Алек Вукадиновић, А НА УШЋУ УШЋЕ ЈЕ

Није снага
Ни Кућа
Ветар-кућа
Пре ушћа

А на ушћу
УШЋЕ је
Од све смрти
Веће је

Ушће куће
Зло-
Куће

Алек Вукадновић, СВЕТ КРОВ, Источник, Београд, 2002.

Advertisements

Алек Вукадиновић, РУМЕН-КРИЛУ ДАН СЕ НАДА

Мŷк до мŷка, грâк до грâка —
Зла од, Мрака
Јача боже крв ми јака

Румен-крилу дан се нада
Боже склада
Подај крилу од тамнине

Круже крŷзи чи̑ни чине
Чи̑ни чине
Ноћ да стâни дан да свлада
Чемер-крило мрак даљине

Док анђели са висине
Измењују поје зáрне
Златне трâје и таине —

Сушт до сушта Зрак до зрака
Зла од, Мрака
Јача Боже крв ми јака

Алек Вукадиновић, СВЕТИ КРОВ, Источник, Београд, 2002.

Алек Вукадиновић, УКРШТЕНИ ЗНАЦИ

Гора гори — моћна сена
Крило крилу — трепет тајне
Ствари земне и Имена
Сажетости, моћи крајње
Можда и ја певам с њима
Име међу именима

Земља, земља — мати пламна
И сан неба — сан без бога
После свега: кућа тамна
Пејзаж госта умрлога
Можда и ја на тој стази
Гинем, себе не налазим

Шуме, поља, неба зраци
Реч, најтежа: име зоре
Сажетости, црни знаци
Речи! Хоће да изгоре!
Можда ја већ у том часу
Не знам моје речи шта су

Цео живот — сан и сена
После свега светлост права:
Јужним жалом покривена
Неба црна крајност спава
Можда тек сад крај Огњишта
Слушам како пева Ништа!

Алек Вукадиновић, СВЕТ КРОВ, Источник, Београд, 2002.

Алек Вукадиновић, ЗИМСКО ЈУТРО

Јутрос пахуље најцрњег снега
Падају с неба, падају с брега
У срце, у мрак, у небо, горе
Јутро је, Боже, а нигде зоре
Одасвуд тамни покрови прете
Тешког ли часа умрли свете

Одбегли некуд правци су лéта
Ниоткуд Бога, неба, ни света
Отворен бездан звездане злоће:
Цвокоће умрли час цвокоће
Шуме и горе стисле се нéме
Дошло је, Боже, Потоње време –

Још један пoглед у јутро тмурно:
Потоњи гости промичу журно
Некако глуви, некако криви
Ко да су, Боже, тек полуживи
Смрзли од јада,мркли од студи
Ко да су, Боже, тек полуљуди

Вејте пахуље најцрњег снега
Дошло је време зла најгорега
Залазе боје видљивог друма
Залазе куће, залази шума
Уста су глува, речи су нéме
Потоње време, Потоње време

Алек Вукадиновић, ЗИМСКО ЈУТРО 24. јануара 1987.

(Из књиге А. Вукадиновић, Свети кров, Источник, Београд, 2002.)

Никола Милошевић, ЗА СОБАРА НЕМА ВЕЛИКОГ ЧОВЕКА, АЛИ САМО СА „СОБАРСКОГ“ ГЛЕДИШТА

Једна стара и много пута навођена изрека каже да ниједан човек није велики за свог собара.

Има неке истине у тој изреци. Онај коме се пружила прилика да, стицајем околности, баци поглед у приватну сферу великог човека, наћи ће у њој много штошта што није у складу са његовом величином.

То је и разумљиво. Побуде које покрећу велике људе у начелу нису битно друкчије од побуда које покрећу остале смртнике. Зато се понекад по животима истакнутих појединаца чепркало и још увек се чепрка са ситничавом намером да се у њима пронађе нешто што би их свело на меру оног што је просечно.

