Амфилохије (Радовић), СВЕТИЊА МИОМИРИСНА, КРВЉУ ОБАГРЕНА (о моштима Светог мученика кнеза Лазара)

(…) Према старим списима из 1392, кнез Лазар је био рањен у лице (Данило Млађи), а по једној легенди допао је чак 16 рана. По једном житију из 18. вијека, послије Лазаревог погубљења и Лазареву и Милошеву главу Турци су бацили у неки бунар, вјероватно у жељи да сузбију њихово поштовање у народу. У народној пјесми о чудесном обретењу главе цара Лазара зацијело се крије историјска збиља.

Према предању, цар Лазар је првобитно био сахрањен у Приштини, будући вјероватно одмах по посјечењу измољен од Бајазита, заузимањем турских вазала српског рода, попут краља Марка из Македоније, са којом је цара Лазара везивала и његова красна задужбина — манастир Лешак. Тијело цара — Мученика је пажљиво умотано и сахрањено у Приштини, да би му, по народној пјесми „послије четрдесет“ дана била придужена и обретена часна глава Лазарева. Када је у Приштини откривено да су часне мошти Косовског Кнеза остале цијеле, нетрулежне и мирисне, по савјету патријарха српскога и епископа, пренесене су већ 1390/1391. у задужбину Кнежеву Раваницу.  Константин Костенечки Философ, писац житија деспота Стефана Лазаревића, који је послије 1410. добјежао пред Турцимау деспот-Стефанову Србију, записао је да је „Лазара постигла блажена смрт тако што му је глава одсјечена, док су његови мили друзи молили усрдно да погину прије њега, да смрт његову не виде“, и посвједочио да се самодржац српски, „примивши мученичку кончину, види сада као жив у великој обитељи Раваница„. У Раваници је ове часне мошти видио и животописац Светог Ђорђа Кратовца, поп Пеја, у први десетљећима 16. вијека, записавши: „Када  кнез Лазар побијеђен би од Турака на Косовом пољу, само њега прослави Бог. Тијело његово до данас пребива ненарушено трулежношћу, чему сам и ја био свједок: глава његова лежи поред тијела одсјечена и тако обагрена крвљу да, гледајући, помишљаш да је управо сада посјечена! А одаје од себе неописано блговоније… И Мурат је тада убијен и са њим је пало непребројно мноштво Турака, а ипак се никаква знамења нијесу јавила ни на војсковођи ни на његови потчињенима — сви су иструљели“. Енглез Браун 1669. у своме путопису из 1669. записао је да је прошао поред „Раванице у којој леже реликвије кнеза Лазара и Ромила Синајца“. 1690., ако не раније, послије пустошења Раваница 1683. године, часне мошти цара Лазара пренијете су у Сент Андреју, гдје су, заједно са крушедолским Светим моштима Бранковића, четири године почивале у дрвеној цркви крај Дунава, и 1697. године биле пренијете у Нову Раваницу у Врднику, а у немирним временима 1716. у Футог, бурне 1848. у Фенек и Кленак, одакле су поново враћене у Врдник. 1941. по избијању Другог свјетског рата пренијете су у Бешеново. Одатле су, у јеку павелићевског погрома, правим чудом Божијим, премда су драгоцијености које су крај моштију у ћивоту лежале опљачкане, враћене у Београд 14. априла 1942.г., у Саборну цркву, гдје су почивале до 1988., када су, у навечерје шестотог Видовдана, кренуле у свечани опход по српској земљи и 1989.г. на шестоти се Видовдан обреле на Косову, одакле су коначно враћене у Раваницу Ћупријску.

