Бошко Петровић, POETAE MINORES

Пут којим се кретала наша новија поезија и књижевноисторијски је утврђен и опште познат. Посматран од преломне појаве Бранка Радичевића до првог светског рата (узевши само дотле, као да засека многострано далекосежног), тај пут, преко тројице песника терминолошки сврстаних у романтизам, тј. преко Змаја, Јакшића и Костића, иде ка Војиславу Илићу, од овог даље ка Дучићу и Ракићу, да би, поред Шантића, са именима Disa и Пандуровића ушао у сложене и немирне послератне токове и времена.

У свести читалаца, а не много више и у стварном занимању књижевне критике, друго шта и други ко, кад је реч о поменутом времену, једва да броји. Понеко име, кад се јави, јавља се фрагментарно: не као целовита поетска личност, него више било као појава од извесног литерарноисторијског значаја, било, са понеком својом песмом, као прелазни ступањ на растојању између двају познатих имена. Све у свему, ти песници — било да се ради о таквима који су поезију писали доиста фрагментарно, у младости само или зато што су кратко живели, било да је реч о личностима од већег песничког опуса и живота њему посвећена — сврставају се међу poetae minores, у категорију мањих песника, песника другог реда, како гласи један познати, не нарочито уздржљиви технички термин.

/…/

Па ипак, иако сам термин не мора бити важан, може бити занимљиво друго што покренуто њиме или у њему. Тако, питање односа према поезији и неким њеним битним особинама: начину на који настаје, на пример, ономе на који делује, као и њеној природи уопште. Све се то врло брзо почиње назирати у називу који смо употребили.  — Или питање песника, али не као имена у литераноисторијском прегледу или националном пантеону, него као људи живих, стварних и стварајућих. Зар тај несрећни термин песници другог реда, мали песници, који указује и на постојање великих, не изазива представу као да песници седају и пишу стихове трудећи се да се испну што више у хијерархији књижевне историје — ти људи који, међутим, само живе (и како живе!), и оно што стварају не намењују никаквој историји него животу.

Валери Ларбо прича како је, завршивши своју студију о енглеском песнику Квентри Патмору, срео угледног критичара Едмунда Госа: „имао сам срећу да наиђем на Едмунда Госа“, каже он, „и разуме се, заподенули смо разговор о Ковентри Патмору. Кад сам се усудио да рекнем своје мишљење: да је Патмор већи песник од Тенисона, еминентни критичар живо ме прекоре:

— Poets are nog schoolboys!“ — Песници нису ђаци!

Песници заиста нису ђаци, и ако могу тежити за много чим, за било каквим местом у животу, да буду ватеси и барди, усамљеници и борци, проклетници и пробисвети, за било каквом улогом, која коначно не мора значити и њихово дело, улога ђака, то јест улога разврставања у категорије или по величини, директно је контрадикторна са њиховим постојањем. За њом они не теже, ти ћудљиви појединци које је Рилке у једном свом кратком есеју видео као оног једног веслача од шеснаесторице који су га, гонећи велику барку, возили по Нилу. Тај веслач је једини певао. Остали су само веслали а он: „На њега је изгледа утицало чисто кретање, што се у његову осећању спајало са отвореном даљином којој беше предан, упола решено, упола меланхолично. У њему се непрестано изједначавала сила која је покретала нашу лађу и сила онога што је наилазило насупрот нас, — с времена на време скупио би се некакав вишак: тад би он певао. Лађа је савладавала отпор; но он, чаробник, претварао је оно што се није дало савладати у низ дугих лебдећих звукова који нису падали ни тамо ни амо и које је свак дочекивао као своје. Док се његова околина непрестано бавила најближим опипљивим стварима и савладавала их, његов глас одржавао је везу са најдаљим, спајао нас с њима, све док нас оне не би понеле.

Не знам како се то десило, али одједном сам у тој слици схватио положај песника, његово место и његово деловање у времену, и да му се мирно може оспорити свако друго место сем тог. Али тамо, он се трпети мора.“

Је ли то песник велики или мали? — Прилазећи са овим терминима Рилкеовој слици, види се колико су они залудни, па ипак, шта с њима да се ради? — Они би можда могли бити корисни да из распона њихове опозиције, развијајући читаву једну поетику, извучемо критерије величине, кад се акценат у томе термину не би премештао са песници на ону другу ознаку, која истраживање већ унапред чини узалудним. Или то ипак није случај? — Како год било, овај термин стално поставља пред нас иста крупна питања која га прерастају и изазивају недоумицу.

