Андреј Фурсов, ШТА СКРИВА ФАТАМОРГАНА ЗАПАДНОГ БЛАГОСТАЊА

Како примећује наш изузетни стручњак за проблеме мозга Сергеј Савељев, код Европљана се током последњих хиљаду и по година може запазити процес смањивања мозга, повезан са западноевропском еволуцијом која представља жестоку социјалну селекцију засновану на конформизму. А што је човек више „комфоран“ мањи је полиморфизам, мањи је мозак. Мени, истина, није сасвим јасна једна ствар. Селекција заснована на конформизму у Европи не траје хиљаду и по година, већ можда, 500-600 (од Инквизиције) и посебно последњих 200 година, као што су у својим радовима показали Фуко и Шене.

Савремена западна свакодневница резултат је двеста и тристагодишње политике „кнута и медењака“. „Кнут“ представља систем репресивних институција присутних у свакодневном животу који је тако добро описао Мишел Фуко: полиција, суд, затвор, клиника, лудница – и које се, као самообразујући елементи свакодневнице, појављују управо у капиталистичкој епохи.

„До наступања modernity није постојала не само психијатрија, са својим дијагнозама и методама лечења – није постојао ни злочин како га данас разумемо, постојали су просто „дивљи људи“ и проблем заштите од њихових напада.
Ишчитавајући Фукоа и присећајући се књига које је пре њега објавио Шаш, а такође и други, мањег калибра: психијатрија се само претвара да је медицина, тачније, далеко је од ње и пре свега није медицина већ је у њој много заједничког са полицијом и казненим системом“. Андреј Игњатјев

Надзорне и казнене институције репресивног васпитања су целу другу половину XVII, цео XVIII и целу половину XIX века одбацивали људски материјал који се социо-културно, психо-физиолошки и понашањем није уклапао у систем „Капитал плус Држава“. Резултат? На пример, већ од 1800. кривуља злочина у Западној Европи је кренула надоле. И – уз мала одступања и скокове – тако се креће до данас. Главни резултат је стварање „обичног“ човека код кога је контрола од стране спољашњих репресивних структура свакодневног живота интренализована и који контролише своје психо-физиолошке импулсе.

Широк је човек, требало би га сузити, говорио је Достојевски (кроз Митју Карамазова). Капиталистички систем, бар у свом историјском, цивилизацијском језгру остварио је машту великог руског писца, створивши одређени тип човека. Или бар модел личности која даје тон и одређује кодекс понашања у савременом западном друштву: рационално делује, поштује закон, минимално је агресивна; у сваком случају док се налази у „гравитационом“ пољу свог система и његових институција. Дошло је до интернализације социјалне контроле. Она се претворила у самоконтролу. „Самоконтролишући човек“ и јесте „сужен човек“..

Постоји хорнајанско (Карен Хорнај, рођена Данијелзен, 1885-1952, познати амерички психоаналитичар немачког порекла, прим.прев.) аналитичко истраживање елизабетанске и викторијанске културе. Хорнај назива неурозу „личном религијом“ која укључује јурњаву за славом и Наду која је прати, захтеве, гордост и мржњу према себи. Она нуди нагодбу са судбином која обећава награду за одређену веру; акције, гестове, ритуале и црте карактера. Велики део Старог Завета прославља нагодбу са судбином „поклоника савршенства“, при којој је човек ангажован у испуњавању низа разрађених ритуала и наредби под пљуском претњи и обећања. У Новом Завету главни споразум је другачији. Не покорност закону, већ смер ка смирењу – праштању, вери и уступцима – донеће награду. Др Бернард Периш, Универзитет Флорида, директор Међународног удружења Карен Хорнај

Но, сваки је добитак и губитак. Друга страна самоконтроле је – нервоза. Ширење нервних болести у Западној Европи у последњој трећини XIX века, формирање неколико „тихих вирова“, традиционалних зона самоубистава, настанак психоанализе, све је то друга страна тријумфа самоконтроле, сужавања човека.

„Медењак“ је могућности да се имитира раскош елите у свакодневном животу. То је могућност раскошизације свакодневнице, буржоазизације свакодневног живота небуржоаских група без њихове буржоазификације. То је „медењак“, „шаргарепа“ капитализма. Иако су многи сегменти становништва добили ову „шаргарепу“, нису је добили целу, већ делимично, изгњечену, но свеједно, они су пристали и на пасирану „социјалну шаргарепу“.

Тежња за луксузом у свакодневном животу постала је за једне компензација за тежак рад и експлоатацију, а за друге – средство реалног одвајања од нижих слојева и стварања фиктивне слике блискости са вишим слојем. При томе, нове форме луксуза су релативно брзо прелазиле на ниво свакодневног живота или су га имитирале. Штавише, настао је и обликовао се механизам раскошизације свакодневнице то јест, у већој или мањој имитација живота виших слојева од стране, пре свега, средњег. Главни транслатор овог процеса постала је мода.


Европа је посредством „кнута и медењака“ одгајила „послушног човека“ – тако послушног да ми, Руси, то не можемо ни да замислимо. Видео сам немало таквих послушних западњака, политички коректних специјалиста на међународним конференцијама. Узгред, и код нас њихов број расте – а може ли другачије бити у условима када је критеријум научности индекс цитираности и тржишна добит од научне делатности?

Да ли је довољно 200-600 године за физиолошке промене? Могуће. У најмању руку несумњиво је да се просечан западни Европљанин и Американац неретко понашају као послушни био-роботи, и да је њихово социјално понашање биомеханика оног типа која је потребна власти. Миграциона криза је демонстрирала ово са „кристалном јасноћом“. Слично финале белих Европљана, парафразираћу Висоцког, трагично је и досадно. Узгред, ми имамо довољно и својих проблема – а дувају ветрови који уносе немир.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /dzen.ru/a/Y6IW5RBqv3JP2txg

Гилберт Кит Честертон, О ЧИТАЊУ

Главна корист од читања великих књижевних дела нема везе са књижевношћу. Она није повезана ни са посебношћу њиховог стила, па чак ни са васпитавањем наших осећања. Читање добрих књига корисно је, пре свега, стога што нас спречава да будемо „истински савремени људи“. Јер, бити „истински савремен“ значи осудити себе на последњу предрасуду; као кад потрошите последњи новац на најмодернији шешир, и тиме себе осудите на старомодност. Стаза прохујалих векова посејана је лешевима „истински савремених људи“. Књижевност, она класична и вечна, непрекидно нас подсећа на непомодне истине, које уравнотежују нове погледе којима смо тренутно заокупљени. Начин на који она делује, међутим, прилично је необичан те вреди почети са његовим разумевањем.

