Андреј Фурсов, ТРИ – Д (деиндустријализација, депопулација, дерационализација)

Савремени свет је прилично чврсто структурисан. На врху се налазе они које француски филозоф и економиста Жак Атали назива неономадима. То су богати људи који лако мењају животну средину, прелазе из Европе у Америку, из Хонконга у Сингапур. На самом дну се налазе најсиромашнији који се селе из Африке у Европу. Они су мобилни, ништа немају.

Између богатих неономада и сиромашних налазе се заглављени – средњи слој и радничка класа. Ови људи су статични и управо они представљају објект експлоатације, наплате пореза. У Европи, својим доприносом у буџет, издржавају Африканце, Арапе, Курде. Када немачка младеж одлази на Нови Зеланд, или у Канаду, говори: Ми не желимо да хранимо паразите. Јасно да ће се светска врхушка борити са кризом на рачун, управо, средњег слоја, оних од којих имају шта да узму и отму.

Капитализам пролази кроз системску кризу. Он нема средстава за решење проблема који пред њим стоје, јер у оквирима капиталистичког система, они су неразрешиви. Капитализам је екстензивно оријентисан систем који своје противречности решава премештајући их ван сопствених граница. Сваки пут када би светска профитна стопа опала, из некапиталистичке зоне откинули би „комад“ и претворили у капиталистичку периферију – тржишну, сировинску и зону јевтине радне снаге. Профитна стопа би почињала да расте… и тако до следеће кризе. Ипак, године 1991. уништењем СССР-а и соцлагера, то јест, зоне системског анти-капитализма, некапиталистичке зоне су нестале – капитализам се свуда раширио. И сада нема где да пренесе своје проблеме, исцрпео је планету.

На Западу је средњи слој прилично исцрпљен неолибералном контрареволуцијом, и у мери развоја кризе, он ће се смањивати, а његов положај погоршавати. Друга је ствар што је накупљено социјално „масло“ – умногоме на рачун пљачке Трећег света, који се данас назива „Југ“. Зато средњи слој на Западу има одређене резерве времена, али, историјски, не нарочито велике. У сваком случају он ће умрети пре капитализма.

Што се тиче Русије, ми средње класе, тачније средњег слоја као значајне социјалне групе – немамо. Он је постојао у СССР-у, али га је јељцинштина уништила.

Ако је 1989. године у источној Европи, укључујући и европски део СССР-а, испод црте сиромаштва живело 14 милиона људи, онда је 1996. године, испод поменуте црте било – 186 милиона. У извештају ОУН о сиромаштву, с почетка XXI века, то је названо највећим и најстрашнијим погромом средњег слоја у ХХ веку. Он је обимнији од онога који су направиле „структурне реформе“ спровођене осамдесетих година ХХ века по наредби ММФ-а у Латинској Америци. У суштини, реч је о глобалистичкој ескрпопријацији актива средњег слоја, која представља саставни део неолибаралне контрареволуције 1980-2000-их година, започете на Западу тачеризмом и регано–економијом, а до нас дошле у облику јељциништине.

Код нас нема перспективе за значајан развој средњег слоја. Социјална схема РФ ради против њега. Такозвана креативна класа, чији основни део чине „канцеларијски планктони“ нема никакве везе ни са креативношћу, ни са реалним средњим слојем…

Мислим да је мало вероватна револуција коју би извео средњи слој. Тим пре, што се на Западу, у последњих тридесет година, а посебно у западној Европи, формирао слој којим власти – како бриселски наднационални евро-бирократи, тако и национални државни бирократи – могу да покосе „мидлове“. Имам у виду најниже слојеве, нове „опасне класе“ коју чине мигранти са Југа и Истока. Уместо тога (револуције средњег слоја), могуће је нешто друго: подршка средњем слоју од стране проауторитарних, националистичких режима.

Успон Кине исходно је повезан са интересима колективног Запада у борби са СССР-ом. Током десет година (1969-1979) КНР је демонстрирала спремност да игра на страни Запада против СССР-а, претворивши се у радионицу САД-а. Интерес је био обостран. Седамдесетих година прошлог века САД су се налазиле у кризи. Узгред, убеђен сам да је те деценије СССР пропустио шансу да „баци“ САД; сита и тупа совјетска врхушка, уљуљкана прозападним саветницима (касније ће готово сви ући у перестројку!), јела је новац од нафте и будућност земље… Кина је била заинтересована за доток капитала. Управо је то постало један од темеља „кинеског чуда“ 1990-2000-их година.

Али САД нису рачунале: Кина је „скочила“ значајно више и Америка је добила конкурента. И долар је добио конкурента, посебно што су у светској врхушки постојали они који су желели да га „оборе“ и пређу, на пример, на „корпу валута“ са водећим златним јуаном. Јер, на крају крајева, и у Америци, чак и за значајан део англо-америчке елите, долар није богомдан…

Програм демонтаже капитализам зовем „три Д“: деиндустријализација, депопулација и дерационализација (понашања и свести). У суштини демонтажа капитализма и неолиберална контрареволуција (1980-2000) као његова прва фаза (следећа фаза, по логици ствари треба да буде ликвидација тржишта као институције и његова замена монополом), означава покушај, у почетку заустављања историје, а затим њеног враћања у докапиталистичку прошлост: свет индустријских-хипериндустријских енклава, окружених кастинско-робовласничко-феудалним зонама. Капитализам је баланс између монопола и тржишта. Уклањање тржишта уз помоћ монопола претвара капитал у власт, која је у посткапиталистичком свету, узимајући у обзир улогу информационих фактора, власт над информационим токовима (инфосфером) и психосфером.

Какав ће реално бити посткапиталистички свет, зависи од тока и резултата борби у условима кризе у ХХI веку. Једно од главних оруђа у борби за будућност, за излазак из кризе је – знање о свету. Проблем је, ипак, у томе што су данас структуре које обезбеђују знање о свету – научно-истраживачке установе и аналитичка одељења специјалних служби – све мање адекватне овом свету. Савремена наука о друштву све више подсећа на позну средњовековну схоластику; место научника заузимају експерти – то јест, они који знају све више и више о све мањем и мањем.

Запад је успео да наметне целом свету своје виђење реалности, своју „мрежу“ друштвених наука. У Јапану, на пример, котирају се само они Јапанци који објављују у англосаксонским часописима. Наравно, постоје и одређени сјајни покушаји да се промени стање ствари, на пример, Едуарда Саида који се може сматрати „научним Хомеинијем“, и његова књига „Оријентализам“ из 1978. године. Нажалост, његов рад је мало познат у круговима домаћих оријенталиста…

Саид је написао да данашњи оријентализам уопште није наука, већ „власт знања“; Запад је „оријентализовао“ Исток, лишивши га квалитета које је имао. Од времена Александра Македоноског Исток се сматра заосталим. Исток је друштво у којем нема приватне својине и нема слободних градова и нема слободних личности. То јест, Исток се дефинише као негативна копија Запада.

На тај начин, Запад уз помоћ своје науке (својом сликом света наметнутој другима) чини отприлике оно исто што чини и помоћу економије. То јест, у економији језгро капиталистичког система (Запад) отуђује од „Не-запада“ (периферије капиталистичког система) производ, а уз помоћ науке на истој периферији отуђују се простор и време. Пред нама је, према томе, суптилни инструмент глобалне хегемоније.

Владајућа класична тријада друштвених наука заиста се бави само „изучавањем једног социјалног система – капиталистичког, при чему конкретно – његовог северноатлантског буржоаског језгра“. За потребе руског уздизања и развоја, дакле, данашње друштвене науке нису погодне. Нажалост, домаће науке о друштву се налазе у дубокој зависности од Запада; док не нађемо свог Саида који ће срушити штетне стереотипе. Већина наших истраживача ропски користе иностране теорије.

Када читам мемоаре Горбачовљевих перестројчика, свакаквих, Черњајевих, Шахназарових и других, видим како у својој душевној простоти страсно пишу да су се већ шездесетих година ХХ века разочарали у марксизам-лењинизам и да су у своје предлоге генералним секретарима уграђивали идеје социологије и политикологије. Наравно, помало лажу, али помало. Погледајте шта добијамо: саветници вођа СССР-а шездесетих година, уграђују у наше знање представе нашег главног противника! Неутрално знање не постоји. Ако почнеш да гледаш на свет туђим очима, почињеш да радиш за туђ интерес. Како је Тацит говорио, битку губи онај који први спусти поглед. То је управо била таква ситуација.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://dzen.ru/a/ZWD4CtyckWAkUg8M

Жарко Видовић, ДА ЛИ ДРЖАВА МОЖЕ БИТИ КРШТЕНА?

96. Ако је нација православна (хришћанска) зато што је историјски православна! — као што је то случај, значи да Православље (аутентично, исконско хришћанство), у својој историји, као Црква, није угрожено идејом нације, или да је нација, у својој историји, неспојива са Црквом, са идејом Православља! да је националност неспојива с вером! Зато се најпре поставља питање: шта је то историја? шта је у самој историји и у томе — историјском ! — односу нације, државе и Цркве битно? (тј. шта је у томе могућем односу и у самој историји дато у самом бићу човека, у житију и битију човека?) Шта у битију човека може да произилази из самог бића човека (из саме природе бића, из његове индивидуалности)? а шта само и тек из историјске свести, тј. из могућег (историјског) односа бића према Богу, тј. према трансценденцији, према ономе што — у историји нације и Цркве! — превазилази човеково биће, (феномене тога бића, тј. његово искуство, навике, нагоне, мисао, вољу и слободу самог бића човека)? шта је у томе односу (индивидуе, друштва, нације, Бога и Цркве) …шта је (за човека) битно, а шта над-битно (превазилазеће, трансцендентно) тј. изнад самог бића и битија (и житија) човека?

Без јасног одговора на та питања сваки суд о Цркви и нацији остаје пусто празнословље, тако да је паметније ћутати него давати било какве — поготово професорско-докторске или академски ауторитарне „филозофске“ — судове о нацији и Цркви, а посебно још и о историји.

