Мирослав Максимовић, БОЕМИЈА И ПОЕЗИЈА

Шта је с боемијом као својеврсним пристанком да се живи на маргини, али да се пева својим гласом? Колико је Дис данас могућ?

Боемије више нема, ни песничке, ни било које друге. Последњи траг песничке боемије био је Јаша Гробаров, али ни он у последњим годинама живота није био боем него ходајућа успомена боемије. Да бисмо одговорили на питање зашто је нема, прво морамо видети шта је (била) боемија. Спољни знаци су јој: пиће, кафане, скандали, упечатљиви јавни гестови, сусрети с полицијом, затвори… Међутим, то су били само реквизити. У суштини, боемија је била побуна против задатих духовних и социјалних околности живота. Али не побуна на насилан начин револуције, већ само непристајање на фиоке у које нас живот гура да би нам омогућио опстанак и осигурање егзистенције. Тражење простора слободе. Ту су се боемија и поезија додиривале. Није случајно појам боема изједначаван са појмом песника.

Најважнија институција боемије је – кафана. Која је била и веома важна друштвена институција. Све оно што се није могло наћи у другим институцијама друштва и чега тамо није било – налазило се у кафани. Кафана је била место за слободу, социјалну равноправност, зближавање људи. Не знам како је у другим местима, али у Београду – чија се историја не може написати без прича о кафанама и боемији – таквих кафана више нема. И оне чија су (само) имена остала, ушле су у функцију невидљивог бога новца и нису више место (за слободу, социјалну равноправност, зближавање људи) какво су некад биле.

И можете ли онда замислити да Дис по цео дан седи „Код Јанићија“, преко пута Универзитета, и лено гледа како пролази живот и амбициозне колеге. Не би ни имао где да седи: не само да више нема Јанићија него је данас на том месту Јанићије који би Диса, после пола сата, избацио на улицу, јер му, такав, никакав потрошач, смањује профит.

Дакле, Диса боема данас не би могло да буде. Али претекао би Дис песник. Тачно је да се сужава друштвени простор за поезију, али не може она тек тако да нестане из човековог окружења. Човеку је потребна слобода, а поезија је велики простор слободе. То је драгоцено баш данас, када су, формално, слободе све веће, а у суштини силе невидљивог тоталитаризма су све јаче.

Мирослав Максимовић
(Одломак из интервјуа ПОЕЗИЈА, НОВАЦ, ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА, разговор водио: Владимир Димитријевић, извор: https://www.pecat.co.rs/2024/03/poezija-novac-vestacka-inteligencija/

Мирослав Максимовић, ПЕСНИК У ВРЕМЕНУ ТРГОВАЦА

РЕКЕ

По Херодоту

Човек коље човека, држећи га за браду.
На другој обали дижу зграду од опека.
Руку не занима због чега кољу човека,
Нити је занима чему намењују зграду.

Бик боде бика, надвикују се навијачи.
На другој обали се развија индустрија.
Реку не брине који од бикова је јачи,
нити зна гради ли човек, или божја мистрија.

Јер теку невине реке мирно, безобзирно,
и зато над рекама највећа је тишина,
под мостовима је зато највећа висина.

Зато изненада, у виру вечно прозирном,
сред тешког времена, може напаћено око
да види коњаника модрог. Јаше дубоко.

Тачно пре шест година, на истом овом месту, говорећи о Стевану Раичковићу, тадашњем добитнику Жичке хрисовуље, поставио сам питање: шта је то песник? И: ко је песник? Било је то у оном чудном времену после бомбардовања, после узлета анђела — али не ових са жичких фресака — који су се на небо дигли да би српском народу одозго милосрдно, огњем и челиком, утерали памет у главу. И било је логично да се таква и слична питања о песничком позиву постављају у народу са чијим је опстанком — није претерано рећи — повезана поезија и који је, у свом милосрђу, увек налазио места за песнике.

Шест година касније не осећам да бих могао поставити исто питање. Као да је прошло шест векова. Милосрдних анђела више нема, односно боље је рећи да су сишли на земљу, ставили кравате и узели лаптопове у руке, али чини се да нема ни песника.

Песници наравно, постоје, али као да све више ишчезава простор из кога песници могу говорити и простор у коме песници могу говорити. Лебде у празном простору, празан простор празним очима их гледа.

Природан простор песника је маргина. На њој се нису увек најбоље осећали, али одатле су најбоље могли да читају готово неразумљив текст овог света. Могао је тај свет и да их не признаје, и да их прогони, и да их трпа у логоре, и да их тера да просјаче, али они су на маргини били слободни. И знао је свет да њихово певање са маргине даје смисао животу главног текста.

