Пут којим се кретала наша новија поезија и књижевноисторијски је утврђен и опште познат. Посматран од преломне појаве Бранка Радичевића до првог светског рата (узевши само дотле, као да засека многострано далекосежног), тај пут, преко тројице песника терминолошки сврстаних у романтизам, тј. преко Змаја, Јакшића и Костића, иде ка Војиславу Илићу, од овог даље ка Дучићу и Ракићу, да би, поред Шантића, са именима Disa и Пандуровића ушао у сложене и немирне послератне токове и времена.
У свести читалаца, а не много више и у стварном занимању књижевне критике, друго шта и други ко, кад је реч о поменутом времену, једва да броји. Понеко име, кад се јави, јавља се фрагментарно: не као целовита поетска личност, него више било као појава од извесног литерарноисторијског значаја, било, са понеком својом песмом, као прелазни ступањ на растојању између двају познатих имена. Све у свему, ти песници — било да се ради о таквима који су поезију писали доиста фрагментарно, у младости само или зато што су кратко живели, било да је реч о личностима од већег песничког опуса и живота њему посвећена — сврставају се међу poetae minores, у категорију мањих песника, песника другог реда, како гласи један познати, не нарочито уздржљиви технички термин.
/…/
Па ипак, иако сам термин не мора бити важан, може бити занимљиво друго што покренуто њиме или у њему. Тако, питање односа према поезији и неким њеним битним особинама: начину на који настаје, на пример, ономе на који делује, као и њеној природи уопште. Све се то врло брзо почиње назирати у називу који смо употребили. — Или питање песника, али не као имена у литераноисторијском прегледу или националном пантеону, него као људи живих, стварних и стварајућих. Зар тај несрећни термин песници другог реда, мали песници, који указује и на постојање великих, не изазива представу као да песници седају и пишу стихове трудећи се да се испну што више у хијерархији књижевне историје — ти људи који, међутим, само живе (и како живе!), и оно што стварају не намењују никаквој историји него животу.
Валери Ларбо прича како је, завршивши своју студију о енглеском песнику Квентри Патмору, срео угледног критичара Едмунда Госа: „имао сам срећу да наиђем на Едмунда Госа“, каже он, „и разуме се, заподенули смо разговор о Ковентри Патмору. Кад сам се усудио да рекнем своје мишљење: да је Патмор већи песник од Тенисона, еминентни критичар живо ме прекоре:
— Poets are nog schoolboys!“ — Песници нису ђаци!
Песници заиста нису ђаци, и ако могу тежити за много чим, за било каквим местом у животу, да буду ватеси и барди, усамљеници и борци, проклетници и пробисвети, за било каквом улогом, која коначно не мора значити и њихово дело, улога ђака, то јест улога разврставања у категорије или по величини, директно је контрадикторна са њиховим постојањем. За њом они не теже, ти ћудљиви појединци које је Рилке у једном свом кратком есеју видео као оног једног веслача од шеснаесторице који су га, гонећи велику барку, возили по Нилу. Тај веслач је једини певао. Остали су само веслали а он: „На њега је изгледа утицало чисто кретање, што се у његову осећању спајало са отвореном даљином којој беше предан, упола решено, упола меланхолично. У њему се непрестано изједначавала сила која је покретала нашу лађу и сила онога што је наилазило насупрот нас, — с времена на време скупио би се некакав вишак: тад би он певао. Лађа је савладавала отпор; но он, чаробник, претварао је оно што се није дало савладати у низ дугих лебдећих звукова који нису падали ни тамо ни амо и које је свак дочекивао као своје. Док се његова околина непрестано бавила најближим опипљивим стварима и савладавала их, његов глас одржавао је везу са најдаљим, спајао нас с њима, све док нас оне не би понеле.
Не знам како се то десило, али одједном сам у тој слици схватио положај песника, његово место и његово деловање у времену, и да му се мирно може оспорити свако друго место сем тог. Али тамо, он се трпети мора.“
Је ли то песник велики или мали? — Прилазећи са овим терминима Рилкеовој слици, види се колико су они залудни, па ипак, шта с њима да се ради? — Они би можда могли бити корисни да из распона њихове опозиције, развијајући читаву једну поетику, извучемо критерије величине, кад се акценат у томе термину не би премештао са песници на ону другу ознаку, која истраживање већ унапред чини узалудним. Или то ипак није случај? — Како год било, овај термин стално поставља пред нас иста крупна питања која га прерастају и изазивају недоумицу.
