Валентин Катасонов, НЕ ПОСТОЈИ ВАНРЕДНА КЛИМАТСКА СИТУАЦИЈА

Зашто политичари прећуткују Светску климатску декларацију из 2022. године?

„Пандемија“ и „глобално загревање“ су две теме које су до почетка специјалне војне операције (СВО) занимале светска средства информисања више од свега. И нема гаранције да под маском борбе против још једне „пандемије“ и климатских промена „господари дискурса“ неће обновити напоре за перестројку живота човечанства, проглшавајући то „великим ресетом“ (преласком на „инклузивни капитализам).

Шта је била фамозна „пандемија“ и из ког правца би њени бубњеви могли поново да одјекну данас постаје све јасније.

Борба са такозваним климатским променама – из исте је корпе. Ову тему је ставио у међународну агенду 70-80-их година ХХ века Римски клуб иза кога је стајао Дејвид Рокфелер. Већ тада су се зачули позиви за „декарбонизацију економије“. Иза пароле о декарбонизацији скривала се деиндустријализација – део плана глобалне елите за „чишћење“ планете од „сувишних“ људи и „вишка“ производних снага. У уметничкој форми, овај план је представљен пре извештаја Римског клуба у роману Ајн Ренд „Атлас је слегао раменима“ 1957. (код нас преведен као „Побуњени Атлас“, прим.прев.).

Практична реализације плана декарбонизације светске економије почела је 1992. године, када је на међународној конференцији ОУН о животној средини у Рио де Жанеиру донета Оквирна конвенција ОУН о климатским променама. Подсетимо се: СССР-а већ није било и светску агенду су беспоговорно диктирали господари новца.

Године 1997. на састанку у Кјоту (Јапан) десетине земаља су се сагласиле и потписале Кјото протокол – акциони план за реализацију општих принципа Оквирне конвенције. Протокол наметнут у Кјоту прописивао је свим развијеним земљама да самње или стабилизују испуштање гасова који настају сагоревањем различитих врста горива (угаљ, нафта, нафтни деривати, шкриљци, природни гас и др.) стварајући при томе ефекат стаклене баште.

У децембру 2015. године у Паризу је потписан Париски климатски споразум, којим је наметнута обавеза државама да у својим економију сведу „на нулу“ угљенична испарења до половине XXI века.

И Протокол из Кјота и Парсики споразум потписала је Русија, али споразуме није ратификовала – јасно је и због чега. Руска економија је високоугљенична, она је заснована на производњи и извозу нафте и природног гаса. За Русију је испуњавање обавеза о „декарбонизацији“ повезано са великим преоптерећењима.

Са манијакалном упорношћу у већини држава су се прихатили спровођења „декарбонизације“. Приметићемо да су климатске баханалије, која су почеле пре пола века, све време биле подвргнуте озбиљној критици од стране научника и стручњака. Алтернативни (зелени) облици енергије нису способни да у догледно време замене традиционалне енергенте. Убрзана декарбонизације ће довести до уништења економије и заоштравања социјалних проблема (а може бити, чак и смрти дела становништва планете). Критике су пре свега биле упућене природно-научним основама такозване теорије стаклене баште, која је, по мишљењу критичара, заснована на фалисфикатима и обманама.

Руска академија наука као одговор на молбу руских власти изнела је своје мишљење у прилично исцрпном извештају о Протоколу из Кјота 2004. године (који је потписао тадашњи председник РАН Јуриј Осипов). Наводимо кључне ставове из одговора научника: 1) Протокол из Кјота није научно заснован; 2) Протокол из Кјота је неефикасан у постизању коначног циља Оквирне конвенције ОУН…; 3) Ратификација Протокола у условима постојања чврсте везе између емисије CO2 и економског раста базираног на угљеничном гориву, значи битно ограничење темпа раста руског БДП.

Можемо се сетити интервјуа дописног члана РАН-а Андреја Капице (сина познатог физичара Петра Капице). Он је рекао да је сагласан са десетинама хиљада научника у целом свету у томе да је Протокол из Кјота из 1997. – превара. Капица је напоменуо да није климатска катастрофа већ управо Протокол и „тежње које стоје иза њега“ – истинска претња човечанству и тежак удар по његовој будућности.

А познати климатолог Џејмс Хансен отворено је назвао Споразум „преварантским“.

