Током већег дела живота мој главни посао је био исписивање знакова на папиру, дакле, учествовао сам у области људске активности која се назива књижевност и уметност. Самим тим, посматрајући XX век, био сам склон да посебну пажњу придајем томе што се изражава у поезији, музици, позоришту и сликарству разних земаља. То је значило да је моја перспектива била другачија од перспективa теолога, филозофа или научника и да је на моје мишљење утицала слика сталних промена, како материјала уметничких дела тако и изражајних форми.
Питам се, како бих дефинисао мој век, шта сматрам његовом најкарактеристичнијом одликом. Шта треба да значе ратови, масовни злочини, фантастичан технички напредак или невероватан демографски прираштај. Све ове чињенице за мене су знак нечегашто се дешава на дубљем нивоу, односно, у људском уму. Коначно, такозвани велики историјски догађаји почињу у људским главама, а то се односи и на прогресивне преврате у технологији. Рекао бих да је најважнија слика човека она коју он сaм ствара у датом периоду, јер га она подстиче на извесна дела, уздржава од других. Покушавајући да одговоримо како се та слика мења, морамо да обратимо пажњу на дела људске маште, тј. на књижевност и уметност.
*******
Бирајући књижевност и уметност за водича, назвао бих XX век веком ерозије хришћанства. С обзиром на то да је такозвана западна цивилизација настала у окриљу хришћанства и скоро се поистоветила с њим, то је чињеница од великог значаја, која треба да се тиче, не само људи који себе називају хришћанима, већ и њихових противника, који су спремни да превиде његове разне последице. Такве појаве, као религија, не могу бити мерене деценијама. Њихове плиме и осека подлежу много дужи циклусима. Без обзира, да ли то сматрамо лошим или добрим, недостатак извесне врсте верске маште чини да и свештенство и верници наилазе на тешкоће у одржавању своје вере. То се догађа зато што свако учествује у променама планетарних размера. Садржина маште мења се упркос нашој вољи. Људска машта је неизмерна и због тога слика човека који се јавља у људском уму зависи од места које човек одређује самоме себи. Пре Коперника Земља је била центар васионе, човек је заузимао главно место на Земљи. Научни поглед на свет, који се формирао током последња два-три века умањивао је човека и изједначавао га с другим живим организмима. Сaм живот претварао се у врсту безначајне плесни у несхватљивом мноштву галаксија. Овај поглед на свет сазрео је у XIX веку и можемо се запитати зашто тако касно; само у нашем веку задесила нас је криза, која се састоји у томе, што нам је тешко да помиримо верске представе с научним појмовима. Одговор може бити трајност традиционалних веровања тамо, где она налазе подршку у друштвеним структурама, зато су протеклог века [XIX] само малобројни појединци били свесни овог прелома. Испоставило се да су дела Достојевског и Фридриха Ничеа пророчка и да потврда њихове дијагнозе припада нашем веку. Маларме је у поезији одредио правац за самодовољну уметност, уметност без трансценденције. XIX век је донео одвајање књижевности и уметности од хришћанства, мада је ова сепарација веома ретко била јасна.
Претпостављам да постоји људска природа, чак ако овај појам данас није радо виђен. Људска природа значи да постоји комплекс потреба и аспирација, својствених човеку. Изгледало је да место, одређено човеку у Библији, одговара основним његовим потребама. Створен по слици и прилици Бога, од свих живих створења он је најочигледније био изабран и обдарен влашћу над њима. Ипак, једино је у савезу и хармонији с Богом могао у потпуности да буде то што јесте. У тренутку кад се одвојио од Бога због свог греха и био прогнан из Раја, постао је биће које стално пати од недовољности постојања. Христос је остварио антропоцентричну визију Библије умирући на крсту као човек и обећавајући повратак истинској људскости пре Првородног греха. Књижевност и уметност XX века негирају саме основе хришћанства. Њихова садржина је стална жалба на живот, који је бол и недовољност, али уместо да одреде изузетно, централно место човеку, укључују га у ланац еволуције, виде у њему кретање делића атома и хемијских процеса, подвргавају га детерминизму гена, тако да његова посебност као људског бића ишчезава. Неочекивана последица тога изједначавања човека с другим створењима је осетљивост људи на патњу животиња, које је Декарт сматрао живим машинама, пошто је једино човек био тада обдарен бесмртном душом. У новој слици света нема Првородног греха који би био одговоран за кварење, како целе природе тако и човека. Нема ни Обећања. Сaм појам греха нестаје заједно с појмом посмртне казне или награде. Судећи по томе шта нам говоре савремена књижевност и уметност, овај научни поглед на свет улази у конфликт с потребама људске природе или, пак, како то дефинише биофизичар Жак Моно, са склоношћу људи да мисле у категоријама вредности која је, како сматра, кодирана у генима.
