Фазил Искандер, ИЗ БЕЛЕЖНИЦЕ (II)

У сну сам толико снажно ударио једну хуљу, да сам осетио како су ме заболеле све кошчице шаке. Ударио сам човека кога је требало пре двадесет година да ударим на јави, будан. Мислио сам да сам му, као хришћанин, опростио, али, испоставило се да нисам. Подсвест је то доказала овим сном. Занимљиво, допире ли уопше хришћанство до подсвести?
***
Неопходност да се оде ноћу на спавање готово увек изазива тугу и осећање несхватљиве кривице. Недостаје осећање правилно проживљеног дана.
***
Много пута сам себи поставио питање: како је могуће да су нечасни људи понекад прилично талентовани? И увек би ме то питање збунило. Нечастан човек – значи, трула душа. Али зар трула душа може стварати? На крају сам дошао до закључка да је и у гњилој души остало место које трулеж није захватила, и тим местом они пишу. На срећу, велики таленти нису нечасни; велики су зато што стварају целом својом душом. И то је очигледно.
***
Човек кога сам презирао учинио ми је неочекивано, мени несхватљиво, добро дело. Осећам се збуњено и покрадено.
***
Понекад је наша храброст само облик окајавања нечисте савести.
***
Најодвратнији људи – они који посету цркви сматрају накнадом за грех и тако свој грех удвостручују.
***
Зао језик – оружје немоћи.
***
Ти не волиш људе, и премда многи од њих нису достојни љубави — својом нељубављу према њима, другима дајеш аргумент за нељубав према људима.
***
Сви примећују понижење роба, али нико не примећује страшнију ствар –  роб не зна за светињу.
***
Савест је пракса Бога, коју људи нимало не журе да прихвате.
***
Црква – народна библиотека.
***
Ако би наука доказала да Бог постоји, био би то крај и науке и Бога.
***
Религиозност је као музички слух: или га имаш, или немаш. Морал, доброта немају са тим никакве везе (рецимо, имамо много моралних атеиста…).¹
***
Цивилизација појачава светски буку, да би заглушила разум. Нажалост, не без успеха.
***
Космичка хладноћа света превладава се милошћу. У томе је чудо Христовог учења.
***
Цинизам који себе оправдава одсуством лукавства је цинично лукавство.
***
Весеље је безопасни неред.
***
Памћење, као и вид, може бити кратковидо и далековидо.
***
Када не схваташ политичара, направи најглупљу претпоставку и погодићеш у мету.
***
Либералне реформе у Русији требало би спроводити под конзервативном контролом.
***
Револуција је народна хистерија. Не треба доводити народ до хистерије.
***
Демократија, више или мање добро функционише тамо где је код народа изграђена навика добровољног самоограничавања. Тамо, где је деспотија гушила и принуђавала човека на самоограничење, не треба одмах прелазити на демократију. То је исто као када би човека који је дуго гладовао, изненада посадили за сто припремљен за пир.
***
За Шопенхауеров универзални песимизам каква је разлика између совјетске власти и демократије.
***
Мистицизам – мутан покушај да се превлада мутноћа.
***
Треба се са поштовањем односити према истини сваког свог књижевног јунака, колико год да она противречи истини твојих омиљених хероја. Али изнад свега тога треба да стоји хуманистичка мисао.
***
Каква је корист широко забацити мреже кад у језеру нема рибе.
***
Умеће писца да ћути када не пише, представља продужетак талента, плодотворну заштиту већ написаног.
***
Приметивши да је старости туђа животна сујета, младост мисли да старости ништа не треба. Али то је горка грешка. Старости је потребно све – и љубав, и нежност, и шала, само у складијем облику.
***
Хероизам старости – сређеност мисли.
***
У човеку живи подло осећање – занимање за убиство. На томе је заснован успех детективске литературе.
***
Лимунади се радују само деца.
***
Пред искушењем слатке подлости, човек треба да се осети као подлац, да се не би препустио искушењу подлости.
***
Човек који поставља безобзирна питања, очигледно сматра да тиме превладава свој кукавичлук.
***
Да би изградио самоувереност, песницом је разбијао јаја.
***
Стидљивост је виша форма осећајности.
***
Треба да испаднемо из живота да би упали у мисао.
***
Он је рекао: гласине да живим са таштом, блиске су истини – живим са њеном ћерком.
***
Тај човек је завидео свима; чак је завидео и свом другу због тога што му нико није завидео.
***
Ко пре јела споро пере руке, тај после јела споро приступа послу.
***
Када роб покуша да буде мужеван, добијамо – дрскост. Када роб покуша да буде дружељубив, добијемо – полтронство.
***
Мравињак не може сам себе да опише. Потребан је поглед одозго.
***
Непрестана усмереност пажње на муве – знак је слабоумља.
***
Памет може да уништава – мудрост никад.
***
Добро сећање и лош ум, исто је као – добар апетит и лоши зуби.
***
Убрзавање живота прети заостајањем морала.
***
Што је ружа мириснија оштрије је њено трње.
***
Бог – чежња за смислом.
***
То, што се људи још увек смеју недостацима своје земље, представља наличје наде у њено оздрављење. Ако не желе да се смеју, значи да је земља мртва; над покојником се нико не смеје.
***
Што је земља несрећнија, чешће се у њој срећу лепе проституке. Када сам први пут допутовао у Немачку, био сам изненађен ружноћом њихових проституки које су стајале на улици. И тада сам коначно поверовао да је Немачка срећна земља.
***
У празној глави и најбезначајнија информација постаје главна.
***
Све суштинско што је о животу речено, рекли су људи којима није недостајало животне вештине.
***
Комете, астероиди у магли,
Сударају се, нестају без трага,
Да би људе на Земљи тешили:
Ни на небу нема пуног склада.

