Андреј Фурсов, ИЗА КУЛИСА

Ја нисам стручњак за конспирологију, нисам теоретичар завере. Не волим тај термин. Бавим се крипто-политиком и крипто-економијом, то јест, тајном политиком и економијом. Права власт је – тајна власт. Што се конспиролгије тиче, све зависи од тога како дефинишемо овај термин. Ако се претпостави да два-три човека могу да направе заверу и измене ток историје – то је једно.

Ако говоримо о озбиљним, затвореним организацијама, које у својим рукама имају власт, информације и новац, на пример, Коминтерна – да ли је то завера или није? Организација је деценијама планирала и организовала устанке, револуције, водила подривачку економску, финансијску и политичку делатност. Да ли је ово завера или није? Наравно, завера, само са великим словом.

Француска револуција је завера? Наравно, јесте, завера. Али завера у ширем смислу те речи.

Свака револуција је завера. Јасно, у свакој револуцији много је ружног: људи ступају у савез са злом, с противницима и не желе то да признају. Свака политика је тајна политика. Обратите пажњу: чим је почела спољашња, формална демократизација западног друштва, од 1867. године, када су у Великој Британији радници добили право гласа, реална власт је почела да прелази из видљиве зоне у невидљиву. А почетком ХХ века настала је ситуација у којој су партије, влада у значајној мери били у функцији затворених организација (ложа и клубова).

Без таквих закулисних структура, капиталистички систем не може да опстане, а ево зашто. Закулисне структуре смањују једну веома значајну противречност у капитализму. Економски капитализам је јединствен, светска целина. А политички капитализам је мозаик, систем држава. Енглеска буржоазија има интересе у Немачкој, а немачка буржоазија има своје интересе у Француској. Да би их реализовали морају да крше законе и своје и других држава…

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /dzen.ru/b/ZTTLNtXodAOY2GxO?referrer_clid=1400&

Жарко Видовић, ОСЕЋАЊЕ СМИСЛА

Слобода човеку Богом дана, није му ускраћена ни после Прагреха, Адамовог греха! Адам је, као првосвештеник (Посланица ап. Павла Јеврејима!), поверовао у моћ знања (Дрво знања Добра и Зла, о Богу и Сатани),

намеран да гаји култ знања као силе која ће одређивати и његов однос, однос слободног човека зналца и према самом Богу;

намеран да Богом дану веру замени знањем, за које је човек оспособљен својом (Богом даном!) слободом.

Јер знање је искуство покуса, експеримента, праксе , чулног проверавања и упознавања бића показивањем.

Тако је слободом, која је моћ стицања знања, човеку омогућено и да створи језик – који је замена за показивање. (Замена показивања договореним знаком показивања – реч је, наравно, о језику чија садржина није метафоричка, поетска, надахнута, него „техничка“). То стварање језика Бог је препустио Адаму, тј. слободи која је дата Адаму (Постање 2,20). Свестан своје слободе, Адам се поуздао у знање и моћ знања, које је моћ слободе! Толико је, у том самопоуздању филозофије (метафизике), био горд, да је заборавио на границе бића (свог, априорно индивидуалног бића), а то значи и на границе слободе, мишљења (осуђеног на искуство као свој једини могући предмет) и знања. Заборав својствен гордости је заборав душе (Луче) на Бога:

„Заборава сан Те обузео
Те си прво, блажено битије
рајска поља, вјечито блаженство
Забораву несрећном предала.
Истргни се, Искро божествена,
Из наручја тог мрачног владара
Подигни се на свијетла крила

(ЛМ,I, из строфе 51-63)

Човек мора бити свестан своје слободе (опомиње на то Христос и у Новом завету и у поеми „Велики Инквизитор“ Достојевског, као и наш Владика Његош),

али се мора чувати гордости која слободи човекова бића индивидуе приписује моћ божанску, творачку!

* * *

Шта је људско биће (индивидуалност бића, биће индивидуе), шта је слобода, шта је мишљење и знање – то човек не само да може да зна, него му је и дужност да то сазна. Али то је и граница мишљења и знања у самоспознаји, јер

сазнање смисла битија (постојања) – Промисли саме! – није у моћи знања, мишљења, филозофије.