97. Говорите — Ви или онај ко Вам је дао докторат теологије! — говорите о „крштеној држави„, тј. о крштеном инструменту: о инструменту заштите грађанских права, о крштеној институцији, а држава, пуки инструмент (слободног бића човека), не може бити крштена, јер крштен је и може бити крштен само човек, слободно биће човеково (слободан и пре крштења!).. јер само човек је створен као биће слободно (и одговорно), те то остаје чак и после Прагреха! дакле, и кад је одвојен од Бога, те (како каже и Луча микрокозма!) у тој одвојености (отуђености од Бога) „бачен на бурну брежину… бачен под облачну сферу,…без надзиратеља, …сам собом чудо“: остаје слободан да управља природом и да — слободно и пред Богом одговорно! — одлучује о својим поступцима и речима (дакле, и мислима).

98. Једино о чему не може да одлучује то су божански дарови: то је сама та његова слобода (моћ одлучивања о сопственим поступцима, и речима) и то су благодатна (Богом дана) осећања (надахнућа, „инспирације“). Не може да уништи своју слободу, мада може сам себи да прича како није слободан (па зато ни одговоран пред Богом)! као биће које свачим — па и државом, као, идеолошки, и другим човеком (ако други човек на то пристане! слободно) чак и самим собом — може да се служи као инструментом.

99. Православље је идеја човека — надахнута визија човека! — (а не идеја човечанства, или појма човека, друштвености, касте, сталежа, племена или пак нације, породице, класе, а данас већ и мафије). И то визија човека — не као индивидуе (бића индивидуе), него као феномена личности, као тајне која не постоји у човеку као биће, него се само догађа, догађај у бићу (индидвидуи), а не само биће (индивидуа), а као ни сам Бог, није доступна мишљењу и знању (снази разума), него само осећању, доживљају, живој души, надахнућу или, како би рекао Његош, свештеном поети!

100. Све што се онда може рећи о Цркви, о вери, о хришћанству, посебно о Православљу, па о нацији, о историји, па тако и о свакој аутокефалној православној Цркви, могуће је само из те визије човека као личности, а то значи: из (литургијски смиреног) диалога верника парохијана међусобно и са парохом који се ослања на тај диалог, а не на „ауторитет Цркве!“, на јерархију, па и на државу, на државну помоћ, на универзитет, на познавање универзитетске теологије, на Европу и Болоњу!

101. Самоуправљање је било семе и једина нада демократије и њене обнове у Србији, а пре свега обнове парохијског живота и диалога који смо и „увежбавали“ у Великој Ремети, у Ваведењу, па и у кругу Гостушког… Али је укидање самоуправљања било заиста шесетосмашка револуција и родило нову партиократију, опаснију од Титове, а спречило и обнову Цркве и литургизма парохијског.

Али је нова револуција

102. занесена новоевропским идејама, идејама јединствене „наднационалне“ ( анационалне) Европе, млађа генерација професора Београдског универзитета — можемо рећи Шесетосмашка генерација — замењује биће индивидуе и феномен личности појмом човека) дакле, метафизиком која је која (метафизика) је данас пука идеологија, тј. систем информација и знања о могућој интелектуалистичкој употреби (данас либералној употреби) појма човека... уколико човек пристаје да појам човека прими као истину бића (индивидуе) те да тако на себе прими печат и улогу да буде примерак појма човека, тј. политичке безличности

103. Вера и нација се не могу поистоветити просто зато што вера није знање, што се не зна разлика између вере и знања, вере и (посебно „теолошке“) науке. Што важи за веру, важи и за Цркву, и за нацију: немоћ метафизике се открива баш пред тим феноменима, као и немоћ идеологија: „социјалне антропологије“ (!марксистичког порекла), психоидеологије психијатра, психотерапеута, психоаналитичара и психо-теолога. Појам је пуки пројект речи (пуко значење речи чак условљено улогом коју појам-реч има у реченици, једином и основном феномену говора!), те је идеолошка реч значајна као улога (ауторитарна улога) баш по томе што метафизика намеће —без могућег доказа, али ауторитарно намеће! — појам као „истину битија“. То је улога метафизике на коју се данас ослањају чак и наши „учени православни теолози“ (доктори теологије) у време кад су и традиционално метафизички теолози (западног, метафизички „утемељеног“ и „тумаченог“) хришћанства увидели немоћ и опасност, чак Грех тих темеља! .

104. Али ако је заиста „Православна црква формирала национални идентитет источно-хришћански народа“, онда је Црква сила историје, а вера могућа само као историјска свест православног народа.

105. Да ли ми треба да то заборавимо или оспоримо и да се ослонимо на универзитетску филозофију и метафизику (метафизичку традицију Запада и теологије Запада) — у време кад метафизика (идеологија „универзалности“ западне империје) није ништа друго до — свест о томе да не зна шта је историја! и то у време кад се ми „европеизујемо“ (мондиализам, екуменизам итд.) прихватајући ту исту метафизику као ауторитет од којег очекујемо да нам објасни и Православље, и саму историју. и нашу историјску свест тј. нашу аутентичну веру?

106. „То има за последицу да се данас Грк, Румун, Бугарин, Рус, Србин осећа православним по рођењу а Хрват Хрватом као римокатолик“ „иако је вера чин слободног избора“. (Нико није хришћанин верник „по рођењу“ , те Биговић овде проповеда Јеротићевог Јунга као „модерног апостола“ — не знам које идеологије! Христос укида и заједницу племенску, сродство по крви и рођењу, и доноси Цркву као сродство и заједницу литургујску, са Богом, са Христом, по Духу Светом, као свету тајну. У томе се Православље — по Духу Светом — разликује од западне метафизике као „тумачења“ вере! Из тога следи и то да вера није чин слободног човековог избора, јер слобода није избор вере, него избор греха или покајања, жртве. А вера је могућа само као дар Божији човеку који слободу користи као могућност покајања, сведочења и жртве! Чудим се како Биговић може да буде постављен за наставника, па чак једно време и за ректора на факултету који се назива православним теолошким, а треба да се назива христолошким!)

107. „Хришћански појам нације суштински се разликује од савремених секуларних представа“. „Хришћанске нације“ (на Истоку?) „биле су отворене и у вертикали“ (ваљда према Богу, завету, Небеском царству, Литургији?) „и у хоризонтали“ (шта му то значи? према држави, царству земаљском, империји?) „да служи Богу и остварује вољу Бога на земљи“… „Црква је нације“ (ваљда племена?) „на Истоку преображавала…усмеравала ка наднационалним циљевима“ (империјама?) „и вредностима“ (наднационалним значи универзалним? метафизичким? данас НАТО-вредностима?) „Исти је случај био и са хришћанским нацијама на Западу“. „А модерне нације су секуларизоване, те постају мит, тотем, божанство, мистични темељ ауторитета сваке власти“ (као Хегелова држава!). „Национална воља је извор права и политике“. „Модерне нације настоје да еманципују свеукупни живот друштва од утицаја Цркве, јер је сама модерна нација псеудо-црква…“ „Бога и Цркву потчињавају националном егоизму укључујући их у кодове месијанске националне идеологије…у етнофилетизам (религиозни национализам), стапање вере и нације“.

„Црква је, међутим, васељенска, саборна, богочовечанска, вечна, те је зато хула, неопростива хула на ( Христа и ) Духа Светога чинити од ње националну институцију“, (европског, метафизичког типа) „сужавати је на времене националне циљеве и методе“. „Време је да наше свештенство престане да служи национализму и политици“ (метафизичкој, реално-националној, агресивној) „и да постану првосвештеници и свештеници једне, свете, саборне и апостолске цркве“, каже Јустин Поповић…јер „у цркви нема Јевреја и Грка, роба и слободњака, мушког и женског (краља и слуге)“.

„Црква не негира нације, али негира субординацију, власт нације над нацијом, признаје нације, племена, али и анационалност верника и Цркве …..јер је битна личност верника…али нико нема право да национализује Христа… Сукоб међу нацијама није црквен — Црква се обраћа увек конкретним људима“. (Радован Биговић)

108. Неодређен став према хришћанској нацији, аутокефалији, историји и личности хришћанина, према парохији, нацији као сабору парохија, с једне стране, и према империји и метафизици западног тумачења хришћанства… Овде морамо указати на однос Византије и Православља према нацијама…

„Византија“ је Царство православних Ромеја-Римљана! Значи: царство римских грађана, цивеса, домаћина који више нису под заштитом племена (полемоса, ратног савеза родова), него под заштитом закона, државе као институције правне, а не божанске. То је институција закона као „друштвеног договора“, конвенције, а не — као Црква — под заштитом Богa у вечности-трансценденцији-литургији. То су, дакле, као и апостол Павле, Римљани, тј. грађани, правна категорија члана договорене, конвенционалне (па тако и обичајно навикнуте)

чисто политичке заједнице, као и грчки политес! Али ти византијски „политес-цивес-грађани“ под законом договореним (људским) истовремено су и православни… на тај начин што је Црква којој осећају да припадају, у хармонији са државом-правом-законом. Али то су, правно грађани државе, а не саплеменици. Обавезни су закону, а не племенском обичају пагана-јазичника — крвно повезани. Христос укида крвне везе да би успоставио црквену, а онда и ту црквену хармонизовао са законском, као апостол Павле који је апостол и римски грађанин. Дакле,

нација је православна ако је заветна. Заветна ако је литургијски настала, од завичаја који су парохијске заједнице, па ми данас можемо и морамо да се уздамо у моћ Цркве да све те — градске-полис-еклисиа — медитеранске-цивилизацијске ( а не архајске западне, племенски завичајне) него парохијске црквене заједнице! — уједини у нацију, заветну заједницу… а не варварска племена западне Сеобе народа… крвну везу… ауторитет… краља који је изван и изнад Цркве — Црква је изнад државе и краља (националне институције), јер је Црква изнад нације, нација изнад краља — а изван државе, као и Црква, јер нација није зајадница језчка — паганска — азичнника, него заветна —

што „источну“ (медитеранску) нацију битно разликује од западне, магијске, племенска династичке, ауторитарне, краљевске — тако нам Черчил није ништа нашкодио скинувши краља, него нам је — несвесно — открио, тј. Бог нам је Бичем Божијим, Черчилом, открио шта је завет, Круна Лазарева — открио да не знамо шта је Црква-нација-историја на коју се, позивамо. А медитеранска нација је врхунац, Божија, заветна зато што ту нацију ствара Бог из заједница ГРАДСКИХ — тј. од ближњих, плисиос (Блаженства Хрисатова!) — а не од крвних… које нису заједница, јер заједница нација-Цркве није крвна, него историјска и политичка — полис-еклисије-парохије —

и зато је Тојнбијева (магијско-метафизичка-агресивна) империја против парохијалних заједница (медитерамских). Варварски став је његов, а не наш о православни!

