Т. Транстремер – ЛУКОВИ У РОМАНСКОМ СТИЛУ

У полумраку огромне цркве у романском стилу
      тискаху се туристи.
 Свод за сводом се отвара, све ово поглед не
      обухвата.
 Пламичци неколико свећа титрају.
 Загрли ме један анђео без лица
 и шапуташе ми кроз читаво тело:
 „Не стиди се што си човек, поноси се тиме!
 У теби унутра отвара се свод за сводом све до у
     бескрај.
 Ти никад нећеш бити готов, и тако то треба да
     буде.“
 Заслепљен од суза
 иститснут бејах на осунчани узаврели трг
 скупа с господином и госпођом Џонс, хер Танаком
     и сињором Сабатини
 и унутар сваког од њих отварао се свод за сводом
     до у бескрај.

Т. Транстремер – ПЕСМЕ (Из збирке „За живе и мртве“ 1989.)

Превод: Мома Димић

Томас Транстремер – О ПРЕВОЂЕЊУ ПОЕЗИЈЕ

Дозволите ми да предочим две врсте сагледавања песме. Песму можете да посматрате као изражавање живота самог језика, као нешто органски израсло из језика на ком је написана – у мом случају, песма коју сам ја написао на шведском језику. Немогуће је пренети је у неки други језик.

Друго, супротно становиште гласи: песма по себи представљена је као манифестација друге, невидљиве песме, написане језиком изван заједничког језика. Преношење у енглески или малајски само је нови покшај отелотворења невидљиве песме. Битни је чинилац то што се дешава између текста и читаоца. Ипак: пита ли се истински читалац да ли је оригинал или превод то што чита?

То питање никада нисам постављао када сам, у својим млађаним годинама, учио да читам поезију – и да је пишем (обе ствари десиле су се истовремено). Као што двогодишње дете у многојезичној средини разне језике прима као један једини, тих првих полетних песничких година целокупну поезију посматрао сам искључиво као шведску. Елиот, Тракл, Елијар – све су то били шведски писци, онако као што су се појављивали у ненакнадивим грубим преводима.

Теоријски можемо, донекле с правом, на превод поезије да гледамо на као некакв апсурд. Али практично ми преводима поезије морамо да верујемо, уколко желимо да верујемо у светску књижевност уопште. То је оно што ми чинимо овде у Оклахоми. А ја својим преводиоцима захваљујем.

(Беседа приликом уручивања Ноштатове награде за поезију, 1990.)

Томас Транстремер – Песме (Нолит, Београд)