У светлости ове чињенице делује сасвим разумљиво једна Хегелова иронична допуна изреке поменуте на почетку овог текста. У Хегеловој ироничној парафрази та изрека отприлике овако гласи: за собара нема великог човека, али само са „собарског“ гледишта. Оваквим ироничним коментаром Хегел је жигосао читаву једну традицију у психологији и антропологији, која је свој можда врхунски израз нашла у делима француских моралиста.

Међутим, Хегелов коментар погађа само једну карикатуру ове традиције, карикатуру, додуше, не ретко и данас присутну у прилично честим покушајима да се дело неког књижевника или мислиоца тумачи искључиво или пре свега уз помоћ извесног броја биографских података. Такви покушаји по правилу су усмерени на то да се књижевна и филозофска остварења, колико год она велика и значајна била, сведу на побуде, односно на личности, њихових аутора.

У својој критици Хегел је, додуше, пре свега имао на уму тзв. историјске личности, то јест оне људе који се појављују као чиниоци од неког значаја у практичној равни светске историје, али се његова критика може протегнути и на биографски метод у тумачењу опуса значајних стваралаца и у другим областима, пре свега оним изразито духовним или теоријским. Данас је код многих теоретичара, који се овим проблемом баве, оно гледиште које је Хегел жигосао као „собарско“ већ одавно напуштено.

Са прилично добрим разлозима, уосталом. Побуде великих стваралаца и психички механизми који покрећу њихово стваралаштво не разликују се битно од побуда и психичких механизама осталих људи, али њихова дела се зато разликују од оног што је просечно и свакодневно. Између живота изузетних појединаца и њихових духовних творевина не постоји она самерљивост коју њихови биографи толико често призивају.

Ако већ ствари тако стоје, чему онда напор да се проникне у личност неког великог ствараоца? Није ли сваки напор ове врсте само један ситничави, „собарски“ покушај да се унизи и сведе на општу меру оно што је изнад просека? Мој одговор на ово питање је одречан. У начелу, анализа личности великих стваралаца може се ослободити оне „собарске“ ситничавости против које је устајао Хегел. Тако ослобођена – и једино тако – она може бити поуздано средство у борби против друге крајности у тумачењу духовних појава, која исто тако заслужује осуду. Још увек, наиме, бива да се на творце значајних духовних остварења и сама та остварења гледа наивно и романтичатски занесено као на нешто што је пало с неба, у виду дара каквог тајанственог божанства, недоступног нашем смртном и ограниченом уму. Присталице овакве романтичарске концепције гледају на сваки покушај да се приђе анализи ствараочеве личности као на светогрђе, као на тривијални, „собарски“ покушај да се велики људи оклеветају и унизе.

Истину ваља, по својој прилици, тражити негде између ових двеју крајности – оне биографске и оне романтичарске. Кад је пред нама неки извор из кога се можемо обавестити о творцу каквог изузетног уметничког или мисаоног опуса, онда том извору ваља приступити без „собарске“, ситничаве радозналости, али и без романтичарске занесености и наивности.

Н. Милошевић, Зиданица на песку: књижевност и метафизика, „Слово љубве“, Београд, 1978.

Преузето са блога Марије Јефитимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Андреј Тарковски, МИ НЕ ЗНАМО КАКО ДА БУДЕМО СЛОБОДНИ…

Данас неће бити никаквог филма, данас ћу са вама једноставно разговарати. И почећу тако — пре него поставите питања —  што ћу вам представити, шта би се десило нама, уметницима, ако би били савршено слободни. То би било исто као и када би рибе које живе у великим дубинама, одједном испливале на површину. Својевремено сам снимио филм о Рубљову, који је био генијални уметник. Данас, у наше време, апсолутно је немогућуе поверовати у то, да је он стварао ограничен чврстим оквирима религиозних канона, који су га приморавали да црта онако како је речено у такозваним „Правилима иконописа“. То јест, за сваку икону постојао је прописан образац и било је сасвим недопустиво његово непоштовање у формалном — композиционом и колоритном — смислу. Невероватно је што је он, упркос томе показао, испољио свој геније, за разлику од својих предходника. Уопште, то је веома чудна ствар — слобода.

