Афанасиј А. Фет, О, КАКВА СРЕЋА: И НОЋ, И МИ САМИ…

О, каква срећа: и ноћ је, и ми сами!
Река — као огледало, сјаји звездама;
Тамо…  главу забаци, погледај у тами:
Какве су чистоте и дубине над нама.

О, реци ми да сам полудео! Назови
Ме како желиш; сад већ ништа не разумем,
Ал осећам моје срце љубав плви,
Нећу стати, да ућутим — то не умем!

Болестан сам, заљубљен; но мучећи себе 
И волећи, страст не кријем и свима велим,
Нека чују! нек појме! да ја волим тебе —
Тебе, једино тебе ја волим и желим!
1854.

Афанасиј Фет
Препевао: Александар Мирковић

Advertisements

Михаил Ј. Љермонтов, АНЂЕО

Небом је ноћним анђео летео,
И тиху песму певао,
И месец, звезде, облака гомиле
Песму су свету слушале.

О блажености певаше духова
Под крошњом рајских вртова,
О Богу је великом појао он,
Хвалом дубоком искреном.

Младу је душу носио у наручју
Свету у болу и очају.
У младој души песма му предивна
Без речи — оста, но жива.

Дуго се на свету душа мучила,
Жељама чудним киптила,
Не заменише јој звуке небеске
Туробне песме земаљске.

1831.

Михаил Ј. Љермонтов
Превео: Александар Мирковић

Николај Берђајев, ЕТИКА СТВАРАЛАШТВА

У Јеванђељу се непрекидно говори о семену које, када падне на добро тло много плода донесе, о талентима који су човеку дати и који треба да буду враћени обогаћени. То, заправо, Христос прикривено, у алегоријама, говори о човековом стваралаштву, о његовом стваралачком позвању.Закопавање дарова у земљу, тј. одсуство стваралаштва, Христос је осудио. Читаво учење ап. Павла о разноврсним човековим даровима јесте учење о човековом стваралачком позвању. Дарови су дати од Бога и они говоре о стваралачком позвању. Ти дарови су различити, а свако је позван на стваралачко служење према посебном дару који му је дат. Зато се не може рећи, као што се обично говори, да се у Светом писму, у Јеванђељу, ништа не говори о стваралаштву. Говори се, али треба умети прочитати, треба погодити шта Бог жели и очекује од човека. Стваралаштво је увек прираштај, додавање, грађење новог, оног чега није било у свету. А проблем стваралаштва јесте у томе да ли је могуће ново, оно чега није било. Стваралаштво је, по самој својој суштини, стварање ни из чега. Ништа је постало нешто, небиће је постало биће. Стваралаштво претпоставља небиће, као што код Хегела настајање претпоставља небиће. Стваралаштво је, попут Платоновог Ероса, дете оскудице и обиља, помањкања и вишка снаге. Стваралаштво је повезано са грехом и, истовремено, оно је жртвено. У правом стваралаштву увек постоји катарза, очишћење, ослобађање духа од душевно–телесне стихије, или превладавање душевно-телесне стихије путем духа. Стваралаштво се принципијелно разликује од еманације и рођења. У еманацији долази до емитовања и одвајања материје. Стваралаштво, такође, није прерасподела материје и енергије као у еволуцији. Еволуција не само да није стваралаштво, она је супротна стваралаштву. У еволуцији се не ствара ништа ново, само се смењује старо. Еволуција је нужност, стваралаштво је слобода.Стваралаштво је највећа тајна живота, тајна појаве новог, оног чега није било, што се ни из чега не изводи, ни из чега не проистиче, ни из чега не рађа. Стваралаштво претпоставља ништа. Taj меон је тајна исконске, примарне, пресветске, пребивствене слободе у човеку. Тајна стваралаштва управо je тајна слободе. Стваралаштво је једино и могуће из бескрајне слободе, јер је само из бескрајне слободе могуће стварање новог, чега није било. Од нечега, од бића, немогуће је саздати ново, оно чега није било. Могуће је само проистицање, рађање, прерасподела. Стваралаштво је, пак, пробој из ничега, из небића, из слободе у биће и свет. Тајна стваралаштва разоткрива се у библијско–хришћанском миту о Божјем стварању света. Бог је створио свет ни из чега, тј. слободно и из слободе. Свет није био еманација Бога, рађање или еволуција, већ стварање, тј. апсолутна новина, оно чега није било. Стваралаштво је у свету и могуће једино због тога што је свет створен, што постоји Творац. А човек, кога је створио Творац према свом лику и обличју, и сам је творац и позван је да ствара. Али стварање је веома сложено. Оно подразумева не само слободу, исконску, меоничку, нестворену човекову слободу; оно, такође, подразумева дарове које су човеку дати од Бога–Творца, исдразумева свет као арену стварања. Човеково стваралаштво претпоставља три елемента – елемент слободе, захваљујући којој је једино и могуће стварање новог и оног чега није било, елемент дара и с њим повезаног позвања, и елемент већ створеног света, у коме се обавља стваралачки чин, и из кога човек узима материјале. Није човек сам виновник свог дара и свог генија. Он га је добио од Бога и зато себе доживљава као да је у руци Божјој, као да је оруђе Божјег дела у свету. Нема ничег смешнијег и жалоснијег него бити поносан на сонствени геније. Још се и може бити поносан на своју светост, али не и на свој геније. Зато геније осећа да не делује сам, већ да је опседнут Богом, да је оруђе Божјих дела и намера. Сократов демон није он сам, већ биће које се у њега уселило. Стваралац стално осећа да је опседнут демоном, генијем који га је запосео. Воља за генијалност само је откривање дара датог одозго, кроз слободу. Истотако, човек не може да црпи материјал за стварање из самог себе, из сопствених недара, из ништавила. Природа стваралачког акта је брачна, она је увек сусретСтваралачки материјали узимају се из света који је створио Бог. То видимо у свим врстама уметности. То видимо у свим проналасцима и открићима. То видимо у стваралаштву сазнања, у философији која подразумева биће и свет који је створио Бог, свет предметне реалности, без којих се мишљење одвија у празниниБог је човеку дао стваралачки дар, таленат, геније, дао му је свет у коме и кроз који треба да се одвија стваралачки чин. Од Бога долази позив да човек изврши стваралачки чин, да оствари своје позвање, и Бог чека одговор на свој зов. Човеков одговор на Божји зов не може сасвим да се састави од елемената које је дао Бог и који од Бога потичу. Нешто мора да потекне и од човека и то је оно што, првенствено, и чини стваралаштво, стварање новог и оног чега није било. То нешто није нешто, већ ништа, оно је слобода без које нема стваралачког чинаСлобода, која није ничим детерминисана, одговара Божјем позиву на творачко деловање, али она тај одговор даје сједињена са даром, са генијем добијеним од Бога приликом стварања, и с материјалима који се налазе y створеном свету. Човеково стваралаштво ни из чега треба схватати у смислу човековог стваралаштва из слободе. У свакој стваралачкој замисли постоји елемент примарне слободе која ничим није детерминисана, бескрајне слободе која не долази од Бога, већ иде ка Богу. Божји зов је упућен том бескрају и од бескраја чека одговор. Тај бескрај слободе постоји у сваком стваралаштву, али је стваралачки посао до те мере сложен, да у њему није лако открити примарни елемент. Стваралачки акт је, такође, узајамно деловање благодати и слободе, које иду од Бога ка човеку и од човека ка Богу. Стваралачки чин се може, првенствено, описати терминима благодати, благодатне опседнутости и надахнућа. Али надахнуће је немогуће без слободе. Платонизам је философија која није погодна за тумачење стваралаштва као изградње новог и оног чега није било.