Кратко речено: постојао је однос песника и света, или, прецизније, песника и друштва, однос не баш увек пријатан, али је у њему долазило до испуњења смисла песничког позива.

Савремено доба, којим се завршио други и отпочео трећи миленијум после Христа, и коме се надевају различита ужа и шира имена (нови светски поредак, глобализација, транзиција, увођење демократије, постмодерна…), као да песнике ослобађа од свих облика тираније којима су били изложени на маргини — и идеолошких и социјалних. Даје им апсолутну слободу, и неприметно укида смисао. Па онда поставља своје питање: чему служе песници? И даје одговор, примерен својим циљевима: ничему.

За утеху, та ситуација је глобална, и не односи се само на песнике, али невоља је што је данас глобално — конкретно глобално, и што својим нежним прстима куцка и на прозоре оних који би га радије преспавали.

Односи се, дакле, ова прича и на српске песнике. И они ће постојати, а простор око њих ће све више ишчезавати. На површини, све то изгледа комично, а у дубини је драматично и по последицама несагледиво. Неки нови Нушић, транзицијски, кад би га могло бити, написао би, на основу једног новинског текста, садржајну комедију по следећој идеји: ако плати порез на своје постојање, песник може да постоји без проблема и да пева до миле воље на тржишту које ће — је ли, а ко би други — како треба валоризовати његова постигнућа.

Тржиште је, дакле, простор за вредновање свих креативних подухвата човекових, па и уметничких. Тржиште је судија који ће најслободније и најобјективније проценити ко треба а ко не треба да ствара и да живи пуним животом.

А шта је, у ствари, тржиште? Празан и неодговоран простор. Шта је његова објективност? Оно што обликују силе и људи који кретања на тржишту каналишу у своју корист. Шта је његова слобода? Могућност да на њему успева, и велики профит доноси, и оно што непосредно уништава људе, односно могућност да се кроз форму слободе уведу лукави облици ропства. Каква је његова стимулативност? У понечему корисна за  развој човекових способности, али најчешће подстицајна за обликовање нечега што не води никуда осим у краткотрајна задовољства после којих остаје празнина у души, да би се она брже боље затрпала изазовима нових задовољстава, и тако у круг. Како оно доприноси богаћењу човека? Тако што појединце материјално обогати, али и њих и све остале који само жуде за материјалним богатством уведе у трку за „мирисом“ робе, што можда није напорније али је свакако бесмисленије од тумарања наших предака по прашумама и прамочварама прапостојбине Земље у потрази за мирисом хране.

Тржите мора да „испразни“ суштину производа, да његова својства обликује тако да буде тржишно успешан. Зато поезија нема шанси на тржишту (које је, у ствари, читав савремени тзв. развијени свет). Нити је оно жели. Зато сви аутентични производи културе не успевају на тржишту, осим ако немају медијска својства која их могу уклопити у „културу“ тржишта. Зато промотери тржишта, који лако могу да направе успешну робу од било чега, немају интереса да то учине са поезијом и сличним производима духа.

Тржиште, такође, жели празним човека, да би, такав, био способан да безрезервно прихвати чари потрошње.

У тој општој празнини ишчезавају песници. Што су свеснији себе, то им се више чини да су непотребни. А да ли је тако?

У историји људског рода смењивале су се епохе трговаца и епохе песника — ова појма не употребљавам у буквалном, већ у метафоричном и најопштијем значењу. Песници отварају капије смисла, да би их трговци украшавали ђинђувама и користили за своје послове. Сада је у току епоха трговаца.

Жички духовни сабор и слични подухвати свесних људи служе томе да се сачува — макар у души, до преображења — време песника, оних буквалних, по позиву, као што су добитници Жичке хрисовуље, али и оних општих, метафоричних, све до оног из чијег је ока кануо манастир Жича на земљу на којој (по)стојимо.

ПЕСНИЦИ У ЖИЧИ, НБ Стефан Првовенчани, Краљево, 2011.

М. Максимовић, ПОЕЗИЈА И ГЛАД

Може ли гладан човек да се занима за поезију?

Овакво питање често искрсне у разговорима о недостатку интересовања за поезију. Дај, бре, ти мени да имам шта да једем и пијем, па ћу онда да се занимам за твоју поезију. И? Наједе се, и напије се, па дрема уз телевизију, поезија му не пада на памет.

Глад отписујемо као разлог незаинтересованости за поезију.

Добро, али човек, осим што мора да једе и пије, мора да задовољи и неке друге материјалне и духовне потребе, не може да купи књигу песама док не купи ово и оно. И? Човек купи ово и оно, остане му пара па он купи дуго ово и оно, књигу не купи, нити оде у библиотеку да је позајми.