С времена на време, а посебно у немирним епохама као што је ова наша, на свету се појављују специфична струјања. У старим временима она су називана јересима, а сада их називамо модом. Понекад су та струјања накратко корисна, али могу бити и сасвим шкодљива. Она се по правилу могу свести на неку истину или, тачније, полуистину. Тако, на пример, остајемо у сфери искрене оданости ако држимо до Божјег закона, али ако инсистирамо на томе науштрб Божије милости, то већ спада у јерес; исто тако, није ни најмање лоше ако жудимо за једноставним животом, али ако се та жудња остварује на рачун ведрих осећања и лепих манира – она постаје јеретичка. Јеретик (или фанатик) није човек који исувише воли истину, истина се не може сувише волети. Јеретик је човек који своју истину воли више од Истине. Он више воли своју полуистину коју је сам открио, него читаву истину коју познаје човечанство. Он одбија да свој сопствени драгоцени мали парадокс види као део мноштва очигледних истина, које тек заједно чине светску мудрост.

Такви иноватори су понекад мрачни и искрени као Толстој, а понекад женски, речити и осетљиви као Ниче; понекад су духовити, сналажљиви и одважни као г. Бернард Шо. Увек побуђују интересовање а неретко стичу и следбенике. Али увек и свуда чине једну основну грешку. Сви они мисле да су открили нешто ново. У ствари, оно што је ново није дата идеја, већ потпуно одсуство других, уравнотежујућих идеја. Веома је вероватно да се та иста идеја може наћи у многим класичним књигама староставним, само што су тамо уравнотежене, на свом месту, друге мисли их допуњују а понекад чак и оповргавају и превазилазе. Велики писци нису занемаривали пролазну моду зашто што о њој нису ништа знали, него баш зато што су размишљали од њој, и изнашли одговоре на питања која она поставља.

У случају да нисам сасвим јасан, изнећу два примера, оба у вези са идејама које су тренутно у моди међу врлим младим мислиоцима. Сви знамо да је Ниче заступао доктрину, коју су он и његови следбеници сматрали сасвим превратничком. Он је, наиме, тврдио да је општеприхваћени алтруистички морал – изум слабих, оних који теже да спрече јаке да владају над њима. Не слажу се сви савремени људи са тим, али сви мисле да је то ново и нечувено.

Можемо мирне душе претпоставити да велики писци прошлих времена, као што је Шекспир на пример, нису исповедали ову идеју, д аим једноставно никад није пала на памет. Али, ако завирите у последњи чин Шекспировог Ричарда III, тамо ћете у два реда наћи не само све оно што је Ниче имао да каже, већ и саме Ничеове речи. Ричард Грбави обраћа се, тако, својим племенитим велможама:

„Савест је реч коју само страшљивци користе
Смишљена најпре да јаке држи у страху“.

Као што рекох, Шекспир не само што је својом мишљу дотакао ничеанско право јачег – он му је знао цену и место. То место су уста помахниталог грбавца уочи пораза. Бес уперен против слабих одликује мрачне, сујетне и веома болесне људе; онакве какви су били Ричард или Ниче. Не треба, дакле, мислити да стари класици нису видели нове идеје. Видели су их, итекако; Шекспир је јамачно срео ничеанство, и видео га скроз, без остатка.

Навешћу још један пример: Бернард Шо у свом блиставом и честитом комаду „Мајор Барбара“ баца један од најжешћих изазова у лице пословичног морала. Кажемо да „сиромаштво није порок“. Не, одговара Шо, сиромаштво јесте порока, мајка свих порока. злочин је бити сиромах уколико можеш да се побуниш и постанеш богат. Онај ко остаје сиромашан јесте малодушан, сервилан или подао. По неким знацима, Шо и многи његови поклоници придају овој идеји превелики значај. Али, као и увек, нов је тај значај а не сама идеја. Још је Текеријева Беки Шарп знала да каже како је лако бити моралан са 1.000 фунти годишње, а тешко са само 100. Али, баш као и Шекспир, Текери не само да је зна за ту идеју, него је тачно и знао и њену вредност. Не само да му је пала на памет, већ је знао и где треба да се изрекне. Требало је да се помене у реплици Беки Шарп, жене промућурне и искрене, којој је, међутим, дубоко страно све оно што живот чини вредним. Њен цинизам, усмерен против уравнотежујућег мишљења леди Џејн и Добина, на свој начин је духовит и површно истинит. Цинизам Шоовог јунака, изречен са строгошћу проповеди, никада не може бити истинит. Није, наиме, истина да су крајње сиромашни људи – неискренији и понизнији од оних веома богатих. Бекине полуистине најпре су постајале помало настране, затим се у њих једва веровало, а на крају су се претвориле у лаж. У Текеријевом случају, закључак који нас интересује је истоветан са Шекспировим. Оно што називамо новим идејама само су крхотине старих.

Не ради се о томе да нека идеја није долазила Шекспиру на памет: долазила је, али је сретала тамо и многе друге идеје, кадре да и ње истерају лудост.

Гилберт Кит Честертон, СВЕ ИЗ МОГ ЏЕПА, (О читању, стр. 102-104), Бернар, Отачник, Београд – Стари Бановци, 2013. године
Изабрао, приредио и превео: Милан Рамадански

јеромонах Рома, КРАЈ ЈЕЛЕ

Ако се не обратитите и не будете као деца, 
нећете ући у Царство Небеско. (Мт. 18,3)

У тиху шуму пут ме води… 
Покрај јеле волим стати.
Ко да у детињство ходим ─
Свако треба да се врати.

Пада снежак и сликар-зима 
Осликава земљу сребром. 
У мени места за све има:
Душа нам се храни добром.

Све је добро, мирно ходам,
И творевине све су миле. 
Док одлазим у јелу гледам 
Удишући мирис смоле.

30. новембар 2022.
Скит Ветрово

јеромонах Роман

Препевао: Александар Мирковић 

Андреј Фурсов, ДОБА ЏОКЕРА

Период у који смо ступили – ново, четврто „Мрачно доба“ – потпуно је другачији него што је био пре 200 година.

У оваквим периодима мењају се односи између малих догађаја и група – и масовних процеса. Конвенционална наука полази од претпоставке да је друштво уравнотежен, стабилан систем. То је било некада. Заправо, специјалисти и у обавештајним службама, и у бизнису, и у математици, и у квантној физици, у сеизмологији, посебно, војној сеизмологији говоре да је „друштво – нестабилан систем“. И пошто је реч о нестабилном систему, посебно у „доба Џокера“ односно – самоорганизоване критичности, безначајни догађаји или деловања невеликих група могу имати најозбиљније последице.

Погледајмо сада европску историју од 1453. до наших дана. У нестабилне периоде спада раздобље од 1453-1648 . Датуми су условни, наравно. Генеза капитализма је у овој нестабилној ситуацији. Затим, 1789-1818, од почетка Француске револуције до тренутка када су Ротшилди први пут „савили“ три европске владе; прва структурна криза капитализма. 1871-1919 – друга структурна криза. И 1989. године је почела трећа структурна криза, сада већ системска и терминална. Погледајте, 233 године од 450 – нестабилна је ситуација. А професорско-профана наука их изучава као да је реч о годинама стабилности.

У „доба Џокера“ мења се принципијелно однос малих и великих величина. Бришу се границе између унутрашњег и спољашњег. Што је систем у већем дисбалансу, више је отворен. Шта значи лоше избалансиран систем? То је систем који се налази или у нестабилном стању, или у коме не функционишу институције а функционишу неформалне структуре. Ово је наша земља са вама. У Русији институције никада нису функционисале. Читава сложеност Руске Историје није на нивоу институција. Она се налази на нивоу неформалних и личних веза. И у томе су њене предности и мане.

