Олга Четверикова, ДИГИТАЛНА ШКОЛА КАО ПРОЈЕКАТ СТВАРАЊА КАСТИНСКОГ ДРУШТВА

Опасност дигитализације је у томе што се друштво претвара у тоталитарну секту, упозорава Четверикова. А најефикаснији начин управљања људима који је разрађен у западним „центрима мозгова“, јесте изазивање осећања страха. У стању потчињености, очајања и безизлаза човек је спреман да прихвати сваки апокалиптични сценарио. Ширена од западне агентуре, „дигитализација школе“ је позвана да створи људе˗роботе, којима ће управљати светска недигитализовна елита.

ПИТАЊЕ: Дигитални тоталитаризам. Како се то ради у Русији“ ‒ наставак је књиге „Трансхуманизам у руском образовању. Наша деца као роба“, и посвећена је кључној, са моје тачке гледишта, сфери нашег живота ‒ систему образовања.

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Данас, док се промовише програм „Дигитална економија“, све јасније видимо да је реч – не о новим технологијама – колико о измени свести људи и стварању новог система контроле. Одраслима је тешко изменити свест, зато се усредсређују на децу којoj се кроз промену система учења уводи другачији смисао и другачији стандарди мишљења и понашања. Многи родитељи већ виде како поколења тону све дубље и пропадају. Преображај образовања сада улази у одлучујући стадијум, пошто је заснован на Форсајт˗пројекту „Образовање 2030“, којим је постављен циљ да се у периоду 2022‒2030 ликвидирaју традиционални образовни системи. Тај пројекат је већ описан у књизи „Трансхуманизам у руском образовању“.

ПИТАЊЕ: Ко стоји иза идеје дигиталне економије, ко су глобални идеолози и скривени играчи?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Руски пројекат „Дигитална економија“ представља део светског програма за који је одговорна Светска банка.

Кључни ставови тог правца изложени су у књизи „Четврта индустријска револуција“ Клауса Шваба, оснивача Светског економског форума у Давосу. Шваб је истицао да се „четврта индустријска револуција“ одиграва у сфери компјутеризоване индустријске производње („индустрија 4.0“), и води у дубоки социјални преображај, а најосетљивија тачка је држава, која се налази под притиском недржавних структура. Реч је, како о наднационалним системима, тако и о локалним заједницама, све до појединих група људи. У таквим условима држава ће у будућности морати да пристане на улогу центра за пружање услуга, а већина њених функција биће пренета на друге структуре.

То се односи и на систем образовања чије су преобликовање описали други идеолози глобализма – Џереми Рифкин у књизи „Трећа индустријска револуција“. Пошто је процес транснационализације свеобухватан, то значи да се шири у све сфере, и одвија у оквирима New Age концепта глобалног космичког разума. На тај начин се уводи дигитална економија и у Русији.

Књига „Дигитални тоталитаризам“ почиње погледом на кретање New Age-а, који је наследник вековима старог окултизма. Узгред, о његовом утицају код нас говори, на пример, чињеница да ће се крајем новембра у Санкт Петербургу одржати трећи међународни теозофски конгрес под покровитељством Канцеларије за управљање пословима председника Русије?! Као што је речено, он је позван да буде учесник у јачању система духовних вредности, заснованих на идејама и принципима теозофије, на чијим је темељима формиран New Age покрет.

Опасност је скривена у томе што се ствара друштво које функционише по моделу тоталитарне секте, у којој се стављају под контролу све три силе људске душе: осећања, воља и разум. Најефикаснији начин управљања, који су разрадили „центри мозгова“ и „лабораторије мисли“ на Западу, јесте изазивање страха у људима. То се постиже применом различитих инструмената менталне контроле, а сада и психичког терора, усмереног на трауматизовање свести, чији је крајњи резултат разарање личности. Човек је, када упадне у стање потчињености, очајања и безизлаза, спреман да прихвати сваки апокалиптични сценарио који му напишу моћници овог света, а који намеће тоталну присмотру, чиповање, потпуно одрицање од права на лични живот и све остало.

ПИТАЊЕ: А ко код нас лобира за те идеје?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Постоји неколико социјално˗политичких група које гурају тај пројекат. Али, међу њима нећемо срести представнике индустрије или пољопривреде, то јест људе који се баве реалном производњом.

Главну улогу у увођењу дигиталне економије играју четири социјалне групе.

Прва група су „дигитални еванђелисти“ (на крају крајева, они себе тако зову), који су одговорни за стратешко усмеравање: измену свести, увођење дигитализације не само као политичког и социјалног, него и идеолошког пројекта. У њих се сврставају и запослени у представништву Стратешких иницијатива (АСИ), затим, Московска управна школа и Фонд „Сколково“, Висока школа економије, као и структуре повезане са њима. Ови људи су привржени особеном систему вредности: то што они раде веома подсећа на делатност тоталитарних секти које врше психичко програмирање људи одређеним језичким манипулацијама, усађујући људима у подсвест неке кључне ставове које они прихватају без рационалног поимања.

Друга група „интересената“ су представници финансијског бизниса. Није случајно што је управо банкама речено да стварају биометријски систем, јер, код њих је концентрисан највећи број информација о нашим грађанима.

Трећа група су ИТ компаније. При томе руске ИТ компаније представљају, у суштини, филијале транснационалних информационих корпорација и користе инострану технику. Зато њихови представници наглашавају да раде на међународном тржишту.

На крају, четврту групу представља чиновништво, део државног апарата који ради за интересе банака и ИТ бизниса. Најупечатљивији представник те групе је руководство московске администрације, које отворено признаје да је главни наручилац и покретач развоја информационих технологија — државни сектор, који ствара нови систем управљања. Опет, не случајно, Москва је заузела прво место на листи ОУН по индексу пружања електронских услуга.

У нашој земљи, веома моћни чиновнички апарат, фактички рашчишћава пут ИТ бизнису и омогућава оно што је у другим земљама немогуће. Што „ефикасније“ ради бирократски апарат, веће је поље делатности за приватни ИТ бизнис, који користи форму приватно‒државног партнерства и који може временом, истиснути државне структуре и почети да доминира. Ово се већ уочава у неким сферама. Зато код нас реализују пројекте које није могуће реализовати у западним државама.

ПИТАЊЕ: Шта на пример?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: На пример, 2018. године код нас је разматран предлог Закона о роботима који је припремила компанија Mail.ru Group, у коме је, први пут у свету, роботу дат статус правног лица. Тај предлог закона су представили чак и у Думи. Под снажном критиком — није прихваћен, међутим, од њега нису одустали.

Друга особеност процеса дигитализације у Русији је то што њени следбеници постојано апелују на некакву глобалну, месијанску ролу наше земље: као, ми морамо представити свету нешто ново, и наводно дигитална економија и вештачка интелигенција ће омогућити да то учинимо. Можете прочитати материјале Форума стратешких иницијатива из 2016. године, који је организовао АСИ. Тамо се налази презентација Националне технолошке иницијативе, коју су почели да разрађују када су Русији уведене прве санкције. Тада се код нас први пут разговарало о замени увоза, међутим, уместо програма реиндустријализације који је предложио РАН (Руска академија наука, прим прев.), прихваћена је Национална технолошка иницијатива коју је разрадио АСИ и руске компаније које се баве ризиком пословања, а која је била усмерена на стварање још непостојећих тржишта у циљу јачања извозног потенцијала.

ПИТАЊЕ: Какве су још тенденције и идеје биле представљене на том Форуму?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: То су криптовалуте, нови персонални системи безбедности и, главно, такозвани „неуронет“ – стварање новог поколења светске мреже на основу неурорачунарског интерфејса. Све то, како што видимо, није повезано са развојем реалног економског или индустријског сектора.

Но, на првом месту је извоз талената. Таленти су, по схватањима „дигиталаца“ – људи који могу за кратко време да створе нов и крајње исплатив бизнис. Друго је ‒ стварање нових технологија мишљења. Треће, стварање нових технологија образовања. Четврто, сфера игара, техника игара, игрофикација и она је била означено као сфера у којој Русија, по њиховом мишљењу, поседује стратешко преимућство. И, на крају, безбедоносне технологије. Све у свему, тамо су закључили да је мисија Русије у формирању нових културних кодова, захваљујући чему ће наша земља похрлити напред.

Занимљиве ствари о стратегијама за будућност изрекао је Димитриј Песков, специјални представник председника за дигитални и технолошки развој. На једној од „Тачака кључања“, тако се зове простор колективног рада младих, („У суштини „Тачка кључања“ је простор за колективни рад, који је намењен представницима сфера образовања, науке и бизниса – научника, бизнисмена и предузетника у технологији, државних службеника, чланова друштвених организација и професионалних друштава, студената, теоретичара и практичара, који служи да поделе своја искуства, резултате делатности, да пораде на новим моделима регионалног развоја, одвојено, свако у свом правцу и заједно.“ Прим. прев.) речено је да Русија мора да ствара стартапе (новооснована предузећа, прим.прев.), но, пошто народ с напором прихвата нове форме, потребно је дејствовати постепено, и узимајући у обзир православну културу, стварати православне стартапе – „на вери и неуротехнологијама… ка звездама, на љубави према Отаџбини, то јест на правилно схваћеној идеји патриотизма“, то су његове речи.

На форуму је јасно изнето ново схватање човека — као виртуелног бића. Управо је том циљу подређена цела дигитална технологија. И управо у сфери образовања активно раде све четири горе назначене групе, при томе, особито се труде банке и нови „евангелисти“. Зато у образовној сфери видимо, на пример, присуство Сбербанке.

ПИТАЊЕ: Колико је пројекат „Дигитална школа“ по Вашем мишљењу озбиљан и трајан?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Овај пројекат залужује највећу могућу пажњу. Он, узгред, има неколико паралелних имена: Московска електронска школа, Руска електронска школа… Постоји још и пројекат Савремена дигитална образовна средина, која унапређује обуку на даљину, дистанциону обуку. Претпостављам да ће се ови називи и даље множити, да се код људи не би појавило систематско разумевање онога што се дешава.

Ми смо некада имали програме, планове, постојао је Госплан, на крају. А шта је то пројекат? То је нешто од чега се може одустати у сваком тренутку, али, заједно са тим – то је нешто чиме се могу оправдати свакакви експерименти. То јест, пројекат је врло удобна форма. Да ли сте обратили пажњу да се данас увек користе речи „пројекат“ и „стратегија“? Стратегије су такође опште ствари, без конкретних планова.

Код нас су се још сачували државни стандарди, но многи од њих више нису обавезни и веома се широко тумаче. Сада су, на пример, увели стандард за дигиталне уџбенике, али нису увели СанПиНи (санитарне норме и правила, прим.прев.) и испоставило се да уводе непроверене технологије.

Но, суштина је у следећем: „дигитална школа“ није толико образовни, колико социјалнополитички пројекат, који представља механизам стварања новог, кастинског друштва, заснованог на социјалдарвнистичком, еугеничком принципу одабира или селекције. Дигиталне технологије су само део тог пројекта, а у стварности реч је о трансформацији самог процеса и садржаја учења, који подразумева усмеравање деце ка уским, специјализованим вештинама и њихово рано издвајање у одговарајуће каријерне групе, из којих више неће моћи да изађу. Када нам говоре о учењу током целог живота, говоре заправо о примитивном прихватању навика, вештина које се могу мењати у зависности од потреба послодавца.

