Бела Хамваш – ПРИЈАТЕЉСТВО

1.
Платон каже да је прареч заједнице закон, Аристотел каже Филија. Обојица могу бити у праву. Оно што уједно одржава заједно, то је закон изнад бића. Али оно што ствара заједницу, то је пријатељство које живи у бићима. Филија значи пријатељство, али ово пријатељство није идеја. Много је више само биће. Где постоји раздор, претпоставља се да је присутан Ареј, олујни; где постоји љубав, претпоставља се да је присутна Афродита, она која разрешава противречности; где постоји пријатељство, претпоставља се да је присутна богиња Филија. И Аристотел мисли, ако много хиљада и милиона људи станује на једном месту, говоре једним језиком, негују једну баштину, придржавају се једног моралног реда – то је све чудо богиње Филије. Без ње би Ла Брије био у праву, јер он каже: изненађен сам што човечанство не живи у једној држави, не верује у једну религију, не говори једним језиком – ако погледам многоврсност и разноврсност људских карактера, темперамената, талената, интелигенција, ја сам пре изненађен: како и два човека могу да живе под истим кровом а да до јутра један другог не задаве. Чудо је богиње Филије што међу бићима која реже једна на друге постоји нешто као заједнички стан и заједнички језик и заједнички обичаји. Без ње бисмо били тек усамљене звери. Заједницу ствара богиња Пријатељства, и зато је прареч заједнице: Филија.

2.
У односу на то о чему се водила реч у последњих стотину година, ћутање о пријатељству је сасвим чудно. Постоји само једно значајно дело, Емерсоново. У античком свету нико га није заборављао. Али што се данас тако мало пише о пријатељству, узрок није сасвим у томе што је оно класична тема, а човек је данас мален за класичне теме. Узрок ће пре бити у томе што је пријатељство класична веза, а данашњи човек је мален за класичне везе. Човечанство још никада није било тако близу томе да постоји само неколико бића а да се толико мноштво претворило у звери и да из заседе реже једни на друге. Површан је насилни колективизам масовних религија, испод њега живи човек који је већ скоро спреман да до јутра удави човека који живи с њим под истим кровом, само зато што се овај разликује од њега. Свако ко данас пружа руку према некоме, требало би постиђено да проживи како се не разуме управо оно што је једино битно. Али нико се не може позвати на одговорност. Јуче сам према некоме испружио руку, и није је приметио; данас је неко према мени испружио руку, и ја сам онај који је није приметио. Живимо живот без Филије, и везе које још постоје међу нама, можда су остаци старих, можда предујам за будуће; из данашњице не извире пријатељство.

3.
Аристотел вероватно ипак греши када каже да могућност заједнице ствара Филија. Заједница није више или мање. Заједница је друго. Потпуно и савршено и темељно другачији живот, бивство, могућност, стварност, чудо и мистерија. У последњим годинама је нађен израз за њу, кажу да је веза Ја и Ти. За заједницу су неопходна бар три човека. Али тамо где је троје, Филије више нема. Ја и Ти су два. Увек само два. Један више него кад је човек сам, један мање него кад је човек у заједници. Веза Ја-Ти посебан је егзистенцијални круг: специфичан круг бивства између индивидуе и колектива. Између усамљености и заједнице. Између осаме и мноштва. Измеду Један и Три. Ово Два је место Филије у свету.

4.
Астрологија је простор човекове судбине изделила на дванаест делова, или како она каже, позорницу људске судбине дели на дванаест кућа. Такве су куће: личност, имање, учење, дом, брак и друго. Кућа је означена и за пријатељство. У огромној литератури модерне психологије нема ни речи о пријатељству – из ове једине чињенице произлази колико астрологија има више осећаја за целину људског бивства. Астрологија зна и да пријатељство нема никакве везе са заједницом, ни са Ја, нити с љубављу. За Филију је означена посебна кућа, она има исто толику тежину и значај као позив или смрт. Пријатељство није просто дружење, као што пријатељ није чисто друг. Није саборац, није колега, није партнер. Оно што се догађа у кући пријатељства ниједна друга веза не може да замени. Пријатељ се ничим не може заменити. Постоје људи неспособни за пријатељство; има оних који су неподесни за пријатељство; постоје они око којих увек има неко; и има оних чији живот пролази у глади за пријатељством, а да ни једног јединог нашли нису.