Фазил Искандер, ИЗ БЕЛЕЖНИЦЕ

Превео и приредио: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: 1. Ова Искандерова мисао је преузета из предавања Д. Бикова о Михаилу Салтикову Шчедрину

Фазил Искандер, ВУЧЕТИЋ И СТАЉИН

     Вучетић – познати вајар, аутор још познатијег споменика Стаљину, постављеног код Стаљинграда. Непомична бесмртност огромног монуметна, очигледно је загрејала вождово срце. Стаљин је неколико пута позивао Вучетића код себе, и они су дуго разговарали уз чашицу коњака.

       Ево шта се једном приликом десило. Ово ми је испричао познаник, вајар, који је причу чуо од самог Вучетића.

       Стаљин је мирно разговарао са Вучетићем.
– Друже Стаљине, шта је то старост? – упитао је Вучетић, разуме се, имајући у виду филозофски смисао проблема.
Изненада, у магновењу, Стаљиново лице се изобличило од беса и мржње. Постао је страшан. Премро од страха, Вучетић није имао снаге да схвати чиме је разгневио Стаљина.
– Младићу ви сте лоше васпитани – процедио је са тихим бесом Стаљин, брзо устао и отишао у другу собу, снажно залупивши вратима.
Вучетић је седео ни жив ни мртав. Сада ће ући стража и одвешће га у подруме Лубјанке. Вучетић није схватао да је гурнуо прст у најболнију тачку Стаљинове психе.

      Ипак, после неког времена врата су се отворила, Стаљин је мирно ушао у собу и сео на своје место.
– Старост – то је губитак осећаја за време у коме живимо, за садашњост – победоносно је рекао и налио коњак. Разговор је мирно настављен. Очигледно, формула коју је пронашао свидела и њему самом, па се орасположио.

     Стаљин се, као велики политички бизнисмен кладио на смрт, и победио пола света. Смрт је током целог живота била његова најбоља извршна секретарица. Никада се није предавала, била је неуморна и тачна извршитељка његове воље.

     Али, као трезвен човек, схватао је да ће пре или касније, верна извршитељка његове воље, доћи и по њега. Очигледно га је то повремено доводило до беса. Неколико година пре смрти, вероватно у наступу јарости, одлучио је да казни смрт. У Совјетском Савезу се десила нечувена ствар – укинута је смртна казна. Но, могуће је да се нови закон није најдоследније спроводио.