Недостатак новца није разлог неинтересовања за поезију.

Сви имају жељу за храном, да утоле глад. Сви имају жељу за овим и оним, да задовље неку стварну или рекламом сугерисану потребу. Мало их има жељу за поезијом, јер она не задовољава ни ову ни ону потребу.

Зашто је тако? Треба ли људе образовати да науче које им жеље може да здовољи поезија?

Не треба. Поезија не задовољава ни ове ни оне жеље. Она је жеља. Жеља живота да не буде само пуки живот.

Мирослав Максимовић – Скривени посао (есеји, издавач Народна библиотека „ Стефан Првовенчани“, Краљево, 2014.)

Мирослав Максимовић – ПОЕЗИА И ЕПОХА

Пробудите се једног јутра, и установите да нема поезије. Нема песничких књига у библиотекама и књижарама, нема песама у часописима и новинама, нема их ни на интернету, нико не пише песме, нико их не рецитује. Нема поезије. И?

У рукописној заоставштини Душана Радовића налази се сјајна поетска минијатура о апсурду постојања:

Претпоставимо да нема траве…
И шта се дешава?
Ништа нема траве.

Може ли да се деси да не буде поезије? И да то нико не примети.

У савременим цивилизованом човечанству (то је, у ствари, мањи, западни део човечанства, али пошто је његов утицај јак и доминантан, могуће је ово уопштавање) чиле или су ишчилеле многе традиционалне хуманистичке компоненте друштва. Мења се породица, мењају се жене и мушкарци, и њихов однос, мења се начин одрастања деце. Међуљудску солидарност замењује безлична толеранција. Стару школу, која је стварала образоване људе, замењује нова, која ствара употребљиве раднике. Филозофе замењују експрти чија улога није да промишљају свет него да разрађују и потврђују већ утврђене поставке о свету. И тако даље.

Тако и поезију могу да замене креативне рекламе. Онакве какве је, својеверемено, писао Душан Радовић. Уместо да се, у самоћи читања песме, суочавамо сами са собом и са светом, читаћемо међу тезгама са робом и међу спамовима у интернет продаји – брзо, да не губимо драгоцено време.

То би била прилика и за песнике, када их већ нема да се преквалификују. Душан Радовић је, пишући рекламе, решавао креативне песничке проблеме, као прави модерни песник. Неки будући непостојећи песник не би то радио, он би се родио као нешто друго. Замислите следећу вест у новниској рубрици „Занимљивости“: петнаестогодишњи Артур Рембо саставио генијалну рекламу за пиво „Gueuze“, седећи, у „Зеленој крчми“, у Шарлероа, уз крглу, чија пена лака беше позлаћена сунцем што се гаси. Не би више било жалби песника на свој лош социјални положај, ови нови би били добро плаћени и тражена бранша.

Већ неколико година, повремено, у текстовима и интервјуима, изјављујем да поезија више не постоји. Затим тој аподиктичној формулацији додам објашњење: поезија више не постоји у друштвеном окружењу како је некад постојала. Ситуација се потпуно променила.

Притом, није реч о променама у поезији. Као и у свакој уметности, и у њој су промене део стваралачког процеса. Променио се глобални амбијент културе. Такозвана глобализација, и експанзија економског неолиберализма, донела је или променила три момента који непосредно утичу на тај амбијент: бољи живот као економска категорија (да људи не би приметили шта с њиховим животом суштински бива), истицање слободне индивуде (да би се друштво атомиизирало на себичне појединце који могу да раде шта хоће, а онемогућени су као друштво да раде ишта изван постављених правила), начело великих бројева (да би трговина доносила што већи профит на што већем простору).

Све то као да исисава ваздух из друштвеног простора у коме је поезија дисала.

У perpetuum mobile стицања и трошења, у све бржој трци за бољим животом, нема ни времена ни места за такве ствари као што је поезија. За њу је било места у квалитетном животу, који је више културна него економска категорија, подразумевао је и духовне вредности које се не продају и купују, подразумевао је човека као вредност по себи а не човека као вредност на тржишту радне снаге и човека – могућег купца. Такав квалитетан живот се више ни не помиње – прегазила га горепоменута, бесконачна трка.

Слободни појединци могу да раде шта год хоће, али само у оквиру невидљивих правила тржишне игре (иза које стоји веома видљива и чврста социјална структура). Све оно што стварно ставља пред очи питање о смислу свега, па и те игре – а поезија то чини самим својим постојањем – не постоји.