5.
Монтењ пише да љубав никога нема обичај да пита. Долази када хоће, и човека немилосрдно обара као елементарна сила. За пријатељство је неопходна сагласност. Пријатељ ми је онај кога слободно могу изабрати. Истина, када је већ одабран, принуда је. Више не могу без њега.„Il me semble n’estre plus q’à demy“ — изгледа да сам нечему само половина. Али ме ни онда не обара. Увек је питом и без страсти. Филија је најнежнија богиња од свих божанских бића. Љубавник каткада уме да осети радост или невољу одсутне љубави, и каткада може да јој погоди жељу. У љубави је то изузетак, у пријатељству је природно. Увек знам и морам да знам шта се с њим догађа и шта мисли. Ништа не може остати скривено ни пред њим, ни преда мном. Али то није услов пријатељства; искреност не претиче пријатељство. То мисли само онај ко нема појма о пријатељству. Кога је богиња повезала, с њега отпада свака лаж и маска. Не извире пријатељство из искрености, него искреност из пријатељства. Прво је Филија, а остало су њени дарови.

Монтењ говори о грчким облицима контакта и каже били су овакви: природни, друштвени, љубавни и гостински. Али Филије нема ни у природи, ни у друштву, ни у љубави, ни у гостима. Пријатељство је Филија.

6.
Емерсон тврди да је пријатељ парадокс природе, истовремено њено ремек-дело. Једино биће, каже, од кога не желим оно што има, него желим оно што је он сам. Уколико су се бавили пријатељством, то тврде и новији аутори. То су: Шелер, који пише о облицима симпатије, Бубер, који је најлепше изразио везу Ја – Ти, Ебнер, који је на овој вези изградио читаву есхатологију, Барт, Гогартен, Јасперс, Клагес, који је написао много лепих делова о Zweisankeit-у. Али сваки од њих негде промаши. Један мисли да пријатељство, однос Ја – Ти није ништа друго до копија односа Бог – Човек. Други да је витална, трећи да је метафизичка, четврти да је егзистенцијална веза. Ниједан не види да је овде реч о нечему што је несводиво на друго и што је необјашњиво из друге позиције. Ниједан не види да је пријатељство стање освећено од више Силе.

Можда би се овако могло дефинисати: бивство се помера према кругу јединке и ту се остварује. То је обоготворавање Ја. Човек полази од оне метафизике да само Ја може бити вечно и бесмртно, због тога овамо ставља тежиште.

Бивство се пак помера и према заједници, и тамо може да се оствари. То је обоготворавање заједнице. Човек полази од оне метафизике да је само заједница, као род, нација, религија, вечна и бесмртна, и због тога овамо ставља тежиште свога живота.

Пријатељство је онај круг бивства, где остаје и Ја, остварује се и заједница и живи даље нетакнута, али између њих двоје и независно од њих настаје сасвим нова, трећа могућност бивства, која се не може извести ни из прве, нити из друге. Отвара се нов облик живота. То је пријатељство. Биће пријатељства не личи ни на један други облик. Потпуно засебан круг. Зашто? Јер има сасвим засебног бога. Филија ствара свет Филије који се не може побркати с другим. То је свет пријатељства.

7.
Заједници мушкараца још нико није посветио посебну пажњу. Пре свега савезу, монашком реду, удружењу, војсци.

Мушкарац воли да срасте, и да би подвукао важност овог срашћивања, проналази ритуалну спољашњост. Витезови измењују мачеве и једни другима полажу тајну заклетву. Монаси и војници носе једнаку одећу, седе у реду, ступају укорак. У сваком случају одређују се обавезни прописи, и подређују се начелима као монашка заклетва, витешки морални закони или војни прописи службе. Ако се погледа расут начин живота жене која живи за себе и готово располаже сопственим средиштем, пашће у очи колико се мушкарац везује за свој клуб, за свој витешки клуб, зашто воли прописе, униформу, измену мачева и ступање укорак. Могуће је, ако би жене вршиле послове човечанства, никада не би настало нешто као народ, заједница, држава. Никада не би написале законе и не би носиле униформе. Могуће је да је колектив дело мушкарца, и држава није ништа друго до нарастао монашки ред или мало умекшана и олабављена војска.