    Један криминалац ми је причао како је у логору, светећи се за смрт друга, са невероватном дрскошћу убио једног од главних логорских чувара. Додали су му још година, али га нису стрељали.

   Уосталом, није искључено да је укидање смртне казне био Стаљинов лукав политички потез. Има назнака да је припремао нову тридесет седму годину и укидањем смртне казне само је желео да успава пажњу других партијских вођа.

    Старост је губитак осећаја за садашњост. Не, он, Стаљин, није изгубио осећај за своје време. Значи, до праве старости још је далеко. Нека дрхте непријатељи! Жив Стаљин још ће дуго живети заједно са својим бесмртним монументом.

    Али, Стаљин је ускоро умро. Или су га убили? Ми ништа не знамо. Ако су га убили, значи да је ипак изгубио осећај за своје време, па овога пута није успео да предухитри друге вође.

     Стаљин је на овај или онај начин умро, а после три године хиљаде скулптура, заједно са знаменитим монументом, биле су демотиране и срушене.

    Шта је историја? Ништа. Реци је свеједно шта ће на њој поставити: кланицу или воденицу.

1995

Фазил Искандер

Превео: Александар Мирковић

Фазил Искандер – У РАЗУМНИМ ГРАНИЦАМА…

Веруј у разум у разумним границама.

Фазил Искандер – Из бележнице

Превео: Александар Мирковић

Фазил Искандер – САВЕСТ

Сви разумеју да нема љубави према човечанству без љубави према свом народу. Али не разумеју сви да нема љубави и саосећања према свом народу без љубави и саосећања према другим народима.

Сваки народ, чак и најмањи, уткао је у ћилим човечанства своју непоновљиву шару. И само ако се све шаре, украси свих народа сачувају, можемо рећи да ће Бог прихватити ћилим човечанства. Но, ако уништаваш на заједничком ћилиму човечанства шару другог народа, самим тим чиниш неприхватљивим за Бога украс који је твој народ у ћилим уткао. Бог неће прихватити ћилим човечанства уколико је само једна шара оштећена. Можда је то разлог због кога до данас одбацује наше дело.

Фазил Искандер – САВЕСТ (одломак из есеја)

Превео: Александар Мирковић

Фазил Искандер, СВЕ ЖИВО ЧЕКА ДА ГА ДОБРОТА ОПЛЕМЕНИ

Ево шта ми се десило у детињству. У нашем дворишту растао је млад дуд, но био је диваљ и неплодан. Једног дана отац му је пришао носећи у руци две гранчице питомог, плодоносног дуда. Преда мном је извукао фински нож, расекао на два места стабло и у њих ставио гранчице.

— Сада ћете јести дудиње, рекао је.

Мени је то изгледало као фантазија. Како сам се само радовао и чудио када се те године, дивљи дуд, прекрио прекрио плодовима.

А сада мислим: шта би било када би на питоми дуд накалемили дивљи? Да ли би престао да рађа? Иако се у то нимало не разумем, а немам кога ни да питам, због нечега сам чврсто уверен да оплемењени дуд не би престао да даје плодове, то јест одбацио би такав пелцер. Ако сам у праву, онда све живо у себи носи клицу спремности за „цветајућу сложеност“.¹ Тако је, мислим, устројена природа, чак и човек.

Какав величанствен извор оптимизма! Све живо очекује пелцер оплемењеног дуда, другачије говорећи, пелцер Добра. Неплодност је дивље стање које у себи, ипак, носи заметак спремности да прими плодоносни пелцер. Значи, у свим животним тешкоћама, све живо, свагда очекује оплемењујући пелцер. Све живо зна о напорима Добра и са стрпљивом нестрпљивошћу их очекује.

Фазил Искандер, ИЗ БЕЛЕЖНИЦЕ

Превео: Александар Мирковић

1. Константин Леонтјев (1831-1891) — теорија о фазама развоја цивилизације. Цивилизација почиње првобитном једноставношћу (младост), затим наступа цветајућа сложеност (зрело доба) и крај цивилизације, када губи своју унутрашњу структуру у фази стапајућег упрошћавања.