Истраживач Леонтије Павловић, који је овако исцрпно и реконструисао пут ове српске светиње са својом народом кроз историју, саопштава у својој историјско-етнографској расправи „Култови лица код Срба и Македонаца“ да је 1952. године и сам имао прилику да „изврши преглед“ часних моштију Косовскога Кнеза и пише:

„Његово усахло тело оставља утисак крупног човека. Сачувано је тело од рамена до стопала са сасушеним мускулама. Цело тело је умотано и ушивено…. Лазарева глава одвојена је од тела и умотана у бело платно, које је унаоколо извезено. Глава је са свима мускулима на лицу. На глави нема косе, а ушне шкољке су мале. Лобања је на темену насилно пробијена, а део костију је ушао у њу. Очи су врло добро сачуване, нос спљоштен, постоји део језика… Лева рука одсечна је у рамену, а ту постоје њена надлактица, подлактица и шака. Лазарево тело, а особито лобања и данас су изванредно очувани, што је редак случај у нашем средњем веку…“

У споју тијела и златне главе Лазареве и у судбини његових моштију записана је и описана сва наша историја која, ево, траје 620 година. Оно што се данас догађа са Старом Србијом — Косовом и Метохијом, оно што се догађа са нама, није ништа ново, гледано и погледом нетљених очију те сачуване златне главе Лазареве. Од 1389. године до данас Косово је било и остало грдно судилиште. Колико је само било сеоба — оне веће записали су љетописци и историчари, и колико је повратака послије тих сеоба било — и то су записали љетописци и историчари, како што и данас записују све оно што се у новијој историји догађало и што се и овога трена догађа са Косовом и Метохијом.

… Косово је небоземни простор, простор који је поред својих житишта, богатих пашњака, винограда, воћњака, своје земље црнице и рајских рије,а поред свих оних плодова слатих „лијепих за гледање“, и сребра, злата и других земних блага које је изњедравало овом народу кроз вјекове, поред свештених костију мученичких, које га освећују помијешане са земљом и травама, моштију и данас крстоносних, гробницама и црквиштима из којих су никли као крви румени божурови, породио и непроцјнљиво духовно богатство, уграђено у сам код нашег народног ића али и у зрелост у Христу обновљеног рода људског.

…У свем том богатству непролазном, најглавније су управо златна глава Лазарева и њено опредјељење, привољење и непрестано свакодневно и свакотренутно приволијевање Небескоме у свом хођењу земљом, као образац који се усваја и стваралачки проживљава из нараштаја у нараштај, од којих сваки изњедрује нове златне главе највећих и  најсмјелијих подвижника Царства небескога које се са напором осваја…

…Посмртно спајање свјетлозарне и миомирне Лазареве главе и његовог нетрулежног тијела, силама Христовога васкрсења, згуснутим у живу цјелосност његових чудотворних моштију, свједочи,, а посвједочиће то и све оно што ће се догађати у ближој или даљој будућности на овим просторима, у то непоколебљиво вјерујемо, на начин на који се то догађало кроз вјекове, да ће и послије овог одсијецања косовске главе православног Српства услиједити њено чудесно спајање са својим обезглављеним тијелом, Старе Србије са „новом“ Србијом карађорђевском, која је, како каже велика пјесникиња „велика тајна у којој не зна дан шта ноћ кува, нити ноћ шта зора рађа и грм шта суседни грм сања, нити птица шта се догађа између грања.“ (Д. Максимовић).

Једно је сигурно, поробљена Стара Србија са својом вјерношћу Истини која ослобађа и памћењу које уводи у Божју Књигу живота, остаје и остаће јемац  ослобођења и исцјељења и саме „слободне“, а обезглављене Србије и од свих оних слобода  неразумности њених вођа, које јој бивају не на корист, него на пропаст.

Амфилохије (Радовић), КОСОВО ЈЕ ГЛАВА ЛАЗАРЕВА (одломак из есеја „Светиња миомирисна, крвљу обагрена“, стр. 115-120), Светигора, Београд-Цетиње, 2011.

Амфилохије (Радовић), НАЈОПАСНИЈЕ СУ СЕОБЕ ОД СЕБЕ САМОГА

Најопасније сеобе Србаља су оне од себе самих — кроз турчења стара и нова. Једно од тих „турчења“ јесте то, посљедњих вјекова олако заборављање наших изворишта, заборављање онога што је обликовало наше историјско биће, на коме је и настала наша држава.

Тај зрели облик нашег историјског бића најбоље се види на манастиру Студеници.

Изнутра она има јерусалимско-цариградск душу, а хаљина, у коју се обукла, је романско-латинска, западне, а синтеза, са свјежином стваралачког надахнућа — светосавска је.

