Арсеније Савин, ОНА МИ ЈЕ БИЛА СВЕ

Ликови (књижевни а не историјски):

Милица Бабић-Јовановић, уметница и костимографкиња
Ненад Јовановић,  преводилац, новинар и есејиста
Иво Андрић, писац и дипломата
Бака Зорка, Миличина мајка
Јованка, Миличина другарица
Фратар, дух  оца Ива Андрића

ПРВИ ЧИН

Прва сцена

Звеса је спуштена. Светла на сцени угашена. Полако, од завесе ка публици хода Милица, зауставља се који корак од средине бине. Десно од ње (а то се још не види, или тек-тек назире) обичан дрвени сто и столица. Човек седи мирно за столом у полумраку. Затим укључује стону лампу (или према могућностима представе: свећа, гас лампа…). Публика сада види његово лице. Обучен је у тамно сиво одело са краватом. Наочаре са тамним оквиром. Сто је постављен укосо од публике. Човек окреће главу ка публици и каже:

Иво Андрић (озбиљно, мирно, помало тужно, али никако патетично): Ја сам Милицу много волео. Ви, знате, шта је она мени значила… Она ми је била све.

Гаси лампу, остаје у мраку. Чим он угаси светло, лево од Милице, за другим, истим таквим столом, седи други мушкарац, обучен у одело светлије (не бело), укључује лампу и каже:

Ненад Јовановић (мало темпераментије од Ива, али озбиљно): Ја сам Милицу много волео. Ви, знате, шта је она мени значила… Она ми је била све.

Затим гаси светло и остаје у мраку.

Све време Милица мирно стоји  држећи у рукама  букет цвећа и гледа мало изнад публике. Затим, после Ненадових речи, сцена је опет у мраку и они одлазе.

Сцена друга

Соба као монашка ћелија. Само најнужније. Сто, столица, кревет, књиге свуда, кофери… али све у неком реду, сложено. За столом седи Иво Андрић. Пише. Лампа, папири, књиге на столу… У једном тренутку налакти се на сто и стави главу у руке. Пар тренутака је непомичан, као да мисли или као да је на трен уснуо… Изненада се тргне. Иза њега, незнано откуда, појављује се Фратар.

Иво Андрић (изненађено): Кад си ушао, одакле си ушао…?
Фратар (мирно): Ниоткуда, одувек сам са тобом, Иво…
Иво Андрић (уморно): На сву несаницу још и приказе…
Фратар: Ја сам Иво стварнији од те столице на којој седиш. Ја сам твоја стварност вишег реда.
Иво Андрић: Још један сан у несаници… Не спавам и знам да не спавам, али сам у сну…
Фратар: А можда си Иво, сад заиста будан, а кад се „пробудиш“ сањаш?
Иво Андрић: Остави те оксимороне… Не спавам већ два дана…
Фратар: Ни ја нисам онда спавао… И мене је мучило… као и тебе што мучи..
Иво Андрић: Са фратром о моралу нећу причати.
Фратар: А о љубави?
Иво Андрић: А шта зна фратар о љубави? Показао си шта си знао.
Фратар: Лако је, сине, судити кад ниси у туђој кожи.
Иво Андрић: Лако је бити мудар на проповедаоници…
Фратар (не обраћа пажњу на Ивове речи, наставља): Али ти си, сине мој, сад у мојој кожи.
Иво Андрић: Како?
Фратар: И ти си у љубави која је забрањена, као што сам био и ја.
Иво Андрић (иронично): Дошао си да ми кажеш да сам у греху. Хвала ти! Ти о греху сигурно све знаш, читао си, а и овако…
Фратар: Немој тако, дошао сам да ти кажем оно што ти нико неће рећи, сине…
Иво Андрић: Шта си дошао да ми кажеш? Мислиш да ја не знам шта људи причају, како смо перверзни, болесни, тројац без кормилара, мислиш да не знам да се чаршија окреће за нама, да причају како растурам још један брак… Шта ћеш ново да ми кажеш, Фратре?
Фратар: Хоћу да ти кажем, сине мој, сине на сваки начин, да никад ниси више у животу своме грешио, а био ближи Богу.
Иво Андрић (изненађено): Како? Како је могуће грешити а бити близак Богу?
Фратар: Могуће је. Кад грешиш из љубави.
Иво Андрић: А може ли се грешити из љубави?
Фратар: Не може.
Иво Андрић: Опет оксиморон. А ја не спавам два дана…
Фратар: У оксиморону се игра Бог…
Иво Андрић: Како ствари стоје само ми Он може помоћи…
Фратар: Већ ти је сине помогао… Први пут у животу волиш…

Иво гледа… Скида наочаре… Узима марамицу и почиње да брише сузе.. Фратар, као да лебди, прилази му… Иво га узма за руку, ставља своје чело на његов длан и плаче…

Иво Андрић: Оче, оче, много ми је тешко, много…
Фратар: Знам сине, знам… (милује га по коси) Наше је да искрено волимо. Само оно што волимо можемо својим звати… И Бог то зна и тада нам то заиста и даје…

Иво плаче, отац га милује по глави, завеса пада.

