Петер Хандке, ЖЕЛИМ ДА ОНО ШТО СТОЈИ У СЕНЦИ ПОМЕРИМ НА СВЕТЛОСТ

Жарко Радаковић: Може ли се по занимању бити писац?

Петер Хандке: Писање није никада призната професија. Многи, опет, приписују писцу нешто што је и више од позива. Али већина мисли да од тога „нема хлеба“. А притом се мисли: „Шта ће нам књиге!“… И код мене је ишло тешко. У младости сам дуго имао проблема да изјавим: „Ја сам писац“… Али дошао је једном и тај тренутак када сам, после низа година рада и борбе за сваку књигу, помислио: Е сад ћу, кад дођем у неки град и одседнем у хотелу, да убележим у књигу гостију, у рубрици занимање, „писац“. Једном сам био у Карсту, или Красу, као се то на вашем језику каже, у Томају, родном месту Сречка Косовела. Био сам тамо јер ми Косовелове песме значе много. И стајао сам на његовом гробу; на надгробној плочи је писало: „Сречко Косовел, словеначки песник“. Први пут сам тада помислио: Зашто да не? Зашто не би и мени кад умрем стајало на надгробној плочи поред имена – „аустријски писац“… Дакле, мораш себе да одредиш и такав се људима наметнеш. Али мораш и да останеш недохватљив. Поштовање! Не почасти, оне су ми одвратне! Одстојање и поштовање! Кад ми се неко сувише приближи и у мене зури, одмах ми је јасно да у животу ништа није читао.

Жарко Радаковић: За кога писац пише? Често се прижељкује да пише о стварности блиској читаоцу; и захтева се „да пише тако и тако“… Како се Ви односите према очекивањима својих читалаца?

Петер Хандке: Писац, самим тим што је писац, већ поседује свест о томе да оно што он доживљава јесте доживљај. А то је у књижевности више од пуког доживљавања. Дакле, то што као писац доживљавам јесте нешто субјективно, али у књижевности је доживљај ипак и нешто објективно. Према томе, већ у тренутку доживљавања писац је свестан да је његова субјективност и нешто објективно. За њега ту и не постоји проблем. Јер када би то што писац пише било само његова ствар, о томе би он само говорио, не би писао. Значи, за мене писца не постоји проблем „за кога пишем“. Знам да оно што јесте Доживљај важи за свакога ко жели/може/мора/сме да чита.

Жарко Радаковић: Ако је свет у којем живимо „систем“, па још затворен – где у таквом свету налази своје место писац? Да ли је он „сметња“ систему? Не прети ли писцу, самим тим што је дистанциран, испадање из система?

Петер Хандке: Уметник или писац врши специфичну одбрамбену функцију – одбранити систем од умирање. То је нужно, то је неопходно систему, друштвеном и свакодневном животу. Али свако, па и политичар, уколико није задригао у свом политичком животу, зна добро да су уметници потребни баш да би систем остао отворен. И уметник је човек система. Без система не иде. Али затворен систем, он одумире! У њему умире све душевно! „Душевно“ – та реч је већ озлоглашена, али се увек намеће! У хасидским причама источних Јевреје пише, прича нам Мартин Бубер о рабину који каже: „душа је нешто што нас свакодневно нечему учи“.

Жарко Радаковић: Пођемо ли евентуално од претпоставке да се отвореност система остварује у жељи за променом света, у смислу „гледања на свет другачије“, није ли уметник, песник, писац тај који исијава другачију „светлост“? Ненадано се појављује и подсећа нас да постоји и друго становиште, оно које смо негде испустили… Уметник нам враћа другачији поглед.

Петер Хандке: Уметник је сасвим обичан човек, можда само мало својеглавији од осталих утолико што је у стању да начини корак у страну. Ево, пада ми на памет парабола: као, живиш у некој кући, гледаш на улицу, увек исти поглед…и… одеш једном код суседа, и погледаш сада на улицу: куће, исте оне које си раније гледао, само из нешто помереног угла. И наједанпут, све је другачији. Тако је то. У суштини није у уметности другачије.

Жарко Радаковић: А некако се од уметника у одређеним друштвима претерано очекује: да увек буде „авангардиста“, „револуционар“, да изнуђује промене у друштву… Рекосте да не желите да мењате свет. Па управо сам то и хтео од Вас да чујем!

Петер Хандке: Ја само желим да свет прикажем у свем његовом богатству и вечном миру, у његовој пуноћи и силној ширини. Ништа друго. Дакле, оно што је одувек ту и било. У разнородности. То је оно што желим својим писањем. Само се утолико може рећи и „мењати свет“. Али реч „мењати“ носи у себи и толико много примеса идеологије. Желим само да оно што јесте, што је, заправо, било скривено, доведем до његовој сјаја. Рећи ћу, дакле: оно што обично стоји у сенци, желим да га померим на светлост. То, и ништа друго!