Жарко Видовић

(Одговори Жарка Видовића на питања др Бошка Бојовића –
„Анкете за академску елиту Србије“ )

Жарко Видовић, ИСТОРИЈА ЈЕ ОДРЕЂЕНА СМИСЛОМ

82. Историја је одређена смислом, — тј. осећањем смисла — а не узроцима и знањима, јер знањима је доступна само прошлост (сачувана у искуству), али смисао није у прошлости, као ни у тим неизбежним знањима (искуствима)! Историја је континуитет Нечег (заједнице, али какве?), надвременост против времена (пролазности, смртности свега бића), континуитет идентитета заједнице — која је историјска само ако се, у свом идентитету, одржава непрекидно, тј. историјски, „у континуитету“, упркос времену (временитости, пролазности, променама) свих бића! па је зато Августин — да би објасниo Цркву (црквену заједницу, Civitas Dei) — најдубљу тајну хришћанства тражио у историји, у тајни историје. Али ако историја није исто што и време, шта је онда време? И шта историју чини надвременом, тј. континуитетом? Шта је оно што време једне заједнице надилази континуитетом? Оно што време (време бића) претвара у историју (историју заједнице и бића у заједници) јесте смисао, осећање смисла којим је идентитет бића (смртног, временог бића) преображен у идентитет бића историјског, бића које свој смисао, дакле, идентитет осећањем налази у историјској заједници. А смисао никад није прошлост, увек је пред нама, остаје исти ма шта се догодило, ма колико времена прошло. Јер смисао је есхатон, „Алфа и Омега“ Откровења, Тајни Промисао (ЛМ,П,10), света тајна, а „Свемогућство светом тајном шапти/ Само души пламена поете“, те зато

Званије је свештено поете,
глас је његов неба влијаније,
луча св’јетла руководитељ му,
дијалект му величество творца.
Дивни пјевче српске народности,
(ЛМ, П, 151-200)

83. Овде имамо пет значајних појмова из најдубљих основа философије, из самог појма трансценденције: историја, завет, круна (посебно тумачена и слављена у Лучи микрокозма), Његошева трагичност и, коначно, Владике Данила монашка смиреност вере (исихија, у егзистенцији као плирома, осећању пуноће битија осмишљеног вером). Све су то појмови чију праву садржину налазимо само у Лучи микрокозма, јер су и Владика Данило и Игуман Стефан реч Луче микрокозма у Горском вијенцу, као и Игуман Теодосије Мркојевић у Шћепану Малом. Стога је дубоко (андрићевско!) удубљивање у дело Његошево — нама обичним, баш као и теолошки или философски ученим читаоцима — могуће само претходним и пратећим удубљивањем у поему Луча микрокозма. Зато ће требати да — у метафоричкој садржини како Његошевог тако и Андрићевог поетског језика — укажемо на лученосно(!) значење и значај сваког од тих пет појмова-феномена.

84. Зашто би заветно смирење донела само Круна Лазарева, а не, рецимо, Круна Ђорђа Бранковића? Гроф Ђорђе Бранковић (1645-1711) је двадесетак година старији савременик Владике Данила (1670-1735), а требало је — у српским надањима тога времена (времена Бечког рата!) — да се од турске власти ослободи не само Мађарска (која ће и бити ослобођена!), него и читав Балкан, па и Србија, и да у обновљеној Србији родоначелник српске владарске династије Бранковића буде исти тај гроф Ђорђе Бранковић!

85. Планови Срба нису били нереална фантазија, јер је у то време Бечког рата Угарска ослобођена већ 1686, те је — после сто и шездесет година после Мохача и османлијске турске власти — обновљена угарско-мађарска држава, сада под окриљем Беча, Но, да ли су ти планови били у складу са заветом? Или тачније: да ли су то били планови о обнови државе и да ли истовремено и нације? а учешће Срба — и угарских Срба! — у Бечком рату је било много веће и значајније од учешћа мађарских снага! Најзначајнији српски културни, па и црквени центар, биће Сент-Андреја, на Дунаву, двадесетак километара северно од Будимпеште, са седам српских православних цркви! Али ће уместо српског решења остати само српско питање. У сигурну обнову Србије веровао је и сам Пећки патријарх српски (1674-1708), Цетињанин Арсеније III Црнојевић, који ће зато у Бечком рату (1683-1699) Хабзбурга и католичке алијансе против Турске стати на страну „хришћана“ (Беча) и коначно (год. 1689) повести све значајније родове и породице Срба да напусте Пећ, патријаршију и Косово, да се сврстају у војску Бечког цара и да се српски народ стави под заштиту Круне Бечког цара. Па ако је то само питање државе — а не завета — онда није јасно и да ли је и под Бечком заштитом Србија могла да брани завет? — одвојеност Црква-нације од државе!

86. Зато је патријарх Арсеније још пре Велике Сеобе дао (г.1688) повељу барону Ђорђу Бранковићу (брату митрополита Саве Бранковића) да је врсни потомак династије српских деспота и косовских кнежева Бранковића, тако да је Ђорђе баш на основу те документоване повеље патријархове добио и титулу грофа. И заиста је барон-гроф Ђорђе имао планове да обнови српску монархију: не као Небеско царство, тј. Цркву, јер Срби већ имају Цркву и патријаршију (Пећку), него као државу, „земаљско царство“! Радио је на томе и као већ искусан дипломата (влашког кнеза Шербана Кантакузина у православној земљи где је тада Литургија служена на црквенословенском). Све је то Бечки двор и толерисао, јер је то било време Бечког рата (1683-1699) у којем је Беч очекивао и захтевао активно учешће српског народа и Цркве. Али кад су откривене интензивне везе грофа Ђорђа Бранковића са Русијом (тада је и Русија Петра Великог ступила у рат против Турске), аустријски главнокомандујући гроф Баденски је грофа Ђорђа, на штапском саветовању у Кладову (г.1689), затворио, па интернирао: најпре у Сибињ, па у Хеб (у Чешкој), тако да је гроф Ђорђе Бранковић провео у заточеништву од 1689. до смрти (г.1711.). Од 1689 до 1711 гроф Ђорђе Бранковић пише у заточењу (у „интернацији“, у затвору ипак као гроф) нововековну историју Срба, „Хронике“… Па Јован Рајић архимандрит… и ране Његошеве песме о рату змаја и орла и сл.

87. Карловачки (1699) мир је — после седамнаест година рата на простору Срба и Пећке патријаршије, уз највеће учешће Срба у томе рату — склопљен без и најмање наде на могућу обнову српске државе, док је, напротив, већ године 1686. као држава ослобођена Угарска и њен главни град Будим (Будимпешта), већ тада густо насељен Србима, као и Сент-Андреја. Тако је већ тада решено и решавано српско питање у склопу (тада насталог) „Источног питања“ тј. источних граница Запада, тако да је и Косовски завет добио, са источним питањем, нов садржај као „Косовски завјет у Новом вијеку“!

88. Српска историја је већ тада (у решењу „Источног питања“, тј. питања источних граница империје) насилно одвојена из историје Европе. Као сада, тако и онда: да се онемогући веза Русије са Европом преко Србије, па тако и контакт Православља (руског као и српског) са Црквом Запада. Јер Бечки рат је ипак био рат крсташки Запада, после Карловачког мира не више против ислама, него Запада против Православља као „вере руске“, (те је и то елемент, одлучујући, да се завет, Светосавски и косовски у Новом вијеку суочи са Западом, а не са исламом). Већ тада се назире нужност новог, нововековног одређења Православља и нације према западу, па и питање Косова према Западу, а не према исламу и Албанцима!

89. Пораз Турака под Бечом слави и Владика Данило (у Горском вијенцу. У одговору Селим-везиру, (стихови 1131-1172), те зато одбија покорност турској власти, нада се коначној пропасти Османлија и обнови српског царства. А шта је са заветом? Да ли је у завету смисао „истраге потурица“, тј. враћања Срба муслимана (ако се осећају историјски Србима) у православље?

90. („Горски вијенац“ је „историческо собитије при свршетку XVII вијека“, те говори — не о некаквој истрази потурица, теми народне епске песме „Српско Бадње вече“, него — о европско-историјском збивању, о визији Владике Данила који види више него они „под брдом“ (ГВ, 520-527) јер гледа историјски, свестан учешћа у рату који је наметнут и Цркви, Пећкој патријаршији, као рат верски (ГВ, 742-789), па зато Владика Данило и каже да је царство и Беча и папе, и Османлија царство над гробовима, а не царство Божије, царство живих. Разлика између Црне Горе и осталих крајева Пећке патријаршије је у томе што је Цетињско владичанство у подручју Венеције, млетачке војне крајине, а Венеција, с њом и владичанство Црне Горе, ступа у рат (од Беча и папе наметнути чак верски рат) тек следеће 1684. године, рат који Венеција назива Морејским, јер се Венеција не бори за Беч и Балкан, па чак ни за веру, него за Мореју, тј. Пелопонез, а при томе настоји, као и Владика Данило, да се на њеној, венецијанској територији, избегне рат који би био сукоб између хришћана и муслимана).

91. Зашто Владика Данило очекује смирење (осмишљено битије) тек у историји коју ће му осветлити Круна Лазарева? (а не круна Немањића или било које друге династије!). Зато што круна Лазарева представља круну заветну, круну Царства Небеског, тј. Цркве, а не круну Царства земаљског, државе.

92. Круна Лазарева је она иста круна коју епископ, па тако и владика Данило, има на глави кад служи литургију архијерејску. Она је икона (привид или символ) светлости којом Литургија осветљава душу верника и свештенослужитеља. Она је икона Светлости самог Духа Светога и знак је да Литургије (присуства самог Христа као тајног Небеског првосвештеника) нема без Духа Светог, јер Дух Свети је та литургијска сила која осветљава душе и свештенослужитеља и верника.