ПИТАЊЕ: Мењају и систем оцењивања?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да, уместо оцене знања ученика, уводи се систем оцене личности у облику индивидуалне трајекторије учења. То се зове Персонализована дигитална платформа индивидуалне обуке. Све што дете ради, његова постигнућа, промашаји, недостаци, мора бити представљено у његовом „дигиталном профилу“, или „дигиталном трагу“ као се то сад цинично зове. У одређеном електронском досијеу уносиће се све информације о детету, како позитивне, тако и негативне. А даље, пошто се спремају да укину јединствен државни испит и систем оцењивања од 1 до 5 и уведу вишебодовни систем, кристалише се јасна слика: дете уводе у одређени калуп, одређујући куда треба да иде и чиме да се бави, а промена задатог положаја неће бити могућа.

Ако су у совјетско време деца у оквирима школског програма добијала једнак квалитативни минимум знања, а даље, у зависности од својих способности и склоности бирала специјализацију, сада професионална оријентација почиње веома рано. А поставља се питање уколико човек од детињства изучава само техничке дисциплине, али не и друштвене, или обрнуто, да ли ће моћи касније да промени нешто у својој судбини, јер „дигитални траг“ то неће дозволити.

У том смислу врло је карактеристичан говор Сергеја Собјанина пред учитељима. Градоначелник Москве је изјавио да је један од глобалних задатака Московске електронске школе добијање више података о детету, стварање масе информација које треба обрађивати и пратити како користе детету. А не тако давно, изричито је тврдио да се персонализована платформа за индивидуално учење, уводи зато што деца поседују различите способности да би, у складу са тим, они који заостају и они који су напредни били обучавани на различите начине. То, јасно, искључује могућност да сви добију неопходно основно образовање. То јест, ми видимо да се под „дигиталним“ образовањем од самог почетка мисли на кастинско образовање.

ПИТАЊЕ: Сада се оно у школама уводи после деветог разреда?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да, то и јесте припрема за увођење још радикалнијег, кастинског образовања. Ректор ВШЕ Јарослав Кузминов објашњавао је како ће оцењивати децу. У електронске уџбенике биће уграђена вештачка интелигенција која ће одређивати успех ученика према резултатима постигнутим у решавању задатака и додељивати му одређени алгоритам. Слабим – слабо, напредним – напредно, а учитељ ће бити нека врста тутора. То је још једна од поставки Дигиталне школе – учитељ ће бити ослобођен рутинског рада, свечано објављују људи који не схватају да рад учитеља и јесте „рутина“ – непоходно, из дана у дан, општење са сваким учеником, провера домаћих задатака, разјашњења, објашњења, исправке! Не схватајући ово, неспособни, они најважнији посао, који захтева живо учешће учитеља – преносе на вештачку интелигенцију.

Предводник овог правца је Московска електронска школа, о којој смо већ говорили. Иза ње стоји и штедро је финансира московски Департмент за образовање. Но, ти учитељи, који добијају немали новац за примену дигиталних технологија, постају гробари своје професије. У тренутку када се наставници већ удаљавају из школа, више није могуће сакрити овај процес и зато, видимо, заинтересована лица су решила да предупреде наше критике и јавно огласе своје циљеве, надајући се да је свест људи већ обрађена и спремна за некритичко прихватање. Пре неколико година, када је Кудринов Фонд за развој грађанских иницијатива, изнео на разматрање пројекат кастинског образовања на Далеком истоку, био је одбијен због великог противљења родитеља. Они су тада планирали су да децу поделе на следеће четири касте: индустријски радници, сељаци, послуга и креативна класа. Данас реанимирају тај исти пројекат, само у много блажем облику. Да ли ти људи лоше знају историју, или мисле да смо све заборавили о сличним експериментима.

Но, главно је нешто друго. Сами „дигиталци“ истичу да је дигитално друштво – информационо друштво, а то значи да свако од нас има могућност да дође до сваке информацију на интернету, да пронађе документ, аналитички материјал, резултате истраживања. Но, због нечега они сматрају да ми немамо потребне информације и да ћемо, као у ери пре интернета, мирно слушати њихове речи. А из тих података се види да се у Русији остварује варијанта дигиталне колонизације. Што се више дигитализујемо у већу зависност упадамо.

Када знамо да су сви сертификати за шифровање и лозинке инострани, требало би, ваљда, да наступи отрежњење. Исто као и од сазнања чињенице да нам је програм дигиталне економије дала Светска банка и Консултативни савет за иностране инвестиције (КСИИ), који је главна лобирајућа структура и обједињује најкрупније ТНК (транснационалне компаније, прим.прев.) света. Ако се представници КСИИ скупљају једном годишње у Горког 9 (председничка резиденција, прим.прев.) под покровитељством премијера и оцењују наше законе, норме за стварање угодне климе за стране инвестиције, онда је о нашем националном суверенитету врло тешко говорити.

ПИТАЊЕ: А да ли је и на Западу образовање кастинско?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Наравно, и то је пре свега карактеристично за Енглеску. Није тајна, да је та земља – домовина расизма, зато се елита тамо и васпитавала као раса господара. Зар је случајно Хитлер, стварајући Трећи рајх, за пример узео Енглезе? Постоји добра књига „Енглески корени немачког нацизма“, у енглеском издању наслов је другачији, но његов смисао је управо тај. У Британији су све образовне установе створене за одређени социјални састав ученика, и зато су се тамо сачувале школе за елите и класичне гимназије, апсолутно затворене за било какве „дигиталне“ иновације. А за широке слојеве становништва (не заборавимо интензивне миграционе процесе!) уводи се примитивна, дигитална школа. Исто тако и јединствен државни испит, првобитно је у САД уведен за децу која су имала знаке менталне заосталости.

Такође, важно је приметити да у Еврпи постоје школе различитих религиозних заједница, на пример католичке, лутеранске и друге, које се чврсто држе својих стандарда и не уводе дигиталне технологије. То се посебно односи на језуитске школе.

Ми смо имали универзалну совјетску школу, обавезну за све ученике, која је обезбеђивала висок ниво образовања. И сада, користећи се нашом, совјетском тезом, да школе морају бити једнаке, лобисти „дигитализације“ уводе једнообразну дигиталну школу, хтели ми то или не. Чак и православним гимназијама намећу дигиталну концепцију. Лукавство се састоји у томе, што „дигиталци“ не могу отворено да прогласе „кастински систем“, зато новине уводе посредно, диференцирано, лицемерно их прикривајући бригом за чување и развијање индивидуалности сваког детета.

Но, они занемарују чињеницу да постоје одређене етапе у формирању когнитивних функција детета. То је веома сложен и дуготрајан процес, који познају педагози. Немогуће је на раним етапама развоја одредити шта ће дете постати. Тим пре што дигитални приступне открива способности, већ усмерава људе у заданом правцу, смештајући их у чврсте оквире. Тако је Собјанин, образлажући индивидуалну обуку, изјавио да сва деца поседују различита умећа и навике. Но, биће да није теко – с навикама и умећем деца се не рађају, већ их уче! Чему их научиш – то ће и бити. Тако да ће се једни претворити у људе „дугмиће“ (људе који само притискају дугмиће, прекидаче како су обучени, без размишљања, прим.прев.) (термин „дигиталца“ Димитрија Пескова), а други програмери тих „дугмића“.

При томе, деци „дугмићима“ спремљена је судбина „нечовека“, опслужујућег персонала. Иако се у „Атласу нових професија“, који су саставили „дигиталци“ говори о „архитектама виртуелних светова“ и другим специјалностима које прелепо звуче, у реалности, у епохи интернет трговине, видимо све више „курира“ чији број расте веома брзо. Дигитално образовање је нужно за одгајање будућих „курира“, зато што „курир“ мисли у суженом дијапазону, где је најважније – испунити две˗три примитивне функције.

Но, паралелно са тим, стварају се и специјалне установе за „елиту“ које функционишу на сасвим другим принципима то су школе за децу богатих родитеља у којима се не примењује дигитализација.

ПИТАЊЕ: Да ли се на Западу, на неки начин, противе дигиталном образовању?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Пошто је у Европи систем одавно изграђен, он је конзервативан; тамо елита контролише те процесе чувајући за себе сегмент који омогућава да се део деце образује на одређени начин. А основно, већинско становништво је „разблажено“ новим етничким потоцима. Отпор би могли да пруже само аутохтони Европљани са својим богатим искуством професионалног удруживања и политичке борбе, али не и мигранти, којима је веома лако управљати и које је веома лако усмеравати.

Међутим, код европских интелектуалаца постоји покушај да започну озбиљан разговор о опасним странама дигиталног образовања. Појавило се пуно литературе о штетним последицама дигиталне школе, конкретније – о електромагнетном зрачењу. Та тема се код нас готово не покреће, а у Француској, на пример, постоји закон из 2015. по коме су покушали да забране WiFi у свим дечјим образовним установама, но забрана је успела да стигне само до предшколских установа. А код нас ни тога нема.

Осим електромагнетног зрачења, постоји и други опасан аспект – последице коришћења компјутерских технологија на развој мозга. Реч је о „дигиталном слабоумљу“. Термин се већ одомаћио,а увео га је у оптицај немачки научник Манфред Шпицер, који је написао истоимену књигу. Шпицер је директор психијатријске клинике, неурофизиолог који објашњава шта се дешава са мозгом детета током компјутерске обуке, при чему је посебну пажњу посветио атрофији одређених делова мозга и дигиталној зависности од које се дете може избавити само помоћу дуготрајне рехабилитације. Шпицеров закључак је следећи: нема још ни једног истраживања и нема још ни једног резултата коришћења компјутерских технологија, који би потврдили њихову педагошку корист. Оне су, по његовим речима, потребни у обуци као бицикл у базену.

ПИТАЊЕ: А да ли постоји покушај да се и наше законодавство укључи у процес дигитализације?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Разме се! Данас се целокупна законодавна база прилагођава новим информационим технологијама, иако то води промени целог система управљања друштвом. И, пошто у систему електронског управљања постоје одређени алгоритми који су позвани да управљају објектима, а човек остаје човек и није спреман да се претвори у објекат (како то желе дигиталци), запажамо покушај да се појам „човек“ избаци из докумената и замени појмом „биолошки објекат“, што је, узгред, већ утврђено у једном од докумената Министарства за дигитални развој, везе и масовних комуникација РФ. Но, они су се ту сударили са колосалним правним проблемом, јер постоји Устав и постоје закони којима су заштићена права грађанина схваћеног као човек, а не као „биолошки објекат“. Значи, потребно је променити и значење речи „грађанин“ и цео правни систем. Узгред, зато и желе да роботу дају статус правног лица. У суштини то није очовечење робота већ роботизација човека.

И ми можемо говорити о дигиталној економији и другим спољашњим формама, али кључно је да савремене концепције мењају схватање и статус човека, при чему та тенденција долази из западних центара управљања.

Дефиниција „кастинско друштво“ не описује потпуно тачно ситуацију, пошто је сада реч о два разреда људи: „изабрани“ који почињу да посматрају себе као категорију која квалитативно припада другачијој социјалној категорији, а остале зову „људски ресурси“. Непрестано слушамо о „људском капиталу“, о „људским ресурсима“, а за то време појмови као што су „човек“, „личност“, „човеково достојанство“ ишчезавају. Тако да је главно питање хоће ли људи успети, на крају, да се пробуде.

ПИТАЊЕ: А како се ви односите према данас распрострањеном ставу да је дигитализација, која се спроводи у целом свету, неизбежан процес у који је боље укључити се што је могуће раније, да не би „заувек заостајали“?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Обично питам људе: шта имате у виду кад кажете „дигитализација“? Ништа конкретно не одговарају, некаква аморфност и празнина се одмах појављују. Ситуација на неки начин подсећа на оно што се десило девојчици у документарном филму, који су шездесетих година снимили психолози. Петоро деце добија слатку кашу, а једној девојчици дају горку. Сва деца кажу да је каша слатка и када дође ред на ту девојчицу, која је добила горку кашу, она каже да је каша слатка иако је горка.

