришком и Јоакиму Осоговском? Jедно, само једно: ваистину, ваистину Дивенъ Богъ во Святыхя своихъ. (Диван је Бог у Светима Својим).

У чудотворној делатности својој они су и данас живљи од нас живих, од свију живих. Они непрестано продужују Еванђеље Христово. Христос је почео Еванђеље, да би се оно кроз Његове Светитеље и следбенике продужило све до Страшнога суда, зато не може стати ни у сав свет (Јн. 21,25). Зар наши Свети Испосници нису жива Еванђеља? Зар нису они чудотворни и животворни као Еванђеље? Од њихових Светих Моштију слепи прогледају, глуви чују, хроми ходају, болесни се исцељују, луди се опамећују, гле – нисте ли у Палестини? не хода ли међ нама чудесни Господ Исус?

Међу истинским Бесмртницима, и они нас воде из смрти у бесмртност. Без њих, без Животворног Христа у њима, овај свет је леденица смрти у којој се смрзава и душа наша, и тело наше, и савест наша. Са њима, нама je осигуран и излет и узлет у бесмртност и живот вечни. Испунимо ли себе духом њиховим светим и бесмртним, ми ћемо оживети себе животом иза кога нема смрти. Напуштајући њих, ми напуштамо живот и умиремо кроз све поре смрћy, иза које нема васкрсења. У њима је наше славље, јер je у њима наше Православље. Они су први словенски видиоци, који су пронашли да је једино у Православљу моћ и свемоћ за сваку словенску душу. И још су показали и доказали да само у Православљу словенска душа узрасте у све божанске висине, спусти сеу све божанске дубине, рашири се у све божанске ширине и процвета у све цветове божански неувенљиве. А без њих, ми смо патуљци и човечуљци, изгубљени у шареној гардероби европској…

(1933)

Свети Јустин Поповић, ОН МЕЂУ ЊИМА, („Цареви савести наше“, стр. 91-94), СКЗ, Београд, 2020.

Приредила: Сунчица Денић

јеромонах Роман, МАЛОВЕРЈЕ

О, Боже! Каква је то вера? Свуда звона звоне,
И крстови се злате, но Крст не љубе ниње!¹
И ко источнике беде обилазе иконе:
Јер, душама маловерним нису свете Светиње.

Ни влас не пада са главе!² Речи заборављене!
У облаку сумње Чаши иде причесница сува.
Чеда у беди, манастирске двери забрављене:
Зар им је до мирјана – ко се чува, Бог га чува!

На стрељање не воде, не витлају револвером:
У свет ко је заљубљен бежи од Христове муке.
Два живота на земљи пожелимо маловерном,
Ми времена имамо – покајнички да склопимо руке.

22-23 март, скит Ветрово

јеромонах Роман
препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: 1. ниње – сада , 2. Мт. 10:29-30

јеромонах Роман, БИСЕР

Тврдо држи ријеч и буди јој вјеран, и у свако вријеме ћеш наћи оно што ти треба. (Сирах, 29;3)¹

О, кад не би по ветру сејали,
А говорили и смисао и сушт,
Не би на свету било печали,
И свако би знао истинити пут!

Свака реч на шкољку личи,
Бисер-тајна царује у њој,
Не множите бесмислене речи,
Ослушните прво тајанствени пôј.

Али ми ходамо по танкој нити,
Бацамо бисере, заборављамо:
Да се у Богу богат може бити,
Да срећа чека у Благом сȁмо.

12-16 август, скит Ветрово

јеромонах Роман
препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: 1. Књига премудрости Исуса, сина Сирахова, познатија под називом – Сирах. Превели: митрополит Амфилохије и епископ Атанасије

