Владимир Набоков, КАД ГОД РАЗМИШЉАМ О ЉУБАВИ…

ПОГЛАВЉЕ XV

Журно пролазе, пролазе, клизе нам године – да се послужим срцепарајућом хорацијевском инфлексијом¹. Године пролазе, драга моја, и ускоро нико неће знати оно што знамо ти и ја. Наше дете расте; руже Пестума, магловитог Пестума су нестале; механици наклоњени идиоти петљају се у силе природе које су кротки математичари, и сами потајно изненађени, изгледа предвидели, тако да је можда дошло време да прегледамо старе снимке, пећинске цртеже возова и авиона, наслаге играчака у претрпаном плакару.

Вратићемо се још даље, до једног мајског јутра 1934, и исцртати у односу на ову фиксну тачку, дијаграм једне четврти Берлина. Туда сам се враћао кући, пешке, у пет ујутру, из породилишта у близини Бајеришер плаца у које сам те одвео неколико сати раније. Пролећно цвеће украшавало је Хинденбургов и Хитлеров портрет у излогу радње која је нудила рамове и фотографије у боји. Левичарске групе врабаца одржавале су бучне јутарње сеансе у јоргованима и липама. Јасна зора беше потпуно стргнула застор с једне стране празне улице. На другој, куће су још била плавичасте од студи и сваковрсне дуге сенке постепено су се повлачиле на онај рационалан начин на који млади дан превладава над ноћи у једном добро одржаваном, обилно заливаном граду, где оштар воњ катрана што избија из плочника служи као подлога за сочне мирисе сеновитог дрвећа; но мени је визуелни аспект сцене деловао потпуно ново, као трпеза постављена на несвакидашњи начин, јер ту улицу никад раније нисам видео у свитање, мада сам туда често пролазио, бездетан, у сунчана предвечерја.

У чистоти и празнини мање познатог доба дана, сенке су обитавале на погрешној страни улице, прожимајући је утиском инверзије, али не без елеганције, као кад се у огледалу бербернице види одраз прозора према коме меланхолични берберин, оштрећи бритву, окреће поглед (као што то сви они чине у таквим тренуцима) и, уоквирен у том рефлектованом прозору, део плочника што поворку незаинтересованих пешака води у погрешном правцу, у неки апстрактан свет који изненада престаје да буде смешан и ослобађа бујицу страха.

Имам обичај да, кад год размишљам о љубави коју гајим према некоме, одмах почнем да повлачим зракасте линије од те љубави – од мог срца, од нежног језгра једног интимног осећања – до чудовишно удаљених тачака универзума. Нешто ме гони да свест о својој љубави мерим спрам незамисливих и непрорачунљивих величина – спрам понашања маглина (чија пука удаљеност делује као нека врста лудила), застрашујућих замки вечности, оног несазнатљивог што лежи иза непознатог, спрам беспомоћности, хладноће, мучне замршености и испреплетаности времена и простора. Штетна је то навика, али ја ту не могу ништа. Може се упоредити с неконтролисаним покретом језика неког несретника мученог несаницом који у мраку усне дупље стално изнова прелази преко окрњеног зуба и повређује се, али свеједно не престаје. Познавао сам људе који су, након што би случајно нешто додирнули – довратак, зид – морали да прођу кроз врло брз и систематичан низ контаката с различитим површинама у соби не били се вратили у уравнотежено стање. Нема ту помоћи; морам да знам где стојим ја, где стојите ти и мој син. Кад се у мени догоди та успорена, тиха експлозија љубави и одмота своје растопљиве ивице, преплављујући ме осећајем нечег много неизмернијег, много истрајнијег и моћнијег од сакупљања материје или енергије у било каквом замисливом космосу, онда мом уму нема друге до да се уштине и провери да ли је уистину будан. Приморан сам тада да начиним брз инвентар универзума, баш као што човек у сну покушава да оправда апсурдност своје ситуације уверивши се да сања. Мени је потребно да сав простор и све време учествују у мом осећању, у мојој смртној љубави, тако да се оштрица њене смртности отупи, помажући ми на тај начин да се борим против крајње деградације, понижења и ужаса који ме обузимају јер сам развио бесконачност осећаја и мисли у оквиру коначне егзистенције.

Будући да сам, у својој метафизици, убеђени противник сваког удруживања, те да немам никаквих склоности ка организованим турама кроз антропоморфне рајеве, морам да се ослоним на сопствена, не сасвим безначајна средства кад размишљам о најбољим стварима у животу; кад се, као што то управо чиним, присећам своје бриге за дете, која готово да се граничила са кувадом.² Сећаш се наших открића (до којих, наводно, долазе сви родитељи): савршеног облика минијатурних ноктију на руци коју си ми ћутке показивала док је лежала, отворена као морска звезда, на твом длану; епидермске текстуре удова и образа, о којој смо говорили пригушеним, удаљеним тоном, као да би мекоћа додира могла да се искаже само кроз мекоћу даљине; оног нечег искошеног, неухватљивог, што плива у тамномодрој нијанси његове дужице као да се у њој још беху задржале упијене сенке древних, митских шума у којима је било више птица него тигрова и више плодова него трња, и у којима је, у неком сунцем прошараном густишу, рођен људски ум; и, изнад свега, прво путовање новорођенчета у следећу димензију, новоуспостављена веза између ока и достижног објекта, коју каријеристи у области биометрије или они у халабуци лавиринта за лабораторијске пацове сматрају да могу објаснити. Пада ми на памет да рођење људског ума најверније репродукује онај убод чуђења који прати тренутак кад, загледани у сплет гранчица и лишћа, изненада схватимо да је оно што нам се чинило природним елементом тог сплета, у ствари чудесно прерушен инсект или птица.