Хришћанство је Богом (Духом Светим) надахнута антропологија која човеку открива да је човекова суштина – не у самом његовом бићу, него – тек у самом смислу постојања тога бића,

а тај смисао је „под влијањем Тајнога Промисла“ самог Бога… без тога смисла човек је „бачен, сиромах, јадан, без надзиратеља“ (ЛМ,Посвета, 1-30).

Из тих разлога је – вођен трагедијским искуством грчке културе о трагедијској судбини бића и немоћи знања (о чему се и Владика Његош одлучно и смело изјашњава већ у Посвети Луче микрокозма) — из тих разлога је Платон оградио људску мисао од космологије и усмерио философију ка антропологији, јер је

суштинско питање човеково – не онтологијско, у томе шта је биће уопште (и само људско биће), него – шта је смисао постојања бића. Узалудно Ти је знати шта је нешто ако не знаш (ако не осећаш, ако осећањем не сазнаш) шта је смисао тога Нешто.

Питање, дакле, није онтологијско, него телеологијско или аксиологијско. А одговор на то питање не даје мисао, него осећање, и то поетско, поетософија! (Хајдегер се окреће ка предсократовцима, јер су то – као и наш Владика Његош – били песници! надахнути говор и ум осећања, чувства! „умно чувство“! (Његош, ЛМ,Посвета,121-170), посебно осећање света, човека и самог себе! а осећање није исто што и мишљење (обрада искуства), те ни излаз човека и бића није у метафизици, тј. у поистовећењу битија (битија бића) са мишљењем („исто је мислити и бити“), него у осећању које је живот и сила живе душе!

СВЕШТЕНА ПОЕЗИЈА

То осећање смисла није у домету и моћи разума и слободе човека! Оно је – као и свако умно чувство, продуховљено осећање преображеног света и бића – увек за човека изненађење које га и у овом свету коначних бића подсећа на Бога и Божије стварање света. И тако кад год је задивљен светом… „Све прелести смртне и бесмртне“… све је то „Општега Оца поезија“ (ЛМ,П,169-190). Хришћанство, дакле, није борба чак ни за пуку промену државног уређења или власти, а камо ли за реалну промену природе (већ створених коначно и неопозиво створених!) бића! Могућа је промена само егзистенције, тј. смисла живота, а то није промена природе – ни природе бића човековог! – него

само промена у човековом гледању на свет, у човековом осећању смисла свог и бића и света које човек посматра! Промена која у човеку изазива дивљење створеном битију и Творцу, па је тако

хришћанство у души цара-императора Константина победило егзистенцијално: на тај начин што је цар – In hoc signo vinces (под овим знаком, знаком крста, ћеш победити!) – доживео такав преображај, да се у њему појавило, тј. да га је обасјало осећање битно другачијег смисла не само државе и власти, него и сопственог живота и своје улоге у свету!

Та појава новог осећања смисла је промена егзистенцијална, тј, царева нова егзистенција, појава новог идентитета у самој личности цара,

те после тога догађаја индивидуа носи у себи сећање на тај догађај појаве и осећања себе као свог новог лика. То сећање (искуство!) је личност ,искуствена представа о свом идентитету и божанском достојанству као иконичном лику, тако да је – тим искуством у себи! – биће индивидуе постало личност! Победа Христа није у држави, него у индивидуи човека, преображај бића-индивидуе!

То се догодило цару Константину. И то под снажним духовним утицајем личности његове мајке (Царице-мајке) Јелене. Обред крштења само потврђује и сведочи ту тајну достојанства личности. О том преображају Цара Константина лепо и јасно – исихастички образован (оличен!) – говори (пише) Ава Јустин, а на то нас свештено-поетски упућује Луча микрокозма.

Од тада хришћанску (другима свима, сем Богу, невидиву! ) личност човека брани индивидуа, (чији хришћански идентитет је видив само личности хришћанина) индивидуа хришћанина (чији је хришћански идентитет видив само личности хришћанина) право његове сопствене (видиве-показиве-телесне) индивидуе-бића-грађанина,

… та индивидуа – која видиво и чулно заступа и брани духовни идентитет своје личности као хришћанску веру, …та индивидуа (препознатива закону само као биће индивидуе!) јер имају у Римској империји иста права као и – до тада владајући – пагани, како у Сенату, тако и у магистратима, и у војсци.

