Фјодор И. Тјутчев, ДУГА

Неочекиван и тако јарки,
На влажном ваздушном плâвљу,
Небески лук се подигао жарки
У своме кратком слављу!

Једним крајем се у  шуми свио,
Другим се иза облака скрио —
Пола је небеса обујмио
И у висинама  изморио.

О, у том светлом привиђењу
Какво блаженство за очи!
Дато нам је у магновењу,
Лови га — улови, скочи!
Погледај — постаје блеђе,
Још минут, два — и већ се брише?
Ишчезло, као што ишчезнуће
Све чиме и живиш и дишеш.

1865.

Фјодор Тјутчев

Препевао: Александар Мирковић

Advertisements

Алек Вукадиновић, ЛЕДНА ВОДА

На звезданој стази блиста
Модре горе јасни хлад,
О, реци ми, тако чиста
Моја глава шта је сад?

Моје срце, моја стаза
Вечни бескрај и чистота,
Плаветнило мога мраза
Очишћено од живота…

Подигнимо црна крила,
Авет неба нек заблиста…
Где си тако дуго била
Успомено, зимо чиста!

Моје срце сан је росе —
Путовања сати исти!
Сад све брже дижемо се
Животињо у час чисти!

КОМЕНТАР ЛЕДНЕ ВОДЕ

Неба чиста поноћ тражи
стазе које хитро лове,
Плаветнила тиха дражи
Неба срећни час те зове!

Кроз бескрај се бескрај рони,
Успламтела сања сен —
Испод неба то звер гони
Огромности тихи плен

Гони, гони стазе ведре
До блиставе крви дна!
Успомене воде ледне
У огромној шуми сна…

Алек Вукадиновић, КЊИГА ПРСТЕНОВА, Просвета, Београд, 2007.

Алек Вукадиновић, СВЕТО ПОЉЕ

(Гробље око Гораждевачке цркве-брвнаре)

Смиље-миље букет блажен сан без краја
Из црвеног бело ниче мрак пун сјаја
Спи ладолеж румен-лала дремеж клена
Траје ромор под окриљем мôрних сенâ
Из дубина из морина даси бију
Зрâчак-трачак мôрак-мрâчак из костију

Цвет-руменак цветак-божјак и цвет глог
Campo santo букет блажен — потпис Бог

Алек Вукадиновић, КЊИГА ПРСТЕНОВА, Просвета, Београд, 2007.

Иван Буњин, ПОНОЋНИ ЗВОН СТЕПСКЕ ПУСТИЊЕ…

Поноћни звон степске пустиње,
Покој небеса, топлина земље,
И горки мед сувог пелина,
И бледи сјај звезданих даљина.

Шта слуша пас крај мог колена?
Изван смо живота и времена.
Одзвања степских тамнина сан
Самим собом зачаран.

22. јул 1916.

Иван Буњин

Препевао: Александар Мирковић

Владимир Соловјов, ЖИВОТ СТВАРАЈУ ЉУДИ ВЕРЕ

(…) Али заслуга и значај људи као што је Достојевски лежи управо у томе што се они не мире с датим стањем ствари, нити му служе. Немилосрдној снази чињеница они се супротстављају снагом вере у истину и добро — у оно што треба да буде. Не пасти у искушење пред видљивом владавином зла и не одрећи се у име њега невидљивог добра представља подвиг вере. У њему лежи сва снага човека. Онај ко није способан за овај подвиг нити шта може да уради, нити шта може да поручи човечанству. Људи који се на чињенице ослањају живе туђим животом, они живот не стварају. Живот стварају људи вере. То су они које називању сањарима, утопистима, јуродивима — они су пророци, уистину најбољи људи и предводници човечанства.

Владимир Соловјов, ТРИ ГОВОРА У СПОМЕН НА ДОСТОЈЕВСКОГ (стр. 33), Службени гласник, Београд, 2009.

