Достојевски је 1876. године написао Всеволду Соловјову: „Узмите било који парадокс, али га немојте довести до краја, и то ће испасти и оштроумно, и префињено, и come il faut,(1) а доведите ризичну реч до краја, реците, на пример, неочекивано: „Ево, управо ово је Месија“, отворено и без увијања, нико вам неће поверовати, управо због ваше наивности, управо због тога што сте довели своју реч до краја и што сте казали своју последњу реч“ (29, кс.2:102).
У ХIX веку многи су о Богу говорили сасвим come il faut. Написавши „Злочин и казну“ Достојевски је наивно рекао о Христу „своју последњу реч“. Било би нам довољно већ и то: сува земља је одвећ чезнула за речима тако непосредне љубави и вере. Али је Достојевски отишао још даље. Желео је да покаже да то што је он стекао Христа није само његово, да је Христос удео свих оних који Га воле и да ови људи који Га воле нису сан књижевника, већ историјска стварност, да они живе, ево већ скоро 2000 година, преносећи из века у век велику мисао која не умире. Желео је да покаже да се Христова светиња чува у ових десет праведника или светаца на којима се држи свет. Намерно користим реч „светац“ иако знам коико неразумљиво и чудно звучи. Као што је Блок једном рекао: „ХIX век нас је натерао да заборавимо сама имена светаца.“ Истина, додао је: „ХX век ће их можда видети својим очима.“
Човекова светост представља откривање лика Божјег у њему. Из таме човекове психофизичке личности почиње да се помаља Христов светоносни лик. Тама чак ни код најсветијих људи не може пре њихове смрти нестати у потпуности, али што је човек светији, таме има мање. Зато светост није потпуно савршенство, јер „њест человјек, иже жив будет и не согрјешит“ („нема човека који је жив, а да не греши“, прим. прев.) и „не оправдитсја пред Тобој всјак живиј“ („неће се оправдати пред Тобом нико жив“, прим.прев.), и управо Божанска светлост потискује таму (и само она). Као што архимандрит каже у „Дечку“: „И запамти још и то да су несавршени и да је савршен и безгрешан једини наш Бог Исус Христос, и Њему анђели служе“ (11,347). И ово надолажење светлости из таме за нас је толико невероватно и толико је победоносно, да само оно може бити доказ да Бог постоји. Бог се не доказује богословском аритметиком, већ само живим дахом уста.
Ево због чега је Достојевски почео да тражи Његове праведнике, и добро је рекао један савремени истраживач да су заправо „сви романи Достојевског устремљени ка лику потпуно дивног човека“. Али ова трагања су изузетно тешка, а још је теже било написати роман о њима.
У децембру 1867. године Достојевски пише Мајкову о идеји „Идиота“: „Ова идеја јесте да прикажем потпуно дивног човека. Мислим да ништа не може бити теже од тога“ (28, књ. 2:241). Још јасније о томе пише С.А. Ивановој, својој рођаки коју је једном назвао „чедо мога срца (Исто: 317) и којој је посвећено издање „Идиота“ објављено у часопису: „Пре отприлике три недеље почео сам да пишем други роман и да радим даноноћно. Идеја романа је мора стара и омиљена идеја, али до те мере тешка да се дуго нисам усуђивао да је се прихватим… Главна мисао романа јесте да опишем у потпуности дивног човека. На свету нема ничег тежег од овог, поготову сад. Сви писци… ко год да се прихватио да опише у потпуности дивно биће — увек су доживљавали неуспех. Зато је ово безграничан задатак… На свету постоји само једна сасвим дивна личност — Христос, тако да је појава ове безграничне и бескрајно дивне личности и сама по себи невиђено чудо. (Цело Јеванђеље по Јовану је у том смислу; он све чудо налази у самом оваплоћењу, у самој појави дивног…) Страшно се бојим да ће то бити потпуни неуспех.“ (Исто: 251)
Сад је јасно зашто је „ово бескрајни задатак“. Предстојало му је да пронађе Христовог ученика који се највише приближава свом Учитељу и да прикаже његов сусрет са савременим друштвом које живи у петроградским примаћим собама, с људима образованим, имућним, мирним, ситим и задовољним собом, који притом сваке године посте и причешћују се по устаљеном обичају. То да Христова светиња претпоставља светињу Његових ученика могао је да схвати само такозвани прост народ или су могли да схвате људи попут Аљоше Карамазова. „Он је одлично схватио да за смирену душу обичног руског човека, — читамо Аљошино размишљање, — измучену радом и невољом, а што је најважније вечном неправдом и вечитим, грехом, како својим, тако и светским, нема јаче жеље и утехе него да нађе светињу или светитеља, да клекне пред њим и да му се поклони: „Ако код нас има греха, неправде и искушења, ипак постоји тамо негде на земљи неки светац и узвишен дух; код њега је истина, зато он зна шта је истина; значи, она не умире на свету“ (132,36).
