Митрополит Антоније Блум, МОЛИТВА – ЛИЧНИ ОДНОС СА БОГОМ

Молитва за мене означава лични однос. Нисам био верник, а онда сам изнандно открио Бога и Он је магновено искрсао преда мном као највише вредност и целокупан смисао живота, али истовремено и као Личност. Мислим да молитва не значи ништа за онога ко нема коме да се моли.

Не можете молитви научити човека који не поседује осећање Живога Бога. Можете да га научите да се у потпуности понаша онако како би се понашао када би веровао, али то неће бити живи кретање какво представља истинска молитва.

Зато бих, у виду увода у ове беседе о молитви, управо хтео да пренесем своју убеђеност у личну стварност таквог Бога са Којим могу да буду успостављени лични односи. Затим ћу замолити читаоца да се према Богу односи као према живој личности, као према суседу, и да ово своје знање исказује у истим оним категоријама у којима исказује своје односе са братом или пријатељем. Мислим да је ово најважније.

Један од разлога што се молитва, заједничка или лична, чини толико мртвом или толико формалном, лежи у томе што из молитве исувише често одсуствује чин богопоклоњења, који се савршава у срцу које општи са Богом. Свако исказивање, у речима или делима, може да послужи као помоћно средство, али је све ово само израз оног главно, управо дубинског општења без речи.

Из искуства међуљудски односа, сви знамо да су љубав и пријатељство дубоки тек онда када једни са другима можемо да ћутимо. Ако нам је неопходно да говоримо како бисмо одржали општење, са уверењем и жаљењем морамо да признамо да су наши међусобни односи још увек површни.

Зато, желимо ли да се молитвено клањамо Богу, онда, пре свега, морамо да научимо да осећамо радост у ћутљивом пребивању са Богом. То је лакше него што у почетку може да се учини; за ово је потребно нешто времена и поверења и решености да се почне.

Једном је Кире из Арса, француски светац са почетка деветнаестог века, упитао једног старог сељака шта он то чини, док сатима седи у цркви и за то време се, по свој прилици, чак и не моли. Сељак му је одговорио: „Ја гледам Њега, Он гледа мене, и добро нам је заједно“. Овај човек је научио да разговара са Богом, а да притом тишину блискости не нарушава речима.

Ако ово научимо, онда ћемо моћи да упражњавамо било који облик молитве. Ако, пак, хоћемо да молитва буде садржана само у речима које користимо, безнадежно ћемо се од њих уморити, зато што ће без дубине ћутања све ове речи бити површне и досадне.

О, како само надахњујуће могу да буду речи када иза њих стоји ћутање, када су испуњене духом истинитим: Господ, отоври уста моја, и она ће казивати хвалу Твоју )Пс. 51,15)!

митрополит Антоније Блум, МОЛИТВА – ЖИВОТ СА БОГОМ (стр. 31-32) Светигора, Цетиње, 2014.
Приредио: Матеј Арсенијевић

Митрополит Антоније Блум, СВЕ ТРЕБА ГЛЕДАТИ ИЛИ ОЧИМА УМЕТНИКА ИЛИ СВЕЦА – ДРУГОГ ИЗЛАЗА НЕМА

Бог је створио овај свет. За Њега све што представља предмет нашег научног
истраживања на известан начин представља Бого-словље, односно познање Бога; читаво стваралаштво је неко заједничарење с божанственим стваралаштвом. Ми немамо права да не знамо којим путевима иде човечанство, зато што је хришћанска вера, библијско предање у целини – једино предање на свету које озбиљно схвата историју и које материјални свет схвата толико озбиљно да ми верујемо у васкрсење мртвих, у васкрсење плоти, а не само у вечност душе која не умире. И мислим да треба дубоко и танано да знамо и познајемо све оно што чини интелектуалну, психолошку, историјску и социјалну мисао човечанства. Не зато што је Јеванђеље нека политичка или друштвена или естетска доктрина, него зато што нема ниједне области на коју Божанска благодат не би бацила зрак светлости преображавајући оно што је способно на вечни живот и бришући оно чему нема места у Царству Божијем. И наше је да имамо дубље поимање света него сам свет.