Тим нашим извориштима, тој јерусалимско-цариградској души, уз пирхватање нове европске хаљине, под којом подразумијевам западноевропску и америчку техничку цивилизацију, треба да се вратимо и у овом тренутку опет једном стваралачки и обазривом светосавском синтезом, и сада када је српски народ на новој историјског раскрсници.
….

(…)Прије свега, НАЦИЈА НИЈЕ ПРОСТО — КРВ И ЈЕЗИК. Истинско народољубље, национализам, црквено посматрано, никад нема црте расизма. Што каже владика Николај: „Као што во није сав у рикању, тако ни човјек није сав у језику и у крви коју насљеђује…“ У ХРИШЋАНСКОМ ПРАВОСЛАВНОМ СМИСЛУ НАРОДНО, НАЦИОНАЛНО ЈЕСТЕ ПРИЈЕ И ИЗНАД СВЕГА, ЕТИЧКА ДУХОВНА КАТЕГОРИЈА.

(…)Шта хоћу да кажем? ШТО ЈЕ ДУБЉА ЉУБАВ ПРЕМА СОПСТВЕНОЈ ЗЕМЉИ И НАРОДУ и што је та љубав истинскија, ТО ЧОВЈЕК ПОСТАЈЕ УНИВЕРЗАЛНИЈЕ БИЋЕ. Зашто су највећи пјесници они који су на најдубљи могући начин, доживјели себе и своје сопствено тло? Зашто је ЊЕГОШ, рецимо, толико велики? ОН ЈЕ СТОПРОЦЕНТНО ВЕЗАН, УТКАН СВОЈИМ БИЋЕМ И СВОМ СВОЈОМ КРВЉУ И СВОМ СВОЈОМ МИШЉУ, у дамар српског народа и Црне Горе! АЛИ, У ИСТО ВРИЈЕМЕ, ЊЕГОВА ПОРУКА ЈЕ УНИВЕРЗАЛНА, ЈЕР, ИДУЋИ У ДУБИНЕ СВОГ СОПСТВЕНОГ БИЋА, СВОГ СОПСТВЕНОСГ НАРОДА, СВОГ ТЛА, ОН У СЕБИ, У СВОМ НАРОДУ, СВОМ ТЛУ, ОТКРИВА СВАКО ТЛО, СВАКО БИЋЕ, СВАКИ НАРОД. Јер у дубинама појединог бића и твари, откривају се универзална знања и стварности. СВИ СМО ЈЕДНО У НЕКОЈ ДУБЉОЈ ТАЈНИ. ШТО САМ БЛИЖЕ СЕБИ, ОТКРИВАМ СВЕ. ШТО САМ ДАЉЕ ОД СЕБЕ, ИЛИ УКОЛИКО УСПОСТАВЉАМ ЛАЖНИ ОДНОС ПРЕМА СЕБИ, ЕГОИСТИЧКИ ОДНОС, БИЛО НА ИНДВИДУАЛНО ИЛИ КОЛЕКТИВНОМ ПЛАНУ, ТО САМ ОНДА ДАЉЕ И ОД СЕБЕ И ОД ДРУГИХ. Ту је негдје та разлика о поимању односа иземђу универзалног и националног, која постоји у његовом изворном јеванђељском доживљају и његовом схватању какко смо га прихватили од времена Француске револуција, па наовамо. У том погледу нам је потребно да се мало дубље вратимо, управо овом изворном, светосавском предању о нацији.

Другим ријечима, једна нација кад изгуби то своје дубље саборно самосазнање, шта она представља? Шта значи онда? Припадност нечем биолошком? Али биологије је безимена, безлична ствар. Но, нација има своју личност, то је библијско поимање нације. Та личност, пак, се не задобија „крвљу“ и биолошко-социолошким насиљем, већ се задобија новим квалитетом живота, етичко-духовно стваралачким чином који се улива у постојање појединаца и народа, и који осмишљавају биологију и остварују истинско човјеково лично и социјално живљење. Та нова благородна својства, те нове вриједности, та нова самосазнања, ново саборно стварање и преко њега свједочење вјечног и непролазног собом, — пред цијелом васионом — то је оно што је смисао једног народа, и „личности“ једног народа.