Десило се да сам целу годину радио у Италији — тамо слободу изражавају тако што пуцају у људе; пуцачи доспевају у затвор, али врло брзо одатле излазе, зато што постоји милион начина како их заштити и само један како их — казнити. Нисам за драконске методе, али желим да кажем: да би био слободан, човек једноставно треба то да буде, није потребно питати никога за дозволу. То је једноставно. Ипак, ми не знамо како да будемо слободни. Зато су заиста најслободнији људи — они који ништа не траже од живота. Они траже много од себе. Испољавају према себи огромне захтеве — а не према околини. Не желим да ме погрешно схватите, али овде је реч о унутрашњој слободи, у моралном значењу те речи. Не спремам се да полемишем о традиционалној енеглеској демократији или, тамо, анархији, али у сваком случају говорим о оној слободи, коју су поседовали, којом су располагали људи у свим временима, људи који су себе жртвовали свом времену и друштву у коме су живели.

Задржао сам се на овој теми зато што, како сам већ рекао, снимајући свој последњи филм, (Носталгија, прим. прев.), желео сам да испричам причу управо о људима који поседују унутрашњу слободу. Без обзира на то што су их окруживали неслободни људи. Често се говори: треба бити јак. Иако баш нико не разуме шта то значи — бити јак… Хтео сам да видим јаког човека као слабог у општеприхваћеном значењу те речи. Ето, у „Сталкеру“ сам кроз карактер хероја хтео баш таквог човека да прикажем. Он је веома слаб, али поседује један квалитет који га чини непобедивим — то је вера. Он верује да мора да служи људима. И постаје непобедив. Уопште, говорити да човек може погинути и самим тим изгубити, — та позиција је, ви то разумете, бедна.

Андреј Тарковски, УМЕТНИК И ХХ ВЕК (одломак), разговор са гледаоцима током Ст. Џејмског фестивала у Лондону 1984.

Превео: Александар Мирковић

Извор: http://tarkovskiy.su/

Марина Цветајева, ЧОВЕКА РИЛКЕА, КОЈИ ЈЕ ВЕЋИ ОД ПЕСНИКА, ЈА ВОЛИМ НЕОДВОЈИВО ОД ПЕСНИКА…

(Сен-Жил-сир-Ви, Вазнесење Христово, 13. мај 1926)

Пред њим се не можеш осећањима величанственим хвастати...

И зато: чисто-људски и веома скромно: Рилке-човек. Написавши, запела сам. Волим песника, не човека.  (Сада си се ти, прочитавши, тргао.) То звучи естетски, тј. бездушно, неодухотворено (естете су — они што немају душе, већ само пет (често и мање) изоштрених чула). Смем ли да одабирам? Кад волим, не могу и не желим да бирам (отужно и ораничено право!), ти си већ — апсолут. Све док не заволим (не упознам) тебе, ја не смем да бирам, јер немам никакав однос према теби (не познајем твоју робу!)

Не, Рајнере, ја нисам колекционар, и човека Рилкеа, који је већи од песника (ма како обрнуо — резултат је исти: још већи!), ја волим неодвојиво од песника.

Кад кажем: Рилке-човек, ја подразумевам онога што живи, издаје своје књиге, кога воле, који већ толикима припада и који се већ сигурно уморио од превелике љубави. — Мислим при томе само на мноштво људских веза! Говорећи о човеку-Рилкеу, ја под тим подразумевам оно где мени нема места. Зато је цела она реченица о човеку и песнику — чисто одрицање, добровољно лишавање, да ти не помислиш како желим да се наметљиво уплићем у твој живот, у твоје време, у твој дан (дан рада и дружења), који је занавек подељен и одређен. Одрицање — да после не буде болно: прво име, први број на који налетиш и који те одгурне. (Предострожно прорицање — одрицање!)