*****

Човек мора себе да развије што год може богатије у сваком погледу: и интелект, и срце, и цело своје биће, како би био што богатија личност. То није обавезно да би он био хришћанин, али да би као хришћанин дао свој допринос животу, рећи ћу: да, обавезно је. Нашим младим свештеницима у Лондону увек говорим: „Изабери – или ћеш бити незналица и светац, или добро образован човек; а док не постанеш светац, молим те, буди образован човек зато што ће испасти да на питања на која човек има право да добије одговор не одговараш ни по светости ни по образовању.” Рецимо, када просечно образовани парохијанин каже: „Читао сам књигу тог и тог писца. Шта да мислим о њему?” – а ви никада нисте ни чули за њега док сви око вас одавно причају о томе – шта ће тај човек да помисли? Шта ће добити од вас? Ако бисте се тим питањем обратили св. Серафиму Саровском, који наравно, не би читао Тејара де Шардена, он би вам свеједно оговорио на питање, али из другог извора, а од необразованости нема никакве користи. Ја нисам нешто нарочито световно образован, али искуство показује да понекад оно мало што знам омогућава приступ људима којима је овај приступ потребан; а кад би човек рекао: не знам, никад нисам чуо – људи би једноставно отишли.

Мислим да се ово односи и на мирјанина. У најкраћем року треба да одлучи – или да постане светац или образован човек. А кад постане светац, може да заборави на образовање, али се пре тога не може тек тако рећи: образовање ништа не вреди.

*****

Све што видимо на земљи јесте Божија творевина. Све што постоји изашло је из руке Божије, и кад не бисмо били слепи, видели бисмо не само густу, непрозирну форму, већ и нешто друго. Има једна изузетна проповед на Божић митрополита Филарета Московског где он каже да бисмо ми, када бисмо само умели да гледамо онда бисмо на свакој ствари, на сваком човеку, на свему видели сјај благодати, а ми то не видимо, зато што смо сами слепи, а не зато што то не постоји. Али с друге стране, живимо у палом свету, унакаженом, где је све двосмислено. Свака ствар може бити откровење или обмана.

Лепота може да буде откровење и може да постане кумир, обмана. Љубав може да буде откровење и може да постане кумир или обмана. Чак и такви појмови као што су правда и истина могу да буду откровење и обрнуто – да замрзну саму ствар коју желе да изразе. Зато све треба гледати или очима уметника или Свеца: другог излаза нема.

Овде се поставља питање уметниковог надахнућа и његових моралних квалитета. С тачке гледишта Бога може се видети сјај благодати – и ужас греха.

С уметникове тачке гледишта може се видети и једно и друго, али уметник не може да прави ову разлику зато што то није његова улога, – иначе ће говорити о греху тамо где треба говорити о ужасу, или о светости тамо где треба говорити о лепоти. То су два различита призвања, која, као и све у животу, под руководством благодати могу бити благодатна; у противном случају могу бити и другачија.

*****

Што се тиче тога да ли човек треба или не треба да се бави стваралаштвом, мислим да се не могу одредити правила. Мислим да Бог сваког од нас води на одређени начин. Ако се ради о изражавању сопствене суштине – узмите на пример, човека као што је Јован Дамаскин. Он је отишао у манастир, а био је талентован песник, талентован музичар. Његов игуман је сматрао да су то глупости и распоредио га је на тежак, прљав посао. У једном тренутку умро је Јованов близак пријатељ и он је, без обзира на све забране, излио у њима сву тугу, сву патњу у осам тропара које данас појемо на сахрани. И кад је игуман то видео и чуо рекао је: „Погрешио сам! Настави да пишеш стихове…”

Ево човека који аскетски, по послушању није смео да ствара – али то је избило из њега зато што је то била нека његова суштина. Знам један случај кад је духовник забранио човеку да се литерарно изражава и човек се потпуно сломио, зато што није имао други начин изражавања… Има људи који себе молитвено могу да изразе до краја, има људи који из молитве црпу подстицај да се изразе некако другачије.