Митрополит Амфилохије (Радовић), КОСОВО ЈЕ ГЛАВА ЛАЗАРЕВА (бјеседе, предавања и разговори), стр. 255, 146,148-149,Светигора, Београд-Цетиње, 2011.

 

Амфилохије (Радовић),О РАТУ КОЈИ ПРИВОДИ МИРУ И „ТРУЛОМЕ“ МИРУ

(…) На богословско-философском симпосиону, посвећеном философији рата, који смо ратног 1996. љета Господњег, одржали на Цетињу епископ Будимљански Јоаникије (Мићовић), поставио је и изванредно формулисао кључно питање, које бих овде навео:

„Ми знамо да онај ко пролије крв, ко убије, мора бити на одређено вријеме одлучен од Св. Причешћа. Међутим, у појединим моментима у историји догађа се обрнуто: управо онај ко напусти борбу, ко је избјегне, бива на неки начин одлучен од литургијског памћења. То и јесте питање: ми литургијски прослављамо Свете ратнике, они су ушли у вјечно памћење, у вјечну литургијску заједницу, као, на примјер, Свети Георгије, Свети Димитрије, Свети цар Лазар и косовски ратници Свети Александар Невски и Свети Петар Цетињски са својим ратницима и други, којима се врши литургијски помен. Међутим, може да се врши помен и Вуку Бранковићу и другим људима који су крштени и имају све предуслове за то, али се у Цркви то много не истиче. Дакле, питање је парадоксално: на који начин ратник, који ће свакако у конкретном догађају да пролије људску крв, постаје зајединчар у вјечној Литургији, а онај који то одбије на неки начин остаје изван памћења?“

У житију Светог Ћирила Равноапостолног, словенског просвјетитеља, званог и Константин Философ Старији, наилазимо на повијест о Светитељевој одбрани вјере хришћанске у разговору са најученијим мухамеданицима који су је нападали. Једно од питања које су му поставили „Агарјани, звани Сарацени“, а та прича са Сараценима продужава се до данас, било је: „Ако је Христос ваш Бог, зашто не творите оно што Он каже? Та, у вашим Књигама инџијелама (Јеванђељима) пише: Молите се за непријатеље и добро чините онима који вас мрзе и прогоне и онима који вас ударе по једном образу окрените и други. А ви не чините тако но оштирте оружје против оних који тако чине!“ Свети Кирило на то одговори: „Ако у једноме закону постоје двије заповијести, ко испуњава закон — онај ко одржи једну или ко одржи обје заповијести? Они одговорише: „Онај ко их одржи обје!“ А Кирило ће: „Бог је рекао — молите се за оне који вас нападају, али Он је такође рекао: У овом животу нема веће љубави од оне да ко положи живот свој за пријатеље своје (Јн. 15,13). Ради пријатеља својих и ми тако поступамо (ступамо у рат), да са поробљења тијела не би и душа њихова у ропство пала!“ Ми, дакле, као хришаћни подносимо увреде, које непријатељи чине нама појединачно, и молимо се Богу за њих, али као заједница ми се залажемо једни за друге и полажемо животе своје да не би како непријатељ, плијенећи браћу нашу, заплијенио са тијелима и душе њихове, и погубио их тиме не само тјелесно, него и духовно.“

Овако постављено питање рата је питање не само тјелесне погибије, и тјелесног губитка, него и вјечне погибије човјекове. Зато Свети Григорије Богослов каже веома карактеристично на једном мјесту да је „бољи и рат од мира који одваја од Бога.“ Постоји рат који приводи Богу, и то је један велики парадокс и рата и саме философије и богословља рата, а постоји и „трули мир“. Овај народски израз изузетно је значајан.

Постоји, дакле, мир и такав начин нашег постојања, живљења који је — труо, осмрћен и мртав. То је начин живота који одјељује и раздваја, суштински и егзистенцијално, нас људе како једне од других, тако и од смисла живота, одвајајући нас, по ријечима Григорија Богослова — од Бога, као Дародавца вјечне заједничности, смисла и живота.