Јавиће се, такође, и интензивно задовољство (на крају крајева, шта би друго бављење науком требало да произведе?) ако суочени са загонетком првог процвата човечјег ума, претпоставимо да је у расту остатка природе настала сладострасна пауза, блаженство и ленствовање који су омогућили да се пре свега развије Homo poetikus – без кога не би било sapiensa. „Борба за преживљавање“ како да не! Проклетство борбе и рмбачења враћа човека на ниво вепра, ниво гроктаве звери махнито опседнуте потрагом за граном. Ти и ја смо често коментарисали нељудски сјај у погледу домаћице која, планирајући вечеру, лута по пиљарници или по мртвачници од касапнице. Пролетери свих земаља, разједините се! Старе књиге греше. Свет је створен у недељу.

Владимир Набоков, ПРИЧАЈ, СЕЋАЊЕ! (стр. 355-359), Дерета, Београд, 2022.
Превели: Ален Бешић, Милица Кецојевић, Срђан Вујица

НАПОМЕНЕ:

1. ИНФЛЕКСИЈА – промена гласа или тона; промена вокала (у граматици), обично под утицајем суседног вокала. Писац ове алудира на Хорацијеве стихове: Eheu fugaces, Postume, Postume, labuntar anni... (Авај, Постуме, Постуме, брзо пролазе године…)
2. КУВАДА – обичај код неких примитивних народа да се мушкарац, кад добије дете, понаша као да га је он родио.

Фјодор М. Достојевски, КАО ШТО СЕ МАТИ РАДУЈЕ КАД ЈОЈ СЕ ДЕТЕ ПРВИ ПУТ ОСМЕХНЕ, ТАКО СЕ И БОГ РАДУЈЕ КАД МУ СЕ ГРЕШНИК ОД СВЕГ СРЦА МОЛИ

— Ујутру изађох да мало шетам по граду — продужи кнез чим се Рогожин мало умири, премда му је смех још непрестано грчевито и као у наступу дрхтао на уснама — видим, тетура се по дрвеном тротоару један трештен пијан војник. Прилази мени: »Да ти продам, господине, овај сребрн крст: за двадесет копјејака ћу ти га дати; сребрн је.« Гледам, у руци му крст, и мора да га је оног часа са себе скинуо, на плавој од зноја умашћеној трачици, али крст олован, то се на први поглед могло видети, великих размера, осмокраки, правог византијског облика. Извадих двадесет копјејака па му дадох, а крст одмах онде на себе метнух; а по војниковом лицу се могло видети како је задовољан што је глупом господину подвалио, па се одмах диже да попије оно што је за крст добио, то је већ ван сваке сумње. А ја сам, брате, био под најјачим утиском свега онога што ме тако запљуснуло у Русији; ништа ја о њој пре нисам разумевао, растао сам као бесловесан, и Русије сам се некако сањалачки сећао за оних пет година у иностранству. Дакле, идем ја па се мислим: не, да причекам још мало пре но што оног христопродавца осудим. Јер бог зна шта се све у тим пијаним и слабим срцима крије. После једног часа, враћајући се у хотел, наиђох на жену са одојчетом у наручју. Снаша још млада, детету је могло бити тако шест недеља. Тога дана јој се дете, по њеном опажању, први пут осмехнуло откако се родило. Гледам је, она се тако побожно, тако побожно прекрсти.

»А шта ти је, снашо?« рекох (јер ја сам се тада о свему распитивао).

»Па ето«, вели, »исто као што се мати радује кад први пут примети да јој се дете осмехне, исто тако мора да се и бог обрадује сваки пут кад угледа с неба да му се грешник од свег срца моли.«

То ми та снаша рече, скоро тим истим рецима, тако дубоку, тако фину и истински религиозну мисао, мисао у којој се сва суштина хришћанства одједанпут изразила, то јест сав појам о богу као о нашем рођеном оцу и како се бог радује за човека као што се отац радује за своје рођено дете, што је најглавнија мисао Христова. А проста сељанка! Додуше, мати је… и ко зна, можда је та снаша била жена баш оног војника. Чуј, Партене, ти си ме малочас то питао, и ево ти сад мој одговор: суштина религиозног осећања не потпада ни под каква мудровања, ни под какве преступе и злочине, и ни под какве атеизме; ту има нешто друго, и вечно ће бити друго; ту је нешто такво чега ће се сви атеизми вечно моћи само површно дотицати, и вечно ће сви они говорити о другом. Али главно је то што ћеш најјасније и најпре на руском срцу уочити! То је једно од првих мојих убеђења која из наше Русије износим. И ту онда има шта да се ради, Партене! Има шта да се ради у нашем руском свету, веруј ми! Сети се како смо се ја и ти у Москви састајали и разговарали, једно време … И ја никако нисам хтео да се овамо враћам. И никако, никако нисам мислио да се опет овако с тобом састанем! Али сад свеједно! … Збогом, до виђења! Бог нека те чува!