По мишљењу научника ефекат стаклене баште – није чак ни хипотеза, већ отворена обмана. Фредерик Зајц (Seitz) бивши председник Америчке академије наука много година се борио против ове лажне теорије. 17 хиљада америчких научника су потписали колективну петицију против поменуте преваре. На крају је реализација плана „декарбонизације“ америчке економије доживела колапс. Председник Доналд Трамп је објавио да ће зауставити деиндустријализацију Америке и започети обанављање њене некадашње индустријске моћи. Током прдизборне кампање Трамп је назвао глобално загревање мистификацијом. Најавио је излазак из Париског споразума. У телевизијском обраћању 1. јуна 2017. године је рекао: „Да бих могао да испуним свој свети дуг, да бих могао да заштитим САД и америчке грађане, морам да се повучем из Париског климатског споразума“. Истина, Џо Бајден је опет вратио Америку у оквире овог Споразума.

Међутим, научници у САД и у другим земљама света се не предају. У августу 2022. године појавио се документ под називом Светска климатска деклараија (World Climate Declaration). Документ има и поднаслов „Ванредна климатска ситуација не постоји“ (There is no climate emergency). Документ је припремила иницијативна група која себе назива Глобалном клматском обавештајном групом (Global Climate Intelligence Group). На дан 24. августа 2022. испод декларације су стајали потписи 1.107 научника и стручњака из многих земаља света. Докумет је отворен за потпис свим нучницима који деле његове основне ставове. Цитираћу делове Декларације:

Ванредна климатска ситуација не постоји. Климатологија мора бити мање политизована, а климатска политика мора бити више научна. Научници морају отворено говорити о неодређености и преувеличавањима у својим прогнозама о глобалном загревању, а у исто време, политичари морају непристрасно израчунати реалне губитке, а такође и замишљену добит од својих политичких мера.

Природни, а такође и антропогени фактори изазивају загревање. Геолошки архив показује да се клима Земље мењала од кад постоји планета, са природним хладним и топлим фазама. Мало ледено доба се завршило недавно – 1850. године. Зато не изненађује што сада пролазимо кроз период загревања.

Загревање је много спорије него што је претпостављено. Свет се загрејао много мање него што је предсказао Међународни панел за климатске промене ( IPCC , Intergovernmental panel on climate change) на основу симулираног антропогеног утицаја. Расцеп између реалног света и модела света говори нам да смо далеко од разумевања климатских промена.

Климатска политика се ослања на неадекванте моделе. Климатски модели имају много недостатака и нису веродостојини као инструмени политике. Они не само да преувеличавају утицај гасова који стварају „ефекат стаклене баште“ већ и ингноришу чињеницу да је обогаћивање атомсфере са СО₂ корисно… Постоји довољно доказа да су мере за смањење емисије СО2 колико штетне, толико и скупе.

Ми одлучно иступано против штетне и нереалне политике нулте емисије СО_2, до 2050. године која је предложена; адаптације функционише независно од узрока.

Скренуо бих пажњу и на то из којих су земаља научници који су потписали Декларацију. До 24. августа 2022. највећи број потписника је био из САД и Италије (по 168). Даље следе: Аустралија – 134, Холандија – 116, Француска – 94, Канада – 84, Велика Британија – 59, Немачка – 54. Неке земље су слабо заступљене. На пример, само 4 потписа из таквих земаља као што је Русија, Пољска, Португалија. Један потпис из Јужне Кореје. А Кине, међу потписницима, уопште нема.

Данас се на светском тржишту, због санкционог рата колективног Запада против Русије, нагло повећао дефицит традиционалних енергената – нафте, природног гаса, угља, шкриљаца. Дошло је до астрономског скока цена ових сировина. Зелена енергетика демострира потпуну беспомоћност у покушају да надомести енергетски дефицит. Истовремено са заменом угљеничких видова енергије зеленим, уочава се и прелазак на оне енергенте који су у прошлом веку били жигосани као „прљави“ – угаљ, шкриљци, тресет, дрва. А на Западу булазне да се не сме наруштити Париски споразум о клими. Ортодокси борбе против „глобалног загревања“ позивају да се учини избор у корист спасавања климе чак и ако је због тога потребно зауставити индустрију и гладовати.