Онај, дакле, ко напусти борбу или је избјегне ради неке земаљске користи или из голог страха за сопствену главу и неспремности да се ичему и у најмањој мјери жртвује своје сопствено благостање, на који се притом сасвим лако може навући рационална образина хришћанске исправности, ко, дакле, изда општу сабраност око заједничког, саборно опредијељеног и задатог, а често и светим Тајнама благословеног и укријепљеног прегнућа, тај је сам себе прије свега одвојио од заједнице. Литургија је сама по себи заједница. Одвојивши се од те заједнице, он је сам себе већ осудио на заборав, на безименост. Он самога себе брише из памћења те заједнице. Уколико је издаја дубља, уколико је лишена покајања, уколико представља и издају Самог Бога, светиње, вјере своје и крштене своје душе, уколико такав издајник једноставно себе претвара већ овдје на земљи у живога мртваца, па није ни чудо што га и људи заборављају, није онда чудо шта га ни Бог не уписује у Своју Књигу живота (Откр. 21,27).
…
Носиоци те издаје, то у овом тренутку морамо признати, добрим дијелом јесу наши интелектуалци. То је нешто најтрагичније: ако упоредите наше интелектуалце сада, савремену српску интелигенцију са оном из 1914. године или нешто раније, то као да су два свијета.

А преко умртвљења интелигенције, дошло је до умртвљења нерва, оног животног исконског нерва, у ширим слојевима друштва. Уз помоћ књига, идеја, и нарочито уз помоћ несрећних масмедија данас могу да се на најстравичнији начин отуђе људи од себе самих. Како само савремени човјек може да постане распамећен, отуђен од самога свог бића, од своје суштине, изманипулисан на најмрачнији начин, и то све у име демократије, правде и људских права! Ми данас живимо у орвеловским временима.

Бојим се да смо, духовно посматрано, у овом тренутку, на свим нивоима свога постојања много угроженији неголи што смо то били јуче и да су манипулације нама много дубље. Најгоре од свега је што прихватамо ту манипулацију као нешто такорећи природно, или јој се приклањамо у неком страху — био он билошки или духовни — који се заснива на великој, дубокој и колективној раслабљености једног народа.

Ми смо данас очевидно један раслабљен народ. И такви народи у тренуцима кад су раслабљани било шта да раде, ништа им не иде од руке. И када ратују, „побркају ствари“, па не умију ни да ратују како се на прави начин и витешки ратује. Овај наш рат је био крвави рат. Има у њему много нечаснога, нечистога, несвојственог овом народу.

Али да вам наведем један примјер дугачијег ратовања и ратног морала. Један Јевтић, сељак, рођак садашњег епископа Херцеговачког и солунски борац, причао ми је: „Дете, само што ме змија није јела и воденица млела (то сам први пут чуо од њега, ту пословицу) све сам прошао, идући кроз живот. У првом рату прошао сам од Ниша, и до Пећи, и преко Албаније до Крфа, глед’о сам Плаву гробницу, све сам видео, али сам се увек држао онога што ми је моја мајка при испраћају у рат рекла (пазите то је исто оно Јевросиме мајке: „Немој сине огријешити душу“): „Немој дете да се огрешиш ни о кога. Ни о непријатеља. Немој случајно нешто са њега да узмеш“. И каже: „Послушао сам мајку, и гледао сам својим очима: полакоми се човек на сат онога кога је убио или на нешто друго, скине ципеле или нешто друго са њега, и гледам — идућег дана зрно погоди њега. А мене? Пролазио сам кроз кише куршума, и вратио се својој мајци здрав.“ Тада кад ми је ово говорио већ је имао осамдесет и више година.

Ових дана ми неко исприча потресну причу о Пребиловцима. Усташе су извршиле један од најстрашнијих злочина овога вијека, баш тамо. Сви други злочини, а било их је то ће тек историја да покаже све каквих, неупоредиви су по суровости са оним што је почињено у Пребиловцима. Хиљаду и сто невино побијених стараца, жена и дјеце и у јаму бачених 1941. године. Комунисти послије рата убијали су њих мртве тиме што су их бетонском плочом сакрили — то је страшније убиство од оног усташког! Тек су деведесетих година извађени ови Новомученици, њихове кости изнијете су на свјетлост дана, похрањене у заједничку капелу, уз намјеру да се за њих подигне храм. И шта се догодило? Те мученичке кости, које су већ два пута убијане, коначно су уништене од хрватске војске на почетку овог рата да не остане трага од њих!