/…/

Ако га разгледамо, видећемо да је његов суд нејасан јер се смисао и вредност појмова који га чине стални и у необичној мери меша. Тако бисмо овим термином могли означити ону категорију писаца који, присутни у свим литературама, пишу стихове без уметничке вредности и опстанка, вредни помена једино као појава културноисторијска. Међутим, ова могућност нашег терминуса оставља право питање сасвим по страни. Њему је могућно прићи само ако останемо у области уметности а сам термин схватимо као ознаку уметничке висине, интензитета или чега сличног. Но тад треба рећи шта је њезина граница и у чему је мерило које примењујемо, шта му је предмет. Јер песници, свакако, живе у својим песмама на начин на који живе песме, саме и издвојене, заокружене у својим вредностима, сасвим без обзира на историјску величину имена која су их створила. Поезија, то је вазда, стварно, само та песма, која, са свим вредностима које има и без свих које нема, траје, стоји; или не траје и не стоји, али тада нема ни ње, ни песме, нити ичег другог. О поезији је могуће расправљати само тако: као о песми у којој је она већ дата, већ остварена у неком сасвим свом, посебном случају, (овде није на одмет поново навести познате Гетеове речи: „Свет је тако велик а живот тако разнолик, да повода за песме никада неће недостајати. Само све то морају бити пригодне песме, то јест стварнст мора дати за њих подстрек и грађу. Општи и поетични постаје један специјални случај баш тиме што га обради песник. Све моје песме су пригодне, оне су подстакнуте стварношћу и у њој им је основица и тле. До песама ухваћених у зраку не држим ништа.“) у мери коју он, према начину како је захваћен, намеће безмало сам. У ствари у органској је целини с њим, та мера је сам он; а како је њега, таква, остварена, надмашити немогуће јер је јединствен, није га могуће ни узимати за поуздано мерило и критериј разлика. Другим речима — и можда не парадоксално —, ако ова или она песма од такозваног малог песника уметнички стоји и живи (а само песме које живе могу нас занимати, и само оне броје), у њима, у мери у којој су уметнички остварене и у којој остварују свој посебни случај, у њиховим изолованом и самом трајању, немогуће је тражити мерило величине и разлика које нам је потребно. Други је медиј у коме то, ако је потребно ваља чинити.

Наш термин не искључује ни њега. Јер рећи мањи песници, poetae minores, може значити и то да ми онај напред поменути, не много срећни низ прихватамо као пуноправна песничка имена кад су у питању њихове песме које живе и мера песничког остварења у њима; али да истовремено изричемо и један други суд: онај који, несадржан потпуно у самом издвојеном остварењу, произилази из целине или збира њихова дела, или пак из реестетске али са поезијом узрочно повезане области живљења (и повезујући поезију с њом), из момента личности и њених квалитета и услова, који на уметничко стварање, на случај, могу (па то и чине) опредељујући утицати. Оно „мањи“ не бу ту онда значило меру вредности у уметничком смислу, него потребну стварну констатацију о степену личне ангажованости у поетском стварању. Чињеницу која, било да се узме квантитативно — као бројна величина дела које је или дужина времена у ком је ко радио —, или пак квалитативно — као степен интензитета који је у дело уносио, могао или хтео да унесе — не значи пребрз естетски суд и опредељење онде где за њ места можда нема.

Но овај термин ни тада није могуће лишити свих они других разнородних и многосмислених категорија које се у њему мешају и чине га нечистим и неподобним за дорађивање у књижевноисторијским и критичким пословима, у области у којој је поникао. Јер ни та област, па ни кад је у питању само навођење података и повлачење општих грубих линија, не може бити нехајна према структуралним вредностима материје којом се бави, а још мање их може реметити. А бавити се поезијом онако како сугерира и овај већ често навођени терминус, могуће јесте, али је исто тако бескорисно и залудно.

Изузевши неке збиља неупотребљиве, разбијене и често несувисле, често и безначајне и сасвим банално опште, или пак езотерично непотребне, чудачки необичне буквално дате податке, корисних знања и познавања реалија поезија не пружа, и онај ко се бави њом као да је то случај, па је онда и класификује као да је у питању такав или други позитиван научни материјал, тај ради испразан и жалостан посао. Не у првом реду због тога што поезија такав материјал није, него што она, заустављена пред класификацијом и етикетизацијом под згодним терминима, нестаје, једноставно, и сва. Ничега, чак ни мртвог, нема на месту где, подигавши покривач с именом, треба да стоји она. Тако да опасну условност оваквих послова оправдава једино чињеница што се материји коју разврставају преко њих прићи и не мисли — што се, међутим, нарочито у педагошкој употреби, тако често не зна.