93. Кад је на Видовдан, на дан Светога Кнеза Лазара Великомученика, 28. јуна 1989. у цркви Свете Богородице манастира Грачаница служена Велика архијерејска литургија, сви владике су на глави имали Круну Лазареву: да она осветли заветну тајну српске историје. Био је то највећи и најсвечанији догађај у српској историји, али то — на велику жалост овог народа — није схватила нити хтела да схвати власт (земаљско царство) ни у Србији ни у Црној Гори, па ни у Македонији. Против архијерејске литургије у Грачаници устао је организовани политички митинг на Газиместану — истога дана, у исти час — као да су хтели да прославе и оживе револуцију о којој се говори у Његошевој литургијској поеми Луча микрокозма: да оживе јуриш на небо, побуну Сатане против Бога Оца, Сина Божијег и Духа Светога. А Литургија у Грачаници је била у славу Светога Лазара и шестоте годишњице погибије косовских витезова који су пали у одбрани Царства небеског, вере и Цркве, а не само државе и власти. Литургија је чекала свете мошти Кнежеве… И док је Владика Атанасије изговарао велике и значајне речи „Добро нам дошао, Свети Кнеже, народ овај Те чека шест стотина година!“, на Газиместану је завет погажен и протумачен управо земаљски, анти-заветно, ратоборно, политички!

94. Луча микрокозма, литургијска поема пева о Круни Духа Светога као коначној литургијској победи Бога над сатаном, над Злом које заводи човека: ЛМ, III, 61/90 посебно се помиње Круна Духа Светога — суштина у сили вере Православља — у : ДОВДЕ

Ове грдне масе несмислене
покорне су мени вазда биле
............................................................
но њенијем мртвијем правилом
чешће би се путах извлачиле,
докле дигох круну над престолом.
Удар ови први и најсјајни
њихово је раздробио царство.

Поб'јеђене мојом круном сјајном,
сакрише се у густе гомиле
у просторе мртвијех безданах;

(Ово где Бог Отац открива архангелима тајну бесконачног простора и невремена у којем нема бића )

95. Та улога Богородице — посебно у нашем Косовском завету! — значи да поруку завета чувају, шаљу и преносе Богородичине установе, а то су манастири, да народ и свештенство, чак и епископе воде, поучавају, за свештену службу припремају, заветну свест одржавају монаштво и манастири — исто онако како је Светога Кнеза Лазара поучила сама Богородица! Зашто су, изнад сваке поуке и науке, учитељи и чувари завета и Православља баш монаштво и манастири (па тек онда Теолошки факултет)? Зато што је игуманија свих монаха и манастира и „декан“ и оснивач те највише школе Православља сама Владичица Богородица, па је и у дејству манастира (на свештенство и литургијски живот парохија) присутна сама Богородица!. Зато су и највећи број наших (и осталих православних) манастира и најзначајнији манастири посвећени Богородици. Јер се Христос, Син Божији, у Литургији сваке (па и наше) парохијске цркве, јавља као Првосвештеник само кад нас у Литургију уводи монашки дух богородичности, који је и дух наше жртве (наше катарзе у парохијском диалогу исповести, самоспознаје и покајања), јавља се Син Божији онако како се и учовечио, у свету, међу људима, појавио: од Духа Светога и Марије Дјеве, као Син Богородице! „Достојно јест јако воистину блажити тја Богородицу, присно блаженују и пренепорочнују и Матер Бога нашего…“!

(Одговори Жарка Видовића на питања др Бошка Бојовића –
„Анкете за академску елиту Србије“ )

Жарко Видовић, СВЕТ ТЕХНИКЕ (II)

ПРВИ ДЕО

73. Медитеранску цивилизацију (хармонија, тројсто породице, Христос, осећање, моћ вере као осећања смисла) …једини спас,

коју називају час „источном“ (за разлику од западне), час „грчком“ (за разлику од „латинске“ западне), час „византијском“ (за разлику од цивилизације западног и папског „Светог римског царства германске народности“ од времена Карла Великог),

а Тојнби (британска или англо-америчка филозофија историје) ту изворно и кореном медитеранску цивилизацију назива просто „Руским изданком православног хришћанства“ (Civilization Orthodox Christian–Russian Offshoot) којем Тојнби (у издању своје A Study of History , г. 1947) предвиђа скори крај, као и „Византији“,

а Западу, цивилизацији метафизичке традиције, или опстанак или препород у својеврсној јединственој планетарној Њу Ејџ религији која би, као и западна, била метафизички универзална.

Царства православних Римљана-Ромеја, погрешно и не добронамерно названог „Византијом“, по античком граду Визант, којем на Западу нису хтели да признају чак ни ново име града Константинополис, баш како су и Југославију називали „Београдијом“, а могли би, као и „Византију“, назвати и „Сингидунумијом“!)

74. У томе систему (тј. у цивилизацији Запада) највиша, или систему неопходна вредност — чак ни у време апсолутне премоћи папства! — није никад било хришћанство, него метафизика.

А то је свест уверења да систем вредности једне цивилизације — метафизички истоветне са вредностима управо као елемент реалног са рационалним! — није никаква душа цивилизације, која би, као рецимо држава, могла бити крштена,

јер цивилизација није биће, Ding an sich, да би као биће, имала и душу (метафизичку „душу“ Запада)!

Вредности су идеали човека, а човек може да ствара само установе које би, по човековој жељи, требало да служе тим идеалима, вредностима, крајњем циљу и смислу свих установа те цивилизације.

Душу, међутим, има само човек, а не установе-средства (или правила, норме, закони) које је човек створио или организовао. Додуше, те установе као да показују душу, али то може да буде само душа човека који се тим установама служи!

75. Метафизика је филозофија која рационално тумачи реалну цивилизацију (са њеним установама) као „логичну целину“, чак заједно и са њеним (исто тако, рационално-реално тумаченим!) вредностима, јер рационално тумачи и веру (intellectus-fides)

тако да елиту Запада, како је то констатовао Адорно, не представљају свештеници — чак ни у говору(!) о вери — него

филозофи-метафизичари који ће — логично као последњу и закључну реч метафизике, система вредности и „вере“ (тј. идеологије) Запада — представити државу (империјалну, метафизички универзалну државу!), вољу за моћ (метафизички универзалну, планетарно-империјалну моћ!) и револуцију (светску, империјалну)!

Јер ако метафизика, полази од уверења у „стваралачку“ („Божију“ као и човекову!) моћ мишљења, од „истине појма“ (тј. саме речи) као „истине битија“, па тако од истоветности мишљења (показивањем доказивог мишљења) са битијем-бићем,

онда она не може — логички не може! — имати закључак другачији од тога метафизичког (универзално-империјалног), јер

76. тај закључак је — као и полазиште, постулат метафизике — управо плод са (Богом забрањеног!) „Дрвета знања“(Постање 2,16-17 и 3,1-7), тј. плод уверења да су вредности Добра, Лепоте и смисла живота — „плод знања“(мишљења о искуству које се проверава и доказује показивањем!). И тако настаде земаљска „мудрост“ која чак уображава да је метафизика, тј. тајно, скривено (заумно) знање!

77. „Нови филозофи“! Гликсман, Финкелкраут, Бернар Анри Леви, Кушнер — каква морална елита! упознали смо их на пракси европског решења Источног питања на Балкану!

78. Клир на грчком значи управо што и француска реч елита, али у време кад ту елиту — у Медитеранум класици! — нису чинили „земаљски мудраци“ (ЛМ, П, 61-70), доктори, жреци, маги филозофије-метафизике, него заиста морално-одговорно свештенство, свесно свог „званија пред Богом“(Његош, ЛМ,П, 151-160), јер

вредности — како је то Кант (у критици метафизичке традиције Запада) показао — не могу бити рационално-реално схваћене и представљене!

Оне се, наиме, јављају само као „постулати практичког ума“ (Бог, бесмртна душа човекова, слобода, па тако и Кантов категорички императив!), (што значи да моралом човековим управља сила трансценденције-осећања-смисао)

а постулати — смисао живота и човека, па и вредности цивилизације — доступни су и схватљиви само осећању,

тј. уживљавању, доживљају, маштовно-духовном поистовећењу себе са — Богом осмишљеним, духовно вредним! — бићем које и какво ми, реално и рационално, својим искуством, нисмо!

а какво можемо да будемо — само у машти осећања које никако није подложно ни нашој моћи мишљења, ни нашој слободи (моћи одлучивања о нашим поступцима)!

Али све ово је разумљиво само ономе ко је спреман да о човеку и његовој тајни говори језиком антропологије крштеног платонизма, језиком који је аристотелизму и традицији (западној традицији) метафизике неразумљив.

Разумљив је уметницима и верницима, али они су странци не само у својој западној цивилизацији и њеним установама (у које спада и језик!). Као што је и Кант остао недоречен и странац у историји Запада!

79. Међутим, Запад је — као систем вредности, са метафизиком, интелектуалном магијом која тај систем тумачи — карневалски бучно сахрањен Шесетосме, тако да је

Шесетосма бесловесно прославила Свет технике, као свет технички моћне индивидуе човекове — и то светске, мондиалистичке, космополитске моћи индивидуе! — па је тако и сам Бог, „Исус Христос, суперстар“, једнако као и секс и политика технички понуђен као забава индивидуи Шесетосмаша. Светињу вредности заменила је техника и слављење техничке моћи која појединцу омогућава да и без „подршке маса“ (као механизма) буде моћан, моћнији од државе, „слободан“ (јер су жреци метафизике Запада већ припремили човека да слободу схвати као растућу, Богу равну моћ човека над светом и природом).