Фјодор М. Достојевски, ИДИОТ, (стр. 274-275 ), ИП Рад, Београд, 1977.
Превео: Јован Максимовић

Фјодор М. Достојевски, ДА, ЗА ОВАКАВ МОМЕНАТ ЧОВЕК МОЖЕ ДАТИ САВ СВОЈ ЖИВОТ

Размишљаше, између осталог, о томе да је у његовом епилептичном стању постојао један ступањ већ скоро пред самим нападом (ако би напад добијао на јави), кад би, усред неке туге, душевног мрака, притиска, његов мозак у тренуцима наједном чисто плануо, па би се необично јако напрезале све његове животне снаге. Осећање живота, самосвести, скоро би се удесетостручило у тим тренуцима, који би трајали колико муња. Ум и срце би му се обасјавали необичном светлошћу: све сумње његове, сва беспокојства, чисто би се одједном смирили, прелазили би у некакво највише спокојство пуно јасне, хармоничне радости и наде, испуњено разумом и схватањем најдубљих узрока.

Али ти тренуци, ти блесци, били су тек само предосећање оног коначног магновења (никад не дужег од једног секунда) којим би почињао сам напад. Тај секунд био је, наравно, неиздржљив. Размишљајући о томе магновењу доцније, већ у здравом стању, он би често говорио себи да сви ти блесци највишег самоосећања и самосвести, па, дакле, и »највишег бића«, нису ништа друго но болест, поремећај нормалног стања, а кад је то већ тако, онда никако и нису неко највише биће, него, напротив, треба да буду уврштени у најниже.

Међутим, он дође, најзад, до ванредно парадоксалног закључка: »Па шта онда ако је то болест?« закључи он најзад, »шта мари ако је тај напор ненормалан, кад је ето његов резултат онај тренутак осећања којега се човек сећа и разматра га већ у здравом стању, једна највиша хармонија и лепота, кад он човеку даје нечувено, дотле неслућено осећање употпуњености, мере измирења и узбуђеног молитвеног сливања са највишом синтезом живота?«

Ти магловити изрази изгледаху њему самом врло појмљиви, премда још одвећ слаби. А у то да је то збиља »лепота и молитва«, да је то збиља »највиша синтеза живота«, у то он није могао сумњати, нити би какве сумње могао допустити. Јер он у томе тренутку није сневао никаква привиђења, као што су она од опијума, хашиша, или од вина, која понижавају разум и унаказују душу — привиђења ненормална и нестварна.

О томе је он по завршетку болесног стања могао здраво да расуђује. Ти тренуци били су само једно необично појачавање самосвести — кад бисмо морали да то изразимо само једном речју — самосвести и у исти мах самоосећања у највећој мери непосредног. Ако је њему у том тренутку, то јест у оном последњем свесном моменту пред нападом, полазило за руком да јасно и свесно каже себи: »Да, за овакав моменат човек може дати сав свој живот!« онда је, наравно, тај моменат сам по себи и вредео колико цео живот.

Уосталом, дијалектичку страну свог закључка он није бранио: отупелост, душевни мрак, идиотство стајаху пред њим као јасна последица тих »највиших тренутака«. Он то, дабогме, не би ни хтео озбиљно оспоравати. У закључку, то јест у његовој оцени тога тренутка, без сумње се крила погрешка, али стварност осећања ипак га је унеколико збуњивала.

Шта, збиља, да се ради са стварношћу? Јер је то стварно било, јер је, ето, он сам стизао да каже себи у том тренутку да би тај тренутак, по безграничној срећи коју он у тај мах потпуно осећа, могао и да вреди колико сав живот. »У том тренутку«, као што је једном рекао Рогожину у Москви за време њихових тамошњих састанака, »у томе моменту мени некако постаје јасна она необична реч: да времена више неће бити.« — »Вероватно«, додаде он смешећи се, »то је онај исти тренутак за време којега није стигао да се пролије оборени крчаг с водом епилептичара Мухамеда, док је њему пошло за руком да у том истом трену ока сагледа сва Ал-ахова обитавалишта.«

Фјодор М. Достојевски, ИДИОТ, (стр. 280-282 ), ИП Рад, Београд, 1977.
Превео: Јован Максимовић

Алекса Шантић, НА МОЛИТВИ

Хвалим Те и славим, Боже мој, 
     Ти моме роду радости дај! 
Са златним штитом све уза њ стој - 
     И свуда
     Где је
      Мој народ лепи, 
     Нека га 
     Греје
      Храни и крепи, 
Са Твојих олтара милости сјај! 

Мој Оче, Краљу сврх звезда свих, 
     Исцели дуго паћени род! 
Свуда где ноћи беда су злих, 
     И где нас 
     Море
      Град црни туче, 
     Ти светле
     Зоре 
      Прислужи луче, 
И наше славе навести год! 

О Ти, што росом напајаш цвет, 
     У златно сунца одеваш клас, 
На тимор сјајни, где шире лет
     Крсташи
     Бели, 
      Тамо, слободи, 
     Из гротла 
     Цели
      Мој народ води, 
Царе небесни избави нас! 

1918.

Алекса Шантић

Андреј Фурсов, БИО-ДИГИТАЛНИ ХРАМ

О глобалним трансформацијама савременог света и човека, о улози и учешћу данашњих западних елита у будућем устројству света.