Код нас није прихваћено да се критички размишља о дигитализацији, као да је нестала тежња и способност да се стварност осмисли. Нама је потребно да дефинишемо термине и појмове. Ако отворимо текст програма Дигитална економија Руске федерације у њему можемо, на пример, прочитати да је таква економија фактор производње у којој су смештени Big Data (Big Data се уопштено односи на скупове података који су тако велики по обиму и тако сложени да традиционални софтверски производи за обраду података нису у могућности да преузму,управљају и обрађују податке у разумном временском року. Ови велики скупови података могу укључивати структурисане, неструктурисане и делимично структурисане податке, од којих сваки могу да се прекопавају за увиде. Колико података заправо представља „Биг Дата“, отворено је за расправу, али обично може бити више петбајта — и за највеће пројекте у опсегу ексабајта. Прим.прев ). Да ли овде неко нешто може да разуме? Како скупови података могу да помогну да дођемо на прво место у станоградњи када је 80% машина увозно? Или у машиноградњи и другим кључним сферама индустрије? Разуме се, нико се не противи новим технологијама, које реално помажу да се развија производња, производња квалитетних производа за исхрану, на пример. Но, ми видимо, да се дигитализација у Русији реализује пре свега у оним сферама у којима се може успоставити контрола свести и понашања човека.

Уз то, један од главних праваца националне технолошке иницијативе је назван „неуронет“. А „неуронет“ је управљање мозгом, дечјом свешћу. Све те припреме служе, наводно, да се деци обезбеди што „напреднија“ настава . То јест, у почетку наставу спуштају на најнижу лествицу, а онда предлажу да се користе „шлемафони“ са циљем буђења некавих можданих ћелије код деце, да би се она боље прилагодила, уклопила! А зар није боље да уче класичне језике, читање, руски језик, књижевност, математику, историју, географију?

Ја нисам против нових технологија, но већ је очигледно да се оне, уместо да буду средства која олакшавају процес учења, претварају инструменте управљања и дебилизације. Вештачки интелект данас представља циљ сам по себи, а човека желе да искључе из свих сфера. Само, зашто замењивати живе наставнике вештачком интелигенцијом? Зашто замењивати предаваче дистанционим образовањем? Зато што крупни ИТ бизнис на томе зарађује велики новац? Људи су се разболели од „цифара“, и та дигитална опсесија представља сметњу за нормалну људску мисао. Потребно је да размрсимо то клупко и вратимо се здравом разуму и трезвености.

ПИТАЊЕ: Олга Николајевна, да ли прикупљање свих могућих информација и друге манипулације са информацијама, укључујући ту и образовни систем, представљају нарушавање слободе личности? Да ли се, с правне тачке гледишта, то може спречити?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Ми смо послали апел у Генералну прокуратуру, у којем смо описали седам праваца пројекта Дигитална школа којима се грубо нарушавају закони и Устав РФ. Проблем националне безбедности је издвојен у посебну тачку, јер Дигитална школа омогућава да се формирају досијеи наше деце, у које улазе и изузетно поверљиве информације о родитељима, и које, на овај начин, могу бити доступне. Ја не говорим о камерама које имају могућност да „узимају“ биометријске податке, у неким школама. Недавно је Сергеј Собјанин изјавио да ће у Москви бити изграђен један од највећих система за распознавање лица и у тој области бићемо конкуренција Кини, у којој је сада постављено око 170 милиона видео˗камера повезаних у једну мрежу. То јест, овде су уплетени интереси огромног тржишта. У Русији се тим бизнисом бави компанија VisionLabs, чијих је 25 процената акција недавно купила Сбербанка, то јест, Сбербанка се специјализује за стварање базе личних података, а увела је и свој јединствени биометријски систем (ЕБС).

Мислим, да је најефективнији начин супротстављања свему овоме ‒ није слање писама пуних огорчења ‒ већ објављивање објективних информација о томе куда заправо одлазе подаци о нашој деци, ко је за то, заиста, одговоран и која су лице најзаинтересованија, имајући у виду тесне везе са страним ИТ „партнерима“. На пример, правници и стручњаци за безбедност, анализирајући фирме и компаније које су задужене за електронске дневнике, установили су да су те фирме регистроване у Offshore зонама. Од посебног је интереса изучавање устројства Јединственог систем идентификације и аутентификације (ЕСИА) и оних који му пружају консултантске услуге. То је озбиљно питање. Чак су и деца радника у специјалним службама откривена у тим Big Data, кад већ говоримо о националној безбедности сасвим конкретно. То је потребно пажљиво пратити и обавештавати широку јавност.

18.10.2020.

Разговор са Олгом Четвериковом је водио Алексеј Гончаров

Превео: Александар Мирковић

Извор: https://zavtra.ru/blogs/tcifrovoj_totalitarizm_kak_eto_delaetsya_v_rossii

Слободан Антонић, КУЛТУРА СМРТИ

/…/ Тран­зи­ци­ја у ко­јој жи­ви­мо ни­је од со­ци­ја­ли­зма ка ка­пи­тали­зму, већ од со­ци­ја­ли­зма ка ко­ло­ни­ја­ли­зму. Ср­би­ја, као и дру­ге зе­мље (по­лу)пе­ри­фе­ри­је, то­ком тран­зи­ци­је по­стаје еко­ном­ска, по­ли­тич­ка и кул­тур­на ко­ло­ни­ја ТНКК чи­је је сре­ди­ште (ме­тро­по­ла) у цен­трал­ним дру­штви­ма свет­ског ка­пи­та­ли­стич­ког си­сте­ма – САД и ЕУ („Им­пе­ри­ји”). У друштве­ном по­гле­ду, за ве­ћи­ну гра­ђа­на Ср­би­је овај тип транзи­ци­је зна­чи тран­сфор­ма­ци­ју у део спољ­нег про­ле­та­ри­ја­та „Им­пе­ри­је”, за­пра­во у по­моћ­ну рад­ну сна­гу усме­ре­ну на ману­ел­не и услу­жне по­сло­ве.

Ка­да је пак реч о кул­ту­ри, у по­сто­је­ћем свет­ском ка­пи­та­листич­ком си­сте­му ТНКК обез­бе­ђу­је кул­тур­ну хе­ге­мо­ни­ју у два прав­ца. Је­дан пра­вац је „ви­со­ка кул­ту­ра” ко­ја на гло­балном пла­ну хо­мо­ге­ни­зу­је раз­ли­чи­те фрак­ци­је ТНКК – кор­пора­тив­ну, ета­ти­стич­ку, тех­но­крат­ску, иде­о­крат­ску или кон­зуме­ри­стич­ку. Дру­ги пра­вац је „ма­сов­на кул­ту­ра”, ко­ја обезбе­ђу­је иде­о­ло­шку до­ми­на­ци­ју над кул­ту­ром (вред­но­сти­ма)уну­тра­шњег и спољ­нег про­ле­та­ри­ја­та.

За­по­че­ћу од ка­рак­те­ри­сти­ка „ма­сов­не кул­ту­ре”, као ни­жег об­ли­ка кул­ту­ре. Основ­ни циљ свет­ске ка­пи­та­ли­стич­ке импе­ри­је је, све­де­но ре­че­но, да се људ­ски од­но­си мер­кан­тили­зу­ју, то јест пре­тво­ре у тржи­шне, а да се љу­ди и ства­ри ко­мо­ди­фи­ку­ју, то јест пре­тво­ре у ро­бу. Не са­мо да све тре­ба да бу­де на про­да­ју, већ и љу­ди у сво­јим по­ступ­ци­ма тре­ба да се ру­ко­во­де пр­вен­стве­но нов­цем, као вред­но­сним ме­ри­лом све­га. Та­ко су сти­ца­ње нов­ца, али и, исто­вре­ме­но, ње­го­во бр­зо тро­ше­ње, по­ста­вље­ни за сре­ди­шњу дру­штве­ну и личну вред­ност.

Основ­на дру­штве­на, као и кул­тур­на по­сле­ди­ца ова­квог систе­ма вред­но­сти – у чи­јем сре­ди­шту се, сим­бо­лич­ки, на­ла­зи култ фи­нан­сиј­ског Ма­мо­на – је­сте да ти­ме прак­тич­но неста­је јав­на вр­ли­на из дру­штва. Јер, вр­ли­на је спрем­ност на жр­тву због не­ког дру­гог или не­чег из­ван се­бе. А ма­те­ри­јали­зам, хе­до­ни­зам и его­и­зам – то ма­мо­нит­ско трој­ство модер­ног нео­ли­бе­рал­ног ка­пи­та­ли­зма, не тра­же жр­тву та­кве вр­сте. Они нам баш ка­жу – „бу­ди што год хо­ћеш и ра­ди што год хо­ћеш – ако при то­ме тро­шиш или за­ра­ђу­јеш па­ре”.

Та­кав про­из­во­ђач-и-по­тро­шач је иде­ал­ни „но­ви чо­век” дана­шњег си­сте­ма ко­ји, упра­во пре­ко ин­ду­стри­је ма­сов­не култу­ре, обез­бе­ђу­је да „про­ли” при­хва­те од­го­ва­ра­ју­ћи жи­вот­ни обра­зац. Од чо­ве­ка се тра­жи да пре под­не бу­де ди­сци­плино­ван, по­слу­шно-ро­бо­ти­зо­ва­ни про­из­во­ђач, док, на­про­тив, по­под­не и уве­че, он тре­ба да бу­де рас­пу­сни, ла­ко­ми­сле­нохи­сте­рич­ни по­тро­шач. Тај кул­тур­ни обра­зац „но­вог чо­ве­ка“ је да­кле дво­струк, са про­ти­ву­реч­ним са­стој­ни­ца­ма, али ко­је су баш због сво­је су­прот­но­сти ком­пле­мен­тар­не, па за­то и функ­ци­о­нал­не: „но­ви чо­век” до 17 ча­со­ва тре­ба да ми­сли са­мо ка­ко да, по пра­ви­ли­ма си­сте­ма, за­ра­ди што ви­ше но­ваца (зна­чи, пр­во га­зди, па се­би), а од 17 ча­со­ва са­мо да ми­сли ка­ко свој но­вац што пре и „што за­бав­ни­је” да по­тро­ши.

Та­ко се „но­ви чо­век”, кроз си­стем еду­ка­ци­је и со­ци­ја­ли­заци­је, исто­вре­ме­но под­у­ча­ва да бу­де „од­го­во­ран рад­ник” – не са­мо ди­сци­пли­но­ван из­вр­ши­лац на­ре­ђе­ња већ и не­ко ко је по­у­ну­трио све за­по­ве­сти „про­дук­тив­не еко­но­ми­је”: од оне „чу­вај га­зди­ну имо­ви­ну као зе­ни­цу ока сво­га”, до оне „ра­ди са­ве­сно и при­ље­жно, и не пи­тај за на­гра­ду, она ће до­ћи”. Са дру­ге пак стра­не, тај исти „но­ви чо­век” се под­у­ча­ва да њего­ва „сло­бо­да” на­сту­па тек он­да ка­да иза­ђе са по­сла, те да се та „сло­бо­да” пр­вен­стве­но ова­пло­ћу­је у „за­ба­ви”. А „за­бава” је, ка­ко нас учи ма­сов­на кул­ту­ра – ко­ја је, раз­у­ме се, сва про­из­вод кор­по­ра­ци­ја – тач­но су­прот­на у од­но­су на по­сао. Док на по­слу тре­ба да смо од­го­вор­ни пре­ма га­зди­ној имо­вини и ин­те­ре­си­ма, „за­ба­ва” зна­чи нео­д­го­вор­ност пре­ма свом нов­цу, свом здра­вљу и сво­јим ду­го­роч­ним ин­те­ре­си­ма. Док на по­слу тре­ба да смо озбиљ­ни, са­мо­кон­тро­ли­са­ни и ра­цио­нал­ни, у „за­ба­ви” тре­ба да смо ин­фан­тил­ни, рас­пу­сни и ира­ци­о­нал­ни.