80. Нацију, као и човека, не одређује порекло, време и услови, него смисао, над којим нема моћ никаква цивилизација (па ни моћни Свет технике), никаква метафизика (па ни западна), па тако никаква техника, наука, метафизика, пракса нема моћ ни над Црквом, историјом, нацијом

81. Смисао је оно чему човек (човек, а не цивилизација или било која њена установа) тежи, оно што осећа човек (надахнуто, благодатно осећа!) као смисао свог опстанка, као „званије пред Богом човјека“ (ЛМ,П,63 и 156). Кад желимо да упознамо човека, мудро је да се питамо шта он хоће, а не чији је и одакле је и шта о човеку, о историји, о нацији кажу „земаљски мудраци, зли тирјани душе бесамртне“ (ЛМ,П, 61-70). И вредност човекове слободе (Богом дане човекове моћи да сам одлучује о својим поступцима!) је у њеној усмерености ка ономе што човек или нација хоће, чему тежи, ка ономе што му је дато да осећа као смисао свог опстанка, јер слобода нема никакву моћ према ономе што је било, па зато човек … „Он се трза бадава из ланца/Да за собом проникне мрачности“(ЛМ,П,19-20). Уосталом, и кад се распитујемо за прошлост (човека или нације), нас занима чему је он тежио и да ли је његова прошлост, његов живот био у сагласности са оним чему је тежио (што је осећао као смисао свог живота), да само у тој тежњи, његовој и његових предака, сагледамо и суштину човека или историју нације. Слобода човекова је битна зато што је човекова суштина одређена осећањем смисла, оним чему је усмерена слобода, што осмишљава и саму слободу. Човек је свестан своје слободе (и зато одговорности) само ако и кад осећа — не узрок, него — смисао свог опстанка!

(Одговори Жарка Видовића на питања др Бошка Бојовића –
„Анкете за академску елиту Србије“ )

Жарко Видовић, СВЕТ ТЕХНИКЕ (I)

64. Док постоји (или док је, до победе Света технике, постојао) „Запад“, као и свака цивилизација, има свој „систем вредности“… којим су обухваћене и вера и нација,

мада нација, једнако као и вера, никако нису — нити по својој изворној природи, могу бити — исто што и држава! Рецимо: држава у цивилизацији Запада се темељи на Римском праву које је — византијско! али вера и нација у цивилизацији Запада нису византијске, тј. нису у складу (у хармонији) с Римским правом, него са метафизиком!

65. Јустинијан и његови правници — који су кодификовали Римско право, свесни да је то творевина „паганских“ предхришћанских правника! — били су православни хришћани

и зато — као и наш Свети Сава! — нису ни право, ни правне установе и законе, ни државу (правну установу!) сматрали творевином Бога, Духа Светога, него творевином људског разума, моћи смртног и грешног бића, творевину која не може имати душу људског бића и бити крштена (како каже један наш епископ).

а творевина и отеловљење Бога су само вера, смисао, историја, литургија, заветна заједница, Црква.

То је на предавањима (1949-1952) професора Острогорског било наглашавано „веома тенденциозно“,

док је истовремено професор Недељковић, на филозофији, гајио култ Хегела,

а Хегел отеловљењем Бога сматра државу (реалност земаљског царства), а не

Цркву,

те при томе и рационалност (мисао о искуству!) римских правника поистовећује са Богом (као рационалношћу!), тако

да истоветност рационалног с реалним (појма са бићем, мишљења са битијем, co-gitatio-esse значи и метафизичку истоветност Бога са творевином! (Магијски идеал или утопија коју остварује метафизика!).

66. Тај „систем“ је јасна представа о сврси и смислу —историјском смислу! — те цивилизације и свих њених установа: монарха, војске, полиције, судства, законодавца и закона, трговине, школства, празника итд. И јасан разлог неповерења Православља у цивилизацију Запада (и, наравно, Света технике и рационализма)

67. Цивилизација је комплекс (сплет) свих тих и осталих установа које, све заједно, служе систему вредности те цивилизације.

Вредности нису слика стварности те цивилизације (или стварности бића и установа у тој цивилизацији), него су израз или слика смисла и сврхе те цивилизације и њених установа.

Вредносни суд не каже шта нешто уистину јест, шта својим бићем јест, него суд о томе чему служи и какав је смисао тога што јест, па и самих установа те цивилизације.

68. Кант каже да снагу и моћ вредносног суда (Urteilskraft) —о смислу бића (или установа цивилизације) — имају само осећања. Не разум, него само осећања! (Његош то назива умом чувства или умним чувством! тако у Лучи микрокозма — почев већ од Посвете, уводне песме, ЛМ, П, 121-140 —посебно слави умно чувство и немоћ осталих органа (мишљење!) кад је реч о смислу, тј. о тајни човека.)

68. Тај систем је основа стабилности те цивилизације, или бар убедљиви привид стабилности (поретка, полета, сагласности, оптимизма и самопоуздања грађана) те цивилизације. Мир и осећање сигурности грађана је у општем (или бар већинском владајућем) прихватању тога „система“.

69. Метафизика је, у метафизичкој (теолошко-метафизичкој) традицији Запада, настојање да тај „систем“ прикаже као реалну метафизику, своју творевину, што, логично, значи да тако и саму цивилизацију (посебно цивилизацију западну) прикаже као своју метафизичку творевину.

70. Али теолози (пуки теоретичари вере), у свом празнословљу (које карактерише и — крсташку и верско-политичку! — историју Запада), упоређују цивилизацију (друштво, па чак и државу) са човеком:

„као што човек има тело и душу, тако и друштво или држава има своју душу па је душу те државе, баш као и душу човека, Бог поверио Цркви!“,

(можемо рећи, што да не? — да и политичка партија, или мафија „има тело и душу“, па да и та „душа“ буде „поверена Цркви“. Али како да онда разликујемо Цркву од државе и мафије, и војних и паравојних одреда мафије?!).

71. Имајући у виду такву теологију-клерикологију — тј. метафизику као историју таквог празнословља у којем човек није никаква тајна (Богом изабрана!) — Евроунија данас одбија да историју и смисао Европе уставно дефинише као хришћанство! одбија да хришћанство (веру) унесе у свој устав!

Па шта ту смета Евроунији (и демократији): хришћанство? или метафизичка (клерикално-рационална) теологија као „разум вере“ (fidei ratio)? Шта је Евроунија?

Шта је Европа и шта је у њој тзв. „Исток“, а шта „Запад“? Зашто тај тзв. „Исток“ Европе и „Запад“ (Европе — и света!) нису исто? — ни историјски, ни цивилизацијски, ни културно!

72. Од 11. века, од Расцепа-шизме Цркве. г. 1054. на „источну“ (византијску или „грчку“) и „западну“ („латинску“), па можда већ и од Карла Великог (од године 801)

„Запад“ је, поред географског значења, постао и назив за нову историјску епоху, епоху једне нове цивилизације, а посебно за њен, нови систем вредности назван Западним.

Запад је — цивилизацијски, културно, историјски! — настао цепањем (варварским цепањем!) јединствене медитеранске (грчко-римско-семитске) цивилизације-културе-историје,

цепањем на „источну“(„грчку“, тј. источно медитеранску) и „западну“(„латинску“, западно медитеранску), да би, после тога,

изграђујући се у посебну и одвојену цивилизацију, Запад узео или примио од грчке цивилизације управо онај елемент који је хришћанско-медитеранска цивилизација превазишла и одбацила: само њен хеленистички, империјални, аристотелски елемент, метафизички елемент, а њиме и одговарајућу

„латинску“, римски-империјалну (у даљој историји западну) филозофију историје, и

од времена Августина, преко Томе, Декарта, Спинозе до Хегела и Хајдегера учврстио метафизички универзалну традицију империјалног Запада који ће коначно свој географски центар усмерити као океану, као Атлантида (за разлику од Медитерана),

да би коначно показао — поред војно-економско-финасијске моћи — и моћ у „остварењу метфизике“ на читавој интернет-планети!

Медитеран је (источно-медитеранска страна) задржао своју традицију платонску синтезу, од које се Запад потпуно одвојио — у агресивну, крсташки непријатељску половину, тако да се

читава европска историја може окарактерисати — од године 1054 — на историју расцепа Европе и борбе између две половине Европе за првенство, пре свега у географској сфери Медитерана (крсташки ратови), а онда, после 1492, и планетарно, евроазијски!

тако да је управо та империјално-западна Европа постала не само континент прогреса (цивилизацијског и научног, сциjентистичког и техничког), него и узрочник и покретач најстрашнијих светских ратова, и тоталитарних, империјалних, анти-империјалних екстрема (крајности, фашизма-нацизма, с једне стране и комунизма с друге) без којих није могуће схватити ни порекло Света технике у који се, најзад, утопио (у њему се губи) и сама цивилизација Запада!

Али — пре него што кренемо ка дубљој историјској дефиницији Запада, потребно је да укратко укажемо на посебност цивилизације-културе класичне („медитеранске“), као битно различите од Запада!

ДРУГИ ДЕО

(Одговори Жарка Видовића на питања др Бошка Бојовића –
„Анкете за академску елиту Србије“ )

Жарко Видовић, СВЕТИ ЈОВАН БОГОСЛОВ

59. Дух Свети је — изнад Сина Божијег, изнад Христа (Матеј 12,30-37), јер исходи само од Оца, те се огрешење о Христа и може опростити (рецимо муслиману), али огрешење о Духа Светог — не може. У томе је тежина неслагања православних с папским Filioque,

јер трансценденција (дар умног чувства, осећања смисла као суштине вере) је сила Духа Светог, без Којег ни апостоли не би поверовали у Васкресење Христово!

За овај значај схватања искуства трансценденције (сећања на надахнуће) Грци су припремљени мудрошћу крштеног платонизма,

а не Аристотела, који је зачетник метафизике и метафизичке традиције Запада (тумачења духовности као метафизичке истоветности битија са мишљењем)

Зато је Евангелист Јован, Орао мудрости Небеских висина Духа Светог, миљеник Христов!

60. Васкрсно Еванђеље, Јован 21 (15-25), за јутрење Литургије: Васкрсли Христос, у последњој поруци, пред само Вазнесење, указује на разлику између Петра и Јована:

Петар је Први апостол, па треба први и да следи Христа, Христову жртву, a Јован — ученик кога је Христос и волео највише — да остане и народу буде весник Другог доласка и тумач Логоса, најдубље могуће спознаје човека: самог смисла људског живота.

