К.Г. Јунг, ИЗВЕШТАЈ О АМЕРИЦИ

a

Када видим толико углађености и сентименталности колико видим у Америци, увек трагам за одговарајућом количином суровости. То је закон парова супротности – увек се појављују заједно.

Код Американаца примећујем најјачу самоконтролу на свету – и трагам за њеним узроком. Зашто је, питам се, Америци потребна тако гвоздена самоконтрола, а одговор до ког сам дошао гласи: због суровости америчког човека. Налазим да у Америци има веома много моралисања. Упитам се шта је узрок томе, и откријем да је то суровост. Моралисање је увек покриће за суровост. Оно је неопходно – служи томе да живот учини подношљивим, док не откријете сурову звер у себи и не успете да њоме истински загосподарите. Када то учините, ви у Америци бићете народ најбогатије емоционалности, најенергичнијег темперамента, најпотпуније развијен народ на свету.

Чини ми се да сте на путу да откријете себе. Све остало сте већ открили – сву земљу овог континента, све ресурсе, сва блага скривена у природи која вам могу послужити за изградњу ваше нације. Саградили сте своје велеграде, испунивши их позориштима, клубовима, катедралама и школама. Све је то спремно и чека на вас да га употребите за неки велики циљ, оног дана када будете открили себе. Да бисте то постигли, мораћете да испитате сопствену самоконтрлоу, да анализирате сопствену свест, да признате да сте се досад само скривали од себе самих, још откад су пуританци и хугеноти допловили у ову земљу.

Суровости се нећете стидети када је будете разумели: штавише, она ће се тада преобразити у залиху узвишених емоција које ће дати замах вашем националном развоју, далеко изнад данашњих надања. Ваш успех у свим великим делима уметности и књижевности запањиће Европу, баш као што је данас запањују ваши велики пословни и филантропски системи.

У Америци, као и у свим земљама које је покорила нека освајачка раса, освајачи се увек спуштају на ниво покорених, јер је много лакше спустити се за десет степеника него се попети за један. Па ипак, сав тај труд у правцу људског развоја састоји се управо у томе да нас погура навише тај један степеник, и ако се одрекнемо било чега што смо цивилизацијом стекли, сувише лако ћемо склизнути наниже. У Јужној Африци су се Холанђани, који су у време колонизације били напредан и цивилизован народ, услед контакта са примитивним расама спустили на знатно нижи ниво. Примитивним житељима неке земље се мора господарити. Док покушава да их потчини, господар постаје све суровији. Он мора да буде немилосрдан. Мора жртвовати своју благост и финоћу како би загосподарио дивљацима. Њихов утицај је веома велик; што сигурнији у своју доминацију господар жели да буде, то примитивнији мора постати. Роб има највећи утицај од свих, јер живи у непосредном додиру са господаром.

Индијанци више немају утицаја на вас; они су узмакли пред вашом снагом и остало их је сасвим мало. Имали су утицаја на ваше претке. Ви сте данас под утицајем црначке расе, која вас је све доскора морала називати господарима. На северу утицај црнаца тренутно није тако велики. На југу, међутим, где им нису пружене исте могућности као белој раси, он је изузетно јак. Истински господари су заправо они.

Приметио сам да Американци с југа говоре с црначким нагласком; да се њихове жене све више крећу и ходају као црнкиње. Налазим да је оно што се на југу називе осећајношћу, витешким духом и романтиком покриће за окрутност: окрутност и витешки дух су, наиме, још један пар супротности. Јужњаци се један према другом формално опходе веома уљудно, док са црнцима поступају онако како би поступали са сопственим несвесним када би знали шта оно садржи. Када видим човека обузетог дивљим бесом према нечем изван њега самог, знам да би тај човек хтео да дâ одушка гневу на своме несвесно биће.

Ваш амерички ум је врло непосредан. Врло логичан. Толики део времена се бави оним што називамо стварношћу, што ће рећи сировим животним материјалом, корисним за стварање ваших великих компанија, за изградњу ваших небодера, да сте се научили да размишљате, да резонујете, у апстракцијама. Ако човек у Америци види да у његовом пословању постоји мала пукотина која се мора попунити како би пословање постало ефикасније, он не размишља само о властитом појединачном предузећу, већ о тој пукотини размишља у светлу пословања свих предузећа налик његовом, па смишља метода да се то реши, и вероватно ће чак организовати велики бизнис – све због тога што је уочио неки мали недостатак у сопственом приватном предузећу.

Ја то називам размишљањем у апстракцијама, а реч је о нечем што људска раса тек сада почиње да учи. У антици су познавали принципе на којима се заснива израда машина, али њихови умови нису били створени да израде машине које би те принципе изразиле. Као да су, када би испред себе видели материјал предвиђен за израду машине, почињали да размишљају о његовом облику и усхићивали се, стали да га украшавају, губећи из вида циљ, тако да машина као таква, као нешто ефикасно, никад не би била направљена. У Америци никад не губите из вида циљ ради којег пројектујете вашу велику машинерију америчког живота. Ваш циљ је ефикасно пословање, обрада сирове грађе живота, па сте тако изградили грандиозан систем.

Очекује се да ћу, пошто сам Европљанин, критиковати Америку, а да ћу као психолог налазити грешке у вашем начину размишљања, у томе како америчка психа налази себе. Али ја нисам критичар; ја сам психоаналитичар. Задатак ми је да покушам да разумем, а где постоји разумевање, не може бити осуде; јер ако свака последица има свој узрок, мора бити да постоји узрок пропорционалан огромним последицама које налазим у вашој земљи, и ја тај узрок морам да откријем, уместо да кривим последице.

Нема сумње да сте морали да жртвујете много тога лепог како бисте подигли своје велике градове и овладали својом дивљином. Да бисте изградили тако грандиозан механизам морали сте згазити многа бића која су управо расла, али мора да негде постоји узрок свему томе, и када га откријете, ваша направа неће бити толико опасна по вас као што је то данас. Све што човек сагради склоно је да га прогута, па данас градитељу у Америци прети уништење – али, зашто бих га ја због тога кривио? Он мора да се изрази небодерима, трустовима, системима, свим оним што је код нас у Европи тек у зачетку. Ми вам уистину завидимо. Нисмо научили да мислимо у тако великим апстракцијама – нити смо у толикој опасности као ви у Америци.

Верујем да ваша способност да градите на велико, да згазите све што се тој градњи нађе на путу, да уништите све што омета ваше процесе и системе, умногоме потиче од ваших пуританских предака. Пуританци су научили да мисле апстрактно пре него што су дошли овамо. Највећи проблем средњег века био је да научи да мисли. У ту сврху изабрана је највећа од свих апстракција, идеја о Богу, и тој идеји је жртвовано све. Државе су се пред њом рушиле, породице су се због ње распадале, армије су сатиране у покушају да се људи науче да мисле о Богу; ваши пуританци, хугеноти, и сви којима је идеја о Богу била значајнија од свега осталог, научили су да мисле тако добро да су напустили сопствене домове: ви сте потомци тих људи. Апстрактна мисао је увек немилосрдна. То је у исти мах најопаснија и најузвишенија мисао.

Према томе, морате да ми верујете да нисам критичар, већ неко ко покушава да разуме. Многе ствари које би могле ми сметају престаће да то чине када им будем схватио узрок. Народ је налик индивидуи. Ако пати, лекар му не сме наносити друге патње, осим ако је потпуно сигуран да је та патња део излечења.

Америка није свесна опасности у којој се налази. Она не схвата да се суочава са својим најдрамтичнијим тренутком: тренутком када мора да одлучи да ли ће овладати својим машинама или ће је онe прогутати – а пошто то не зна, ја не бих хтео да је повредим.

Америка је земља нервних обољења, а свако нервно обољење садржи психички елемент. Нервна болест болно сведочи о неком конфликту у телу и души. Ја покушавам да од својих пацијената сазнам шта то од себе скривају, и тако сам, када дођу код мене, само слушалац. Остављам свом ум празним – спремним да прима. Морам се ослободити сваког предубеђења, избећи да доносим суд о моралној и духовној вредности онога што ми они обелодане.

Након неког времена, током сеанси, пацијенти почињу да говоре о нечему што као да им је тешко да кажу, и тада постаје очигледно где обитава конфликт. Понекад је реч о нечем сасвим једноставном и непосредном – о некој погрешној идеји о животу, која их држи заробљенима и спречава да живе пуним плућима, и која је чак и изазвала нервно обољење како би указала на своје постојање. Ако мој пацијент схвати да је његов конфликт стваран, да је драматичан, и да су сви његови напори да му умакне узалудни, а уз то и недостојни, тада му ја могу бити од помоћи. Тада му моје знање и искуство може бити на услузи.

Проучавам индивидуу да бих разумео расу, и расу да бих разумео индивидуу. Питам се: „Како је изградња Америке утицала на данашњег америчког мушкарца и данашњу америчку жену?“ Сматрам да је то легитимно питање за психоаналитичара.

У сваком људском бићу постоји тек одређена количина животне енергије, оно што у нашој професији називамо либидом. Ја бих рекао да је либидо америчког мушкарца скоро у потпуности усредсређен на посао, па је сасвим срећан да као супруг нема никаквих дужности. Он управљање породичним животом у целости препушта супрузи. То ви називате давањем независности америчкој жени. Ја то пак називам лењошћу америчког мушкарца. Ето зашто је он код куће тако љубазан и учтив, док се у бизнису тако жестоко бори. Истински живот му је тамо где је његова борба. С породицом живи његов интелектуални део.

У стадијуму варварства, мушкарци држе жене у положају робиње. Али ако из неког разлога увиде да према женама не смеју да се опходе као према робињама, док су по природи још увек варвари, шта онда раде? Још увек нису способни да воле нешто што им је равно. Не знају шта је истинска независност, па зато морају да клекну пред оном робињом и претворе је у једино што инстинктивно поштују (чак и када су варвари): идеју о робињи претварају у идеју о мајци. Што значи да се жене супругом-мајком. Они је, дакле, веома поштују и знају да на њу могу да рачунају. Више није потребно да јој буду господари. У Америци жене господаре својим домом зато што мушкарци још увек нису научили да их воле.

Током пловидбе, на бродској палуби сам био заокупљен многим стварима. Приметио сам да се, кад год би се амерички супруг обратио својој супрузи, у његовом гласу назирао трачак сете, као да се не осећа сасвим слободним, као дечак који се обраћа одраслој жени. Увек би био врло учтив и љубазан, и указивао јој свако поштовање. Могло се видети да он у њеним очима није нимало опасан и да се она нимало не плаши да ће је он покорити. Но чим би чуо да негде има клађења, сместа би је оставио на цедилу; израз лица би му постао живахан и жељан, очи би му блистале, а глас постајао снажан и опор, и – да, суров. Зато кажем да је његов либидо, његова животна енергија, у тој игри. Он воли да се коцка. Такав је данас свет бизниса.

Љубав изискује много животне енергије. Ви у Америци пружате толико могућности и мушкарцима и женама да им не преостаје нимало животне енергије за љубав. Ово је земља чаробних могућности. Оне су свуда. За све. Све се купа у њима. И зато се амерички ум излива и шири целим континентом. Али то има и тамну страну. Људи у Америци не морају да копају дубоко за сопственим животом. Ми у Европи морамо.