Превела: Нада Узелац

Владимир Соловјов, ГОВОР У СПОМЕН НА ДОСТОЈЕВСКОГ

(…) Окружен страхотама мртвог дома Достојевски се по први пут непосредно сусрео с народним осећањем правде и у том светлу јасно увидео неисправност својих револуционарних стремљења. Другови Достојевског из затвора били су већином из простог народа и, осим неколицине која се јако издвајала, били су најгори људи из народа. Али, и најгори људи из простог народа обично чувају оно што су изгубили најбољи људи интелигенције: веру у Бога и свест о сопственој грешности. Обични злочинци, који се из народне масе издвајају својим рђавим делима, не разликују се од ње по својим осећањима и погледима, по свом религиозном погледу на свет. У мртвом дому Достојевски је наишао на истински „јадне (или, као би народ рекао, несрећне) људе“. Они пређашњи, од којих је отишао, још увек су уточиште од друштвеног понижења могли да нађу у осећању сопственог достојанства, у својој личној надмоћи. Код затвореника овог није било, али било је нечег већег. Најгори људи из мртвог дома вратили су Достојевском оно што су му одузели најбољи људи интелигенције. Ако је тамо, међу представницима просвећености, услед преосталог у њему осећања вере бледео због богохулних речи виђених књижевника, било је неминовно да овде, у мртвом дому, то осећање оживи и поврати се под утиском смерне и благочастиве вере робијаша. Некако заборављени од Цркве, угњетани од државе, ови људи су у Цркву веровали и државе се нису одрицали. Када је Достојевском било најтеже, из необуздане, свирепе гомиле робијаша у његовом сећању издвојио се лик кмета Мареја, који је с љубављу бодрио преплашеног господичића. И он је осетио и схватио да пред том вишом Божјом правдом, свака лична, својом руком извршена правда представља лаж, а покушај да се ова лаж наметне другим јесте злочин.

Достојевски је с робије, уместо гнева неуспешног револуционара, понео светао поглед морално препорођеног човека. „Више вере, више слоге, а ако томе додамо и љубав, све је урађено“, писао је он. Ова морална снага коју је повратио у додиру са народом, дала је Достојевском право на високо место на челу друштвених кретања, не у служби актуелних питања него као правог покретача друштвене мисли.

Позитиван друштвени идеал није још сасвим сазрео у уму Достојевског по повратку из Сибира. Али, три су му истине у томе биле савршено јасне: схватио је, пре свега, да појединци, макар били и најбољи људи, немају права да врше насиље над друштвом у име личне надмоћи; схватио је, такође, да друштвена правда није нешто изнедрено у уму појединца, већ свој коренима у осећању народа и, најзад, схватио је да ова истина има религиозна значење и нужно је везан за веру у Христа, за идеале Христа.

….

Осуђујући тражење самовољне, апстрактне правде које води једино у злочин, Достојевски му супротставља народни религиозни идеал, заснован на вери у Христа. Повратак овој вери представља излаз како за Раскољњикова, тако и за целу групу обузету злим дусима. Једино Христова вера, која је у народу жива, носи у себи онај позитивни друштвени идеал, по коме појединац бива солидаран са свима. Од појединца који је ову солидарност изгубио тражи се, пре свега, да се одрекне те своје горде усамљености да би се моралним чином самоодирцања поново духовно сјединио с целим народом. А ради чега? Да ли само ради тога што је он — народ, што је шездесет милиона више од један или од хиљаду? Вероватно има људи који то схватају на овај начин. Али, ово превише једноставно схватање било је потпуно страно Достојевском. Тражећи од личности која се осамила да се врати народу, он је пре свега мислиона повратак оној истинској вери која се још у народу чува. У овом друштвеном идеалу братства или опште солидарности у које је Достојевски веровао, битно је његово верско-морално, а не национално значење…