Глав­на за­ба­ва је, на­рав­но, „шо­пинг”, та ма­мо­нит­ска „моли­тва” ко­ја се све­ча­но оба­вља у сво­је­вр­сним хра­мо­ви­ма – „шо­пинг мо­ло­ви­ма”. Али, и све дру­ге „за­ба­ве” – од спор­та до сек­са – тре­ба да бу­ду спо­је­не са тро­ше­њем нов­ца, што бржим, то по­жељ­ни­јим. Спорт се да­нас до кра­ја из­гра­дио као ин­ду­стри­ја спек­та­кла, ко­ја омо­гу­ћа­ва „про­ли­ма” да троше но­вац на ула­зни­це, кла­ђе­ње и спорт­ске ТВ ка­на­ле (за оне ко­ји га гле­да­ју), или пак за опре­му и су­пле­мен­те (за оне који га упра­жња­ва­ју). Исто је и у ин­ду­стри­ји сек­са. Она нас снаб­де­ва не са­мо пор­но­граф­ском ли­те­ра­ту­ром и пор­но­графским ТВ ка­на­ли­ма, већ и од­го­ва­ра­ју­ћим „про­ми­ску­и­тет­ним си­ту­а­ци­ја­ма” ко­је пла­ћа­мо, ре­ци­мо, ку­по­ви­ном ула­зни­ца за ноћ­не клу­бо­ве, ку­по­ви­ном „опу­шта­ју­ћих” пи­ћа (па и дро­га), или пак ку­по­ви­ном од­го­ва­ра­ју­ће (сек­су­а­ли­зо­ва­не) оде­ће.

Ко­нач­но, ако па­жљи­ви­је по­гле­да­мо, ви­де­ће­мо да на мо­дерном тр­жи­шту нај­ве­ћи део ро­бе за­пра­во чи­не ко­је­шта­ри­је, ко­је мо­же да ку­пи пр­вен­стве­но не­ко ко је ин­фан­ти­лан, лако­ми­слен или пак хи­сте­ри­чан. Оту­да је ин­фан­ти­ли­за­ци­ја и еу­фо­ри­за­ци­ја „про­ла” је­дан од ци­ље­ва да­на­шње „ин­ду­стрије ма­сов­не кул­ту­ре”. Оли­че­ње то­га мо­жда је она ре­кла­маза пи­во ко­ја ка­же: „На­пра­ви то­тал­ну бу­да­лу од се­бе!”(2) И то мо­жда и је­сте кључ­ни мо­то ма­сов­не кул­ту­ре на­ме­ње­не „про­ли­ма” – на­пра­ви­ти од при­пад­ни­ка ни­жих кла­са иди­о­те, по­но­сне на свој ин­фан­ти­ли­тет, на соп­стве­ну глу­пост, на то што им се жи­вот са­сто­ји од ра­да да би се „лу­до” за­ба­вља­ли, и од „за­ба­ве” ка­ко би су­тра­дан што мир­ни­је и по­слу­шни­је ра­ди­ли.

***

Из овог оп­штег пре­гле­да кул­тур­не по­ли­ти­ке „за ма­су”, могу се из­ву­ћи и основ­не од­ли­ке до­ми­нант­не ма­сов­не кул­ту­ре нео­ли­бе­рал­ног ка­пи­та­ли­зма. Пр­ва су­штин­ска од­ли­ка је кул­ту­ра за­бо­ра­ва. За­бо­рав се одно­си на све оно тра­у­ма­тич­но, фру­стри­ра­ју­ће или не­при­јатно што се „про­ли­ма” де­ша­ва у еко­ном­ском и по­ли­тич­ком си­сте­му – не­моћ, по­ни­же­ње, екс­пло­а­та­ци­ја, ру­тин­ски и меха­нич­ки рад („ар­га­то­ва­ње”), не­ху­ма­ни усло­ви ста­но­ва­ња, од­су­ство кон­тро­ле над ма­те­ри­јал­ном ег­зи­стен­ци­јом и по­литич­ким од­лу­чи­ва­њем… Упра­во то је оно што у „за­ба­ви” треба за­бо­ра­ви­ти. Оту­да је пр­ва функ­ци­ја за­ба­ве со­ци­јал­на нарко­за, па је та­ко циљ ин­ду­стри­је за­ба­ве ма­сов­на про­дук­ци­ја хип­но­тич­ких (нар­ко­ти­зу­ју­ћих) пред­ста­ва. Сто­га се фрак­ција ТНКК, ан­га­жо­ва­на на та­квим посло­ви­ма и мо­же на­зва­ти хип­но­кра­ти­јом.

Но да би се до за­бо­ра­ва до­шло, нај­пре се гра­ђа­ни (ста­новни­ци) не­ке зе­мље мо­ра­ју пре­тво­ри­ти у го­ми­лу. А то је, онда, и дру­ги стал­ни, стра­те­шки циљ ма­сов­не кул­ту­ре. Го­ми­лу од­ли­ку­је сма­ње­ње ра­ци­о­нал­но­сти, ин­фан­тил­но ми­шље­ње, „ума­ње­ни осе­ћај за од­го­вор­ност, ни­жи ниво ум­не енер­ги­је и ве­ћа осе­тљи­вост на не­ло­гич­не ути­ца­је”, као и „рас­па­љена ани­мал­на стра­на људ­ске при­ро­де”.(3) Тај ма­њак ра­зу­ма у го­ми­ли, да­је ви­шак при­ми­тив­них емо­ци­ја и нај­ни­жих страсти. Глав­ни про­из­во­ђа­чи го­ми­ле да­нас су, на­рав­но, ма­сов­ни ме­ди­ји, пр­вен­стве­но те­ле­ви­зи­ја, али и штам­па (та­бло­и­ди), ра­дио („ла­ки” про­гра­ми), ин­тер­нет (че­сто про­јек­то­ван да под­сти­че ано­ним­ност и све вр­сте пор­но­гра­фи­је – тј. пр­љавог пи­са­ња). Та­ко се до­би­ја исто­риј­ски мла­ђа (тј. мо­дер­на) ро­ђа­ка го­ми­ле – ма­са. У го­ми­ли је са­да лак­ше из­вр­ши­ти сле­де­ћи ко­рак „за­ба­ви­заци­је” ма­сов­не кул­ту­ре – ли­кви­да­ци­ју гре­ха и сти­да (а ти­ме и тра­ди­ци­о­нал­ног мо­ра­ла). Јер, да би „за­ба­ва” би­ла „лу­да”, тре­ба обра­зо­ва­ти што про­стра­ни­је по­ље амо­рал­но­сти. Већ по­ми­ња­но ма­мо­нит­ско трој­ство мо­дер­ног нео­ли­бе­ал­ног капи­та­ли­зма – ма­те­ри­ја­ли­зам, хе­до­ни­зам и его­и­зам, не­преста­но се про­из­во­ди пу­тем ве­ро­ват­но глав­не мо­дер­не фор­ме кул­тур­не со­ци­ја­ли­за­ци­је „про­ла” – пре­ко ре­кла­ма. Та­ла­си ре­кла­ма, ко­ји нас хип­но­пе­диј­ски за­пљу­ску­ју сва­ко­днев­но из на­ших ТВ апа­ра­та, осно­ва су кул­ту­ре его­и­стич­ке амо­рално­сти. По­слу­шај­те са­мо глав­не ло­зин­ке ТВ ре­кла­ма – „следи сво­је ин­стинк­те”(4), „бри­ни о се­би”(5), „ти то за­слу­жу­јеш”, „не­ка сва чу­ла ужи­ва­ју”, „згра­би и кре­ни” (grab and go; Coca-Co­la), „згра­би Snic­kers и иди да­ље”… Ре­кла­ме нам јед­ностав­но уту­вљу­ју у гла­ву да тре­ба да ми­сли­мо пр­вен­стве­но на се­бе (у по­тро­шњи, као цен­трал­ном по­љу жи­во­та, али онда и на дру­гим по­љи­ма), да им­пул­сив­но гра­би­мо оно што нам се ус­хте, да не раз­миш­ља­мо о дру­ги­ма, али ни о сво­јим ду­го­роч­ним ин­те­ре­си­ма (јер он­да не би­смо пи­ли не­здра­ва пи­ћа и је­ли не­здра­ву хра­ну). Ре­кла­ме нас, та­ко­ђе, уче да више ни­шта ни­је срам­но, да је, ре­ци­мо, јав­но под­ри­ги­ва­ње јако за­бав­но(6), да не­ма про­во­да без сан­ду­ка пи­ва(7), да је ла­га­ње нај­бли­жих са­свим у ре­ду (8), да је кра­ђа (од чо­ве­ка у не­во­љи) та­ко кул( 9) , да је гај­ба пи­ва ва­жни­ја од при­ја­те­ља(10) итд.

Но за ус­по­ста­вља­ње пу­не деј­стве­но­сти оно­га што је То­ма Кар­лајл (Tho­mas Carlyle, 1795-1881) на­звао „фи­ло­со­фи­јом сви­ње” (pig phi­lo­sophy) (11), по­треб­но је још не­што осим го­ре опи­са­не сва­ко­днев­не „мар­ке­тин­шке мо­рал­ке”. По­треб­но је да ТВ се­ри­је, та­бло­и­ди, фил­мо­ви и ин­тер­нет са­др­жа­ји непре­ста­но „про­ли­ма” на­ме­ћу два глав­на кул­тур­на фе­ти­ша са­вре­ме­ног ка­пи­та­ли­зма. Пр­ви је секс, дру­ги је на­си­ље. Нај­пре, као што је Хак­сли (Al­do­us Hux­ley) одав­но при­ме­тио у пред­го­во­ру за Вр­ли но­ви свет, „у ме­ри у ко­јој по­ли­тич­ка и еко­ном­ска сло­бо­да не­ста­је, до­ла­зи до на­до­ме­шта­ју­ћег по­раста сек­су­ал­них сло­бо­да”(12). По­што им си­стем „на­ме­ште­них ка­ра­та” ус­кра­ћу­је дру­ге бит­не сло­бо­де, по­што их ли­ша­ва дру­гих то­по­са мо­ћи (до­ми­на­ци­је), „про­ли” се усме­ра­ва­ју да сво­је при­род­не (на­гон­ске, људ­ске) по­тре­бе за сло­бо­дом или за мо­ћи за­до­во­ља­ва­ју у сек­су. Што ма­ње сло­бо­де и моћи у ствар­ној про­из­вод­њи жи­во­та, то ви­ше вир­ту­ел­не слобо­де и мо­ћи у сек­су (ко­ји је, за ве­ћи­ну „про­ла”, и сам ви­ше пред­ста­ва не­го ствар­ност, ви­ше вир­ту­е­лан не­го пра­ви). Та­ко пор­но­гра­фи­ја (раз­блуд­ност, про­ми­су­ки­тет) по­ста­је је­дан од об­ли­ка со­ци­јал­не кон­тро­ле „про­ла”(13).