У Европи имамо много елемената поделе. Узмите моју сопствену државицу, Швајцарску. У Швајцарској морамо да будемо Швајцарци јер нећемо да будемо Немци, нити Французи, нити Италијани. Исто важи за Немце. У Америци, међутим, можете да будете шта год хоћете. У мојој земљи ми се не пружају толике могућности. Да бих пронашао властити живот морам да копам све дубље и дубље. У Америци мислите да имате богзна какву способност за синтезу зато што сте тако непосредни, што вам се допадају они који у сваком тренутку имају само по једну идеју. Примећујем да сте према човеку с две идеје сумњичави. Али ако има само једну, пружате му све могуће изгледе да оствари своју иницијативу. Немам утисак да марите за дубоке ствари. Сувише лако губите пажњу. А све што вам је непријатно, наврат-нанос закопате у несвесно.

Амерички супруг се веома срди кад дође код мене на лечење због неурастеније или нервног слома а ја му кажем да је то зато што је с једне стране суров, а с друге склон моралисању. Лица вас Американаца, баш као и лица Енглеза, безизражајна су, због тога што дајете све од себе да сакријете своје емоције и нагоне. Ми у Европи имамо много ситних одушака за емоције. Имамо стару цивилизацију која нам омогућује да напросто живимо као мушкарци и жене. Енглези су, међутим, до пре само стотинак година још били освајачка раса под утицајем дивљих нагона првобитних житеља Британских острва. Енглези су морали да покоре Келте, а Келти су до пре неколико векова живели у скоро примитивним условима.

Ви Американци сте још увек пионири, и као сви пионири и пустолови имате снажне емоције, али како бисте им се препустили, изгубили бисте игру у бизнису, и зато упражњавате непопустљиву самоконтролу. А затим иста та самоконтрола – која вас одржава прибраним и чува да се не растурите, да се не разбијете у парампарчад – узвраћа ударац, и ви пуцате у покушају да је одржите.

Ето шта ја подразумевам под психоанализом: претраживање душе у потрази за скривеним психолошким чиниоцима који су, у комбинацији с нервним системом, довели до погрешног прилагођавања животу. У Америци сте дошли управо дотле, до тог драматичног тренутака. Али ви нисте свесни његове драматичности; знате само да сте нервозни или, као то ми лекари кажемо, неуротични. Осећате нелагоду. Али не знате да сте несрећни.

Уверени сте, на пример, да су амерички бракови најсрећнији на свету. Ја кажем да су најтрагичнији. То зна не само захваљујући проучавању народа у целини, већ и појединаца који долазе код мене. Примећујем да мушкарци и жене улажу своју животну енергију све осим у свој међусобни однос. У том односу влада потпуна пометња. Жена је мајка својим мужевима исто колико и својој деци, но у њој ипак истовремено постоји и древна, најдревнија, примитивна жеља а је неко поседује, да се покори, да се преда. Али у америчком мушкарцу не налази ништа чему би се предала, осим његове љубазности, учтивости, великодушности и витешких манира. Његов конкурент, пословни супарник, мора да му се преда, али жена – то није неопходно.

Нема земље на свету где жене морају толико да се труде да привуку пажњу мушкараца. У вашем Метрополитанском музеју налази се барељеф који приказује двојке са Крита током једног од ритуалних плесова посвећених богу у обличју бика. Те девојке из другог миленијума пре нове ере носи косу сакупљену у пунђу, имају проширене рукаве, стегнуте су у корсете који им стањују струк и одевен тако да покажу сваку линију свог стаса: баш као што се данас облаче ваше жене.

Разлози који су налагали критским женама да на тај начин привлаче на себе пажњу мушкараца били су повезани са стањем јавног морала у њиховој земљи. Жене су биле очајне, баш као што су очајне и данас, а да тога нису биле свесне. У Атини је, четири или пет стотина година пре Христа, дошло чак и до епидемије самоубиства међу младим двојкама, која су се окончала тек одлуком ареопага да ће прва девојка која се убије бити гола изложена на атинским улицама. Самоубиства су престала. Атинске судије су добро познавале психологију сексуалности.

Кад шетам Петом авенијом, у мислима се непрестано враћа на тај барељеф. Све жене, својим начином одевања, жудњом у погледу, ходом, покушавају да привуку уморне мушкарце своје земље. Како ће реаговати када у томе не успеју, не бих умео да кажем. Можда ће морати да се суоче са собом, уместо да беже од себе као данас. Мушкарци су према себи обично поштенији од жена. У овој земљи, међутим, жене уживају више доколице од мушкараца. Идеје међу њима слободно теку, воде се расправе у клубовима, па би се овде могло догодити да оне прве поставе питање да ли је ваша земља срећна или несрећна.

Може бити да ћете произвести расу која ће се првенствено састојати од људских бића, а тек секундарно од мушкараца и жена. Може бити и да ћете створити истински независну жену, која је свесна да је независна, која осећа одговорност према сопственој независности и која ће, с временом, научити да спонтано дарује све оно што сада, када прихвата фингирање пасивности, допушта да јој се узме. Али данас је америчка жена још увек пометена. Она жели независност, жели да буде слободна да ради све, да има све могућности које имају мушкарци, али истовремено жели и да је мушкарац потчини, да је поседује на архаични европски начин.

Ви мислите да се ваше младе девојке удају за Европљане из жудње за племићким титулама. Ја кажем да то чине што се, на крају крајева, не разликују од европских девојака; и њима се допада како европски мушкарци воде љубав, допада им се кад осете да смо помало опасни. Оне нису срећне са својим америчким супрузима јер пред њима не осећају страх. Природно је, иако архаично, да жена, кад воли мушкарца, жели да га се плаши. Ако не осећају такву жељу, може бити да постају заиста независне, можда се у Америци уистину рађа „нова жена“. У овом тренутку, међутим, амерички мушкарац још није спремам за стварну слободу жене: он хоће само да буде послушан син своје мајке-супруге. Пред америчким народом је огроман задатак: обавеза да види себе онаквим какав јесте; да прихвати да ће велику будућност имати само под условом да смогне храбрости да се суочи са собом.

(одломак)

(1912)

ГОВОРИ КАРЛ ГУСТАВ ЈУНГ – интервјуи и сусрети, (стр. 38-49), Федон, Београд, 2022.
Приредили: Вилијам Макгвајер и Р.Ф.К. Кал
Превео са енглеског: Бранислав Стојиљковић

Карл Густав Јунг, ТЕРАПЕУТ – САУЧЕСНИК У ИНДИВИДУАЛНОМ РАЗВОЈУ

/…/Ако ја, као психотерапеут, осећам да поседујем ауторитет лекара у односу на пацијента, и сматрам да стога знам нешто о његовој индивидуалности и да о њој могу да изнесем ваљане тврдње, тиме показујем недостатак критичности, јер никако нисам у стању да проценим целину личности која се налази преко пута мене. Ваљане тврдње о личности пацијента могу да изнесем само у мери у кoјој је та личност општа, или барем релативно општа. Али будући да се све што је живо појављује само у индивидуалном облику, а ја о индивидуалности другог увек могу да кажем само оно што проналазим у својој властитој индивидуалности, налазим се у опасности или да другоме нешто насилно намећем, или да сâм потпаднем под сугестије другога. Стога, уколико уопште желим да неког појединачног човека психички лечим, морам – на срећу или на несрећу – да се одрекнем сваког ауторитета, сваке жеље да утичем, сваког уверења да сам ја тај који нешто боље зна. Нужно је да се упустим у дијалектички поступак који се састоји од упоређивања открића до којих су обе стране дошле. Али то је могуће једино ако другоме дам прилику да свој материјал изложи што је потпуније могуће, и ако га не ограничавам својим претпоставкама. Посредством тог излагања, његов систем ће се повезати с мојим, и извршити на њега утицај. Тај утицај је једино што ја као индивидуа на легитиман начин могу да изнесем пред своје пацијенте.

/…/ Дргуим речима: терапеут више није субјект који дела, већ неко ко саучествује у процесу индивидуалног развоја.

Карл Гусав Јунг, ПРАКСА ПСИХОТЕРАПИЈЕ, Космос издаваштво, Београд и Нова књига, Подгорица, Београд, 2017

Превела: Александра Костић

К. Г. Јунг, О ПОСТАЈАЊУ ЛИЧНОСТИ

Ослањајући се  нешто слободније на један Гетеов стих често се цитира:

Највећа срећа деце ове земље
Јесте само личност.

Тиме се исказује мишљење да крајњи циљ и најјача жеља лежи у развитку оне целовитости човековог бића коју означавамо као личност.

(…) Ко жели да васпитава треба и сам да је васпитан. Данас још увек практиковано учење напамет и механичка примена метода уопште није васпитања, нити за дете, ни за самог васпитача. Непрестано се говори о томе да дете мора бити одгајано у личност. Ја се, наравно, дивим овом високом васпитном идеалу. Ако ко одгаја те будуће личности? То су на првом и најважнијем месту обични, некомпетентни родитељи, који су често и сами целог живота полу и сасвим деца. Ко ће најзад очекивати од свих тих обичних родитеља да буду „личности“, и ко је икада мислио на то да смисли методе којима би се „личност“ могла усадити родитељима? Због тога се, природно, више очекује од педагога, од образованог стручњака, који је честито упућен у психологију – наиме у гледишта ових или оних, често дијамтрално супротних мишљења о томе какве су вероватно особине детета и како их треба третирати. За младе људе који су педагогику одабрали за свој животни позив претпоставља се да су и сами васпитани. Нико вероватно неће тврдити да су истовремено сви листом и личности. Они су све у свему имали исто дефектно васпитање као и деца коју треба да васпитавају, и по правилу су исто толико мало личности као и ова деца.

(…) Боље је високи идеал одгајања личности не примњивати на децу. Јер оно што се обично подразумева под „личношћу“, наиме одређена психичка целовитост, способна за отпор и надарена снагом, идеал је одраслог, кога човек хоће да дотури детињству у добу кад још није свестан проблема своје такозване зрелости или – што је још горе – кад га свесно избегава. Наиме, ја сумњам да наше савремено педагошко и психолошко одушевљење за децу има непоштену намеру: говори се о детету, али се при томе мисли на дете у одраслом. У одраслом се, заправо, крије дете, вечито дете, једно још увек формирајуће али никада комплетирано дете коме су стално потребни нега, пажња и одгајање. То је део човекове личности који тежи да се развије у целовитост. Али од ове целовитости човек нашег времена удаљен је као небо од земље. У пригушеној слутњи свог дефекта он се докопао васпитања детета и одушевљава се дечјом психологијом на основу омиљене претпоставке да у његовом сопственом васпитању и дечјем развитку мора да је нешто ишло наопако, нешто што се може изгладити у следећим генерацијама. Ова намера је, додуше, достојна хвале, али се разбија о психолошку чињеницу да на детету не могу кориговати ниједну грешку коју још увек и сам чиним. Природно да деца нису толико глупа, како то мислимо. Она исувише добро примећују шта је право а шта није. Андерсенова бајка о краљевом новом оделу садржи бесмртну истину. Колико родитеља ми је најавило похвалну намеру да својој деци уштеде искуство која су сами морали да искусе у детињству. А када бих их запитао: „Али да ли сте сигурни да сте превазишли ове грешке?“ , они би били сасвим убеђени да су код њих сва оштећења давно коригована. Али у стварности то није био случај. Ако су као деца били одгајани исувише строго, они су своју сопствену децу упропашћавали неукусном, невероватном толеранцијом; ако су им у детињству била упорно скривана извесна животна подручја, онда су својој деци откривали иста та подручја са истом таквом упорношћу и просветитељски. Они су, дакле, падали само у другу крајност, најјачи доказ трагичног даљњег постојања старих грехова! То су потпуно превиђали.

Све оно што желимо да променимо код деце треба најпре да пажљиво проверимо да то није нешто што би било боље променити у нама, тако, на пример, наш педагошки ентузијазам. Можда је то намењено нама. Можда погрешно схватамо педагошку потребу, пошто би нас непријатно подсетила на то да смо и сами још увек на неки начин деца и да нам је у великој мери потребно васпитање.