Дакле, у таквим ситуацијама почињу да нарастају хаотична, осцилаторна кретања. Узгред, она су најопаснија за заштитне подсистеме. Замислите да имамо систем и да хоћемо да га „убијемо“. Где треба да ударимо? Узгред, као реакција на кризну ситуацију, ствар је дошла дотле да су се МИ-6 и ЦИА договорили са три факултета за историју британских универзитета да за њихове потребе припреме историчаре-специјалисте за специјалности којих нема у номенклатурама факултета за историју. То су systems historian, историчар система и investigative historian, историчар истраживач.

Systems historian је онај који треба да каже: „Овај систем треба овде ‚ударити‘ да би ‚умро‘!“ Одмах се распао. Или, обрнуто, ударати редом по овим тачкама да би се постепено распао. То јест, ситуација је дошла дотле да су специјалне службе, две специјалне службе, почеле да обучавају своје историчаре. То значи да традиционалне историчаре обучавају као специјалисте за трећу длаку у левој ноздрви.

Ако, рецимо, уђете у књижару у Лондону или Паризу, тамо ћете наћи, на пример, «Feminism studies». Али неће на полицама бити, рецимо, «Dominant elites» (истраживање елитних група). Узгред, од 1979. године у Америци није додељен ни један грант за проучавање владајућег слоја. Ни један! Према томе, најопаснији су за подсистеме заштите управо ова осцилаторна кретања. Питање: потребно нам је да ‚убијемо‘ систем; најрањивији је тамо где се његови недостаци концентришу. Ударимо по томе и систем се руши. Где да ударимо? Здрав разум каже: по заштитним подсистемима – специјалним службама и идеологији. Управо су се тако обрачунали са Совјетским Савезом. Но, истина, и КГБ је био присталица свих ових ствари. Али то је неважно! Принцип остаје. Заштитни подсистем је најрањивије место сваког система. Као имуни систем.

Зато је оснивач Римског клуба Аурелио Печеи својевремено рекао: „Да би смањили број становника на планети мораћемо или да драстично смањимо наталитет или да јако повећамо морталитет. При чему нам је потребно нешто што би ударило по имуном систему.“

Дакле, у оваквим ситуацијама, када се систем отвара, мала група у систему је способна да оседла ове процесе и усмери их према својим интересима. Она почиње да користи снагу спољашњег система за решавање унутрашњих проблема. И долази до потирања границе између унутрашњих и спољашњих фактора, настаје двојни субјект који почиње да слама тај систем.

Класика жанра – Фебруарска револуција, руско-британски субјект. Класика жанра – Перестројка. Она, додуше, није била двојна, већ тројна. Унутрашњи, руски субјект је био главни, плус неколико других. Односно, другим речима, ми се, када изучавамо нестабилне ситуације, сусрећемо се са ситуацијо којој је потребна принципијелно нова наука. И, узгред, прве теоријске кораке, према тој науци учинили су два руска математичара: Херников (истина, он живи у Шведској) – специјалиста је у области квантне информације. Он је предсказао кризу 2008.

У својим радовима показао је да у одређеном моменту тржиштем не управљају случајности, већ – врло добар термин – псеудослучајне закономерности. То јест, такве које не делују саме од себе већ их организује одређени субјект. Односно, са тачке гледишта система ово није случајност. А са тачке гледишта субјекта који дела то је закономерност. Ово је принципијелно нова ситуација. Други руски математичар, који је, нажалост, млад умро, Воеводски, разрадио је, уопштено, систем за распознавање псеудослучајних низова.

И, на крају, последње. Још једна ‚шала‘ везана за периоде нестабилности је нарастајућа вероватноћа мало вероватних догађаја. Са сваким новим мало вероватним догађајем вероватноћа понављања мало вероватних догађаја се повећава. Ово је принципијелно другачија анализа ситуације. Ако то не разумемо онда ћемо у кризним условим једноставно изгубити од спољашњег противника. Да, и од унутрашњег, такође.

Све ове нијансе је потребно правилно схватити. Рецимо, совјетско руководство у позном совјетском периоду ово није разумело. Не тако давно, Александар Андрејевич Проханов је написао сјајан роман под насловом „ЦДЛ“. Централни Дом писаца. Реч је о догађајима из августа 1991. године. И све то без метафизике, уобичајене за Александра Андрејевича. Ова књига је једноставно његова историја. Он приповеда како је летео са будућим организаторима Државног комитета за ванредне ситуације у Нову Земљу. Званично је тако објављено, а заправо ови људи су одлетели далеко од Москве да би се договорили шта да раде. И он пише да је иза ових људи стајала флота, армија, КГБ, но њих није напуштала забринутост и узнемиреност због осећања да су већ све изгубили. Они су навикли на праволинијско деловање, али нису имали сатанску истанчаност својих опонената у Русији, у британској и америчкој обавештајној служби. И то је заиста тако. Но, ствар је у томе што је то била и најизразитија карактеристика и наших друштвених руководилаца крајем осамдесетих година, када се већ све рушило, а они ствари посматрали на стари начин. То и јесте ограниченост професорско-профане науке и она је за нас данас опасна.

Другим речима, ступамо у епоху у којој је потребно да традиционалне форме знања, чак и ако их користимо, узимамо врло опрезно, са великом резервом. А, уопштено, потребна је принципијелно нова наука, принципијелно нове научне структуре које ће у себи сједињавати принципе деловања аналитичких структура специјалних служби и научних институција. Ја то зовем когнитивно-обавештајне структуре. И, у принципу, ништа није немогуће, све то може да се уради. И то уз мало напора. Само је потребна воља и заинтересованост, мотивација.

У постојећим савременим структурама ово је немогуће учинити. Зато сам 2017. године напустио Академију наука, а 2019. и МГУ. И бавим се својим институтима у којима могу да радим са онима са којим радим. У којима није потребно расправљати о неким питањима са људима који их не разумеју добро. Односно, другим речима, потребна је нова наука, нове дисциплине, нове структуре.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: ИЗВОР: https:/ /dzen.ru/a/Y5pLCM_krRud_IqA