Слич­но је и са на­си­љем. Бес ко­ји про­из­и­ла­зи из фру­стра­ци­је због дру­штве­ног по­ло­жа­ја, од­но­сно из не­мо­гућ­но­сти за­дово­ља­ва­ња ве­штач­ки (мар­ке­тин­шки) уве­ћа­них по­тро­шач­ких аспи­ра­ци­ја, из груп­ног (кла­сног, на­ци­о­нал­ног) без­на­ђа (hope­les­sness), из ис­ква­ре­но­сти кључ­них уста­но­ва си­сте­ма ко­је он­да „за­ку­ца­ва­ју” суд­би­ну по­је­ди­на­ца за ни­же пре­ча­ге светске со­ци­јал­не хи­је­ра­хи­је, из стра­шне обез­љу­бље­но­сти (love­les­sness) ко­ју про­из­во­ди амо­рал­ност, его­и­зам и вла­да­ју­ћ кул­ту­ра ци­ни­зма, по­хле­пе и за­бо­ра­ва, тај, да­кле, бес мо­ра би­ти ис­пра­жњен на, за си­стем, без­о­па­сан на­чин. Упра­во је спек­такл на­си­ља, бо­ла и смр­ти то ефи­ка­сно средство пра­жње­ња на­го­ми­ла­ног бе­са и фру­стра­ци­је. Као што је већ дав­но уо­че­но(14), оно што су гла­ди­ја­тор­ске игре би­ле за рим­ску све­ти­ну, то су за да­на­шње „про­ле” све оне број­не смр­ти, зло­чин­ства и му­че­ња што их сва­ко­днев­но гле­да­ју на ТВ екра­ни­ма (од „фо­рен­зич­ких” се­ри­ја, до еми­си­ја ве­сти).

Нор­ма­ли­за­ци­ја па­то­ло­шког, кроз све по­дроб­ни­је при­ка­зе крви, бо­ла и сви­ре­по­сти (јер су, вре­ме­ном, по­треб­ни све ја­чи на­дра­жа­ји да би се по­сти­гао исти сте­пен са­до­ма­зо­хи­стич­ког ужи­ва­ња(15), до­во­ди до пре­тва­ра­ња чи­та­вог мо­дер­ног све­та у гло­бал­ни па­то­по­лис – град бо­ле­сти(16), ме­сто мо­рал­не и људске из­о­па­че­ноп­сти, Со­до­ма и Го­мо­ра. За­то је по­след­њи ко­рак тог „свет­ско­и­сто­риј­ског ра­да” масов­не кул­ту­ре – кул­ту­ра смр­ти (Cul­tu­re of De­ath).(17) Норма­ли­за­ци­ја па­то­ло­шког, у свом исто­риј­ском то­ку, мо­ра се за­вр­ши­ти пре­тва­ра­њем па­то­по­ли­са у не­кро­по­лис – пре­твара­њем гра­да бо­ле­сти, у град смр­ти(18). Јер, ако сте ужи­ва­ње про­гла­си­ли глав­ном вред­но­шћу на­кон 17 ча­со­ва (пре 17.00 је то, на­рав­но, но­вац), он­да све оста­ло, укљу­чив и сам људски жи­вот, мо­ра би­ти пот­чи­ње­но тој вред­но­сти. Та­ко се онда, ре­ци­мо, ни сек­су­ал­но ужи­ва­ње не мо­же и не сме ни­чим угро­зи­ти – па чак ни „ко­ла­те­рал­ном ште­том” ка­ква је за­че­то де­те. Оту­да на­ша кул­ту­ра смр­ти из­во­ди ону срам­ну „мо­ралну гим­на­сти­ку”: за­че­том де­те­ту од­у­зи­ма се ста­тус чо­ве­ка, те му се до­де­љу­је ста­тус „фе­ту­са”, тј. не­же­ље­не из­ра­слине (по­пут ка­кве жле­зде). А ту „из­ра­сли­ну”, на­рав­но, тре­ба „опе­ри­са­ти”. Та­ко кул­ту­ра ко­ја, ина­че, спрем­но не­гу­је презен­ти­стич­ки ра­си­зам – уве­ре­ње да су на­ши пре­ци би­ли не са­мо ма­ње ин­те­ли­гент­ни, већ и ма­ње мо­рал­ни од нас („дивља­ци”), мо­же у исто вре­ме да осу­ђу­је че­до­мор­ство у ар­хајским дру­штви­ма (чи­ње­но услед де­мо­граф­ског при­ти­ска), а да са­ма прак­ти­ку­је „утроб­но че­до­мор­ство” – при­ка­зу­ју­ћи га, при­том, и као вр­ху­нац „еман­ци­па­ци­је же­на” („жен­ско људско пра­во”, „пра­во да се не­ма­ју не­же­ље­на де­ца”). Та­ко смо до­би­ли обри­се ма­сов­не, „за­ба­ви­зо­ва­не” кул­ту­ре са­вре­ме­ног ка­пи­та­ли­зма – кул­ту­ру за­бо­ра­ва, по­тро­шач­ког „осло­бо­ђе­ња” од гре­ха и сти­да, фе­ти­ши­зма сек­са и на­си­ља, као и нор­ма­ли­за­ци­је („ре­лак­са­ци­је”) па­то­ло­ги­је и амо­рал­ности.

***

И у ви­со­кој кул­ту­ри не­ста­ле су ра­ни­је гра­ни­це сти­да, пристој­но­сти, па и мо­рал­но­сти, све под оправ­да­њем да је реч о „умет­нич­ком из­ра­жа­ва­њу” и „умет­нич­ким сло­бо­да­ма”. Кри­ти­чар­ска од­бра­на та­квих де­ла обич­но на­гла­ша­ва њихов „иза­зи­вач­ки” аспе­кат, од­но­сно на­сто­ја­ње да се „шо­ки­ра ма­ло­гра­ђан­ска пу­бли­ка”. Али то „шо­ки­ра­ње” пу­бли­ке, ако ма­ло ду­бље раз­мо­три­мо ства­ри, за­пра­во из­ра­жа­ва на­си­ље – над пу­бли­ком, или умет­ни­ка над са­мим со­бом, све­јед­но. Та­ко је у мо­дер­ној ли­ков­ној (ви­зу­ел­ној) умет­но­сти сва­ки чин или пред­мет ко­ји до­ла­зи од осо­бе са дру­штве­ном етике­том „умет­ник” про­гла­ше­но умет­но­шћу – укљу­чив и та­кве би­зар­но­сти по­пут шкољ­ке од пи­со­а­ра(27), умет­ни­ков не­на­мештен кре­вет(28), умет­ни­ков из­мет(29), ђу­бре(30), ма­стур­би­ра­ње(31), из­го­ва­ра­ње име­на ку­хињ­ског по­су­ђа(32), по­та­па­ње Рас­пе­ћа у мо­кра­ћу(33), ра­се­кли­не на сли­кар­ском плат­ну(34), итд. По­себ­но су на це­ни на­ту­ра­ли­стич­ки ак­ти (са­мо)на­си­ља – по­пут (само)уба­да­ња пр­сти­ју но­жем(35), (са­мо)уре­зи­ва­ња кр­ва­ве обрну­те зве­зде на сто­мак(36), (са­мо)за­ку­ца­ва­ња ек­се­ри­ма и цр­тање жи­ле­том по кожи(37), (са­мо)ко­па­ње очи­ју и ка­стра­ци­ја(38), са­мо­у­кра­ша­ва­ње ли­ца цр­ви­ма(39), за­ба­да­ње тр­ња у по­длак­тицу и ре­за­ње ша­ке жи­ле­том(40), ра­за­ра­ње тки­ва мет­ком(41), ка­сапље­ње жи­во­ти­ње пре­ко го­лог људ­ског те­ла(42), са­до-ма­зо порно­гра­фи­ја(43), ма­ши­не за рас­те­за­ње (му­че­ње) из­во­ђа­ча(44), итд.

У оба слу­ча­ја, и ка­да је реч о шо­ки­ра­њу „тра­ди­ци­о­на­ли­стичке” („кон­зер­ва­тив­не”) пу­бли­ке, и ка­да је реч о при­ка­зу (само)по­вре­ђи­ва­ња, мо­же­мо сло­бод­но ре­ћи да је по­сре­ди из­весна умет­нич­ка (кул­тур­на) ле­ги­ти­ми­за­ци­ја на­си­ља. На­си­ље над не­чи­јим уве­ре­њи­ма или си­сте­мом вред­но­сти мо­же би­ти јед­на­ко по­ни­жа­ва­ју­ће и по­вре­ђу­ју­ће као и на­си­ље над нечи­јим те­лом или лич­ним ин­те­гри­те­том(45). Оту­да је „есте­тика шо­ки­ра­ња”, у свом ду­бљем дру­штве­ном сми­слу, за­пра­во јед­на од де­мон­стра­ци­ја прак­тич­но со­ци­јал­но нео­гра­ни­че­не (не­ка­жњи­ве) во­ље истин­ских го­спо­да­ра дру­штва (ТНКК, „Им­пе­ри­је”). То је са­мо умет­нич­ка (кул­тур­на) апо­те­о­за једне пре­бо­га­те и обе­сне мо­ћи да се – без ика­квих гра­ни­ца, без ика­квих скру­пу­ла – ура­ди би­ло шта. У овом слу­ча­ју, да се из­вр­ши јед­на по­себ­на, и зби­ља ори­ги­нал­на, вр­ста на­си­ља – да се ни­шта, ђу­бре и зло про­гла­се умет­нич­ким де­лом.


Упра­во то го­спо­да­ре­ње над вред­но­сти­ма, над са­мом де­фини­ци­јом вред­но­сти, мо­же се узе­ти као још је­дан ди­стинк­тивни знак мо­дер­ног со­ци­јал­ног моћ­ни­ка. Иа­ко се по пра­ви­лу оправ­да­ва­ју да сво­јим, „умет­нич­ки ис­по­сре­до­ва­ним” на­сиљем за­пра­во про­те­сту­ју про­тив при­су­ства на­си­ља у мо­дерном све­ту, „мо­дер­ни” („аван­гард­ни”) умет­ни­ци, у су­шти­ни, са­мо не­све­сно, а кат­кад и све­сно, из­ра­жа­ва­ју обе­сну моћ гло­бал­не ели­те – али и под­зем­ни рад ње­не не­чи­сте са­ве­сти због по­себ­но па­то­ло­шког и не­мо­рал­ног ти­па дру­штве­не доми­на­ци­је (ко­је сам го­ре опи­сао).


Ка­жем „то­та­ли­тар­на де­мон­стра­ци­ја” за­то што та­ква вр­ста умет­но­сти – ка­ко му­зич­ке, та­ко и ви­зу­ел­не – не до­зво­ља­ва ег­зи­стен­ци­ју дру­га­чи­јег. Она, на­и­ме, про­гла­ша­ва ки­чем свако но­во умет­нич­ко де­ло ство­ре­но по нор­ма­ма веч­не („класич­не”, „тра­ди­ци­о­нал­не”) умет­но­сти. Ши­ре­ћи та­ко „страх од ки­ча” као кључ­ну ком­по­нен­ту дистин-к­тив­ног уку­са „модер­но­сти”, она ле­пи ети­ке­ту „ана­хро­ног” или „ки­ча­стог” на сва­ко умет­нич­ко де­ло ко­је по­се­ду­је, ре­ци­мо, хар­мо­ни­ју (у му­зи­ци) или фи­гу­рал­ност (у сли­кар­ству).

Сто­га, на­кон го­то­во сто­ле­ћа та­кве „по­ли­тич­ке ко­рект­но­сти“ у ви­со­кој умет­но­сти, му­зич­ко и ли­ков­но на­сле­ђе иде­о­кратске фрак­ци­је ТНКК по­ка­зу­је да се у свет­ском то­ку исто­рије гло­бал­ног ка­пи­та­ли­зма из­гле­да па­ра­лел­но од­ви­ја­ју два про­це­са раз­во­ја – на јед­ној стра­ни је раз­вој (ма­те­ри­јал­не) ци­ви­ли­за­ци­је, а на дру­гој раз­ви­так (ду­хов­ног) вар­вар­ства, де­гра­да­ци­је и при­ми­ти­ви­зма. То је упра­во до­бра сли­ка целе ТНКК, али и це­лог мо­дер­ног ка­пи­та­ли­стич­ког си­сте­ма ко­ји по­чи­ва на на­си­љу, ла­жи, по­хле­пи, за­глу­пљи­ва­њу и развраћа­њу.