Тиме је, чини ми се, Христос указао и на разлику :

између литургијске жртве пастира, мирског свештеника Цркве у свету, што представља Петар, `

и Откровења, највише спознаје, Богом дане дуговечном монаху, којег представља Јован, међу апостолима Христов миљеник, што је јасно и Симону Петру (Јован 13,22-25), тако

да после Христа учитељ (посредник спознаје) има да буде Јован, Свети Јован Богослов.

Ту посебност Јована изрекао је Господ и у последњим тренуцима земног живота, на крсту (Јован 19,25-27), кад је рекао Богородици: „Жено, ето Ти сина!“, а Јовану: „Ево ти мајке!“ — тако да је Јован, као Син Богородице, на Земљи последњи Заступник Христа, Сина БОЖИЈЕГ. Заступник од самог Господа именован, како би Господ имао на Земљи заступника, тумача Логоса — само дотле док је и Богородица на Земљи! Другачији и другачије схваћен заступник Христов на Земљи (Vicarius Christi) je против Христа и зато није могућ!

61. Значај и улога личности се види у томе што ни мисија сваког апостола није иста! Први апостол, Петар стално има да се пита да ли заиста воли Христа, проверавајући се да ли би и сада, после Васкресења, био у таквом унинију па да се Христа одрекне као што се одрицао (Јн. 18, 15-27). Петар зато има да буде апостол покајања, апостол који је, свестан Христове жртве, и сам стално спреман на жртву: да се стално учвршћује у самоспознаји, у покајању, у истини битија и слабости бића индивидуе!

А Јован? — Он има да буде апостол Логоса, Духа Светог као Творца Христове Цркве, тј. Небеског царства у свету! а то значи не саме самоспознаје ( свести истине битија, слободе, одговорности и покајања као Петар),

него апостол божански откривене суштине и званија човека! апостол смисла битија, Есхатона, надбитија, трансценденције, вере као осећања смисла, аутентичне вере савршене! Пророк Другог доласка,

Јован је Христовом Светом вољом одређен апостол Логоса,

те тако о Логосу говори као о истоветности ( једнакости ) Омеге са Алфа (краја времена са почетком и настанком времена,границе бића)! А то значи да је већ почетком, настанком човека и света одређен — тим истим божанским почетком — и крај, циљ и смисао драме човекове. Смисао је тајна, па је зато — Логосом као истоветношћу омега-смисла са алфа-почеткомм — и сам почетак тајна.

62. Ако је смисао тајна (недоступна разуму, науци, метафизици, филозофији, што нам говори и наш Владика Песник у Посвети Луче микрокозма, а што је данас јасно и метафизичарима!),

онда је тајна и само стварање, почетак! Стварање Божије је тајна!

А у томе и јест тајна историје (као континуитета) Цркве, историјске заједнице, трансценденције, превазилажења времена вером, благодатним осећањем смисла!

63. Јован је апостол завршног члан Символа вере: вере у Васкресење мртвих и у живот будућег века! …Нема у вери више никаквог загробног живота! и баш у томе Јован следи Христа. Тек Јован! Коначни апостол коначне истине битија, поистовећене с истином — не самог битија, него — смисла битија.

Тако се Јован, ученик кога је Христос волео више од свих осталих ученика, разликује од Петра, баш као и од Неверног Томе који је морао да опипа постојање, биће, присутност Исуса.

Тако се и људи и вера људи хришћана разликује баш онако како се разликује и мисија сваког од дванаест Христових апостола: мора да свако у вери има свог апостола?!

63. Дух Свети је изнад Христа (Матеј 12,30-37), јер исходи само од Оца, те се огрешење о Христа и може опростити (рецимо муслиману), али огрешење о Духа Светог — не може ником: ни крштеном човеку! У томе је тежина неслагања аутентичног хришћанства, — православног, Јовановог(!) — са папским Filioque,

јер трансценденција (дар умног чувства, дар осећања смисла као суштине вере) је сила Духа Светог, без Којег ни апостоли не би поверовали у Васкресење Христово!

За овај значај схватања искуства трансценденције (сећања на надахнуће) Грци су припремљени мудрошћу крштеног платонизма,

а не Аристотела, који је зачетник метафизике и метафизичке традиције Запада (тумачења духовности као метафизичке истоветности битија са мишљењем).

Зато је Евангелист Јован, Орао мудрости Небеских висина Духа Светог, миљеник Христов!

(Одговори Жарка Видовића на питања др Бошка Бојовића –
„Анкете за академску елиту Србије“ )

Жарко Видовић, У „КУЛТУ РУСИЈЕ“ КРИЛА СЕ ПОТРЕБА ЗА ЦРКВОМ

50. Загонетка бића је смисао, а не време. Дакле, „битије и смисао“, а не (Хајдегерово) „битије и време“ …

Пошто смисао може да се јавља само као осећање смисла (а не као плод научног или филозофског истраживање и мишљења, поготово не као наука о смислу!),

главно питање о природи човека није мишљење, него осећање, чувство… које, за разлику од мишљења, није доступно слободи човека, него представља сферу која је тајна, божанска, изнад бића слободе, искуства, мишљења, праксе.

51. Осећање указује на литургију као унутрашњу, Небеску, као трансценденцију у души човека; указује на душу као енергију осећања, недоступну слободи, истраживању, психолошкој науци!

52. Литургијски преображај човека је преображај индивидуе (особе) у личност, празнична појава личности, човека који смисао свог живота види у идеалном лику, тај лик (Платонова идеја!) је зов агапи-љубави (не Ерос-љубави-жеље!), у идентитету духовном, у поистовећењу са бићима ближњих.

53. Битно у вери и обнови вере је питање смисла које се у човеку јавља истовремено са свешћу (осећањем) немоћи магије и метафизике, па и о немоћи мишљења, праксе, слободе и знања — кад је реч о смислу, тј. о осећању смисла! У томе је и немоћ бића — ако тежи метафизици (тј. поистовећењу битија с мишљењем, еsse и cogitare)

54. Обнова вере је обнова човека, појава осећања смисла, осећања које је душа, животна сила човека!

То је Васкресење, Тајна Духа Светог и Православља. То је мисија Православља, у јасној разлици између Петра (покајања) и Јована (који чека Други долазак и кога је Исус волео изнад свих апостола).

Православна тајна Духа светог је тајна осећања-дара-благодати-надахнућа-будућности-маште (ЛМ, I, 3о1-330)

55. Иво Андрић је разумео да вера није сфера клира и обредног професионализма (ритуализма, бирократизације клира и заједнице у Цркви) него осећања смисла, поштовања личности у човеку, историје као надвремена. Он је, као и Његош, антиклерикални православни хришћанин.

56. То поезијско свештенство је у нас, за време рата у Босни и Хрватској, у НДХ, наслутио чак и млади трагични Ћопићев (не Ћосићев!) СКОЈ, па га је Тито године 1949. укинуо,

јер је већ био добро обавештен да аутентичан ратни а не револуционарни СКОЈ-евац (не из револуције у Србији и Црној Гори, него) из Босне и Хрватске, из рата који није био револуција, него одбрана земље у Априлском рату, а онда одбрана српског народа осуђеног, после 10. априла 1941, на геноцид.

Реч је, дакле, о ратно-патриотском „СКОЈ-евцу“, а не о револуционарном, па тог патриотског „СКОЈ-евца“ — изданог и превареног! — сматрају комунистом само зато што је веровао у Русију. А веровао зато што је — чудо данас заборављено и од историчара необјашњено! — већ крајем јуна 1941. чак и Стаљин (на Радио-Москва, заједно са ослобођеним руским патријархом) позивао на одбрану „Свете Русије и руског народа“ од Хитлера, а позвао тада и све европске борце отпора, па и наше, на сарадњу наших бораца (Југословенске краљевске војске) са легалном владом у Лондону. Тада, 29. јуна 1941, још није било партизана (ни у Србији), а Тито ће, упркос Стаљиновом позиву на сарадњу с легалном краљевском владом, организовати партизанске одреде револуције! Он ће тада — само да би формално поштовао антифашистички (антихитлеровски) савез Британије са СССР-ом — глумити жељу за споразумом са Дражом Михајловићем и ЈВО („четницима“), само да би се партизани наоружали од „четника“,

али ће, насупрот Стаљиновој директиви која је важила нарочито за комунисте, Тито од самог почетка бити против „Версајске Jугославије“, у дослуху са Черчилом, који (насупрот Стаљину и нашој емигрантској краљевској влади) позива „четнике“ (тј. ЈВО) на сарадњу с револуционарним, антијугословенским (и антируским!) Титом!

А тај, патриотски „СКОЈ-евац“ (поготово из Ћопићеве Крајине), не сумња у Цркву, него — баш као и толстојевци и народњаци у Русији пре Револуције — сумња у моћ и улогу архијереја, па чак и клира, народних свештеника! Није њима одбојна Црква, него, као и старом Крајишнику, Васи Пелагићу, клерикализација Цркве!

57. Помало чудно? Kао и онај израз „православни атеиста“! Тај „православни“ антиклерикализам (може се рећи и његошевски) никако није тежио култу Компартије и укидању Цркве, него Вери као моралу, заједници, култу Русије као православне земље,

а у томе „култу Русије“ крила се и у самим Русима потреба за Црквом, за светом тајном Цркве, коју клир и архијереји — у бризи искључиво за свој ауторитет и то световни, чак државом зајемчен ауторитет! — нису ни успели ни тежили да младима приближе и покажу тајну Цркве. У околини Сарајева године 1941 — кад су Немци најзад напали СССР — омладина и млађи људи по селима сарајевске околине (Алипашин, Илиџа, Рељево, Рајловац, Семизовац, Илијаш, а поготово према југу, Пале, према Јахорини и Романији) окупља се и на вест о томе да је „заратила Русија“ одговара: „С нама је Русија! Руси су српске вјере!“

Ако знамо да Христова Црква није никаква клерикална установа или чак предузеће, него идеална Христова заједница солидарности, доброте и узајамног поштовања људи као личности, спремних на жртву („главу дајем!“), па и на херојство, највеће муке (али „да не изда друга, да не напусти положај“),

онда је јасно — особито у осећању напуштености (Краљ и Влада су побегли после своје авантуре од 27. марта!) и у данима насилног „прекрштавања“ Срба у „вјеру шокачку“ — …јасно да народ и млади Срби у Босни и Хрватској (тадашњој НДХ) несвесно теже обнови вере и Цркве! (О томе крајишким омладинцима, касније пропагандно називаним тзв. „СКОЈ-евцима“, говори и песма хрватског песника Назора „Мајка православна“!).