У стваралаштву постоје две различите стране, два различита акта и, у зависности од тога на коју се страну усредсређујемо, ми различито описујемо стваралаштво. У стваралаштву постоје унутрашња и спољна страна. Постоји првобитни стваралачки акт, у коме човек као да стоји пред лицем Божјим, и постоји секундарни стваралачки акт, у коме човек као да стоји пред лицем људи и света. Постоји примарна стваралачка интуиција, стваралачка замисао уметника, кад он чује симфонију, када му се указује сликарски лик или лик песнички, изнутра, кад је то још неизражено откриће и проналазак, унутрашњи стваралачки чин љубави према човеку, која се још ни на који начин није изразила. У том стваралачком чину човек стоји пред Богом и још није обузет реализацијом у свету и за људе. Ако ми је дато сазнање, онда то сазнање није књига коју сам написао и није научно откриће које сам формулисао за људе, а које улази у круг људске културе. То је, пре свега, моје унутрашње сазнање које је свету још непознато и ниjeизражено за свет, тајанствено је. То je право првородно сазнање, моја права философија, док стојим пред тајном бића. Следи секундарни стваралачки акт, повезан са чињеницом да је човек социјално биће, реализација производа стварања. Пише се књига. И ту се појављује оно што се у стваралаштву назива мајсторством, уметношћу. Примарни стваралачки акт уопште није уметност. Уметност је секундарна и у њој се стваралачки огањ хлади. Свака уметност је потчињена закону, и у њој, као примарном стваралачком чину, делују благодат и слобода. При реализацији производа стваралаштва човека је већ везао свет, везали су га материјали света, он зависи од других људи, он је отежао и охлађен. Увек постоји трагичан несклад између стваралачког изгарања, стваралачког огња у коме се замећу стваралачка замисао, интуиција, лик, и хладноће реализације стваралаштва у оквиру закона.Хлађење, гашење огња, постоји у свакој књизи, слици, ста– туи, добром делу, социјалној установи. Вероватно су у свету постојали и постоје ствараоци који нису успели да се изразе, код којих је било унутрашњег огња и унутрашњег стваралачког чина, али није било реализације, нису саздани производи. Људи, међутим, стваралаштвом називају настајање охлађених производа. И закон класичног стваралаштва захтева максималну охлађеност. Стваралачка ватра, стваралачки узлет, усмерени су на изградњу новог живота, новог бића, али се као резултат добијају охлађени производи културе, културне вредности, књиге, слике, установе, добра дела. Јер, добра дела су такође хлађење стваралачког огња љубави у људском срцу, као што је философска књига хлађење стваралачког огња сазнања у људском духу. У томе је трагедија стваралаштва и граница људског стваралаштва. У тој крајности постоји страшни суд над људским стваралаштвом. Унутрашњи стваралачки чин морао би у свом огњеном кретању да напусти тежиште “света“ и да постане “превладавање света“. У својој спољној реализацији, у производима културе, стваралачки чин се налази у власти “света“ и окован је “светом“. Али стваралаштво које је огњено кретање из бескрајне слободе мора не само да се успиње, већ и да силази, и да саопштава људима и свету оно што је настало у стваралачком поимању, замисли, лику, да се потчињава законима реализације производа, мајсторства, уметности.