Андреј Фефелов: Андреје Иљичу, недавно је у часопису „Завтра“ објављен циклус ваших чланака „Живот и смрт капитализма“. Јасно да у условима рушења глобалног света, пре свих страда средња класа. А шта ће бити са елитама? Заправо, како ће оне „цветати“, делити се?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Владајуће елите ће се и делити и сукобљавати и договарати. У игри је – будућност: ко ће кога (лењински говорећи) одсећи од ње. Раскол елита се одвија у неколико праваца: по положају у пирамиди светског економског система (борба између стадијалних фракција владајуће класе), по клановима и – у мањој мери – по припадности одређеној земљи. Постоји и квантитативна страна ствари.

Данашња светска економска пирамиде изгледа овако ( у неколико чланака то је добро представила Елена Сергејевна Ларина): врх – 3-5% – заузимају такозвани ексисти ( од енглеске речи access – приступ). Реч је о Биг Техни – о информационим платформама типа „Гугла“, „Мајкрософта“ и других које контролишу социјалне мреже, информационе токове, интернет ствари итд.

Следећи „спрат“ је – финансијалистички; то је онај део „финансијског“ капитала који у се у значајној мери оријентисан ка ексизму, што не искључује оштре противречности између њих; реч „финансијски“ није случајно стављено под наводнике: у данашњим условима, када можемо штампати трилионе ничим необезбеђених долара, новац је изгубио четири од својих пет функција (по мишљењу неких – свих пет) и престао да буде новац у строгом смислу речи, а финансијски капитал – новчани, сада је нешто друго.

Трећи „спрат“ је оно што је Збигњев Бжежински назвао технотроником; овај сектор је процветао крајем ХХ века. Управо је зона технотронике – главно „ловиште“ најсавременијих крупних корпорације које успешно конкуришу „чисто индустријским“. Још ниже је индустријски сектор (и индустријски капитал), који је и створио „велику Америку“ 1930-1980-тих година и чију је величину желео да поврати Трамп. У суштини са овим сектором и капиталом, са реалном (или физичком како је назвао, пратећи траг Побиска Кузњецова, Линдон Ларуш) економијом, финансијализам (не мешати са класичним финансијским капиталом) нема никакав однос: он је, као и ексизам, оријентисан на неопредмећено, то јест, непостојеће у физичком смислу и често ничим необезбеђено. Још ниже је пољопривредни сектор, представљен агроиндустријским корпорацијама, и у још већем степену малим и средњим фармерским бизнисом и кооперативама.

Поједностављено, можемо рећи да у борби за будућност између „спратова“ пирамиде, ексисти и финансијалисти се реализују као наднационална (наддржавна), према томе, ултраглобалистичка снага, неретко у савезу са технотроничарима иступају против индустријалаца и пољопривредника. Објекат њиховог уништавања је – „велика Америка“. Не може се рећи да индустријалци и у још већој мери технотроничари не раде на глобалном нивоу: међу њима је доста пристализа глобализма. Ипак, потребно је разликовати глобалисте и ултраглобалисте. Први су заинтересовани за очување државе (а сагласно томе, по социјално-економској логици, средњег слоја, националне радничке класе), но, под контолом традиционалних међународних институција: ММФ, Светске банке и томе слично. Ултраглобалистима у свету изграђеном у складу са њиховим интересима и по њиховим шаблонима, држава уопште није потребна, по њима свет треба да се састоји од мега-копорација: новог издања британске Источно-индијске компаније, од „венеција“ величине макрорегиона. И због тога им традиционалне међународне институције, укључујући и ОУН, нису потребне, као што им није потребан ни средњи слој – само највиши и најнижи слој (оно што социологија зове „друштво 20:80).

На све ове конфликте између стадијално-историјских фракција капиталистa и група, пре свега ексиста који прогризују из капитализма као „елијени“ из туђих тела у познатом филму, долази и борба различитих наднационалних кланова, затворених наднационалних структура светског договарања и управљања и чак окултних друштва.

На крају, последњи на листи, али не и по значају је – квантитативни аспект. Још у периоду 2008-2010 клио-динамичар Петар Турчин је прогнозирао да ће крајем прве деценије 21. века циклус прекомерне производње елита у САД доћи до свог врхунца са пратећом, логичном неопходношћу бацања једног њеног дела са „брода Историје“, скоро по О‘Хенрију: „Боливар неће понети двојицу“. На тај начин, у САД се „квалитативним“ странама раскола унутар елита додаје се „квантитативни“ аспект. То је донекле слично ситуацији у СССР-у, у другој половини седамдесетих година и првој половни осамдесетих, када је „застој“ то јест доминација хоризонталне административне мобилности над вертикалном довела до затварања канала за нараслу („образовани су просто надвладали“ – певао је Михаил Иванович Ножкин) елиту.

На тај начин имамо читав букет оштрих међукласних и унутаркласних противречности:

– између нижег и средњег слоја са једне стране и вишег – са друге;
– унутар вишег слоја, између различитих фракција;
– унутар фракција и преко њихових граница – између кланова.