Зато је Тито, одмах по раскиду са СССР-ом, и укинуо „СКОЈ„.

58. (Уз укидање СКОЈ-а, Компартија је настојала и да овлада хијерархијом Цркве, па су истакнути команданти кумовали деци при крштењу, а године 1945, за Бадњи дан, Титова војна јединица је, у Београдуу, носила бадњак, а Тито присуствовао 27. јануара 1945. и прослави Светог Саве — на Коларцу! држао колач! и куповао клир! и, коначно, основао „синдикат православних свештеника“ који је „братски-професионално“ био и удружење са жрецима осталих вера. Имали су и свој професионални лист „Весник“…како би сарађивали с Партијом онако како је то и католичком клеру у Словенији диктирао Доломитски споразум словеначке надбискупије (и песника Коцбека) са КП Словеније, год.1941-1942.

Жарко Видовић

(Одговори Жарка Видовића на питања др Бошка Бојовића –
„Анкете за академску елиту Србије“ )

Леонид Савин, „ЛОБИ АРМАГЕДОНА“

КАКО ХРИШЋАНСКИ ЦИОНИСТИ УТИЧУ НА ПОЛИТИКУ СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА

Упркос томе што су током бомбардовања сектора Газе од стране израелске војске биле разрушене не само болнице и џамије, већ и хришћански храмови, многи људи, који себе називају хришћанима и који нису етнички Јевреји, активно подржавају израелске акције. Откуда потиче овај феномен?

Ради се о томе да је ционизам, као јеврејски политички покрет настао крајем XIX века, али сличне идеје су се појавиле знатно раније. И, колико год то било парадоксално, рођене су у хришћанској средини.

РАЂАЊЕ ПУРИТАНСКОГ ЦИОНИЗМА

Међу првим присталицама имиграције европских Јевреја у Палестину били су пуританци. Ова протестантска секта се појавила крајем XVI века и постала прилично утицајна у Енглеској, а затим и у америчким колонијама. Они су испољавали значајно занимање за улогу Јевреја у есхатологији, или теологији краја времена. На пример, Џон Овен, богослов из XVII века, члан парламента и управник Оксфорда учио је о неопходности физичког премештања Јевреја у Палестину ради остваривања пророчанства о последњим временима. А 1621. године сер Хенри Финч је написао проповед у којој позива на подршку јеврејском народу и његовом враћању у библијску постојбину.

Један од најутицајних праваца хришћанског ционизма постао је диспензационализам, систем интерпретације која користи информацију из Библије за поделу историје на различите периоде или диспензацијe и разматра библијски термин „Израел“ као ознаку за етничку јеврејску нацију, створену у Палестини.

Диспензационализам је првобитно разрадио англо-ирски проповедник Џон Нелсон Дарби у XIX веку. Дарби је веровао да је Богом предодређена судбина Израела и хришћанске цркве у потуности одвојена, при чему последња мора бити физички „узнесена“ – уздигнута за сусрет са Исусом – пре, у Апокалипси предсказаног, периода потреса званог Велика невоља. По Дарбијевом мишљењу, Велика невоља почиње после изградње Трећег јеврејског храма на Храмовној гори у Јерусалиму. У време Велике невоље, сагласно овом учењу, 144.000 Јевреја ће се преобратити у хришћанство и то ће им открити истинске намере Антихриста. На тај начин, они ће постати епицентар преобраћања у хришћанску веру свих неверујућих, који нису били уздигнути.

Управо ових 144.000 преобраћених Јевреја суочиће се са Антихристом у коначној бици, познатој као Армагедон и победити Антихриста. После битке завршава се седам година невоље и Исус се враћa да би у тамницу сместио Сатану и установиo на Земљи хиљадугодишње царство Месије.

Без обзира на апсурдност и одсуство било каквог спомњања у Библији, концепција физичког премештања хришћана на небеса уочи Армагедона била је са ентузијазмом прихваћена од неких цркава у Енглеској и посебно у Сједињеним Државама.

Дарбијев приступ хришћанској есхатологији поклапа се са аналогним разматрањима у јеврејској есхатологији, конкретно са идејама рабина Цви Хирша Калишера и стварањем нове гране јеврејског месијанизма. Њени представници су веровали да Јевреји треба активно да раде на убрзању доласка свог месије, усељавајући се у Израел и градећи Трећи храм на месту Храмовне горе у Јерусалима, где се налази џамија Ал-Акса.

Сам Дарби је путовао по северној Америци и низу других држава да би популаризовао своје идеје, и састао се са неколико утицајних пастора у англо-језичком свету. Међу њима се налазио Џејмс Брук, будући наставник Сајруса Скофилда који је касније ову концепцију и раширио, а његова интерпретација је у САД издата у великом тиражу и позната је као „Скофилдова Библија“. Друга фигура која је испољила утицај на Дарбијеву доктрину био је амерички проповедник Чарлс Тејс Расел, из чије се цркве касније изродило неколико различитих секти, укључујући и Јеховине сведоке (организација чија је делатност забрањена у Руској Федерацији). Деценију пре оснивања савременог политичког ционизма Расел је почео да проповеда – не само хришћанима, већ и Јеврејима у САД и другим земљама – о неопходности масовне јеврејске имиграције у Палестину.

Расел је 1891. године написао писмо члану банкарске породице Ротшилд Едмоду де Ротшилду, а такође и Морису фон Хиршу, богатом немачком финасијеру, јеврејског порекла о свом плану насељавања Палестине. План је описао овако: „Мој предлог се састоји у томе да богати Јевреји купе у Турској по праведној цени сва имовинска права на ове земље: то јест сву државну земљу (земљу која не припада приватним власницима) под условом да Сирија и Палестина буду формиране као слободне државе“.

Књига Теодора Херцла, која се сматра основом ционизма – „Јеврејска држава“, објављена је још 1896. године.

Амерички проповедник Вилијам Е. Блекстоун, на кога је Дарби извршио велики утицај, као и други диспензационалисти те епохе, такође је потрошио деценије на пропаганду имиграције Јевреја у Палестину као средства за испуњење библијског пророчанства. Кулминација његовог напора постала је петиција „Меморијал Блекстоуна“ у којој је упућен позив тадашњем председнику САД Бенџамину Харисону и његовом државном секретару Џејмсу Блејну да донесу мере „у корист повратка Палестине Јеврејима“.

Међу потписницима петиције били су и банкари Џ. Д. Рокфелер и Џ. П. Морган, будући председник САД Вилијам Маккинли, портпарол Представничког дома Томас Брекет Рид, председник Врховнох суда Мелвил Фулер, градоначелници Њујорка, Филаделфије, Балтимора, Бостоnа и Чикага, уредници Boston Globe, New York Times, Washington Post и Chicago Tribune а такође и чланови Конгреса, утицајни бизнисмени и свештеници.

Иако су међу потписницима били и неки рабини, већина америчких јеврејских општина је иступило против садржаја петиције. Другим речима, главни циљ ционизма, још пре него што се претворио у покрет, снажно је подржавала америчка хришћанска елита.

САВРЕМЕНИ УЗЛЕТ

Ипак, у првој половини ХХ века хришћански ционизам није било много распрострањен и утицајан у САД.

Но, тада у арену ступа проповедник Били Грем, који је имао блиске односе са неколико председника, укључујући и Двајта Ајзенхауера, Линдона Џонсона и Ричарда Никсона. И на крају, диспензационализам улази у мејнстрим америчког политикчког дисурса са евангелистичким проповедником Џеријем Фелвелом, који је 1979. године основао организацију „Морална већина“.

Други, водећи диспензационалиста са великим политичким и литерарним утицајем био је Хел Линдзи. Његове књиге су толико дирнуле Роналда Регана да је позвао Линдзија да наступи на заседању Савета за националну безбедност везаног за планове за нуклеарни рат и учинио га утицајним косултантом неколико чланова Конгреса и званичника Пентагона.

Републиканска партија се до данас снажно ослања на хришћанске ционисте како за готовину/новац, тако и за гласове. Они врше велики утицај на партијску идеологију.

Данас хришћански ционисти у САД имају много имена. Неки их зову „лоби Армагедона“, други – „хришћански AIPAC” (Америчко-израелски комитет за заједничке везе).

Самих хришћанских циониста у САД има око 20 милиона и они спонзоришу имиграцију Јевреја у Израел из Етиопије, Русије, Украјине и других држава. То јест, фактички их има више него Јевреја у целом свету, иако не подржавају сви Јевреји ционизам.

За време владавине Џорџа Буша млађег, и посебно уочи инвазије САД на Ирак 2003. године, у администрације је, такође, био присутан снажан утицај хришћанских циониста у лику неоконзервативаца. Током шездесетоминутног интервјуа у октобру 2002. године Џери Фелвел је чак изјавио: „Мислим да сада можемо рачунати да ће председник Буш сваки пут учинити праву ствар за Израел“.

Фелвел је имао у виду активности председника Буша у априлу 2002. године, када је затворио очи на поступке Израела на Западној обали реке Јордан, током операције „Заштитни зид“. Фелвел се неколико пута сусрео са председником Бушом током његовог првог мандата, ради разматрања питања подршке Израела Сједињеним Државама. По његовим речима погледи председника на Израел поклапали су се са његовим.

Хришћански ционисти су такође помогли да се смени са положаја конгресмен Демократске партије Џими Моран, који је изнео претпоставку да је то учинио јеврејски лоби у интересу Израела. А „Апостолски конгрес“ и група „Американци за безбедан Израел“ практично су срушили Бушов план за регулисање конфликта између Израела и Палестинаца, затрпавши Белу кућу петицијама.

У САД такође постоји организација „Уједињени хришћани за Израел“ коју је основао 2006. године пастор Џон Хаги која броји више од седам милиона људи. Њени чланови су и бивши шеф ЦИА и државни секретар Мајкл Помпео, бивши потпредседник Мајк Пенс и познати „јастреб“ Џон Болтон. Сви су они били прилично активни у време док је Доналд Трамп био председник.