/…/
Ако га разгледамо, видећемо да је његов суд нејасан јер се смисао и вредност појмова који га чине стални и у необичној мери меша. Тако бисмо овим термином могли означити ону категорију писаца који, присутни у свим литературама, пишу стихове без уметничке вредности и опстанка, вредни помена једино као појава културноисторијска. Међутим, ова могућност нашег терминуса оставља право питање сасвим по страни. Њему је могућно прићи само ако останемо у области уметности а сам термин схватимо као ознаку уметничке висине, интензитета или чега сличног. Но тад треба рећи шта је њезина граница и у чему је мерило које примењујемо, шта му је предмет. Јер песници, свакако, живе у својим песмама на начин на који живе песме, саме и издвојене, заокружене у својим вредностима, сасвим без обзира на историјску величину имена која су их створила. Поезија, то је вазда, стварно, само та песма, која, са свим вредностима које има и без свих које нема, траје, стоји; или не траје и не стоји, али тада нема ни ње, ни песме, нити ичег другог. О поезији је могуће расправљати само тако: као о песми у којој је она већ дата, већ остварена у неком сасвим свом, посебном случају, (овде није на одмет поново навести познате Гетеове речи: „Свет је тако велик а живот тако разнолик, да повода за песме никада неће недостајати. Само све то морају бити пригодне песме, то јест стварнст мора дати за њих подстрек и грађу. Општи и поетични постаје један специјални случај баш тиме што га обради песник. Све моје песме су пригодне, оне су подстакнуте стварношћу и у њој им је основица и тле. До песама ухваћених у зраку не држим ништа.“) у мери коју он, према начину како је захваћен, намеће безмало сам. У ствари у органској је целини с њим, та мера је сам он; а како је њега, таква, остварена, надмашити немогуће јер је јединствен, није га могуће ни узимати за поуздано мерило и критериј разлика. Другим речима — и можда не парадоксално —, ако ова или она песма од такозваног малог песника уметнички стоји и живи (а само песме које живе могу нас занимати, и само оне броје), у њима, у мери у којој су уметнички остварене и у којој остварују свој посебни случај, у њиховим изолованом и самом трајању, немогуће је тражити мерило величине и разлика које нам је потребно. Други је медиј у коме то, ако је потребно ваља чинити.
Наш термин не искључује ни њега. Јер рећи мањи песници, poetae minores, може значити и то да ми онај напред поменути, не много срећни низ прихватамо као пуноправна песничка имена кад су у питању њихове песме које живе и мера песничког остварења у њима; али да истовремено изричемо и један други суд: онај који, несадржан потпуно у самом издвојеном остварењу, произилази из целине или збира њихова дела, или пак из реестетске али са поезијом узрочно повезане области живљења (и повезујући поезију с њом), из момента личности и њених квалитета и услова, који на уметничко стварање, на случај, могу (па то и чине) опредељујући утицати. Оно „мањи“ не бу ту онда значило меру вредности у уметничком смислу, него потребну стварну констатацију о степену личне ангажованости у поетском стварању. Чињеницу која, било да се узме квантитативно — као бројна величина дела које је или дужина времена у ком је ко радио —, или пак квалитативно — као степен интензитета који је у дело уносио, могао или хтео да унесе — не значи пребрз естетски суд и опредељење онде где за њ места можда нема.
Но овај термин ни тада није могуће лишити свих они других разнородних и многосмислених категорија које се у њему мешају и чине га нечистим и неподобним за дорађивање у књижевноисторијским и критичким пословима, у области у којој је поникао. Јер ни та област, па ни кад је у питању само навођење података и повлачење општих грубих линија, не може бити нехајна према структуралним вредностима материје којом се бави, а још мање их може реметити. А бавити се поезијом онако како сугерира и овај већ често навођени терминус, могуће јесте, али је исто тако бескорисно и залудно.
Изузевши неке збиља неупотребљиве, разбијене и често несувисле, често и безначајне и сасвим банално опште, или пак езотерично непотребне, чудачки необичне буквално дате податке, корисних знања и познавања реалија поезија не пружа, и онај ко се бави њом као да је то случај, па је онда и класификује као да је у питању такав или други позитиван научни материјал, тај ради испразан и жалостан посао. Не у првом реду због тога што поезија такав материјал није, него што она, заустављена пред класификацијом и етикетизацијом под згодним терминима, нестаје, једноставно, и сва. Ничега, чак ни мртвог, нема на месту где, подигавши покривач с именом, треба да стоји она. Тако да опасну условност оваквих послова оправдава једино чињеница што се материји коју разврставају преко њих прићи и не мисли — што се, међутим, нарочито у педагошкој употреби, тако често не зна.
Још мање се последице оваквог бављења могу поднети у књижевној критици, у оној области естетског проучавања књижевности која је у нас једном названа „литерарним правцем“, „чистом литерарном критиком, естетичком критиком, критиком укуса.“ Баш због њезиног подробног, развијеног и технички каткад бритког поступка, схватања и ставови настали у овој области су често дуготрајни и далекосежни.