Јован Цвијић, О НАЦИОНАЛНОМ РАДУ

Наша средина није довољно формирана за национални начин мишљења и рада. Али у нама има тако много јаких клица и зачетака, затим су спољне прилике и у осталим српским земљама и светске тако повољне да је ово, изгледа, згодно доба у коме треба систематским и интензивним радом формирати и направити нашу средину способном за велика национална дела. Због повољних прилика у томе ће се сада најпре успети. Мени се чини да су ова два три основна погледа према којима треба радити. Најпре треба почети онде где је могућно најбрже извести процес формирања националног мишљења и рада. То је код наше најбоље интелигенције, која највише зна, затим код других људи бољих осећања. Они треба да раде на националним питањима тако да се потпуно изгуби личност и личне таштине, нарочито спољне сујете и тежње за положајима. Личност и личности које раде не смеју да се виде, но рад и резултати рада. При томе треба да инстинктивно буду готови на многа лична пожртвовања, често да поднесу и увреде. Они треба у свим правцима да потпомажу велике националне послове, у којима, у ствари, не може бити разлике међу партијама, и без обзира на то која партија има да води те послове. Тако би се створио чврст ослонац јавне свести за велике народне интересе. Има нарочито два правца у којима би се такав рад могао одмах и стално осећати.

Нама је познато оно стање духа које код нас чешће наступа и при коме се због спољњих или унутрашњих догађаја сав Београд усколеба и заљуља, од врха до дна. Махом су ти догађаји националне незгоде или невоље. Већина журналистике се тада изгуби у љутњи, по правилу тражи издајнике, псује и окоми се на околне земље, нарочито на Аустроугарску. Доказано је да су нам до сада те речи биле само од штете, а противнику нису шкодиле. Владе, претрпане и иначе личним и унутрашњим питањима, махом не могу наћи довољно времена да мирно размисле или, и кад га нађу, и кад погоде прави пут, то само није довољно. Треба да их помогне сав бољи свет, нарочито она одабрана група интелигенције. Ти не смеју пустити осећањима и страстима на вољу. Они зато и јесу одабрани што и у таквим моментима остану хладни као мрамор и што им је свест и тада ведра и оштра као сечиво од дијаманта. Такви ће јасно видети неповољне стране положаја, али и излазе, и наћи ће савезнике и помагаче чији се интереси слажу са нашима. Тога увек има. Они то морају да саопште, да ставе на расположење, ако влада и не одговара њиховим погледима и жељама. Готово је исто и у повољним случајевима, при којима се ми махом сувише одушевимо и прецењујемо и догађаје и факта и своју вредност.

Други је правац рада више изван наше средине. О нашим народним питањима треба обавештавати научне кругове и јавно мњење у свету. Човек често и не слути колико се тиме може учинити. Свет је пун брига, и велики народи имају да мисле о целој земљиној површини. Морамо сами правити често велике напоре да их заинтересујемо. Особито вреди обавестити просвећену журналистику западне и средње Европе, нарочито западне Европе, која је од највећег утицаја на акције својих земаља и интернационална питања. Истина, тај је свет имао често рђава искуства с Балканцима и није склон одмах веровати и најбољима од њих. И зато кога истина не чува од неистина, нека га ово сачува. Не треба мислити, као што се и код нас где што мисли, да је могућно подвалити.

Наши противници ће такве подвале обелоданити. Осим тога, народи су се сада знатно приближили једни другима, они се много више познају и све је мање лаковерног света. За свако право и за сваку акцију Србије треба страни свет задобити и расположити истинитим и што је могуће прецизнијим доказима. Нарочито не треба употребљавати познате шовинистичке фразе. Оне код нас због извесних асоцијација могу произвести одушевљење, а кад што нешто и казују. Али страни свет нема српска националистичка осећања и за њега су то голе фразе, које ће он тумачити као оскудицу доказа и знак незрелости. Такав начин националног рада и одбране шкоди, дакле, у страном свету онолико исто колико и подвале.

У оба ова правца рада поред паметне журналистике и других разумних људи могао би највише да учини Универзитет, који мора да постане и морална снага нашег народа, центар који о националним питањима непрестано мисли и који не сме показивати колебања. Кад свих његових 70 наставних снага буду национално у горњем смислу формирани, и кад би се тако исто формирали око 1000 ученика његових, онда би то била врло знатна национална снага.