Стваралаштво је по својој природи генијално. И човек је, као стваралац, створен као генијално бићеЧовекова генијалност одражава y њему лик Бога–Творца. Генијалност није идентична генију. Генијалност не означава да човек има огроман дар да пише уметничка дела или философске књиге, да управља државом или да открива и проналази. Генијалност мора да се сврста y унутрашње стваралаштво, а не у савремену реализацију стваралаштва у производима. Генијалност је целовит квалитет људске личности, а не специјални дар, и сведочи о томе да се човек пробија ка праизвору, да је стваралачки процес у њему првородан, а не одређен социјалним наслагама. Могуће је да то не буде праћено одговарајућом способношћу реализације, вештином, мајсторством. Спој генијалне природе и првородног стваралачког процеса, који се пробија ка праизворима, са изузетним даром, талентом за реализацију стваралаштва у производима, управо и чини генија. Али генијална може бити и љубав мушкарца према жени, мајке према детету, генијална може бити брига према ближњима, генијална може бити унутрашња интуиција људи, која се не изражава у производима, генијално може бити и то што се човек мучи над питањем о смислу живота и тражењем истине живота. Светитељу може бити својствена генијалност у самостварању, у претварању самога себе у савршено, озарено створење, иако он не може да ствара никакве производе. Лажно је свако упоређивање људи према њиховој генијалности и даровитости, јер то је одрицање индивидуалности. Постоје велика туга и јад, који су повезани са стваралаштвом. Стваралаштво је велики неуспех, чак и у својим најсавршенијим производима, који никада у потпуности не одговарају стваралачкој замисли. Постоји трагични конфликт стваралаштва и личне савршености. Снага, величина, генијалност стваралаштва, потпуно су несразмерни степену савршености који је постигао човек. Стваралац, чак велики стваралац, може бити пусти бекрија, може бити најништавнији од све деце ништавног света. Тај проблем је снагом правог генија поставио Пушкин изрекавши дивне мисли о стваралаштву. Стваралачки геније се даје човеку ни за шта, није повезан са религиозним или моралним човековим напором да постигне савршенство, да се преобрази. Стваралаштво, некако, као да стоји изван етике искупљења и претпоставља другачију етику. Стваралац се оправдава својим делом, својим стваралачким подвигом. И ту се срећемо са својеврсним моралним парадоксом. Ствараоца и стваралаштво не интересују спасење и пропаст.Стваралац у свом стваралаштву заборавља на своју личност, на себе,одриче се себе. Стваралаштво носи изразито лични карактер и, истовремено, оно је заборав личности. Стваралаштво увек претпоставља жртву. Стваралаштво је увек самоодређење, излазак из оквира сопственог затвореног личног бића. Стваралац заборавља на спасење, он размишља о натчовечанским вредностима. Стваралаштво је најмање од свега егоистично. У егоцентричном расположењу ништа се не може створити, немогуће је препустити се надахнућу и замислити бољи свет. Парадокс је у томе што аскетско искуство урања човека у самога себе, усредсређује га на сопствено савршенство и спасење, а стваралачко искуство ослобађа човека од самога себе и усмерава га на виши свет. У стваралаштву постоји права аскеза и право самоограничење, али друге врсте. Хришћански правац, који предлаже да се, најпре, треба позабавити аскезом и постићи савршенство, а тек онда стварати, нема ни најмању представу о стваралаштву. У стваралаштву постоји аскеза, али је она другачијег квалитета него што је то аскеза усмерена на лично усавршавање и лично спасење. Никаквом аскезом не могу се достићи не само геније и таленат, већ ни најмањи дар и способности. Јер, стваралачка генијалност се не зарађује, она се бесплатно дарује одозго, као благодат. Од ствараоца се захтева стваралачки напор његове првородне слободе, а не аскетски подвиг самоусавршавања. Да је Пушкин почео да се бави аскезом и самоспасењем, вероватно више не би био велики песник. Стваралаштво је повезано са несавршенством. А савршенство може бити неповољно за стваралаштво. У томе је сва морална парадоксалност проблема стваралаштва.

Кад човек ступи на пут самоусавршавања, свеједно да ли католичког, православног, толстојевског, самоусавршавања јоге, теософског или каквог другог, може се показати да је он за стваралаштво изгубљен. Стваралаштво претпоставља заборав личног савршенства, подразумева жртвовање личности. Пут стваралаштва је херојски пут, али је то другачији пут од пута личног усавршавања и спасења.Стваралаштво је потребно за Царство Божје, за Божја дела у свету, али уопште није нужно за лично спасење. Или, ако је и нужно, онда је то само зато што се стваралац оправдава стваралаштвом. Немогуће је стварати ако се непрестано осећа једино грешност, ако се осећа једино смирење. Стваралаштво означава прелазак душе у други план бића.А душа може да живи истовремено у различитим равнима бића, може бити на висини и у низинама, може смело да ствара и смерно да се каје. Али стваралаштво у свим сферама, и у сфери чисто моралној, јер морално стваралаштво постоји, говори о оном човековом начелу на коме може бити изграђена другачија етика, него што је етика закона и етика искупљења. Стваралаштво је оно што највише личи на човеково позвање које претходи првом греху, оно што се, у извесном смислу, налази c “оне стране добра и зла“. Пошто је људска природа грешна, грех искривљује и изопачава стваралаштво, па је могуће и зло стваралаштво. Једино стваралаштво говори о човековом позвању и Његовој мисији у свету.Закон ништа не говори о позвању, етика искупљења, сама по себи, о томе такође не говори. Уколико Јеванђеље и апостол Павле говоре о човековим даровима и човековом позвању, онда је то једино зато што излазе ван граница тајне искупљења греха; Истинско бивствено, стваралаштво увек је у Духу, у Духу Светом, јер се једино у Духу догађа оно сједињавање благодати и слободе које видимо у стваралаштву. Па, какав је онда значај стваралаштва у етици? Тај значај је двојак. Пре свега, етика мора да постави питање значаја сваког стваралаштва, чак и када то стваралаштво нема непосредне везе са моралним животом. Сазнајно стваралаштво или уметничко стваралаштво има морални значај, јер све што ствара више вредности има морални значај. Друго, етика мора да постави питање стваралачког значаја моралног чина. Сам морални живот, моралне оцене и дела носе стваралачки карактер. Етика закона и норме још не подразумева стваралачки карактер моралног чина, те је неизбежан прелазак на етику стваралаштва, етику истинског човековог позвања и мисије. Стваралаштво, стваралачки однос према целокупном животу, није човеково право, већ човеков дуг и обавезаСтваралачки напор је морални императив, и то у свим областима живота. Стваралачки напор y caзнајном и уметничком чину има моралну вредност.Остваривање истине и лепоте такође је морално добро. Али у етици стваралаштва може да се открије нови конфликт између стваралаштва савршених културних вредности и стваралаштва савршене људске личности. Пут стваралаштва, такође, је пут моралног и религиозног савршенства, пут остваривања пуноће живота. Тако често цитиране Гетеове речи: “… сива је свака теорија, a вечно је зелено дрво живота“ – могу се окренути: “Сив је сваки живот, а вечно је зелено дрво теорије.“ А ево шта би то значило. “Теорија“ је стваралаштво, то је Платон или Хегел; “живот“ не може бити сива свакодневица, борба за егзистенцију, породичне зађевице, неуспеси, разочарања и слично. У том смислу теорија може имати карактер моралног успона.