*****

Једно од карактеристичних својстава истинског, здравог духовног живота јесте трезвеност. Знамо шта трезвеност значи и на обичном руском језику у поређењу с опијеношћу, с нетрезвеношћу. Човек може да се опије на различите начине, не само вином: све што нас толико занима да више не можемо да се сетимо ни Бога, ни себе, ни основних животних вредности представља такву опијеност. Ово нема никакве везе с оним што бих назвао надахнућем – надахнућем научника, уметника, којем је од Бога дато да иза спољашње форме види оно што га окружује, неку дубоку суштину коју извлачи, изражава звуцима, линијама и бојама и чини је доступном људима око себе који то не виде. Али када заборављамо управо на овај смисао који оне откривају и чинимо предметом насладе оно што треба да буде предмет созерцања – губимо трезвеност. У црквеном животу се ова појава дешава тако често и тако разорно, кад људи у храм долазе ради појања, ради оних емоција које изазива склад или тајанственост богослужења, кад више није Бог у центру свега, већ доживљај који представља плод Његовог присуства. Основна црта православне побожности, православне духовности јесте трезвеност, која све вредности, сав смисао преноси од себе на Бога.

---

Митрополит Антоније Блум, ДАНАШЊИ ЧОВЕК ПРЕД БОГОМ, (одломак, стр. 194-198) Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке, 2018. Нови Сад

Антоније Блум, ВЕРА У ЧОВЕКА

Друга прича је исто тако потресна: сусрет између Христа и апостола Петра након што Га се овај три пута одрекао због страха, уплавшивши се. Христос га не пита: „Да ли ти је жао због онога што си учинио?“ Он му каже: „Да ли Ме волиш?“ И Петар искрено одговара: „Да, Господе! Волим Те!“ Међутим, Христос му три пута поставља исто питање. И одједном, спознавши значај ова три питања, схватајући да је сва очигледност против њега, Петар говори: „Ти све знаш, Господе; Ти знаш да Те волим!“ И Христос га поново прима ме“, међу Своје ученике.

Зар ми умемо овако да поступамо? Зар умемо да поверујемо у то да човек који је према нама рђаво поступио има право да каже: „Да, волим те! Нисам иамо довољно храбрости, нисам имао довољно дубине, нисам имао довољно снаге духа, али те ипак волим“, – и све је могуће.

Кад бисмо умели тако да се односимо једни према другима! Кад бисмо само умели да поверујемо једни у друге, да не будемо заслепљени ни људским грешкама, ни њиховим поступцима; да нас не заглуше њихове речи, већ да се ћутке загледамо у људску душу и да видимо у њој потенцијалну човечност, потенцијалну људску величину и да у складу с тим понудимо човеку нови живот, да му понудимо наше поверење – и да га позовемо да живи у пуној мери свог људског достојанства! Кад бисмо могли једни према другима тако да се односимо, све би било могуће међу људима… и за човечанство би наступио нови живот.

Митрополит Антоније Блум, ДАНАШЊИ ЧОВЕК ПРЕД БОГОМ, Беогард, 2008.
Превела: Марина Тодић

Антоније Блум, ЧЕМУ НИЈЕ ПОСТАО ЗАЈЕДНИЧАР ТО НИЈЕ СПАСИО

Постоји још нешто друго. То је моје гледиште, ја вам га излажем како умем; само могу да кажем да ме људи који су потпуно православни, а с којима сам о томе разговарао, нису осудили за јерес и нису одбијали да опште са мном, али је ово без обзира на то несвакидашњи, необичан приступ. Чини ми се да се може рећи да је ради тога да би умро нашом смрћу односно смрћу, која има значаја за нас, која за нас може да има реалне, битне последице, Христос морао да постане заједничар у једином узроку смрти – у одвајању од Бога. Не може се умрети ако се не изгуби Бог и Спаситељев вапај: Боже Мој, Боже Мој, зашто си Ме оставио? (Мк. 15, 34) јесте вапај савршеног Човека Који је слободно, из љубави, постао заједничар у основној трагедији човека: у његовој одвојености од Бога, у томе што је изгубио Бога. Међутим, ако се то прихвати, мислим да се може рећи да је Христос искусио без-боштво (не говорим о идеолошкој безбожности, већ о њеној реалности), богоостављеност, као што ниједан атеиста на свету није искусио и да нема ниједног човека – ни атеисте, ни верника, који је у овом смислу изван Христовог искуства, мислим да Христос обухвата и верника и атеисту, премда је, разуме се, идеолошки атеиста или човек о којем апостол Павле каже: Њихов бог је стомак (Филипљ. 3, 19) – безбожан на потпуно другачији начин него Христос у том тренутку.