Хришћанство као Црква – Небеско царство, заветна заједница са Васкрслим Христом (како ће то потврдити свих Седам светих сабора, од 325. до 787, год, на које саборе и Православље је и нашу Цркву заклео, заветовао Свети Сава) не побеђује државним или царским актима и законима, силом земаљског царства, које није Христово), него Небеском силом Духом Светим, тј. вером, Земаљском царству и закону је подложна свака индивидуа државе, а Небеском царству човек тек као личност, у Цркви!

Одговор на ово питање тражи православно излагање историје, као збивања духовног, могућег само у човеку као догађање личности тј. православну историософију (насупрот савременој и западној филозофији историје, као Тојнбиа и сл. да не говоримо о каснијим. Данас је човек у таквом стању да се истинска вера може појавити у народу – само као историјска свест, као Христово схватање народа-историјске заједнице, заветног народа. Данас влада НАТО-империја, а нација – општине удружене културом у нацију – је једини могући отпор свакој империји, била и јест… Међутим НАТО-цивилизацији највише – сасвим природно за империју… смета НАЦИЈА и национална Црква (мирољубивост и демократија нације заветне). Ми у Србији радимо управо на обнови и препороду православне заветне нације –

а то смета и Западу и Свету технике, двема новим империјама, па и нашим клеро-црквењацима, професионалним теолозима, професорима вере као идеологије.

(Одговори Жарка Видовића на питања др Бошка Бојовића –
„Анкете за академску елиту Србије“ )

Жарко Видовић, „ДОКТОРИ ВЕРЕ“

Данас се, с разлогом, говори о страшној моралној кризи човека у савременој империји глобалног Света технике. С разлогом, јер

морал је – без обзира на промене изазване силним прогресом знања! – остао оно што је и био: етос-итос (грчка реч која значи завичајно-обичајна заједница ).

А етос, завичајну обичајност у мањим градовима и насељима (у којима се зна ко је ко!), а поготово у већим, могу – као светињу! – да обнове и васкрсну само парохијално-литургијске заједнице! Оне су увек и биле – у нас и под влашћу страних освајач – једина светост завичаја „милог раја“!

Благоупокојени владика Данило (рођен 13. маја 1927) докторирао је на Сорбони и Харварду, замонашио се 1960, а на нашој београдској православној Академији иконописа и конзервације (1990-их) веома често је говорио о томе како – не само иконопис и уметност, него – и саму Цркву и веру угрожавају најпре (папски, а данас већ и наш српски) клерикализам и његова ауторитарност, маска безверја које „теолошку“ метафизику (пуки бездушни интелектуализам) приказује као веру!

Владика Данило је велику наду полагао у силан значај који за веру имају – не говор мозга, интелекта, филозофија- метафизика, докторати теологије итд. него – говор живе душе, иконе и уметности! Па ако том Академијом овладају „доктори вере“, нестаће и разговора какве је с нама наставницима и студентима водио благоупокојени дивни владика Данило 1990-их! као и Ава Јустин у манастиру Свете Ћелије 197о-их! као и духовни синови Аве Јустина у манастиру Велика Ремета, о Великогоспојинском летњем посту 1980-их!

(Одговори Жарка Видовића на питања др Бошка Бојовића –
„Анкете за академску елиту Србије“ )

Жарко Видовић, ПЕТ СТАВОВА АУТЕНТИЧНОГ ХРИШЋАНСТВА

Изворно хришћанство нема никакве везе с метафизиком („метафизичком традицијом Запада“). Оно није неки „поглед на свет“ који (поглед) би проистицао из сазнања о свету човеку и себи,

него је то једно посебно – и то чедно, Христово – осећање света, човека и самог себе! а осећање није исто што и сазнање – од којег нити смемо нити можемо да се ослободимо! Грех је – не у самом томе сазнању, него – у култу знања, тј. у метафизици! („Дрво знања о Добру и Злу“, јер је плод са тога Дрвета отровао првосвештеника, праоца Адама и навео га да прекине заједницу са Богом, заједницу осећања, чедности!)