Трећа сцена

Салонски стан породице Јовановић. Миличина радна соба. По поду расуте скице: костима, хаљина, цвећа, различитих украса; затим, траке, калемови разних боја, комадићи тканина преостали од кројења… У средини један већи сто на коме лежи хаљина-костим за нову позоришну представу у којој се појављује и лик Лу Саломе. Око стола три столице. На једној (која је лицем окренута према публици) седи Милица и ушива неки украс на рукав хаљине. Десно од ње Јованка, пријатељица, која жели да јој помогне, али је заправо „лево сметало“, кад год нешто уради, Милица каже: „Не то, не тако…“ Јованка бира неки други украс, или калем друге боје, али је увек дочека: „То не иде ту…“

Јованка: Ја, Милице, не знам какве везе има ако је ова плава трака сантиметар лево, а преко ње пада ова розе, плава се ионако неће видети…
Милица: Разлика је огромна. Све има своје п р а в о место и на хаљини и у животу само треба гледати са четворо очију… (смеје се)
Јованка: Мислиш удвоје?
Милица: Не, него мислим овим очима (покаже на очи) и овим очима (покаже на срце и наставља пажљиво да ушива украс на, само њој знаном, „правом месту“)
Јованка: (нешто размишља, мало ћути, за то време Милица усредсређено распоређује украсе по хаљини. Јованка се маши да дода неки украс, али није више сигурна… Одустаје и седне, пар секунди ћути, а онда каже): Мора да си много читала о Лу Саломе кад имаш тако јасну слику њене хаљине.
Милица: Напротив, нисам… Ненад ми је превео пар текстова о њој које је сматрао значајним и донео неколико слика из новина…
Јованка: Па како онда знаш?
Милица: Сваки лик пронађем у себи и онда га облачим онако како бих се и ја обукла… (опет се смеје)
Јованка (помало збуњено): Мало те разумем, мало не разумем… Али ме занима како је бити Лу Саломе, кад већ знаш… (као да помало провоцира Милицу)
Милица: Дивно! Она је бистра као орао, јака као лавица, и има душу детета.
Јованка (наставља да суптилно провоцира): А чиме је освојила све оне мушкарце, интелигенцијом или страшћу лавице…
Милица: Не, Јованка, освојила их је својом детињом душом…
Јованка: (смеје се у неверици): Да, да… како да не…
Милица (сада је оштра и одлучна, из ње избија снага лава, и оштрина и бистрина орла, који све види ): Ако сам се ичега у животу гнушала, гнушла сам се тог малограђанског менталитета, тог погледа на свет сатканог од готових идеја и сумњивих „вредности“, нагомиланих у заједничком сенкрупу времена у којем човек живи, и које он, без размишљња прихвата да би био прихваћен и лакше остварио своје ситне животне циљеве. Све је то запаковано у фразе, клишее, баналности и изражено изанђалим речима. Малограђанин је сав саткан од тих својих ситничавих представа, које служе јединој њему светој ствари: очувању сопствене задњице, буквално!, јер он је са њом поистовећен до те мере, да једини бол који може искрено, целим бићем да осети јесте – бол од хемороида. Свете речи „Љубав“, „истина“, „правда“, „лепота“… у њиховим устима постају маске, постају варке, јер у корену малограђанштине је лаж! Лаж! Кулисе, Потемкинова села, гола форма, гола…. да не употребим риму (смеје се, попушта напетост, застаје и ушива нешто)

Јованка ћути, мало је повређена, као да се то на њу односи. Кратко ћуте. Милица која очигледно није рекла све наставља…

Милица: На све бих пристала, само не на малограђански живот у коме нема ни величине, ни лепоте, ни праве радости, јер је у њему све отровано предрасудама и укаљано рачуницом која се увлачи у најскровитије дубине људског живота, увлачи се осмејак са којим човек човеку каже: Добро јутро!, увлачи се у брачну постељу, у самртнички лог. Лаж и робовање лажима… шта ће рећи људи… који, бре, људи! Људи су у светлим гробовима, а ми, живи, само смо неуспели, тужни компромиси истине и лажи. Робовање својим и туђим лажима… Фуј, фуј…!!!

Јованка (затечена бујицом речи): Не знам, Милице… Постоје неке вредности, постоји породица, верност, љубав… То су увек биле вредности, а страст и то што ради Лу, то…
Милица (прекида је и оштро, наставља, постаје лавина, како сцена тече она је све више лавица): Хајде, реци, изговори: она је прељубница! Реци то: разврат! Или је то „ружна реч“ па се не изговара! (саркастично) Лицемери! Лицемери су убили и Христа, што не би Лу, мене, свакога ко мисли својом главом, свакога ко воли…

Опет станка, непријатна… Јованка из бокала сипа себи воду, пије… Милица нервозно претура по поду тражећи траке… Али очигледно мисли о нечему другом… Наставља…