Још мање се последице оваквог бављења могу поднети у књижевној критици, у оној области естетског проучавања књижевности која је у нас једном названа „литерарним правцем“, „чистом литерарном критиком, естетичком критиком, критиком укуса.“ Баш због њезиног подробног, развијеног и технички каткад бритког поступка, схватања и ставови настали у овој области су често дуготрајни и далекосежни.

***

Иза сваког дела увек стоји по један живот, озбиљан и јединствен, који, никако у одлучујућем смислу биографски податак (мада и то), јесте, налик на знак, на тежину, на сиглу, на сидро, вазда један одређени позив, крик, објашњење, — али и једна стварна егзистенција са свом својом логиком. Без њега, као једино могуће кореспонденције са животом, дело стоји неразумљиво: глас чији правац не знамо у простору који не видимо. Без тог посебног животног случаја из којег проистиче или кроз који се прелама, и преко којег ступа у везу са општим живљењем и трајањем које, вазда конкретно онда, у овом стварном дијалектичном јединству, ваља тражити садржаје и значење правих уметничких критерија; међу њима и питања такозваних малих песника.

Вратимо му се. — Као обележје разлике ових песника немогуће је узети њихову неукост или неку другу невештину (све оно што се иначе пејоративно садржи у термину poetae minores), и то због практичне и просте чињенице што њихове песме трају, знају се и делују упоредо са песмама такозваних великих песника. Њихова имена јављају се увек и у најстрожим академским антологијским изборима — и не само то, они су незаобилазни у поетској физиономији свога света, а и света уопште. Уско естетска мерила примењена на личност морају у овим случајевима да затаје, сем ако се не пође линијом ампутације песме од песника као носиоца стварања са свим његовим коренима — на шта је наићи могућно, мада је очигледно истоветно са избегавањем проблема. Јер реч на крају ипак мора бити о њој, старинској инспирацији, о личности, судбини, животу — о елементу који се вредносно оцењивати не може: он је, ако иша, једини једнак и немерљив. Узимати за њ термине велики и мали, неподесно је. Поводом њега могућно је говорити о интензитету, далекосежности дејства, разгранатости, дубини с којим извесне личности продиру својим доживљајем у поједином случају и извесној (за колико трајућој) констелацији, о низу реакција које буде, више или мање или веома ширећи непосредно језгро свога импулса и залазећи у области света, мисли, асоцијација, необичних складова — али, ни с њима поређени, други се доживљаји не могу називати малим. По чему? Величина, она ту није просторни обим, или не превасходно он, него, у крајњој конзеквенци, неугашеност, или неугасивост животног трајања. И претпостављену релативну суженост неких других доживљаја може надокнађивати што друго — било шта од безбројних могућности које собом носи један потпун живи квалитет. Јер то живљење као појава која изриче сама себе, условљена конструкцијом света и за себе објективних јер спољашњих датости, налази вредност за себе, у себи и ван себе, у процесу сталне промене и релативности, у ком је застајање на једној непроменљивој норми тиранско и илузорно. Поезија је, као и живот, стално мењање, и ствараоца, и читаоца, коме је она потребна развијена, разнолика у нијансама практично недовршеним и таквим које ће му тренуцима преко, можда и животно затребати, сасвим без обзира на неки њихов фиксни (а у ствари тако ефемерни) научно-естетски формални карактер, ћудљиво подложне ћудљивој игри протицања.

То се врло добро може видети у панорамама поезије једног времена које је прошло и у ком нам се, не ретко, извесне нијансе, некад не нарочито запажене, откривају накнадно као ближе, драже, пуније нових подстрека, потребније, најзад, од тенора времена. У таквом једном, потребном и правом прегледу, поезија, то нису више велики, но сви песници заједно и сваки појединачно, делујући полифоно, као оркестар, као потпуност једног облика свести. У њој, тад, прегласи и прелази могу бивати, као што и јесу, драгоцени колико и сам основни тон.