Потребно је да овде пођемо од Канта (што не значи и завршити на мисли Кантовој). А Кант је, „Критиком чистог ума“, довео у питање метафизику, па и метафизичку теологију Запада – која веру, као „ирационални феномен“, чини сувишном, „превазиђеном“! Па ипак, веру није довео у питање Кант, него метафизика. Кант је, својим критицизмом и указивањем на ограничену моћ мишљења и разума, посумњао у метафизику, а не у саму веру – чиме је наслутио да нас вери не води разум, него нека посебна моћ: телеолошка (не теолошка!) моћ осећања!

Хришћанство јест некаква антропологија – изречена “у причама”, језиком метaфоре, али божански надахнута антропологија као биће, индивидуалност бића (јер то је могла и може да сазна и наука и филозофија), него –

антропологија у којој је главно питање какав је и који смисао тога бића, осуђеног иначе, као биће, на индивидуалност постојања и смрти! Свако се рађа, постоји и умире, у смрт одлази, сам и у томе му не помаже ни апсолутна слобода која је човеку дата самим стварањем бића као индивидуалности. И сам Бог је – кад се појавио као човек, као индивидуално (тако и слободно) биће – морао да умре, па је и сам Богочовек, као индивидуално биће, пред само страдање очајнички узвикнуо Богу :“Оче, зашто си ме напустио?“

(Наш Владика Његош ће ту моћ назвати умним чувством, тј. умом самог чувства, самих чула. Владика Песник почиње том вером у ЛМ, Посвета, 121-130. У Православљу тај ум – „заумност“ – показују чула у Преображењу, као Таворску светлост исихазма, а у свештеној поезији човекова чула-чувства умнима-надразумним чини Луча: да виде и чују мистерију. О томе, четрдесет година после Кантове смрти, говори литургијска поема Владике Његоша Луча микрокозма! )

Како Кант каже (баш као и енглески емпиристи): сво наше сазнање произилази само из „емпирије“, тј. из чулних утисака, из феномена као емпиријских појава, те се то сазнање и доказује – научно доказује! – чулима: експериментима, тј. показивањем истих појава из којих је сазнање и потекло. А то значи да се сазнање – па и само научно (експериментима, тј показивањем доказано сазнање! – ограничава на те чулне појаве (феномене, речено кантовски).

Те појаве (кантовски чулни феномени), међутим, нису исто што и само биће које опажамо (тј, које нам се чини да тада опажамо!), јер

биће није биће по тим појавама (и нашим чулним утисцима), као ни по нашем појму (о тим појавама и утисцима),

него је оно биће по себи самом , „ствар по себи“, Ding an sich.

У томе је и граница наших (чулних, емпиријских) сазнања, искустава. А чула, искуство и мисао (могућа само о искуству), како би рекао Кант, немају тај ум који би нам – поред самог бића (постојања) – открио и тајну бића! а тајна није биће, него смисао бића!

Због тога ни науци (ограниченој на емпирију, на спознају чулну) није могуће сазнање СМИСЛА, тј. ТАЈНЕ бића! И тај разлог је једини разлог да се питање смисла бића – не онтолошко (шта је биће), него телеолошко питање, шта је смисао бића! – одваја од науке. Одваја се, али не да би било предано у „надлежност“ метафизике

која ће се – мада није наука – бавити и науком о бићу (онтологијом) и телеологијом као „онтологијом! Метафизика – противна хришћанству, нарочито у метафизичкој теологији Запада! – постоји само тако и зато што су метафизичари уверени (до Хајдегера били уверени! а после Хајдегера уверени само психо-идеолози!) да је метафизици доступно оно што се научно не може знати: шта је смисао бића и шта је историја (шта је Црква, шта је осећање градитељско и стваралачко, шта је уметност, шта је тајна Љубави као агапе!).

И тако ће бити све док не дођемо до увида да главно питање није шта је биће – јер то наука зна, па је о томе у стању да се изрази чак и математички прецизно, опасно прецизно! убилачки! – него

шта је смисао бића! а то наука не зна, па ни метафизика! А поготово је у томе питању (агапе, уметности, историје, смисла и вере) опасна психо-идеологија – поготово данас кад на располагању психо-идеолози имају телевизију тако моћну по свом утицају на јадне људе!