Ако бисмо желели да једном речју означимо тај друштвени идеал коме се Достојевски приклонио, ова реч биће — не народ, него Црква. Али, шта је Црква као друштвени идеал? Достојевски нијеимао никаквих претензија према богословском учењу, те ми немамо право да код њега тражимо некаква логичка одређења Цркве по себи. Али проповедајући Цркву као друштвени идеал, он је износио сасвим јасан и одређен захтев, у истој мери јасан и одређен (мада потупуно супротан) као и захтев који истиче европски социјализам. (Због тога је у свом последњем дневнику Достојевски називао народну веру у Цркву — нашим руским социјализмом.) Европски социјалисти траже насилно свођење свих на један чисто материјални ниво ситих и самозадовољних радника, захтевају да се држава и друштво сведу на ниво просте економске асоцијације. „Руси социјализам“ о коме говори Достојевски, напротив, уздиже све на морални ниво Цркве као духовног братства. И поред очувања спољашње неједнакости друштвених слојева, тражи одухотоворење читавог државног и друштвеног уређења кроз оваплоћење у њему истине и живота Христовог.

Ако је овај друштвени идеал Достојевског управо супротан идеалу савремених јавних делатника који су приказани у Злим дусима онда су на исти начин супротни и њихови путеви остварења тог идеала. Тамо је пут насиље и убиство, овде је пут морални подвиг, и то двоструки подвиг, двоструки чин моралног самоодрицања. Од личности се, пре свега, тражи да се одрекне свог произвољног мишљења, своје самовољне правде у име опште, народне вере и правде. Личност треба да се покори народној вери, али не зато што је она народна већ зато што је истинска. А ако је то тако, онда и народ у име те истине, у коју верује, треба да се одрекне и напусти све у њему самом што није у складу са религиозном истином.

Поседовање истине не може да буде привилегија народа, као што не може да буде ни привилегија појединаца. Истина може да буде само васељенска, и од народа се тражи подвиг служења овој васељенској истини, иако, па чак и беспоговорно, уз жртву његовог националног егоизма. И народ треба себе да оправда пред овом васељенском правдом, и народ треба да заложи своју душу ради њеног спасења.

Васељенска истина оваплоћена је у Цркви. Коначан идеал и циљ није у народности, која је сама по себи тек помоћна снага, већ у Цркви, као вишем предмету служења, који тражи морални подвиг не само од личности него и од целог народа.

Дакле, Црква као позитиван друштвени идеал, као основа и циљ свих наших мисли и дела и народни подвиг као директан пут за остварење овог идеала — последња је реч до које је дошао Достојевски и која је сву његову делатност обасјала прорачанском светлошћу.

Владимир Соловјов, ТРИ ГОВОРА У СПОМЕН НА ДОСТОЈЕВСКОГ (стр. 22-29), Службени гласник, Београд, 2009.

 

Лав Н. Толстој, „АКО ВИДИТЕ ДОСТОЈЕВСКОГ, РЕЦИТЕ МУ ДА ГА ВОЛИМ“

Ево речи грофа Л.Н. Толстоја у псиму Н.Н. Страхову:

„Како бих волео да могу да искажем све оно што осећам о Достојевском. Описујући своја осећања, ви сте изразили делом и моја. Ја никад нисам видео овог човека и никад нисам дошао у непосредан додир с њим, а када је, изненада, умро, схватио сам да ми је био најближи, најдражи, најпотребнији човек. И никада ми није падало на памет да се поредим с њим, никада. Све што је он радио (оно право, добро што је радио) било је такво да што више тога уради, ја се осећам боље. Умност туђа у мени изазива завист, ум — такође, а дело срца  — само радост. Ја сам њега заиста сматрао својим пријатељем и мислио сам да ћемо се свакако срести, да до сада није било прилике, али да је то неминовно. Кад изненада читам  — умро је. Као да ми се тло измаче под ногама. Узнемирих се, а онда схватих да ми је био драг, те заплаках, и сад још плачем. Недавно, пре његове смрти, читао сам Понижене и увређене и био сам ганут“.¹