Николај Берђајев, О човековом позвању: оглед из парадоксалне етике, одломак из огледа «Етика стваралаштва», превела са руског Мирјана Грбић, Zepter Book World, Београд, 2000, стр. 138–144.

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Николај Берђајев, НАЦИЈА И ЧОВЕЧАНСТВО

Наши националисти и наши космополити су заточеници прилично приземних појмова о националности, они на исти начин раздвајају национално биће од бића појединца. Страсти, које обично изазивају национални проблеми, сметају разбистравању свести. Рад мисли на проблему националности мора, пре свега, да утврди како је немогуће и бесмислено супротстављање националности и човечанства, националног мноштва и свељудског јединства. А ипак се ово лажно супротстављање врши с двеју страна, са стране национализма и са стране космополитизма. Недопустиво би било принципијелно супростављати део целини или орган организму и замшљати савршенство читавог организма као нестанак и надвладавање мноштва његових делова и органа. Националност и борба за њено постојање и развој не представљају раздор у човечанству и с човечанством, и не могу у принципу бити повезиване с несавршеним, нејединственим стањем човечанства, које подлеже нестанку приликом наступања поптуног једнистава. Лажни национализам потхрањује овакве појмове о националности. Националност је индивидуално биће изван кога је немогуће биће човечанства, она је утемељена у саме дубине живота, и националност је вредност, стварана у историји, динамички задатак. Постојање човечанства у формама националог бића његових делова уопште не означава обавезно зоолошко и ниже стање узајамног непријатељства и прождирања, које ишчезава у складу са растом хуманости и јединства. Националност има вечну онтолошку основу и вечно важан циљ. Националност је бивствена индивудуалност, један од хијерархијских ступњева постојања, другачији ступањ, другачији круг него што су индивидуалност човека или индивидуалност човечанства као некакве колективне личности. Успостављање савршеног братства међу људима неће бити ишчезавање људских индивидуалности већ, напротив њихова потпуна потврда. И успостављање свечовечанског братства народа неће бити ишчезавање већ потврда националних индивидуалности. Човечанство је некакво позитивно свејединство и оно би се претворило у ништавну апстракцију ако би својим постојањем гасило и укидало постојање свих ступњева реалности који у њега улазе, националних и личних индивидуалности. И царству Божијем треба замишљати савршено и прекрасно постојање личности-индивидуалности и нација-индивидуалности. Свако је постојање — индивидуално. Апстракција пак није постојање. У апстрактном, сваког конкретног мноштва ослобођеном хуманизму, нема духа постојања, постоји празнина. Сâмо човчанство је конкретна индивидуалност вишег хирерхијског ступња, колективна личност а не апстракција, не механички збир. Тако Бог није гашење свих индивидуалних ступњева разноликог постојања, већ њихова пуноћа и савршеност. Мноштво индивидуалних ступњева, сва сложена хијерархија света не може бити замењена јединством вишег ступња, индивидуалношћу једног. Савршено јединство (општенационално, општељудско, космичко или божанско) јесте највиши и најпотпунији облик постојања свег мноштва индивидуалних бића у свету. Свака националност је богатство јединственог и братски обједињеног човечанства, а не препрека на његовом путу. Националност је историјски а не социјални проблем, проблем конкретне културе а не апстрактне јавности. 

Космополитизам је и философски и животно неоснован, он је сам апстракција или утопија, примена апстрактних категорија на област где је све конкретно. Космополитизам не оправдава свој назив, у њему нема ничег космичког, будући да и космос, свет, јесте конкретна индивидуалност, један од хијерархијских ступњева. Представа космоса одсуствује у космополитској свести на исти начин као и представа нације. Осећати себе грађанином света уопште не означава губитак националног осећања и националног грађанства. У космички, васељенски живот човек се укључује кроз живот свих индивидуалних хијерархијски ступњева, кроз национални живот. Космополитизам је наказан и неостварив израз маштања о јединственом, братском и савршеном човечанству, замена конкретног живог човечанства апстрактном утопијом. Ко не воли свој народ и коме није мио његов конкретни лик, тај не може да воли човечанство, томе није мио ни конкретни лик човечанства. Апстракције рађају апстракције. Апстрактна осећања овладавају човеком и све живо, у плоти и крви, ишчезава из његовог видокруга. Космополитизам је такође и негирање и гашење вредности индивидуалног, сваког лика и облика, проповедање апстрактног човека и апстрактног човечанства. 

2. 

Човек улази у човечанство преко националне индивидуалности, као националан а не апстрактан човек, као Рус, Француз, Немац или Енглез. Човек не може да прескочи читав ступањ постојања, од тога би он осиромашио и опустео. Национални човек је — више а не мање просто човек, у њему постоје родовске црте човека уопште и уз то постоје индивидуално-националне црте. Може се желети братство и уједињење Руса, Француза, Енглеза, Немаца и свих народа на земљи, али се не сме желети да с лица земље ишчезну изрази националних лица, националних духовних типова и култура. Овакво маштање о човеку и човечанству, даклеким од свега националног, јесте жудња за гашењем читавог света вредности и богатстава. Култура никада није била и никада неће бити апстрактно-људска, она је увек конкретно-људска, тј. национална, индивидуално-народна и једино је у таквом свом својству могла да се уздиђе до општељудског. Потупно ненационална, апстракто-људска, лако преносива с народа народ јесте најмање стваралачка, спољашње техничка страна културе. Све стваралачко у култури носи на себи печат националног генија. Чак су и велики технички изуми национални, а не ненационалне су само техничке примене великих изума које лако прихватају сви народи. Чак је научни геније, иницијативни, који ствара метод — националан. Дарвин је могао да буде само Енглез, а Хелмхолц је карактеристичан Немац. Национално и општељудско у култури не може бити супротстављано. Општељудски значај имају управо врхови националног стваралаштва. У националном се генију открива свељудско, он кроз своје индивидуално продире у универзално. Достојевски је — руски геније, национални лик одражен је у читавом његовом стваралаштву. Он је најрускији од Руса — он је најсвељудскији, најуниверзалнији од Руса. Кроз руску дубину открива он дубину светску, свељудску. Исто се може рећи за сваког генија. Он увек подиже национално до општељудског значаја. Гете је — универзални човек, не у својству апстрактног човек, него у својству националног човека, Немца. 