Фазил Искандер, ДУША И РАЗУМ

Занимљиво је да у целој светској књижевности, најдубљи, најупечатљивији ликови људи са предивном душом, увек имају неки недостатак разума, као да је лепота душе са њим повезана. Такав је Сервантесов Дон Кихот, кнез Мишкин у „Идиоту“ Достојевског, такви су Гогољеви „Старовременски властелини“, Флоберова „Проста душа“, Герасим у Тургењевљевом „Муму“, Матрјона у „Матрјониним данима“ Солжењицина.

Није ли у Светом писму речено да ће нишчи духом први ући у Царство небеско? Но, зашто се управо они одликују таквом привлачном снагом? Није ли зато што нормално развијен разум поседује способност самозаштите. Шта год ми говорили, разум се пре свега развија да би себе заштитио. Осим тога, бројним питањима која у њему ничу, он невољно одвлачи душу од њеног главног посла.

И само ови људи, ненаоружани и беспомоћни као деца, бачени у наш зверињи свет, стварају једино што могу: љубав, доброту. И осуђени су да пострадају. А ми, тако да кажем, људи развијеног разума, колебамо се и исправљамо како би се у неко доба досетили, да су заправо они, боље од свих, испунили основну човекову предодређеност у овом свету – да чини добро. Ако је тако, онда су они били и најразумнији људи – разумни умом срца.¹

У том случају слава и уму писаца који су створили ликове ових људи, у знак великог поштовања које су према њима имали, али то је истовремено и показатељ њихове ослобођености  од сујете и сврсисходности сопственог рада.

Фазил Искандер, ЕСЕЈИ
Превео: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: 1.  „Сво наше сазнање почиње чулима, прелази од њих на разум и завршава се умом“ Кант (прим. прев.)

Фазил Искандер, ДРЖАВА И САВЕСТ

Главна грешка наше нове, демократксе државе, из које проистичу све остале њене грешке, по мом мишљењу, састоји се у томе што власт, не примећујући то ни сама, понавља грешку марксизма: економија је база, а све остало надградња. Држава која живи по овом закону осуђена је на смрт, ларву смрти она већ у себи носи. Совјетска држава је управо због тога и пропала. То се могло десити нешто раније или нешто касније, али се морало десити.

Ми смо имали среће што је распад Совјетског савеза протекао без крвопролића грађанског рата. Може се рећи да је то била природна смрт. Иако се може рећи да та агонија још увек траје. То зависи од тога са које стране посматрамо оно што се дешава код нас.

Да економија није база људског друштва релативно је лако доказати. Као прво, човечанство је хиљадама година живело без икакве економске науке и никоме на ум није падало да економску страну живота прогласи базом. Као друго, све велике религије тврде, а наше лично искуство то потврђује, да је најважније у човеку – савест. Оно што је основа за човека истовремено је основа и за људско друштво и за државу.

Парадокс се састоји у томе да је држава, у којој је економија – база, пре свега осуђена на економску пропаст. У таквој држави економијом не управљају професионални економисти, већ идеолози економије. А то су потпуно другачији људи, који често уопште не разумеју економију.

Тако, у идеолошкој држави, агронома у колхозу нису бирали на основу његовог познавања посла, већ на основу његових идеолошких тирада, у којима је економија – база. Тако је, не схватајући литературу Жданов покушао да управља литерарним процесом. И тако се годинама, и деценијама у држави вршила негативна селекција, па су се хиљаде и хиљаде људи, слабих умно и морално, нашло на управљачким местима. Таква држава је била осуђена на пропаст. Ето до чега је довело почетно неразумевање човекове природе:  економија је база.

Човекова база и база људског друштва је савест, а економија је једна од важнијих надградњи. При томе, економија може добро функционисати само ако је база – човекова савест, у више-мање здравом стању. Економија без базе – савести – није ништа друго до зверињак са отвореним кавезима, што и видимо данас, код нас.