Али представљени систематски национални рад најпреосвећенијих људи само је први ступањ и најмањи део онога рада који треба енергично почети. Иза тога долази најтежи и главни посао на формирању националног осећања и мишљења. Треба и осталим слојевима интелигенције и целом народу дати национално и патриотско чуло, направити их да су у националном погледу од једног кова или слива и да при свакој својој јавној акцији помишљају на интересе целине, целога народа. То је потребно и изближе обележити.

Вама је јасно да ја мислим на истински патриотизам не на патриотске фразе, које се по навици и у свакој прилици изговарају, не на патриотско брбљање, не на патриотизам као ствар моде, на послетку не на патриотизам, који је нешто засебно и одвојено од осталога живота појединих личности и народа. Сасвим друкчији патриотизам мора да обузме цео наш народ.

Тај патриотизам треба да је део живота сваког појединца, исто што и његов живот, њиме треба да је прожет живот сваке и најскромније личности у држави. Треба да уђе у крв и да се сваки јавни рад врши само ради општих интереса и ничега другог. И то треба тако да буде да није ствар размишљања већ инстинкта. Свака жртва, која се учини, треба да је учињена природно, спонтано и не сме нико доћи ни на помисао да би могао друкчије радити. Сваки треба непрестано да ради и да чини сталне напоре да своју земљу направи снажном и великом. То може да се чини радећи и свакодневне послове, од којих се живи: ако се ти послови раде озбиљно, честито, и ако се у тај обичан рад унесе воља, намера, тежња да се тиме и целини користи, ако се, дакле, има пред очима општи циљ.

Сваки мора да инстинктивно стави народ у целину и њене интересе испред себе и својих личних интереса. Само се тако у ствари од једног скупа личности прави народ. Треба да је у инстинкту свакога да на питањима и пословима од националног значаја не смеју партије тражити своје посебне партијске користи. Општа свест треба да је тако јака да одмах осуди партију која тако ради.

Даље треба тежити да се снага једне политичке групе не само не употребљује ради партијских интереса, већ исто тако ни ради интереса појединих крајева или појединих личности. Стално се морају стављати национални интереси испред интереса пролазних група и појединаца, па ма ко они били. Даље, партије морају тежити да избегну или бар ослабе међусобна трвења, што више уништити личне поводе за та трвења и морају своје међусобне односе тако удесити да се не обуставља рад за целину и да се не шкоди земљи. А онај који хоће да води народ мора тежити да уведе строгу дисциплину горњега смисла у своје властите редове, затим мора самога себе непрекидно формирати: да постане сасвим искрено и апсолутно предан јавним интересима своје земље и свога већег народа.

Без оваквих схватања која треба да обузму већину народа, не може један народ ни постати ни остати велики. Међутим, и кад је држава мала, а њен народ има овакву националну љубав и дубину, она је огромна снага, и та ће се снага показати у свим правцима, јер њен народ хоће инстинктивно да жртвује сваку своју личност, групу, партију за интересе народне целине. У томе, и ни у чем другом, не сме и не може да буде права моћ једне мале државе као што је наша. Али, жртвујући сваког појединца и поједине групе, сви морају најопрезније чувати ово језгро и кристализациону тачку српског народа. Треба да су особито повољне прилике, па да се Србија сме изложити већим опасностима.

Мада и оваква патриотска осећања изостају иза оних која се могу имати при правом научном и уметничком стварању, она спадају у најбоља и најпоноснија осећања, која човек може имати као члан друштвених заједница. Ово помињемо нарочито стога, што су ми се жалиле чланице „Кола“ како им неки школовани људи с подсмехом говоре да је патриотизам ниже осећање и да они осећају шире и отменије, космополитски, беде и невоље целога света. Уколико у овоме има тачнога, то само по себи прима сваки човек истинског националног осећања; има много друштвених неправди има економских неправди које се морају из основа лечити; има циљева заједничких целом просвећеном човечанству за којима се мора тежити. Али се не могу усвојити схватања поменутих несређених духова по којима изгледа да је допуштено волети човечанство и сваки други народ само не свој.