Дошло је време да се у започетој борби против глобализма објави и излазак из Париског споразума о клими. Он није потребан Русији.

2. септембар 2022.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковћ

ИЗВОР: https:/ /www.fondsk.ru/news/2022/09/01/chrezvychajnoj-klimaticheskoj-situacii-ne-suschestvuet-57081.html

Андреј Фурсов, ШТА СЕ КРИЈЕ ИЗА ПОНАШАЊА ЕЛИТЕ У АКТУЕЛНОЈ СИТУАЦИЈИ

​

Поред чисто економских и финансијских момената постоји и цео низ других фактора који утичу на актуелну ситуацију. С једне стране геополитичког карактера, а са друге системско-историјског који су довели до настанка оваквог стања у Источној Европи. Прва ствара, која је најуочљивија и најповршнија, јесте сукоб Русије и Постзапада. Потпуно је јасно да је Постзападу било потребно да испровоцира Русија на акције које је предузела. Зато што другог излаза нема. Све остало би било горе. То јест, изабрано је најмање зло.

А други је моменат већ по принципу „једним ударцем две муве“. Сваки конфликт у Источној Европи наноси штету Европској унији, одсеца Русију и, природно, Кину од Европе. И слаби Евро-савез. Осим тога, омогућава да се, поврх свега, отпочне експропријација средњег слоја Европљана која је била испланирана још пре неколико деценија.

Прилично често наводим одломке из Извештаја о кризи демократије из 1975. године, у којем јасно пише да је главна претња демократији, читај „власти владајућих група Запада“, не долази од Совјетског Свеза, већ од вишка демократије на самом Западу. Односно, од демократских институција. У вези с тим је постављен задатак раз-демократизације, то се звало „смањити прекомерну демократизацију Запада“. Од тада је почела постепена демонтажа демократских институција друштва Модерне.

Све ово има дубоке корене:

„Оци оснивачи“ САД, који су се 1787. године састали на Уставној конвенцији у Филаделфији отворено су говорили да „главна опасност долази од демократских чланова постојећих устава. Овим уставом мора бити установљена баријера против демократије“ (Е. Рендолф); „народ мора бити што мање укључен у послове управљање. Народ је увек склон заблудама“ (Р. Шерман)

…Федералисти су дали широко идеолошко оправдање идеји јаке националне владе, способне да поуздано гарантује права својине, да обузда разузданост „демократске стихије“ и консолидује државну власт у рукама богате елите.

Друга је ствар што, док је постојао Совјетски Савез, ово није могло бити учињено нагло. Али чим је са СССР-ом завршено, почела је демонтажа која и сада тече веома, веома брзо.

Главни бенефицијар капиталистичког система је бели Европљанин и Американац. И сада, у ситуацији када је потребно разорити друштво да би се створили услови за формирање новог система – кога треба уништити? Природно, Европљане и Американце.

Узгред, између осталог, текућа криза има веома важну улогу у уништавању европске средње класе. Мислим да ће двадесете године 21. века бити време уништења, „инсектизовања“ средње класе Западне Европе. А онда, по свему судећи, прећи ће на америчку средњу класу.

„Деца ће се хранити инсектима у оквирима плана усмереног да се ново поколење натера да пређе са меса на инсекте и убеди своје родитеље да следе њихов пример. Ученицима четири основне школе у Велсу биће предложени инсекти као храна у пројекту оцене апетита деца за „алтернативним беланчевинама“ као што су цврчци, скакавци, свилене бубе и брашнасти црви. Истраживачи се надају да ће им резултати дати кључ за разумевање како је најбоље информисати децу о еколошким и прехрамбеним преимућствима јестивих инсеката у целој Великој Британији и, могуће, у иностранству – као и њихових родитеља, пошто свет тежи да помогне животној средини смањујући потрошњу меса. Године 2019. око 9 милиона Европљана је јело инсекте. Планира се да њихов број, до 2030, порасте на 390 милиона.“

Дакле, да би се створила нова нижа класа будућег посткапиталистичког света потребно је, прво, експроприсати европски средњи слој. И, друго, створити противтежу Европљанима у самој Европи. То јест, потребни су људи који би били у сукобу са белим људима. Овај конфликт ће заменити конкфликт десних и левих партија.