Занимљиво је видети као је ово схватање — прилично једноставно изводљиво из резултата развоја који је наступио тек задуго после њега — изрекао већ Гете, у старости, у једном од оних својих мирних елементарних погледа што проничу, заиста далеко, у време испред себе. „Ја све више увиђам“, каже он Екерману 1827, „да је поезија опште добро човечанства и да се она свуд и у свим временима појављује у стотинама и стотинама људи. Један је прави мало боље но други и нешто се дуже држи а површини од другог, то је све. Нека господин Матисон зато не мисли, он је онај прави, и нек ја не мислим, ја сам, него нека свак сам себи каже да поетски дар није нека јако ретка ствар и да нико нема баш нарочитог разлога да много уображава ако је написао какву добру песму.“ Реч необична, јасна и — како време показује — хумана на изванредно савремен начин.

Сусрећући се са личностима које могу бити назване нечистим и грубим именом песника другог реда, треба памтити ту реч коју је о песницима изрекао може бити најобухватнији међу њима.

Бошко Петровић

(Одломци из предговора књиге ПЕСНИЦИ I, избор и предговор Бошко Петровић, стр. 7-33, едиција СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У СТО КЊИГА, КЊИГА 57, МАТИЦА СРПСКА, Нови Сад, 1971. год.)

Бошко Петровић – ПИСАЊЕ ЈЕ ОСВЕШЋИВАЊЕ

Питање: Шта за вас значи писање?

Бошко Петровић: Писање, кад га је једном почео практиковати, и ако га оно задовољава, доводи човека у положај коме се није надао, пред нове изгледе такође, пред могућности којих захтеве ко зна да ли ће моћи задовољити. То су разноврсности које човек није кадар ни обухватити погледом све, разноврсности ближе, даље и све даље; и он се од једне креће ка другој, трећој, као на путовању које, међутим, није праволинијско; а на којем ко зна да ли ће досећи сврху – ону коју он и не види, али које, по логици ствари, мора бити. Питање, исто тако, да ли ће и хтети, тј. моћи, – јер у овом послу , хтети и моћи, или обратно, изванредно су истоветни. – Али оставимо то сада некој другој прилици и теорији.

Можда би се могло рећи да је свему у основи оно што, засада још увек тражећи праву реч, називам освешћивањем, а што, опет, није ствар нимало тајанствена. Забележите, ако и не водите дневник, нешто из свог данашњег дана па прочитајте то сутра: видећете како је тај протекли дан, и ви онолико у њему, добио некакав облик који незабележени дани немају. То је писање, или још тачније, то је већ сама реч, и изговорена, по оној изредној Његошевој примедби у Шћепану Малом, а о правом значењу и значају битке на Цареву Лазу, које је још несвесно учесницима:

Јошт не знате шта сте урадили
Док чујете од вјешта гуслара.

Писање је схватање доживљаја у свету, и света око њега, а одређивањем себе према њима; одређивањем које има атрибуте практичног и неопозивог чина. И које је најбоље ако је изведено лако и одлучно, секом оштрог мача (али како је то ретко и тешко!) Писање је такво освешћивање или схватање свега онога што се у њ ставља, заједно са писцем, чија је плашљива сенка свеукупна његова истока, ипак.

То је писање. Као што се назире, пишућему је оно пре свега обликовање његовог лика у свету неких трајнијих закона. Оно је његово налажење и сналажење, и то не само духовно него и физичко што је изванредна и неочекивана последица безазленог и једноставног чина исписивања речи по хартији, и истовремено потпун доказ његове материјалне тежине. Рилке је њоме – сасвим логично баш он –а заокупљен пре свега. За потребу писања он каже да је она само једна, било да изгледа духовна или телесна; јер и духовно стварање потиче од физичкога, исте је природе с њим и као неко тише је, усхићеније и вечније понављање телеснога сладострашћа.

То значи и тако делује писање, и уколико је он њиме више тако ангажован, утолико оно писцу више значи и на читаоца више делује. Степени снаге ангажмана могу при томе бити, и јесу, различити, њихово трајање такође. Али као чињеница, оно постоји код свих и код свих значи исто. Писцу, писање је пре свега, у корену, самоналажење у свету који му је дат. Оно пак што бива даље, све мање је једино у његовој руци.

Б. Петровић, Усмена реч, Матица српска, Нови Сад, 1991.