Уједињавање човечанства, његово напредовање ка свејединству обавља се кроз мучно, болно формирање и борбу националних индивидуалности и култура. Другог исторјиског пута нема, други пут је апстракција, празнина или чисто индивидуални одлазак у дубину духа, у други свет. Судбина нација и националних култура мора да се оствари до краја.  …. Све велике националне културе су свељудсе по свом значају. Нивелирајућа цивилизација је наказна. Култура галиматијаса нема никакв значај, у њој нема ничег васељенског. Читав светски пут постојања јесте сложено узајамно деловање различитих ступњева светске хирерахије индивидуалности, стваралачко урастање једне хијерархије у дургу, личности у нацију, нације у човечанство, човечанства у космос, космоса у Бога. Може се и потребно је замишљати нестанак класа и диктаторских режима у савршеном човечанству, али је немогуће замишљати нестанак националнности. Нација је динамичка супстанција, она својим корењем ураста у тајанствену дубину живота. Националност је позитивно богаћење постојања и за њу се мора бортити као за вредност. Национално јединство је дубље од јединства класа, партија и свих других пролазни творевина у животу народа. Сваки народ се бори за своју културу и за највиши живот у атмосфери националног колективног јемства. И велика је самообмана жеља за стварањем изван националности. Чак се Толстојевао непротивљење, које бежи од свега што је повезано с националношћу, показује као дубоко национално, руско. Одлазак из националног жвиота, страничество — чисто је руска појава, обележена руским националним духом. Чак формално негирање националности може да буде национално. Национално стваралашто не означва свесно-срачунато националствовање, оно је слободно и спонтано национално. 

3.

Сви покушаји рационалног одређења националности воде ка неуспеху. Природа националности не може се одредити ни по каквим рационално-видљивим обележјима. Ни раса, ни територија, ни језик, ни религија нису обележја која одређују националност, иако све ово игра ону улогу у њеном одређењу. Националност је сложена историјски творевина, она се формира као резултат крвног мешања раса и племена, бројних прерасподела земаља за које везује своју судбину, и духовно-културног процеса који гради њен непоновљиви духовни лик. И после свих историјских и психолошких истраживања остаје недељив и неухватљви остатак у коме је садржана сва тајна националне индивидуалности. Националност је — тајанствена, мистична, ирационална, као и свако индивидуално постојање. Потребно је бити у националности, учествовати у њеном стваралачком животном процесу да би се до краја знала њена тајна. Тајна националности чува се у свој несталности историјских стихија, у свим променама судбине, у свим покретима који руше прошлост и стварају оно чега није било. Душа срењовековне Француске и Француске ХХ века — једна је те иста наицонална душа, иако се у историји све изменило до непрепознатљивости. 
………………………………………….
Оно што се назива европском или интернационалном цивилизацијом, у суштни је фантом. Раст и развој сваког националног бића није његов прелазак од националне својеврсности ка некаквој интернационалној европској цивлизацији која уопште и не постоји. Нивелирајући европеизам, међународна цивилизација, јесу чиста апстракција у којој није садржано ни капи конкретног живота. Сви народи, све земље пролазе корз известан стадијум развоја и раста, наоружавају се оруђима научне и социјалне технике у којој заправо нема ничег индивидуалног и националног јер је, на крају крајева, индивидуална и националан само дух живота. Али овај процес раста и развоја није корак у страну, ка некаквој „интернационалној Европи“ која се не може наћи нигде на Западу, то је — корак увис, корак свељудски у својој националној особености. Постоји само један историјски пут за постизање највише човечности, за јединство човечанства — пут националног раста и развоја, националног стваралаштва. Свечовечанство се открива једино у облику националности. Денационализација, прожета идејом интернационалне Европе, интернационалне цивилизације, интернациоанлног чвоечанства јесте најобичнија празнина, непостојање. Ниједан народ не може да се развије бочно, у страну, да ураста у туђи пут и туђи раст. Између моје националности и моје човечности нема никаве „интернационалне Европе“, и“интернационалне цивилизације“. Стваралачки национални пут и јесте пут ка свечовечанству, јесте отварање свечовечанства у мојој националности онако како се отвара у свакој националности. 

4.

(…) Љубав према свом народу мора да буде стваралачка љубав, стваралачки инстинкт. И она најмање означава непријатељство  и мржњу према другим народима. Пут ка свечовечанству за нас лежи кроз Русију. И заиста свака денационализација одваја од свечовечанства. Лик Русије ће бити утеловљен у самом небеском човечанству. У јединственом човечанству могу да се сједињују само индивидуалности, а не јалове апстракције. Истина о позитивној вези националности и човечанства може да буде исказана са друге, супротне стране. Ако је недопустиво супротстављање идеје човечанства идеји националности, онда је недопустиво и обрнуто супротстављање. Не сме се бити непријатељ јединства човечанства у име националности у својству националисте. Овакво окретање националности против човечанства представља осиромашење националности и њену пропаст. Овакав лажни, отпаднички националзима мора да дели судбину јаловог интернационализма. Стваралачко учвршћење националности и јесте учвршћење човечанства. Националност и човечанство су једно. 

Николај Берђајев, ЧОВЕК И МАШИНА (одломак из есеја „Нација и човечанство“, стр. 60-66), Бримо, Београд, 2002.