Милица (темпераментно): Све су укаљали, све… И ту свету реч Љубав… Љубав је за њих („они“ су очигледно фарисеји, малограђани…) кућица у цвећу женица око ње, њих и „њихове“ деце…. Је ли то љубав Јованка? Што више жена има мушкарац, већи је љубавник, мангуп, швалер, а кад се жена воли двојицу – она се проституише!? Ајде, ајде реци слободно пријатељице смо… (Милица је изазива)
Јованка: Милице, ја тебе волим, и баш ме брига шта људи причају. (повлачи се; а на сцени прави корак-два уназад)
Милица: Шта причају? Брига ме шта причају! А ти, шта ти мислиш? Искрено?
Јованка: Милице, постоји неки ред који треба поштовати, али ја те волим, није важно шта мислим…(наставља да се повлачи се, као да је помало уплашена)
Милица: Јеси ли се ти икад запитала шта је љубав, а шта разврат?
Јованка: Јесам, па то је јасно..
Милица: Па, ајд кад је јасно – реци… Је ли Лу „истакнута представница“ разврата?
Јованка: Милице, ја немам твоју памет и образовање…
Милица: (изазивачки): Је ли? Ајде, реци…
Јованка: Вероватно је некога и волела…
Милица: (оштрог израза лица, направи корак два ка Јованки, ова опет несвесно, направи корак назад): (имитира је) „Вероватно је неког волела“… Јованка, несрећнице!… Љубав је трагична у овом свету јер се не покорава никаквим законима и не доноси добробит. Људима који се воле досуђује пропаст, никад удобан живот. Љубав тражи жртву, благостање животно је гроб љубави! Као што и свако стваралаштво тражи жртву тако је и стваралачка љубав тражи. И Љубав је – љубав, само ако је стварање, ако је стваралачка…
Јованка: Да, мислим да те разумем… мислиш кад се гради породица, рађају деца, то је стварање, јесте, Милице…
Милица: Не, не и не, Јованка! Ништа не разумеш! Љубав је поновно стварање Једног од двоје. То је Љубав, и само то! И по томе се од разврата и разликује… Разврат људе раздваја. У разврату људи хоће да себе задовоље, своје жеље, своју страст, а не да се, понирући у дубине другог људског бића себе одрекну, да би се са њим стопили, и бивајући опет Једно себе Истинитог створили! Ако тога нема Јованка, нема љубави. Узалуд, брак, породица, норме друштвене, лицемерје пристојности… Љубав је ватра, све сагори око себе, лава је усијана која топи и пржи – до сржи! А оно што претекне после те „катаклизме љубавне“, то је Истинито, то је Јованка, Љубав, љубав која се пише великм словом. Сети се шта је Христ на кога се ови наши фарисеји позивају, а не читају Га, каже: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човека од оца његовог и кћер од матере њене и снаху од свекрве њене. И непријатљи човеку постаће домаћи његови“
То Јованка каже онај који доноси Љубав, објасни ми те речи?
Јованка: Не могу, Милице, ја само хоћу у миру да проживим свој мали живот… Али могу да осетим искреност у теби и истину у твојим речима, која је мени и људима са којим живим непојмљива и искрено, плаши нас.

Милица: Опрости ми Јованка, волим те драга моја, ове речи нису биле теби упућене…

Обе ћуте и претурају по тракама крпицама…

Јованка: (узима једну пружа Милици и бојажљиво каже): Ево, можда ова…
Милица (прихвата траку, смеши се благо с љубављу): Може, може, та је права, добру си изабрала…

Завеса

ДРУГИ ЧИН

Прва сцена

Велики салонски стан породице Јовановић. Салон. Стилски намештај. Неколико сточића, тросед, двосед, две-три фотеље. Види се (десно гледајући од публике, прозор). Иво седи у фотељи (лево, гледајући од публике). У рукама држи папире, обучен у одело, са краватом, миран. На троседу преко пута, седе Ненад и Милица, на двоседу Миличина мајка Бака Зорка. Док се завеса подиже чују се одломци разговора и Ненадов гласан смех… Завеса се подиже Иво се благо, одсутно смеши, Ненад живо гестикулира, Милица гледа у Ненада, Бака устаје и креће ка кухињи…

Бака: Да вам донесем нешто за…
Ненад (прекида је): … И ниси хтео да потпишеш Апел?
Иво: Нисам. А није ни господин Ђурић. Знате шта је рекао оном професору музике: „Лако је теби да потпишеш, ти предајеш дипле, а ја етику“.
Ненад (смеје се): Ех, чика Миша… Али ти не предајеш етику, напротив.. (помало иронично)
Иво (не обраћа пажњу на иронију): Не, не предајем, али сам се читав живот борио, колико год сад патетично звучао, за слободу… Нисам слеп, видим како данас ствари стоје… Али, увек се сетим Његоша: „Нека буде што бити не може!“ Знаш, Ненаде, нигде у поезији света ни у судбини народа нисам нашао страшније лозинке. Но, без тог самоубилачког апсурда, без тога, да се парадоксално изразим, позитивног нихилизма, без тога упорног негирања стварности и очевидности, не би била могућа ни акција, ни сама мисао о акцији против зла.
Ненад: Опасне речи збориш… Пази се, ово су смутна времена…
Иво: Ја то само вама, мојим пријатељима…

Из даљине допиру пуцњи… Гласови, лавеж паса… За тренутак сви заћуте, као да ослушкују, као да би устали и потрчали да помогну невољнику у даљини кога јуре… Напето ослушкивање прекида Бака…