Он је изгубио Бога како би био сједињен с нама у јединственој, последњој трагедији човечанства. Како је Атанасије Велики говорио: чему није постао заједничар, то није спасао… Он нас не би спасао од смрти да није постао заједничар у њој. Не би могао просто да постане заједничар смрти умревши добровољно, зато што Га то не би учинило заједничарем у ономе што представља трагедију човечанства, односно у губитку Бога због којег људи умиру. И у овом смислу сам дубоко уверен (сад причам теоријски, не говорим о конкретном атеисти или о наказности онога што се дешава) у то да Христос управо држи у Себи све и да зато што је тајна спасења за нас много тајанственија, зато што нам је мање схватљива од представе: ево, веруј, живи праведно, веруј у Христа и спашћеш се; да постоји тема атеисте и тема безбоштва, која се разрешава у Христу, а не ван Христа. Не знам да ли вас ужасава такав приступ, али до тога сам дошао постепено, захваљујући веома јаким осећањима – онолико колико могу да осећам…

Питање: Можемо ли да схватимо да мислите да је у тренутку кад је Христос доживљавао ову потпуну богоостављеност Он доживљавао људску природу у највећој мери?

Не, не бих тако рекао, зато што човек, каквим га је Бог замислио и створио, није био одвојен од Њега. Одвојеност је плод наше огреховљености. Међутим, Христос не ступа у област нашег греха, односно, Он не постаје заједничар у греху, већ у његовим последицама. Чини ми се да је Христос, с једне стране, изабрао апсолутну солидарност (ако се може употребити овакав небогословски термин) с човеком и да је требало да заједно с целим човечанством искуси богоостављеност и губитак Бога и да од тога умре; и с друге стране, људско друштво Га је избацило зато што је изабрао бескомпромисну солидарност с Богом и Он је морао да умре изван зидина, односно изван људског града, на Голготи. И у овом правцу налазимо, можда слику, реализацију онога о чему је говорио Јов: „Где је Онај Ко ће стати између мене и Судије мог, ставити руку Своју на Његово раме и на моје раме? Где је Онај ко ће стати управо у средину, у срж трагедије која дели Бога и човека?” (в. Јов 9, 33). И Бог Логос ступа у ову срж у сваком смислу, плотски и душевно, и у Себе, унутар Себе спаја распру и помирење. Он је до краја човек – Он је до краја Бог; и оно што се дешава између Бога и човека као појава између две личности у Њему је усредсређено у једној Личности, и у једној Личности се овај проблем разрешава. Међутим, историјски, односно физички он се разрешава одбацивањем од стране људског друштва и богоостављеношћу. И ја имам наду која надахњује – наду да се може осмислити – не кажем: атеизам у свим својим елементима, али, да, постоје некаква трагања која треба чинити. А да не говорим о томе да много тога у атеизму није рођено негирањем Бога какав Он јесте, већ Бога каквим Га ми замишљамо. Ако се узме историја хришћанског света, човек може да се окрене и да оде. Ми смо тако често – и у историји наше домовине, и на Западу замишљали Бога у таквом облику да се може рећи: не могу да сматрам да је у Њему мој идеал... А Бога Којег се треба плашити, пред Којим треба бити сервилан, – не хвала Богу, човек се не слаже да прихвати, зато што Бог инепристаје да се људи према Њему тако односе; Бог не може да нас прими као робове.

митрополит Антоније Блум, ДАНАШЊИ ЧОВЕК ПРЕД БОГОМ, Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке, 2018.