Превела: Људмила Јоксимовић

Амфилохије (Радовић), СВЕТИЊА МИОМИРИСНА, КРВЉУ ОБАГРЕНА (о моштима Светог мученика кнеза Лазара)

(…) Према старим списима из 1392, кнез Лазар је био рањен у лице (Данило Млађи), а по једној легенди допао је чак 16 рана. По једном житију из 18. вијека, послије Лазаревог погубљења и Лазареву и Милошеву главу Турци су бацили у неки бунар, вјероватно у жељи да сузбију њихово поштовање у народу. У народној пјесми о чудесном обретењу главе цара Лазара зацијело се крије историјска збиља.

Према предању, цар Лазар је првобитно био сахрањен у Приштини, будући вјероватно одмах по посјечењу измољен од Бајазита, заузимањем турских вазала српског рода, попут краља Марка из Македоније, са којом је цара Лазара везивала и његова красна задужбина — манастир Лешак. Тијело цара — Мученика је пажљиво умотано и сахрањено у Приштини, да би му, по народној пјесми „послије четрдесет“ дана била придужена и обретена часна глава Лазарева. Када је у Приштини откривено да су часне мошти Косовског Кнеза остале цијеле, нетрулежне и мирисне, по савјету патријарха српскога и епископа, пренесене су већ 1390/1391. у задужбину Кнежеву Раваницу.  Константин Костенечки Философ, писац житија деспота Стефана Лазаревића, који је послије 1410. добјежао пред Турцимау деспот-Стефанову Србију, записао је да је „Лазара постигла блажена смрт тако што му је глава одсјечена, док су његови мили друзи молили усрдно да погину прије њега, да смрт његову не виде“, и посвједочио да се самодржац српски, „примивши мученичку кончину, види сада као жив у великој обитељи Раваница„. У Раваници је ове часне мошти видио и животописац Светог Ђорђа Кратовца, поп Пеја, у први десетљећима 16. вијека, записавши: „Када  кнез Лазар побијеђен би од Турака на Косовом пољу, само њега прослави Бог. Тијело његово до данас пребива ненарушено трулежношћу, чему сам и ја био свједок: глава његова лежи поред тијела одсјечена и тако обагрена крвљу да, гледајући, помишљаш да је управо сада посјечена! А одаје од себе неописано блговоније… И Мурат је тада убијен и са њим је пало непребројно мноштво Турака, а ипак се никаква знамења нијесу јавила ни на војсковођи ни на његови потчињенима — сви су иструљели“. Енглез Браун 1669. у своме путопису из 1669. записао је да је прошао поред „Раванице у којој леже реликвије кнеза Лазара и Ромила Синајца“. 1690., ако не раније, послије пустошења Раваница 1683. године, часне мошти цара Лазара пренијете су у Сент Андреју, гдје су, заједно са крушедолским Светим моштима Бранковића, четири године почивале у дрвеној цркви крај Дунава, и 1697. године биле пренијете у Нову Раваницу у Врднику, а у немирним временима 1716. у Футог, бурне 1848. у Фенек и Кленак, одакле су поново враћене у Врдник. 1941. по избијању Другог свјетског рата пренијете су у Бешеново. Одатле су, у јеку павелићевског погрома, правим чудом Божијим, премда су драгоцијености које су крај моштију у ћивоту лежале опљачкане, враћене у Београд 14. априла 1942.г., у Саборну цркву, гдје су почивале до 1988., када су, у навечерје шестотог Видовдана, кренуле у свечани опход по српској земљи и 1989.г. на шестоти се Видовдан обреле на Косову, одакле су коначно враћене у Раваницу Ћупријску.

Истраживач Леонтије Павловић, који је овако исцрпно и реконструисао пут ове српске светиње са својом народом кроз историју, саопштава у својој историјско-етнографској расправи „Култови лица код Срба и Македонаца“ да је 1952. године и сам имао прилику да „изврши преглед“ часних моштију Косовскога Кнеза и пише:

„Његово усахло тело оставља утисак крупног човека. Сачувано је тело од рамена до стопала са сасушеним мускулама. Цело тело је умотано и ушивено…. Лазарева глава одвојена је од тела и умотана у бело платно, које је унаоколо извезено. Глава је са свима мускулима на лицу. На глави нема косе, а ушне шкољке су мале. Лобања је на темену насилно пробијена, а део костију је ушао у њу. Очи су врло добро сачуване, нос спљоштен, постоји део језика… Лева рука одсечна је у рамену, а ту постоје њена надлактица, подлактица и шака. Лазарево тело, а особито лобања и данас су изванредно очувани, што је редак случај у нашем средњем веку…“

У споју тијела и златне главе Лазареве и у судбини његових моштију записана је и описана сва наша историја која, ево, траје 620 година. Оно што се данас догађа са Старом Србијом — Косовом и Метохијом, оно што се догађа са нама, није ништа ново, гледано и погледом нетљених очију те сачуване златне главе Лазареве. Од 1389. године до данас Косово је било и остало грдно судилиште. Колико је само било сеоба — оне веће записали су љетописци и историчари, и колико је повратака послије тих сеоба било — и то су записали љетописци и историчари, како што и данас записују све оно што се у новијој историји догађало и што се и овога трена догађа са Косовом и Метохијом.

Косово је небоземни простор, простор који је поред својих житишта, богатих пашњака, винограда, воћњака, своје земље црнице и рајских рије,а поред свих оних плодова слатих „лијепих за гледање“, и сребра, злата и других земних блага које је изњедравало овом народу кроз вјекове, поред свештених костију мученичких, које га освећују помијешане са земљом и травама, моштију и данас крстоносних, гробницама и црквиштима из којих су никли као крви румени божурови, породио и непроцјнљиво духовно богатство, уграђено у сам код нашег народног ића али и у зрелост у Христу обновљеног рода људског.