Шта је у овоме радост и озбиљност, то сваки мушкарац зна. Једанаест мушкараца повезује савез и стоји наспрам других једанаест мушкараца; задатак је да се лопта упути у гол противника. То је фудбал. Све је на окупу што је карактеристично за мушки колектив: пропис, завет, униформа, противник. И игра је тако важна да педесет хиљада људи гледа заустављајући дах.

И ако неко зна шта је бити у рату, логору, прихватити се опасног подухвата, живети на ратном броду између живота и смрти заједно са четрдесет осам сличних мушкараца, ако преживи оно што Амундсен или Шаклетон говоре о својим друговима, учесницима експедиције на Антартик, о надмоћи, о смирености, о одрицању, о солидарности, о хумору, о услужности, о самопрегору, које су ови људи показали једни према другима, почеће да схвата шта је оно што твори и одржава мушки колектив. И почеће да схвата да је пријатељство могуће само међу мушкарцима.

8.
Пријатељство настаје само тамо где два мушкарца не само да један другом чувају целовитост бића, него иступају из сопственог Јакруга у круг двојице, јер знају: то је оно место где се у целовитости пријатеља сопствена целовитост удвостручује. Целина се само целином може допунити. Као што тлачење коначно потисне и само тлачење. И као што се потпуност само потпуношћу може употпунити. Отворен могу бити само у отворености свога пријатеља, искрен само у његовој искрености. Пријатељ у његовом пријатељству и он у моме. Нема хијерархије, редоследа, узастопности. Вредности су потпуно признавање узајамне једнообразности. Пријатељи су једнаки. Јер тамо где су они, нема разлике. Место где живе, налази се изван конкуренције. Пријатељство расте и постоји и живи и пролази на егзистенцији. Круг пријатељства није круг живота, него бивства. Пријатељско руковање знак је сусрета у вишем свету.

9.
Свако пријатељство почиње магловитим осећањем да смо се већ негде срели. Као да смо давно били браћа. Чак као да смо били близанци. И зато је сусрет поновно виђење. А када се човек одвоји од пријатеља зна да је тај одлазак само привид. Негде остаје с њим заједно, као што је био с њим заједно и пре сусрета.

10.
Елементарни Ерос је она древна повезујућа Сила која држи заједно атоме, уједначава супротности. Елементарни Ерос има два детета, једно је добило царство љубави, друго пријатељства. Та два детета су Афродита, богиња љубави, и Филија, богиња пријатељства.

11.
Љубав измами, пробуди и распали све снаге човека. Другачије речено: љубав буди све страсти. Још прецизније: љубав ослобађа све демоне који наставају у човеку.

Пријатељство човекове снаге доводи у сагласје. Другачије речено: пријатељство обуздава све страсти. Још прецизније: Филија је једина богиња чија појава успокојава и помирује елементарне демоне.

12.
Љубав и пријатељство имају само једну једину сродну црту, а то је: ако се распадну, узрок никада није Други, него увек Ја.

13.
Тајна љубави јесте да од двоје постаје једно, тајна пријатељства је да од двојице буде један. Зато је љубав обрнуто пријатељство, тако што из једног нешто увек пређе у друго. Понекада је љубав таква као да од једног постаје двоје, мада је одувек и било двоје, и само их је љубав начинила једним. А пријатељство је понекада такво као да од двојице постаје један, иако су одувек били један, само их је пријатељство начинило двојицом.

14.
Жена заборавља пријатеље, љубави никада. Мушкарац заборавља љубави, пријатеље никада.

15.
Постоје историје штампања књига, ковања новца, навигације, одевања, употребе дрога и керамичких посуда. Пријатељства не постоји. Зашто? Историја пријатељства јесте: Лао Це и његови пријатељи, Буда и његови пријатељи, пријатељство у тројанском рату, Хармодије и Аристогитон, Сократова пријатељства, витезови Грала, пријатељства сликара, уметника и песника, Георгеов круг.