Интервју је преузет из часописа БУКМАРКЕР, издање 1, бр. 2, децембар 2020. (стр. 6-7), Београд

Петер Хандке, СПАСАО САМ ДЕО ЗЕМЉЕ. СПАСАО САМ ДЕО НЕБА.

/…/ О, реко у магли. О, јесење боје на другој обали, које сте ми некад нешто значиле, а да вас се нисам плашио. О, далеко море. О, залеђени зденци. О, стене праисторије. О, освити зоре са капима кише у ковитлацу прашине, где сам некада са неким и био најближи постојању. О, земљо коју су једном називали царство светлости. О, лето и зимо, паркови и места, забати и дрвене клупе, засвођени дрвореди и станице, диме од пожара и ноћни авиони, тишино и брујање; — реко, твој сам одговор увек бивао, реко, на твоје је одсјаје и шумове увек долазио одговор »Ја!« ах, широки свете! — и клопарање свуда између, чегртање, комешање, кривудање, кликотање, шапутање, гуркање, брушење, гребуцкање, помицање, говорење, шутирање пословања; зеленашење пословања, убијање пословања, љута размирица пословања, вечни скандал пословања, у божију матер пословања. У праведност хоћу! (Одлази лагано на другу страну. У једном тренутку застаје и каже: ) Сањао сам: Видео сам земљиште, ослобођено опасности, над њим плаво небо, и мислио сам: Спасао сам део земље. Спасао сам део неба.

Петер Хандке, КРОЗ СЕЛА, Дечје новине, Горњи Милановац, 1990.

превео с немачког: Жарко Радаковић

Петер Хандке, САМО СИ КАО ПОМОЋ ПОТПУНО СТВАРАН

/…/ Не само да си неправедан него и незахвалан. Па зар се више не сећаш оних тренутака када си са улице ушао у радњу, као из хладноће у топло, из буке у тишину, из влажности у сувоћу, из твоје сопствене таме на свеопшту светлост, из дрхтаве секунде личног у мир столећа, из претећег Ничег у безбедан простор, из притиска немости у крепке облике купопродаје? Нису ли кабине за пробање одеће била места где си могао да се осећаш заштићен и где си налазио свежу слику себе? Зар си заборавио ону лепу жену у позадини, светлог округлог чела, седела је на хоклици и чекала, али не муштерију? А то је ипак био трговац, у магацину је бацао дете увис и викао: »Волим те.« Одакле то твоје убеђење да сам ја човек који може само зависити од других? Да, одувек си паћенике, судбоноснике, виђао у светлости преображења као истинске људе. Али ти и не знаш више како сам некада увече у башти после посла плачући ходала тамо-амо и само још хтела да ме нема? Зар се не сећаш како си се клео да ћеш ме извући из тог пакла? Зар си заборавио моје тако тихе одговоре на заповедничку рику шефа и шефовог заменика, која је одјекивала све до улице, зар си заборавио моје очи, округле од страха од свакодневних обрачуна на каси, моје биће-уза-зид-притиснуто од стране шефовог сина? Знај сада: моје постојање још увек није достојно човека – не зато што је то служба, него зато што није права служба – а твоја песма о преображењу, нама посвећена, за тебе је, што је неправедно, само испуњење обавезе. Али знам ја тебе: ниси ти сањар. Ти прозиреш људе, будан си као ретко ко. Већ кад си био дете није се само породица плашила твога погледа, него и читаво село. Многи су се код родитеља жалили на начин на који си људе гледао у пролазу. Ти уопште ниси слеп за друге. Одмах сагледаш сваку беду. Твој проблем је што туђу беду осећаш као своју. А како ти не биваш свој господар, нити, опет, због тога страдаш, долази, на твоју срећу, до тог преображаја, при чему ти и нас видиш спашене. Имаш поглед без капака, истовремено и снагу преображења. Да, није твоја слабост да ојадиш, него поседујеш да преобразиш. Ти си, као што каже наша пословица, запахнут добром вољом за сјајем. Али то није довољно. И ти си помоћно особље. Ипак би увек прискочио да неком помогнеш. Бивало је то код тебе увек тако нормално, увек си остајао сасвим неприметан. Истина, по правилу си неколико тренутака одуговлачио – али ниси ли после бивао слободан? Не одуговлачи тако и сада. Да, можеш да помогнеш, и тек ти то даје право да помогнеш. Јер увек си, пак, остајао укочен. Од тебе се тражио само један потез, али ти си остајао непомичан, бивао си крив. И следећи пут си поново остајао укочен, од кривице. Помоћ, то си ти – само то. Само си као помоћ потпуно стваран. Ако то сада упропастиш, постаћеш после неспособан за преображај. Твој најбољи посао неће бити више посао, твој ће живот постати безвољност, постаћеш аждаја. Рећи ћу ти: нећу те оставити на миру. Помоћи ћеш, или нећеш више ништа бити, Све што чиниш, биће нестварно, а ја ћу постати твоја тамна сестра. 