У свем том богатству непролазном, најглавније су управо златна глава Лазарева и њено опредјељење, привољење и непрестано свакодневно и свакотренутно приволијевање Небескоме у свом хођењу земљом, као образац који се усваја и стваралачки проживљава из нараштаја у нараштај, од којих сваки изњедрује нове златне главе највећих и  најсмјелијих подвижника Царства небескога које се са напором осваја…

Посмртно спајање свјетлозарне и миомирне Лазареве главе и његовог нетрулежног тијела, силама Христовога васкрсења, згуснутим у живу цјелосност његових чудотворних моштију, свједочи,, а посвједочиће то и све оно што ће се догађати у ближој или даљој будућности на овим просторима, у то непоколебљиво вјерујемо, на начин на који се то догађало кроз вјекове, да ће и послије овог одсијецања косовске главе православног Српства услиједити њено чудесно спајање са својим обезглављеним тијелом, Старе Србије са „новом“ Србијом карађорђевском, која је, како каже велика пјесникиња „велика тајна у којој не зна дан шта ноћ кува, нити ноћ шта зора рађа и грм шта суседни грм сања, нити птица шта се догађа између грања.“ (Д. Максимовић).

Једно је сигурно, поробљена Стара Србија са својом вјерношћу Истини која ослобађа и памћењу које уводи у Божју Књигу живота, остаје и остаће јемац  ослобођења и исцјељења и саме „слободне“, а обезглављене Србије и од свих оних слобода  неразумности њених вођа, које јој бивају не на корист, него на пропаст.

Амфилохије (Радовић), КОСОВО ЈЕ ГЛАВА ЛАЗАРЕВА (одломак из есеја „Светиња миомирисна, крвљу обагрена“, стр. 115-120), Светигора, Београд-Цетиње, 2011.

Михаил Ј. Љермонтов, ЈЕДРО


Усамљено се једро бели,

Маглом лазура трепти сјај!…
Шта оно у туђини жели?
Што оставља родни крај?

Вали плешу — олује вриште,
Свија се јарбол, све тежи…
Ах! Нити оно срећу  иште,
Нит од среће више бежи.

Под њиме струје у азуру,
Над њим сунчаних луча вир…
А оно, немирно, моли буру,
Ко да бура доноси мир!
1832.

Михаил Ј. Љермонтов
Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, ТУ ЗВЕЗДУ ШТО СЕ ЉУЉАЛА…

Ту звезду што се љуљала у тамној води
Под ракитом кривом у замрлом саду,
Пламичак лелујави што језерцем броди, —
Никад нећу више наћи у небеском хладу.

У дом стари, где сам прве строфе ковао,
У сеоце где су ишла моја лета млада,

Где сам радост, срећу у младости чекао,
Вратити се више нећу, никада, никада.
1891.

Иван А. Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Михаил Ј. Љермонтов, КАКО СУ СТРАШНИ ЖИВОТНИ ОКОВИ…

Како су страшни животни окови,
Како је тешко кад сами теглимо.
Весеље да деле — сви су готови:
Ал нико неће тугу да поделимо.

Ја сам сȃм овде, као цар небесни,
Патња ми срце све снажније стеже,
И видим — послушни судбини
Годови одлазе, ко снови беже.

И опет долазе са позлаћеном
Али ипак истом старом маштом,
И видим гроб на месту самотном
Чека; над земљом оклевати, зашто?

Ипак, никога ово не жалости,
И они (у уверењу  сам  том),
Мојој ће се смрти веселити
Више, но што су рођењу мом…
1830.

Михаил Ј. Љермонтов
Препевао: Александар Мирковић

Амфилохије (Радовић), НАЈОПАСНИЈЕ СУ СЕОБЕ ОД СЕБЕ САМОГА

Најопасније сеобе Србаља су оне од себе самих — кроз турчења стара и нова. Једно од тих „турчења“ јесте то, посљедњих вјекова олако заборављање наших изворишта, заборављање онога што је обликовало наше историјско биће, на коме је и настала наша држава.

Тај зрели облик нашег историјског бића најбоље се види на манастиру Студеници.

Изнутра она има јерусалимско-цариградск душу, а хаљина, у коју се обукла, је романско-латинска, западне, а синтеза, са свјежином стваралачког надахнућа — светосавска је.

Тим нашим извориштима, тој јерусалимско-цариградској души, уз пирхватање нове европске хаљине, под којом подразумијевам западноевропску и америчку техничку цивилизацију, треба да се вратимо и у овом тренутку опет једном стваралачки и обазривом светосавском синтезом, и сада када је српски народ на новој историјског раскрсници.
….

(…)Прије свега, НАЦИЈА НИЈЕ ПРОСТО — КРВ И ЈЕЗИК. Истинско народољубље, национализам, црквено посматрано, никад нема црте расизма. Што каже владика Николај: „Као што во није сав у рикању, тако ни човјек није сав у језику и у крви коју насљеђује…“ У ХРИШЋАНСКОМ ПРАВОСЛАВНОМ СМИСЛУ НАРОДНО, НАЦИОНАЛНО ЈЕСТЕ ПРИЈЕ И ИЗНАД СВЕГА, ЕТИЧКА ДУХОВНА КАТЕГОРИЈА.