И ситуацију са мигрантима из Африке које прогони глад настала због догађаја у Источној Европи и ситуацији везаној за помоћ Украјини, због које Европљанима опет и опет предлаже да затегну каиш и да притегну вентиле радијатора – све ово глобалистичке врхушке, безусловно, користе да би организовале прерасподелу националног богатства у корист новопридошлих група. Њих ће изједначити: средњи слој ће пасти до нивоа сиромаштва.

Оствариће се машта глобалиста – сви ће бити сиромашни а над њима – богата врхушка. То што се на Западу већ фактички уводи рационисана потрошња воде, електричне енергије и другог говори да се, у принципу, већ остварује, већ наступа оно о чему је писао Жак Атали; још пре 10-12 година у књизи „Кратка историја будућности“ он је говорио да је будућност света – дистрибутивна економије, а не тржиште. Глобална дистрибутивна економије значи ванекономску контролу. И овде ће бити веома важна средства контроле над социјалним понашањем људи.

Да ли је Европа могла другачије да се понаша да би ово избегла? С својим прогобалистичким, проатлантским владајућим слојем то једноставно није било могуће. С друге стране „помогло“ је и, у већини пасивно становништво, којим је лако манипулисати. Јер, суштински ЕУ није политички субјект, већ само економски играч. Европска унија нема политички субјективите. И будућност ЕУ је врло магловита. Нису случајно Британци из ње побегли и почели да граде своју макро-зону у будућој новој глобализацији.

Андреј Фрусов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /dzen.ru/a/Y1bfftIrR26C-2z6?&

Андреј Фурсов, СВЕ ЈЕ РЕШЕНО ПРЕ ГОДИНУ ДАНА – 16 ПРАВИЛА ЗАПАДА У ОДНОСУ ПРЕМА РУСИЈИ

У мају прошле године Четам Хаус, Краљевски институт за међународне односе – врло озбиљна организација у Великој Британији – објавио је извештај под називом „Митови и лажне концепције у дискусијама о Русији. Како утичу на западну политику и шта се може учинити“. Ово је озбиљан рад и ја ћу усредсредити само на опште црте: шта ови људи сматрају митовима које у свом раду оповргавају.

Уопштено, унапред говорећи, приметићу да у принципу, овај извештај поставља, црта цреном линијом оквир који западни истраживачи, пре свега англо-амерички, не смеју да прелазе. Он им даје смернице како да мисле и како да проучавају Русију. Како се може истраживати, како не може, шта је правилно, шта је неправилно. У том смислу реч је о концептуалном идеолошком документу.

1. Сматрати нетачним да су Русија и Запад подједнако лоши.
Односно, смисао је следећи: Русија је лоша, а Запад је добар. А то да су они подједнако лоши је мит и мора се одбацити.

2. Сматрати нетачнима да Русија и Запад желе једно исто.
То јест, ово значи да Русија и Запад, заправо, желе различите ствари. По њихом мишљењу. У принципу, наравно, ми желимо различите ствари. Али они имају у виду нешто сасвим друго.

3. Сматрати нетачним да је Русији било обећано да се НАТО неће ширити.
Они ово сматрају митом.

4. Сматрати нетачниm да Русија није у конфликту са Западом.

5. Сматрати нетачним да је нама, Западу, потребна нова паневропска безбедносносна архитектура која ће укључити Русију.
То јест, ако је ово мит, значи да је Западу потребан систем који ће искључити Русију. Уопштено, цео документ је документ о томе – како искључити Русију.

6. Сматрати нетачним да смо ми у обавези да побољшамо односе са Русијом, не добијајући од ње уступке, јер је то веома важно.
Ако је ово мит то значи да од Русије треба добити максималне уступке. За нас је то упутство – нема уступака.

7. Сматрати нетачним да Русија има право на заштитни периметар, сферу привилегованих интереса, укључујући и територије других.
То јест, они поричу Русији право да има заштитни периметар. Даље.

8. Сматрати нетачним да ми можемо забити клин између Русије и Кине да би ослабили њихово заједничко деловање усмерено против интереса Запада.

9. Односе Запада са Русијом треба нормализовати да би могли да се супротставимо успону Кине.
То јест, какав је закључак? Не треба нормализовати односе Запада са Русијом.

10. Сматрати нетачним да је Евроазијска унија искрен и значајан партнер Европској унији.