Тим поводом неко ми је испричао да су те новоусташе, који су починиле тај злочин 1992. године, истога дана сви погинули сем једног који их је одвраћао да то не раде! Кажу, уз то, да Хрватице долазе на то мученичко мјесто да пале свијеће. Већ је то нешто утјешно, та свијећа, ако ју је запалила побожна Хрватица, даје наду у побједу у хрватском народу над геноцидним духом који као да се зацарио у њему у овом вијеку. То је истовремено и показтељ да и у овом рату има правде Божије.

Стари су знали, па и кад су рат водили, да испоштују непријатеља. Узмите рецимо Црногорце, када им је од стране Турака био предаван град Никшић, у прошлом вијеку. Црногорска команда поручује труској команди у Никшићу „Имамо топове, уништићемо и вас и град. Није добро да рушимо град, и да убијамо нејач. Ево вам ријеч — три хиљаде ваших војника колико имате, са оружјем нека прође, нећемо вас понизити, ни оружје нећемо узети. Идите преко Дрине, нека вам је срећан пут.“ Сви су изашли до једнога и отишли у Босну. Тако ниједно ђуле није пало на Никшић.

Сада ви упоредите, прошли вијек и данашње ратовање гдје се не оставља камен на камену. Пројавило се у овом рату нешто нихилистичко, самоубилачко, стравично се нешто пројавило. Ја то једино могу да објасним дубоким моралним опустошењем народа. То морално опустошење је посљедица комунистичке безбожне идеологије, која се дотакла читавих слојева друштва. Ту нема више моралне вертикале, нема принципа, нема истинске мјере људског понашања. Ту немаш никога пред кога би стао да се покајеш: ти си бог, ти си господар смрти и живота. Једино што одређује понашање, то је твоја воља, или твоја самовоља, твоја злоба и твој интерес. Нема другог принципа којим се руководиш. А такви ратови, засновани на таквом моралном беспаритету су најстрашнији ратови.

Нажалост, ратови који се данас воде, не само овај који се водио код нас (који се и даље води, и који се продужује и ко зна гдје ће се зауставити), сви ратови који су вођени у новије вријеме, рецимо амерички ратови и други, све су више без истинске правде и морала. Тако се за овај рат, грађански, установљују Хашки суд, а питамо се кога ли су извели на суд за Вијетнам, за Камбоџу, за индијанске ратове, за Ирак?

Причао ми је француски генерал Пјер Галоа, свједочећи ми као непосредни свједок: Двије стотине хиљада Ирачана су Американци живе затрпали у пијесак, а да ни трепнули нијесу! Наравно, ни Њујорк тајмс, нити било које друге америчке новине то нијесу забиљежиле. А чим није забиљежено, значи није тога ни било, а као такво не подлијеже ничијем суду! То је исто оно што су наши злочинци, домаћи марксистички револуционари радили у Другом свјетском рату и послје њега: не да ти име, не да ти спомен, не да ти гроб. А то значи: чим немаш гроба, имена, спомена — значи нијесам убио никога. Отукуд код нас још увијек та ирационална борба око гробова? Управо стога. Нема злочина, ако нема гроба и биљега да га је било.

Сви злочинци па и ови модерни, свуда у свијету, па и на просторима Босне и Херцеговине имају потребу да затру трагове својих злочина. Нема злочина, ако нема трагова онога што је учињено. То је нарочито својствено модерним ратовима, и модерном свијету, чему умногоме доприносе и стравична средства масовних уништења људи. Све то дјелује застрашујуће у односу на све ратове који су до сада вођени у историји.