Фјодор М. Достојевски, МУТНО ВРЕМЕ

У мутном времену колебања или прелаза свакад и свуда се појављују разни мали и ништавни људи. Ја не говорим о такозваним „првацима“, који хитају испред свих; (главна брига је то: испред свих) ка неком циљу, макар и глупом али одређеном. Ја говорим баш о талогу. У сваком прелазном времену се јавља тај талог, људи не само без икаквог циља већ без икаквог мисаоног обележја; људи који собом, и свом снагом изражавају само немир и нестрпљење. Међутим, тај талог, и не несвесно, готово увек потпадне под команду оне мале гомиле „првака“ која ради с одређеним циљем, и та гомилица онда цео тај олош тера онамо куд јој је воља, само ако се, то јест и она сама не састоји из оличених идиота, што се, уосталом, такође дешава… У чему се састојало то наше мутно време и зашто је код нас настало прелазно време, и у чему је оно било – ја не знам, а мислим да не зна нико, осим, ваљда, оно неколико дошљака. Међутим, тада је најгоре ђубре од тих малих људи имало над нама преимућство и они су почели да критикују све што је свето иако пре тога ни уста нису смели отворити; а људи први међу првима, који су дотле срећно држали првенство, одједанпут су почели њих да слушају, а сами да ћуте а други неки да се најсрамније церекају. Некакви Љамшини, Тељатникови; Јевреји са невеселим али охолим осмејкивањем; путници-смешљивци, па некакви песници из престонице са некаквим „правцем“; и поети који су у замену за правац и дар ишли у подђовкама (врста горње одеће, дуже или краће, прим.прев.) и мазаним чизмама; мајори и пуковници који исмевају бесмисленост свог позива и готови су да за коју рубљу више сместа скину сабљу да да се увуку за писара на железничкој прузи; па генерали пребегли у адвокате; неки трговци који се просвећују и преображују; небројени семинаристи, жене представнице женског питања – све је то нагло узело маха, и то над ким? Над клубом, над угледним чиновницима, над генералима са дрвеном ногом, над нашим најозбиљнијим и најнеосвојивијим женским друштвом.

Фјодор М. Достојевски, ЗЛИ ДУСИ, књига II (стр. 164-165), ИП РАД, Београд, 1976.
Превод: Косара Цветковић

Андреј Фурсов, ЗАПАДНА НАУКА СКРИВА РЕАЛНОСТ

Навикли смо да западну науку сматрамо универзалном, конкретно њену тријаду Економија-Политикологија-Социологија. Истина, она је много постигла, но, у суштини, обухвата период – будимо максимално дарежљиви – од 1750-2000 године, 250 година. Чак и у том периоду она не обрађује главно: шта одржава западни систем, шта представља камен-темељац капитализма, капиталистичког система. Јер, то није држава и то није капитал. Оно, о чему ћу говорити, јесу структуре које оваплоћују у себи основне противречности капиталистичког система.

Капитализам је економски јединствен светски систем. Целина. Робни ланци не знају за границе. А политички ово није јединствена целина, већ збир појединачних држава. У крајњој линији, тако је било до 1648. до Вестфалског мира, и, како-тако до данас и поред тога што све пуца по шавовима, криви се, изопачује, уз крикове, но некако тај систем опстаје. Да, он ће умрети кроз 20-25 година, може бити и раније зато што се сада све брже одвија. Но, сада је ту.

И тако, имамо троструку противречност:

1. Капитал – држава.
2. Политика – економија.
3. Целовитост – сумарност.

Погледајмо. Елемент који формира капиталистички систем је његова владајућа група – капиталисти који се не поклапају увек са буржоазијом. Дакле, капиталистичка класа – северноатлантска – посебно финансијска буржоазија, увек има интерес изван граница своје земље. Од самог почетка. И да би реализовала овај интерес, она мора да наруши законе и своје и туђе земље.

Једном-двапут то може да прође. А онда ће их ухватити за врат и у затвор. Значи, крупна буржоазија има историјску потребу – другачије она не може да функционише – да поседује надржавне структуре. То је А. Б: оне морају бити затворене. Не тајне, већ затворене. И В: оне морају имати нешто као своју квази-идеологију.

Претпоставимо да уопште не знамо за ове организације. Чисто теоријски израчунали смо да капитализам није пар – капитал-држава, већ троугао. Капитал, држава и затворене структуре наднационалног споразумевања и управљања, које оваплоћују целокупне и дугорочне интересе капитализма као система, ограничавајући интересе капитала.

Не инсистирам да је следећа дефиниција капитализма – једина, али код нас, због нечега, многи мисле да је капитализам – својевоља капитала. Ништа слично томе! Капитал је постојао и пре капитализма и постојаће и после њега, у епохи дигиталних платформи. Но, капитализам је нешто друго. Коректније би било рећи да је капитализам такав систем који обезбеђује сталну акумулацију капитала (у времену) и његову експанзију (у простору). И у исто време га ограничава у његовим дугорочним и целокупним интересима. Граничници су затворене групе и структуре.

Када се код буржоазије појавила таква потреба она ништа слично у рукама није имала. И по принципу: „Кувај чорбу од оног што имаш“ дохватили су прво што им се нашло под руком – масонске структуре. Масонске структуре су постојале у XVII веку. Но, званично се сматра да су створене 1717. године.

Узгред, у католичким школама у Немачкој, на првом часу, учитељ прилази табли и пише: „1517, 1717, 1917“. То су три појављивања антихриста у свету. 1517 – јасно је ко: Лутер је закуцао своје тезе. 1717 – масонске организације. 1917 – Социјалистичка револуција. Ниједна политикологија се на бави изучавањем ових структура.

Дакле, прво су масонске структуре. До данас се могу срести људи који кажу: „Масони управљају светом“. Заправо, историја масонског успона се завршила средином XIX века, када су победиле све масонске револуције, када је дошло до подржављења масонства. После тога масони су се борили само са дивљим ложама. И до средине XIX века са карбонарима. То је све, проблеми су решени. Нови проблеми су настали крајем XIX века.

Потребно је рећи да је еволуција затворених структура потпуно у корелацији са етапама развоја капиталистичког система. Нова етапа је наступила крајем XIX века. То је оно што марксисти називају епохом империјализма. Јавила се потреба за новим структурама. Пре свега, оне су створене у Немачкој – Geheimes Deutschland, Тајна Немачка. Одговор Британаца било је Друштво Родс-Милнера. Затим, у послератном периоду, када се поново појавила потреба за новим структурама створен је овај несрећни клуб Билдерберг… Но, никле су и заиста озбиљне организације. На пример, веома озбиљна структура која је одиграла велику улогу у рушењу Совјетског Савеза је – Le Cercle. О њој постоје свега две књиге, једна на енглеском, друга на француском. Јер о Билдербергу сада само лењивци не пишу, то је неозбиљно.

Нова етапа – нове структуре. Наступила је нова етапа, везана за терминалну кризу капитализма. Биће врло занимљиво посматрати настајање нових структура. Иако се сада процеси, очигледно, одвијају другачије, као међусобно прожимање онога што се зове «deep power» – „дубока власт“; термин „дубока држава“ није одговарајући. Држава је формализована структура. Овде је реч управо о дубокој власти која се сада слива са овим структурама.

Даље. Чиме се још не бави наука која изучава власт у капиталистичком систему. На пример, фактор језуита. Затим: специјалне службе као аутономни играчи. Средином седамдесетих година Хантингтон, о којем не треба судити по будаластој књизи „Сукоб цивилизација“ коју је специјално написао као концептуални вирус и пустио да будале за њим потрче. Хантингтон је врло озбиљан човек. Да би схватили колико је озбиљан погледајте његову књигу, чини ми се из 1959. године, „Војник и држава“. Сјајно! А средином седамдесетих написао је тајни извештај у којем је показао како су се специјалне службе Запада преоријентисале са државе на транснационалне корпорације и са државно-монополистичке буржоазије на корпорократију.