У сваком случају ова ми сумња изгледа безусловно умесна ако се жели да се већ деца одгајају као „личности“. Личност је клица у детету која се постепено развија само крзо живот и у животу. Без одређености, целовитости и сазревања не испољава се ниједна личност. Ове три особине не могу и не треба да буду својствене детету, јер би оно са њима било лишено детињства. Од детета би постао неприродно, прерано сазрели, одрастао човек – сурогат. Али овакве монструме већ је извело модерно васпитање, наиме у оним случајевима где су родитељи уложили прави фанатизам да стално и увек чине све најбоље за своју децу и да „живе само за њу“. Овај тако чести идеал сасвим спречава родитеље у њиховом сопственом развитку, а оспособљава их да своје сопствено „најбоље“ намеће деци. Али шта је у стварности ово такозвано најбоље? То је оно што су родитељи у великој мери запустили код себе. На тај начин деца се подстичу на резултате који родитељи никад нису постигли. Овакве методе и идеали стварају васпитне наказности.

Личност не може да одгоји неко ко је сам нема. И не дете, већ само одрастао може да достигне личност као зрели плод животног рада усмереног ка овом циљу. У достизању личности лежи ништа мање до најбољи могући развитак целине једне посебне јединке. … За то је потребан цео људски живот са свим својим биолошким, социјалним и психичким аспектима. Личност је највише остварење урођеног својства посебног људског бића. Личност је дело највише животне храбрости, апсолутна потврда индивидуалног постојања и најуспешнијег прилагођавање на универзалну датост, уз највећу могућу слободу саопштеног одлучивања. Некога за то одгајити изгледа ми да није мала ствар. То је свакако највећи задатак који је поставио модерни духовни свет. Опасан задатак одиста, опасан у свом опсегу који није ни приближно наслутио чак ни Шилер који се први усудио да пророчки задре у ову проблематику. Он је исто толико опасан као смели и безобзирни подухват природе да женама препушта рађање деце. Да ли би било злочиначко прометејско или пак луциферовско слављење на коцку када би се неки натчовек дрзнуо да у својој реторти створи хомункулуса који би се разрастао до хебрејског Голема? А ипак не би учинио ништа више од онога што природа свакодневно чини. Нема ниједне људске грозоте и ненормалности која није била у крилу вољене мајке. Као што и сунце сија изнад праведних и неправедних и као што се носећа и мајка дојиља са истом љубављу старају о деци божјој и деци сотоне не водећи рачуна о могућним последицама, тако смо и ми делови ове чудне природе, који, као и она, у себи носимо несагледиво.

Личност се развија током живота из тешко или пак сасвим нејасно докучивог клициног зачетка, и тек кроз наша дела постаје очигледно ко смо. Ми смо као сунце које храни живот земље и ствара свакојаке лепоте, реткости и зла; ми смо као мајке које у крилу носе непознату срећу и патње. Ми најпре не знамо каква су у нама дела или недела, каква судбина, каква добра и каква зла; и тек јесен може показати шта је засејано у пролеће, и тек је увече јасно оно што је почело ујутро.

Личност као потпуно остварење целовитости нашег бића недостижан је идеал. Међутим, недостижност никада није противразлог против идеала, јер идеали нису ништа дурго до путоказ а никад циљ.
……..
Нико, наиме, не развија своју личност зато што му је неко рекао да би било корисно или паметно да то чини. Природа никад није уливала страхопоштовање помоћу добро смишљених савета. Само каузално делотворна присила покреће природу, такође и човекову. Ништа се не мења без нужде, а најмање човекова личност. Она је чудовишно конзервативна, да не кажемо инертна. Само најопаснија невоља може да је појури. Тако се и развитак личности не покорава ниједној жељи, ниједном наређењу и ниједном погледу, већ само невољи, њој је потребна мотивишућа присила унутрашње или спољашње судбине. Сваки другачији развитак био би индивидуализам. Због тога приговор о индивидуализму значи простачку погрду, ако се он претпоставља природном развитку личности.

Као нигде другде овде важе речи: „Много званих, мало одабраних“, пошто је развитак личности из њених клициних зачетака до потпуне свесности милостиња а истовремено и проклетство – њена прва последица је свесно и неминовно издвајање јединке од неразличиности и несвесности стада. То је усамљивање, и за то нема утешније речи. Од тога не ослобађа никакво, па ма колико успешно прилагођавање или ма како глатко уклапање у постојећи поредак, никаква породице, никакво друштво и никакве позиције. Развитак личности је таква срећа да се мора скупо платити. Али онај ко највише говори о развитку личности најмање мисли о последицама од којих се ужасавају већ и мањи умови.

Развитак личности је међутим више од страховање од ненормалних створења или усамљивања, он је и верност сопственом закону.

Уместо речи верност овде бих најрадије користио грчку реч Новог завета, (……..) која се погрешно преводи са веровање. Реч заправо значи поверење, поверљива лојалност. Верност сопственом закону је поверење у овај закон, лојална истрајност и поверљиво надање, према томе став какав треба да има религиозни човек наспрам Бога. Овде постаје јасно како из позадине нашег проблема израњају ужасно тешке дилеме – наиме, личност се никада не може развити а да човек свесно и са свесном моралном одлуком не изабере сопствени пут. Не само каузални мотив, нужда, већ и свесна морална одлука мора да позајми своју снагу процесу развитка личности. Ако недостаје прво, наиме нужда, онда би такозвани развитак био само акробатика воље; ако недостаје друго, наиме свесна одлука, онда  се развитак задржава у тупим, несвесним аутоматизмима. Човек се међутим, морално може одлучити за сопствени пут само онда када га сматра најбољим. Ако се било који пут сматра бољим, онда се он доживљава наместо сопствене личности а с тим и развија. Други путеви су конвенције, моралне, социјалне, политичке, филозофске и религиозне природе. Чињенице да конвенције увек на неки начин цветају доказује да огроман број људи не бира сопствени пут, већ конвенцију и услед тога не развија самог себе, већ методу, а тиме и колектив на рачун сопствене целине.

Као што је душевни и социјални живот човека на примитивном ступњу искључиво групни живот уз високом степену несвесност индивидуе, тако је и каснији историјски процес развитка углавном ствар колектива и свакако ће тако и остати. Због тога верујем у конвенцију као у колективну неопходност. Она је помагала за нужду, али никакв идеал, ни у моралном нити у религијском односу, пошто покоравање конвенцији увек значи одрицање од целовитости и бекство од сопствених задњих конзеквенција.

Подухват развитка личности је у ствари непопуларна смеоност, несимпатично скретање са широког пута, испосничка ћудљива тежња за подвојеношћу, или шта се већм исли о усамљеним особењацима. Стога није никакво чудо да се одвајкада само мали број упуштао у ову авантуру. Да су сви одреда били будале, могли бисмо да их…. избришемо из видног поља нашег интересовања. Али на несрећу, те личности су по правилу легендарни јунаци човечанства, обожавани, вољени, слављени, прави синови божји, чије име „ни у еонима не залази“. Они су прави цветови и плодови, плодоносно семе дрвета човечанства. Поглед на историјске личности довољно објашњава зашто је развитак личности идеал и зашто је прекор индивидуализма погрда. Величина историјских личности никада се није састојала од њиховог безусловног покоравања конвенцијама, већ напротив, од њиховог ослобађања од конвенција. Као планинска литица она штрче из масе која се грчевито држи колективних страхова, убеђења, закона и метода и бирају сопствени пут. И увек је обичном човеку изгледало чудновато да чврсто утабаним путевима, са познатим циљевима, треба да претпостави врлетни и уски путељак који води у непознато. Због тога се увек сматрало да је такав човек, ако не суманут а оно бар опседнут неким демоном или богом; пошто би се такво чудо, да појединац може чинити другачије него што је човечанство чинило, одвајкада једино могло објаснити надареношћу демонском снагом или божанским духом. На крају крајева, ко би други могао да се опре целом човечанству и вечитој навици до Бог? Стога су одувек јунаци имали демонске атрибуте. Према нордијском схватању, имали су змијске очи; њихово рођење и порекло били су нарочити. Извесни стари грчки јунаци имали су змијску душу, други су имали линог демона, били су чаробњаци или божји изабраници. Сви ови атрибути, који се лако могу вишеструко умножити, показују да је за обичног човека изванредна личност такорећи натприродна појава која се може објаснити једино попмоћу додавања демонског фактора.

Шта коначно даје повода неком да бира сопствени пут и да се на тај начин као из магле издигне из несвесног идентитета са масом? Нужда не може бити, јер невоља наилази на многе и сви они се спасавају помоћу конвенције. Не може бити ни морална одлука, пошто се човек по правилу одлучује за конвенције. Шта је то, дакле, што неумољиво одлучује у корист необичног?

То је оно што се назива унутрашње опредељење; ирационални фактор који судбински гура ка еманципацији од стада и његових утабаних путева. Права личност увек има опредељење и верује у њега, има веру у њега као у Бога, иако је то, како би рекао обични човек, само индивидуално осећање опредељења. Ово опредељење, међутим, делује као закон божји од кога нема одступања. Ова чињеница, да многи страдају на свом сопственом путу, ономе ко има опредељење не значи ништа. Он мора да се повинује сопственом закону, као да је то демон који му шапатом поверава нове, ретке путеве. Ко има опредељење, чује унутрашњи глас, он је опредељен. Због тога легенда и верује да он има приватног демона који га саветује ичије задатке има да извршава. Најпознатији пример ове врсте је Фауст, а историјски случај је daimonion Сократов. Примитивни врачи су имали свог змијског духа, као што је и Ескулап, заштитни патрон лекара, представљен помоћу епидауријске змије. ….

Имати унутрашње опредељење значи у празначењу: бити ословљен од неког гласа. Најлепше примере овога налазимо у исповестима строзаветних пророка. …

Опредељење или осећање опредељења није само прерогатив великих личности, већ и малих све до најмањег формата, само са смањењем величине ово постаје све магловитије и несвесније. Изгледа као да се глас унутрашњег демона све више удаљује и да говори ређе и нејасније. Наиме, што је личност мања, тим више постаје неодређена и несвесна и коначно се неразличита стапа са заједницом, предајући на тај начин своју целовитост док се зато расплињује у целини групе. Наместо унутрашњег гласа ступа глас социјалне групе и њених конвенција, а наместо опредељења – глас колективне потребе. Али не малом броју се дешава, такође и у овом несвесном социјалном стању, да их позове индивидуални глас, услед чега се ово одмах разликују од других осећајући да су суочени са проблемом о коме други ништа не знају. Најчешће је немогуће другима објаснити шта се десило пошто је разумевање зацементирано помоћу најјачих предрасуда. „Човек је као и сви остали“, „тако нешто не постоји“, а ако се јавило, онда је наравно „болесна појава“, осим тога крајње је некорисно „мислити да таква претерана уображеност може имати неког значаја“, већ да је то „ништа друго до психологија“. Управо ова последња замерка данас је изванредно популарна. Она проистиче из необичног потцењивања психичког, које се сматра као нешто лично хотимично, самим тим и безначајно, што је парадоксално и при свему психолошком одушевљењу. Несвесно није „ништа друго до фантазија!“ Све у свему само се „нешто измишља“ итд. Човек себи изгледа као маг који опчињава психички живот уобличавајући га по својој вољи. Негира се неугодно а сублимује нежељено, страх се „објашњава“, заблуде исправљају и на крају се сматра да је све врло спретно аранжирано. При томе се заборавило најважније – наиме да је психичко само својим најсићушнијим делом идентично са свешћу и њеним чаробњачким вештинама, док је несравњиво већим делом несвесно, које се непокретно и неприступачно, чврсто и тешко као гранит испречава између нас и стварности, спремно да се увек сходно непознатим законима, сручи на нас. Гигантске катастрофе које нам прете нису елементарна збивања физичке или биолошке природе, већ психичка збивања. У ужасним размерама нама прете ратови и револуције који нису ништа друго до психичке епидемије. У свако доба неколико милиона људи може подлегнути некој суманутости, и тада ће поново избити светски рат или нека разорна револуција. Уместо да је изложен дивљим животињама, стрмим литицама, набујалим водама, данашњи човек је препуштен својим психичким елементарним силама. Психичко је велика сила која многоструко превазилази све земаљске силе. Просвећивање, које је обезбожило природу и човекове институције, превидело је бога ужаса, чије је седиште у души. Ако је игде на месту страх од Бога, онда је то страх од превласти психичког.