Драги мој, ја сам врло послушна. Ако ми кажеш: не пиши, то ме узбуђује, веома сам потребан самоме себи, — све ћу схватити и поднети.

Р.М. Рилке, М.И. Цветајева, Б.Л. Пастернак, ПИСМА ЛЕТА 1926. (одломци, стр. 115-116), СКЗ, Београд, 1983.

Превео: Милан Чолић

Алек Вукадиновић, НАЈАВЉУЈЕМ ТИ ЗОРУ ДЕЧАНСКУ, ДОБРА ЗЕМЉО!

Рани часови: Зора је густа, млечна, пуна свечане, густе тишине и небеске тајне; као у првом дану. Пун њеног младог, свежег азура, дечански простор се купао, дисао свим плућима. Зора, зора дечанска, од које осећаш радост постојања, овде, у срцу свете земље.

Размишљао сам колико ова светлост може трајати, колико овај зрак, кад једном заживи у срцу, може издржати — кад, некако нагло и по мери ко зна какве ћудљивости, време и сва околна атмосфера почеше да се мраче. Као по неком сценарију и као да се радило о промени поставке на сцени, тек цео пејзаж се измени. Небо се натушти, ваздушна маса између борова се замрачи, а облаци се искосише и накострешише.

Истога часа, као да изби из овог претећег пакла, цео један црни фронт најгрознијих птичурина просто се сручи на наше боравиште. Жестоки налет црних врана наједном испуни сав видик, уз паклене, избезумљене крике. Настаде комешање, цијукање, грактање, кликтање, церење… и надасве — уједање! Уједале су сав простор, све што се могло видети: куће и кровове, дрвеће и камење, биљке и цветове, ваздух и боје, светлост и сенке, небо и земљу — све што је живи дечански простор носио у свом магнетизму.

Никад толико ужасних птичурина дечанско небо није видело. Гладне, халапљиве немани, јуришале су на све што је видљиво. Час су се обрушавале као камење, груби, свом тежином; а час опет — као какве црне, злослутне машине, вијугале су кроз простор, ширећи страшне, раздируће звуке. То потраја отприлике добрих четврт часа, а затим као да пакао поче да сплашњава. Црни фронт као да се за тренутак заљуља, а онда се издиже над простором за читаву једну висину, и уз неко чудно мешкољење, које као да је пригушивало у себи неку туробну тутњаву, у готово једном једином замаху сручи се у још туробнију руговску бездан.

Настаде тајац ишчекивања. Прво се небо благо замагли и облаци омекшаше, а онда се светлост прве млечне лампе запали над хоризонтом. Млечни и једри мириси покуљаше у простор, шума се разведри, а зора, зора дечанска, опет се запали над срцем свете земље.

Једнога дана, ускоро, кренућемо и ми да жањемо сјај, и скупљамо златне уранке по светим шумама!

Најављујем ти Зору дечанску, добра земљо!

14. август 1980.

Алек Вукадиновић, ДУША СЕЋАЊА (стр. 63-64), БИГЗ, Београд, 1989.

Милован Данојлић, БРОДОВИ ИМАГИНАЦИЈЕ

Шта је имагинација? Способност измишљања тј. призивања слика, те њиховог структурисања и преосмишљавања. У једном песничком тексту, Кавафи упоређује процес прикупљања имагинативне грађе и њеног фиксирања на папиру са тешкоћама са којима се, у превозу робе, сусрећу трговачки бродови. Није чудо што се парабола o превозу наметнула песнику из грчког језичког подручја: по грчким варошима на све стране, зврндају мали камиони за транспорт робе на којима пише метафора. Поморски превозници саобраћају између знаних и незнаних обала, а бродови имагинације плове између континената јаве и сна. Ево неких подударности које назначује луцидни песник, у мом преводу, то јест, y мом тумачењу. (Могућна су и друга тумачења).