Овде је криминал. Криминалом се код нас баве криминолози, али не и специјалисти за капиталистички систем. Иако постоје две француске књиге «Capitalisme criminel». У њима је веома добро показано да 50% банака у капиталистичком систему опстаје захваљујући прању новца. И ово је реалност коју треба разумети и због тога је потребно изучавати. Веровати професорско-профаној науци која не даје знања о реалном свету данас је опасније него икад.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /dzen.ru/a/Y5YWpF0iZFtdLnE2

Фридрих Шлегел, РАЗГОВОР О ПОЕЗИЈИ

Поезија зближава и сједињује нераскидивим везама све душе које је воле. Мада оне уосталом у свом животу траже најразличитије ствари, неке потпуно презирући оно што је за друге светиња, и мада не цене нити примећују једна другу, остајући вечно туђе, у овој сфери оне су ипак сједињене и успокојене вишом чаробном моћи. Једна муза тражи и налази другу, а сви потоци поезије се сливају у велико заједничко море.

Разум је један једини, и то исти код свих; али како сваки човек има своју сопствену природу и своју сопствену љубав, тако свако у себи носи и своју поезију. Она мора да живи с њим с таквом извесношћу с каквом он јесте оно што јесте, само да би у њему било нешто исконско. И никаква критика не може и не сме да му отме његово сопствено биће, његову најскривенију снагу, да би га прочистила и преобратила у неки лик без духа и смисла, као што се глупаци труде не знајући шта хоће. Али висока наука праве критике треба да га подучи како треба да се формира у самом себи, и пре свега она треба да га научи да постигне и другу самосталну форму поезије у њеној класичној моћи и обиљу, како би цвет и језгро страног духа постали храна и семе његове сопствене фантазије.

Никада неће дух, који познаје оргије стварне музе, доћи до краја на том путу, и неће уобразити да га је достигао јер никада неће утолити своју жудњу, која се вечно поново рађа из самог обиља задовољења. Неизмеран је и неисцрпан свет поезије, као што је то жива природа биљкама, животињама и створењима сваке врсте, боје и облика. Чак и човеку са свеобухватним видокругом неће бити лако да у потпуности обухвати та уметничка дела или природне творевине, која имају облик и носе име поетских дела. А шта су они у поређењу са безобличном и несвесном поезијом, која дише у биљкама, зрачи у светлости, осмехује се у детету, трепти у цвету младости, пламти у грудима љубљене жене? – А она је исконска, првобитна поезија без које, разуме се, не би било поезије речи. Па и сви ми, људи, имамо вечно само један предмет и материјал свих наших активности и радости – јединствену поетску творевину божанства, чији смо део и цвет и ми – Земљу. Ми смо стога способни да чујемо музику бесконачног музичког механизма, да разумемо лепоту песме, зато што и у нама живи део песника, искра његовог стваралачког духа, никада не престајући да пламти тајанственом силом под пепелом безумља које смо сами створили.

Излишно је да се неко, на пример уз помоћ разумних речи и поука, труди да сачува и развије поезију, или пак да је најпре породи, створи и да јој да строге законе, како би то желела да учини теорија уметности поезије. Као што језгро Земље само себе покрива разним творевинама и биљем, као што је живот сам изникао из дубине и све се испунило бићима, која су се с радошћу оплођавала, тако се и поезија сама расцветава из невидљивих исконских сила човечанства када је дотакне и оплођује животворна луча божанственог Сунца. Само форма и боја могу да репродукују грађу човека; тако се, у ствари, о поезији може говорити само поезијом.

Свачији поглед на поезију је истинит и добар, уколико је то и сама поезија. Али као што његова поезија, управо зато што је његова, мора да буде ограничена, тако и његов поглед на поезију не може бити другачији него ограничен. Несумњиво, то дух не може да издржи стога што он, сам то не знајући, ипак зна да ниједан човек није заправо само један човек, већ да заиста и стварно може и треба истовремено да буде читаво то човечанство. Зато човек, уверен да ће увек наћи себе, увек поново излази из себе самог да би потражио и пронашао допуну свог скривеног бића у дубини неког другог. Чин исказивања и зближавања јесте дело и снага живота, а апсолутни завршетак је могућ само у смрти.

Зато и за песника није довољно да се у трајним делима остави израз његове самобитне поезије, онакве каква му је урођена и какву је он усвоји. Он треба да стреми вечном ширењу своје поезије и свог погледа на њу, да је приближи највишој поезији која је уопште могућа на земљи, и да се стара да на најодређенији начин повеже свој део са великим циљем, јер би умртвљујуће уопштавање довело управо до супротног.

Он на то може да оствари ако пронађе средиште захваљујући општењу са онима, који су средиште такође пронашли, али са једне друге стране и на један други начин. Љубави је потребно узвраћање љубављу. Па и за правог песника општење са оним који само играју на шареној површини може да буде благотворно и поучно. Он је дружељубиво биће.

Фридрих Шлегел, РАЗГОВОР О ПОЕЗИЈИ, ИП Рад, Београд, 1992.

Милован Данојлић, РУСИЈА, НАША ДАЛЕКА МАЈКА

Има људи који се сете Бога тек онда кад западну у невољу, кад их стигне болест или какво друго зло. Као да Вишњи трајно обитава на дну понора и безизлаза; као да нас, никуд се не мичући, тамо у сваком тренутку чека. Сатерани у шкрипац, одједном се суочимо са Сведржитељем живота: падну преграде, сруше се зидови, разиђе се магла свакидашњице, исцелимо се од духовне запуштености и лакоумне безбриге… Како се брзо успоставља занемарена пријатељска веза, како се лако излази из тупости и безверја! Дешава се једно, да тако речемо, природно чудо: лутајућа честица открива непомерљиво средиште постојања, одриче се слободе безверја у којој се није усрећила. Незахвална деца су увек добродошла у родитељски дом.

Колико смо горди кад нам добро иде, толико смо смерни и уразумљени кад се нађемо у невољи. Стање егзистенцијалне угрожености нас је, од пре двадесетак година, навело да почнемо отварати очи. Преко ноћи су се напуниле цркве.

Напоредо са небеским заштитником, који у атеистичкој држави беше пао у немилост, потражили смо ослонац и у јединој земаљској сили на коју смо историјски упућени, иако за њу, као ни за Небеског оца, у другој половини протеклог века нисмо много хајали. Мислим, наравно, на Русију. Жестина нагло пробуђене вере и наде која се данас полаже у њу карактеристична је за обраћенике. Наше нагомилане потребе тешко је задовољити, наша очекивања још теже испунити. Пошто је најновији подстицај за обнављање веза дошао од нас, добро ће бити да се у разматрању наших односа понајпре позабавимо собом, нашим држањем у ближој и даљој прошлости. Оно што разумни људи, данас, од Русије очекују није конкретна помоћ, мада би нам она, каткад, још како ваљала. Са извесним правом, са добрим разлозима, ми с те стране очекујемо разумевање, и углавном га добијамо. А да ли смо га, и како, показивали према њој? Као што нас је растућа животна угроженост упутила према небеском Творцу, тако нас је неповољан развој домаћих и спољашњих прилика окренуо према узвишеној и светој православној земљи. А на коју смо страну пре тога гледали, откуда, и данас, кад губимо колевку државе, очекујемо срећу и спасење? Рачунамо с Русијом, и тај нам се рачун чини природан и саморазумљив; а може ли она рачунати на нас? Докле ће садашње осећање топле наклоности према њој трајати?3акључили смо, одједном, да на свету немамо никога ближег, а она, осим нас, има и других обавеза и брига.