Слободан Антонић, ДЕМОНТАЖА КУЛТУРЕ („Пинк транзиција у Србији“, стр. 29-36 и 40-45), CATENA MUNDI, Београд, 2020.

(Чланак у целини се може наћи на адреси: https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0023-5164/2013/0023-51641340272A.pdf)

НАПОМЕНЕ

2. http://www.you­tu­be.co­m/watch?v=CVjXt_v1roM
3 Шум­пе­тер Ј. (1960) Ка­пи­та­ли­зам, со­ци­ја­ли­зам и де­мо­кра­ти­ја, (пре­вела Ве­ра Илић), Бе­о­град: Кул­ту­ра, стр. 365.
4 http://www.co­ca-co­la­hel­le­nic.rs­/Pr­o­duc­tsand­brands/Spar­kling­be­ve­ra­ges/Spri­te/
5 http://www.gar­ni­er.hr/_hr/_hr/ho­me.aspx
6 http://www.you­tu­be.co­m/watch?v=OOP-FQLf0Cs
7 http://www.you­tu­be.co­m/watch?NR=1&fe­a­tu­re=endscreen&v=zRnCCDDHO5U
8 http://www.you­tu­be.co­m/watch?v=gWYLCCDAc-I
9 http://www.you­tu­be.co­m/watch?v=eW6yZs1ixQM
10 http://www.you­tu­be.co­m/watch?v=eW6yZs1ixQM
11 Carlyle, T. (1850) Lat­ter-Day Pam­phlets. Lon­don: Chap­man and Hall,
http://www.bo­oks.go­o­gle.rs­/bo­oks?id­=K- nEI3Eu­cEQC&print­sec=front­cover&hl=sr&so­ur­ce=gb­s_ge­_sum­mary_r&cad=0#v=one­pa­ge&q&f=fal­se,
VI­II, pp. 28-31.
12 Hux­ley, A. (1946 аnd 1932) Bra­ve New World. New York, Lon­don: Har­per & Bros, p. XX
13 Jo­nes, E. M. (2009) Bal­let Par­king: Per­for­ming The Nut­crac­ker as a Co­unter-Re­vo­lu­ti­o­nary Act. So­uth Bend: Fi­de­lity Press
14 Mum­ford, L. (1988 and 1961) Grad u hi­sto­ri­ji [The City in Hi­story], Za­greb: Na­pri­jed, р. 231
15 Кара-Мур­за, С. Г. (2011 и 2000) Ма­ни­пу­ла­ци­ја све­шћу, (с ру­ског пре­вела Са­ва Ро­сић), Бе­о­град: Ве­сна-ин­фо и Пре­во­ди­лач­ка ра­ди­о­ни­ца Ро­сић, стр. 268-269.
16 Mum­ford, нав. де­ло, стр. 232.
17 Evan­ge­li­um Vi­tae (1995): Јо­ван Па­вле II, ен­ци­кли­ка Evan­ge­li­um Vi­tae,
http://www.va­ti­can.va­/ho­ly_fat­her/john_paul_ii/encycli­cals/do­cu­ments/hf­jp­-ii­
en­c_25031995_evan­ge­li­um-vi­tae_en­.html, p. 12.
18 Mum­ford, нав. де­ло, стр. 236
***
27 http://www.en.wi­ki­pe­dia.or­g/wi­ki/Fi­le:Mar­cel_Duc­hamp_Fo­un­tain_at­_Ta­te_Modern_by_Da­vid_Shank­bo­ne.jpg
28 http://www.en.wi­ki­pe­dia.or­g/wi­ki/My_Be­d
29 http://www.en.wi­ki­pe­dia.or­g/wi­ki/Ar­tist’s_shit
30 http://www.vi­su­a­larts.ne­t.au­/gal­lery/carlyfischer
31 http://www.dailymo­tion.co­m/vi­deo/x7ygp­c_vi­to-ac­con­ci-se­ed­bed-1972_cre­ation#.UYYJWUplLHU
32 http://www.you­tu­be.co­m/watch?v=3zSA9Rm2PZA
33 http://www.en.wi­ki­pe­dia.or­g/wi­ki/Piss_Christ
34 http://www.ar­ti­tu­de.eu­/it­/pil­lo­le/12-lu­cio-fon­ta­na-(1899-1968)
35 http://www.tum­blr.com­/tag­ged/ma­ri­na abra­mo­vic; http://www.you­tu­be.co­m/
watch?v=h9-HVwEbdCo
36 http://www.tum­blr.com­/tag­ged/lips of tho­mas
37 https://www.go­o­gle.rs­/se­arch?q=günter+brus&tbm=isch&tbo=u&so­ur­ce=
univ&sa=X&ei=SBmGUYHJOcftsgaP0YDQBg&ved=0CE­UQ­sAQ&biw=1540&bi­h=819
38 h t t p s : / / w w w . g o ­o ­g l e . r s ­/ s e ­a r c h ? q = R u ­d o l f + S c h w a r ­z k o ­
gler&hl=sr&tbm=isch&tbo=u&so­ur­ce=univ&sa=X&ei=RP-FUffhBYSHtQ
aE8oCYDA&ved=0CDYQsAQ&biw=1540&bih=819
39 http://www.zak­hor-on­li­ne.co­m/?at­tac­hment_id­=4160
40 http://www.gi­na­pa­ne.fi­les.wor­dpress.com­/2011/04/no­u­vel­le.jp­g41 http://www.ju­le­swid­mayer­.wor­dpress.com­/2009/11/19/in­tro-to­-chris-bur­den/

42 http://ik­blog­du­sik­ben.fi­les.wor­dpress.com­/2010/05/her­man-nitsch-blo­edkunst-94131.jpg43 http://www.physi­o­lo­gus.de­/bil­der/maschi­ne.gif (To­mi Un­ge­rer)
44 http://www.you­tu­be.co­m/watch?v=Wab­sr8Eo­uts, http://www.dan­ce-tech.net/vi­deo/marcel­li-an­tu­nez-ro­ca-epi­zoo
45 Ка­ган, Р. (2003. и 2002) Моћ и не­моћ у: Ка цар­ству до­бра или апо­калип­си, из­бор Ива­но­вић, Ж. , стр. 113-141. Бе­о­град: Фи­лип Ви­шњић, стр. 130

Арсеније Савин, САН

Луна је јастук сребрила,
Спавао сам сâм.
Душа је ка Њој једрила.
Истина је сан.

Сребрница ме мазила,
Осетих мек длан.
Зора је окна газила,
Засивео је дан.


1941.

Арсеније А. Савин

Сергеј Булгаков, АНЂЕО-ЧУВАР

Кад се шум живота стиша и заћуте његови неусклађени гласови,
када се душа купа у тишини и када је испуњава ћутање,
када се обнажава њена дечја стихија и згрћу с ње покрови који је гуше,
када се душа ослобађа ропства овога света и остаје насамо са Богом,
када се кидају окови земаљске природе и душа саму себе проналази,
када се она одваја од земаљског омотача и налази себе у новом свету,
када се испуњава светлошћу и купа у зрацима бесмртности
– тада она с неизрецивом љубављу осећа како се на њом наднело створење,

тако блиско, тако драго, тако нежно, тако тихо, које тако воли, тако верно, тако кротко, тако умилно, тако благородно
да радост, мир, блаженство невиђено на земљи, узавиру у души.

Она тада осећаја своју не-усамљеност и сва се устремљује у сусрет незнаном и блиском пријатељу. Јер ће душа препознати оног Пријатеља о којем је цео живот сањала и мучила се да се слије с пријатељем до краја, да му се преда без остатка, да у њему пронађе своје друго „ја“. Тај други за сваког човека, тај пријатељ, Богом дан и створен за њега, јесте његов анђео-чувар који увек бди над њим, који живи с њим исти живот. Он је најближи, мада је далеко, јер је невидљив, нечујан, неприступачан за било какво телесно или, чак, духовно опажање.

Тако је тих и кротак његов духовни додир да је за човека неприметно чак и само његово присуство. Али језик нам сведочи да га несвесно примећујемо. Јер наше ближње, кад су пуни љубави,нежности, кроткости и бриге, сами не разумевајући смисао својих речи, нехотице називамо „анђелима-чуварима“ својим. Они су за нас светлост и ваздух, али као и оне неприметне, ми спознајемо сав њихово значај тек онда кад их губимо. Слично и ми, увек под заштитом крила свога анђела-чувара, не издвајамо у својој свести ово крило као да га не примећујемо, иако је оно увек са нама. Анђео-чувар, становник небеског бесплотног света, нема директан приступ нашем материјалном свету, нашој плотској природи. Наравно, он би могао да га уздрма или чак да разори ту нашу трошну природу својом страшном појавом (одатле и проистиче још старозаветни ужас пред појавом анђела: немогуће га је видети лицем у лице и не умрети). Али за ту појаву потребна је директна воља Божија, бе ње за то нема основе у тихој кроткости анђела. Он је стражан и непобедив кад нас узима у заштиту од нечистих и лукавих духова који нас опседају, као „чувар душа и тела наших“. Без тог заступника у духовној бици, била би разорена и затрована, оскрвнаљена и уништена наша природа. Од тога нас увек чува овај стратиг, ратник духовни. У томе је он активно делатан, непрекидно напет, он делује свом снагом својом. Али земаљског пријатеља, човека кога чува, он не принуђује, његов шапат у ћутању које се чује, побуђује му благе мисли које се у њему самом рађају, па, ипак, у таквој тишини и кроткости да душа не примећује побуду. Њему је завештано ћутање, јер „ћутање јесте тајна будућег века“ по речима св. Исака Сирина и анђео-чувар нам говори само ћутањем. Он гледа у нашу душу и види нас, и то је довољно за тај тајанствени неми разговор душе са својим вишим „ја“. Када се предајемо утицају нежног и драгог створења, онда нас оно никада не учи директно, него самим својим постојањем и присуством поред нас подстиче у нама најбоље, и нама самима без тога незнане снаге које као да се уливају нас од њега. Тај „утицај“ се никако не да регистровати, али не због слабости већ због дубине и нежне интимности своје. Он је сличан надахнућу кроз које се човеку разоткрива сопствена дубина“.

Сергеј Булгаков, Лествица Јаковљева (наведено према: Николај Лоски, Бог и светско зло, стр. 78-79, Цептер, 2001. превод: Милош Добрић)

Posted in Некатегоризовано

Павле Флоренски, ЈЕСЕН… ЈЕДАН ЗА ДРУГИМ УМИРУ ДРАГИ ЉУДИ…

Изашао сам на ивицу шуме.

Један за другим, један за другим падали су листови. Као умирући лептири лагано су кружили ваздухом слећући на земљу. На полеглој трави ветар се играо „прозрачним сенкама“ грана. Како је лепо, радосно и тужно! О, мој далеки, мој тихи Брате! У теби је – пролеће, а у мени – јесен, вечита јесен. Као да се цела душа шири у слаткој малаксалости док гледа лепршаве листове и удише „мирис увелих јасика“.

Као да се душа проналази гледајући ову смрт, – предосећајући, у дрхтају, васкрсење. Гледајући смрт! Јер, она ме окружује. И сада не говорим о својим мислима, нити о смрти уопште, већ о смрти мени драгих. Колико, колико сам их изгубио последњих година. Један за другим, један за другим, као пожутели листови, умирали су драги људи. У њима сам додирнуо своју душу, у њима је, у магновењима, блистало Небо. Осим добра од њих ништа друго нисам имао. Али моја савест се комеша: „А шта си ти учинио за њих?“ Ето, нема их, између њих и мене легао је бездан.