Национални интереси ни једне српске области нису одбрањени ако их заступа само једна књига или брошура па ма како их разумно заступала. Реални свет, који ће о томе решавати, узеће само минимално у обзир те разлоге ако држава није снажна и угледна и ако народ нема развијених и великих националних осећаја. Искрсло ма које наше национално питање, већина Срба треба инстинктивно да зна положај који мора заузети и своје дужности. На сваком месту и у свакој прилици треба сваки Србин да брани своју земљу од неистина и да најенергичније заступа интересе и тежње своје земље и свога народа. Ми имамо права, велика права, и зато смемо своја питања изнети пред свет и борити се за њих. Кад се будемо национално у обележеном смислу формирали, имаћемо самопоуздања и вероваћемо у своју велику будућност; ту чврсту веру морају прихватити странци, и појединци државе кад је она код нас права, честита. Ми смо се сада згрчили и често не смемо да заступамо и своја најјаснија права. Међутим се и сада може с тактом и згодним методама изнети пред свет цео комплекс српских националних питања, јер њих свет не зна, не знају их често ни словенски политичари. Није истина да ми морамо пред већим неоправдано попуштати само зато што смо мала држава. Само народ те мале државе треба да је оних великих националних осећања и да их његова интелигенција на све стране у свету истинито представља и брани. Морам поновити: ми смо, истина, мала држава, али знатан народ, од Беча до Цариграда нема већег народа од нашега. Има начина да се то и у светској политици узме више ценити. Србија би, и због свога положаја, могла и данас бити најважнији фактор на Балкану. Свет треба да зна и да се увери, да Србија може да оперише с много већом целином но што је њена територија. Од Србије могу да пођу највеће територијалне трансформације. Не треба презати од тога да се тај страх улије у свет ако је корисно за наше националне интересе. Али да бисмо такав страх могли са успехом изазвати ми морамо бити земља која је за рат спремна и у којој је народ готов на све жртве. Да ли тај страх треба распростирати и кад, то увек морају врло проницљиви људи најпажљивије проценити или осетити.

У свим изложеним погледима о националном раду, погледима који се оснивају само на праву и на народној снази, не сме бити ни трага од онога што се зове шовинизмом. Право национално осећање не сме да буде прецењивање своје вредности и својих права, а потцењивање особина и права других народа. Треба се нарочито чувати шовинистичке надувености, која с презрењем или омаловажавањем гледа на суседне народе, и која се кадшто не устручава да речима отима суседним народима и њихове несумњиве области. Такви шовинисти речима ласкају народној сујети и од штетног су утицаја на право формирање националног осећања и мишљења код једнога народа. Јер, као што у појединцима има таштине, тако је има и у народима. Много је лакше изазвати те сујете но позитивним радом формирати истините тежње и права национална осећања. У националним аспирацијама је готово сваки народ склон да своја незнатнија права прогласи као несумњива и велика. Обожавање, култ, прецењивање самога себе код народа је исто тако злочесто као и код појединаца. Уопште је много лакше завадити но помирити: много је теже пробудити добре но рђаве особине народа. Шовинистичке тежње одговарају демагогији у политичком животу. Њихови представници често показују своје рђаве инстинкте, кад представљају као издајнике земље и народа оне који се труде да изнађу и утврде истинита права свога народа и желе да свој народ позитивно, у унапред обележеном смислу, формирају.

Место шовинистичког ласкања народној таштини треба оштром критиком проценити способности, права и моћ своје државе и свога народа. Таква критика себе самога је овде потребнија но критика себе самога у животу појединаца. Треба озбиљно проучити и проценити своју моћ и моћ суседних народа и према томе установити правце рада и националне планове.

У целом нашем народу ваља неговати дух праве слободе, тежње за социјалном правдом и верску толеранцију, нарочито то треба развијати у осталим нашим земљама.

На путовањима изван Србије јасно сам запазио да су слободе важан саставни део Србије и једна од њених најјачих привлачних снага. Због њих народу осталих наших земаља Србија изгледа још светлија; то се може проматрати нарочито у нашим западним земљама и у Црној Гори. Поред јаког националног осећања и поред културе, која је у Србији највише одмакла, и ово је дакле један узрок што српски народ тежи Србији. Јер свет не живи само од националности као појма. Хоће да је слободан и осигуран, хоће ничим неспречену утакмицу способности, неће да трпи кучиће и оµсаковиће који не ваљају, не воли ни господу, ни власт, ако немају добрих особина и ако не мисле о њему и о великом националном раду.