Трули мир, труло људско постојање овдје на земљи, тј. живљење које отуђује од Бога, управо и јесте суштина цјелокупног новог свјетског поретка, савременог секуларизованог усмјерења евроамеричке цивлизације — она је на томе саграђена, а тиме на огромној лажи о човеку. Такав мир уствари није мир већ привид мира, заснован на отуђењу од извора мира и правде. Као такав он ће бити увијек изнова узрок стравичних крвопролића. Зашто? Зато што онај ко има Бога у себи, као вјечно и непролазно имање, он ће се непрекидно борити, то је Солжењицин тако генијално примијетио — не за освајање спољашњих него за освајање унутрашњих простора. Није брига таквога човјека за куле и за градове, за злато и за уживања, тј. за пролазно земаљско царство. Он своди своје потребе на минимум, ове земаљске потребе, зато што нема разлога ни од кога ништа да тражи и да отима, него једино ако може нешто некоме да придода. Јер он зна истинитост ријечи Христове: Не сабирајте себи блага где мољац нагирза и рђа квари (Мт. 6,19). Немојте се тиме богатити! Немојте се тиме богатити! То је хтио блудни син, тиме да се обогати, да иде у свијет, па је на крају и оно што је имао прожердао, истрошио и вратио се потпуно опустошен своме оцу.

У положају блуднога сина је савремено човјечанство. Оно је све опустошеније и опустошеније, све је плиткоумније, све је површније. Устројава живот само на нивоу хоризонтале, без вертикале. А људска душа је дубока, дубока је и људска глад! Зато, с обзиром да нема у себи пробуђену жеђ за вертикалом, за имањем непролазним, онда човјек неминовно, по самим законима свога устројства, мора да граби око себе, да би се бар нечега дочепао, ради опстанка и лажне сигурности. Велике империје то показују;  такође и римокатолицизам је примиио тај отров у себе. Чињеница да има у себи тај империјалистички дух, жељу да господари овим свијетом, показује да има у себи неку унутарњу несигурност, која настаје кад се прекине веза са живим Богом.

Вјероватно да, једним добрим дијелом, овај „јуриш“ на православне земље, које не траје од јуче, него негдје дубље и даље — од Монгола и Турске империје, а нарочито од почетка двадесетог вијека — има за свјесну или несвјесну основу сазнање да се ту негдје чува некакво бесцјен благо, неко надубље памћење, па то памћење треба збрисати, да би онда људи мирно и неузнемиравано могли овдје да живе у овом трулом сивјету, без гриже савјести, задојени духом  некрофилије, у мртвачници земљској, да живе без мириса небеског, без дубљег циља и смисла постојања. У једном таквом свијету једино што нама људима преостаје јесте да се отимамо, да отимамо једни од других земљу, славу, власт и част, у којима мислимо да налазимо своју срећу.

У томе се и састоји трагика оваквих ратова. А ратови нијесу само они ратови који се воде оружјем. Постоје много врста ратова: оних у друштву, оних у економији. Ево данас овдје код нас „— води се читав један тих рат, рат отимачине, најчешће људи обезбожених. Јуче је сабирао и отимао „у име народа“ и „за народ“, стварао заједничко друштвно богатство. А данас то „подруштвљено“ богатство — у духу нове приватизације, но на начелима истог вучјег самољубља — присваја себи.
….
И ово је опет пројекција ратова који се воде у нама и око нас. А сви ратови, на крају крајева, почињу и завршавају се као рат у људском срцу и око људског срца. Ту се пресијепа граница између добра и зла, мржње и љубави; свака борба се ту започиње и прво се води на нивоу људског срца, па тек онда транспонује и шири даље. 
…..
Све ово о чему говоримо, све то негдје започиње на нивоу срца. Ако се ту, у срцу, не извојује она најбитнија битка, витешка битка против зла, против гријеха, против неправде, ако се човјек ту, у сопственом срцу, до крви не супротстави, борећи се против гријеха, и имајући пред очима Христа Господа, који је од грешника поднио толико противљење против Себе и тиме се тјешећи и кријепећи (Јевр. 12,3-4), онда се та побједа нигдје другдје извојевати неће. Ту се највеће битке одвијају. Зато је Свети Петар Цетињски тако велики, што је ту битку извојевао; све друго што је дјелао, сагласно је са оним што је он био у свом бићу и што је практично остварио у себи, својим животним подвигом. 

Е кад би нам Бог дао таквих ратника и у ово наше вријеме, какав је био овај витез Божји без страха и мане!

Митрополит Амфилохије, ЧАСНИ КРСТ ХРИСТОВ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ (одломак из есеја „О рату који приводи Богу и „труломе“ миру“ стр. 249-260), Светигора, Цетиње, 2010.