Сад је – у питању смисла и вере (и агапе) на реду духовни преображај искуства у „ум чувства“, у „умно чувство“ (Луча микрокозма, Посвета, 121-170). А то је осећање које је и метафизици необјашњиво и недоступно, и – од човекове одлуке независно и само као Богом дано и могуће! То је и вера Цркве, тј. осећање заједнице верника са Васкрслим Христом, и Логос, осећање које је истовремено и осећање историје (заједнице као заједнице историјске) и осећање смисла, тј. оно осећање сабраности (Логоса) почетка-зачетка и достигнутог циља, Алфа и Омега у Једном.

Та заједница осећањем – надахнутим, Богом даним осећањем! – је, дакле, духовна, мистеријска, тајна! То је Црква. По томе је она, мада на Земљи, Царство Небеско! тј. Воља Божија и на Земљи,

како се то изриче у Господњој литургијској молитви „Оче наш“: „да буде Воља Твоја, како на Небу, тако и на Земљи“! јер смо ми, тим осећањем (заједнице с Васкрслим Христом), пеображеног искуства, уздигнути. То је – и само то – Црква Христова! православна! Дакле, не институција, него мистеријски феномен, тј. догађање духа, осећања, умног чувства (како говори Владика Његош)у човеку као Лучи микрокозма!

Друго, Глава те заједнице, Цркве, најсветије Тајне, је сам Господ Исус Христос. Не папа, не патријарх, не ни архијерејски синод, нити иједан епископ или митрополит! Само Христос!

Треће, Сабор, заједнице са Христом је Литургија: света божанска литургија Само у њој се – и то само Силом Дејства Духа Светога! – вером преображени верници састају са Главом своје заједнице, Васкрслим Христом.,

као што се од Духа Светог Син Божији и оваплотио, и васкрсао… тако се од Духа Светог и у Литургији појављује и отеловљује – у нашем (Духом Светим надахнутом) доживљају Евхаристије. Чак ни апостоли не би без Духа Светог могли знати да је Христос Син Божији. То Христос каже апостолу свом Петру (Матеј 16.15-18).

Четврто у власти и моћи човекове слободе је само покајање, самоспознаја, (подвизи! дела! жртве! дела вере и поштовања закона, па и десет Божијих заповести). И сва наша знања су само у оквиру те слободе коју је човек добио стварањем, а коју није изгубио ни Прагрехом, раскидом заједнице са Богом!)

Пето, смисао: смисао нашег бића је смисао слободе својствене нашем бићу! То је и смисао свега за шта смо својом слободом оспособљени: смисао самоспознаје – дела-покајања-очекивања Духа. Тај смисао чини суштину човека коју нам открива Христос, а коју нам, као и свештену поезију, дарује (као благодат) Дух Свети – а не наука или филозофија!

То су, да кажемо, пет ставова медитеранског, класичног, византијског Православља, аутентичног хришћанства.

(Одговори Жарка Видовића на питања др Бошка Бојовића –
„Анкете за академску елиту Србије“ )

ВАЛЕНТИН КАТАСОНОВ, НОВО ОРУЖЈЕ ЗА МАСОВНО УНИШТЕЊЕ КОЈЕ УБИЈА СВАКИ ДАН

ВАЛЕНТИН КАТАСОНОВ, НОВО ОРУЖЈЕ ЗА МАСОВНО УНИШТЕЊЕ КОЈЕ УБИЈА СВАКИ ДАН – КОВИД ВАКЦИНА

После догађаја који трају већ више од годину и по дана (специјална војна операција Русије у Украјини, рат санкцијама против Русије, догађаји око Тајвана и заоштравање америчко-кинеских односа, нарастајућа опасност од светске економске кризе) у други, чак трећи план је отишла тематика везана за такозвану „ковид пандемију“.

Чини се да водећа светска средства информисања намерно стављају у сенку тако важно питање као што су последице вакцинације од КОВИД-19, која се активно спроводила у свету од краја 2020. до почетка 2022. године. Још у време док се кампања ковид-вакцинације припремала и одвијала многи часни лекари, биолози, епидемиолози, вирусолози и други специјалисти, упозоравали су на могуће негативне последицама ове врсте вакцина. Чак су и лаици запазили необичну ствар: као вакцине предлажу се препарати који нису прошли неопходна клиничка испитивања. За претходне вакцине период таквих испитивања је износио не мање од пет година, а за неке више од десет. А толико рекламирани препарати као што су Pfizer, Moderna, AstraZeneca створени су у лабораторијама и пуштени у серијску производњу у току једне године (ако је веровати подацима произвођачких компанија). Поштени и смели лекари су отворено говорили да то нису вакцине, већ само „експериментални препарати“. А већи део човечанства је постао експериментални објект.