Бака: А Иво мој, хоћете ли мало урмашица, јутрос сам правила…
Иво (сав срећан, разнежен до суза): Хоћу, хоћу како да не, па колико волим Ваше урмашице.., па ви знате… Да Вам помогнем….
Бака: Нека Иво мој, сад ћу ја… (устаје и одлази у кухињу)
Милица (помало одсутно, тек да нешто каже): Да ли нешто пишете?
Иво: Право да вам кажем не бих могао о томе шта све радим, али ћу вам прочитати једну скицу за причу којој се стално враћам…
Ненад: Чему се враћаш?
Иво: Једном, за време једне особито тешке несанице, будан сам уснио сан… Не спавам и знам да не спавам, али сам у сну потпуно одсутан, на другом крају и у другој околини…
Ненад: То је нека фантазија твоја, шта ли?
Иво: Не знам Ненаде, тек, нису ми биле ни пуне четири, још се сећам као да је сад, уснио сам жив сан: да ми је са иконе сишао један светац, блед и окружен цвећем, као мртвац, и предао ми распело које је њему дотежало. И тај сан као да ми је предодредио живот. Од тад то распело носим… И читав живот будан сањам.
Милица: Свако носи свој крст. Ништа ново.
Иво (помирљиво): Слажем се Милице…
Ненад: Како се наставља онај сан који будан сањаш?
Иво (претура по папирима, зауставља се на једном и почиње): Неки човек у том сну упознаје жену. Они већ живе своје задате животе. Ко зна ко им је те животе задао. Вероватно Бог. Зашто? Не знам. Човек воли једну жену, и зашто управо ту – то још никад није објашњено. Уосталом, права љубав је сама по себи тако велика и јасна ствар да јој никаква објашњења нису потребна.
Ненад (помало иронично): Оставићете нашу драгу Мир-Јам без хлеба…. (смеје се гласно својој шали)
Милица: Ох, „рањени орао“ (смеје се и она, али кисело)
Иво: Као што вода нађе пукотину да се провуче, тако и љубав; нема те уставе која ће је зауставити…
Ненад: Иво, Томас Ман ће ти позавидети на дужини увода…. (опет се смеје)
Иво: И пошто за њихову љубав није било места у овом свету, они су од своје љубави начинили свет у коме су живели…. Сваки дан су тражили пукотине у времену кроз које су се увлачили у свој безвремени свет. Некад је то био поглед, некад заједничка шетња под кестеновима, а некад кућа на осами…
Милица: Прилично досадно и развучено…(нестрпљиво)
Ненад: Драме велике очигледно нема. А историјска позадина?
Иво: Историјска позадина је било кад и било где.
Ненад: Настави.
Милица: Боље нам причај о оном мосту на Дрини…
Иво (чита): А некад, бивало је, љубили су се без мере, без свести о себи, о свему што је око њих, што је било и што ће бити; љубили су се не као двоје људи са одређеним именом и друштвеним положајима, него као да се све живо на земљи, што може да љуби и може да буде љубљено, слегло ту око њих и свило око стабла на које су били наслоњени, и које се, заједно са њима, повијало… Везани за младо дрво, дизали су се и падали, летели земљом и небом, бродили с таласима и тонули, на безбрижном мору, срећни бродоломници. А он, ништа није осећао ни видео осим њеног лица и ништа чуо није осим њених тихих, повремених, јецаја: „О, Боже!“
Ненад(шаљиво): Ти си, беше, читао Казановине мемоаре?
Милица (узнемирена): Не разумем функцију таквих сцена у литератури? Шта хоћеш да кажеш?
Ненад (гледа је испитивачки): А у животу, разумеш ли њихову функцију?
Иво: (окреће се ка Милици, њој одговара): Ништа, такав сам сан уснио.
Ненад (Сада је озбиљан, више се не шали и усредсређен је на Ивове речи): Сад си ме већ заинтересовао… Шта је даље било?
Иво: Да скратим. Живот је и даље био задат и обоје су приљежно извршавали задатке. Међутим, сећање на безвремене тренутке, почело је да му задаје велики бол. Зато је одлучио да је остави.
Ненад (иронично): Шекспир, трагедија…
Милица: (без речи, стиснутих усана, бесно гледа у Ива).
Иво: Али, све га подсећа на њу. Мирис њених руку свуда га прати. Светлост њеног погледа из свега блесне. Наслутио је да има негде један живот сав од светлости у коме је светлост основни закон и једни облик постојања. И ништа више није било исто. Ништа ту Светлост није могло да замени. Помислио је: „Сигурно Бог тако изгледа“, одлучио да овај свет више није за њега и нестао без трага.
Милица: (уплашено) Убио се?
Ненад: Логично, сигурно је повредио пуно људи, гризла га је савест.
Иво: Отишао је у један манастир у пустињи и замонашио се.
Ненад: Ово је већ мелодрама. Слађа од урмашица. Морам да попијем воде. (Сипа из бокала воду у чашу али му је лице забринуто).
Иво: Заветовао се да никад више очима не погледа свет. Јер у њему је постојао само један извор Светлости, а он му је био забрањен. Нашто онда гледати?
Милица (нервозно и нестрпљиво): Молим те, скрати…
Иво: Скратићу. (на моменте чита, па говори, па чита…)Двадесет година живи у једној келији издубљеној у стени, окренут лицем према зиду, склопљених очију које, заветовао се, до краја живота неће отворити, јер су му само невоље доносиле. Временом, у келију, да посете необичног монаха, почињу да навраћају људи. Никога није одбио, разговарао је са свима, али леђима увек окренут саговорнику тако да му лице нико никада не виде. Убрзо људи уочише да молитве, изговорене у његовом присуству, Бог чује. Глас о монаху-чудаку који дозива чуда, рашири се. Једног дана у његову келију дође жена лица измученог од бола и видним траговима негдашње лепоте. Како уђе, сузе јој саме пођоше низ лице, и она, први пут после много година, осети да у својој души још увек носи љубав. Није га препознала, али он, гледајући сада свет очима срца, јесте њу. Јер једино човек који воли може да види, једино онај који гледа срцем зна све, и увек је он више у праву но читави свет. Само је срчаном виду доступна Истина и Личност човекова. Онда се дуго, дуго са њом моли. У једном тренутку, жена осети лакоћу, чистоту и детињи осмех јој се разли лицем; први пут после двадесет година она је срећна. Захваљује му се и одлази. А монах, док она срећна излази, први пут после двадесет година своје лице окреће ка свету. Слепљени капци дрхте покушавајући да направе одавно заборављен покрет подизања, али он им не дозвољава. Низ испуцале, усахле образе пустињака сливају се топле сузе.
Ненад: Зар монаси плачу за женом?
Иво: Сви људи плачу кад убију љубав. Плачу до краја живота.