Даље, чини ми се да се наш национални рад у земљама изван Србије може знатно потпомоћи и унапредити ширењем напредних идеја. Уосталом, хумане идеје западне Европе улазе, промичу, провлаче се и саме од себе. То ће све више бивати што се те наше земље више комуникацијама отварају и долазе у додир с културним светом. Свака личност, и најбеднији сељак, сазнаје за своја права, почиње ценити слободу личности и ступа у конфликт с владама и државама које противно раде. Те идеје револуционирају свет. Уз њих, као њихов део, распростиру се и енергичне националне мисли.

Тако радећи развитак Србије ће бити у сагласности и са општим идејама које у свету превлађују и са циљевима нашег националног рада, који ће бити оснажен ширењем напредних идеја у осталим нашим земљама. Врло је важно што је Србија у том погледу одмакла од свих околних држава. У Аустроугарској, старој бирократској и полицијској држави, демократски покрети су тек почели; у Бугарској су у стању инкубације, и она мора проћи кроз демократске кризе кроз које смо ми прошли с много напора и доста штете за наше спољне интересе; у Румунији, бојарскога система, сељак је готово роб и она мора у блиској будућности претурити преко главе знатне економске и политичке кризе. Ми смо захваљујући сретном историјском развитку, углавноме изишли из тих криза и стабилисали се. У том демократском правцу Србија ће се несумњиво и даље развијати, надајмо се чврсто, без лабавости и слободњачког разметања.

Али да то буде морају се наше партиске групе усавршавати и формирати у познатом, уосталом и овде помињаном смислу, затим се морају све више ослобађати од неких специјалних особина нашег политичког живота.

Сви треба да покажу одсудне склоности да не цене на првом месту политичке бравуре и партиске заслуге, већ да на прво место стављају рад, дела, стварање. Рад и дела су основни принцип просвећене демократије. Сви јавни радници морају се озбиљно спремати и тежити да спремом и стварним радом, у коме су показали успехе, да тиме буду означени за места и функције, које желе заузети. То ће утицати и на новије генерације, које сада већином бесплодно политизирају. Кад порасте позитиван рад, изгубиће се многи од узрока који изазивају данашње рђаве појаве.

Демократија мора имати чврстине и под њеном се управом не смеју готово стално показивати појаве лабавости код извесних власти: мора се поштовати и осигурати свака личност, и нарочито не смеју сувише слободе узимати партиски људи.

На послетку, готово пред свима нашим слободоумним партиским групама, стоји један проблем, који имају да реше. Упоредо са слободоумним идејама и демократским духом мора Србија имати знатну и спремну војску, једноставну, чврсте организације и високог војничког морала. Без такве војске се није ниједна земља ујединила. Без такве војске Србија не може ни опстати, а камоли извршити своје националне задатке.

Цвијић, Јован, 1907а „О националном раду и о нашем Универзитету.“ Прештампано у J.Цвијић 1921а, Говори и чланци I, (Цвијић 1921a [1907], 69–70 стр. Београд: Напредак.

Х.Л. Борхес, ОБУЗЕТОСТ ПРОШЛОШЋУ

Знам да сам изгубио толико ствари да их не бих могао избројати и да су ти губици, сада, оно што је моје. Знам да сам изгубио жуто и црно и мислим у тим немогућим бојама како не мисле они који виде. Мој отац је умро, а увек је поред мене. Када хоћу да рецитујем Свинбернове стихове, ја то чиним, кажу ми, његовим гласом. Само је онај који је умро наш, наше је само оно што смо изгубили. Илион траје у хексаметру који га оплакује. Израел је постојао када је био древна чежња. Свака песма, временом, постаје елегије. Наше су жене које су нас напустиле, када нас не мучи ишчекивање које доноси стрепњу, нити немир и муке надања. Нема других рајева осим изгубљених.

Х.Л. Борхес, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ И КРАТКЕ ПРОЗЕ, Паидеиа, Београд, 2005.

Превод: Радивоје Константиновић