Песимистичка визија људског стања својствена је XX веку. Живот је лишен смисла и подвргнут разорној власти времена које га носи ка ништавилу. Свест јединке је неспособна да се уздигне изнад тог фактичког стања. Ипак, истовремено, свест постаје једино богатство људског бића и, како поезија, тако и сликарство, померају центар пажње са спољашњег света на начин, на који га свест перципира. Уметност престаје да буде то, што је била вековима, тј. mimesis јер, да бисмо подражавали, морамо бар да верујемо да то што видимо поседује објективно бивство, независно од наших перцепција. Ипак, ништа не доказује такво објективно постојање ствари, ако одбацујемо метафизику, утемељену у Богу. Уметност престаје да буде вешто подражавање и постаје, како је рекао Волас Стивенс, „чин ума”. Балон наших субјективних представа о стварности пуштен је слободно, јер је врпца која га повезује са стварношћу пресечена. Ова појава понавља се у разним периодима. Сваки пут, пак, испољава сличности, чак ако подлеже посебној динамици датог историјског тренутка. Немогућност заузимања става према хијерархијски уређеној истини о стварности има бар као једну од могућих последица беспомоћност човека према фантомима његовог ума.
*******
Историја наше врсте је низ свирепости и злочина, али никада вероватно досад није познавала толико свирепости као у XX веку, како кад је реч о квантитету, као и квалитету. Претходили су им дуге, назовимо их тако, припреме у земљама које примењују масовне геноциде, у Русији и у Немачкој. Нове идеолошке пароле, које су на почетку налазиле релативно мало присталица, у XX веку јавно су се окренуле против хришћанства. Књижевно дело великог значаја су Зли дуси Достојевског, прави кључ за догађаје нашега века, јер овај роман анализира умно стање антихришћанa тога времена. Главна порука атеиста је: „ако Бога нема, све је дозвољено”. Треба признати, сасвим логична порука. Њихова енергија, потпуно ослобођена стега етике, усмерена је ка прометејском циљу: срећи човечанства, што је требало да се изврши револуцијом која оправдава употребу сваког средства. Револуционарна група, коју је описао Достојевски, савршен је портрет партије, која је освојила власт у Русији 1917. године. Не треба да поричемо дужно поштовање тим, често простим, необразованим људима, али верним традицији, који су у руској револуцији видели дело Антихриста, јер атеизам је био у самој сржи револуционарне идеологије, а злочин и лаж признати су као дозвољена средства, услед чега су убијени милиони неполитичких људских бића. Што се тиче Немачке, не одређујући Ничеу улогу идеолога, не можемо ипак да потцењујемо његова антихришћанска дела, јер испољавају извесне одлике, касније назване тоталитарним. Неке заједничке одлике својствене су руској револуцији и револуцији националсоцијализма. Оне се заснивајуна одбацивању јудеохришћанског Бога, етике и саосећања. Циљ у оба случаја била је савршена држава, чије је установљавање оправдавало сваки злочин. Концентрациони логор био је институција коју су нацисти позајмили од Руса. Једнима и другима заједничко је било уверење да је непријатељ који заслужује једино уништење обухватао читаве категорије становништва, одређене класно или расно. Наравно, може се рећи да је појава државa чудовиштa имала другачије разлоге него што је корозија хришћанства мада је ова корозија могла да припреми терен. У Русији је прогањање хришћана бројно вишекратно премашило прогањање у античком Риму. У нацистичкој Немачкој случајеви смрти за веру, као Бонхефер,* (* Дитрих Бонхефер (Dietrich Bonhoffer, 1906–1945), немачки лутерански теолог; један од организатора антихитлеровске Цркве; прокламовао је нужност отварања Цркве према свету и обнову хришћанства у духу христоцентрицизма; убили су га нацисти. Прим. прев.) били су релативно ретки и, номинално, хришћанска земља учествовала је у злочинима уз подршку или без отпора хришћанског клера. За многе Јевреје геноцид је данас кулминација антисемитизма, који вековима одликује хришћане као и погроме којесу они приређивали.