На све ово долазе и расни проблеми. У јесен 1989, кад је био код мене у гостима, Имануел Валерштајн је приметио да Америку чека њена перестројка, која ће бити много крвавија. На моје питање „Зашто?“, одговорио је: „Зато што је код нас класно тесно испреплетено са расним“, а на питање када ће се то, по његовом мишљењу, десити, рекао је: „До 2020. године“.

У суштини, данас се у свету формирала револуционарна ситуација проузрокована терминалном фазом системске кризе капитализма и рађањем нових, сада већ некапиталистичких/посткапиталистичких облика експлоатације и отуђења.

Андреј Фефелоф: А да ли на Западу постоје истраживања посвећена тим формама?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Нема их много, једно од њих данас ћемо више пута поменути. То је рад Шошане Зубоф „Ера надзорног капитализма“. (Zuboff Sh. Age of Surveillance Capitalism. The Fight for a Human Future at the New Frontier of Power. L., 2019). Иако Зубоф, старински, по инерцији зове нову форму капитализма – надзорни капитализам (даље – НК), оно што описује са капитализмом нема много везе и њена емпиријска анализа то добро показује.

Напомињем да у основи капитализма лежи капитал, то јест опредмећени рад који се реализује као вредност која се самооплођује, и зато кичма капитализма као система постаје – приватна својина на опредмећеним факторима производње. У свим својим значењима неопредмећени фактори производње социјални (понашање, односи и томе слично) и духовни (вредности, информације…) – у капитализму секундарни, овде не само да образују систем и доминирају, него су чак водећи. Што се тиче надзорног капитализма, како подвлачи Зубоф, у његовој основи је контрола управо над неопредмећеним, над средствима модификације понашања, над социјалним мрежама, информацијама, потребама, а не над средствима производње (она има у виду у овом случају управо опредмећене факторе производње). А то већ није капитализам.

Главни фактор који Биг Техна отуђује и контролише јесте – људско понашање. И, ако је капитализму предтходила првобитна акумулација капитала, онда је извор, основа посткапитализма (у раној форми се јавља оно што је Зубоф нетачно назвала „надзорни капитализам“) – „акумулација бихејвиоралног капитала“. Објаснићемо овај тип акумулације на следећи начин: производи „Гугла“, „Мајкрософта“, „Фејсбука“ нису објекти размене вредности, овде се не стварају конструктивни односи „произвођач – потрошач“, овде се „наше понашање, навике, искуство пакује тако да служе туђим интересима. Човек постаје сировина“. При том не телом, као што је било у робовласништву, и не као додатак земљи, као у феудалзму, већ као социјално-духовно, социјално-хомогена целина, човек као целовито биће са јединственим циљевима, вредностима и потребама које формулишу, намећу, отуђују и контролишу владари новог „прстена свевлашћа“ – понашања. Ако је индустријски капитал, појашњава Зубоф, развио на рачун природе (како природне тако и вештачке, додајем), онда ново „информационо уређење“ – развија на рачун људске природе.

Стварајући „средства модификације понашања“, платформе не намећу само одређене норме понашања (иако и то чине), колико формирају понашање са задатим комерцијалним и политичким резултатима, изграђујући у човеку предвидиво понашање, то јест, дресирају га. „Интернет ствари“ – најважнији је елемент „надзорног капитализма“: у њему долази до комбинације социјалног инжењеринга, психологије, физике, биологије и електронике. Људи се претварају у стандардизоване групе према понашању и потребама, то јест у обезвољена људска стада. При томе „велики подаци“ (Big Data) обезбеђују надзор и контролу над таквим својствима и облицима понашања које је раније, у принципу, било немогуће пратити.

Андреј Фефелов: Како се каже, хајтек технологије су прерасле у хајхјум технологије.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Управо тако. Ново „информационо уређење“ сазревало је у последњој четвртини, а можда и трећини ХХ века. Средином седамдесетих година озбиљно је „проклизала“ кејсијанска економија и светска врхушка је схватила: даљи индустријски развој, а самим тим и индустријски капитализам, јачају позиције средњег слоја, претварају државу свеопште социјалне сигурности (welfare state) и демократске институције у моћно оруђе левих партија. И дошло је до преоријентације владајуће социјално-економске идеологије – са кенсијанске на неолибералну; почела је „побуна елита“ (К. Лаш), чије су оруђе постали „људи друге Модерне“: активисти феминистичког усмерења, вечно незадовољни студенти-шесташи, разнородни маргиналци без посла који су своју нељубав према раду пренели на раднике, мигранти…

Такозвана „друга Модерна“ није, заправо, нешто самостално, већ је продукт распада „прве Модерне“(„друге Модерне“, као и „друге свежине“ нема), тако су и нови „левичари“ – производ распада левог покрета, а неомарксизам – марксизма. Људи „друге Модерне“ – су објективно људи друге цивилизацијске врсте, оно што Англосаксонци зову social trash. Оно што је било смеће у епохи процвата „првомодерног“ капитализма, испливало је вољом врхушкена површину као нешто важно. Стогодишњи милијардер, Норвежанин, у роману Ј. Козлова „Нови лопов“ о томе овако говори: „Најнапреднија и најактивнија снага у друштву сада је – идеално, класично, склањано у свим претходним временима – смеће: гејеви, лезбејке, педофили, мрзитељи породице и религије, зоофили, млади правници, секташи, изопаченици, мултикултуралисти и остали олош. Смеће смећу… размишљај сам, како да живиш у смећу а да се не претвориш у смеће“.