У наметнутој атмосфери страха и под жестоким притиском власти разних земаља света, житељима планете је убризгано 13,5 милијарди доза (подаци према према стању средином ове године). При томе, пуној вакцинацији (то јест, не мање од две дозе) подвргло се 5,2 милијарде људи, а то је приближно 2/3 човечанства (тачније 66,2%).  (овде)

Многе земље које су спровеле масовну вакцинацију против ковида нису се чак ни потрудиле да прате последице такозване „вакцинације“. Но, на Западу су, у низу земаља, још пре почетка „ковид пандемије“ , постојали системи за евиденцију последица од свих врста вакцина. Најнапредније системе су имали САД, Велика Британија и Европска унија. У САД је то систем VAERS (Vaccine Adverse Event Reporting System). Установљен је 1990. и њиме управљају државне установе FDA (U.S. Food and Drug Administration) и CDC (Centers for Disease Control and Prevention).

Информације добијене од медицинских и здравствених установа се уносе у VAERS а збирни подаци објављују на сајту поменутог система. Сајт се ажурира једном недељно. Последње ажурирање је обављено 1. септембра и статистички подаци обухватају период до 25. августа 2023. године. Осим последица од ковид-вакцина, које су почеле да се објављују од децембра 2020. године, систем приказује и последице од свих осталих вакцина од 1990. година (а таквих је било неколико десетина).

Подаци VAERS-а омогућавају да се упореде последице вакцинације од ковида са последицама од других вакцина. И ево каква се слика појављује. У доле наведеним подацима први број представља штетне последице ковид-вакцинације почевши од децембра 2020. година, а други број (у загради) представља последице настале од свих осталих вакцинација, почевши од 1990. године. (овде)

* Укупан број негативних појава – 1.589.218 (945,943)

* Број хоспитализација 209,218 (89,344)

* Број смрти 36,080 (10.401)

* Број случајева инвалидности – 67,564 (22,293)

Као што се може видети број негативних последица од такозване „ковид-вакцинације“ превазилази значајно број негативних случајева од свих осталих вакцинација које су спроведене од 1990. година до данас. Истиче се значајно повећање леталних исхода (3,5 пута) и случајева инвалидности (више од 3 пута).

У историји вакцинације САД немали је број случајева када се, пошто је утврђено неколико леталних исхода, вакцинација у целој земљи заустављала. А ако погледамо статистику ковид-вакцинације, већ у јануару 2020. године је забележено неколико десетина смрти људи који су вакцинисани против ковида, но власти САД не само да нису зауставиле процес вакцинације, већ обрнуто, нагло су га интензивирале.

Стара и свима јасна правила су престала да функционишу. Власти САД су деловале противно најелементарнијим нормама медицинске безбедности. И при томе гушиле глас професионалних лекара који су позивали да се зауставе вакцинационе баханалије. Сличну слику уочавамо и у Великој Британији и Европској унији, где су системи аналогни америчком VAERS—у бележили убрзан раст броја нежељених ефеката вакцинације

Али, најважније је што подаци о ковид-вакцинама, који се објављују на сајту система за мониторинг последица вакцинације, представљају сам врх леденог брега. Они бележе случајеве „негативности“ само у току неколико недеља (максимум неколико месеци) после вакцинације. А оно што се указује иза хоризонта посматраног, медицинске установе обично приписују другим узроцима. Специјалисти су скренули пажњу да се велики део леталних исхода налази ван ока система за мониторинг. Ево публикације од 24. јуна 2023. године Џонаса Вестерберга (Jonas Vesterberg) под врло упечатљивим насловом: Estimated 600,000 Americans A Year Are Dying From 
Covid Jabs („Процењује се да око 600,000 Американаца годишње умре од ковид-вакцина“(овде) Из самог наслова произилази да је смртност од такозване ковид-вакцинације десетак пута већа од броја који је објављен на сајту VAERS-a.