Један за другим, један за другим, као јесење лишће које кружи над провалијом у магли, они са којима се моје срце заувек стопило, падају – бесповратно, и више никада нећу моћи да обгрлим њихове ноге. Не могу више сузе да облију моје лице, да молим за опроштај, – да молим за опроштај пред целим светом.

Опет и опет, с неизбрисивом јасношћу помаљају се у свести сви греси, све „ситне“ нискости. Све дубље, као огњеним словима, уписују се у душу те „ситне“ непажње, себичност, хладноћа, и мало по мало сакате душу. Никада ничег отворено лошег. Никада ничег очигледног, опипљиво грешног. Но, увек (увек Господе!) по нека ситнице. Од ситница – гомила. И када се осврнеш уназад, осим блата не видиш ништа. Ничег доброг… О, Господе!

Јесење лишће непрестано пада; један за другим листови описују кругове над земљом. Тихо светлуца неугасиво кандило, и један за другим умиру ближњи. „Знам да ће васкрснути у недељу, последњег дана“. Па ипак, са неком смиреном патњом, понављам пред нашим крстом, који си ти направио од обичног штапа, који је освештао наш добри Старац: „Господе! да си био овде не би умро брат мој“.

Све кружи, све клизи у мртви бездан. Само Један остаје, само је у Њему непромењивост, живот и спокој. „Ка Њему тече поток догађаја, као периферја ка центру, у Њему се сусрећу све зраке круга времена“. Не говорим то ја из свог оскудног искуства, не, тако сведочи човек који је целог себе утопио у стихију Једног Центра, еп. Теофан Затворник.

И насупрот, ван тог Јединог Центра „једино је поуздано – да нема ничег поузданог и ничег – несрећнијег или надменијег од човека; – solum certum nihil esse certi et homine nihil miserius aut superbius», сведочи један од најблагороднијих пагана, који се потпуно предао задовољењу своје безграничне радозналости – Плиније Старији. Да, у животу се све колеба, мењају се облици опсене. А из дубине душе се подиже неподношљива потреба за ослањањем на „Стуб и тврђаву Истине“, на στῦλος καὶ ἐδραίωμα τῆς ἀληθείας (1Тим.3:15) τῆς ἀληθείας, а не просто ἀληθείας, – не на једну од истина, не на делимичне и раздробљене људске истине, колебљиве, које се распрше као прах који са врха планине гони дах ветра, већ Истину све-целу и веко-вечну, – Истину једну и Божанску, светлу-пресветлу Истину, – Оне „Правде“, која је, по речима древног поете „сунце свету“.

(ПИСМО ПРВО: ДВА СВЕТА, одломак)

Павел Александрович Флоренский «Столп и утверждение истины»
Превео: Александар Мирковић

Павле Флоренски, О ЉУБОМОРИ

(…) Дакле, шта је љубомора?

У уобичајеној, колоквијалној употреби љубомора се схвата као порок или, у мањој мери, као неоспорни морални недостатак, нешто срамно и достојно једино подсмеха. У основи љубоморе интелектуалци обично запажају и гордост, и таштину, и самољубље, и сумњичавост, и неповерење, и бојажљивост, речју, шта год пожеле, само не било какву моралну предност. Овако схватање љубоморе је посебно карактеристично за онај век који је понајвише био револуционарно-рационалистички, за ХVIII век; и љубомора се осуђује посебно на оном месту где је просветитељска рационалност најнетрпељивије владала, у Паризу.

„Гордост и таштина чине људе љубоморнима исто онолико, колико и љубав“ — рекао је Боас. — „Љубав љубоморних личи на мржњу“ — сведочи Молијер. — „Љубомора потиче више од таштине него од љубави“ — признаје Мадам де Стал. — У љубомори често има више самољубља него љубави“ — упозорава Ла Рошфуко.  „Груба љубомора, то је неповерење према предмету љубави; фина љубомора, то је неповерење према самом себи“ — размишља неко. „Најљубоморнији од свих љубавника су они који воле славу“ — анализира Трибле. „Љубоморни, то је дете које се плаши чудовишта које у тами ствара његова фантазија“ — мисли Боас. — „Љубоморни проводи живот у проналажењу тајне чије откривање разара његову срећу“ — примећује Оксенштирн. Ту мисао у игру речи заодевају Шлајермахер или Гилипарцер: „ Die Eifursuscht mit Eifer sucht, was Leiden schafft“, тј.  „љубомора љубоморно тражи оно што доноси патњу“ или: „шта је страст“, јер се у изговору чује „Leidenschaft“; каламбур који се приближно може превести као „љубомора љубоморно тражи шта је страст“. — „Од душевних патњи љубомора је она коју храни највећи број ствари а лечи најмањи“ — дефинише Ноел. „Љубомора гаси љубав исто као што пепео гаси ватру“, пише краљица Наварска, „Јака страсти превазилазе љубомору“ — читамо код Ла Рошфукоа. 

Ово помало неодређено, свакодневно схватање љубоморе, добило је коначан и психолошки-мотивисан облик у филигранској дефиницији љубоморе коју је дао Барух де Спиноза. Љубав пуна мржње према вољеном предмету и мржња према другоме, који ужива у љубави онога првога, јесте — по Спинози — љубомора. Спиноза ту изузетно успешно користи слику мешања две течности, када се оне, продирући једна у другу, колебају и замућују — што се означава термином fluctuatio. Тако је и код љубоморе: љубав и мржња, мешајући се, стварају fluctuatio, „колебање“ душе, услед чега се свест мути и постаје непрозирна.

Љубомора је, по Спинози, управо такво „колебање душе“, проистекло истовремено из љубави и мржње, и праћено идејом другога, коме се завиди. … Ево каквим судовима Спиноза долази до те своје класичне дефиниције љубоморе:

Љубав, каже он, тежи узајамности и, при том, потпуној узајамности. Свако ускраћивање и сваки недостатак, који ми осећамо у томе односу, доживљавамо као само-ускраћивање, тј. наноси нам највећу бол. Најсавршенија узајамна љубав јесте љубав која највише испуњава; ми желимо да је потпуно поседујемо, она је наша највиша срећа, коју ни са ким не желимо да делимо и никоме не желимо да препустимо. Ако вољено биће воли било кога другог више него нас, ми смо онда бескрајно несрећни. Узрок наше несреће јесте предмет наше мржње; према томе, ми ћемо мрзети онога кога волимо јер нас он лишава своје узајамности, и завидећемо ономе ко користи ту узајамност. Тако настаје љубав која истовремено мрзи и завиди — љубомора. Та страст је посебно јака ако је нашу срећу освојио други; и, што је јача била срећа, то ће интензивније планути љубомора, јер ће она, ако је не укроти некаква друга сила, помрачити читаву нашу душу: мржња према вољеном предмету утолико је већа што је раније била љубав.
………………………………………………………
Према свакодневном схватању, љубомора је штетан и наказан паразит љубави; узроци љубоморе су туђи суштини љубави и зато се љубомора обично проглашава за непожељну у љубави. Спиноза запажа тешњу везу између љубави и љубоморе; за њега, љубомора није случајни сапутник љубави, него верна сена, која се на екрану духовног живота појављује сваки пут када је љубав изложена превари вољеног; или, прецизније, љубомора је, према Спинози, нужни еквивалент љубави који настаје када однос крене на горе. Љубав не нестаје него се преображава у љубомору. Али, свеједно, и ту, на основу спинозијанске анализе, љубав је — уз апсолутну узајаност — замислива без љубомре тако да љубомора — иако је психолошки нужна у одређеним условима — добија у Спинозиним очима негативну оцену, као animi fluctutatio — као помрачење свести, као неукротива страст. Љубомора у љубави, за Спинозу, није љубав; и зато — као различита од љубави, као не-љубав, иако се с љубављу налази у узрочном односу, у односу еквиваленције остаје уз опште прихваћено схватање љубоморе. А зашто се то догодило?

Да би се одговорило на постављено питање, присетимо се беживотног и предметног карактера читаве Спинозине философије. Пошто не поседује категорије личности, Спиноза не може да разликује љубав према личности и жудњу према ствари, меша љубав и жудњу или, прецизније речено, замењује прву оном последњом. Свуда код њега читамо res amata — што се мора превести као „ствар жудње“, јер ствар никада не може бити вољена; да, „res amata“ — али нигде нема ни говора о вољеној особи, о особи на коју се једино и може односити епитет „вољена“. Истина, у модерном друштву се често може чути нешто попут „вољена (омиљена) храна“, „волим цигарете“, „заволео сам карте“, и сл., али је сваком нормалном човеку јасно да је то или деформација и помрачење свести, или, пак, насиље над језиком „Храну“, „цигаре“, „карте“, итд. није могуће волети, већ се те ствари могу само желети. Али корелат жудње је мржња са завишћу; управо зато код Спинозе, у полазном појму љубави, такав нагласак добија тај неприлични моменат мржње са завишћу. Па ипак, као што љубав није жудња, исто тако ни мржња са завишћу није љубомора, иако се она  заиста односи према ономе што Спиноза подразумева под љубомором као права љубав према жудњи. Да би се љубомора разумела у њеној правој природи, треба је још тешње повезати с љубављу, увести је у само срце љубави и, нагласивши личну природу љубави, открити да љубомора јесте сама љубав, али у свом „друго-бићу“; треба да покажемо да је љубомора нужан услов и обавезан аспект љубави, али окренут према тузи, тако да би онај ко жели да уништи љубомору уништио и љубав. На потпуно исти начин, у жудњи увек постоји мржња са завишћу.

Да би се то показало, пре свега треба с љубоморе скинути моменат осуде која је притиска. Љубомора се тако често бркала с одређеним необавезним облицима њеног манифестовања да су саме речи: „љубомора“, „бити љубоморан“, „љубоморни“, а да се и не говори о „љубоморној особи“, постале речи осуде.

Па ипак, видети у сумњичавости, ситном самољубљу, неповерењу, злурадости, пакости, мржњи са завишћу и сл. суштину љубоморе, исто је тако погрешно као и сматрати недавање слободе, необјективност, неправедност и сл. за суштину љубави, или видети у хладноћи, тврдоћи срца, његовој суровости и немилосрдности, суштину праведности. Сумњичавост, мржња уз завист, итд. — све су то лоше, необавезне егоистичке манифестације љубоморе које настају мешањем љубави са жудњом. Међутим, два низа историјских чињеница упућују на непостојање неприличности, па чак не само на непостојање неприличности, него директно на пожељност, обавезност љубоморе. У ствари, прво, народ са најјаснијом савешћу о Богу, изабрани јеврејски народ, који је тачније него било који други знао и разумео љубав Божију, упорно, непрекидно, без колебања понавља о љубомори божијој. Читава Библије је испуњна и прожета љубомором Божијом и немогуће је не узети то у обзир. А потом, као друго, народ најчистије људскости, генијални јелински народ који је боље од свих других познавао и разумевао људску љубав у свим њеним облицима, свеједно особину љубоморе има у свему као основну особину, као најкарактеристичнију и неодвојиву од њега. Фридрих Ниче у својим успутним „размишљањима“ — „Ми филозофи“, међу три  „одабране тачке из старине“ назначава за развијање „Оплемењивање љубоморе, Грци су најљубоморнији народ“. И с тим се, поново, морамо сложити. Ако нам и најочигледнија генијалност и најчистија вера објављују љубомору као силу која је позитивна и нужна у сушаству љубави, како људске тако и божанске, онда, дакле, она и јесте таква и, према томе, она уопште није оно што су споредне страсти које је прате.