Управо њих, које је сочно описао Норвежанин, елите су бацили у борбу проти људи „прве Модерне“ – радника и „средњака“ (средње класе), и уз њихову помоћ је извршен неолиберални преврат. Јасно је да у перспективи свим овим социјалним шушумигама „друге Модерне“ никаква Модерна и уопште ништа не светли, за њих је спремљена помијара Историје, у најбољем случају – зона за прекаријат у постмодерној, у којој се врши демонтажа демократских институција. Људи „друге Модерне“, које су добро ухрањени социолози прогласили новим револуционарима као противтежу „застарелим старим“ – ударна су снага те исте „раздемократизације Запада“ о чијој неопходности су толико говорили аутори рада „Криза демократије“ написаног 1975. године по наруџби Трилатералне комисије.

Андреј Фефелов: Наравно, нови задаци су захтевали и нове социјално-психолошке технике.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Управо на граници шездесетих и седамдесетих година у САД су озбиљно почели да разрађују методе и технике контроле понашања људи. Ето, на пример, телеметријски огледи Р. Стјуарата Мек Кеја; није случајно да се управо шездесетих и седамдесетих година предсказане многе од данашњих техника контроле. Довољно је сетити се књиге „Година 2000“ (1967) директора Хадсоновог института за предвиђање будућности Хермана Кана (узгред он је послужио као прототип доктора Стрејнџлава у познатом филму Стенлија Кјубрика) и „Аутономна технологија“ (1977) политиколога Ленгдона Винера. Већ тада, пре педесет година, многи у САД су били забринути због ширења у друштву психо-техника за контролу понашања и гушења слободе воље. Говорило се, између осталог, и о ЦИА пројекту „МК-Ултра“, у којем су не водећу, али значајну улогу играли немачки психолози и психијатри које су Американци „увезли“ 1941-1946 године (око 900 људи, међу којима је било и немало нациста, који су стекли искуство у концлогорима).

Ствар је дошла дотле да је 1971. године, реагујући на забринутост која се појавила у друштву, сенатски поткомитет за уставна права уз учешће веома познатих личности (Сем Ервин, Едвард Кенеди, Роберт Бирд и др.) започео вишегодишњи истраживачки програм усмерен на предвиђање, контролу и модификацију људског понашања. Ови сенатори нису могли ни да замисле са чим су се сусрели њихови суграђани у ХХI веку, а идејна основа овога „са чим“ појавила се већ те 1971. године. Познати психолог бихејвиориста Берес Скинер објавио је књигу „Иза граница слободе и достојанства“. Критика ју је одмах прекрстила у „Ка ропству и понижењу“, пошто се у њој говори – ни мање ни више – о неоходности укидања низа вредности: својине, слободе, приватности; поздрав дигиталној будућности. Узгред, 1971. године је и Шваб објавио књигу „Управљање савременим предузећима у машиноградњи“ у којој је први пут отворио тему стејхолдерског капитализма, а саме стејхолдере дефинсао као „секундарне учеснике огромног комерцијалног пројекта“.

Почетком седамдесетих година, сви ови догађаји: први извештај Римског клуба, књиге познатог психолога Скинера и, до тада непознатог Шваба – не само да су прошле назапажено, већ нико није видео у њима зло семе из кога ће израсти „цвеће зла“ почетком ХХI века.

Андреј Фефелов: Да ли постоји тачан датум када је процветало „цвеће зла“?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Сви датуми ове врсте су условни. Зубоф сматра да се надзорни капитализам није родио 11. септембра 2001. године, већ 9. августа 2011. Тада су се десила три догађаја, на први поглед невезана, но сложили су слагалицу: Apple је претекао Exxon Mobil као високо капитализовану корпорацију, у Лондону је дошло до бунта феминистичких активиста, студената и „обојених“ које је морало да смирује 16 хиљада полицајаца; у Шпанији је на улице изашла гомила људи који су захтевали од „Гугла“ да поштује њихово „право на заборав“ то јест, да престане да залази у њихов приватни живот, користећи персоналне податке.

Поводом догађаја у Лондону 9. августа 2011. године једна „социолошкиња“ је приметила да је то био гнев оних људи који желе да буду део средње класе, а не пуштају их. Тачно, приметићу али и додати: не пуштају будалице, али ће их искористити и одбацити – многе су већ одбацили. Неолибералном економском систему, позном капитализму, а још више посткапитализму средња класа (слој) уопште није потребан, као ни демократске институције. Њихово одстрањивање, а у неком моменту и – уништење, уграђени су у логику еволуције позног капитализма. Тома Пикети у књизи „Капитал у XXI веку“ (2013. преведена на руски језик, препоручујем!) формулисао је општи закон акумулације: у капитализму профит од капитала премашује темпо економског раста и то у политици води ка антидемократском уређењу. У позном стадију развоја капитализма раст профита се толико одваја од темпа економског раста да, прво, престаје да буде неопходан, то јест, пад темпа економског развоја у позном капитализму је повезан не толико са техником и научно-техничким пргресом самим по себи, колико са капиталом као таквим. Друго, у одређеном моменту капитал почиње да уништава сопствене институције буржоаске демократије и као да све враћа у доба своје људождерске младости у XVII–XVIII век, добијајући отворено антисоцијални карактер. Како је тачно приметила Збоф „капитализам се не може јести сиров; као кобасицу треба га кувати, то јест, обрађивати демократским институцијама. Пошто је сиров капитализам антисоцијалан“. Ово се односи на све верзије капиталзма, посебно на ову клановско-олигархијску, корупционашко-криминалну која се оформила у РФ после 1991. године.