Ово је све ипак чиста апстракција Свако зна да „свезнајући“ интелект све ово може рећи овако а ипак и сасвим друкчије. Међутим,  нешто је сасвим друго када ово објективно, као гранит чврсто и као олово тешко психичко, приступи појединцу као унутрашње искуство и саопшти му разговетним гласом: „Тако мора бити“. Тада се он осећа опредељен, управо онако као социјалне групе када их позову рат, револуција или било какво друго лудило. Није баш наше доба оно које вапи за спасилачком личношћу, то јест за оним што се разликује од неизбежне колективне силе и тиме се бар психички ослобађа и другима пали светионик пун надања, који најављује да је бар једном успело да умакне злокобном идентитету са групном психом. Због своје несвесности, група наиме, нема слободног одлучивања, због чега у њој психичко делује као неспутани природни закон. Долази до каузално повезаног тока који се смирује тек са катастрофом. Када осећа опасност од психичког, народ увек чезне за јунаком који убија аждају, отуд вапај и крик за личношћу.

Али каква посла има појединачна личност са невољом многих? Она је у првом реду део целине народа и, исто као сви други, препуштена сили која покреће целину. Једино што једног човека разликује од свих других јесте његово опредељење. Њему је оно несавладиво, свуда присутно психичко довикнуло да је његова невоља и невоља народа. Ако послуша глас, онда постаје различит и изолован, пошто се решио да се повинује закону који му приступа из сопствене унутарњости. „Његовом сопственом закону“, сви ће узвикнути. Али он сâм боље зна, он мора боље знати: то је сâм закон, сâмо опредељење, тако мало „његово“ као лав који га убија, иако је то несумњиво лав који га убија, а не некакав други лав. Само у овом смислу може се говорити о „његовом“ опредељењу, „његовом“ закону.

Већ одлуком да свој пут постави изнад свих путева он је највећим делом испунио своје спасилачко опредељење. Себи је он поништио важност свих осталих путева. Он је изнад свих конвенција поставио свој закон и на тај начин се сасвим издвојио што, не само да не спречава велику опасност већ чак и доводи до опасности. Конвенције су по себи, наиме, бездушни механизми који нису у стању да учине ништа више од онога што обухвата рутина живота. Стваралачки живот је, међутим, увек с оне стране конвенција. Због тога долази до тога да, када доминира чиста рутина живота у облику старинских конвенција мора уследити деструктивна провала стваралачких снага. Овај продор је катастрофалан само као масовна појава, међтим, никада у појединцу који се свесно потчињава овим вишим силама стављајући им на располагање своје моћи. Механизам конвенција држи људе несвесно, пошто тада као дивљач могу поћи путем навикнутих промена, без неопходности свесне одлуке. Ово ненамерно дејство и најбољих конвенција је неизбежно, па ипак не мање ужасна опасност, пошто, као код животиња тако и код људи који кроз рутину остају несвесни, долази до панике са свим њеним несагледивим последицама, када наиђу нови услови, непредвиђени старим конвенцијама.

Личност, међутим, не дозвољава да је обузме паника одраслих, пошто су страхови и ужаси остали иза ње. Она је дорасла промени епохе и незнано и невољно постала вођа.

Сигурно да су сви људи међусобно слични, јер иначе не би могли да подлегну истом лудилу, и сигурно да је психичка основа на којој почива индвидуална свест универзално истоветна, јер се иначе људи међусобно никада не би могли разумети. Тако у овом смислу и личност са њеним јединственим психичким својствима није нешто апсолутно једнократно и јединствено. Јединственост важи само за индивидуалност личности, као што важи за сваку индивидуалност. Постати личност није апсолутни прерогатив генијалног човек. Он може чак бити генијалан а да нема или да није личност. Уколико свака индивидуа има њој урођени животни закон, онда свака има теоријску могућност да пре свега следи овај закон и на тај начин да постане личност, то јест да достигне целовитост. Али како жива бића егзиситирају само у облику живих јединки, то јест индивидуа, животни закон у крајњој линији увек је усмерен на индивидуално проживљен живот. Дакле, иако објективно психичко, које се у основи не може замислити дргачије до као универзална и истоветна датост, значи исти психички предуслов за све људе, оно се ипак, чим хоће да се појави, мора индивидуализовати, пошто нема другог избора до да се одрази кроз јединку. Може се међутим, десити да обухвати читаву групу када оно, сходно природи, води до катастрофе, и то једноставно стога што делује само несвесно, што га ниједна свест не асимилује и што се увршћује у све друге већ постојеће услове.

Само онај ко сили наишлог унутрашњег императива свесно може рећи да, постаје личност; ко јој,  међутим, подлегне, упада у слепи ток збивања и бива уништен. Величина и спасење сваке праве личности је у томе што се са слободном одлуком жртвује свом опредељењу и ову свесно преводи у своју индивидуалну стварност, што доживљено несвесно у групи доводи само до пропасти.

Један од најблиставијих примера живота и смисла личности, који нам је сачувала истoрија, јесте Христов живот. Према римском лудилу величине, од кога није патио само Цезар већ и сваки Римљанин – civis Romanus sum, појавио се противник у хришћанству, које је, успут речено било једина религија коју су Римљани стварно прогонили. Супротност се показивала увек тамо где су се сукобљавали култ Цезара и хришћанство. Али како сазнајемо из наговештаја јеванђелиста о душевном развитку Христове личности, ова супротност је играла одлучујућу улогу и у души творца хришћанске религије. Прича о искушењима нам показује са каквом се психичком силом сукобио Христос – то је била ђаволска сила тадашње психологије која га је у пустињи доводила у озбиљна искушења. Овај ђаво је било објективно психичко које је у својој стези држало све народе Римске империје; због тога је и ђаво обећаво Христу сва земаљска царства, као да је од њега хтео да створи Цезара. Следећи свој унутрашњи глас, своје опредељење и позив, Исус се добровољно изложио нападу империјалистичке суманутости која је све испуњавала – и победнике и побеђене. На тај начин спознао је природу објективног психичког, које је цео свет гурало у патње и неговало чежњу за спасењем, која је нашла свог израза и код многобожачких песника. Овај психички напад, коме се свесно изложио, он није потиснуо нити је дозволио да га овај потисне, већ га је асимиловао. И тако је од свемоћног Цезара постало духовно краљевство а од Imperium Romanum – универзално, вансветско божје царство. И док је цео јеврејски народ као Месију очекивао како империјалистички тако и политички делотворног јунака, Христос је своју месијску опредељеност мање испунио својој нацији него римском свету, и човечанству указао на стару истину да тамо где влада сила нема љубави, и тамо где влада љубав не вреди никаква сила.

Пример хришћанства најбоље илуструје моја претходна, апстрактна излагања. овај наизглед јединствени живот постао је обожавани симбол због тога што је психолошки прототип јединог смисаоног живота, наиме живота који стреми индивидуалном, то јест апсолутном и безусловном остварењу свог, њему својственог закона. У том смислу можемо да се сложимо са Тертулијановим узвиком „Anima naturaliter christiana!“

Обожавање Христа, као и Буде, не зачуђује, али убедљиво показује огромно уважавање са којим човеком сусреће ове јунаке а самим тим и идеал развијене личности. Ако данас изгледа као да ће слепа и деструктивна превага бесмислених колективних сила гурнути у позадину идеал личности, онда је то само пролазна побуна против премоћи историје. Иако је помоћу револуционарне, неисторијске а стога и необразоване склоности новим генерацијама довољно разрушена традиција, ипак ће хероји бити поновно тражени и налажени. Идеал личности је неуништва потреба човекове душе која се, што је неподеснија, тим фанатичније брани. Чак и култ Цезара био је погрешно схваћени култ личности, а модерни протестантизам, чија теологија све више поткопава Христово божанство, нашао је прибежиште у Христовој личности.

Велика и тајанствена ствар лебди око онога што се назива „личност“. Све што се о томе може рећи увек је недовољно и неадекватно тако да увек прети опасност да се дискусија изгуби у како обилном тако и празном брбљању. Чак и појам личности је у обичном говору тако нејасно и лоше дефинисана реч, да ће се тешко наћи два човека која под тим разумеју једно те исто. ... Желео бих да се све ово што сам овде рекао посматра као покушај мог приближавања проблему личности, без полагања права да се овај и реши. Заправо, мој покушај радије бих схватио као опис психолошког проблема личности. Овде помало отказују сва обична психолошка средства и тинктуре, исто као и код генијалног или креативног човека. … Овде изгледа да проблем задире и у ванљудско подручје за што се одувек поставља неко од имена божијих. Као што се види и ја сâм морам да поменем унутрашњи глас и да га означим као нешто снажно објективно психичко, да бих окарактерисао његово дејство у постојању личности, које у датом случају изгледа субјективно. Мефистофел у Фаусту није персонификован стога што то драмски или сценски боље одговара но када би Фауст морализовао сâм или на зиду цртао сопственог ђавола. Прве речи посвете: „Опет се приближујете, ви несталне прилике…“ нешто су више од естетског ефекта. То је, као ђаволов конкретизам, признање објективности психичког искуства, тиха исповест да је ипак тако било, не из субјективних жеља, страховања или нахођења, већ некако из самог себе. Сигурно, само глупак би могао да мисли на авети, али изгледа да нешто као примитивни глупак вреба свуда испод површине разложне дневне свести.

Отуда вечита сумња да ли је наизглед објективно психичко стварно објективно или на крају крајева само уображење. Али одмах се поставља питање: да ли сам намерно тако нешто уобразио, или је то у мени већ замишљено? Проблем је сличан ономе код неуротичара који пати од уображеног карцинома. Он зна и хиљадама пута му је речено да је уображње, а он ме опет страшљиво пита: „Да, али како је дошло до тога да тако нешто уобразим? Ја то уопште нећу“. Одговор на ово је: идеју о карциному он није уобразио, већ се она уобразила у њему без његовог предзнања и без његове дозволе. Основа овог збивања је то што се у његовом несвесном одвија психичко растење, „бујање“, које се не може привести у свест. Он осећа страх од ове унутрашње делатности. Али како је сасвим уверен да унутра, у његовој души не може бити ничега оног што он не зна, онда се овај страх мора односити на соматски карцином о коме зна да не постоји. А ако упркос томе има страх од тога, онда ће му стотине лекара потврдити да је страх сасвим без основа. Тако је неуроза заштита од објективне унутрашње делатности душе или нешто скупље плаћени покушај да се умакне унутрашњем гласу а самим тим и опредељењу, пошто је ово „бујање“ она објективна, од свесне воље независна делатност душе која би хтела да унутрашњим гласом проговори кроз свест и да на тај начин човеку приведе његову целовитост. Иза неуротске извитоперености крију се опредељеност, судбина и постојање личности, потпуно остварење животне воље урођене индивудуи. Човек без amor fati је неуротичар; он занемарује самог себе, тако да никад неће моћи да изрекнем ону Ничеову мисао: „Човек се никад не издиже више до онда када не зна куда ће га још одвести његова судбина„.