16.
Из пријатељства су искључена три узрока: таштина, охолост и иронија. То су три основна облика уздизања Ја. Сва три затварају и искључују. Сва три су аутистичко понашање и користи их онај човек који по сваку цену жели да се разликује. Таштина у другом човеку тражи и налази само огледало; охолост хоће само слугу и подређеног кога може да презире; иронија само несавршеност. Знамо да је свако огледало, слуга и несавршен. Али знамо и да то није важно. Пријатељ сам себе чини огледалом, слугом, несавршеним. И ко то не разуме, и не узвраћа слично, он не повређује човека, него пријатељство.

17.
Пријатељство има четири облика: јуначко, интимно, духовно и играчко. Али право пријатељство уједињује сва четири и због тога се мирно може рећи да су то четири димензије пријатељства. Јунаштво је: жртвујем за њега живот; духовно је: где сам заједно с њим, то је свет духа; игра је: играм се весело с њим као дете; интимно је: отварам му се.

18.
Гете каже да није довољно ако је човек склон да жртвује живот за пријатеља – треба се за њега одрећи својих убеђења.

19.
Колико је Филија поштована у античком свету показује и то што је она само тамо имала статуу. Касније је статуа представљала или једног човека, бесмртно Ја, или групу, бесмртну заједницу. Заборављено је бесмртно два. Хармодије и Аристогитон, успомена на два Атињанина, споменик је пријатељству. У њему се налази оно што је битно за пријатељство: загонетно удвајање бивства у толикој мери да би човек, ако би тамо био постављен само један мушкарац, знао да је он само половина нечега.

Лоренс за пријатељство Ловца на медведе и поглавице индијанског племена Делаваре каже: дубље је од рођаштва, дубље је од очинства, дубље је од мајчинства, дубље је од љубави – тако је дубоко да у њему нема ни љубави – со дееп тхат ит ис ловелесс. Нестала је из њега свака симпатија, наклоност, жеља, жудња, страст, оно је тако дубоко да човек тамо досегне само својим најдубљим жилама. У овој дубини влада тишина, непомућено спокојство и непокретан мир. То је свет идиле. То је златно доба. Оно што се у љубави само ретко, на трен остварује, срећа која блиста безграничним спокојем: то је у пријатељству стално присутно. Пријатељство препознајем по томе што је идилично. Заједница не зна за овај мир. Заједница златног доба још се није остварила на земљи. Мир једном може да проживи и усамљеник, само ако га богови посебно воле. Мир лебди у пријатељству и онда ако два пријатеља крећу у бој, и онда ако мозете поред ватре на ивици шуме, и онда ако се играју, и онда ако један живи преко мора, а други с ове стране, на удаљености од десет хиљада миља. Изгледа да се у идилично бивство може и сме ступити појединачно само по божјој милости; заједнички, изгледа, бар за сада, није могуће. Мушкарац и жена никада не могу толико срасти да би им се отворило златно доба – више од једног трена. Пријатељство започиње тиме што обојица ступају у идилу. И ту нема потребе за жудњом, жељом, снагом, битком; идила не зна за недостатак и сваку страст задовољава. Зато је пријатељство дубље него љубав.

Оно што ступи у онај највиши круг бивства, што се назива златним добом, шта је идила, то је сасвим савршено окончано, потпуно и готово. А што је потпуно, савршено и готово, то је класично. Пријатељство је класично решење живота. Зато је пријатељство поштовано у античко време, и зато се не схвата данас. Класично је оно где се основа бивства јавља у кристалној светлости. Зато је творац класичног начина живота и његов чувар: Филија.

20.
Постоји нека неразумљива веза између пријатељства и звезда. Зашто је пријатељ звезда? Зашто је звезда пријатељ? Јер је тако далеко па ипак живи у мени? Јер је моја, па ипак недостижна? Јер простор где се сусрећемо није људски, него космички? Јер не жели ништа од мене, ни ја од њега? Само да буде и овако како постоји и он постоји и ја постојим, то је нама двојици савршено довољно? Нема договора. И не треба. Али ако и не треба одговор, према свом пријатељу ћу увек осећати да је звезда, неразумљиво блистање свемира према мени.

21.
У људском свету пријатељство је било, биће и остаће облик класичног начина живота. Из хуманог мутног иреалитета, који се на необјашњив начин назива реалитетом, иступа пријатељство и живот разрешава на песнички начин. Кажу да љубав чини песником. Често. Пријатељство живот чини песничким и поетским. Из љубави се брзо губи поезија, јер је за љубав све само средство како би се две највеће супротности универзум, мушкарац и жена стопили у једно. Само пријатељство је ова поетичка веза. И песме не пишемо, него их живимо.