Један културни економиста ми је рекао: економија је полунаука-полууметност. Чини ми се да је ова дефиниција тачна. Економски закони, очигледно функционишу, када су у ваљаним односима са човеком.

Много нам говоре о чуду економског препорода послератне Немачке. Заиста чудо! Хиљаде градова су били руине, милиони убијених, милиони рањених, милиони гладне и беспризорне деце!

Али економско чудо процвата Немачке је секундарно а главно је: пробуђена савест нације постала је снажан темељ економског и духовног препорода. Посматрајући чудовишни крах нацистичке идеје, гледајући свеопшти распад, немачка душа се очистиле од пропаганде мржње у коју раније веровала. И Немац је рекао себи: „Ми смо се спремали да у Европи и целом свету изградимо нови поредак? Безумници! Треба да обновимо земљу и мирно живимо у породици народа.“

Наша катастрофа била је много мање уочљива, није била тако отвореног каратера. Они који су веровали у комунизам престали су да верују много пре његовог пада. Ипак, сви су се, иако безвољно, претварали да верују. Савест током седамдесет година совјетске власти не само да је плански изгубила своју сврху, него ју је и наш човек, да би преживео, уништавао у себи.

Најчешће се то дешавало несвесно. Под страшним притиском дикататуре молекули страха у људској души пребражавали су се у формулу љубави. Човек се будио ујутро и говори себи: „Још сам жив! Хвала великом Стаљину!“

Сада чекамо великог економисту као што је некада народ чекао доброг цара. Економска наука пред нашим очима се претвара у некакву мистику, која ће наводно спасити нашу земљу. Све спасава и никако не може све да спаси. Разуме се, потребни су нам културни, талентовани економсти. Али такви људи су нам потребни у свим областима живота.

Свеједно, чекају нас велике трагедије, док не постанемо свесни да је база, темељ човековог живота и целе државе – савест.

Пробуђена савест је најграндиознији извор људске енергије. Али како је пробудити?

Како је говорио знаменити физичар, треба себи поставити „немогућ“ задатак да би се он постао реално остварив. На питање шта ми то градимо морамо дати храбар одговор: ми градимо савесну државу, ми градимо државу савести. А демократија и тржишна економија само су полуге тог, још невиђеног у свету држава. Држава савести — данас то звучи помало смешно, као слон који плаче док слуша Моцартову музику. Али сутра може постати природна и радосна основа новог живта, и слон ће заплакати.

И канибалистичке државе, угушивши савест, никада је теоријски нису порицале, већ су је једноста- вно изобличиле у своју корист. Чак су се и оне, необјашњиво, бојале да отоврено и гласно порекну савест.

Занимљив дијалог о томе водио је наш познати свештеник-хирург Војно-Јасенецки са Стаљином. Пренећу суштину.

— Зашто ви говорите – душа, душа. Душе нема. Њу нико није видео, рекао му је Стаљин.

— Савест такође нико није видео – узврати је славни свештеник-хирург – али ви нећете порицати њено постојање.

И Стаљин је оћутао. Није се осмелио да каже да савести нема. У томе је велика, непобедива тајна савести.

Како то, узвикнуће скептици, изградити државу савести у земљи, у којој једне тресе златна грозница а друге треса грозница од глади, у којој је сваки други – лопов?! Утопија!

Али управо због тога смо дошли до самога дна и коначно се уверили – другог ослонца, да би се подигли нема и не може бити, савест ће нас подићи.

Таква чудеса већ су се у Русији дешавала. За седамдесет година, од 1820. — почетка Пушкинове зрелости, до 1890. — Чеховљеве зрелости, наши преци су створили заиста велику литературу, за чије стварење су европски народи потрошили више од петсто година. И наша класична литература у целом свету је призната као најсавеснија. „Рат и мир“ Толстоја, или „Браћа Карамазови“ Достојевског нису само величанствене уметничке слике, они су суштина хиљадугодишње хиршћанске цивилизације.

И поред свега, две Државе Савести унутар једне, поприлично бесавесне државе, као што су, уосталом и све државе света.