Растојање које ваља превалити на први поглед је кратко, али се на крају испостави да је путовање, скончано са тегобама и препрекама, трајало непредвиђено дуго. Највећи проблем превожења је ломљивост и кварљивост робе. Оно што је у товару (читај: у плену имагинације) најлепше кристално стакло и разнобојна керамика истовремено је и најкрхкије, па се при истовару (дакле при постављању на хартију) лако поломи. Речи су увек грубље од замисли, речи се слабо обазиру на оно што је тешко именљиво, оне пребијају доживљај надвоје–натроје: преливи се губе, ишчезавају као вода кроз песак. Само, бродар је испловио на пучину, натраг не може. Што се поквари и упропасти, истог часа се отписује: нема осигуравајућег завода спремног да плати надокнаду за штету. Складишта робе (читај: песничких слика) јесу богата, али нису неисцрпна: брзо се празне, а оно што је највредније разграби се у првом налету. Машта је нестрпљив трговац, хита да распрода лагер: сат-два, и готово!, спуштају се решетке, дућан се затвара, бродови се крећу ка далеким одредиштима. Они често испловљавају преоптерећени па се, како изађу на отворено море, морају ослобађати баласта. Да би сачували најважније, одбацују оно што је мање вредно. У журби се баци и понешто драгоцено; морнар који врши одбир није тренутно свестан свих могућности употребе неког украса, обрта, слике или идеје. Тако се један део терета, односно поседа имагинације, бесповратно губи: околности, у којима је освојен, неће се у догледном времену поновити, а машта нема унапред утврђено радно време. Како год било, ниједан брод не стигне у луку са свим благом што га је утоварио.

А кад се, најзад, стигне у пристаниште (кад се атерира на раван што је y духу нуди лист папира), почињу нова жртвовања, нова одрицања. Појављују се цариници. (Овде се вероватно мисли на ауторову критичку свест, али цариници, код Кавафија, могу представљати и владајући дух места и времена, цензуру и аутоцензуру). Они прегледају робу и одлучују хоће ли или неће дозволити искрцавање појединих производа. Увоз вина је, на пример, забрањен: y тропским земљама (читај: високим пећима имагинације) из којих бродови стижу производе се прејака пића, која брзо опијају. Њихов увоз се ограничава или сасвим спречава. Постоји, уз то, и једно домаће предузеће, које се извештило у прављењу сурогата – текућина са бојом вина и укусом воде; то предузеће има монопол на промет алкохолних пића. (Овде се, вероватно, мисли на локалну књижевну праксу и традицију). Та фирма, чије интересе цариници штите, гледа да задовољи општеусвојена мерила, преовлађујући укус и сензибилитет.

Шта је, ту је. Будимо задовољни што се брод како-тако довукао до луке. Са мало среће, губитак и шкарг не морају бити велики. Локални закони јесу строги, али нису немилосрдни: главнина товара се спусти на кеј. (Дизалице би, ту, биле писаљке). А и цариницима понешто промакне, пријави им се y примењеној амбалажи, под другим именом, па на велике гозбе ( тј., у ремек-дела) стиже и покоја флаша велике репутације и заштићеног порекла…

Тужно је, каже на крају Кавафи, гледати прелепе бродове како промичу пучином и не пристају y луку (попут оне лађе из филма Amarcord која клизи кроз измаглицу и дуго труби у ноћ). Такви бродови превозе робу чији је увоз строго забрањен, или се не заустављају зато што су нам луке плитке, па и кад бисмо ми хтели, они не би могли пристати. Такви болни и преболни призори, виђају се два или три пута у животу. Трудимо се да их што пре заборавимо. Остаје, у сећању, хучање хомеровских строфа: грмљавина песме коју су певали морнари са одвећ великог брода, за који нема места у нашем поднебљу…

М. Данојлић, „Записи о поезији“ (одломци), Рашка, година XXVIII, бр. 32, 1998, стр. 98-100.