ОДВОЈЕНИ ОД ТЛА, ИЗБАЧЕНИ ИЗ ИСТОРИЈЕ

Међуупућеност две земље и два народа храни се подземним струјама и соковима много јачим и живороднијим од међудржавних односа, од повремено подударних, други пут неускладивих опредељења и рачуница. Ова димензија духовне повезаности данас се омаловажава као идеалистичка илузија; смеће се с ума да илузије могу имати знатну материјалну снагу, поготово ако поседују извесно рационално језгро. Тамо, у том идеалном простору, сви су људи и народи равноправни; у земаљској, политичкој стварности нема равноправности. Не смемо губити из вида нашу величину, снагу и значај. Ми смо мали народ, па бисмо наше тежње и очекивања морали усклађивати са том истином. Положај и одговорност Русије битно се разликује од нашег положаја и наших дужности. Русија на страну, ово је повод да се упитамо: Где смо ми, у последњих пет-шест деценија, стајали, где стојимо, колико смо поуздани као савезници и сапутници, о пријатељству да не говоримо. Они о нама не знају много; а шта ми о њима, данашњима, знамо, из којих извора црпемо наша знања? И поред језичке блискости и судбинске везаности у неким пресудним тренуцима историје ми смо се, у мирнодопским раздобљима, најчешће окретали на супротну страну. Власт, која је 1945. године успостављена захваљујући совјетским тенковима, убрзо је потражила савезнике с оне стране Атлантика. Списе руских дисидената смо преузимали од западноевропских издавача, иако су разумљивији. У праћењу руских друштвених и културних збивања било је свакојаких неравномерности и произвољности. У првим послератним годинама пажња је била посвећена писцима соцреалистичког смера. У некима од њих сам, признајем, уживао, не знајући да грешим против доброг књижевног укуса. У Београду је, тада, започето штампање „Сабраних дела Максима Горког“ – подухват, због сукоба између Дедиња и Кремља, никад није окончан. Горки је, потом, доспео на листу непожељних аутора; око 1970. године у Паризу су се могле набавити књиге његових приповедака, али не и у Београду. Дела А. Солжењицина, Сахарова, Надежде Мандељштам, Зиновјева, Војновича, Бродског и многих других најпре су излазила на енглеском и француском језику, да потом и ми схватимо њихову важност и предочимо их нашој јавности…

Историјски ломови и заокрети подложни су различитим оценама и тумачењима. Кад је у питању биланс руско-српских односа, уочљива је склоност ка умањивању руских заслуга, да би се оправдала прозападњачка оријентација извесних политичких кругова. Наглашавају се ситуације у којима је помоћ званичне Русије изостала, док се примери пожртвованости прећуткују. У свим раздобљима наших односа могу се наћи докази и за повољну, и за неповољну процену; од тренутних рачуница зависи на шта ћемо усредсредити пажњу. Ако у Првом српском устанку важност наше зближености није осећао Родофиникин, Хајдук Вељко Петровић је добро знао ко му је главни ослонац и савезник. Једна од одредби мира у Кучук-Кајнарџију из године 1774. озваничила је покровитељство Русије над хришћанима у Турској, и та је обавеза, посебно према Србима у Црној Гори, дуго поштована. Пишчевић и Црњански су, на истој страни, видели заклон од турског насиља и аустријског унијаћења, Лав Толстој је оштро осудио окупацију Босне и Херцеговине, док су Солжењицин и Зиновјев дигли глас против НАТО бомбардовања. Године 1876. Русија шаље оружје и добровољце, a годину дана касније званично улази у српско-турски рат. Ушла је у Први светски рат делимично и због нас, а захваљујући интервенцији цара западни савезници су били принуђени да се побрину о ономе што је, после преласка преко Албаније, остало од наше војске. И у Другом светском рату имали смо истог непријатеља. Идеолошка позлата на страну, руски војници су, напредујући према Берлину, ослободили Београд. Хитлер једино од Срба није тражио да шаљу војнике на Источни фронт, знајући да од нас, тамо, не би имао користи. Део југословенских комуниста, пре свега српских, одбио је 1948. године да се придружи антисовјетској хистерији, колико из догматске заслепљености, толико и због неизлечивог русофилства, за шта је платио цену у крви…

Прошлост нас је оптеретила искуствима која олакшавају споразумевање; ожиљци робовања под Татарима и Турцима упозоравају нас на опрез према новим могућим освајачима и поробљивачима. Они су, у протекла два века, у више наврата кретали на нас, па се и данас, сад скривеније, сад јасно, наслућују припреме за сличне подухвате. Походи на Исток по правилу иду преко нашег балканског тла. Друго заједничко искушење које нас је и зближило и удаљило везано је за покушај изградње праведнијег друштвеног поретка. Без обзира на слом пројекта обележени смо надом уложеном у тај подухват, као и насиљем које га је пратило. Искуства, стечена у раздобљу револуционарног преврата и изградње социјализма, уздигла су нас како над вером у могућност лаког и брзог побољшања животних услова широких маса, тако и над безнађем оних који не виде излаз из беспућа. Захваљујући неуспелом социјалистичком експерименту, ми знамо више и просуђујемо мудрије од просечног житеља планете. Злочини, почињени у име племенитог и недостижног циља, затамњују, али не поништавају лепоту неоствареног идеала. Одвојен од конкретног тла, избачен из историје, он и дале лебди у простору где људски снови од искони чекају на испуњење. Тежња ка изградњи праведнијег и уљуђеног друштва, где ћe одговорност према слабима потиснути дивљачку саможивост усамљеника, није случајно дошла до тако јаког изражаја код највећег словенског народа. Његова дубока душевност, племенитост и широкогрудост добиле су несрећну – уосталом западњачку – идеолошку надградњу; има грешака које ситне душице никад неће починити. Русија је, у модерном добу, себе понудила као жртву за опште спасење. Из пораза велике замисли могу се извући бројне корисне поуке, најмање оне до којих су дошли победници из – Хладног рата. Она је у Другом светском рату дала одлучујући допринос одбрани цивилизације од дивљаштва. Тај се допринос годинама свесно умањује и потискује у заборав. На место, где је нацистичкој армији сломљена кичма подсећају нас, данас, називи једног париског булевара и једне станице подземне железнице. Силе којима је Русија препустила победу у Хладном рату, у двадесетак година победничког славља и ратних похода у свим правцима, стигле су у ћорсокак, да би у овом часу, себи и целом свету, претиле катастрофом незамисливих размера. Нови светски поредак завршава у привредном, финансијском, моралном и еколошком хаосу.