Губитак утицаја религије представља несумњиво само део опште промене. Па ипак, почетак идеологије марша напред – тоталитарни покрети воле војне метафоре – налази се у научној мисли XIX века, у њеној идеји о борби између јединки, најприлагођенијих преживљавању, или о борбама међу колективима, било да носе назив класa или народa. Дарвин и Маркс били су савременици. Понекад је марксизам добијао дарвиновске боје, док се националсоцијализам, храњен брошурама вулгаризованог дарвинизма, радо служио социјалистичком реториком. Како комунизам, тако и националсоцијализам означавају тренутак кад научни поглед на свет напушта научне лабораторије и почиње да делује на људске масе, код којих је некада доминирала религија. Чини ми се да је време за ревидирање судова о једној врсти књижевности, названој старовременска, наивна и религијска, јер њени аутори, престрашени распадом вере и других обичаја, драгих њиховим прецима, свако зло тумачили су максимом: „ако Бога нема, све је дозвољено”. Примере дају у првом реду француски писци, као Пол Бурже, који је у роману Ученик (Le disciple) доказивао да губитак вере мора водити злочину. Вулгаризујући је, он је прихватао тему Достојевског. Овакве књиге заслужују пажњу, не као уметничка дела, што би било немогуће,већ као покушаји супротстављања осеки религије.
Тврдим да избегавањем свести о кризи, која није увек очигледна, религија неће ништа добити. Неке вере су тако снажно укорењене у обичајима дате националне заједнице да је тешко одвојити религијски елеменат од осећања националне везе. Као пример могу да дам католицизам у Пољској и Ирској, а исто то примењује се вероватно и на будизам у Јапану. Ипак, веровање или неверовање припада појединачној људској души, сазрева у четири зида, мада веровању погодује учешће у литургијском обреду. Можда се зато књижевност такве католичке земље, каква је Пољска, не одликује специјалном приврженошћу цркви. Она је, слично као у другим земљама, агностичка или атеистичка, а што се моралних мотивација тиче, стоичка.
Ко год третира религију озбиљно, морао би да настоји да што више заоштри њен конфликт са сликом света, наметнутом победничком науком и технологијом, уместо да крпи пукотине и тврди да су оне за спољашњу, а чак за унутрашњу употребу, да су безопасне. Можда су у праву они који сматрају да постоји аналогија нашег времена с почетком наше ере у Риму, кад су људи предосећали, не без разлога, радикални преокрет. Почев од просвећености, религија почиње да примењује одбрамбену тактику, постепено је ипак приморана да се одрекне језика науке, области свог ривала. Данас нико, осим манијака, не ради на математичком доказу постојања Бога. Уместо тога, главна тактика је постала демитологизација, то јест распродаја религијске имовине, с надом да ће тада бити могуће газдовати на смањеном терену. Томе треба додати промену, да тако кажем, вертикалне у хоризонталну религију. То се може такође сматрати тактиком одступања, ипак то је, пре свега, деловање маште. Машта престаје да буде отворена за трансценденцију, тако да се свештеници и верници окрећу међуљудским односима, испољавајући ватреност, ретку досад у одбрану угњетених. Остављајући по страни оцену ових, несумњиво драгоцених поступака, треба забележити новину те промене, пошто се хришћанство углавном бавило тражењем искључиво праведног друштва.