(…)Шта хоћу да кажем? ШТО ЈЕ ДУБЉА ЉУБАВ ПРЕМА СОПСТВЕНОЈ ЗЕМЉИ И НАРОДУ и што је та љубав истинскија, ТО ЧОВЈЕК ПОСТАЈЕ УНИВЕРЗАЛНИЈЕ БИЋЕ. Зашто су највећи пјесници они који су на најдубљи могући начин, доживјели себе и своје сопствено тло? Зашто је ЊЕГОШ, рецимо, толико велики? ОН ЈЕ СТОПРОЦЕНТНО ВЕЗАН, УТКАН СВОЈИМ БИЋЕМ И СВОМ СВОЈОМ КРВЉУ И СВОМ СВОЈОМ МИШЉУ, у дамар српског народа и Црне Горе! АЛИ, У ИСТО ВРИЈЕМЕ, ЊЕГОВА ПОРУКА ЈЕ УНИВЕРЗАЛНА, ЈЕР, ИДУЋИ У ДУБИНЕ СВОГ СОПСТВЕНОГ БИЋА, СВОГ СОПСТВЕНОСГ НАРОДА, СВОГ ТЛА, ОН У СЕБИ, У СВОМ НАРОДУ, СВОМ ТЛУ, ОТКРИВА СВАКО ТЛО, СВАКО БИЋЕ, СВАКИ НАРОД. Јер у дубинама појединог бића и твари, откривају се универзална знања и стварности. СВИ СМО ЈЕДНО У НЕКОЈ ДУБЉОЈ ТАЈНИ. ШТО САМ БЛИЖЕ СЕБИ, ОТКРИВАМ СВЕ. ШТО САМ ДАЉЕ ОД СЕБЕ, ИЛИ УКОЛИКО УСПОСТАВЉАМ ЛАЖНИ ОДНОС ПРЕМА СЕБИ, ЕГОИСТИЧКИ ОДНОС, БИЛО НА ИНДВИДУАЛНО ИЛИ КОЛЕКТИВНОМ ПЛАНУ, ТО САМ ОНДА ДАЉЕ И ОД СЕБЕ И ОД ДРУГИХ. Ту је негдје та разлика о поимању односа иземђу универзалног и националног, која постоји у његовом изворном јеванђељском доживљају и његовом схватању какко смо га прихватили од времена Француске револуција, па наовамо. У том погледу нам је потребно да се мало дубље вратимо, управо овом изворном, светосавском предању о нацији.

Другим ријечима, једна нација кад изгуби то своје дубље саборно самосазнање, шта она представља? Шта значи онда? Припадност нечем биолошком? Али биологије је безимена, безлична ствар. Но, нација има своју личност, то је библијско поимање нације. Та личност, пак, се не задобија „крвљу“ и биолошко-социолошким насиљем, већ се задобија новим квалитетом живота, етичко-духовно стваралачким чином који се улива у постојање појединаца и народа, и који осмишљавају биологију и остварују истинско човјеково лично и социјално живљење. Та нова благородна својства, те нове вриједности, та нова самосазнања, ново саборно стварање и преко њега свједочење вјечног и непролазног собом, — пред цијелом васионом — то је оно што је смисао једног народа, и „личности“ једног народа.

Митрополит Амфилохије (Радовић), КОСОВО ЈЕ ГЛАВА ЛАЗАРЕВА (бјеседе, предавања и разговори), стр. 255, 146,148-149,Светигора, Београд-Цетиње, 2011.

 

Николај В. Гогољ, КАКО САВЕТОВАТИ ДРУГЕ…

(Писмо Ш – ву¹)

Учећи друге, учиш и себе.² У толиким мојим страдањима и тешкоћама, којима су придошле још и тешке душевне патње, био сам принуђен да водим тако интензивну преписку, какву никада до тада нисам водио. Као за инат, готово сви људи са којима сам близак имали су у то време унутрарње потресе и преживљавања. И сви су се, по неком инстинкту, обраћали мени за савет и помоћ. Ту сам упознао блиско сродство људских душа међу собом. Само треба сам добро да пострадаш, и сви страдалници ће ти постати блиски, и скоро да ћеш знати шта им треба рећи. И не само то; сам ум се избистри: постану ти позната до тада скривена стања и попришта борбе људске, и  буде ти јасно шта је коме од њих потребно. У последње време дешавало ми се чак да добијам писма од људи мени скоро потпуно непознатих, и да на њих одговарам онако како то раније нисам умео. А ја, уосталом, нимало нисам умнији од других људи. Познајем људе који су неколико пута умнији и образованији од мене, који су у стању да дају савете неупоредиво корисније од мојих; али они то не раде, чак ни не знају како то да чине. Велики је Бог који нас уразумљује! А чиме нас уразумљује? Па истим оним болом од којега ми бежимо и хоћемо да му умакнемо. Страдањем и болом одређено нам је да задобијемо зрна мудрости коју не можемо наћи у књигама. Ко је, међутим, већ задобио и једно од тих зрна, тај већ нема права да га крије од других. То зрно није твоје, него Божије власништво. Бог га је начинио у теби; сви дарови Божији дају нам се да бисмо ми помоћу њих служили браћи нашој: Бог је заповедио да сваког тренутка учимо један другог. И тако, не заустављај се, подучавај и пружај савете! Али ако хоћеш да ти то истовремено донесе неку корист, чини онако како ја мислим да треба, и како сам надаље одредио себи да чиним увек: сваки савет и поука, ма какве да некоме дам, макар и човеку на најнижем ступњу образовања, са којим ничега заједничког не можеш да имаш, примени у исто време и на себе, и исто то што си му посаветовао, посаветуј и себи самом; исти онај прекор који си упутио другоме, упути и себи самом. Веруј, све се враћа теби, и ја чак ни не знам постоји ли неки прекор којим не би требало себе да прекориш ако само пажљиво погледаш на себе. Сеци двосеклим мачем! Ако ти се деси да се расрдиш било на кога, расрди се истовремено и на себе самог, макар и зато што ти се десило да се расрдиш на другога. Чини то непрестано! Ни у ком случају не скидај поглед са себе сама. Увек има за предмет себе, пре свих других. У том случају буди егоиста! Егоизам такође није лоша особина; људима је било дозвољено да му придају такво скверно тумачење, а у темељима егоизма лежала је сушта истина. Позабави се најпре собом, а онда другима, буди најпре сам душом чист, а онда се већ старај да други буду чистији.
1846.

НАПОМЕНЕ: 1. Писмо је навероватније упућено Шевирјову.
                         2. Упор. Посланицу Св. Апостола Павла Римљанима, 2.21

 

Николај В. Гогољ, ПРЕПИСКА СА ПРИЈАТЕЉИМА, (стр. 114-116) Пролог, Београд, 2004.

Превели: др Ксенија Кончаревић и Дејан Лучић