СИСТЕМ БЕЗ ПРЕСЕДАНА

А ми? У великом хладноратовском сукобу ми смо, у овом делу Балкана, играли прилично неславну улогу. У годинама кад се руски народ, у условима ограничене слободе говора и мишљења, по цену великих одрицања и страдања, чупао из заосталости, постижући завидне успехе у школству и здравству, у индустријализацији и у освајању Космоса, ми смо упражњавали извесне половичне видове слободе, критиковали недостатке совјетског система поштујући, у кући, неприкосновени култ личности, ликовали над руским сиромаштвом примајући америчку војну и материјалну помоћ која нам је слана искључиво зато да бисмо одржавали део безбедносног кордона према Русији…Снабдевеност робом широке потрошње платили смо уступањем свог геостратешког положаја; пред ретким гостима из братске Русије хвалили смо се фармеркама и шушкавцима купљеним у Трсту.

За овакво држање могу се наћи и неке олакшавајуће околности, али мало доказа који би ишли у прилог колективне озбиљности и зрелости. Сукоб између две партијске врхушке није био сукоб између два народа. Остаје чињеница: кад је Русима било најтеже, ми нисмо били са њима, па нам ни излазак из тог раздобља није био истовремен и истосмеран. Узнапредовавши пре времена, на несолидним основама, према слободи, ми смо се у тренутку распада идеолошке матрице нашли у празнини; спорији, јачи и тежи од нас, Руси су у демократију ушли чвршћим кораком. Југословенска независност, уздизана на Западу, показала се, са сломом државне заједнице, као тужна самообмана и пролазна лаж.

cРуским мислиоцима, писцима и научницима то је лакше успевало већ и зато што је њихов удео у изградњи европске и светске цивилизације незаобилазан, па са светом разговарају на равној нози, што, разуме се, није наш случај. Уза све разлике ми смо, психолошки, у сличном положају: Европа нас истовремено привлачи и одбија, надахњује и угрожава. Достигнућа тзв. „слободног света“ ми смо, у бившем режиму, прецењивали, узимали их озбиљније од грађана који су их у свакидашњици уживали… Кад се ствари гледају из даљине, у очи падају пре свега светле тачке.

И онда је испливала пуна истина. Од пословичне сналажљивости наших управљача, од вештине седења на две или више столица, ми у последњем збиру нисмо видели никакве користи. Као мали лукавци сами себе смо надлукавили, поливач је себи сручио кофу воде на главу. Победник из Хладног рата нас је пустио низ воду, одбацио нас као ислуженог савезника, а ни са губитником нисмо били у истој ситуацији; он нам, у први мах, ништа није дуговао. Ни радост ослобађања од идеолошког једноумља није нам била заједничка. Ми смо своје прерано, делимично ослобађање утрошили на самозаваравање, градећи „систем без преседана у светској историји“, па смо тако и завршили, у празнини, без сапутника и пријатеља. И ратна и мирнодопска савезништва држе се на постојаности и оданости; Запад нам, и поред силних унутрашњих противречности, за то даје пример. Коме смо ми, у часу слома, кад је пао Берлински зид, били истински верни, с ким смо могли рачунати? С Русијом свакако не; часовници су нам показивали различито време. Пријатељи с друге стране континента, који су нас храбрили на нашем оригиналном путу у социјализам, убрзо ће показати своју лешинарску ћуд. Узгред речено и наше митско пријатељство са Француском није неговано онако како то пријатељевање захтева. У време кад се Француска ослобађала од колонијалног наслеђа, Југославија је слала помоћ алжирским побуњеницима. Брод који је превозио оружје у Алжир звао се Србија.

Оставши сами, прошли смо како смо прошли. Над нама је извршено опитно растурање државе, што је Русији послужило као опомена.

РУСОБИЈА И СРБОФОБИЈА, РУКУ ПОД РУКУ

He патим од ирационалног поверења ни у кога и ни у шта; ми се од Русије удаљавамо, увек, на вештачки, а зближавамо се на природан начин. У трговини и економској размени нема љубави. Не сумњам у способност наших трговаца да процене шта им се исплати, шта им се не исплати. Од руских трговаца најближи ми је онај из поеме Михаила Љермонтова, чини ми се да се зове Калашњиков. Однос између велике и мале државе, и под најбољим претпоставкама, није једноставан. Несразмера у величини, положају и међународним обавезама увек ће постојати. Велика држава је незгодан партнер и кад је пријатељски наклоњена малој држави. Њени интереси су такви да их не можемо лако и безусловно следити, али можемо, и морамо, ублажавати размимоилажења. У привредној сарадњи немамо разлога да према Русији будемо строжи него према западним партнерима. У нашој Скупштини нису претресани многи неповољни уговори и конвенције које намеће Европска заједница, али се зато сарадња са руским улагачем у Нафтној индустрији непрестано испитује и ставља под сумњу. Изнад трговине и технологије, пре и после свих рационалних мерила, стоји осећање веће или мање блискости. Наша упућеност на прву словенску и православну земљу је објективна чињеница. Можемо имати, као што смо око 1950. имали, најгоре могуће међудржавне односе, та упућеност остаје и опстаје. Русија је тамо где је одувек била, где ће увек бити; ми се, овде, на балканској ветрометини, врпољимо, окрећемо јој леђа кад год нам дуне мало повољнији ветар у једра, градимо се напреднији и модернији, а враћамо јој се кад се нађемо у шкрипцу. Нисмо научили да рачунамо на дуге стазе, лако се заносимо и још брже разочаравамо, поводимо се према ћудима климе. Нико нам, са стране, неће истерати на чистац оно што у себи, код куће, нисмо рашчистили. Вишње силе помажу предузимљивима, онима који и сами улажу неопходне напоре. Одустали смо од наше резолуције у Генералној скупштини, препустивши нашу бригу представнику Руске Федерације у Савету безбедности. И како да нас, овакве, данас, неко узима озбиљно?

Живећи на Западу више од тридесет година пратио сам расположења и очекивања што га тај део континента гаји према својој источној половини. Поред поштовања што га упућени и добронамерни људи гаје према руском народу, привредној моћи земље и културним достигнућима која допуњују и знатно обогаћују европске концепте, у политичкој сфери, и у послушним јавним гласилима уочљива је непрестано присутна зла воља, начелно неповерење, инсистирање на негативним појавама у руском друштву (криминал, убиства јавних личности, чега има свугде у свету), уза шта је ишла и отворена подршка чеченским побуњеницима, уз прећуткивање извесних успеха у смиривању ситуације у Грозном, руски председник се представља као диктатор, као настављач најгорих самодржачких традиција; медији су према њему строжи него према совјетским вођама из друге половине 20. века. Кампања се распламсала од часа кад се он одупро распродаји привредних богатстава земље из првих година приватизације, њеном довођењу у зависан положај преко експонената страних компанија. О тајкунима који су то покушали и завршили у затвору пише се као о херојима и апостолима демократије пострадалим у борби за узвишене идеале, то јест за критичарима врло корисне циљеве. Правац којим је у текућој деценији кренула земља изазвао је на Западу велико разочарање и негодовање. Процес уништавања и срозавања Русије, започет са распадом CCCP-a, чинио се незаустављив. Тај процес је топло поздрављен са обе стране Атлантика. Штампа је са симпатијама пратила посртање државника на чији су несигуран ход утицале колико несређене унутрашње прилике настале распадом свих структура, толико и пиће именовано, из милоште, деминутивом. Локални бизнисмени, ученици дрчних чикашких момака, слављени су као обновитељи демократије, тј. либералног капитализма, у годинама његовог кратковеког и плиткоумног тријумфа. Зловоља према данашњој Русији иде до смешних, апсурдних крајности. У извештајима o изборним резултатима много већа пажња се посвећује маргиналцу који добије 2-3 одсто гласова, него ономе коме 60 одсто грађана укаже поверење…

Овакав став према Русији продро је неосетно и у шире масе: по природи ствари слабо обавештене, оне знају да с Русијом „нешто није у реду“, и то је знање довољно да се оправда и прихвати пракса војног заокруживања тог кужног простора.