11. Сматрати нетачним да су народи Украјине, Белорусије и Русије – једна нација.
То јесте, они ће ићи у том правцу – да ми нисмо један народ. Они хоће да деле, да раздвоје.

12. Крим је одувек био руски.
Они ово поричу.

13. Либералне тржишне реформе су биле лоше за Русију. Односно, нанеле су јој штету.
Они ово сматрају митом. То јест, јељциншитна је за њих веома добра. Заправо, оно што је било лоше за Русију – добро је за њих. И зато је потребно на све начине говорити да је штета од либералних реформи – само мит.

14. Санкције против Русије су погрешнан приступ.
Тако се, према извештају, не може размишљати.

15. (Веома важан моменат!) Сматрати нетачним да је све због Путина. Русија је централизована аутократија којом се управља „ручно“.
Ако је ово мит, то значи врло једноставну ствар. Није важно да ли је на власти Путин или неко други, Русија је свеједно лоша и ми се налазимо са њом у сукобу.

16. Оно што ће доћи после Путина биће боље.
Ако је ово мит то значи да је за њих Русија увек лоша.

Документ отворено објашњава позицију ове фабрике мисли – Четам Хауса. А он, ова структура, „Краљевски институт за међународне односе“ развија стратегију и тактику односа према осталом свету: како британску, тако и англо-америчку. Самим тим и однос према Русији. Односно, главна мисао је: са Русијом је могуће направити договор тако што ћемо је натерати да капитулира. И то је написано сасвим отворено. Фактички, то је била објава рата.

А у закључку извештаја формулисано је 10 принципа рационалног ефективног односа Запада према Русији. Ово су закључци из целокупне анализе.

Хоћу одмах да кажем, уопштено, све што су они написали ми морамо прихватити и применити у нашем односу према њима. У суштини, треба ово искористити и окренути ка њима. Како је говорио Хамлет: „Путуј отровни челику ка свом одредишту“. Дакле:

Прво. Прихватити стратегију засновану на адекватној оцени могућности, намера и деловања Русије.

Друго. Запамтити да Кремљ није пријатељ Запада.

Треће. Избегавати искушење закључивања великих послова или геополитичког савеза са Русијом.

Четврто. Очекивати да ће нам Русија донети много разочарања.
Да, треба се постарати, заиста…

Пето. Не попуштати Русији.

Шесто. Прихватити да су непријатељски односи са Русијом у складу са данашњим тренутком и да су диктирани реалношћу са којом се суочавамо.
То јест… Ако развијемо ову мисао они тврде да су односи сада непријатељски и да ће такви бити.

Седмо. Ставити безбедност изнад економске користи.
Потребно је да ово добро запамтимо. А наши чиновници врло често размишљају о користи и не мисле о безбедности. Потребно је, такорећи, учити од непријатеља. Зато што је овај документ безусловно – непријатељски! Ово више није противник већ непријатељ.

Осмо. Одупрети се искушењу прављења компромиса на рачун интереса и вредности због сарадње.
И ово је потребно запамтити. Ми ни у ком случају не треба да правимо компромис везан за наше вредности и наше интересе због сарадње са Западом. Овде се морамо понашати идентично као они.

Девето. Очекивати бучне, бесне, оштре реакције Москве на мере Запада предузете за заштиту сопствених интереса.

И последње, десето. Развијати истраживања о Русији…
Они пишу да је потребно повећати број људи који се баве Русијом као противником, проширити ту сферу. Узгред, и ми би требало да учинимо исто.

Добро је што је појавио овај извештај Четам Хауса. Зато што је противник показао свој став и јавно рекао „кренули смо на вас“. Но, добро! Примили смо к знању.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /dzen.ru/a/Y1BTtN0HdRz7YWxD?&

Андреј Фурсов, КАД УТИХНУ ПОЛИТИЧКИ КОРЕКТНИ ЈАГАЊЦИ

Слабљење хегемоније САД очевидан је процес још од седамдесетих година прошлог века. Ипак, овај процес се не развија по Валерштајну, то јест не онако како се одиграо у случају Велике Британије и њене светске хегемоније. Захваљујући „хладном рату“ САД су могле да „искују“ систем војних савеза који је стекао своју аутономну логику. Као резултат тога, губитак економске хегемоније компензован је другим факторима и у другој сфери. Међутим, и војно-политичка хегемонија на заједничком западном „дивану“ има своју границу – елементарно пренапрезање (ситуација у Риму у доба императора Трајана).

