(…) Постоје многи у свету који траже чуда, а ипак колико чуда човек не може да примети у овом свету, а сва су она потпуно очигледна! Колико човек дубље истражује живот, толико се живот шире отвара пред њими свакога тренутка пуни се чудима и блиста славом.
Оно што, у нашем свакодневном говору, зовемо музика просто је минијатура, коју може да појми наш разум оне музике или хармоније читавог универзума која функционише иза свега, а које је извор и порекло природе. Управо због тога су мудри свих епоха сматрали музику за свештену уметност, јер у музици виделац може да види слику целога универзума, а мудар може да протумачи тајну и природу функционисања читавог универзума.
Ово није нека нова идеја, али је истовремено увек нова. Ништа није толико старо као истина и, истовремено, ништа није толико ново. То је жеља човекова да тражи нешто традиционално, нешто изворно и нешто ново. Све ове тежње могу да се задовоље познањем истине.
Све религије уче да је почетак целокупне креације звук. Несумњиво, начин на који је у нашем свакодневном говору користимо ту реч је једна ограниченост онога звука којег списи подразумевају. Језик се бави стварима које се упоређују, али оно што не може да се упореди нема имена. Истина је оно што никада не може да се изрекне и, што су рекли мудри људи свих епоха, оно што су покушали да изразе што је могуће боље, иако су врло мало успели у томе.
Музика васионе је полеђина мале слике коју зовемо музика. Наш осећај музике, то што нас музика привлачи, показује да постоји музика у дубинама нашег бића. Музика се налази иза функионисања целе васионе. Она је не само највећи објективни циљ нашег живота, него је и сâм живот. Хафиз, велики и изузетни суфи песник из Персије, пише: „Многи кажу да је живот ушао у човеково тело помоћу музике, а истина је да је сâм живот музика.“ Због чега је он рекао тако нешто? говорио је о једном миту који постоји на Истоку. По тој причи Бог је је створио једну статуу од глине, која је имала Његов лик и тражио је од душе да уђе у њу. Али, душа је одбила да буде заробљена, јер је њена природа да слобдно лети, а не да је ограничена и везана за једну тачку. Душа никако није хтела да уђе у тај затвор. Тада је Бог затражио од анђела да свирају музику. Чим у анђели засвирали, душа је била дирнута до екстазе. Иступила је из себе, ушла је у тело да би ту музику учинила чистијом у својим ушима. Прича се да је Хафиз рекао: „Људи кажу да је душа, чим је чула ону песму, ушла у тело, али у стварности сâма душа била је песма!“
Ово је један веома леп мит и лепа је његова тајна. Тумачење нам објашњава два велика закона. Један, да је слобода природа душе и да је за душу највећа трагедија одсуство те слободе која припада њеној првотној природи. Следећи открива да је једини разлог због кога је душа ушла у тело од земље или материје био да би осетила музику живота, и да би ту музику учинила чистом у свoјим ушима. Кад сажмемо те две велике тајне, на ум нам долази и трећа која је тајна свих тајни. Она гласи: неограничени део нас постаје ограничен и приземљен с циљем да учини разумљивијим овај спољни живот.
Следствено томе, постоји један губитак и један добитак. Губитак је изгубљена слобода, а добитак је искуство живота које се потпуно задобија доласком у овај ограничени живот кога ми називамо човековим животом.
Осећамо привлачност према музици јер је цело наше биће музика: наш ум и наше тло, природа у којој живимо, природа која нас је стоврила, све што се налази оспод и око нас – све је музика. Ми смо близу те музике. Живимо, крећемо се и постојимо у музици.
Сходно томе, музика нас занима, привлачи нашу пажњу и дарује нам задовољство јер одговара ритму и тону који одржавају нетакнутим механизам целокупног нашег постојања. Оно што нам чини задовољство у било којој музици, у цртању, сликарству, вајарству, архитектури, гравирању или поезији, је хармонија која постоји иза њих – музика. Оно на шта нас подсећа поезија је музика, ритам поезије или склад идеја и израза. Такође, у сликарству и цртању наш осећај пропорције и склада је оно што нам даје сваку пријатност коју осећамо кад се дивимо уметности. Оно што нас очарава кад се налазимо у природи је музика проироде, а она је мног савршенија од оне уметничке. Имамо осећај уздизања док идемо кроз шуму и гледамо биљке, док стојимо поред неког потока који има свој ритам, свој тон и хармнију. Повијање грана у шуми, подизање и спуштање таласа – све има своју музику. И кад сабрано размишљамо и постајемо једно с природом, наше срце се отвара њеној музици.