А у другом, ранијем писму:

„Ових дана читао сам Мртви дом. Много тога сам заборавио, поново сам читао и ја не знам бољу књигу у читавој новијој књижевности, укључујући и Пушкина. Није ту стил, већ је тачка гледишта чудесна: искрена, природна и хришћанска. Добра, поучна књига. Уживао сам цео јучерашњи дан како одавно уживао нисам. Ако видите Достојевског, реците му да га волим.“²

Владимир Соловјов, ТРИ ГОВОРА У СПОМЕН НА ДОСТОЈЕВСКОГ (стр. 9-10), Службени гласник, Беогрд, 2009.

Напомена: 1. Од 5. до 10. фебруара 1881.
2. У писму Н.Н. Страхову од 26. септембра 1880.

 

 

 

Никола Милошевић, СЛОВО О АЛЕКУ ВУКАДИНОВИЋУ

Много пута, када сам покушавао да некако искажем оно што песничко умеће чини, долазила ми је у сећање слика призме. Као што се кроз призму прелама сунчев зрак, тако велики песник — а о великом песнику данас беседимо — кроз неку уметничку призму прелама једнобојни језик свакодневнице, и његово казивање се онда разлистава у седам дугиних боја.

Седам дугиних боја, слика која дакако може, као и свака друга, само приближно да искаже оно што уметничко, посебно песничко умеће јесте, и коју бих најпре покушао да доведем у везу са оним што би се могло назвати мелодијом песничког казивања, дакако мелодијом песничког казивања Алека Вукадиновића. Не једном смо призивали у сећање име његовог духовног и уметничког претече, Момчила Настасијевића, за кога се често може чути и прочитати да је заправо само сабирао народно уметничко благо.

Да одмах кажем, ја тако не мислим. Не мислим да је песник, дакако онај прави, само неко ко тражи и налази благо што га је неко исковао пре њега. Држим да би се пре могло рећи да је песник — кујунџија, и то у двоструком значењу тог израза. Најпре тако што врши одбир у уметничком народном благу, а потом тако што оно одабрано спрегне у неку нову уметничку целину, које у народном изворном казивању нема, нити је може бити.

Једнако тако, дало би се, чини ми се, тврдити да је тај исти песник, кога призивамо као духовног претечу нашег слављеника, и значења своја искивао помоћу оне исте уметничке призме. Помоћу речи — он сам каже „докле се речју ухватити може“ — настојао је он да нас суочи са оним тајновитим што надилазе ствари овоземаљске, и што ми, нашим приближними сиромашним људским језиком, исказујемо кроз слику принца таме, и Господа Бога што са тим принцем борбу води, и у њој на крају надвлада.

Али, ако бисмо сад тврдили да је Алек Вукадиновић неко ко просто и једноставно наставља тог свог великог претходника, и ако бисмо можда помислили да се само душа Момчила Настасијевића преселила у његово тело, мислим да онда опет не бисмо били на правом трагу.

Алек Вукадиновић је — можда би се једино тако ово поређење дало одржати — Момчило Настасијевић нашег времена. Он дакле није неко што на трагу неког свог претходника, не надилазећи тај траг, нешто казује, он је онај који само полази од тог трага, да би кренуо неком својом, сопственом стазом, условно говорећи, и да би исковао нови, непоновљиви и никад досад на нашем језику исказани говор.

Најпре, дакакао, у оној мелодијској равни. Ако се Настасијевић ослањао, као што јесте, на народни говор и његово звучање, Алек Вукадиновћ то не чини. Он, додуше, успева у оно што је заиста велико уметничко умеће, да у неким својим стиховима осамостали мелодијско казивање, онако — ево опет једног поређења које ми се и овом приликом намеће — као што у некој просторији, у којој су некад воћке неке биле  лебди, још увек њихов мирис. Кад воћку гледамо, никад не бисмо помислили да се њен мирис може издвојити и слободно лебдети, независно од њеног тела. Па тако, кад реч класичних песника читамо, ми једнако тако држимо да се мелодија не може, попут тог мириса, издвојити и слободно лебдети над тим језичким телом.