Средином осамдесетих година прошлог века П. Кенеди, аутор научног бестселера „Успон и пад великих држава“ примећује да је моћ Запада увек оваплоћена у једној, пре свега морској држави, коју би, после њеног пада, заменила друга; сада, писао је Кенеди, ред је дошао на САД иза којих се, међутим, не назире ниједна друга земља западног света као претендент на хегемонију.

Десет година раније сличне мисли је, још категоричније, изрекао Жан Гимпел. Године 1956. на Универзитету Јејл одржао је предавање у којем је предсказао почетак економског пада САД за 15-20 година. То је код Американаца изазвало снисходљиве осмехе. Прво, САД су биле у успону. Друго, Гимпел је формулисао своје закључке на основу поређења САД средином ХХ века и Француске у XIV веку. Природно, Гимпелове идеју су одбачене у САД и Европи као ексцентричне. А седамдесетих година његове прогнозе су почеле да се остварују, па је „Пари мач“ прозвао Гимпела „Нострадамусом ХХ века““.

Шта може бити заједничко Француској XIV века и САД средином ХХ века? Гимпел би, укратко, одговорио овако: губитак финансијске стабилности и лидерства у неким областима технологије и индустрије, развијање општег анти-технолошког и анти-индустријског духа, пораст интересовања за мистицизам, окултно, формирање контракултуре и томе слично. Узгред, аналогне појаве биле су карактеристичне и за Велику Британију у периоду 1860-1880; по свему судећи, имамо посла са закономерношћу: пад хегемоније се развија и као процес одређених померања у колективној свести, у ширењу „природноцентричних“ (екологизам) и „женоцентричних“ (феминизам) покрета и идеја.

Патрик Бјукенен је у својој књизи „Смрт Запада“ забележио је врло вероватну варијанту развоја догађаја.

Уништите записе о прошлости народа, оставите га да живи у незнању о делима својих предака – и опустевши његову душу лако ће те је испунити новом историјом као што је то описано у „1984“. Дискредитујте народне хероје, тако ћете деморализовати цео народ.

Када нација изгуби своју мисију, тај дар небеса, када изгуби веру, која их је некада разликовала од свих других, тада она умире као нација и тада ишчезава култура, народи и цивилизација.

Било би само потребно преместити нагласак са културно-расног аспекта на политичко-економски да би се објаснила социјална логика претвaрања Запада у постзападно друштво. Узгред, сасвим је могућа и књига „Смрт Русије“, написана са Бјукененових позиција. Не само могућа, већ и корисна – „ко је упозорен већ је наоружан“ како је волео да говори један од књижевних јунака мог детињства – капетан Блад.

Доток миграната и економска поларизације као резултат расно-етничкo-религиозних различитости заоштрава социјалну и политичку ситуацију у државама Запада. Ово, са своје страна, може допринети демонтажи демократских институција насталих у интересу белог становништва (од врха до радника) у периоду 1848-1968, које представљају једну од носећих конструкција капитализма.

Проблем асимилације досељеника из земаља Трећег света је нерешив. Западно становништво стари, а у исто време западним друштвима је потребна радна снага. На пример, у Швајцарској већина људи је гласала за повећавање квоте радне снаге која је износила 18%. Радна снага су људи, по правилу тамне боје коже, који раде као конобари, медицинске сестре, чистачице итд. Треба разумети да ова европска underclass никуда неће отићи и да се ништа поводом тога не може учинити. Европљани неће иселити 6 милиона Арапа.

Нисам велики обожавалац Тојнбија, но, изгледа да је био у праву у једној од својих претпоставки. Тојнби је рекао да цивилизације пропадају када унутрашњи пролетаријат почне да се стапа са спољашњим пролетаријатом. Данас изгледа као да се свет враћа на крај XVIII — почетак XIX века када се становништво, истргнуто из села, претворило у „опасне класе“. Западноевропско друштво је потрошило шест деценија за претварање „опасних класа“ у радничке класе. Европска револуција 1848-49 разделила је епоху „опасних класа“ од (епохе) „радничких класа“ и претворила западноевропско друштво у оно што данас зовемо Западом. Сада се може приметити супротан процес – Запад као да се вратио у епоху „опасних класа“ али не својих и не белих, већ миграната и других. Апсолутно је немогуће апсорбовати их.