***

Драги господине Norbutt,

(…) Што се тиче питања која занимају Вас и Ваше младе пријатеље, in regard to poetry, не знам шта бих, укратко, могао одговорити, а да мој одговор не буде баналан. Шта једно песничко дело чини lastingly important? Вероватно, дубина осећања која је у њему изражена. Затим моћ да у другима пробуди одговарајуће расположење, да им живо предочи емотивни расплет, решење до којег је песник дошао. Песничко дело делује онолико колико је утеловљено у језику. Висина осећања и доживљавања, снага и свежина израза: захтеви наизглед прости, али, y њима је све.
Да ли се песник рађа, или ствара? Рађа се, нема сумње. Исто тако, и толико, песник себе изграђује. Читањем, радом, начином живота који је изабрао, или на који је принуђен. Рођени песник, ако западне у нечастан живот, може умрети. Непесник, када се нађе y изузетним приликама и искушењима, пропева.
Остајем, са свим својим симпатијама, искрено Ваш

Милован Данојлић

М. Данојлић, „Записи о поезији“ (одломци), Рашка, година XXVIII, бр. 32, 1998, стр. 100.

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Марина Цветајева, РАЈНЕР МАРИЈА — ТО ЗВУЧИ ЦРКВЕНО — И ДЕТИЊСКИ — И РИТЕРСКИ

Марина Цветајева — Рајенеру Марији Рилеку

(Сен-Жил-сир-Ви, 9. маја 1926)

Рајнер Марија Рилке!

Смем ли тако да Вам се обраћам? Јер Ви, оваплоћена поезија, морате знати да је већ само Ваше име — поезија. Рајнер Марија — то звучи црквено — и детињски — и ритерски. Ваше име је тако хтело, и Ви сте га изабрали. (Ми сами бирамо своја имена, оно што потом дође — увек је последица).

Ваше кршетење је било пролог за цело Ваше биће, и свештеник што Вас је крстио одиста није знао шта чини.

***

Ви нисте мој најомиљенији песник („најомиљенији“ — то је степен поређења), Ви сте — природна појава, која не може бити моја и коју не волимо него опстајемо пред њом, или (то је још премало) Ви сте — оваплоћена пета стихија: сушта поезија, или (још премало) Ви сте оно из чега се рађа поезија и што је веће од ње саме (Вас).

Не говорим о човеку — Рилкеу (човек: оно на шта смо осуђени!) — већ о Рилкеу — духу, који је још већи од песника и који се, у суштини, за мене и зове Рилке — Рилке будућности.

Морате да погледате себе мојим очима: да обухватите себе њиховим обухватом кад Вас посматрам: Ваша величина — кроз сва пространства.

Пта после Вас преостаје песнику да чини? Могу ли се преодолети мајстори (као, на пример, Гете), али преодолети Вас — значи (значило би) савладати поезију. Песник је онај ко савлађује (треба да савлађује) живот.

Ви сте неостварљив задатак за будуће песнике. Песник који дође за вама мора бити Ви, то јест, Ви се морате још једном родити.

Ви враћате речима њихов првобитни смисао, а стварима — њихове првобитне речи (вредности). Кад Ви, на пример, кажете „велелепно“, Ви говорите о „великој лепоти“, о првобитном значењу речи. (Сада је „велелепно“ — само шупаљ усклик).

***

У Прагу сам живела од 1922. до 1925, три године, а у новембру 1925. сам отпутовала у Париз. Да ли сте још били тамо?

За случај да сте још били:

Зашто нисам дошла код Вас? Зато што сте ми најдражи — дражи од свега на свету. Сасвим једноставно. И — зато што ме не познајете. Услед болне гордости, страхопоштовања пред случајношћу (судбином, што је исто). А можда — услед бојазни да нећу моћи да опстанем пред Вашим страним погледом — на прагу Ваше собе. (Јер Ви не бисте могли да ме погледате као нешто што није страно! Па и да сте могли — то би био поглед каквим пресрећемо било кога — пошто ме нисте познавали! — то јест: ипак стран).