Могуће је да је Аристотел то разумео када је рекао да је прареч заједнице: Филија.

Миодраг Павловић – ОБРАЋАЊЕ ПРИЈАТЕЉУ

Тамо где је сва наша нада,
нико о нама није ништа чуо.

Ни овде где смо стали чврсто
као стабло или стена,
на изглед у земљу урасли,
ништа се на нама не заснива,
не очекују нас ни гробница ни престо.

Нема записа о нашем рођењу,
ни после кад одемо,
неће се јавити ожиљак
на божанском телу.

Суморно ли је седети безимен
крај дивовске воде!
Сањамо неке обале
где још расте прареч,
да тамо будемо изгнани ван изгнанства
и слова да извлачимо као конце
из матице, из великог вира,
за одору у којој се траје.

Пријатељу, ти можда знаш
ради чије забуне
песници ходе беспутно,
а зову их пространства?

Миодраг Павловић, „Безазленства“, Завичајник, Ваљево

Андреј Сен-Сењков – МАЛЕНА, ГОЛИШАВА, БЕЗОБЛИЧНА ПЕСМА

Песма живи у мени, малена, голишава, безоблична.
Неопходно ју је оденути како би изашла напоље.
Све што сакупљам, све те врпце, комадићи –
све је то одећа за стихове.

Као што деца исеку једну папирну лутку и на њу
ређају гомилу одеће, а лутка је увек иста.

Пишем увек о једном истом, само су речи другачије.

Андреј Сен-Сењков

Превела: Мелина Панаотовић

Иван В. Лалић – ПОЕЗИЈА ЈЕ ДЕЛОМ СВОЈЕ НАЈДУБЉЕ ПРИРОДЕ МИТОТВОРНА…

Требало би да се најпре сложимо шта је прави карактер митског мшљења. Малиновски и Леви-Строс, на пример, не мисле о томе исто. Можда зато треба говорити о песничком искуству и мишљењу, у односу на мит. Посебно у савременој поезији. Зоран Мишић сматра да је савремено песничко искуство поникло на развалинама митског искуства („митове су покопале, свака на свој начин, и теологија и филозофија“) и за ово тврђење изводи низ уверљивих доказа – да би на крају констатовао да се песничко искуство данас опет приближило митском, али су сада знакови измењени: песник више не иде од мита ка поезији, него од поезије ка миту. Мислим да томе не противуречи тврђење Миодрага Павловића да је мит „граматика песничког мишљења, граматика имагинације.“ Моје лично искуство доводи ме у присну близину оваковг закључивања. С тим што у тој граматици има више изузетака од правила, него правила самих. Јер њих пише песник, за себе. Мислим да у савременом поезији није више могуће о п е в а т и неки мит, неки традиционални мит, као што је то чинио Овидије, на пример. (Могуће, али као наивност, као анахронизам.) Савремена поезија разара, односно витопери традиционалне митове, да их затим ре-креира у духу и облику што га изискује песников исказ. А што је неки мит древнији, па зато нејаснији, флуиднији, тим плодније провоцира имагинацију: загубљени кључеви отварају можда најскровитије браве…Најзад, песник и ствара митове (понекад их ствара и несвесно). Изводи их из ситуације траженог исказа, из тензије која рађа песму, као што математичар изводи формулу из заданих бројчаних елемената или логчар закључак из заданих премиса. Поезија је делом своје најдубље природе митотворна.