У истој мери у којој човек, неверан сопственом закону, није постао личност, пропустио је смисао свог живота. Срећом добродушна и трпељива природа већини људи никад не поставља питање смисла њиховог живота. А тамо где нико не пита, нико нема ни потребе за одговором.

Страх од карцинома неуротичара дакле има право, он није уображење већ последични израз психичке чињенице која егзистира у изван свесном подручју, недостижној вољи и увиду. Ако би сам са собом отишао у пустињу и у самоћи ослушнуо самог себе, можда би дочуо оно што би му рекао унутрашњи глас. Али по правилу наопако образовани културни човек је сасвим неспособан да перципира незајамчени глас. За ово су знатно више способни примитивни људи, међу њима бар врачи могу да разговарају са духовима, дрвећем и животињама, па то спада чак у професионални поступак то јест у овим обличјима они сусрећу објективно психичко, психичко не-Ја.

Како је неуроза поремећај развитка личности, тако смо ми психијатри већ професионално принуђени да се бавимо наизглед далеким проблемима личности и њеним унутрашњим гласом. У практичној психотерапији ове, иначе нејасне и често у фразама извргнуте психичке чињенице, извиру из таме њихове незнаности и приближавају се видиљивим сферама. Ипак ово се дешава само изузетно ретко спонтано, како код старозаветних пророка; по правилу, морају се тешко и с напором приводити у свест она чињенична стања која су условила поремећај. Али тако сагледани садржаји сасвим одговарају „унутрашњем гласу“ и значи судбинско опредељење које, ако их прихвати и распореди свест, доводе до развитка личности.

Као што велика личност социјално дејствује решавајући, разрешавајући, преиначавајући и сређујући, тако рађање сопствене личности има лековито дејство на индивидуу. То изгледа као када се устајали мочварни рукавац поново улије у матицу некад изгубљене струје или како када се склони камен наваљен над семеном, и оно тада може да проклија и младица отпочне своје природно рашћење.

Унутрашњи глас је глас пунијег живота, шире, обимније свести. Због тога се у митолошком смислу рађање хероја или симболично поновно рађање поклапа са изласком сунца, пошто постајање личности има исто значење као и повећање свесности. Из тог разлога већина хероја се означава атрибутима сунца, а тренутак рађања њихове велике личности назива се просветљење.

Страх, који већина природних људи осећа од унутрашњег гласа, није тако детињаст као што би  могло да се помисли. Садржаји које сусреће ограничена свест, како показује класични пример Христовог живота или исто тако крактеристичан доживљај Маре из легенде о Буди, уопште нису тако безазлени, већ по правилу значе опасност која је специфична за дотичну индивидуу. По правилу, оно што нам пружа унутрашњи глас није ништа добро, већ заправо зло. То мора бити пре свега због тога што човек обично није толико несвестан својих врлина колико мана, а и стога што знатно мање пати од доброг него од зла. Као што сам претходно поменуо, унутрашњи глас приноси свести оно од чега пати целина, то јест народ коме човек припада, или човечанство чији смо део. Али овај глас то пружа у индивидуалном облику, тако да човек у почетку може да помисли као да је све то зло индивидуална особина његовог карактера. Унутрашњи глас уноси зло тако убедљиво да би довео до тога да му човек подлегне. Ако му не подлегне, онда у наше Ја не продире ништа од тог привидног зла, и тада не може доћи до обнављања и излечења. (Зло унутрашњег гласа називам „привидним“, што звучи исувише оптимистички.) Ако Ја потпуно подлеже унутрашњем гласу, тада делују његови садржаји, као када би уместо њих било исто толико ђавола, другим речима, овоме следи катастрофа. Ако Ја подлегне само делимично и успе да се самопотврдом спасе од поптуног уништења, тада може асимиловати глас и тада се испоставља да је зло било само лош привид, док је у стварности носилац спасењеа и расветљавања. „Луциферично“ је прави и недвосмислени смисао карактера унутрашњег гласа и због тога оно поставља човека пред последњу моралну одлуку без које он никада не може да дође до свесности нити да постане личност. У унутрашњем гласу често је помешано најниже и највише, најбоље и најбезочније, истина и лаж, што све отвара понор пометње, обмане и разчарања.

Наравно да је смешно када се гласу природе, која је према свему благонаклона и разорна, приписује злоба. Ако нам она првенствено изгледа зла, онда то углавном потиче од старе истине да је добро увек непријатељ бољег. Али ми бисмо били луцкасти када се не бисмо држали од давнина укорењеног доброг док је год то могуће. Али како Фауст каже:

Када доспемо до доброг овог света,
Тада се боље назива обмана и варка!

Добро, нажалост, није вечито добро, пошто иначе не би било ничега бољег. Али треба да наиђе боље, онда добро треба да узмакне. Због тога је рекао мајстор Екхарт: „Бог није добар, јер би иначе могао бити бољи.“

Зато постоје раздобља у светској историји (наше би могло ту да спада) у којима добро мора да узмиче и због тога оно што је одређено да постаје боље у почетку изгледа као зло. Како је опасно ове проблем макар и додирнути показује управо изречена реченица; јер како се лако може прокијумчарити зло када се једноставно изјави да је то потенцијално боље! Проблематика унутрашњег гласа је пуна тајних замки и клопки. То је најопасније, најклизавије подручје, исто тако опасно и беспутно као сам живот ако се одрекне ограда. Али онај ко неће да изгуби свој живот, неће га ни добити. Рађање јунака и живот јунака увек су угрожени. Типични примери су Херине змије које угрожавају одојче Херкула, питон који хоће да уништи рођење бога светлости Аполона, витлејемски покољ деце. Постајење личности је смелост, и трагично је да управо демон унутрашњег гласа истовремено значи и највећу опасност и незаменљиву помоћ. Трагично је, али логично. Природно је да је тако.

Да ли се због тога човек може љутити на човечанство и на све оне добронамерне пастире стада и забринуте очеве, када подижу заштитне зидове, постављају делотворне слике и препоручују проходне путеве који заобилазе поноре?

На крају крајева херој, вођа и спаситељ је онај ко открије нови пут ка вишој сигурности. Могло би се оставити све по старом да овај нови пут безусловно не захтева да буде откривен и да човечанство не пати под свим патњама Египта, све док нови пут није пронађен. Неоткривени пут у нама је као нешто психички живо, што класична кинеска философија назива „Тао“ и упоређује са воденим током који неумољиво тече своме циљу. Бити у Таоу значи потпуност, целовитост, испуњено опредељење, почетак и циљ и потпуно остварење смисла егзистенције који је урођен стварима. Личност је Тао.

К.Г. Јунд, АРХЕТИПОВИ И КОЛЕКТИВНО НЕСВЕСНО (Постајање личности, одломак), Просвета, Београд, 2006

Превели: Деса и Павле Милекић

 

К. Г. Јунг, РАЗУМ И СРЦЕ

Наш интелект је неизмерно постигао, док се наша духовна кућа срушила. Ми смо најдубље уверени у то, да се и са најновијим и највећим рефлектором, који се гради у Америци, иза најудаљенијих звезданих маглина неће открити никакв Емпиреј и ми знамо да ће наш поглед очајно блудити кроз мртву празнину неизмерних ширина. И неће бити боље кад нам се кроз матетматичку физику открије мудрост света бескрајно малог. Напокон ако изнова пронађемо мудрост свих времена и народа, закључићемо да је све највредније и најдрагоценије већ одавно речено најлепшим језиком. Човек, као жељна деца, пружа рука за тим и мисли, ако се то ухвати, онда ће га и имати. Али оно што се има, више не важи, а руке се уморе од хватања, јер богатсво лежи свуда, докле год се поглед пружа. Сав овај посед постаје вода, и више од једног чаробњаковог ученика се у овим водама, које је сам призвао, на крају удавио, ако пре тога није подлегао спасилачкој заблуди, да је ова мудрост добра а она лоша. Од ових адепта настају они застрашујући болесници, који верују да имају пророчку мисију. Јер вештачком поделом праве и погрешне мудрости настаје таква напетост Душе а одатле таква усaмљеност и овисност као што је овисност морфинисте, који се увек нада да ће наћи друга свог порока. 78:20/21

(…) Само Дух сме да присвоји право patria potestas над Душом, али не на земљи рођени интелект, који је сабља или чекић човека, а не стваралац духовних светова, отац Душе. 78:21 По свој прилици ителект је ђаво… Зато је Душа тако често и тако дуго падала у заборав и због тога се ваљда интелект тако често служио апотропејским чаробним речима „окултно“ и „мистично“ и такође желео да паметни људи помисле тиме, да је он нешто рекао. 52:136

Не постоје само рационалне, већ и ирационалне истине. И оно што се путем интелекта о људским стваримa чини немогућим, већ се често путем ирационалног обистинило. Стварне су и све највеће промене, које су човечанство снашле, до којих није дошло путем интелектуалног калкулисања, већ путевима, које је савременик превидео или као бесмислене искључио и који су тек дуго времена после били проникнути у совјој унутрашњој неминовности. Али још чешће они уопште нису проникнути, јер за нас су најважнији закони развоја људског духа још књига са седам печата. 57:93

Ирационалност збивања показује се у такозваној случајности, коју ми разуме се морамо порицати, јер ми штавише не можемо a priori замислити баш ниједан догађај, који не би био каузалан и нужно условљен, према томе он уопште и никако не може бити случајан. Практично случајност је свуда ту, и то тако наметљиво, да бисмо ми нашу каузалну филозофију такође исто тако добро могли ставити у џеп. Пуноћа живота је законита и није законита, рационална и ирационална. Зато рацио и у њему доказана воља важи само на краткој удаљености. Што даље протегнемо рационално изабрани правац, то можемо бити сигурнији, да тиме искључујемо ирационалну могућност живота, која, исто тако има право, да буде живљена. Била је сигурно велика корисност за човека, да уопште буде у стању да своме животу да правац. Постизање разборитости представља највећу тековину човечанства, с пуним се правом може рећи. Међутим није речено, да то можда мора да иде тако даље или да ће тако ићи. 109:53/114

Далеко било, да ја обезвређујем Божји дар разума, овај највећи људски посед. Међутим, као једини владалац он међу нама нема никаквог смисла, готово као ни светлост у једном свету, у коме се наспрам ње не налази. Човек би свакако требало да пази на мудри савет мајке и њен неумољиви закон природног ограничавања. Никад не би требало да заборави да свет зато постоји, јер су његове супротности у равнотежи једна с другом. На тај начин је и рационално изједначено ирационалним и намеравано изједначено са датим. 55:113/114

Разум може дати равнотежу само ономе коме је разум већ орган равнотеже. Међутим, за колико много људи и у којим раздобљима историје је он то био? Човек мора по правилу уз своје стање да има такође супротност, да би се присилно нашао у средини. Он се због самог разума ипак никад не може посве одрећи пуноће живота и чулне зрелости непосредног стања. На овај начин му према снази и задовољству пролазног мора бити радост вечног а према страсти чулног мора бити усхићеност недокучивог. Колко му је ово неспорно стварно, толико му оно мора бити апсолутно упечатљиво. 57:243/244

Човеку се чини, као да се свет схвата само интелектом; он се схвата исто тако осећањем. Зато је суд интелекта једва половина истине и мора, ако је поштен, да призна своју недовољност. 57:537

Постоје поред обдарености ума и такви дарови срца, који ништа мање нису важни, али се зато лако могу превидети, јер је у таквим случајевима интелект често слабији него срце. А ипак су такви људи често кориснији и драгоценији за добробит друштва, него они са другим обдареностима. 11:130

Може се додуше срцем много разумети, али је разуму при томе често тешко, да са интелектуалним формулацијама прихвати и да оном кога је разумео даде доличан израз. Постоји додуше схватање интелектом а нарочито са научним умом, при чему, пак, срце понекад буде оштећено. 108:615

Исказ срца односи се – насупрот исказу ограничавајућег разума – увек на целину. Стране срца затрепере као Еолова харфа само од тихог даха расположења пуног слутње, која не надгласава, већ ослушкује. Оно што срце чује, то су велике ствари које обухватају живот, доживљаји који ми не аранжирамо, већ доживљавамо. 65:9

Парадокс одоговара више непрепознатљивом него јасноћа, која отима тајну његове таме и тиме је приказује као схваћену. То је узурпација која људски интелект наводи у Хубрис, пошто га завара да се, он одсада актом спознаје докопао поседа транцендентне мистерије и „схватио“ је. Парадокс одговара вишем нивоу интелекта и верније приказује стварно стање ствари, будући да он непрепознатљиво не приказује силом као схватљиво.