Кажемо да се радујемо природи. Али шта се налази у природи, па се радујемо томе? Музика. Нешто у нама такнуто је ритмичним покретом, савршеном хармонијом коју тако ретко срећемо у нашем (не)природном животу. То уздиже човека и чини да он осећа да је природа истински храм, истинска религија. Ако неко у природи стане макар један тренутак отвреног срца и усклади се са њом, тај ће тренутак бити као да је трајао цео живот.
(…) Постоји прича о Омару, познатом калифу из Арабије. Неки незнанац хтео је да га убије. Чуо је да Омар, иако цар, не живи у двору, него више времена проводи у природи. То га је радовало јер му је олакшавало испуњење циља. Али, приближавајући се месту где је Омар седео, он се све више и више колебао. На крају је бацио нож из руке и рекао: „Не могу да ти наудим. Реци ми којој ме силом спречаваш да остварим циљ због кога сам дошао?“ „Мојим сједињењем с Богом“, одговори Омар.
Шта је подразумевао Омар под „сједињењем с Богом“? Подразумевао је да је био усклађен и ојачан Бесконачним, био је у складу са целом васионом. Другим речима, Омар је био пријемник музике целе васионе.
Велика лепота личности свих светитеља, свих времена, произилази из њиховог општења с музиком Бића. Ту је тајна њихове способности да буду пријатељи и својим непријатељима. Али то није само снага светитеља. То се пројављује и у сваком човеку, у већој или мањој мери. Свако показује хармонију или дисхармонију сходно томе колико је пријемчив за музику васионе. Уколико је више отворен према свему лепом и складном, толико је више његов живот усклађен са васионском хармонијом и толико ће више да показује пријатељски став према свакоме кога среће. Сама његова атмосфера ће стварати музику око њега.
Разлика између материјалног и духовног погледа је у томе што материјални поглед види материју као прву ствар и сматра да су разум, лепота и све остало развили из ње. Супротно томе, духовни поглед види прво разум и лепоту, и да из њих потиче све што постоји. С духовне тачке видимо да је оно што последње долази, у ствари, прво. Сходно томе, у суштини целокупног постојања, као основа свега што постоји, налази се музика. Неко може да схвати да у суштини семенке једне руже постоји сâма ружа, њен мирис, изглед, лепота и, иако на крају може да се не пројави – ипак постоји. Онај ко се усклађује не само са спољним, него и са унутарњим постојањем, суштином свих ствари, стиче увид у суштиниу целокупног постојања и зато може на истом степену да нађе и да окуси чак и у семену мирис и лепоту коју воли на ружи.
Највећа грешка наше епохе је хиперактивност, па је човеку остало врло мало простора за спокојство. А спокој је тајна сваке усредсређености и медитације, тајна усклађивања с оном страном живота која је суштина свих ствари. Када неко није навикао да се примири, онда не зна шта се налази иза његовог бића. То стање се доживљава најпре припремом тела и ума кроз прочишћење. Истанчавајући своја чула, човек је способан да своју душу усклади са свеукупним постојањем.
Изгледа сложено, али је ипак једноставно. У животу, кад је неко отворен према свом блиском пријатељу, зна много о њему. То је једноставно ствар отворености срца, поистовећивања са пријатељем. Знамо његове мане и врлине, али, такође, знамо како да доживимо и да се радујемо пријатељству. Где постоји мржња, предрасуда и огорченост тамо постоји губитак разумевања. Што је човек дубљи, толико више пријатеља има. Ситност, ускост, недостатак духовног развоја је оно што човека чини искључивим, удаљеним, другачијим од других. Осећа се вишим, већим, бољим од других – види се да је пријатљски став изгубљен. На тај начин се одсеца од других и у томе се налази њеогва трагедија. Такав човек никада није срећан. Срећан је онај који је спреман да буде пријатељ са свима. Његов став према животу је пријатљски. Он је пиријатељски расположен не само према животу, него и према предметима, и према ситуацијама.
Кроз тај пријатељски став човек се проширује и руши зидове који га држе затвореног, а рушећи зидове осећа једно поистовећење са Апсолутним. То поиистовећење са Апсолутним пројављује се као музика сфера и он њу доживљава свуда: у лепоти природе, у боји цвећа, у свему што види, у свему што среће. И у часовима сабраности и осамљености, и када се налази међу људима, музика увек постоји, а он стално ужива у њеној хармонији.
Хазрат Инајат Хан, Тајна звука и склад живота /одломак из есеја Музика сфера, стр. 67-74), Пешић и синови, Београд, 2004
Превео са грчког: Горан Арсић
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 