Милица устаје и одлази до прозора. Окренута је леђима. По покретима рамена види се да безгласно плаче. Ненад ћути, замишљен и забринут. Иво се увукао у фотељу као у пећину. Смањио се. Неизречено лебди у ваздуху.

Звеса пада. Минут, два сцена је у потпуном мраку. Онда се завеса поново подиже.

Друга сцена

Звеса се диже. Сви су на местима на којима су били на крају претходне сцене. Ненад полако устаје са троседа. Милица и даље гледа кроз прозор. Рамена су јој мирна. Више не плаче.

Милица: (гласом промуклим од унутрашњег плача, мукло) Тако се завршава?
Иво: То сам само уснио током несанице, али нисам завршио причу.
Ненад: Патетична је. Одустани. Нема ту штофа….
Иво: Ништа не заслужује и химну и патетику осим љубави.
Ненад: Звучи као неки стих.
Иво: Ако га ја не запишем, ухватиће га већ неки песник после мене… (смеши се).

Атомсфера је мало опуштенија. Милица још увек гледа кроз прозор. Иво се придигао, направи који корак по соби, али Милици не прилази. Ненад провирује према кухињи… Чује се звоно на вратима. Сви се лецну.

Ненад: Ко је у ово доба?

Чује се из предсобља: Љубим руке госпођо, љубим руке госпођице, љубим рук…
На сцену улази Станислав Винавер. Крупан, сав у покрету. Изгледа као ходајући хаос. Истовремено прича са свима.