Поезија је парфем: мала количина, а много јаког мириса. Зато у великим бројевима производње и продаје није никад ни била, нити може бити. И то непостојање јој дође као предност пред неким другим врстама уметности: бар нико нема намере да јој вредност мери висином профита који доноси, као што се увелико чини са филмом.

Живимо, дакле, у епохи која нема ништа против поезије, али не зато што је она, епоха, отворила човечанству бескрајне духовне видике, него зато што им је окренула леђа, као да не постоје.

Својевремено сам водио полемику са економистом Бошком Мијатовићем о ситуацији поезије у данашњем (неолибералном) свету слободног тржишта. Углавном се нисмо разумевали. Бошко није могао да схвати како неко не разуме шта је тржиште, ефикасност и слобода на њему, а ја нисам мога да схватим како неко не разуме дубинске промене које се одвијају под заставом слободног тржишта, и нестајање слободе под паролом слободе.

Исто тако је могуће да данашње време уопште не разуме у чему је смисао поезије и да га уопште не интересује да ли поезија има смисла. Поезије нема? Па, шта? Ништа. Нема поезије.

Мирослав Максимовић – Скривени посао – есеји

Мирослав Максимовић – ПОЕЗИЈА И ПИЈАЦА

Без маркетинга данас нема живота. То свако зна. Вест је допрла, чак, до ушију песника.

До сада се мислило да је главни проблем: како написати књигу. Понекад је (мали) проблем био и: како и где објавтити књигу. Сада се, међутим, испоставља да то и нису неки нарочити проблеми, много је важније како направити маркетинг за ту књигу. На маркетинг се мора мислити и док се пише, поготово кад се бира наслов за књигу: не може се од било чега правити успешан производ. Ако се песник потруди и напише књигу поштујући захтеве маркетинга, онда ће и маркетингу бити лакше да од њега направи значајну појаву без које се не може ни на државним ни на приватним свечаностима, а ни у алејама заслужних на новим гробљима.

Зашто онда наслов овог текста није: поезија и маркетинг? Откуд је дошла пијаца? Из старих времена, када се говорило: „изнеси то на пијацу“, јер текст хоће нешто да каже о ситној али битној разлици између тог старовремског савета песникових бака и тетака и савета савремених експерата: „изађи на тржиште“! Разлика се зове: маркетинг. И баке и тетку и експерти хоће да прекину песничке тлапње и нађу им праву меру, али на различите начине. Баке и тетке су сматрале да је довољно да се песник богато ожени и тако престане да друкује стихове од којих се не може живети, а експерти нису толико сурови, они поштују слободу људи да раде шта хоће, али додају да то затим мора да се изнесе на тржиште, које ће брзо и ефикасно рећи колико ствар вреди. Зато њихов савет није женидба него – маркетинг. Баке су знале да ће њихов унук-стихотворац узалуд са тезге викати: „Праве футошке строфе!“, а експерти мисле да се уз прави маркетинг, и строфе могу продавати као прави футошки купус, као што се и прави футошки купус може, уз прави маркетинг, продавати у свим сезонама, а не само ујесен.

Дакле, и пред песнике је чучнуо маркетинг, спреман да ђипи на ноге лагане и протрчи са њиховим стиховима међу тезгама слободног тржишта. А песници се некако нећкају, нит се жене, нити маркетингују, као да им је драже да буду сиромашни унуци-стихотворци, или као се то данас лепо каже: губитници.

Зашто је то тако? Зашто поезија неће или не може да постане активни део модерног тржишног света који је, кажу, рај за вредне и способне? Не припада, ваљда, поезија, као елитна уметност, соју лењих и непособних који су осуђени или на одумирање или на најамништво у служби тржишно способних?

Маркетинг је скуп операција којима се истражи тржиште, одреди шта ће се производити, дефинишу карактеристике производа, рекламно припреми његово појављивање на тржишту и затим прати и поспешује продаја. Како би то изгледало са поезијом? Прво би се одредила тема/наслов књиге. (Рецимо: Гола жена. Препознатљиво и увек пролази. Али, пошто је тржиште засићено голотињом, мора се наћи нов угао: Гола жена у трамвају.) Па би се разрадили детаљи/наслови песама („Дојка у прозору трамваја“…). Па би се одредио начин писања. (Разумљиво, са доста шкакљивости – „Јако га је стискала/На седишту врискала“ – блиско маси потрошача, али из висине, да се диве, па зато и понеко песничко узнесење, да се види разлика од Гранд параде – „Прошла си у трамвају живота/Твоја дојка се беласа у београдском бескрају“…). Експерти ће сугерисати или сами убацити у песников текст пожељне измене. Док би се књига штампала лепиле би се рекламне плакате, дизали билборди, вртеле ТВ рекламе. Уз књигу би се продавао пратећи асортиман: налепнице, привесци, фигурице голе жене…Песник би давао интервју попут „Шта на то каже ваша жена?“ у лаким новинама и телевизијама, или „Голотиња и урбаност?“ у озбиљним новинама и телевизијама. Ако би књига успела, одмах би се писао сценарио за ТВ серију. То би, наравно, радили експерти, а песника би затворили у собу да напише наредну књигу по истим правилима. И тако докле год успева, годину, две, три, а онда се узима следећи песник, непотрошен, и од њега се прави звезда тржишта.