Данас се Русија нашла у центру кризе светске савести. Цео двадесети век представља кризу савести света, изазвану утопијом прогреса. Али то је посебна тема. Ми ћемо први почети, а пратиће нас такозване државе благостања, у којима је благостање доста релативан појам.

Да би преживело у двадесет првом веку, човечанство мора заменити класичну политику лажи и подвала, политиком савести, то јест политику одсуства политике. Све држва би требало да стекну једну црту коју имају истински генији – безезленост.

………………

Нико никада у европској и руској исторји није покушао да савест учини главним инструментом управљања народом. Не кажем – јединим, кажем – главним. Ако би имали могућност да питамо Бога: „Може ли се управљати људима помоћу савести?“ Он би одговорио: „Управо сам то људима и предложио преко свога сина, али нико од владара није покушао.“

Фaзил Искандер, Држава и савест (одломак из есеја)

Превео: Александар Мирковић

 

Фазил Искандер – МИЛОСРЂЕ

Пролазим кроз подземни пролаз који се налази у близини хотела „Совјетска“. Испред мене убоги музикант са црним наочарима седи на клупици и пева свирајући на гитари. У то време, због нечега, пролаз је био пуст.

Дошавши до музиканта, ишчепркао сам из капута ситниш и спустио га у његову металну кутију. Идем даље.

Случајно стављам руку у џеп и осећам да у њему има још новчића. Шта је то дођавола! Био сам сигуран да сам дао све.

Враћам се до музиканта, и сада већ радујући се што има тамне наочаре па неће приметити глупу сложеност целе процедуре, поново копам по капуту и стављам шаку ситниша у металну кутијицу.

Продужавам даље. После десетак корак опет завлачим руку у џеп и са изненађењем откривам да у њему има још много ситинине. У првом тренутку сам био тако изненађем да умало нисам повикао: „Чудо! Чудо! Господ пуни мој џеп који сам испразнио због просјака!“

Но тренутак касније сам се смирио. Схватио сам да су новчићи једноставно упали и затурили се у дубоким наборима мога капута. Много их се накупило. Кусур се често враћа новчићима за које се ништа не може купити. Зашто први и други пут нисам сакупио сав ситниш? Зато што сам то чинио немарно и аутоматски. Зашто немарно и аутоматски? Зато што сам, авај, био равнодушан према музиканту. Ако је тако, због чега сам онда ипак претурао по џепу тражећи ситни новац?

Пре свега зато што сам безброј пута пролазећи подземним пролазима, у којима су седели просјаци са испруженом руком, много пута због журбе, због лењости прошао поред њих. Прошао, али је остајала огреботина на савести: требало је зауставити се и нешто им дати. Могуће је да сам несвесно, тај мали чин милосрђа пребацивао на друге. Обично су ти пролази пуни људи. А сада није било никога, и тај човек као да је свирао само мени.

Међутим, у свему томе има нечега. Може бити, и по неком вишем смислу, добра дела треба чинити равнодушно, да се не би јавила сујета, да не би очекивали захвалност, да се не би наљутили због тога што нам се нико не захваљује. Да, и какво је то доброчинство ако ти се заузврат човек захвали. То значи да на захвалност рачунаш, а онда нема никакве велико-. душности. Узгред, у тренутку кад схватиш великодушност свога поступка већ си добио тајну плату за своју несебичност. Зато дај равнодушно оно што можеш дати човеку у невољи и иди даље не мислећи о томе.

Али питање можемо поставити и овако. Доброчинство и захвалност су неопходни човеку и служе развоју човечанства у области духа, као трговина у материјалној области. Размена духовних вредности (захвалност за доброчинство), може бити, да је човеку још потребнија од трговине.