У мери, у којој се повећало наше научно разумевање, наш свет је постао нечовечнијим. Човек се у космосу осећа изоловано, јер није више повезан са природом, а свој емоционални „несвесни“ идентитет с природним појавама је изгубио. Оне су наиме изгубиле свој симболични садржај. Грмљавина више није глас једно љутитог бога а муња није више његово ђуле које кажњава. Ни у једној реци више не станује један дух, ниједно дрво није животни принцип неког мушкарца, ниједна змија отеловтворење мудрости, ниједна планинска пећина стан неког великог демона. Више не говоре никакви гласови из камења, биљки и животиња људима, а он сам више не говори њима верујући да би га они разумели. Његов контакт с природом је изгубљен а тиме је и јака емоционална енергија, која је чинила ову симболичну везу. 102:95

Ми смо стварима одузели њихову тајну и њихову нуминозност; нама више ништа није свето. 102:94

К.Г. Јунг, ЧОВЕК И ДУША, (из целокупног дела одабрала Јоланда Јакоби), Прометеј, Н. Сад 2008

К.Г. Јунг, ЖИВОТНА ПРЕКРЕТНИЦА

(…) Велики животни проблеми нису никада заувек решени. Ако и јесу једном наизглед решени, онда је то увек губитак. Њихов смисао и сврха не леже у њиховом решењу, већ у томе да ми на њима непрекидно радимо. То нас чува од заглупљивања и окамењености. Такво је и решавање проблема у младалачком добу, оно је само привремено, уз ограничавање на достижно, и није дугог века. У сваком је случају приличан успех себи изборити социјалну егзистенцију и своју исконску природу тако преобразити да више-мање уклопи у овај облик егзистенције. То је унутрашња и спољашња борба која се може поредити са борбом дечјег доба за успостављањем Ја. Било која борба  се за нас свакако најчешће одвија у тами, али ако погледамо са каквом  се тврдоглавошћу дечје илузије, претпоставке, егоистичне навике итд., касније још чврсто држе, можемо проценити каква је снага раније морала бити утрошена како би се они изградили. Исто се дакле догађа са идеалима, убеђењима, водећим идејама, поставкама итд., које нас у младалачком добу уводе у живот, за које се ми боримо, патимо и побеђујемо: они срастају са нашим бићем, ми себе наизглед идентификујемо са њима и стога настављамо са њима ad libitum као да се подразумева са којим ставом млад човек своме Ја, nolens volens, придаје значај пред светом или пред самим собом.

Што се човек више приближава средини свог живота и што му више успева да се учврсти у свом личном ставу и социјалном положају, то ће му се више чинити да је открио праве идеале и принципе понашања. Стога се претпоставља да су они заувек важећи и од њих се прави врлина, без могућности за икакво одвајање од њих. При томе се превиђа битна ствар – да постизање социјалног циља остварује на рачун тоталитета личности. Много, сувише много живота који је могао бити проживљен остаје можда у остави прашњавих сећања, но понекад то ипак буде ужарено угљевље, запретено под сивим пепелом.

Статистика показује да су депресије код мушкараца учесталије у добу око четрдесете. Код жена се неуротичне тегобе јављају по правилу нешто раније. У овој се животној фази, између тридесет пете и четрдесете, припрема значајна промена човечје душе. То свакако на почетку није свесна нити упадљива промена, више се ради о индиректним назнакама промена које свој почетак изгледа имају у несвесном. Неки пут је то нека лагана промена карактера, други пут излазе поновно на видело особености које су од времена детињства нестале, или дотадашње наклоности и интересовања почињу да јењавају, а на њихово место ступају друга, или – што је врло често – дотадашња уврења и принципи, нарочито они морални, почињу да бивају чвршћи и крући, што постепено, око педесете, може нарасти до нетрпељивости и фанатизма – као да би принципи могли бити егзистенцијално угрожни па стога морају бити посебно потенцирани.

Не разбистри се увек вино младости у одраслом добу, понекад се и замути. Све ове појаве се могу најбоље посматрати код нешто једноставнијих особа. Понекад оне наступе раније а понекад касније. Чешће се дешава, чини ми се, да њихово појављивање бива одгођено чињеницом да су родитељи дотичне особе још живи. Тада то изгледа као да је младалачка фаза непримерено дуго продужена. То сам нарочито запазио код мушкараца чији је отац дуго поживео. Његова смрт тада делује као стрмоглаво сазревањее, такорећи катастрофално.
…..
Сви веома чести неуротични поремећаји одраслог доба имају нечег заједничког: да психологију младалачке фазе пренесу преко прага зрелих четрдесетих. Ко још не познаје ону дирљиву господу која морају да стално подгревају сећање на студентско време, на хомерска јуначка времена и само погледом уназад могу распирити пламен живота, док су заправо одрвењени у безнадежном филистерству. Они свакако имају извесну предност која није за потцењивање, а то је да нису неуротични, већ само за обичан свет досадни и стереотипни.

Неуротичар је најпре онај човек коме никада не успева у садашњости онако како би желео, па се стога не може радовати ни због прошлости. Као што раније није могао да се одвоји од детињства, тако ни сада не може да се ослободи младалачке фазе. Како изгледа, он не сагледава себе у сивим размишљањима старења и као у грчу гледа уназад јер је поглед у будућност неподношљив. Као што се детињаст човек ужасава пред непознаницама света и живота, тако узмиче и одрастао човек пред другом половином живота, како да га тамо чекају непознати опасни задаци или као да му тамо прете жртве и губици које не може да преузме на себе, или као да му се дотадашњи живот чини тако лепим и скупоценим да га се не може лишити.

Да ли је то можда у крајњем страх од смрти? То ми се не чини много вероватно , пошто је смрт још далеко и стога нешто апстрактно. Искуство показује да је основа и узрок свих тешкоћа овог прелаза дубока, значајна промена душе. Да бих ово окарактерисао, послужићу се поређењем са сунчевим дневним ходом. Замислите сунце одухотворено људским осећањем и људском тренутном свести. Ујутру се рађа из ноћног мора несвесног и баца поглед на далеки шарени свет који се све више шири што се оно више на своду диже. У свом успону, ширећи круг утицаја, препознаће сунце свој значај и највиши циљ у зениту и тиме свој највиши домет напретка. Са таквим уверењем досеже сунце никад раније виђену подневну висину – раније никад виђену, јер његово индивидуално постојање никада раније није могло знати за његову кулминацију. У дванаест часова поднева почиње залазак. А залазак је преокрет свих вредности и идеала јутра. Сунце постаје недоследно. Као да своје зраке увлачи. Светлост и топлота се смањују све до коначног гашења.

Сва су поређења климава. Ово поређење не храмље ништа више од осталих. …. На срећу, ми смо људи а не сунце, иначе би било зло са нашим културним вредностима. Но, ипак има нечег сунчевог у нама; и јутро и пролеће и вече и јесен живота нису само сентиментална прича, већ психолошке истине, па чак и  више, оне су психолошке чињенице, јер подневни преокрет мења чак и физичка својства. Посебно код јужних народа се среће појава да се код старијих жена развију храпав, дубок глас, бркови, оштре црте лица и у разном другом погледу мушке особине. Обрнуто, мушки хабитус постаје блажи кроз женске црте, као што су склоност ка дебљању и мекши израз лица.

Постоји у етнолошкој литератури интересантан извешај о неком индијанском поглавици и ратнику коме се око средине живота у сну појавио Велики Дух и поручио да од сада мора седети са женама и децом, да мора носити женску одећу и јести женска јела. Он је послушао ово лице из сна без губитка репутације. Ова визија је веран израз подневне револуције, почетка смираја. Вредности, па чак и тело, преображавају се у своју супротност, макар у наговештају.

Могу се, на пример, заједно мушка и женска душевна својства упоредити са неким залихама супстанци, које се у првој половини живота у извесној мери неравномерно троше. Мушкарац троши велику залиху своје мушке супстанеце, а само мали део женске, која сада преостаје за даљу употребу. Обрнуто, жена своју до тада неупотребљену количину мушкости сада пушта да дела.

Још више но у физичком, ове промене важе у психичком погледу. Колико се често деси, на пример, да човек дигне руке од посла и да тада жена навлачи панталоне, отвара неку малу продавницу где муж ради можда само као помоћни радник. Има пуно жена чије се друштвена одговорност и социјална свест буде тек након четрдесетих година живота. На пример, у модерном пословном животу, посебно у Америци, такозвани break-down, нервни слом, после четрдесете је необично честа појава. Ако се жртве пажљивије испитају, види се да је оно што се сломило управо дотадашњи мушки стил, а да је остао оженствењени мушкарац. Обрнуто, у истом окружењу се виде жене које у тим годинама развију необичну мушкост и чврстину оштроумља, које потискују срце и осећања у други план. Често су ове промене праћене брачним катастрофама свих врста, јер није тешко представити шта бива кад мушкарац открије своја нежна осећања а жена свој ум.

Најгоре у свим овим стварима је  чињеница да паметни и образовани људи живе са тим, а не знају за могућност оваквих промена. Потпуно неспремни ступају у другу половину живота. Има ли где школâ, не мора високих, бар виших школа, за четрдесетогодишњаке које их припремају за њихов будући живот и његове захтеве, као што редовне и високе школе уводе наше младе људе да упознају свет и живот? Не, потпуно неспремни ступамо у поподне живота,  што је још горе, чинимо то са погрешним претпоставкама наших досадашњих истина и идеала. Не можемо живети поподне живота по истом програму као јутро, јер чега током јутра много има, биће га увече мало, и што је изјутра важеће, увече ће бити невежаће. Лечио сам много старих људи и завирио у тајне одаје њихове душе, па не могу да не будем потресен истинитошћу ових основних правила.

Човек који стари мора знати да његов живот не иде навише и да се не шири, већ да један немуољив, унутрашњи процес присилно делује на сужавање живота. За младог човека скоро је грех или бар опасност да се бави сувише собом, док је за човека који стари обавеза и нужност да посвети пажњу своме целовитом бићу. Сунце увлачи зраке да себе само осветли, након што је своје светло расипало по свету. Уместо тога, многи стари људи радије бивају хипохондри, циције, принципијелци и laudatores temporis acti или чак вечити младићи, што је тужна замена за осветљавање своје личности, но то је неизбежна последица сумануте идеје да се мора владати другом половином живота по истим принципима као у првој половини.