А. И. Солжењицину, после громке осуде бољшевичког тоталитаризма, није требало много времена да се суочи са опасношћу коју, за слободу и духовно достојанство човека, носи либерално-демократски тоталитаризам. Њему се, уз то, открила и једна још мучнија, болнија истина: да се иза антикомунизма, и антисовјетизма у чијем је раскринкавању здушно учествовао, крила најобичнија русофобија. Од тренутка кад је указао на то, слављени дисидент је постао непожељан саговорник и сувишан гост, приватно лице које о свом трошку у Вермонту исписује сагу о страдању свог народа у 20. веку.

Све се ово, унеколико, тиче и нас, наших виђења и процена. Део наше штампе, свесно или несвесно, преузима амалгам начињен на Западу, где се под изговором политичког неслагања оживљава вечно неповерење, па и мржња према Русији. Наше замерке руском политичком систему – који свакако није савршен – нису наше. Ми их, као и у годинама антисовјетске хистерије средином прошлог века, преносимо из страних пропагандних центара. У тим се центрима русофобија и србофобија гаје у подједнакој мери, с тим што je србофобија поред мржње испуњена презиром, a русофобија страхом, и што је наша неповољна слика делимично у вези са верском, духовном и расном повезаношћу са руским народом. Наша нагонска, несвесна спремност да у одсудном часу станемо на страну велике словенске земље добро је позната тим круговима, и рачуна се у тешку кривицу.

И РУСИ СУ СРБИ, САМО ШТО НЕМАЈУ КРСНУ СЛАВУ

Русија je за нас, пре свега руски народ, његова култура, његово православље. Непорециво је братство два језика, сестринство два писма, као и заједништво обраћања врховном бићу Васионе. Радећи, својевремено, као наставник нашег језика у Француској, увидео сам да без јаког руског језика на Катедри за славистику нема места за српски, а богами ни за друге словенске језике. Уз руски, пролазимо, некако, и ми.

Енглеском језику, који је преплавио планету, широм су отворена врата наших школа. Разумљиво је да је енглески данас незаобилазан, али би, у заснивању школских програма, ваљало уважавати и нека друга мерила. Избор по сродности користан је на други начин, отвара перспективу за самосагледавање. Тај братски језик који не знајући познајемо, па га ко зна како и откуд разумемо, похрањен је у нашим генима, у прасловенским маглама, у корењу Крањчевићевог древног дуба. Учећи га, научићемо понешто и о себи.

Летопис главног тока новије историје обележен је нашим удаљавањем од Русије. При том смо се држали простодушног поверења у апсолутну предност западноевропског концепта демократије. Бомбе из пролећа и лета 1999. године су нас пробудиле из варљивог сна. А ето, неки и даље траже пријатеље међу онима који су нас у 20. веку шест пута бомбардовали; истовремено смо неповерљиви према земљи која нас никад није напала. Ако нам није помогла кад год смо очекивали, није нам ни одмагала. Онима који су нас пре дванаест година дивљачки напали злочин је великодушно опроштен или се не помиње, а Русији се и даље замера што ослабљена и лоше вођена, није због нас ушла у сукоб светских размера. Она је крива што је повукла своје војнике са Косова, не желећи да уђе у састав окупаторских снага.

Попут људи који се сете Бога кад западну у велике тешкоће, неки се међу нама сете Русије кад их снађе несрећа, кад почну временске непогоде. Зато се, ваљда, код Ниша и гради невелики аеродром. Чусмо, недавно, потресно обраћање Великој Мајци и старшему брату са великог београдског стадиона. Препознајемо и припознајемо братство пошто смо се, батргајући се по свету прехладили, огладнели и ожеднели. Док нам је било добро, нисмо много хајали за Мајку. Срећом, она је довољно јака да не обраћа пажњу на наше незрело понашање.

Срели смо се у давно време, још онда кад је један руски калуђер навео Растка Немањића да се замонаши не одвративши, при том, поглед од земних потреба свога народа и своје државе. И у најглувљим раздобљима историје ћирилска слова, посејана од Бихаћа и Владивостока, држала су везу између нас. Пушкина, Гогоља, Толстоја, Достојевског и Чехова читамо као домаће ауторе; српски реалисти су незамисливи без руских узора, и Светозар Марковић без Чернишевског; Мајаковски је био барјак наших левичара, а Јесењин, у Пешићевом преводу, водећи песник сентименталне, народњачке боемије. Русија је наш природни духовни простор, свеједно да ли га препознајемо у њеним великим писцима и мислиоцима, на платнима Кандинског, у музици Чајковског и Римског Корсакова или у филмовима Андреја Тарковског.

Вековима тако далека, и тако блиска, она је све што данас имамо у свету, што нам недостаје. Велика Мајка понекад превише рачуна са нашом способношћу да се сами сналазимо у бурама и вртлозима, прецењује нашу памет, то јест нашу снагу, без које памет не вреди много. Она нас штити и кад нас, обузета својим бригама, не види и не чује. Толико смо блиски да нас понекад одбија та безизлазна, неизлечива близина. Русија нас разуме и кад нас не види, а не види нас увек, јер смо одвећ мали, превртљиви и својеглави.

На питање које поставља један Чеховљев лик из приче „Шведска шибица“: „А Срби се побунили опет! He разумем, шта им то треба!“ могли бисмо, данас, овако да одговоримо: Бунећи се, показујемо да смо живи. Подсећамо да нас, иако смо мали као дечак из Кочићеве приче „У мећави“, још негде има.

Нека Бог чува Русију, па макар нам никад никакву помоћ не послала. Она нас штити својим постојањем, благословеним пространством.

… Деда моје супруге својевремено је сасвим озбиљно изрекао речи које, по мерилима нашег обичног света, изражавају суштинску повезаност два народа:
„И Руси су Срби, само што немају крсну славу“.

Излагање на научном скупу „Русија и Балкан у савременом свијету“, одржаном у Бања Луци, 9. децембра 2011. године

ИЗВОР: https: / /www.pecat.co.rs/2011/12/milovan-danojlic-rusija-nasa-daleka-majka/