Мени се не чини да су токови које спомињете строго раздвојени; они и постоје само условно. И иза актуелног историјског времена и конкретног простора могуће је, простим песничким резом, отоврити време и простр мита. У извесном смислу, све можете посматрати, односно доживети као паслику,или имитацију мита.Станете, ноћу,на обалу мора и сетите се првобитног хаоса.О с е т и т е   г а. Загледате се у ток Саве, са неког сплава на Ади, и мисао нам одлута низ Лету. Говорећи и о симбологији центра, симбологији средишта, Мирча Елиаде нас подсећа да центар може да истовремено постоји на више места; зависи где га замислимо, где га поставимо. Митском мишљењу наших предака уопште није сметало дасе омфалос, пупак, средиште света налази на пример у Делфима и истовремено још на неколико места; за митски или сакрални простор вреде неки други закони, баш као и за митско или сакрално време; и једно и друго значи прекид, значи дисконтинуитет у реалном простору и времену – од којег ипак нису развенчани. Кестен преко пута моје куће могу да замислим као arbor vitae, као axis mundi; не само да га замислим, него да му у песми поверим такву функцију, да га произведем у осовину света…И сада постоје два кестена: онај пред кућом и онај у песми. А обадва су стварна – сваки на свој начин. Нисам написао такву песму о кестену (који је иначе, управо прецветао…), али у једној песми из Страсне мере излазим на терасу и видим Арголиду. У халуцинацији, она је стварна. Зид на којем се сунча мачка киклопски је зид. Ако ми, прочитавши песму, то не поверујете, то значи да песма није успела да се оствари; да је песма, а не Арголида, моја халуцинација. А свака моја шетња вољеним Калемегданом води ме, корак по корак, и кроз митски простор; а њено време могу да мерим и мојим ручним часовником марке Слава и неисцрпном клепсидром кроз чије грло цури златним зрнцима прошарани песак митског времена. (1985)

Иван В. Лалић – О ПОЕЗИЈИ (Завод за уџбенике, Београд, 1997)

Владимир Соловјов – СТАРУ ПЕСМУ СРЦЕ МЕНИ ПОЈЕ

Стару песму срце мени поје,
Стари снови снова васкрсавају,
Негде…цветови се расцветавају.
Глас волшебни зове срце моје.

Дивна бајка оживе преда мном,
Бајци опет верујем невољно…
Срцу ми је – и слатко и болно.
Душа весном трепери неземном.

Владимир Соловјов

Препевао: Александар Мирковић

Станислав Гроф -МИСТИЧКО ИСКУСТВО И РЕЛИГИЈА

Да бисмо спречили погрешно разумевање и забуне које су у прошлости компромитовале бројне сличне дискусије, неопходно је направити јасну разлику између религије и спиритуалности. Спиритуалност се заснива на директном доживљавању неуобичајених аспеката и димензија стварности. Спиритуалност не захтева посебно место, нити званично постављену особу као посредника за контакт са божанским. Мистицима нису потребне цркве ни храмови. Њихово тело и природа су окружење у којем они доживљавају искуство узвишених димезија стварности, укључујући и сопствену божанственост. Уместо службених свештеника, њима је потребна само подршка групе истомошљеника или вођство учитеља који је путујући својим унутрашњим путем доспео даље од њих самих.

Директно спиритуално искуство се појављују у два различита облика. Први облик је искуство унутрашњег божанственог у које је укључена суптилна, али дубоко трансформисана перцепција свакодневне реалности. Особа у овом облику спиритуалног искуства види људе, животиње и неживе предмете из свог окружења као зрачеће манифестације јединственог поља космичке креативне енергије и схвата да су границе између тих објеката илузорне и нереалне. То је директно доживљавање природе као Бога. Спинозин deus sive natura. Ако користимо аналогију са телевизијом, ово искуство се може упоредити са ситуацијом када се црно-бела слика на екрану одједном претвори у слику живих боја. У оба случаја перцепција света остаје слична, али је радикално редефинисана додавањем нове димензије.

Други облик спиритуалног искуства, облик трансценденталног божансвеног обухвата манифестације архетипских бића и предела егзистенције који су обично трансфеноменални, недоступни перцепцији у свакодневном стању свести. У том типу спиритуалног искуства изгледа као да се „развијају“ или „разјашњавају“ (да да позајмимо терминологију од Дејвида Бома) потпуно нови елементи који потичу са другог нивоа или из другог поретка стварности. Ако поново користимо аналогију са телевизијом, то би било као да смо открили да постоје и други ТВ канали, осим оног који смо до сада гледали.
………
Спиритуалност обухвата настанак посебне врсте односа између особе и универзума, односа који је у својој бити потпуно личан и приватан. У поређењу са спиритуалношћу организована религија је институционализована групна активност која се одиграва у храму или цркви, као посбено дизајнираном месту, и укључује систем службено постављених званичника који могу, али не морају, да имају лилчно искуство спиритуалних стварности. Када је религија једном постала институционализована, често је потпуно губила везу са својим спиритуалним изворима и постајала секуларна институција која је искоришћавала, али није задовољавала човекову потребу за духовношћу.