Раније рекох да немамо школе за четрдесетогодишњаке. То и није сасвим тачно. Наше су религије од давнина заправо такве школе или су некад то биле. Али за колико људи оне то још јесу? Колико је нас старијих људи истински одгојено за тајну другог дела живота за старост, смрт и вечност?

Човек свакако не би доживео седамдесету и осамдесету годину живота да то не одговара његовој врсти. Стога мора и поподне живота имати неког смисла и сврхе и оно не може бити само жалостан привезак преподнева. Смисао јутра је без сумње развој индивидуе, њено утемељење и развој у спољашњем свету, као и брига за потомство. То је очигледно природни циљ. Но када је овај циљ испуњен, богато испуњен, да ли је потребно да се и даље наставља прикупљање новца преко сваког разумног смисла, даље освајање, ширење егзистенције? Ко без нужде у поподне живота пренесе законе јутра, иначе по себи смислене, биће приморан да то плати психичким губитком, баш као што младић који хоће да пренесе свој дечји егоизам у одрасло доба, мора своју заблуду платити социјалним неуспехом. Стицање новца, социјална егзистенција, породица, потомство јесу чиста природа, али нису култура. Култура лежи са оне стране сврхе природе. Да ли би можда култура могла бити та сврха и циљ друге половине живота?

Код примитивних племена видимо, на пример, да су чувари мистерија и закона скоро увек старци и да се управо преко њих изражава култура племена. Како стоје ствари у том погледу код нас? Где је мудрост наших стараца? Где су њихове тајне и визије из снова? Код нас би се старији радије поредили са младима. У Америци је такорећи идеал да отац буде брат своме сину, а мајка, по могућству сестра својој кћери.

Не знам у којој је мери ова заблуда реакција на раније претеривање у достојанствености а колико су то погрешни идеали. Ово последње свакако постоји: циљ ових људи  се не налази испред њих, већ иза њих. Стога они стреме уназад. Човек се са њима мора сложти – тешко је сагледати које би другачије циљеве требало имати у другој половни живота од оних у првој – проширење живота, корист, утицај, добар утисак у друштву, смишљено гурање наследника у пригодне бракове и запослења; сасвим довољно циљева! Нажалост, недовољно смисла и сврхе за многе који у старењу виде само опадање живота, док раније идеале осећају као избледеле и исторшене. Да су ови људи још  раније своју животну посуду били добро испунили, па је до дна испразнили, сигурно би се у старости другачије осећали, ништа не би задржавали, све што би хтело да гори већ би изгорело, а мир старости би им добродошао. Али не смемо заборавити да има јако мало људи који су уметници живљења, а да је при томе уметност живљења најплеменитија и најређа од свих вештина – цео пехар излити у лепоту, коме би то успело? Великом броју људи тако остаје много непроживљеног, често су ту и оне могућности које нису и поред најбоље воље могли проживети, па тако закорачују преко прага старости са неиспуњеном захтевом (живота), што им онда и невољно управља погледа уназад.

Посебно је за овакве људе, погубно да се осврћу уназад. Они би нужно морали да гледају унапред, био би им потребан један циљ у будућности. Због тога и све велике религије имају онострана обећања, циљ изнад и изван овога света који смртном бићу пружа могућност да другу половну живота проживи са истом тежњом ка циљу као и прву. Али ма колико били данашњем човеку прихватљиви циљеви ширења и кулминације живота, толико му је сумњива или управо невероватна идеја о наставку живота после смрти. Па ипак, крај живота, наиме смрт, може бити разуман циљ само онда ако је живот, или тако бедан да се човек радује што он уопште престаје, или када постоји увереност да сунце истом консеквентношћу којом се успиње до поднева тежи свом залазку, „да обасја далеке народе“. Али способност веровање данас је постала толика уметност да је образованом делу човечанста скоро неприступачна. Човек се исувише навикао на мишљење да in puncto бесмртности и сличних ствари постоје  најразличитија супротстављена мишљења а никави убедљиви докази. Пошто савремена, често истицана, реч „наука“ има наоко безусловну моћ убедљивости, човек хоће „научне“ доказе. Међутим, међу оним образованима који мисле тачно се зна да такав доказ спада међу филозофске немогућности. Човек о томе, напросто, не може ништа знати.

Да ли уз то смем да приметим да из истих разлога човек не може знати да ли се ипак нешто не дешава после смрти? Одговор је non liquet, ни позитиван, ни негативн. Једноставно, ми о томе ништа не знамо да је научно потврђено, па смо у истом положају као и на пример са питањем да ли је Марс насељен или не; при томе је становницима Марса, ако их уопште има, потпуно свеједно да ли их поричемо или потврђујемо њихово постојање.

Но овде се буди моја лекарска савест која има нешто да каже по том питању. Уочио сам, наиме, да је живот са циљем, уопште узев, бољи, богатији и здравији од бесциљног и да је боље с временом ићи напред него против времена ићи уназад. Старина који не може да се одвоји од живота психијатру изгледа исто тако слабашно и болесно као младић кји није у стању да га изгради. И заиста се у великом броју случајева ради о истој детињастој чежњи, истом страху, истом пркосу и својеглавости, у једном као и у другом случају. Као лекар убеђен сам да је такорећи хигијенскије у смрти видети циљ коме треба стремити, а да је опирање томе нешто нездраво и ненормално, јер оно поткрада други део живота. Због тога налазим да су све религије са оностраним циљем веома разумне са тачке гледишта менталне хигијене. Ако станујем у кући за коју знам да ће ми пасти на главу у следећих четрнаест дана, све ће моје функционисање у животу бити под утицајем ове мисли; но уколико се, напротив, осећам сигурним, онда у њој могу да натенане живим. Дакле, са психијатријског становишта било би добро када бисмо могли мислити да је смрт само прелаз, један део непознатог и дугог животног процеса.

Исто далеко највећи број људи не зна зашто је телу потребна кухињска со, сви је због инстинктивне потребе желе. Тако је и са стварим душе. Даклеко највећи број људи одувек осећа потребу за продуженим трајањем. Због тога не застрањујемо са нашом констатацијом, већ смо усред великог главног тока живота човечанства. Ми стога у погледу живота исправно размишљамо и онда када не разумемо то што мислимо.

Да ли уопште икада разумемо оно што мислимо? Ми не разумемо само оно мишљење које није ништа друго до поређење из којег не произилази ништа више од онога што смо у њега унели. То је интелект. Сасвим мимо њега, међутим, постоји мишљење у прадавним сликама, у симболима који су старији од историјског човека, а које су, човеку урођене од прадавних времена, које трајући кроз све генерације, испуњавају дубине наше душе и увек су живе. Потпуни живот је могућ само у складу са њима, мудрост је враћање њима. У стварности се не ради ни о вери нити о знању, већ о усклађености нашег мишљења са прасликама нашег несвесног; те слике су незамислива мајка сваке мисли коју је икада у стању да ишчепрка наша свест. А једна од ових исконских мисли је и идеја о животу с оне стране смрти. Наука је несамерљива са овим прасликама. То су ирационалне датости, априорни услови имагинације, који су једноставно ту и чију сврху и оправданост наука може испитивати тек a posteriori, као рецимо функцију штитасте жлезде, која се  пре деветнаестог века исто тако могла са правом прогласити за орган који нема сврху. Праслике су за мене исто што и душевни органи о којима водим рачуна па сам стога принуђен да неком старијем пацијенту кажем: „Ваша слика Бога или ваша идеја о бесмртности је атрофична, те се због тога и пореметио метаболизам ваше душе.“….

Дозволите ми да се на крају за тренутак вратим нашем поређењу са сунцем. Сто осамдесет степени нашег животног лука дели се у четири дела. Први источни део је детињство, што значи оно стање без проблема, у којем смо ми проблем за друге, али још нисмо свесни сопствене проблематике. Свесна проблематика се простире кроз другу и трећу четвртину, док у последњој четвртини, у старачком добу, поново урањамо у оно стање у којем, без обзира на нашу свест, опет постајемо више проблем за друге. Детињство и дубока старост су различити, али имају једно заједничко, наиме уроњеност у несвесно психичко. Како се душа детета развија из несвесног, тако се и са његовом психлогијом старца, који поново тоне у несвесно губећи се све више у његовој тами. Детињство и старачко доба су животна стања без проблема због чега их овде нисам ни разматрао.

Карл Густав Јунг, АРХЕТИПОВИ И РАЗВОЈ ЛИЧНОСТИ (одломак из есеја Животна прекретница, стр. 32-42), Просвета, Београд, 2006

Превод: Бранислав Милакара

 

К.Г. Јунг, ВЕЛИКО УМЕТНИЧКО ДЕЛО ЈЕ БЕЗЛИЧНО И ДУБОКО ПОТРЕСНО

Тајна стваралачког је, као и проблем слободе воље, један трансцендентни проблем, на који психологија није у стању да да одговор већ може само да га опише. На исти начин је и човек-стваралац једна тајна, која ће, и поред свих и разноврсних покушаја, тешко моћи бити решена. Модерна психологија се додуше, с времена на време, бавила проблемом уметника и његове уметности. Фројд је веровао да је нашао кључ за отварање уметничког дела на основу личне доживљајне сфере уметника. Ту су се, наиме, указале постојеће могућности; јер, зар не би било могуће да се и уметничко дело изведе из »комплекса« као, на пример, и једна неуроза? Велико откриће Фројда се и састојало у томе да неурозе поседују једну сасвим одређену етиологију, то значи да потичу од емоционалних узрока и раних доживљаја из детињства стварне или фантастичне природе. Неколико његових ученика, нарочито Ранк и Штекел, полазили су од сличних поставки и долазили до сличних резултата. Не може се порећи да се песникова лична психологија – у датом случају може пратити све до самих корена и најдаљих изданака његова дела. Ово схватање да лични доживљај песника вишеструко утиче на избор и обликовање његове материје само по себи не представља никакву новину. Заслуга је Фројдове школе сигурно у томе што је показала докле овај утицај досеже и у каквим особеним аналогним односима се он остварује.

Неуроза је за Фројда једно задовољење путем замене. Дакле, нешто неостварено, једна заблуда, изговор, извињење, нешто што не жели да се види, укратко нешто у суштини негативно, за које би било боље да га нема. Једва да би се за неурозу нашла нека добра реч, јер она изгледа није ништа друго до једна бесмислена и стога неугодна сметња. Уметничко дело које сe на изглед може анализирати попут неке неурозе и свести на лична потискивања песника доспева тиме у опасно суседство неурозе, где се, међутим, утолико налази у добром друштву што Фројдова метода на исти начин посматра религију и филозофију. Ако се остане при самом начину посматрања и ако се отворено призна да се при томе не ради ни о чему другоме до о издвајању личних условљености, које наравно нигде не недостају, онда се томе у ствари не може ништа приговорити. Али, ако би се поставио захтев да се том анализом објашњава и сама суштина уметничког дела, онда би овај захтев категорички морао бити одбијен. Биће уметничког дела не састоји се, наиме, у томе да је оно обузето личним особеностима — уколико је то више случај, утолико се мање ради о уметности — него у томе што се оно уздиже далеко изнад личног и говори из духа и срца за дух и срце човечанства. Лично у уметничком делу је једно ограничење, чак и један недостатак уметности. »Уметност« која је само лична или претежно лична заслужује да буде третирана као неуроза.
Када Фројдова школа заступа мишљење да сваки уметник поседује једну инфантилно-аутоеротски ограничену личност, онда овај суд може да важи за овог као личност, али он не важи за ствараоца у њој.