Фазил Искандер

Превео: Александар Мирковић

Фазил Искандер, ВЕРУЈ У РАЗУМ У РАЗУМНИМ ГРАНИЦАМА

***
Ко види на небу анђеле, не види на небу птице.
***
Мрав не може сам себе да опише. Потребан је поглед одозго.
***
Веруј у разум у разумним границма!
***
Ако је Васелена настала као резултат Великог Праска, како учи савремена наука, ко је био васеленски терориста који је организовао прву експлозију?
***
Најграндиознији мит је створио Маркс, мит о спасењу човечанства уз помоћ радничке класе. Разуме се, и сам Маркс је у њега веровао, као што су поверовали и многи људи. Вероватно су и митови, настали хиљадама година раније, људима изгледали исто тако истинити . Њихова вера у оностране силе, вероватно је била слична нашој вери у науку.
***
Идеал је немогућ. Али могући су правилини кораци ка идеалу. Корак ка идеалу и јесте идеал.
***
Грубост је необрађена искреност.
***
Чак и најморалнији људи, играјући карте, шах и друге хазардне игре, не примећују да те игре захтевају лукавост, подмуклост, вероломне комбинације. Кажу – па то је игра. Али, други могу рећи — и живот је игра.
***
Из живота и књига памтимо одговоре мудраца само на она питања која смо сами себи већ поставили.
***
Ја нисам толико храбар да би бих био простодушан — рекао је он.
Простодушност је тренутно, без размишљања, природно прихватање Божијег света. Простодушан човек може бити храбар, малодушан, паметан или глуп, али прихватање света јаче је од тих особина.
***
Огромна усредсређеност на вољу искључује све сувишно, па и доброту.
***
Човек који је пао може се може подићи из понора ако се у његовој души сачувала макар једна светиња — мајка, вољена жена, деца; па чак и сећање на неки племенит и несебичан поступак који је давно учинио. Мртав човек – потпуни заборав свих светиња.
***
Постоје два типа људи — једни се више од свега на свету боје да не упрљају одећу, у најширем смислу; други — више од свега се плаше да не упраљају душу. И никада се не дешава да се човек истовремено плаши да запрља и одећу и душу.
***
Све животиње имају лак сан. Неповерење према свету. Може ли се тиме објаснити и лак сан неких људи?
***
Ето он ми не дозвољава да слажем — неочекивано говори човек, показујући главом ка теби, и управо због тога ти му дозвољаваш да слаже.
***
Сваки човек има сопствене границе психичког слуха, психичке предиспозиције. Циљ образовања и васпитање је да га доведе до тих граница. Све што је ван њих, схвата се, усваја, у најбољем случају формално. Ето због чега понекад срећемо образоване идиоте.
***
Многи писци ни сами не схватају да је први чин стварања – њихов живот, као накупљање етичке енергије за други стваралачки чин.
***
Највеће достигнуће литаратуре — смејати се свом јунаку и истовремено га волети.
***
Што је необичнији догађај који се у причи описује, обичнијим детаљима га треба окружити.
***
У литератури тиха метафора неслободе увек је дуговечнија од крика о ропству.
***
У нашој литератури на једног сумњивог Моцарта долази десет несумњивих Салијерија.
***
Тај песник се разуме у стихове као пингвин у Библију.
***
Потребно је да имамо личност да никоме не би завидели. Осећање личности је осећање унутрашње целовитости, које не тражи никакву допуну.
***
Губитак апетита за животом доводи до повећавања апетита за алкохолом. Треба се борити не са алкохолом, већ обновити апетит за животом.
***
Лењ човек може бити добар човек, али лења душа је злобна.
***
Лакше је борити се са светском глупошћу него са једним глупаном.
***
– Шта те највише мучи? — питао сам једно дрво које је расло на голом брду.
– Жалим за дрвећем — одговорило је оно.
– Шта те највише мучи? — питао сам дрво у шуми.
– Око мене је дрвеће — одговорило је оно — и ноћу, и дању око мене је дрвеће, не могу од њих нигде да се склоним.
***
У споровима између људи, самим тим и у судским споровима, током совјетске власти, по правилу је побеђивао онај који је био ближи партији. Сада побеђује онај који има више пара. При томе, за време совјетске власти, ако би судија схватио да учињено дело ни на који начин није повезано са ауторитетом партије, могао је праведно да пресуди.
***
Злоба је надахнуће од ђавола. У злоби осећамо необичан прилив снаге која нас тера у искушење да делујемо и победимо. Основа хамлетизма је одсуство злобе, а не обузетост мислима, као што многи мисле. Сама обузетост мислима последица је одуства злобе.
***
Комична сличност Маркса и Ничеа. По Марксу, пролетаријате је надкласа, њој припада будућност, али она се може остварити само у условима интернационализма. По Ничеу, будућност припада надчовеку. Али надчовек се може појавити само у условим мешања раса, то јест у условима биолошког интернационализма.