*******
Васпитан као римокатолик, изабравши професију писца, делим унутрашње тешкоће многих мојих колега у разним земљама, који су свесни своје дихотомије. Јер, уметност и књижевност припадају данас томе, што се зове свет, насупрот сакралној сфери религије. Религијска вера нашега детињства морала би да нас наводи на бављење сакралном уметношћу, али то је скоро немогуће, јер сами захтеви уметничке технике превлаче нас, да тако кажем, на световну страну. Изгледа да, да би неко био сматран савременим уметником, треба за то да плати губитком вере, или чак склапањем ђавољег пакта, како то описује Томас Ман у Доктору Фаусту. Само изузетно, после многих борби, можемо помирити личну веру са уметношћу и тада добијамо Четири квартета Т.С. Елиота. Изванредно богата колекција модерног сликарства у Ватикану доказ је толеранције Цркве и њеног схватања тешкоћа уметника, јер садржи релативно мали број платана с верским темама.
Пишући, приморан сам да се конфронтирам са самим собом и да непрестано трагам за хармонијом која ми измиче, како бих своје противуречности помирио. Sacrum и profanum се међуобно надмећу, не само око мене, већ и у самоме мени. Кад се осећа конфликт у свој својој оштрини, то доноси утолико корист што нестаје слика тврђаве, у којој траже уточиште верници опкољени паганима. Јер, као што сам рекао, машта људи нашега века, коју формирају наука и технологија, иста је, било за особе изван вере, било за само номиналне чланове Цркве или оне који се држе верских прописа. Они који иду у цркву изгледа да испољавају пре свега вољу да верују, међутим, може се сумњати да ли се њихова мисао радикално разликује од мисли оних који никада не прелазе црквени праг. Другим речима, свет позива, како вернике, тако и атеисте да му плате данак, мада и једни и други, само не у истој мери, осећају његову недовољност.
*******
Књига која најбоље представља ситуацију човека краја XX века је Ако Бога нема Лешека Колаковског. Можда није случајно то, што ју је написао некадашњи марксистички филозоф из Пољске, дакле, из земље, у којој конфронтација погледa на свет нема само реторичко значење. То дело је дискусија која би могла да буде подељена на глосе и показана као дидактички спектакл на универзитету. Протагонисти су, с једне стране – представник емпиријског мишљења, нужног у науци, с друге, пак – бранилац религије. Први обара, једне за другима, доказе о постојању Бога, које користе теолози, почев од Анселмовог онтолошког доказа. У његовој критици садржани су све јачи напади, почев од просвећености, против тезе Цркве да је природна светлост разума довољна да нас увери да постоји апсолутна основа постојања. Пошто се саслушају његови аргументи, свако мора да се сложи да су претензије религије обележене унутрашњом противуречношћу. Изгледа да победник остаје сaм на рингу, објављујући мирно свој тријумф, па ипак, није тако. Како се испоставља, бранилац религије има на располагању отровни бодеж и непробојни штит. Отровни бодеж је изјава нечега о свету, о самом праву емпиријског разума. Ако, враћајући се на прве премисе, наилазимо тамо на избор, онда је сaм појам истине на помолу. Бачени у свемир, у коме је свако давање суда о томе шта је истинито, а шта лажно, зло или добро, неосновано, јер не постоји никаква објективна мера, човек мора да призна да ће еманација ништавила и ништавило прогутати све учене грађевине његовог ума. Спознајни нихилизам, прихваћен на трагичан и херојски начин, карактерише дела сматарна својственим нашем веку, било да су то дела Ничеа, Кафке, Сартра или Камија. Бранилац религије заклања се овде штитом, тврдећи да рационална спознаја није једина врста спознаје, да је читава широка област сакралности доступна другим властима ума. Ако се, прелазећи на страну те друге врсте знања, излажемо замерци за арбитрарност, религија бар осигурава свет обдарен значењем. И тако се завршава дискусија с малом превагом религије. Изгледа да је главни циљ Колаковског био да пољуља самопоуздање оних који се опредељују за позитивистичку мисао и лаички хуманизам – показујући им да они падају као жртве сопствене методе која их осуђује на скептички став.