Бошко Петровић – ПРЕТПОСТАВКЕ О ЧИТАОЦУ

(…) Приповедач је тај који поступа и о чијим поступцима – тојест о ономе што прича, пише – ради. Елем, како на њих може утицати слушалац или читалац, који ћути?
…
..Шта можемо одговорити? – Поуздано и јасно, не много.
…
Прави одговор могао би дати само читалац, а он то није кадар. Јер, шта се с њим збива док чита, то он рећи напросто не може. „Читање нас апсорбује у потпуности,“ каже професор Низен у књизи о књижевности и читаоцу (la litterature et le lecteur), „оно нас одваја не само од наше околине, него на неки начин од нас самих да би нас навело да живимо на начин дела. Оно нас уводи у прави забран, који најмањи покушај рефлексивног погледа да у њ продре, растаче. Немогуће нам је да своје читање удвостручимо, пратећи га непрекинутим посматрањем, неком врстом његова причања о самом себи, на које бисмо се после могли вратити. Постоји формула коју ми оживљавамо и која заузврат утиче на нас. То је све. Идеална слика, она која би нам дала неку врсту успореног филма нашег читања, та слика је онемогућена од самог почетка: не снимају се две фотографије на истој подлози.“
….
Код Сартра, у његовој познатој расправи о литератури, из 1948, књига без читаоца напросто је једно ништа. Тојест, без читања; а оно је по Сартру, „синтеза перцепције и креације“, односно права духовна вежба имагинације, мишљења и двоструког ћутања (ћутања мисли и, дубље, неизрецивости), тако да несрећна књига не постоји још ни на – тако омиљеној данас – разини језика. Књига се, вели он, преко њега остварује, али никада није дата у њему. Не чине је ни сто хиљада речи поређаних једна до друге, и читаних тако, јер њен „смисао није збир речи, он је њихова органска целокупност.“ Она, као предмет, „једна је необична чигра, која постоји само кад се креће. Да бисмо је ставили у покрет, потребан је стваран чин који се звое читање, и покрет траје само колико може да траје оно. Изван њега постоје само црни трагови на хартији.“ Нечитана, и сама за себе, књига „се слеже и руши, остају само мрље мастила на буђавој хартији.“

Више од двадесет година касније Мишел Турније, рећи ће, у складу са све мање уздржаним временом, како књига у ствари и нема једног аутора, „mais un nombre indefini d’auteurs“, а то су сви они „који су је читали, који је читају или ће је читати“. Она је, каже Турније идући све даље, „une virtualite“, „биће које је сасвим искрварило, празно, несрећно, које се уби зовући у помоћ како би могло постојати.“ Што аутор зна, „па када објављује књигу, он на безимену гомилу људи и жена пушта јато папирних птица, исушених вампира жељних крви, који се распршују како било у потрази за читаоцима.“ И тако она живи од њих, читалаца, и иде од једног до другог, „налик на певца који заредом гази неодређен број кока“ – као поређење, пример, држим, довољно драстичан.
…
Пишући о истој теми неких сто, сто и тридест година раније Шопенхауер је – и опет у складу са временом (временом фракова према времену данашњег одевања) – био, деликатно речено, уздржан.(..) „Дела песника, вајара и ликовних уметника уопште садрже по општем признању благо дубоке мудрости: баш зато што из њих говори мудрост природе самих ствари, чији се искази могу протумачити само помоћу објашњавања и чистијег понављања. Али зато, да би ону мудрости изнео на видело, сваки онај који чита песму или посматра уметничко дело, ваља, дабоме, да се потруди сам: према томе, схвата га само онолико колико му допушта његова способности или његово образовање….Пред неку слику свак има да стане као оно што се стаје пред кнеза, и да чека хоће ли му онај и шта рећи; и као и онога, тако ни ово не сме да ослови он: јер у том случају, чуо би једино сама себе.“
…
У тренутку када ставља руку на хартију, читаоци – или како их у тај мах назвати? – око писца су као сенке. Ако застане оком на њима и покуша да их разабере, може му се десити, не само понекада, да те своје сенке, као оно Одисеј у кимерској тами и магли своје, угледа како му прилазе са свих страна (..) и ако би се у том сеновитом колу задржао подуже, могао би рећи као и онај довитљивац: а мене бледоћа обузе и страх.(…)
Кратко речено: писац своје нејасне сенке претвара у читалачку публику.
….
Књижевност, наиме, колико год била предмет проучавања и учења, не живи у паприној маси по регалима и излозима око нас, нити у скоро не мање масивном писању и говорењу о њој. Она живи у нама. У правој истини, она је, излучена из свег оног околиша, у свакоме од нас његово лично пулсирајуће језгро, све и када тога нисмо свесни. Другога места и смисла она и нема. Чак и песник као што је Елиот сматра да поезија делује на друштво као целину; „а то значи и на људе који не уживају у поезији“, вели он, и наставља овако: „Чак ту укључујем и оне који не знају како им се звоу властити наиционални песници.“
(…) Толстој каже, без патоса – патос и иначе није његов домен – да је „уметност једно од духовних исходишта човечанства, као што су исхрана и саобраћај физичка исходишта.“ Примењена на људе, на њихов свакодневно прозни и краткоминајући живот, ова се мисао односи на све нас и свакога од нас: где уметност пребива.
…
Писац пише своје, али материја његових творевина, облици и значења која им даје, као и језик којим то чини, исто као и свет око њега, нису само његови. Они су својина и својство свих других, свих нас: заједничко. Градећи сваки садашњи и следећи тренутак, они притичу из прошлости, која је у њима жива непрестано. Они су нам свима претходни и, такви, на свој начин већ обликовани; и дати нам такви: реч да се сви ми градимо једни на другима и помоћу других, и да нас другачијих нема, она значи управо то.
…
Али, приближени један другоме у толикој мери, готово стопљени један у другог, и писац и читалац се мењају. Читалац особито. Од спољашњег и пишчеву делу накнадног представника публике, он постаје нешто што, рекло би се, увелико прелази границе које би му се могле дати. Представник духовног живота колектива, његових облика и вредности, и језика исто тако, он се не би више могао звати само читаоцем, ни уопште, нити, поговоту, појединачног дела; нити би га писац могао узимати тако. Јер обојица су ту, изједначени, претапају у један већи и виши појам, који се у први мах чини далек књижевности, бар у форми и практици у којој се с њом свакодневно сусрећемо. Мада она, као што је речено, није то. Па ипак.