Станислав: Ненаде, Ненаде, не надаш се сланини, масној планини… (вади велико троугласто парче сланине које окреће да изгледа као брдо)
Ненад: Ооооо и од песника нешто практично…
Станислав (Милици): Љубим руке госпођо… (Милица се окреће ка Станиславу и климне главом, једва се насмеши.)
Иво: Добро вече, господине Станиславе
Станислав (кад чује Ивов глас укочи се, увуче стомак, издужи врат, окреће се свечано ка Иву и имитирајући га каже): Добро вече ваша екселенцијо изванредни опуномоћениче, амбасадоре земље Недођије… Част ми је бити у вашем друштву
Иво: (прихвата шалу на свој рачун, смеје се): Господине, задовољство је моје.
Станислав: (осећајући претходну сцену која као да још увек лебди у ваздуху): Је ли бре, шта је ово, парастос? Бака мајка, где је кафа, за амбасадора молим вас, урмашице…
Бака (из кухиње довикује): Ево, ево…
Ненад: Иво је причао причу о једном несрећнику у љубави…
Станислав: (више не збија шалу, нагло се уозбиљи) Да, госпон Иво уме да прича…
Ненад: Занимљив му је тај књижевни лик. (иронично) Неки монах који је згрешио, растурио ваљда неки брак, нисам тај почетак разумео… Је ли та жена била удата, Иво?
Иво: Јесте, и јако је волела свога мужа.
Ненад: А тог монаха? Он јој је био страст?
Иво: Није Ненаде, и њега је волела.
Ненад: Како је могуће да жена воли два мушкарца?
Иво: Како мајка може да воли своја два детета?
Ненад (помало љут): Хајде, молим те! Упоређујеш мајку и прељубницу. То може само у твојој литератури.
Станислав: (Убацује се желећи да прекине њихов разговор, распричан, покушава да побегне од теме коју су Иво и Ненад отворили): Каже Вајлд: Живот иде за уметношћу. Уметност створи Вертера, Хамлета, Корину, Аталу: а живи људи стану их подражавати. Људи о којима се говори у уметности јесу некако концентрисанији, једрији, гушћи но људи обичног живота, који су у своме живом бивању некако расплинути. И стварно, са неке највише тачке гледишта једино и постоје личности из романа и драме: о њима се зна ко су, шта су, какви су, где су, како ће, где ће. Међутим, расплинути људи стварнога живота не постоје стварно, постоје само као могућности стварних, једрих, густих људи – људи уметности. Уметност, као згуснут облик живота, као кондензован живот дејствује на расплинути, маглени, недовољно сређени живот. „Хамлет“ Шекспира васпитно дела на Хамлета недовољно оствареног, који тавори тражећи сам себе, и не налазећи се у свакидашњици дневних односа. Људи би, донекле, били само могући материјал уметности, колонија уметности. Уметност би од градива одабирањем и уобличавањем, стварала право и живо; а градиво би (то смо ми) са своје стране било под магнетски утицајем онога што је из нас, из градива, већ добило праву једну, трепетну изразитост, коначност, душу.
Ненад: Станиславе! Запиши то, ау!
Милица: (Иву) Чуо си Станислава… хоћеш ли да напишеш ту причу?
Иво: Ми смо, људи, тако саздани да само кроз другог човека можемо потпуно осетити лепоту и величину живота који нам је дан, који је у нама и око нас. Није право волео земаљску светлост онај ко не уме да поднесе бол растанка! Стога, велика, права љубав показаће своју пуну снагу само онда ако успе да од двоје љубавника, слабих људи, начини створења која се не боје ни промена, ни несрећа, ни растанка, ни болести, ни живота ни смрти. И зато нећу да напишем ту причу. Шта год да ме чека на крају овога што зову живот, мојој благодарности нема краја. Има ли већег подвига но живети у благодарности за све што имаш и што немаш? И слажем се са господином Станиславом: уметност не само што може предвидети будуће догађаје, већ их и ствара. Укратко, нећу да пишем ову причу. Чекаћу праву и бићу захвалан – појавила се, не појавила.

Иво устаје и са папирима одлази у кухињу код Баке… Чују се гласови:

Бака: Иво, угасила ми се ватра.
Иво: Ево ја ћу да је запалим, Бако, ево имам доста хартије….
Бака: Немој, Иво, то је твој рукопис…
Иво: Није мој, то је неко други писао…

За то време Станислав, Ненад и Милица стоје и слушају. Иво се враћа, весело…

Иво: (као кривац, а смеје се) Појео сам једну урмашицу и четвртину друге…
Станислав (шаљиво): Чапкуну један! Угојићеш се….

Милица се окреће ка прозору и опет безгласно плаче. Види јој се по раменима. Допире лавеж паса, по који пуцањ. Ненад јој прилази са леђа и нежно грли. Милица остаје непомична и гледа у даљину. Станислав почиње причу са Ивом о сармама… Иво клима главом и повремено гледа ка Милици и Ненаду ..

Станислав: Са овом сланином госн Иво, Бака ће направити светске сарме, за светску изложбу у Паризу… А песму што сам једну накитио, морам да је прочитам, ал после… Неки дан идем и чујем неко свира клавир, а Немци вичу, апсе по улици, а клавир свира Бетовена и ја се питам… Знаш ли шта ми је покојни Момчило пред смрт рекао…. То ћу ти казати једном приликом, а огрешио си се о њега Иво. После Његоша, већег песника у нас није било… А Скерлић, е ово сам хтео… Каже ми Скерлић, са искреним болом у гласу, како он уметничких способности нема. И како је био старији, тога је постајао свеснији. Хтео је часно да се повуче из књижевности и оде у политику… Тако је то, све јалово оде у политику...(покушава да буде духовит и да скрене пажњу Ивову, али безуспешно)

Док Станислав прича о свему и свачему, сарми, рату, Хитлеру, Црвеној армији, поезији, завеса полако пада. Ненад и Милица загрљени гледају кроз прозор. Иво се одсутно слаже са Станиславом, Бака уноси и износи порције урмашица, напољу лавеж паса, пуцањ, тишина, тишина…Све се смири, чак и Станислав престаје да прича. Завеса полако пада, а они као да слушају неку само њима чујну музику…

ТРЕЋИ ЧИН

Прва сцена

Болничка соба. Кревет. Ненад лежи. Наслон кревета је подигнут. Крај кревета држач и боца инфузије. Поред Ненада на столици седи Милица. Столица је тако закошена да се већи део њеног лица види из публике. Ненад тешко дише. Милица га држи за руку.