Петер Хандке, КРОЗ СЕЛА, Дечје новине, Горњи Милановац, 1990.

превео с немачког: Жарко Радаковић

Петер Хандке, ТАЈАНСТВЕНОСТИ: ПОКАЖИ МИ ТО МЕСТО ГДЕ СИ СКРИВЕНА

Не верујем у пра-прасак. Да га је било, о њему бих сањао. Можда верујем у пра-шум. Јер сањао сам га. Не, и то је лаж. Јер сањао сам пра-шумове у множини, сад овај, па онда онај. Не да сам их сањао, него сам их чуо усред бела дана, а буднији него тада можда никад нисам био. И чуо сам те пра-шумове као гласове. Да, лепет крила лептира, чак и када га у међувремену више није било: Једанпут сам се према њему био наштимовао, а чуо сам га једанпут. Или, да, како да не, оно пљескање капи при отапању, пљескање које се уједно одвијало на граници чујности, и онда, са удаљености, пошто сам ја једанпут био наштимован према њему, опет такво капање, и потом, са исто тако великог одстојања, још једно такво падање капи, кажимо, на цепаницу, на шљунак испод стрехе, на тротоар, увек на исто место, све док то капање не чујем како куцкање, равномерно, неког нечујног сата, уједно звучног у унутрашњем уху. На сличан начин, тада бар, и јутарње отварање излога дућана у комшилуку, као онакви пра-шумови. Исто тако клопарање и клацкање, једно за другим, јутарњих возова, јутарњих аутобуса. Тако и вика на капији, из даљине. Па урлици задовољства, или тако нешто, у суседним собама. Наравно, и јасно одређени гласови као пра-шумови: глас моје сестре на самрти, у телефон. Глас напуштеног детета у ноћи (а и дању). Глас жене пробуђене из дубоког сна, којим је оживљена моја љубав. Детињи гласови којима у сну говоре старци. Пра-шумови, а то је раније нешто значило: одјеци који би заувек да остану у уху — бар обећавају они то. У уху? Не, у срцу у коме су провобитно и одјекнули, а то и одговара пра-шуму још пре свих пра-шумова — дакле, ипак једнина! — одговара оном гласу у сну, који ме је својевремено пробудио како никад раније ни касније нисам био пробуђен. Да ли си ти био тај који ме је звао? Не. А ти? Такође не. Али био је то, ипак, позив. Чак сам и мрмљање, у међувремену је оно, као реч, непожељно, чуо на махове као такав неки глас, као један од пра-шумова, а слично и неко шапутање. Па и некакво чукање? Да, и оно. А понеко бурјање, рикање, бучање, пиштање, бубњање? Како да не — све док се на тај начин нешто одвијало, фабриковало, док је бивало у употреби, док се експлоатисало, и док нису били покренути превасходно шумови ради шумова,  без бојажљивости, без сврхе — покренути, па сместа остављени да раде на празно од стране више милијарди сотона буке, притом савршено невиних, и у сваком другом задњем дворишту и свакој другој баштици чули су се завијање и бука, а против тога нису помагали чак ни најјачи противзвучни зидови, а у поређењу с тим се и највећа бука по фабрикама чула као освежење из неке оазе мира. Ви ђаволи буке (!), без овнових ногу са челичним капнама на табанимма, и без оних ушију наћуљених из спортских оверала, ма ни трага од ушију. Ах, тај један шум, тај један звук, који утуви све непријатне, тиме што им допусти да треперећи пређу у њега, што их преобрати у себе, па се онда за њим вуку као музика каравана. Ах, времена у којима је мој слух могао да преобрати шум аутомата за играње у пој златке: ах, времена тог разноврсног слушања. А одавно је то можда пре обратно: вриска креје као да опонаша цепање неке алуминијумске фолије. У зову чавке чујем штуцање мог пијаног оца, а у певуцкању коса чујем сутрадан очево сметено звиждање. При чаврљању врабаца хватам се за телефон, или је врабац тај који опонаша мој телефон(?), а крик сокола, не опонаша ли он ћурликање судијине звиждаљке, или сам ја био тај који…? Ударање крилима? Опаљивање врата на федере. Има, одувек можда, и шумова који ни у какве пра-шумове не могу да се преобрате — и са њима не можеш ништа. На неком такмичењу, можда и можеш? Немогуће. Звук из даљине? Тутњаве даљине. Ако већ мора такмичење, онда нек се боре бука против буке, нек против ваше галаме наступи нека друга, некоме добра ларма. Да, галамом против галаме. Али шта би била она? И каква би била? И где би је било? Ставиш шкољку преко ува, и уместо, наводно, шума морских таласа, чујеш звиждање у лобањи. Ево нам једне друге свакодневне галаме данас, и сутра. У сталној буци сам готово изгубио душу. Па кваран сам пре свега због галаме, тако да сам, противно мом најбољем знању, принуђен да редукујем галамџије на галаму… Да чујем само један једини драги глас, па да ми душа опет оздрави. Тајанствености: покажи ми то место где си скривена. „

Петер Хандке, МОРАВСКА НОЋ, (стр. 120-121), Лагуна, 2020.