Поменуо сам Зле духе Достојевског, књигу која, мада написана пре сто година, сеже до саме сржи наших дилема. У Злим дусима описане су три силе које делују у Русији и у Европи. Прва је лаичка филозофија научног разума, претворана у помало мутне либералне политичке идеје. Место развоја ових идеја биле су Француска и Немачка, али и у Русији их је преузела генерација интелигенције, чија је младост пала у бурно Пролеће народa 1848. године. Представник те интелигенције је стари Верховенски. Друга снага настала је из критике, којој су млади подвргнули неодлучност својих старијих учитеља који су се према друштвеним конфликтима односили као кад би хтели да поједу колач и сачувају колач: признавали су ауторитет науке, али трудили су се да сачувају нешто од хришћанства, мада у разводњеној форми. У својој политичкој и социјалној реторици волели су да се позивају на једнакост и правду или на платонско добро и лепо. Њихови ученици и непријатељи, истовремено, који су под вођством младог Верховенског основали револуционарну партију, настојећи да извуку логичне закључке из научне или псеудонаучне мисли старијих и да докажу да нема више места за флерт с религијом и моралисање. Научне премисе су, по њиховом мишљењу, логично водиле ка нихилизму, захваљујући томе, човек је по први пут добијао слободу прометејског чина, без освртања на добро или зло. Трећа сила у Злим дусима је хришћанство руских сељака. Вредно је приметити да се интелигенција помало презриво односи према њему, мада му се неки враћају (Шатов), зачињавајући га националистичком идеологијом.
Историја нашега века исписала је коментар за Зле духе. Достојевски је хтео да искомпромитује своје нихилисте-револуционаре, правећи своју причу око злочина који су они починили, али милиони злочина је требало да много успешније искомпромитују комунистичку утопију младог Верховенског. Што се тиче лаичког хуманизма Верховенског сениора, мада благо исмејан, он и даље просперира у западном делу света, иако се боји да се враћа својим премисама. У томе га одмењују књижевност и уметност, показујући да његове премисе воде у ћорсокак.
Хришћанство је током последњих двеста година доживело многе поразе. Вероватно су противници Достојевског били у праву кад су тврдили да је руски сељак, кога он обожава, „стихијски атеиста”. Ипак, ако је Достојевски чак и грешио, тражећи духовни спас у сељачким масама, исправно је препознао у начину размишљања интелигенције знаке који указују на најближу будућност Русије.
Сматрајући себе хришћанином, правим избор и, пошто сам притиснут уза зид, морам да изаберем. Можда не бих био да не служим поезији и уметности, области, у којој се вера или непостојање вере јасно показују као сама techne. Мислим да би наш патрон требало да буде Паскал, филозоф који је сасвим свесно изазивао на двобој науку. Није крио своје сумње, али није ни веровао да је лек који је у стању да потпуно излечи од сумње. Јер, он је рекао: „Порицати, веровати и потпуно сумњати исто је за човека што трчање за коња.” Ондашњим скептицима Паскал је препоручивао опкладу, свој чувени pari,( Pari – франц. pari – опклада, клађење, изазов) нама помало стран, али можда и даље актуалан у новој варијанти. Његов pari је гласио: Ако се опредељујем за веру и свој живот водим у складу са препорукама религије, обуздавајући своје пожуде, тада, чак и ако обмањујем себе, ништа не губим, јер одричући се земаљских уживања, одричем се нечега што није вредно. А ако се опредељујем за атеизам, такође губим све, како безвредну пролазност тако и вечност.
Скептици Паскаловог времена били су либертини, то јест, сумњајући у посмртну казну или награду, осигуравали су човеку слободу у трци за земаљским уживањима. Та уживања сигурно нису трајна али, осим њих, човек нема ништа. Дакле, тако се иза начела pari препознаје обрис неба или пакла. Представљен на тај начин, pari не изгледа много уверљив људима који мало воде рачуна о небу и паклу. То је управо наш случај, уосталом, на то указује карактер данашњих проповеди: проповедници су занемарили некадашњи обичај плашења грешника пакленим сумпором. А ипак, pari-јем се можемо такође послужити, додајући питање одговорности и Суда, ограничавајући се на земаљске проблеме. Ево, како то тада изгледа: или верујем у апсолутно начело постојања, што код некога, васпитаног као хришћанин, нужно води ка вери у Богочовека и постојање света, као и човека, са образложењем: или одбацујем сваку основу и веру а, самим тим, морам да признам случајност и апсурд свега, тако да се свет распада на моје очи и ја се распадам с њим. Претпоставимо да је моја вера илузија, али тада добијам бар правац и право на тражење смисла који, како прихватам, постоји, мада је за мене скривен иза заклона. У сваком случају, замерка да варам себе губи снагу јер, ако бих се само претварао да верујем, сама разлика између лажи и истине, тада губи основу. Међутим, опредељујући се за неверовање, морам унапред да одбацим сваку кохеренцију у слици света и дођем до закључка да ме чека исто ништавило као и верника.