Милица: Рекли су ми да је зрачење одлично. Многи су оздравили. И лекари се надају најбољем.
Ненад: Ја се надам да ће Бог бити добар према мени, иако ја нисам био…
Милица: Ненаде, не дозвољавам ти да тако говориш. Опоравак је спор, али тече.
Ненад: Милице, сама ћеш се вратити у Београд…
Милица (љутито): То нећу да слушам, Доста!
Ненад: А у Београду нећеш бити сама…
Милица: (заусти да нешто каже али је Ненад прекине)
Ненад: Милице, знаш ли оно гробље у Сплиту, сећаш ли се да сам рекао како бих ту волео да почивам? Види, молим те, са Ивом, он то може да среди, да ме тамо сахраните…
Милица: (сада већ једва задржавајући сузе) Ја, Ненаде, не могу више овако, не могу да те слушам, молим те немој, молим те…
Ненад: Милице, душо моја, не љути се, не плачи… Знаш ли, ономад, кад је наш Иво причао о светлости, мислио сам: опет његови снови у несаници. Рекао је, чини ми се, овако: „При крају смо живота, не веселом крају, и знамо то и видимо. Али, преко свега и изнад свега шири се та неочекивана радост — сјај из непознатог извора — као снага која постоји по себи, без везе са свим што је било, што јесте и што још може бити.“ И био је у праву! То сам осетио јуче. Та Светлост ме је на тренутак прожела и опет сам срећан, без бола, могао сам опет да волим свим срцем, цео свет… све људе… и оне који су ме повредили…
Милица: Ненаде, пусти Ивове приче, лекари кажу…
Ненаде (не слуша је, прекида): Милице, душо моја…. Знаш ли да да те волим највише на свету, и знаш ли, да ми је Иво, као старији брат, или, понекад, отац, много га волим. И вас двоје, које толико волим, највише сте ми бола у животу задали. А Милице, чудно је, ни у једном тренутку, и када ми је било најтеже, и када сам мислио да не могу више, и када сам којешта помишљао, нисам престајао да га волим. (Милица покушава нешто да каже) Не говори Милице, не говори. Одувек сам знао. И кад си се враћала из шетње, и са излета, и кад си излазила са „другарицом“, знао сам Милице, и болело ме је много, неописиво… Али је љубав изгледа, једина ствар која може да превлада бол. Како рече неко: „Унутрашњи корен свега нека буде љубав, из овог корена може израсти само добро.“ Милице душо, нека те не мучи савест. Знам да је љубав, а не страст.
Милица (устаје хоће да оде): Не желим да слушам више, претерао си.
Ненад (тужним гласом пуним љубави): Душо, седи, седи, не љути се, не пребацујем ти. Ви сте две мени најближе особе. И ја се Иву искрено дивим… и први пут ми је драго, без оне бодље у срцу, што је ту, близу нас. Милице, душо моја, мало је таквих као што је он, мало…. Знам да ми је Бог дао памет, таленат и добар, богат живот, али Иву је дао оно што реткима даје: дао му је онај високи трептај душе који може исти такав трептај у другима да пробуди. И у мени га буди, Милице, само да није тог трна у срцу, да му се, том треперу, предам цео. Овако, вечито стиснут, вечито у гарду, хтео сам са њиме да се надгорњавам… Због тебе душо. Али сад сам миран. Остајеш у бољим рукама…
Милица: (плаче, на ивици нервног напада, виче) Ућути, ућути, проклет да си… Ненаде, Ненаде, волим те, само тебе волим… (пада преко његових ногу и јеца)
Ненад: (сузе му теку, али се уздржава): Душо моја ја сам ти се цео дао. Што сам имао било је и твоје и ум и тело и имање. И живот. Све моје је твоје. Душо моја, Иво је добар човек, добро ће се за тебе старати, али ти се не може дати као ја. Он је ожењен својом Музом. И не љути се због тога на њега. Такви се једном у три-четири века рађају. Он мора да служи своме дару. А ја сам душо, рођен да служим теби.
Милица: (плаче јако): Ненаде! Ненаде! Ја ово не могу да издржим, молим те немој, молим те ….
Ненад: Сећаш ли се душо песме несрећног Светислава, Бог душу да му прости, оне песме Поезија? Не сећаш?

Ја више тебе волим другог створа,
Ком не знам лика, имена, ни гласа.
Кô сен ми стиже са незнаних гора,
Ил’ тајни шумор далеких таласа.

Ни у сну никад не видех му бића,
Ал’ кад ми дође душу ми очара,
Па слутим уза њ сласти вишег жића,
И све земаљско у ништа се ствара.

Е такав је Иво, душо моја. Тог „невидљивог створа“ увек ће више волети, ти ћеш бити на другом месту. Али ово ти само говорим да знаш и да ти буде лакше. Ја ћу тада, како каже Иво, Светлост бити, и чекаћу те тамо, као што те је он овде чекао…(тихо, за себе, наставља да рецитује)

А смрти рећ’ ћу, ја што у памети
Сећах се често бића Хамлетова,
Кад би насрнô на ме беда рој:

– Ти ништа мени не можеш отети,
Јер тело моје не да земља ова,
А другом сам већ дух предао свој.

(заћути, затвара очи, чује се тежак уздах, рука му полако пада са кревета и остаје да виси. Милица све време поред њега, час стоји час седи, а кад види да је умро, пада на колена на под, крај његових ногу и горко почиње да плаче и говори):

Милица: Ненаде, Ненаде, немој, немој, врати се, Ненаде мој…. Шта сам учинила, шта сам учинила, о Боже мој, врати ми га… Ненадеееее…!!!