Организоване религије испољавају склност ка ставрању хијерархијских система и усредсређују се на стицање моћи, контроле, политичког утицаја, новца, имовине и других световних вредности. У таквим околностима, по правилу, религиозној хијерархији не одговара да њени чланови стичу директна духовна искуства и обесхрабрују их у томе, јер та искуства подстичу независност и не могу се ефикасно контролисати. Због тога се у таквим религијама изворни спиритуални живот одивја смао у њиховим мистичним ограницима, монашким редовима и екстатичким сектама.

…Дејвид Стиндл-Раст, калуђер бенедиктинског реда и филозоф хиршћанства, употребио је дивну метафору да би илустровао ту ситуацију. Он је упоредио оригинално мистично искуство са усијаном магмом из вулканске ерупције која је док истиче из вулкана узбудљива, динамична и жива. Пошто смо доживели то искуство осећамо потребу да га сместимо у концептуални оквир и формиулишемо доктрину. Сећање на мистично стање је драгоцено и можемо да осмислимо ритуал који би нас подсећао на тај велики тренутак. Искуство које смо доживели повезује нас са космичким устројством и има дубок, директан утицај на нашу етику – систем вредности, моралне стандарде и понашања.

Из различитих разлога, током свог постојања организоване религије губе повезаност са својим оригиналним спиритуалним извором. Када се религија одвоји од свог искуственог матрикса, њена доктрина се дегенерише у догму, ритуали у ритуализам, а космичка етика у морализам. Како би Дејвид Стиндл-Раст рекао, остаци онога што је некада био витални спиритуални систем сада много више личе на окамењену кору него на живу лаву мистичног искуства које је створило ту религију.

Људи који су доживели искуство унутрашњег божанственог и трансценденталног божанственог, отварају се према спиритуалности која се може наћи у мистичним огранцима великих религија света или у њиховим монашким редовима, али не мора увек да постоји у главним религијским организацијама. Ако искуства имају хришћански облик, особа која их доживи ће се осећати блиском светој Терези Авилској, светом Јовану од Крста, Мајстер Екхарту („Око којим гледам Бога исто је око којим Бог гледа мене“) или светој Хилдегарди из Бингена. Резултат таквих искустава не може да буде поштовање ватиканске хијерархије или папинских едиката, нити благонаклоност према ставу католичке цркве о контрацепцији или женама свештеницима.

Исламска варијанта спиритуалног искуства би особу приближила учењима разних редова суфија и подстакла интересвоање за њихове поступке. Такво искуство не би изазвало наклоност према религиозно мотивисаној политици неких муслимански групација, нити жељу за вођењем џихада, светог рата против неверника. Слично томе, јудаистички облик овог искуства ће особу повезати са јеврејском мистичком традицијом каква се налази у Кабали или у хасидском покрету, а не са фундаменталистичким јудаизмом или ционизмом. Дубоко мистичко искуство уклања границе између религија, док догматизам организованих религија наглавшава разлике и изазива антагонизам и непријатељство.

Истинска спиритуалност је универзална и свеобухватна и заснива се на личном мистичном искуству, а не да догмама или релгиозним књигама.

Станислав Гроф – ПСИХОЛОГИЈА БУДУЋНОСТИ – примери савременог истраживања свести (ДАТА СТАТУС, Београд, 2015)

Превела: др Дејан Димитријевић

Ибн Араби – О ТРИ ВРСТЕ ЗНАЊА

…Велики учитељ суфизма Ибн Ареби р.а. подучавао своје сљедбенике на овај начин:

„Постоје три врсте знања:

Прво је интелектуално знање, које је у ствари само информација и скуп чињеница, чијом се употребом долази до даљњих интелектуалних концепата. То је интелектуализам.

Друго знање је о стањима, оно укључује емоционално доживљавање и необично стање бивствовања у којима човјек мисли да је перципирао нешто врхунско, али од тога не може имати користи. То је емоционализам.

Треће је право знање које се зове Знање Стварности. Са тим знањем човјек може видјети шта је исправно и  шта је истинито иза граница мисли и осјетила.