Током наступа у Канзасу 2015. гдоине Помпео је отворено изјавио да верује како ће „хришћани бити узнесени“ а у једном интервјуу је рекао да као хришћанин верује да је „Бог изабрао Трампа да помогне Јеврејима да се спасу од претњи Ирана“.

Управо су хиршћански ционисти код Доналда Трампа лобирали за признање Јерусалима као главног града Израела и израелски суверенитет над окупраном Голанском висоравни. Пастор Прве баптистичке цркве у Даласу и следбеник Трампа Роберт Џеферс организовао је молитву за мир у Јерусалиму за време пребацивања посланства САД из Тел Авива 14. маја 2018. године. То је назвао „значајним догађајем у животу вашег народа и историји нашег света.“

За израелске интересе лобира још једна структура у САД под називом „Прокламовање правде за нације“. Кајем октобра 2023. године они су захтевали оставку генералног секретара УН због његове критике израелских акције према Палестиницима.

Као што видимо питање подршке Израелу има много дужу и сложенију историју од његовог стварања 1948. године.

И док многи Јевреји поричу чак и саму државност Израела, називајући то нарушавањем талмудски заповести (на пример хасидски покрет „Нетуреј карта“) међу њиховим следбеницима хришћанских деноминација постоје ватрене присталице Израела, које оправдавају сваку акцију његове владе, између осталог и репресије против Палестинаца.

И наравно, огромну улогу у томе играју амерички протестанти, који повезују судбину Израела са својом есхатологијом. Међу њима су и значајне политичке фигуре које доносе одлуке о спољашњој полити САД.

Леонид Савин
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://katehon.com/ru/article/lobbi-armageddona-kak-hristianskie-sionisty-vliyayut-na-politiku-ssha

Александар Дугин, ПОЛИТИЧКА МАГИЈА И СЛИКА ПОБЕДЕ

„Магијска размишљања о поразима Русије“, о којима је Запад почео отворено да говори, саветујући сам себи да их прекине, само је друго име за војно-политичку пропаганду са акуратним и сасвим умесним упућивањем на антропологију. Пропаганда је магија рата. Магијашење је заиста ефикасно: маг изговара формулу која приморава аудиторијум да поверује у ову или ону реалност. Аудиторијум верује. И… почиње да живи и понаша се као да је та, од мага проглашена реалности, једина. А онда корак по корак, преко конвергенције малих поступака, реалност заиста постаје блиска означеној. Људи граде онакву стварност какву је описао маг (идеолошки радник, комесар, експерт, коментатор, новинар, шаман). Тако функционише свака идеологија.

Вера у комунизам и њено наметљиво магијско прокламовање, помогли су да се изгради не само комунизам, већ огромна и моћна социјалистичка држава – црвена Империја.

Магија либерализма је дала западној демократији, тржишту и капитализму глобални карактер.

Кловновско-нацистичка магија Зеленског омогућава истребљење целог украјинског народа, који очигледно ишчезава заједно са државом, заведен магијском идејом „Убијмо Москаља и све ће се решити“. Ово је – магијска формула, и на наш ужас делује – Русе убијају, помоћ са Запада, до недавно, редовно је стизала, а о убрзаном нестанку Украјинаца и њихове државе пропаганда ћути.

Политичка магија нипошто не поништава реализам. Она је потпуно рационална и прагматична. Просто тако живи свако друштво које покреће оно што је Жорж Сорел назвао – идејама-силама.

И сада Запад одбацује своје магијске тропе о „неизбежном поразу Русије“. То је важно. Али сведочи – не о томе да су они одједном одлучили да се одрекну магије (пропаганде) и признали непријатну за њих истину да ствар не иде у том, већ у сасвим другом смеру – него да се мења стил и приоритети њиховог глобалног магијског театра.

Не би требало да будемо претерано срећни због овога. И нама је потребна пуновредна, висока магија наше Победе.

Потребно је да са још већом снагом замислимо нашу руску будућност. Победу, пре него што је достигнемо, треба предочити. Треба је описати у духу, а онда оваплотити у вољу. А за то су потребне слике, речи, формуле, снажни емотивни токови душевних сила.

Ово нимало не противречи хладном, рационалном планирању. Али ми живимо пре свега слике, а не концепте. Потцењивати структуре маште у неким случајевима је просто недопустиво.

На слици рата, на његовим хијероглифима и знаковима треба ради брижљиво и савесно.

Александар Дугин
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://katehon.com/ru/article/politicheskaya-magiya-i-obraz-pobedy

Андреј Фурсов, ЗАШТО ЈЕ РУСИЈА А НЕ КИНА ГЛАВНА АЛТЕРНАТИВА ЗАПАДУ?

Да ли је могућ миран пут успостављања новог светског поретка? Историја показује да чим претендент на хегемонију или стварање алтернативног светског поретка почне да сакупља снагу, хегемон покушава да га „посече“. Мислим да ово питање остаје отворено.

Но, Русија, у сваком случају, мора да ради, најмање, на стварању вишеполарног света. Такав свет се већ формира, али његов развој треба подстицати. Ако Русија жели то да чини, мора довести своју унутрашњу политику у склад са спољашњом.

Немогуће је на међународној арени спроводити курс који подсећа на понашање велике државе, и у исто време настављати непопуларну неолибералну реформу у економији, здравству, образовању и тако даље. Великодржавни крус и сукоб са Западом, претпоставља подршку највећег дела становништва, а не групице олигарха. Економске реформе, све гори положај становништва, такву подршку, природно, не гарантују.

Запад је осетио да Русија устаје, да почиње да стиче суверенитет. Управо оно што се сада дешава и јесте одговор на успон Русије. Организатор и први директор приватне обавештајне компаније Stratfor Џорџ Фридман изјавио је још пре неколико година, кад Русија почне да се подиже, ни један амерички председник са тим се неће помирити. И као одговор, Москва ће одмах добити кризу на својим границама. Испоставило се да је у праву.

У случају да изгубимо позиције следи распад земље и успостављање контроле транснационалних корпорација над њеним деловима. Ако се неко у нашем вишем слоју нада да се са Западом може договорити, да је проблем у економији, и ако ми, грубо говорећи, „решимо питање новца“ све ће доћи на своје место – жестоко греши. То је илузија.

Запад је дошао до закључка да Русију треба или раскомадати, то јест, завршити оно што није довршила перестројка, или наставити притисак на њу и на крају је сломити.

Једина држва, која теоријски може постати основа новог светског поретка – никако није Кина. Уз сву своју економску моћ она није велика нуклеарна сила. А Русија, до данас, остаје једина држава која може нанети неприхватљиву штету САД. И док та опасност постоји, САД и затворене стурктуре светског споразумевања и управљања ће чинити све што могу да лише Русију могућности да води независну политику.

Не може се занемарити ни опасност од геоклиматске катастрофе. Крајем 2011. године Лондоска економска школа и амерички Институт Брукинс објавили су „Пројекат унутрашњег премештања“ у којем је реч о пресељењу великог броја становништва у случају геоклиматске катастрофе из зоне Северног Атлантика у „сигурне и стабилне регионе“.

Најсигурнија, најстабилнија и ресурсима најбогатија зона у свету у току и после геоклиматске катастрофе биће Северна Евроазија – наша земља, терторија Русије. Зато се у западној врхушки све чешће чују гласови: као, неправедно је што Руси владају тако огромном територијом и тако огромним ресурсима, треба све то ставити под контролу „међународне заједнице“.

Геоклиматска катастрофа може постати оно што Насим Талеб зове „црни лабуд“ – савршено непредвидљива околност која нагло мења ток догађаја. У случају катастрофе реке људи ће кренути тамо „где је чисто и светло“, а такође и „сито и топло“. Нова сеоба народа може кардинално изменити ток историје.

Још 90-их година сам говорио о неопходности изучавања у Русији искуства Византије. Ромејско царство, које није било најмоћније у војно-економском смислу, успело је да опстане у изузетно непријатељском окружењу читавих хиљаду година. Узроци – одлична дипломатија и обавештајна служба, засноване на пажљивом изучавању противречности у околном свету. Разуме се, искуство Византије, а такође и Венеције, Англосаксонаца, Јевреја и Кинеза може користити данашњој Русији. Али искуство преосмишљено, прилагођено нашим специфичностима и текућој светској ситуацији која се убрзано мења.

Језгро земље треба да чини реформисани војно-индустријски комплекс, армија, специјалне службе и наука. Неопходно је стварати своје енклаве у најважнијим тачкама света, а у својој организационој активности и делатности комбиновати институционалане и мрежне принципе. Све ово су неопходни услови за победу у Великој Игри ХХI века, у борби за промену карте Историје.

Пошто се Запад налази у кризи која се продубљујуе, пошто Запад није јединствен, постоје противречности између различитикх група западне елите, Русија мора да користи све ове противречности онако као што је 20-тих година прошлог века Стаљинов тим користио притвречности између Велике Британије и САД, између Ротшилда и Рокфелера. Ове противречности, које ће безусловно расти, стварају могућности за договор, да би се једна група искористила против друге и искочило из ситуације.

„Овај менталите, који гледамо и хвалимо као савремену западну цивилизацију, и који већ дуго управља светом и свим његовим вредностима, институтима и организацијама, сада се срушио, али својих крахом гура човечанство у још већи крах.

У овом периоду свету су потребне нове речи и нове перспективе, док се разматрају и катастрофе које је човек изазвао и путеви за решење ових катастрофа“. Портпарол турског парламента Нуман Курлумуш

Писац Олег Маркејев у једном од својих романа је написао да је светска игра структурисана на следећи начин: постоје господари игре, играчи, помоћници играча и фигуре. Деведесетих година Јељцинова Руска Федерације, јељциноиди су били, безусловно, фигуре. Шта је постигао Путин у последњих неколико година – Русија се од фигуре претворила у играча; не у главног играча, Русија није господар светске игре, али Русија је постала играч и ово освајање треба ојачати и кренути напред, напред, напред, у победу.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

Извор: https:/ /dzen.ru/a/ZVP-pBwBrwu8Yrok?referrer_clid=1400&