Завеса пада док она плаче

Друга сцена

Прошло је годину дана од Ненадове смрти. На левом крају позорнице је Милица седи поред стола. На столу телефон. Поред ње столица, тросед, у својој је кући. На десном крају позорнице је Иво. Поред њега кофер. У хотелској је соби. Током целе сцене разговарају телефоном.

Иво телефонира, звони телефон, Милица се јавља.

Иво (држи слушалицу): Милице, драга…Ти си?
Милица (весело): Ту сам, Мандарине мој…
Иво: Добар је изум овај телефон, само не ваља оно осећање чамотиње и самоће у ком се човек нађе после таквог разговора као да је снивао да разговара.
Милица: Драги мој, познато ми је то, о како ми је познато…
Иво: Скоро годину дана је прошло… Често помислим на Ненада…
Милица: Мандарине, о пролазности свега на овом свету, ти си најбоље писао…
Иво: Лако је писати, друго је проживети… Драга моја много си далеко, а жеља се мери даљином растојања и множи дужином трајања растанка. Хтео сам да ти пишем, боље ћу писмено то што ти имам рећи…
Милица: Мандарине, мени све можеш рећи, увек, без страха да нећеш бити схваћен…
Иво: Драго моје, Лепо… ја више овако не могу, ти знаш и да ти не кажем, знаш и да ти не пишем: без тебе ми је, Лепо, све пусто. Самоћа је потпуна… Како да ти кажем…
Милица: И пре је био, и сада је, и увек ће бити: мој одговор на свако твоје питање је: Да!
Иво: Лепо моје… (седа на столицу, срећан)
Милица: Мандарине мој…
Иво: Сад сам мандарина, мек, сладак, гњецав (смеје се)
Милица: (смеје се)

Завеса

Трећа сцена

Прошло је десет година од претходне сцене. Иво и Милица су се венчали и живе заједно. Кућа Андрићевих у Херцег -Новом. У дворишту пуно цвећа. На трему Иво и Милица причају.

Иво: Драга, десет година, јединих десет срећних година у мом животу…
Милица: (смеши се, нежно наслони главу на његово раме)Мандарину мој, идем да видим како су нам мандарине…
Иво: Хајде, а ја ћу да се распакујем… (одлази у кућу)
Милица: (силази у врт, разгледа цвеће и дрвеће, тужна је…иде полако од једне до друге, нежно их додирује, као да се опрашта, суве реже и прави букет…) Све их је мраз побио… Све је мраз уништио, миле моје…

(У овој сцени је мало речи, али дуго траје, потребно је представити мимиком и покретима опраштање са овим светом, сву лепоту и тугу коју носи живот, овај тако лепи и тако страшни живот.)

Изненада се савија, клекне на колена, хвата се за груди али не пушта букет.

Милица: Иво, Иво, дођи, дођи да видиш…
Иво (из куће): Ево Лепо моје, ево силазим…

Милица тешко дишући полако леже на под држећи букет у рукама. Однекуд се појављује Ненад. Надноси се над њом.

Ненад: Милице, душо, устани, идемо…
Милица: Ненаде, откуд ти? Како си дошао?
Ненад: Време је Милице, хајде (нежно је придиже и крећу са сцене)
Милица (застаје и осврће се): Чекај Ненаде, а Иво?
Ненад: Он ће доћи касније (одлазе загрљени са сцене)

На сцени се појављује Иво. Прилази букету сувог цвећа који је остао. Клекне испред. Тихо плаче.

Иво: Лепо, драго моје… Шта ћу сад?! Ових десет година су биле једине срећне године у мом животу! Шта ћу сад…

Четврта сцена

Сцена је бела. Место дешавања је „надстварност“. Милица, Иво и Ненад, сада обучени као деца, трче и играју се шуге, задиркују, грле, док прилазе публици. Застану близу краја бине и нешто причају, све време се смеју као сва весела безбрижна деца.

На тренутак игру прекида Иво, весело дотрчи до краја бине, обраћа се публици:

Иво: Ви знате моју Милицу? Она ме је научила да је Љубав све! (весело нагласи „да је Љубав све“) затим отрчи и настави са игром. Чим се он врати, трчи Ненад и обраћа се публици
Ненад: Ви знате моју Милицу? Она ме је научила да је Љубав све! (смеје се и враћа код Ива и Милице, окрећу се и крећу ка излазу са сцене… Милица за тренутак застане, као да им каже: „Сачекајте ме…“ отрчи до публике, весела, радосна и каже:
Милица (враголасто): Ви знате њих двојицу (махне шеретски главом ка Иву и Ненаду који је у поздадини чекају) они су ме научили… (застане, насмеши се и пошаље пољубац публици, па трчи назад и сви заједно напуштају сцену.)

Завеса

Написао: Арсеније Савин

Коришћени извори:

1. Гордана Брајовић, Андрић и Милица, Народна књига, 2004
2. Иво Андрић, Знакови поред пута, Удружени издавачи, Београд, 1978
3. Иво Андрић, Јелена жена које нема, Удружени издавачи, Београд, 1978
4. Иво Андрић, Свеске,
5. Николај Берђајев, Смисао стваралаштва, Бримо, Београд, 2001
6. Жанета Ђукић Перишић, Писац и прича, Академска књига, 2012