Образовани људи и научници се концентришу на први облик знања. Емоционалисти и они који се ослањају на искуства преко осјетила користе другу форму. Неки други узимају те двије форме комбинирано или наизмјенично.

Људи који стижу до истине су они који знају како да се повежу са Реалношћу која лежи иза обје ове врсте знања. То су праве суфије…..“

Одломак из предговора књиге: Руми – ФИХИ МА ФИХИ (Сарајево)

Кузански, Иљин, Сенокосов – УЧЕНО НЕЗНАЊЕ

„Недокучиво се докучује путем недокучивања“
(или: Посредством недокучивања докучује се недокучиво)

Учено незнање (неки преводе као „мудро незнање„) заправо је монотема свих спекулација великог философа и све се код њега своди на њега, као што и све проистиче из њега. Тај појам је у истој мери и гносеолошки онтолошки. Његов смисао је у томе да се у основи људске мудрости налази Апсолут и његово познање. Но, како човеку није дато да адекватно спозна Апсолут, сазнати се може оно што не знамо и у мери у којој не знамо Апсолут. Другим речима, човеку је дато да спозна само властито незнање Апсолута.

Ипак, ово „знање незнања“ Апсолута има веома богате философско-метафоричке позитивне резултате, тако да позитивно знање овде добија форму знања о незнању. Овде одрицање поприма форму актуелне бесконачности која се односи на позитивно бивствање. Уједно, будући да је појам бесконачности повезан са појмом границе (како гносеолошки тако и математичке), учење о „ученом незанању“ код Николе Кузанског и његових следбеника на челу са С.Л. Франком даје богате резултате у области метафизичке логике и философије математике“ (Иљин В.Н.)

Сам Никола Кузански на крају своје књиге пише. „Мислим да сам имао дар одозго, од Оца света, чији су дарови увек савршени, дар да покушам обухватити недокучиво заједно са недокучивим у знајућем незнању путем уздизања до вечнихистина онако како их човек може спознати“ (Никола Кузански, О ученом незанњу)

Кометаришујћи формулу „inattingibile inattingibilliter attingitur“ (Недокучиво се докучује путем недокучивања) у различитим варијантама (како је налазимо у радовима Кузанског), В.В. Бибихин примећује да она има „два значења у зависности од тога да ли се приступа са тачке гледишта апофатичког или са тачке гледишта катафатичког богопознања. а) докучивање путем спознаје недокучивог (признавање неспознатљивости), б) недокучиво (неизрециво, тајанствено докучивање. Та два смсила има и израз docta ignorantia: а) незнање које је спознало само себе; б) знање које зна сред незнања и кроз њега“

Ј.П. Сенокосов

Одломак из предговора књиге: Семјон Франк – НЕДОКУЧИВО (Јасен, Београд, 2010)
Превела: Драгана Керкез

Карл Сандберг – ТУМАЧЕЊЕ ЉУБАВИ

Постоји место где љубав почиње
и место где љубав престаје.

Постоји додир две руке
који се опире свим реченицама.

Постоји поглед што букти кô велико
витлејемско огњиште
или малена ацетиленска лампа зеленог сјаја.

Постоје једноставна и безбрижна тепања
чудесна ко велика окука Мисисипија.

Руке, очи, тепања –
помоћу њих се љубав бори и гради.
Постоје ципеле које љубав носи
и њен је долазак тајна.

Постоји упозорење које љубав шаље
и цена његова зна се много касније.
Постоје тумачења љубави на свим језицима
и није нађено ниједно мудрије од овог:

Постоји место где љубав почиње
и место где љубав престаје –
а љубав не тражи ништа.

Карл Сандберг – Тумачење љубави (Народна књига, Београд, 1983)
Превео: Д. Андрић

Момчило Настасијевић – ТРАГ

Чудно ли ме слободи ово,
чудније ли веза.

Букнем у теби, врео се уливам,
језа је ово, ох, језа.

И траг путањама твој,
па ме пали.

А чудно застрепи срце,
а студим.

Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?

Јер и пепео ће ветри разнети,
а нема разрешења.

Тону без потонућа,
без дна у налажењу,
без дна се изгубе створења.

И трагом куда сагорели
све болнија су обнажења.

Врео се уливам,
а чудно застрепи срце,
а студим.

Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?