Васко Попа, ТАЈНА ПЕСМЕ

Питају те шта значи твоја песма. Зашто не питају дрво јабуке шта значи њен плод – јабука? Да уме да говори, дрво јабуке би им, по свој прилици, одговорило: „Загризите у јабуку па ћете видети шта значи!

Како да извучеш значење из своје песме? Како да своју песму исцедиш, или да је истуцаш или да је прекуваш, па да послужиш оне који те питају соком песме или песмом у праху или песмом у хранљивим дугмадима?

Ти би могао, онако шале ради, да испеваш песму о својој песми. Јадна би то песма била! То би било исто као када би дрво јабуке од свога стабла, од грања и лишћа склепало једну јабуку. Много би се тиме неко окористио! Не доказује ли то да ти, управо као и дрво јабуке, ниси позван да говориш о своме воћу. Не доказује ли то такође, успут речено, да ти уопште не личиш на своју песму. Личе само твоје песме између себе, личе једна на другу, и онда им се као заједнички именитељ или неко породично име, надева твоје име.

Уосталом, шта значи јабука? Зашто ти нико не одговара? Твоја песма значи тајну која се негде у теби зачела и тамо сазревала, и када је сазрела, ти си је у слоговима свога језика изговорио. Да си знао шта значи та тајна, не би се ти толико трудио помажући јој да се породи на сунцу, међу људима и међу облацима. И на другима је, не на теби, да одговоре на питање да ли се тајна може сазнати или само доживети, да ли се може освојити или јој се може само подлећи, да ли се може отворити или се може само пристати да се у њој буде њен затвореник?

Гледаш за својом песмом која ти је одлетела из руке, ћутиш, одмараш се мало, или бар мислиш да се одмараш, и пушташ њу, своју песму, да сама одговара на сва питања, пушташ је да сама буде свој сопствени одговор. Ти једино можеш да говориш о својој песми као читалац, јер си ти први читалац своје песме. Али то никако не значи да си ти и најмеродавнији и најбољи читалац. Међу онима који те питају шта значи твоја песма, има свакако много умнијих, искуснијих и непристраснијих читалаца него што си ти.

Извор: Васко Попа, „Кора“, Нолит, Београд 1969.

Преузето са блога Ане Арп – А.А.А.