Пикети назива уређење које се формира на данашњем Пост-западу „патримонијални неофеудализам“. По мом мишљењу овај термин је нетачан као и надзорни капитализам. Рани феудализам је приватна власт над човековим телом, развијени – само својина над земљиштем. „Гугл“, „Мајкрософт“ и други не отуђују вољу човека у односу на спољашњи објекат, већ њега самог заједно са том вољом, „обезвољујући“ га наметањем вредности, контролом потрошње и понашања.

Андреј Фефелов: Недавно је поводом овога избио велики скандал: Андреј Нечајев, бивши министар у Гајдаровој влади, објавио је на социјланој мрежи пост у коме „разобличава“ наш часопис; написао је да је „гуглао“ наш сајт и да су му предложене (замислите ужас, патриотске новине!)… „девојке на позив“! У коментарима су му објаснили да је то реклама која увек предлаже оно што ви најчешће на интернету тражите.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Значи сам себе је разобличио?

Андреј Фефелов: Скриншот постоји и све је то сада на мрежама. Смешно, али нажалост, то је реалност. Што се тиче демократије, ако она нестане, легитимност власти ће се наћи под великим упитником. Ко је тада власт? Ту се и појављује она најскривенија власт – власт манипулације. Њој није потребан никакав легитимитет.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: У овоме је пионир била корпорација „Гугл“ пошто су њени власници од 2004. почели да скенирају приватну gmail-преписку да би је користили за рекламе. Године 2007. „Фејсбук“ је покренуо пројекат Beacon ради, како је објављено, новог начина ширења информација у друштву. Заправо Beacon је омогућио оглашивачима „Фејсбука“ да прате активности корисника интернета, откривајући њихове куповине без њихове дозволе. Ово је разбеснело многе људе. Дошло је до познатог скандала са Џонатаном Трентом који је купио брилијант пријатељици а после неколико сати га је позвао пријатељ и честитао му на веридби: информација о куповини је доспела на мрежу. После скандала Марк Цукерберг је затворио Beacon. Ипак, било је то само привремено повлачење: даље је Цукерберг једноставно увео нови сервис и већ 2010. године изјавио: „Приватност више није норма“. Настао је нови облик власти, која више није просто економска, већ социјално-хомогена по суштини, која лишава човека статуса грађанина. Зубоф је то уочила и приметила да се citizens („грађани“) претварају у netizens („грађане мреже“ – од net – мрежа); иако би се пре могло говорити о – поданицима. Становници мреже су од почетка лишени права на приватност – Homo deprivaticus. Сваки улазак на мрежу значи да се приватност у перспективи губи.

Андреј Фефелов: Као у стакленом граду из Замјатиновог романа „Ми“.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Слично. При томе, веома је тешко распознати границе онога што је Зубоф назвала надзорни капитализам, јер се налазе ван дигиталног окружења, што је у доброј корелацији са неолибералном идологијом. И опасности које све ово носи, принципијелно су нове. На пример, човек је купио смартфон или компјутер. Изгледа, сјајно, какво неопходно средство! Али управо се овде човек претвара у „бихејвиорални вишак производа“. Понашање човека који је купио рачунар, то јест, у значајној мери он сам, постаје вишак производа. Само што се не присваја као вишак производа човеково радно време, већ он сам, његово понашање, његове потребе, укус, понашање које га формира и које се може „редиговати“.

Човека обавија паучина „потрошачких“ информација. То већ није само нови тип експлоатације, већ и нови тип отуђења човека посредством наредног, одличног „дивајса“ (гаџета) који осваја и који се стапа са човеком – при чему није јасно шта је ту главно, шта чему припада: уређај човеку или човек уређају. Какав је то неофеудализам! Ове ствари држе за врат чвршће од било којих феудалних „окова“. Раније је на том истом Западу била важна твоја земља а питањима понашања или праћења религиозне праксе бавила се Инквизиција. Ово није дотицало систем производних односа. Данас оно што је раније, укључујући и капитализам, носило непроизводни карактер (култура, понашање) или није улазило у оквире материјалне („опредмећене“) производње постајући објект присвајања, а следствено томе и објекат производних односа – не само да се уводи у материјалну производњу већ постаје њен одлучујући нематеријални фактор који одређује вредност материјалних (предмета) објеката.

У свом раду „Покрени се и устани. Извори финансирања вашег стартапа у ери дигиталне трансформације и блокчејна“ (Raise and Rise. Funding Sources for Your Startup in the Era of Digital Transformation and Blockchain. Los Angeles, 2020) Викторија Сиљченко наглашава да данас управо интелектуална својина (тј. неопредмећени фактори производње) представљају највреднију активу већине великих америчких компанија. Вредност њихових нематеријалних актива се процењује на 20-25 трилиона долара. Ако узмемо у обзир да је 2019. године индекс S & P 500 процењен како пише Сиљченко на готово 27 трилиона долара, онда „данас живимо у епохи када је 85-90% тржишне капитализације формира на рачун нематеријалних актива“, то јест таквих који немају физичку супстанцу – нешто попут осмеха који је остао када је Чеширски мачак нестао.