***
Иза сваког дела увек стоји по један живот, озбиљан и јединствен, који, никако у одлучујућем смислу биографски податак (мада и то), јесте, налик на знак, на тежину, на сиглу, на сидро, вазда један одређени позив, крик, објашњење, — али и једна стварна егзистенција са свом својом логиком. Без њега, као једино могуће кореспонденције са животом, дело стоји неразумљиво: глас чији правац не знамо у простору који не видимо. Без тог посебног животног случаја из којег проистиче или кроз који се прелама, и преко којег ступа у везу са општим живљењем и трајањем које, вазда конкретно онда, у овом стварном дијалектичном јединству, ваља тражити садржаје и значење правих уметничких критерија; међу њима и питања такозваних малих песника.
Вратимо му се. — Као обележје разлике ових песника немогуће је узети њихову неукост или неку другу невештину (све оно што се иначе пејоративно садржи у термину poetae minores), и то због практичне и просте чињенице што њихове песме трају, знају се и делују упоредо са песмама такозваних великих песника. Њихова имена јављају се увек и у најстрожим академским антологијским изборима — и не само то, они су незаобилазни у поетској физиономији свога света, а и света уопште. Уско естетска мерила примењена на личност морају у овим случајевима да затаје, сем ако се не пође линијом ампутације песме од песника као носиоца стварања са свим његовим коренима — на шта је наићи могућно, мада је очигледно истоветно са избегавањем проблема. Јер реч на крају ипак мора бити о њој, старинској инспирацији, о личности, судбини, животу — о елементу који се вредносно оцењивати не може: он је, ако иша, једини једнак и немерљив. Узимати за њ термине велики и мали, неподесно је. Поводом њега могућно је говорити о интензитету, далекосежности дејства, разгранатости, дубини с којим извесне личности продиру својим доживљајем у поједином случају и извесној (за колико трајућој) констелацији, о низу реакција које буде, више или мање или веома ширећи непосредно језгро свога импулса и залазећи у области света, мисли, асоцијација, необичних складова — али, ни с њима поређени, други се доживљаји не могу називати малим. По чему? Величина, она ту није просторни обим, или не превасходно он, него, у крајњој конзеквенци, неугашеност, или неугасивост животног трајања. И претпостављену релативну суженост неких других доживљаја може надокнађивати што друго — било шта од безбројних могућности које собом носи један потпун живи квалитет. Јер то живљење као појава која изриче сама себе, условљена конструкцијом света и за себе објективних јер спољашњих датости, налази вредност за себе, у себи и ван себе, у процесу сталне промене и релативности, у ком је застајање на једној непроменљивој норми тиранско и илузорно. Поезија је, као и живот, стално мењање, и ствараоца, и читаоца, коме је она потребна развијена, разнолика у нијансама практично недовршеним и таквим које ће му тренуцима преко, можда и животно затребати, сасвим без обзира на неки њихов фиксни (а у ствари тако ефемерни) научно-естетски формални карактер, ћудљиво подложне ћудљивој игри протицања.
То се врло добро може видети у панорамама поезије једног времена које је прошло и у ком нам се, не ретко, извесне нијансе, некад не нарочито запажене, откривају накнадно као ближе, драже, пуније нових подстрека, потребније, најзад, од тенора времена. У таквом једном, потребном и правом прегледу, поезија, то нису више велики, но сви песници заједно и сваки појединачно, делујући полифоно, као оркестар, као потпуност једног облика свести. У њој, тад, прегласи и прелази могу бивати, као што и јесу, драгоцени колико и сам основни тон.
Занимљиво је видети као је ово схватање — прилично једноставно изводљиво из резултата развоја који је наступио тек задуго после њега — изрекао већ Гете, у старости, у једном од оних својих мирних елементарних погледа што проничу, заиста далеко, у време испред себе. „Ја све више увиђам“, каже он Екерману 1827, „да је поезија опште добро човечанства и да се она свуд и у свим временима појављује у стотинама и стотинама људи. Један је прави мало боље но други и нешто се дуже држи а површини од другог, то је све. Нека господин Матисон зато не мисли, он је онај прави, и нек ја не мислим, ја сам, него нека свак сам себи каже да поетски дар није нека јако ретка ствар и да нико нема баш нарочитог разлога да много уображава ако је написао какву добру песму.“ Реч необична, јасна и — како време показује — хумана на изванредно савремен начин.
Сусрећући се са личностима које могу бити назване нечистим и грубим именом песника другог реда, треба памтити ту реч коју је о песницима изрекао може бити најобухватнији међу њима.
Бошко Петровић
(Одломци из предговора књиге ПЕСНИЦИ I, избор и предговор Бошко Петровић, стр. 7-33, едиција СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У СТО КЊИГА, КЊИГА 57, МАТИЦА СРПСКА, Нови Сад, 1971. год.)