Још нешто: Ви ћете мене увек осећати као Рускињу, а ја Вас — као чистољудску (божанску) појаву. У томе је невоља наше сувише индивидуалне народности: све што је у нама наше Ја — Еворопљани називају „руским“.

(То се исто дешава код нас са Кинезима, Јапанцима, црнцима — веома далеким или веома дивљим).

***

Шта ја хоћу од тебе, Рајнере? Ништа. Све. Да ми дозволиш да сваког трена мог живота дижем на тебе поглед — као на гору која ме чува (као камени анђео-чувар!). Док те нисам познавала то је било могуће, а сад, кад те познајем — потребна је дозвола.

Јер моја је душа лепо васпитана.

***

Читала сам твоје писмо на обали океана, океан га је читао са мном, заједно смо га читали. Не смета ти што га је и он читао? Других неће бити — сувише сам суревњива (у теби — ревњива).
(одломци)

РАЈНЕР МАРИЈА РИЛКЕ МАРИНИ ЦВЕТАЈЕВОЈ

Вал-Мон, Глион-сир-Терите, Швајцарска, 10. маја 1926)

Марина Цветајева,

Зар нисте Ви малочас били овде? Или: где сам био ја? Јер, данас је још десети мај, и чудно је, Марина, Марина, да сте управо тај датум написали над завршшним речима Вашег писма! (Хитнувши га у будуће време, хитнувши у онај безвремени трентуак кад ћу Вас читати!) Сматрали сте да сте десетог добили моје књиге (отварајући врата, као да прелиставате странице)…; тог истог дана, десетога, данас, у вечитој Данашњици духа, данас сам те ја прихватио, Марина, свом душом, свом својом свешћу уздрхталом од тебе, од твог доласка, као да се твој велики океан, који је читао заједно с тобом, сручио на мене запљуснувши ме плимом твог срца. Шта да ти кажем? Ти си ми пружила своје дланове, час дајући час опет склапајући, ти си их увукла у моје срце, Марина, као у шкољку жубораве чесме: и сада, док их држиш тамо, њено зајажено струјање прелази у тебе… Прихвати га. Шта да ти кажем: све моје речи (као да су већ биле у твом писму, као пре дизања завесе), све моје речи истовремено лете ка теби, и ниједна не жели да пропусти другу испред себе. Да ли због тога људи тако хитају из позоришта што им је после толиког изобиља утисака неподношљиво да виде завесу? — Тако је и мени тешко да поднесем што је твоје писмо поново у коверту (још једаред, још једном!). …

Осећаш ли ти, песникињо, како си овладала мноме, ти и твој океан, који тако предивно чита заједно с тобом; ја пишем као и ти, и попут тебе спуштам се из реченице низ неколико степеника, у међуспрат заграда, где тако притискају сводови и осећа се мирис давних ружа, које никада не престају. Марина: како сам обитавао у твом писму. И како је запањујуће кад коцкица твојих речи, кад је већ узвикнут број, пада за ступањ ниже и покаже други, допунски број, који је коначан (а често и већи). Да ли је то природна снага, мила моја, оно што стоји иза петог елемента, узбуђујући га и грудвајући?… И поново ми се учинило да се кроз твој глас сама природа сагласила са мном, као врт што одобрава, велики врт око водоскока, и око чега још? око сунчаника. О, како ме ти прерасташ и запахњујеш високим пламеним флоксовима никлим усред лета твојх речи.