Као субјекти присвајања неопредмећеног појављују се „Гугл“, „Мајкрософт“ и комплекс других платформи који образују Матрикс. Они сакупљају податке о нашим куповинама, кретању, контактима, естетским склоностима. Формира се особа прилагођена „претраживачу“ и зависна од њега. Лари Пејџ, један од оснивача „Гугла“, једном је рекао: „Људи стварају и остављају огромну количину података о себи, својим претрага, кликовима. И ово се може искористити“. Човеков живот се претвара у свеукупност кликова, у почетку праћених, а временом усмерених/диктираних од стране ексистичке платформе.

Веома је важно, пратећи Зубоф, напоменути: надзодни капитализам као такав не произилази нужно из дигиталне технологије, која је сама по себи неутрална. Њега је створила одређена група људи са одређеним интересима, у одређеном времену, на одређеном месту. Он је социјално-економска конструкција, а не само технологија; ова конструкција одређује технологију, а не обрнуто. Ово још једном говори о томе колико је неадекватна схема такозваних технолошки уређења за објашњење реалности. Технолошко уређење је последица социјалног система, његова функција. Одређени социјални систем рађа одређену технологију. Али не и обрнуто. А „Гуглов“ проналазак неопоходног му начина присвајања производа – одређеног типа понашања, које представља вишак производа, говори нам да је реч о новим типу економије и друштва. Ако масовна производња тежи да створи нове изворе потражње, овде ствари стоје другачије. Исти тај „Гугл“, природно, гради бизнис око растуће потражње оглашивача. Човек који седећи за компјутером нешто за себе наручује, мисли да је потрошач. Ипак – није, он је само сировина, информациони сливник. А реални потрошач за „Гугл“ је – оглашивач. Отудa ова чудна атмосфера затворености и тајности у водећим светским интернет сервисима. Већа него у НАСА или ЦИА.

Андреј Фефелов: Контрола и тајност.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: И идеолошка артиљеријска припрема.

Андреј Фефелов: О чему је конкретно реч?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Историчари знају да утопије нису биле само факт књижевног живота, већ и оружје у психоисторијском рату. Оне испуњавају психо и социјално-инжењерску функцију, задајући тип и „коридор“ предвиђања, дефинишући смер социјалне (геоисторијске) пројектно-конструкторске делатности. Један од задатака утопије и – у једнакој мери – дистопије био је не само да се наслика жељена, при чему увек у интересу одређене групе, идеална за њу слика будућности, већ и да се она представи као неизбжна. Слажем се са онима који сматрају да су многе данашње схеме дигиталаца и ултраглобалиста (тог истог Шваба) – утопија (за већи део човечанства – дистопија), замишљене да све људе убеде у неизбежност трансхуманистичког ново-нормалног света, у бесмисленост и бескористност отпора, то јест да угуше вољу људи да се одупру њиховом „врлом новом свету“. Управо зато критичка анализа ових утопијских радова, жестоко и бескомпромисно супротстављање њима – крајње је неопходна нова форма идејне, социјалне, цивилизацијске и, ако хоћете, социјално-биолошке бобе врста. Својим схемама глобал-дигиталци прогамирају и друштвену свест, и научна истраживања која треба да докажу њихову исправност и неизбежност њихвог света. Идеологију неизбежности, неизбежнизам (inevitabilism) Збоф сматра једним од менталних, когнитивних оруђа дигиталаца, која треба да убеди све у непостојање алтернативних варијанти будућности. На пример, Шмит и Коен у раду „Нови дигитални свет: мења нације, бизнис и наше животе“ (The New Digital Age: Transforming Nations, Businesses and Our Lives. New York, 2014) пишу да ће ускоро на Земљи све бити повезано и нико то неће моћи да онемогући. Ипак, подвлачи Зубоф, када подвргнемо доктрину неизбежности критичкој анализи, она почиње да пуца по шавовима; другим речима, испоставља се да је то илузија. Заправо, вероватноћа је карактеристика историје коју дигитализатори, као и слободу воље, поричу. Слобода људске воље, чак и појединог човека је оно што руши њихов свет који они тумаче као аутономну надљуску реалност, која ће, наводно, управљати човеком. „Наводно“ – зато што ће самим Матриксом, свеједно, управљати људи користећи га као параван, као што су египатски, вавилонски и други жреци користиле богове чију су вољу, наводно, само они тумачили и објављивали.

Андреј Фефелов: Другим речима, власт и новац.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: И новац, и то обезбеђен на нетржишни начин. Често се „Гугл“ и друге надзорне платформе карактеришу као билатерална или мултиратерална тржишта, иако Збуоф категорички одбацује такав приступ: „То никако нису тржишне структуре. Тржиште је за њих – маска. „Гугл“ је пронашао начин да претвара своје нетржишне трансакције са корисницама у допунске „сировине“ – производњу производа за међусобне тржишне односе са њиховим стварним потрошачима – оглашивачима“. Другим речима, пред нама се налази некапиталистичка и нетржишна структура, која пориче тржиште и прелази границе тржишне економије. Тржиште је за њу само маска.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

Извор: https:/ /zavtra.ru/blogs/hram_biotcifri