***
Марксизам — манија логизације.
***
Чак и када су Немци стајали пред Москвом, наши људи су се Стаљина више плашили него Хитлера. Сваки народ, после тако убедљивих Хитлерових победа у два-три месеца, упао би у панику и анархију, али наш народ се толико бојао Стаљина, да практично није себи дозволио анархију и ми смо победили. То не искључује хероизам народа, већ га суштински допуњује.
***
Ропска традиција. Код нас духовну снагу често схватају истовремено и као полицијску силу. И љуте се што духовна сила не примењује полицијске мере.
***
Светост је апсоутно поверење у људе. Разобличавајући преваре, ми, не слутећи то, подсвесно служимо светости, олакшавајући јој живот.
***
Врло често интелигентни људи не размеју савесне. Инстурмент савести суптилније је грађе од инструмента ума.
***
Да би схватили песника треба се заљубити у његово стваралаштво. Онда се можеш охладити, али то што си сазнао заљубивши се, увек ће остати са тобом.
***
Снажне личности никада никоме себе не намећу. Наметљивост је знак одсуства личности.
***
Постоји Добро и постоји Зло. Карика која их повезује је — моћ.
***
Ништа тако добро не разголићује истинско стање човековог ума као покушај да дефинише односе међусобно удаљених ствари. И ту се изненада открије маскирана будала или неочекивана паметница.

***
Мудар човек одмах види много глупости свуда и због тога спушта руке одустајући од борбе са глупошћу. Остаје му подсмех.
Ограничен човек види једну глупост и боребно улази у рат са њом, мислећи да ће, победивши ту глупост, завршити са глупошћу света. Отуда патос борбе.
***
Песимизам је бољи од унинија. Песимизам — чежња за другим полом, полом добра; према томе он признаје његово постојање. Униније, међутим, уопште не види никакве полове.
***
У детињству, било је пријатно приљубити се уз дрво, наслонити се, обгрлити га и посебно попети се на њега. Задовољство од верања по гранама, сећам се, превазилазило је циљ – доћи до плодова. Мислим, у детињству наша психичка оранизације је много финија. То је било несвесно лечење, хармонизација душе.
***
Знаменита мисао Достојевског да ако се Христос и истина не поклапају* онда ће он остати с Христом, а не са истином. Полемичарски неспоразум – јер за верујућег Христос и јесте истина и никаквог раздвајања не може бити, може се просто отпасти од вере.
* (Ф.М. Достојевски: „Ја верујем да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи, да не само нема њему слична, него и да не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином. Без Христа све одједном постаје одвратно и грешно. Покажите ми нешто боље од Христа! Покажите ми ваше праведнике које ћете ставити место Христа“ )

***
Он је рекао:
– Шетајући по Јерусалиму, срео сам крхку девојку-војника са аутоматом. Пожелео сам да је нежно разоружам.
***
Толико је презирао људе да их никада није лагао.
***
Многи Американци воле да седе подигавши ноге на сто. То може бити знак победе динамичности над размишљањем, на месту размишљња — столом.
***
Понекад те узнемири када очигледно глуп човек изненада оствараи сложену превару. Вероватно је ставар у следећем. Моралан човек уопште не учествује у аморалним играма, док човек без савести увек у њима игра. Његов, у општељудском смислу слаб ум, у аморалним комбинацијама достиже одређено савршенство.
***
– Ваша поседња жеља пре него што уђете у тигров кавез?
– Добро га нахраните.

Фазил Искандер, ИЗ БЕЛЕЖНИЦЕ 
Превод: Александар Мирковић