Али, како ти кажеш, није реч о човеку-Рилкеу: ја сам и сам сада у неслози са њим, с његовим телом, с којим сам раније увек могао да постигнем чисту сагласност, тако да често нисам знао, ко од нас срећније песникује: оно, ја, ми оба? (Табани, блажени, колико пута, блажени од ходања по свему по земљи, блажени од првог сазнања, претходног знања, учешћа у знању, учешћа које то знање превазилази!) А сада — раздор, двострука одора, душа је одевена другачије, тело је прерушено другачије. Још од децембра сам овде, у овом санаторијуму, али лекара не припуштам сасвим у овај јединствен однос између себе и себе — једини што не трпи посредника, који би растојања учинио неопозивим, преводиоца, који би то разломио на два језика. (Стрпљење, дуго, прекидано и поново састављано…)  …

Рајнер Марија

(одломак)

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА — РАЈНЕРУ МАРИЈИ РИЛКЕУ

(Сен-Жил-сир-Ви, 12. маја 1926)

Овај свет (не у црквеном смислу, пре би се могло рећи географски) ти познајеш боље од овога, ти га познајеш топографски, са свим планинама, острвима и знаковима.

Топографија душе — то си ти. И својом књигом (ах, то није била књига — то је књига постала!) о сиромаштву, ходочашћу и смрти ти си за Бога учинио више него сви филозофи и проповедници заједно.

Свештеници су само препрека између мене и Бога (богова). А ти, ти си — пријатељ, који продубљује и узвисује радост (да ли радост?) великог часа између два бића (вечита два бића!), онај без кога више не осећаш другог и кога јединог, коначно и волиш.

Бог. Ти си једини рекао Богу нешто ново. Ти си исказани однос између Јована и Исуса (који обојица нису исказали). Али — разлика — ти си љубимац оца, не сина, ти си Јован Бога-оца (који га није имао!). Ти си (одабраност — избор!) одабрао оца, јер је он био усамљенији и — незамислив за љубав!

Не Давид, не. Давид је у својој снази имао сву снебивљивост. Ти имаш — сву храброст и смелост своје снаге.

Свет је био још превише млад. Све је морало да се догоди — да би дошао ти.

Ти си се усудио да тако волиш (искажеш!) нељудског (потпуно божанског) Бога-оца како Јован никад није смео да заволи потпуно људског сина! Јован је волео Исуса рукама (вечито се кријући од своје љубави на његовим грудима), погледом, поступцима. Херојска реч љубави, која увек тежи да буде нама (чисто делатна).

Да ли  добро схваташ мој лош немачки језик? На француском пишем течније, и зато не желим да ти пишем на француском. Од мене ка теби не треба ништа да тече. Да лети — то да! А ако не може, — онда је боље да запиње и спотиче се.

Знаш ли шта се дешава са мном кад читам твоје стихове?

На први поглед (муњоглед* /игра речи: Augenblick – поглед ока, тренутак, и Augenblitz – кованица Цветајеве: муња ока/ би звучало боље, да сам ја Немац, променила бих: јер муња је бржа од погледа! А муњевити поглед је бржи и од обичне муње. Две брзине у једној. Зар не?) И тако, на први поглед (пошто сам странац), схватам све — затим — ноћ: празнина — затим: Боже мој, каква јасноћа! — а кад хоћу да све то ухватим (не алегорично, већ безмало руком) — све се наново брише: само штампани стихови. Муња за муњом (муња — ноћ — муња) — ето шта се са мном дешава кад те читам. Мора да је тако и с тобом кад пишеш себе.

„Рилкеа је лако схватити“ — са поносом посвећених говоре антропозофи и други мистички секташи (ја, заправо немам ништа против њих, боље они него социјализам, — али…). „Лако схватити“. У деловима, у раздробљеном виду: Рилке-романтичар, Рилке-мистичар, Рилке-миротворац итд., итд.  Али, покушајте да обухватите целог Рилкеа. Ту је немоћна целокупна наша јасновидост. Чуду није потребна јасновидост. Она је присутна. Било који сељак својим је очима то видео, потврдио. Чудо: недодирљиво: недокучиво.
(одломак)

Р.М. Рилке, М.И. Цветајева, Б.Л. Пастернак, ПИСМА ЛЕТА 1926. (одломци, стр. 101-112), СКЗ, Београд, 1983.

Превео: Милан Чолић