На небу, ко лед зеленом
Жалосне зоре пролећне.
Зове ли милог гласа звон?
Ил у даљини звоно гасне?
На небу — предзвездана сен,
У срцу — вечерња сладост.
Шта ли је то, ноћ или дан?
Шта ли је то, туга ил радост?
Да ли тихе очи твоје,
Да ли тихе звезде чекам?
У мом срцу — љубав — шта је?
Ил молитва то је — не знам.
1909.
Димитриј Мерешковски
Препевао: Александар Мирковић
Смркава се. У граду страном
Једно према другом седимо,
И у хладном сумраку ноћном,
Обоје патимо и ћутимо.
Схватили смо обоје давно,
Да је реч немоћна и мртва:
Када је сирото срце пуно,
Слова су само залудна жртва.
И нико никога не криви:
Ко гордост не може да свлада,
Тај ће вечно сам да живи,
Ко воли, — роб нек’ буде свагда.
У тежњи блаженству што мами,
Одвлаче мучни дани срећу,
Сви смо — сами, увек — сами:
Сам поживех, сам умрећу.
У стаклу бледог окна чучи
Вечерња светлост и дрема. —
Да волимо само смрт нас учи
Све оно, чему повратка нема.
1892.
Димитриј Мерешковски
Препевао: Александар Мирковић
И поново, ко првог дана стварања,
Плаветнила небеска тиха
Ко да у свету нема страдања,
Ко да у срцу нема греха.
Не треба ми љубави и славе:
У ћутању јутарње пољане
Дишу, о како дишу траве…
Ни прошле ни будуће дане
Нећу питати и бројити.
Дивно је поново осетити
Каква је срећа – не мислити
Какво блаженство – не желети!
Димитрије Мерешковски – Песме
Препевао: Александар Мирковић
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 