Али за интелектуалца, савременика Достојевског, могућност да свеци постоје не само у школи на часовима веронауке, већ у стварности ХIX века значила би да хришћанство доживљава озбиљно, а не само као извесну живописну, чак можда и дирљиву допуну озбиљних државних послова, као што је, на пример, служење молебана приликом полагања темеља за нову зграду Државне банке. Озбиљно доживљавање хришћанства може изгледати чак и као нешто револуционарно. Генерал Јепанчин је сумњао у то да га (православље) чак ни архијереји не схватају озбиљно. У „Дневнику писца“ за 1880. годину Достојевски је писао у име просвећене интелигенције: „Не можемо… да причамо о тако чудним стварима, као што је, на пример Le Pravoslavie и о његовом наводно посебном значају. Надамо се да бар то нећете тражити од нас, посебно сад, кад је најновија и коначна реч Европе и европске науке атеизам, просвећени и хумани...“ (26:135)
/…/ „Чедност и смирење“ (9:227) — наводи он о кнезу Мишкину у белешкама уз роман, дефинишући његову суштину, и спој ових речи није случајан. Чедност је чистота и светост, а смирење је по учењу Цркве — „претеча љубави“, њен темељ. У карактеристици кнеза Мишкина Достојевски се приближио једној од најрадоснијих истина хришћанства — нераскидивости светости и љубави у њему. Истинско хришћанство се огледа управо у овом споју, „што је савршенија љубав, тим је светији живот, „ — говорио је ава Силуан. „Шта је чистота?“ — питао је у VI веку св. Исак Сирин, чија се књига налазила у библиотеци Достојевског и одговарао је: „Срце које милује сваку твар“. Исто каже и подвижник из IV века, Макарије Велики: „Чистота је самилост.“ А кнез Мишкин у роману каже „Самилост је најважнији, и можда једини закон бића свега човечанства“ (8, 240-241). И у забелешкама уз роман Достојевски пише: „Самилост је цело хришћанство“ (9:270)! Тада се и открива зашто је идеја светости данас толико у сенци, а с друге стране, зашто је толико привлачила Достојевског. Светост или чистота — није терапонтовштина, коју је Достојевски касније описао, већ очишћење срца од егоизма ради служења људима, то је смерна, али пожртвована љубав, то није пуританство, већ Голгота. Међутим, тим пре је у том случају страшнији сусрет измeђу кнеза и друштва: друштво не прихвата Голготу.
„Жалосна је душа Моја до смрти,“ — каже Исус у Гетсиманији; значи, Јеванђеље нам је оставило у аманет и смртну жалост. Главна чињеница романа јесте то да нису само некакви заблудели нихилисти, него да огромна већина православног руског друштва: генерали и генералице, инфернални трговци и флигел-ађутанти, госпођице и достојанственици, англофили и стини чиновници — сви васпитани и образовани људи, често чак и врло пријатни — већ до те мере изгубили представу о хришћанској љубави и о његовој светости — о самој његовој суштини, да је светац пун љубави за њих могао бити само идиот, или у најбољем случају „Иванушка-будала“, као што је то за Мишкина речено у једној, у принципу добронамерној рецензији из ХIX века.
Сергеј Фудељ, НАСЛЕДСТВО ДОСТОЈЕВСКОГ, (стр. 72-78), Панонске нити, Крушчић, 2019.
Превод: Драган Буковички и Марина Тодић
НАПОМЕНЕ:
- Овде: пристојно
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 