Јер, овај није ни аутоеротичан ни хетероеротичан нити уопште еротичан, већ је у највећој мери реалан, безличан, па чак и нечовечан или натчовечан, јер као уметник он је увек своје дело а не човек.

Сваки човек-стваралац је дуалитет или синтеза парадоксалних особина. С једне стране, он је човечно-личан, а с друге стране је безличан, стваралачки процес. Као човек он може да буде здрав или болестан; његова лична психологија стога може и треба да буде лично објашњена. Као уметник, пак, он може да буде схваћен само на основу свог стваралачког дела. Била би то груба омашка, ако бисмо хтели да, на пример, манире једног енглеског џентлмена или пруског официра или кардинала сведемо на личну етиологију. Џентлмен, официр и високо свештено лице су објективне, безличне officia, са једном њима својственом објективном психологијом. Иако је уметник супротност официјелном, ипак постоји потајна аналогија, утолико што је специфична уметничка психологија колективна а не лична ствар. Јер, уметност је њему урођена као какав нагон који га обузима и претвара у инструмент. Оно у њему у крајњој линији постојеће хтење није он. (…) Као личност, он може да има своје ћуди, вољу и циљеве, али као уметник он је у вишем смислу »човек«, он је колективни човек, носилац и уобличитељ несвесно делотворне душе човечанства.

То је његов officium, чији терет често пута тако претеже да се његова људска срећа и све што обичном човеку живот чини вредним живљења судбински претвара у жртву. Ц. Г. Карус вели: »Нарочито се овим обзнањује оно што смо назвали генијем, јер такав у већој мери обдарен дух се на чудесан начин одликује управо тиме да при свој слободи и јасноћи своје егзистенције свуда бива омеђиван и одређиван од стране несвесног, мистериозног бога у њему, да се у њему јављају погледи — а да он не зна одакле, да га гони на делање и стварање — а он не зна куда да крене, и да њиме влада неки нагон за стварањем и развојем а он још не зна због чега.«

Под овим околностима у сваком случају није чудно да управо уметник — виђен као целина — даје особито богату грађу критички аналитичкој психологији. Његов живот је неминовно пун конфликата, пошто се у њему боре две силе: обични човек са својим оправданим захтевима за срећом, задовољством и животном сигурношћу, с једне стране, и безобзирна, стваралачка страст, с друге стране, која у датом случају одбацује све личне жеље. Отуда и долази да је лична животна судбина многих уметника тако незадовољавајућа, па и трагична, не по неком тамном судбинском одређењу, већ из недовољности или недовољне способности прилагођавања њихове људске личности.

Редак је човек стваралац који није скупо платио божанску искру великог умећа. Изгледа као да је сваки рођен са ограниченим капиталом животне енергије. Оно најјаче у њему, управо оно стваралачко, зграбиће за себе већи део енергије, ако је доиста уметник, а за остало преостаје сувише мало да би из тога могла да се развије још нека посебна вредност. Напротив, људско се често у толикој мери троши у корист стваралачког да оно може да живи само још на једном примитивном или сниженом нивоу. То се често испољава у виду неозбиљности и наивности, или безобзирног, наивног егоизма (такозваног »аутоеротизма«), сујете и других мана. Ове мањкавости су утолико оправдане што Ја једино на тај начин добива довољно животне енергије. Њему су потребне ове ниже животне форме, јер би иначе потпуним лишавањем пропало. Овај лични аутоеротизам извесних уметника може се упоредити са аутоеротизмом илегитимне или на неки други начин запуштене деце, која су већ веома рано била присиљена да се лошим особинама бране од разорног дело ван ја средине без љубави. Таква деца, наиме, лако постају безобзирно саможиве природе; она или постају пасивна, на тај начин што ће целог живота остати инфантилна и беспомоћна, или постају активна, на тај начин што ће се огрешити о моралне и законске норме. Сасвим је јасно да се уметник мора објаснити на основу његове уметности, а не на основу недовољности његове природе и његових личних конфликата, који представљају само жалосне пропратне појаве Чињенице да је он уметник, тј. човек коме је пао у део већи терет него обичном смртнику. Поседовање већег умећа захтева и већи утрошак енергије; па тај вишак на једној страни мора бити, пропраћех мањком на другој страни.

Да ли песник зна да је његово дело у њему створено, да оно расте и сазрева у њему, или да ли он уображава да из сопствене намере уобличава сопствени изум, ништа не мења чињеницу да његово дело у ствари израста из њега самог. Оно се понаша као дете према својој мајци. Психологија ствараоца је заправо женска психологија, јер стваралачко дело израста из несвесних дубина, управо из царства мајки. Ако претеже стваралачко, онда претеже и несвесно као животворна и судбоносна снага насупрот свесној вољи, а свест бива понесена снагом неке подземне струје, често као какав беспомоћни посматрач збивања. То дело које израста је песникова судбина и оно одређује његову психологију. Не ствара Гете Фауста, већ душевна компонента Фауста чини Гетеа. А шта је Фауст?[1] Фауст је симбол, он није само семиотски знак или алегорија за нешто давно познато, већ израз неког праживотног делујућег у немачкој души, којој је Гете помогао да угледа свет. Може ли се замислити да је Фауста или Тако је говорио Заратустра могао да напише неко ко није Немац? Оба дела алудирају на исто. на нешто што вибрира у немачкој души, неку „исконску слику“, како рече једном Јакоб Бургхард, на фигуру лекара и учитеља, с једне стране, и мрачног чаробњака, с друге стране; тај архетип мудраца, човека који је спреман да помогне и спашава, с једне стране, и чаробњака, опсенара, заводника и ђавола, с друге стране. Та слика постоји у несвесном још од прадавних времена, и ту она спава све док је наклоност или немилост времена не пробуди, наиме, онда када нека велика заблуда одведе народ с правог пута. Јер, тамо где се отварају странпутице, тамо је потребан водич и учитељ, па и лекар. Странпутица је отров који би истовремено могао да буде и лек, а сенка спаситеља је ђавољски рушитељ. Ова противснагаиспољава се пре свега у митском лекару: лекар који вида ране и сам има једну рану, за што је Хирон класичан пример. У сфери хришћанства то је рана на боку Христа, великог лекара. Али Фауст, што је карактеристично, није рањен, он је нетакнут моралним проблемом: може се бити обоје, и срећан и ђаволски, ако се своја личност може располутити, и само је тада човек у стању па се осећа »шест хиљада стопа с оне стране добра и злу«, За одштету, која је тада Мефисту на изглед измакла, поднесен је сто година касније један крвав рачун. Али ко још озбиљно верује да песник изриче истину свих? У ком оквиру би онда требало посматрати уметничко дело?

Архетип по себи нити је добар нити је зао. Он је један морално индиферентан нумен, који тек у судару са свешћу постаје једно или друго, или чак противречно двојство. Ово одлучивање за добро или зло остварује се намерно или ненамерно људским ставом. Постоји много таквих праслика, које се не појављују у сновима појединаца и у уметничким делима све док не буду изазване одступањем свести од средњег пута. Ако свест залута у једностран и стога погрешан став, онда оживљавају ови »инстинкти« и шаљу своје слике у снове појединаца и привиђења уметника и видовњака, како би тако опет успоставили душевну равнотежу.

Тако се душевна потреба народа испуњава у делу песника и зато песнику дело у ствари значи више од личне судбине, био он тога свестан или не. Он је у најдубљем смислу речи инструмент и стога он стоји испод свога дела, због чега од њега никада и не смемо да очекујемо тумачење сопственог дела. Он је своје дао оним што је обликовао. Тумачење мора да препусти другима и будућности. Велико дело је као сан који поред све своје очевидности не тумачи самог себе и никада није једнозначан. Ниједан сан не каже: »Ти треба« или »То је истина«; он поставља слику као што природа даје биљци да расте, а нама је препуштено да из тога извлачимо закључке. Ако неко сања страшне снове, онда се он или сувише боји или се сувише мало боји, а ако неко сања о неком мудром учитељу, онда је или сувише учен или му је потребан учитељ.

Обоје је суптилно исто, а човек тога постаје свестан само онда када допусти да уметничко дело делује на њега приближно онако како је оно деловало на песника. Да би се разумео његов смисао, мора се допустити да нас обликује као што је обликовало песника. Тада ћемо разумети шта је био његов прадоживљај: он је дотакао ону благотворну и спасилачку душевну дубину, где се ниједан појединац још није издвојио до самоће свести да би кренуо тегобном странпутицом; где су још сви понесени истим заносом, те стога осећања и поступци појединаца још досежу до целог човечанства.

Поновно урањање у праштање те „participation mistique“ је тајна уметничког стварања и деловања уметности, јер на том ступњу доживљавања не доживљава више појединац већ народ, и тамо се више не ради о срећи и несрећи појединца већ о животу народа. Отуда је велико уметничко дело стварно и безлично и дубоко потресно. Отуда је и лично у песнику само предност или сметња, али никада оно није од битне важности за његову уметност. Његова лична биографија може да буде биографија једног филистра, честитог човека, неуротичара, манијака или злочинца: то је све занимљиво и неизбежно, али је небитно у погледу песника.

К. Г. Јунг, Психолошке расправе, с немачког превео Томислав Бекић, Матица српска, Нови Сад, 1984.

Приредила: М. Јефтимијевић Михајловић

_________________________________________________________________________________________________

[1] Екерманов сан, у коме пар Фауст-Мефисто пада на земљу као—дупли метеор, подсећа на мотив о диоскурима (уп. о томе моја предавања Убер Вфиедергебурт — Поновно рађање — и мотив пријатељског пара у Гесталтунген дес Унбеумсстен — Обликовања несвесног —), и интерпретира тиме једну битну особеност Гетеове психе. Једна особену финеса при томе је Екерманова напомена да га крилата фигура Мефиста са кратким роговима подсећа на Меркура. Ово запажање се сасвим слаже са алхемијском природом и есенцијом Гетеовог дела.

Преузето са блога: santamarijadellasalute.blogspot.rs/

К.Г. Јунг – ЖИВОТНИ ПРОБЛЕМИ

Човеку су потребне тешкоће, оне спадају у његово здравље.
…
Највећи и најважнији животни проблеми су заправо нерешиви; оно то морају и бити, јер изражавају нужни поларитет, који је иманентан сваком саморегулишућем систему. Они се не могу никада решити, већ се само могу прерасти.
…
Ово „прерастање“ код даљег искуства, испоставља се као подизање нивоа свести. Неки виши и даљи интерес ступио је у видик, и овим проширењем хоризонта нерешиви проблем изгубио је хитност. Он није био логички решен по себи, већ је избелдео пред једним новим и јачим животним правцем. Он није потиснут и учињен несвесним, већ се појавио само у једној другој светлости и на овај начин је постао друкчији. Што би на дубљем степену дало повода за најоштрије конфликте и за паничне афективне нападе, сад се гледано с вишег нивоа личности појавило, као невреме у долини, гледано са врха високе планине. Тиме олуји није одузето ништа од њене стварности, али човек није више унутра у том, већ је над тим.
….
Велики животни пролеми нису никада заувек решени. Ако су они једном привидно решени, онда је то увек губитак. Њихов смисао и сврха чини се није у њиховом решавању, већ у томе да ми непрестано радимо на њима. Само то ће нас сачувати, дакле, од заглупљивања и окамењивања.
….
Циљ је само као идеја важан, битан је, међутим, опус који води циљу: он испуњава трајање живота неким смислом.

К.Г. Јунг – Човек и душа – из целокупног дела 1905-1961, одабрала Ј. Јакоби (Прометеј, Н. Сад, 2008.

Приредио: Александар Мирковић