Па шта је, у том случају, сама љубомора? Она је један од момената љубави, основа љубави, фон љубави, исконска тама коју обасјава зрак љубави. Љубав је слободан избор из мноштва особа, Ја, чином унутарњег само-одређење, бира једну и с њом — једном из мноштва — успоставља однос као с једином, духовно се стапајући с њом. Њу — обичну — Ја жели да посматра као необичну; њу — сиву — као блиставу; њу — свакодневну — као светковину. Она се налази у гомили, али Ја је позива и са трга је води у припремљену одају свога срца. Ја слика њену слику на основи обрађеној златом. И то је оправдано, јер та слика није карикатруа, какву људи сликају у највећем броју случајева; то чак није ни портрет — какав сликају мудри. То је лик лика Божијег — икона. Ја, нарушавајући „исправност“ закона идентитет, метафизичким чином само-одређивања — не разумом — читавим својим бићем одлучује да у одабраној — једној од многих — личности види ону изузетну, која се издваја из низа осталих; једном речју, постаје у односу према одабраној такав да та личност за њега постаје Ти. Пријатељство је, понављам, искуључиво, као што је искључива и брачна љубав. Много“ је знак несавршенства објеката љубави као таквог, знак недовршености Ти као Ти. И полигамија и пријатељство са многима, лажни су по самој својој идеји и неминовно морају или да пређу у нешто лично — прва у моногамију, а друго у пријатељство са једним — или да се уопште расточе и пропадну.Немогуће је — каже Аристотел — бити пријатељ многима, ако се мисли на савршено пријатељство, баш као што је немогуће истовремено бити заљубљен у многе. Такво пријатељство изгледа као савршенство и, као такво, може бити упућено само на једног човека.“

Али, ако се чак овде каже да таквих вољених Ти има „много“, ипак је, свеједно, према свакоме у љубави однос као према једином. Свака љубав, у својој суштини, има одабирајућу силу, силу која бира, постоји dilectio и зато и зато је вољени увек изабрани, одабрани, једини. Управо се у томе и састоји лична природа љубави,  без које бисмо имали посла с предметном  жудњом и с индиферентношћу код замене жељене ствари неком другом ствари која је првој једнака. Захтев за нумеричким идентитетом вољене особе, макар и уз недостатак генерчког, спољашњег, тј. верност особи и поред њене промене — карактерише љубав и, истовремено, њено нарушавање закона идентитета; док је захтев за генеричким, спољашњим идентитетом предмета жудње — уз индиферентност према нумеричком идентитету, чак и уз његово несхватање, и зато — испуњавање закона идентитета — карактеристичан за жудњу. Свест о јединствености — то је услов љубави, чак и у њеном најнесавршенијим манифестацијама; и не само то, чак је и за илузију љубави потребна ако не јединственост, онда макар илузија јединствености, непоновљивости, изузетности — иако он, заљубљени, замишља да је вољено биће једино, замишља исто онако неоправдано као што свака прва љубав увек замишља себе једином у свету и историји, као што погрешно сматра себе јединим сваки од „једино легитимних“ наследника и тумача Канта, и то онако лажно као што, коначно, за себе тврди да је једини Штирнеров „Једини“. Иначе — апсолутно је немогућа чак и илузија љубави и у односима ће постојати само себичност, подлост и смрт. Сама мисао о замени једне особе другом, која се ослања на признање омиусије, тј. стварствености, јесте грешна мисао која води у смрт.

Непојмљивим чином избора личност је учињена јединственом, позвана је ка узвишеном, ка царском здању. Она се сложила с тим избором. Она је рекал „Да“ и ставила на себе круну узвишености. И шта сада жели Ја? Само једно: оно што је пожелело, своју љубав. Ја потврђује чин своје љубави као по вредности вечан и захтева, дакле, његову трајност, његову бесконачност. Ова унутрашња потврда се изражава као страст или ревност да се у времену оваплоти свој вечни чин избора вољеног Ти. Ја жели да му Ти не смета у његовој љубави, тј. да оно у односу према њему заиста буде Ти. Нека се вољено Ти понаша као једино; нека не силази са свог пиједестала посебности, издвојености, изабраништва. Није важно ако одабрано Ти буде најобичније у гомили и за гомилу. Али за Ја, за онога који бира оно мора бити управо Ти, и и ништа осим Ти: иначе је немогућа сама љубав, иначе у времену не може бити оваплоћен сам чин избора. Иначе, „време“ љубави неће бити „покретна слика вечности“, избора. Ти се, у односу према Ја, мора и понашати као Ти, а не као један од многих, мора бити с царском круном, а не у ноћној капици. Свест о нужности овога, од Ти, ради саме могућности љубави, повлачи за собом жељу да се оствари то изабраништво, а, потом, да се потврди и сачува. Све то заједно и биће љубомора. 

А ако Ти не пожели то? Ако оно упорно нарушава свој чин и високи положај који је слободно прихватило? Ако оно, пошто каже „Да“ на предлог нове суштине – Ти – ако оно из лакомислености, или тврдоглавости, или из недостатка искрености у прихватању узвишеног усуда, својим животом показује да за њега Ја – није Ја? Ако желећи да буде Ти, оно неће да прихвата Ја као Ја? Тада Ја не може и не треба да остане без реакције. Та реакција је манифестација љубоморе – љубоморе због своје љубави, тј. бриге за чистоту, за изворност, коначно, за очување своје љубави. Захтевање тога од Ти у име саме могућности љубави има за последицу жељу да се оствари то изабраништво, да се ојача и заштити. Све ће то, заједно – понављам – бити љубомора. Нешто од овога. Или Ти мора да призна ову реакцију на себе, ову борбу за љубав, ову љубомору и да се промени, или, пак, оно мора да се одрекне свога звања, да сматра себе само обичним, да се врати с престола у сиву гомилу, са светковине у свакодневницу. За Ја је немогуће да не воли и не буде љубоморно кад Ти фактички престаје да буде Ти, тј. немогуће је да се не труди да од њега поново начини Ти. Зато, ако њему не признају права и дужности љубоморе, онда му не остаје ништа него да збаци Ти с његовог престола. Ја мора да заборави на Ти, да престане да га воли, јер је само тим путем могуће спасти Ти од захтева за узвраћеном љубави. Али Ти је урасло у Ја, постало његов део. Прекинути љубав, то значи остати без дела себе. Заборавити, то значи одсећи од себе део живог тела. То се и дешава, када се, поштујући туђу слободу, љубав мора истргнути из груди заједно са самим срцем.

Љубав је безгранична; она није ограничена ни местом ни временом, она је универзална. Али ова универзалност љубави не само да не искључује, него чак претпоставља издвојеност, одвојеност, изолацију. Јер љубав има у свом темељу светињу душе и могућа је само утолико, уколико постоји та светиња. Сачувати бисер душе значи сачувати саму љубав; не старати се о својој светињи значи не старати се о љубави. Љубав није само универзална , него је и упосебљена, није сам безгранична, неко је у уконачена. Говор, који је о овоме одржао Господ, данас се не прихвата и сматра се оштрим и суровим; али, што је најзначајније, у „мајци свих књига“ – у Јеванђељу – он се налази непосредно после приче о неосуђивању ближњега и алегорије о брвну и труну у оку. „Лицемерје! извади најприје брвно из ока својега, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата својега“ (Мт. 7,6). И антитетички се среће с том мишљу, као да усмерава оштрицу против њене оштрице: „Не дајте светиње псима; нити мећите бисера својега пред свиње, да га не погазе ногама својим и вративши се не растргну вас“ (Мт. 7,6). Како објашњава овај став, преподобни Ссерафим Саровски нас поучава: „Што је најбоље у срцу, то без потребе не треба да показујемо, не откривај свима тајне свога срца“.

Дакле, с једне стране – „не осуђуј“, али, с друге – „сматрај псима и свињама“ оне који нису достојни да им откриваш тајне срца. Откривај их само некима, изабранима, који су одвојени од крда свињског. То је антиномија, и та антиномија је приближно једна антиномији љубав – љубомора. 

Павле Флоренски, СТРУБ И ТВРЂАВА ИСТИНЕ, (одломак, стр. 331-338), Логос, Београд, 1997.

Превели: Људимла Јоксимовић и Небојша Ковачевић

Иван Буњин, БИЛИ СМО У ПОЉУ, БИЛО ЈЕ КАСНО…

Били смо у пољу, било је касно,
Дрхтао сам од њеног додира…
„Загрли ме и нежно и страсно,
Мучи ме и не дај ми мира!“

И уморна, молила је нежно:
„Бајукај ми, дај ми да предахнем,
Не љуби ме тако јако, гласно,
Главу на груди стави, чезнем.“

Звезде су искриле над нама,
Свеж мирис се ширио росе,
Ја сам нежно милио уснама
До врелих образа и косе.

Спавала је. И пробудила се,
Протегнула ко дете, лено,
Погледала ме, осмехнула се
И привила уз мене снено.

Ноћ је дуго царовала пољем,
Дуго сам чувао мили сан…
А онда је златним престољем,
На истоку, заблистао дан.

Нови је дан – на пољу прохладном…
И нежно сам је пробудио,
И степом блиставом и скерлетном
По роси до куће пратио.

1901.

Иван Буњин

Препевао: Александар Мирковић

Арсеније Савин, ХРИСТУ

Господе, рекао си ми ономад:
Сети се свога греха.
Сетио сам се Господе,
Али на који грех мислиш?
Јер, када се загледам у срце своје
Чини ми се да је од греха саздано,
Да у њему ничега другог нема.

Господе, читам Заповести сваки дан
И знам, као што знаш и Ти:
Сваку сам прекршио.
И чудим се како сам жив.
Господе, Твоја милост нема границе
А ја не знам како са том Љубављу
Да се носим?

Плакао бих Господе,
Вриштао, косу чупао, молио се,
Као лудак смејао…
Господе, да ли знаш како се мучим,
Како ме боли Твоја Милост?
Господе, грешнику је највећа казна – Љубав!
Грешник себе не воли и не верује
Да може бити вољен.
Чујеш ли како вапим за болом
А Ти ме грлиш!

Господе, ја овако више не могу!
Молим Те:
Да не живим више ја
Већ живи у мени Ти. 1
Или ме неће бити.

септембар, 1941.

Арсеније А. Савин

НАПОМЕНА:

„Ја не живим, већ Христос живи у мени“ (Гал 2, 20)
Свети Апостол Павле


Владимир Лоски, СВАКО ЈЕ ПОЗВАН ДА ИСПОВЕДА И ШТИТИ ИСТИНУ

Црквено јединство се изражава у општењу помесних Цркви и у прихватању свих Цркава одлука помесног сабора, који истовремено поприма значење васељенског сабора. Најзад, то јединство у искључивом случају може да се пројави сазивањем свеопштег сабора. Католичанскост Цркве, међутим, не представља „привилегију“ ни једног престола или једног одређеног црквеног центра. Она се пре остварује у богатству и многообразју помесних предања, која једнодушно сведоче о једној истини, о ономе што свагда, свуда и сви чувају. Црква је католичанска у сваком од својих делова. Стога се свако од њених чланова (не само клирик, већ и световњак) позива да исповеда и штити истину, противећи се чак и епископима уколико падну у јерес. Хришћанин који је добио дарове Духа Светога у тајинству миропомазања не може а да не буде свестан своје вере. Он је увек одговоран за Цркву.

Владимир Лоски, ОГЛЕД О МИСТИЧКОМ БОГОСЛОВЉУ ИСТОЧНЕ ЦРКВЕ, (стр. 22-23), Манастир Хиландар, 2003.

Posted in Некатегоризовано

Новица Тадић, НА ДРВО СУ ГОСПОДА ПОПЕЛИ

На дрво су Господа попели,
попели, распели.

Међу плодовима
Христови плодови
најслађи су.

Крстолик и распет сад је свако
ко се сећа.

Новица Тадић, ОСТАВШТИНА, (стр. 23), МАТИЦА СРПСКА,
Друштво чланова у Црној Гори, 2012.