Мој учитељ Владимир Крилов је још крајем седамдесетих година прошлог века тврдио да главни социјални конфликт у првој половини XXI столећа неће бити између експлоататора и експлоатисаних у оквирима организованог света, већ међу организованим и неорганизованим становништвом. Погледајте: људи који живе у јазбинама (slum-people), чине већ 20% светског становништва. Углавном је реч о становништву које живи у Индији, Бразилу, Западној Африци, делу Латинске Америке. У одређеном смислу данас се понавља процес Велике сеобе народа.

Почетком деведесетих година Жан Клод Руфен је означио три основне стратегије односа земаља Севера према Југу.

Прва – такозвана „стратегија Клебера“. Клебер је, као што је познато, фактички био Наполеонов намесник у Сирији и Египту који је крвљу и гвожђем уводио француски поредак. Зато је и био убијен.

Друга стратегија је „избор Унгерна“. Она се састоји у радикалном одбацивању западног наслеђа од стране дела западне елите и коришћењу источних маса у ту сврху.

Трећа стратегија је „избор Марка Аурелија“. Она се састоји у томе да се повуче црта (limes), који дели цивилизацију од варвара.

Но, проблем је у томе што ниједна од стратегија не функционише, а limes је сломљен заувек. Мало ко разуме да се суштина питања не може схватити у терминима етничко-религиозног сукоба, већ у терминима социјалног и расног. Желим да посебно нагласим значај последњег. До 2090. представника беле расе на Земљи биће мање од 10%. Бела раса постепено изумире и практично не постоје средства која би зауставила овај процес. Европско хришћанство одавно не функционише, као ни идеологија прогреса. Чак ни претварање пентакостализма у самосталну религију сиромашних a-la „хришћанство Римске империје“ неће решити проблем.

По свему судећи само долазак неопаганства може, на неки начин, утицати на ситуацију. Само је неопаганство у стању да отклони све противречности између идеологија геокултуре Просветитељства, између „права човека“, „свастике“ и „звезде“, како масонске тако и комунистичке, а, можда, и између крста и полумесеца. Но, у исто време, заиста не могу замислити, како ће Европљани успети да примене овај алат. Велики сам песимиста по овом питању. Како је говорио Јозеф Лунц „Czech people is a good people, but it is not fighting people“ (Чеси су добри људи али не и борци). Исто можемо рећи и за Европљане у целини – њихово понашање све више подсећа на ћутање политички коректних јагањаца које воде, а у суштини су их већ довели, на геоисторијску кланицу.

Сада се може говорити о одређеној бифуркационој тачки, да се изразимо Пригожиновим језиком. Из онога што се десило у Европи, разуме се, извлачиће се закључци, али до чега ће заправо ово довести, тешко је рећи. Такође, сада је тешко рећи и каква еволуција очекује десне и леве политичке снаге Европе. Може се приметити да у Европи више нема социјалне снаге која би могла постати неопходан лукобран за underclass’.

Тенденција је таква да ће се у ближој будућности, пре свега, формирати друштво 20/80, тј. око 20% богатих и 80% сиромашних, без средње класе. Средња класа се све више и више раслојава. У Латинској Америци програм структурне стабилизације ММФ-а осамдесетих година фактички је уништио средњу класу као слој. У Источној Европи до 1991. године било је око 14 милиона сиромашних људи (укључујући и СССР). Године 1996. тај број се, без обзира на фамозни прогрес демократије, повећао на 169 милиона. Можемо рећи да се епоха која је почела 1789. године завршила заједно са распадом СССР 1991. године и све идеје у духу сукоба левице и деснице отишле су заједно са њом.

Које су могуће стратегије изласка из ове ситуације? Замајац прогреса (глобализација) уништава класе и брише разлике између социјалних слојева. Партије нестају, грађанско друштво одумире, остају само административне машине. То што се у Француској, чак и после добро познатих догађаја, наставља политика мултикултурализма показује да Французи немају политичку вољу да се извуку из положаја у који су сами себе довели. Европским социјалним матрицама потребно је поново покретање, рестарт. Но, да ли ће о томе одлучивати сами Европљани? Сумњам у то.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:// dzen.ru/a/Yz64Xy5053F7iEUv?&