Ето, дакле, начина да се песник уклопи у модерну тржишну културу: да се ожени маркетингом. И да слуша маркетинг. Па ће бити и пара и славе, што песници воле и кад се праве да не воле.

Која је разлика између бакиног рецепта и рецепта тржишта? Бакин мотив је љубав са коришћу, а мотив тржишта је корист без љубави. Од богате удаваче, песник се може развести, а од макетнига нема развода (за утеху, врло брзо ће он оставити песника). Богату удавачу песник може да погледа у очи и да каже: „Шта хоћеш, бре, жено!“ Маркетинг нема очи већ јаке рефлекторе којима осветљава пут на тржиште. Па нема ни коме да се упути питање: „Шта хоћеш, бре, маркетинже?“ Осим евентуално експерту, који ће из трка, док јури ка успеху, добацити одговор: „Проценат!“

Као да је песенику боље било са богатом удавачом него са маркетингом? Како год се окрене, песник је увек на губитку. Изгледа да сви, осим њега, мисле да поезија има сисла само ако се преко ње може доћи до пара.

Тако изгледа. Али стварност је друкчија. Нема брижних бака и тетака, сада су сирмоашне пензионерке, нема богатих удавача, сад су спонзоруше, а маркетинг није лд да се замајава са поезијом кад има много згоднијих производа за зарађивање. Песнику остаје оно што је увек имао: слобода самоће. Сам лута пијацом, слуша како продавци извикују футошки купус, и гледа како улицом поред пијаце пролази трамвај са голом женом око које севају блицеви и експерти. Та самоће је смисао који га повезује са другима: и баке, и богате удаваче, и експерти суоче се, кад-тад, са својом људском самоћом.

Мирослав Максимовић – Скривени посао  (есеји, издавач:  Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево)

Мирослав Максимовић – ПОЕЗИЈА И БОЕМИЈА

Нема више боемије. Ни песничке, ни било какве друге. Зашто? Па, принцип боемије је – живети. У животу какав је. А принцип транзиције је – преживети. Јурити за животом. Са надом да ће се једног дана негде стићи. У међувремену се не живи.
Шта је, у ствар, била боемија?

Спољни знаци су јој били: пиће, кафане, скандали, упечатљиви јавним гестови, сусрети с полицијом, затвори…Међутим, то су били само реквизити. У суштини, боемија је била побуна против задатих духовних и социјалних околности живота. Али не побуна на насилан начин револуције, већ само непристајање на фиоке у које нас живот гура да би нам омогућио опстанак и осигурање егзистенције. Тражење простора слободе.

Ту су се боемија и поезија додиривале. Није случајно појам боема изједначаван са појом песника. И поезија је тражење простора слободе, и зато су се песме песника који се, по спољним знацима, не би могли сврстати међу боеме налазиле у антологијама боемске поезије.

Најважна институција боемије је – кафана. Која је била и веома важна друштвена институција. Све оно што се није могло наћи у другим институцијама друштва и чега тамо није било – налазило се у кафани. Кафана је била место за слободу, социјалну равноправност, људску комуникацију. Потпуно је логично да у транзиционом добу таква институција изумире. Кафана више готово да нема, надиру кафићи, специјализовани ресторани, затворени клубови. Нема места где би се људи могли зближити. У Београду – чија се историја не може написати без прича о кафанама и боемији – нема ни једног ни другог. Умиру последње преостале кафане, годинама је Јаша Гробаров више био споменик боемије него активни боем.

Све то је лако уочљиви симптом правца куда, као род, идемо (транзиција је само термин одабран за један сегмент тог кретања). Формално, слободе су све веће, а у суштини тоталитаризам је све јачи. Појединац је успешан ако је у функцији невидљивог бога тржишта, а ако није – онда је губитник, без икакве могућности за боемску побуну.

Нема боемије. Нема кафана. Остала је, у празном простору, поезија.

Мирослав Максимовић – Скривени посао (есеји, издавач Народна библиотека „ Стефан Првовенчани“, Краљево, 2014.)