Током многих векова уметност и књижевност зависиле су од религијске представе. Касније је све више података продирало у машту, реметећи њену хармонију, а ипак, истовремено је обогаћујући новим елементима, као на пример код метафизичких песника у Енглеској XVIII века. Најзад, људска машта постала је световна и, самим тим, књижевност и уметност нашле су се у блоку науке. Побуне против тога, нарочито песникa, доказују да је поезија најдубљи глас људских потреба, од којих је једна митолошко тражење смисла. Зато је поезија природни савезник религије и само нерадо пристаје на представљање света као чисте случајности.
Није искључено да машту људи XX века формирају у првом реду идеје које потичу из епохе наших предака, узете од Дарвина, Маркса, Фројда и даље из Њутнове физике. Позната појава је кашњење у ширењу појмова. Несумњиво да ће постајнштајновска физика и квантна теорија имати последице, али не знамо какве. Изгледа да нови предлози науке погодују једној посебној врсти маште, врсти коју су неговали мистичари, који никада нису били склони да нам причају о својим доживљајима, јер језик им није давао за то адекватна средства. У својим делима понекад су медитирали о релативности времена и простора, дакле, тако су Ајнштајнова открића излазила у сусрет њиховим интуицијама. Такође, никада се нису слагали са механицистичким појмом материје, која им се увек чинила кондензацијом божје енергије.
Вредно је истаћи да док се „класична физика” могла превести на представе, нова физика до те мере иде против лоших навика нашега ума да, чак и кад покушавамо да било шта себи представимо, нисмо у стању да то преведемо у речи. Неочекивана дубина, чудноватост света потврђују жалбе мистичара на недовољност језика.
Да ли би у томе требало да видимо најаву нове ере, која ће остварити сан о савезу између религије, науке и уметности? Бар досад, ништа не указује на слабљење трезвеног, емпиријски ефикасног разума, који је створио науку и технику. Самим тим, дихотомија, као у књизи Колаковског, и даље остаје на снази. Дакле, тако положај атеисте није пољуљан. Супротни положај добија ипак поштовање, као што можемо да претпоставимо на основу неких спољашњих знакова, на пример, на основу мање агресивности световног погледа на свет или на основу трагања за ванконфесионалном религијом, чак ако се она испољава у оријенталној езотерији полуписмених.
Као песник за све захваљујем годинама медитације, коју могу назвати религијском, а чак мистичном, и која се не разликује много од молитве. Једино, што су њен предмет били време и простор, сасвим другачији него што су схватани у XIX веку. Не могу овде ништа јасно да представим, мада је плод ових медитација садржан у мојим песмама у, често тешкој форми за описивање.
Игла мога компаса усмерена је била изван времена и простора и једино сам на тај начин давао стварности хијерархијски поредак. Претпостављам две могућности. Прва: захваљујући мом католичком васпитању репрезентовао сам линију отпора према поетици изграђеној под патронатом Малармеа, то јест према самообожавајућој уметности, званој „чином ума”, а обратимо пажњу на то да је култ дела људских руку и ума као највише и једине вредности могућ једино у свету, лишеном свих начела и вредности услед детронизовања Бога. Друга могућност: у мојој раној младости мој религијски темперамент наишао је на проблеме нове физике у мистичним делима мога рођака Оскара Милоша и почео сам да размишљам о конфликту између науке и религије на нов начин. Другим речима, уместо да браним места драга прошлости, почео сам да посећујем простор који, како мислим, много обећава песницима сутрашњице.*
Превела с пољског: Љубица Росић
* Есеј „О ерозији” је из књиге: Чеслав Милош, О путоовањима у времену.
Оригинал: Czesław Miłosz, O podrożach w czasie, Znak, Krakow 2004.
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 