(…) Оно што човека јединствено издваја и на известан начин усамљујуе, његову способност мишљења, Мерло-Понти назива, помало поетично метафорично, не свешћу, него тишином свести, silence de la conscience. (…) Свест сама, још без говора, она је, дакле, тишина која се може именовати још и као cogito ћутања (cogito tacite). Она „обухвата свет који говори“, тојест надилази у њему, онако као стратосфера тропосферу, cogito говора (cogito parle), а све нас људе на земљи окупља и прострујава – та тишина свести, тај cogito ћутање – подједнако и без обзира на језике. Од свих нас, она као да чини неку врсту титравог спиритуалног кружнога кола изнад света животиња, биљака, земље, камена и ствари; и говора, као што је речено, изрицаја и нас и света, такође.

У овом колу, и писац и читалац, примарно су истоветни, делови истог cogitа, онога говора и онога ћутње, те спиритуалне масе која је клијалиште или инкубатор али и потенција онога што називамо књижевношћу, тојест језичким уметничким обликовањем; и не само област у којој се оно збива, него и у којој бива и пребива. Колико год на овај начин и прелазио границе које се допуштају читаоцу – или оно што ми данас називамо тако, а што некада није занчило то, нити то мора да значи – писац се од читаоца још никако удаљио није.

Истина – ако остане у овој не само терминолошкој игри – он, по вокацији и примарној нужности да изриче, тојест говори, пробија и можда изневерава елеменат ћутеће свести. Међутим, то чине и сви други. Они именују, а то их већ одваја колико од именованих ствари, толико, разноврсношћу језика, између себе. Но писац чини више. Он именује ствари не само зато да бих означио. Он их изриче у тоталитету. Шта то значи, види се из начина на који он посутпа, рецимо, са лицима своје приче. Он их оставља само на имену које, кад је човек у питању, не значи ништа, него их изриче у њиховој језгри, њиховој природи и њеним тајнама, у суштини , која, изречена и пренесена у један виши квалитет, почиње и, зачудо, остаје да живи интензивније но у животу самом; мада, опет, у старом cogit-у тишине, ризници у којој је никла и којој се, обогативши је, вратила.

У тој активности, којој је основна њихова стална истоветност, писац се од других, од читалаца, стално одваја. Али он то чини помоћу исте оне масе која му је заједничка са њима и енергије што га с њима спаја такође: помоћу њих самих, дакле; можда чак и на њихов захтев и очекивање.

Људи, дакле – ти што су малочас названи читаоцима – имају у књижевноме стварању далеко другачију улогу но што им се обично даје. Или им се, тачније, обично не даје: читаоци по општем схватању или начину како се о њима говори, наступају тек пошто је књига готова, post factum. – А они су у њој од зачетка. Или она у њима, свеједно.

Бошко Петровић – У СВЕТУ РЕЧИ (Завод за уџбенике, МС, Београд,Н.Сад, 1997)