Али да тако ипак може бити, показао је то Момчило Настасијевић, а потом, на свој и само свој начин, Алек Вукадиновић. Не једном, долазила ми је у сећање она строфа његова, коју ћу ево изговорити за ову прилику: „Гонич кроз благу нејасноћу / Рођене смрти слика сушта  / Уснуо прати плен што ноћу / У смрти благи крај се спушта. „

Ослушните мелодију тих стихова и видећете колико је умеће овога песника, односно како се слободно извила та мелодија, рекло би се, сасвим независно од њеног језичког тела.

Али не само то. Алек Вукадиновић успео је да на свој, опет само свој начин, и само полазећи од трага Момчила Настасијевића, дакле непоновљиво и јединствено, у речи преточи, опет колико се речју дохватити може, оно што надилази ствари овога света. Од њега потичу и неке друге песме велике снаге, које нас суочавају са савременим обличјем кнеза таме, песме у којима се наслућује последње време у коме јесмо, са прозорљивошћу — опет једна народна реч — која се можда може равнати још само са Откровењем Јовановим. Алек Вукадиновић није само дакле велики песник, он је и велики прозорљивац, који је долазак кнеза таме на ове просторе наговестио. Међутим, као и многи такав други наговештај, остао је то нажалост онај глас вапијућег у пустињи.

Истовремено с тим, Алеку Вукадиновићу пошло је за руком да у речи, опет колико речи дакако могу, уобличи и сазнање о оном који на небу пребива, и пред кога ћемо сви ми пре или после доћи, па ће пред њега доћи и кнез таме и сви они који му овде доле служе. Дозволите ми да тако и завршим ово кратко и, по природи ствари, пригодно излагање. Данас ми овде одајемо почаст истинском принцу свих српских песника, Алеку Вукадиновићу, а онима који су му такву почаст одали, служи на част што су му је одали.

Зборник АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ песник, Народна библиотека „Радослав Веснић“, Краљево, 2001. (Никола Милошевић, Слово о Алеку Вукадиновићу, стр. 11-13)

Ана Ахматова, СВЕ ПОХАРАНО, ИЗДАНО, ПРОДАНО…

Све похарано, издано, продано,
И црне смрти дрхтаво крило,
И  гладном тугом све изглодано, —
Зашто нам поста светло и мило?

Дању дисањем, дахом трешњиним
Под градом трепти шума чудеса,
А ноћу сјаји сазвежђем новим
Дубина прозрачних јулских небеса, —

И тако близу прилази чудесно
Домовима рушним, невидимо…
Никоме, никоме није знано,
Али од искони ми  то желимо.

јун 1921.

Ана Ахматова

Препевао: Александар Мирковић

 

Марина Цветајева, ТРАЖИЛА САМ ЗОРУ САМО, А НЕ РУЖЕ

И неће спасити ни станце, ни сазвежђа.
А ово, ово се назива — одмазда.
За то, што сваке ноћи,

Усправљајући стас над стихом упорним,
Тражила сам над мојим челом широким —
Звезде само, а не очи.

Што, на веру самодршцем признавши вас, —
Ах, прелепи Ерос, један једини час
Без вас не испуни чама!

Што сам ноћима, у празничним маглама,
Трагала у нежним руменим уснама —
За римама, не уснама.

Одмазда за то, што најгори сам сваком
Судија — ко снег, што су, под левом дојком
Вечне апотеозе!

Што, очи у очи с младим Истоком,
Тражила ја сам на челу свом високом
Зору само, а не руже!

20. мај 1920.

Препевао: Александар Мирковић

Извор: Марина Цветаева, СОЧИНЕНИЯ (том первий, с. 123-124), Художественная литература, Москва, 1988.