Превео: Жарко Радаковић

Петер Хандке, ПРЕВОДИЛАЦ СА ПРА-ЈЕЗИКА

Ти знаш, био сам много година и сам аутор. Тако срећног видиш ме данас и зато што то више нисам. А сада ћу ти испричати разлоге тог мог ослобођења. Послушај, драги мој! — У почецима писања видех свет у себи као поуздан низ слика које је требало само да гледам и да их опишем једну за другом. Временом су се, међутим, изгубили јасни обриси, и из тог усредсређеног сагледавања себе изнутра додатно је настало ослушкивање. Моја замисао тада беше — па и искусих увек њено остварење — да ми је у мојој нутрини било дато нешто попут пратекста, нешто још поузданије од узорне слике, јер, непотрошан у времену, тамо је увек, истовремено, и бивствовао и догађао се, а са моје стране могао се без отезања пренети на папир, само ако бих се на било чему зауставио и у њега удубио. У том периоду сам замишљао писање као чисто са-слушање и са-писање, као превођење, у коме је уместо видљивог предлошка важио потајни пра-говор. Али са мојим сном се догодило као и са свим мојим сновима: кад год сам хтео да га забележим и склопим у неку врсту Велике књиге снова — не чинећи то само с времена на време и фрагментарно, него и систематски, свакодневно — постајао је он све мањи, а и значио је све мање; све што је повремено, у крхотинама, говорио, уопште више није била планирана целина. Мој покушај да дешифрујем онај пра-текст у мени и тако изнудим неку свезу, јавио ми се сада такорећи као грех. Тиме је почео страх. Сваки пут сам се све више грозио седења и чекања. Међу свима у мом позиву које сам познавао, био сам, колико ми је познато, једини које се плашио писања, и тако из дана у дан. И, из ноћи у ноћ, иста мора: претходио је заједнички наступ пред великим аудиторијумом, и сви су имали своје текстове, само ја не. Када је онда дошао крај, усред једне реченице без каквог осећања, без смисленост, без ритма, погодио ме је он као забрана писања, за увек. Ништа више своје! Сећам се како сам тога дана изашао напоље на најжешће сунце, стајах сатима под расцветалим јабуковим дрветом, хладан као мрцина, и онда се, ипак, смејах, у мислима, изреци једног великана: „Треба само да дунеш у шаку и ствар ће већ кренути!“ И после прелазног периода ћутања постао сам тај кога познајеш: само не више нешто Своје! Тај праг више не прекорачити! Остати у предњем дворишту! Коначно могу да саучествује, и не морам, као некада, да будем у главној улози, и само тако, као са-учесник, семем и ја, коначно, да покажем адуте! Само у превођењу — поузданог текста — уживам у својој духовној присутности и осећам се виспреним. Јер, за разлику од раније, знам да је тада сваки проблем решив, Додуше, увек поново се мучим, али се више не мрцварим, и не чекам више да се заметне она мука у којој стичем право да пишем. Преводилац поседује извесност, потребан је. И, тако се ослободих и страха; е, давно је прошло то време када сам, шиљећи оловку пред рад, дрхтав, какав сваки пут бејах, ломио мине једну за другом! И, ујутру, при буђењу, уместо да се преплашим оног изгнанства из пређашњих дана, чезнем за превођењем као својом кућом. Преводилац, а то ја јесам, и ништа друго, без задњих мисли, у потпуности сам то, што јесам; док сам својевремено сам себи често изгледао као издајник, сада свакодневно доживљавам себе оданог. Превођење ме односи у дубоки мир. И, погледај, пријатељу: та чуда која доживаљавам одмах и остају — сада не више у улози Једног. Још увек је довољна једна права реч да мој отежали ход, и поред старости, пређе у трчање! Остаје и даље она непромењена ужурбаност — само, она ме више не присиљава да мудрујем, него ми допушта да будем пријатно површан. Тако, приказујући, највише могуће лепим, твоје ране, скривам ја своје. Да умрем за писаћим столом, то желим тек откако сам преводилац. 

Петер Хандке, ПОПОДНЕ ЈЕДНОГ ПИСЦА, (стр. 62-64), Прометеј, Нови Сад
Превео: Жарко Радаковић