У јануару ове године (2023), познати амерички економиста са Мичигенског универзитета Марк Скидмор (Mark Skidmore) објавио је истраживање «How Many People Died from the Covid-19 Inoculations?» („Колико је људи умрло 2021. године од вакцине против COVID-19?“) (овде)  По проценама Скидмора, само 2021. године од вакцина против КОВИД-19 умрло је готово 300,000 људи.

А ево и публикације познатог америчког разобличитеља ковид-вакцинације, Стива Кирша (Steve Kirsch), од 7. августа 2023.године:«VAERS data is crystal clear: 
The COVID vaccines are killing an estimated 
1 person per 1,000 doses (676,000 dead Americans)» (‘Подаци VAERS су кристално јасни: вакцине против COVID-a убијају приближно једног човека на хиљаду доза – 676,000 мртвих Aмериканаца’).  (овде)  Опет, из самог наслова чланка, јасно је да вакцинација против ковида за саме Американце представља смртну опасност. У тексту Кирш аргументује своју процену стопе смртности: једна смрт на хиљаду доза. При томе, како примећује, то представља конзервативну процену. Обрачун узима у обзир конкретне препарате који се користе у САД; то су пре свега Pfizer и Moderna. Узгред, управо препарати ових произвођача чине највећи део свих ковид-вакцина у свету.

Ако пођемо од процене Стива Кирша, добијамо да је у свету вакцинама убијено приближно 13,5 милиона људи. Право оружје за масовно уништење. При чему је реч о оружју пролонгираног дејства. Узгред, Лик Монтање, добитник Нобелове награде за медицину и водећи вирусолог данашњице (умро је у фебруару прошле године) управо је тако и назвао вакцине против ковида, говорећи да је смрт од вакцина одложена око две године.

Паралелно са овим радовима у којима су наведене процене леталних исхода од ковид-вакцинације, независни истраживачи раде и на процени удела вакцинисаних у укупном броју умрлих са дијагнозом „ковид“. Овде се појављује још страшнија слика. Конкретно, слика Велике Британије. Влада Велике Бритнаије је званично објавила да је 92% људи, који су умрли од ковида 2022. године, били потпуно (по британским стандардима) вакцинисани (то јест, примили су минимум три дозе мРНК-вакцине). У апсолутним износима слика изгледа овако: 25,758 од 28,041 умрлих од ковида у Енглеској у периоду од 1. јануара 2022. године до 31. децембра 2022. године – били су потпуно вакцинисани.   (овде)

Запањујућа цифра! А на крају 2021. и 2022. године 86% умрлих од КОВИД-19 били су лица регистрована као потпуно вакцинисана. У апсолутним износима, слика је оваква: у периоду од 1. априла 2021. године (када је почела званично кампања вакцинације) до 31. децембра 2022. године у Енглеској је регистровано 45,191 смртни случај од КОВИД-19, а 38.884 смртна случаја (од поменутих) се односе на потпуно вакцинисане. А међу невакцинисаним становништвом било је 6.307 смртних случајева. (овде)

Познати амерички кардиолог Питер МекКала  (Peter McCullough), који је 2021-2022 године активно разобличавао такозвану ковид-вакцинацију, наводи податке из Аустралије: тамо је 99% хоспитализованих и умрлих од ковида припадало вакцинисанима. „Дакле, у Астралији је извршен прави тест да ли ће вакцине функционисати или доживети колосални неуспех. По последњим подацима, 99% хоспитолизованих и умрлих је у потпуности вакцинисано“, изјавио је амерички лекар, позивајући се на податке које је објавило аустралијско здравство. (овде)

Један од доследних бораца против масовног убијања људи под маском такозване „вакцинације“ је и Британац, бивши вице-председник фармацеутског гиганта Pfizer Мајкл Јидон (Michael Yeadon). У мају ове године електронско издање Global Research објавило је материјал под називом: «Ex—Pfizer VP Michael Yeadon: Covid Vaxx Push 
a ‘Supranational Operation’ Intended to ‘Maim and Kill 
Deliberately’» („Бивши потпредседник Пфајзера Мајкл Јидон: Ковид-вакцинација je погурала ‘наднационалну операцију’ чији је циљ сакаћење и убиство са предумишљајем“) (овде)

Чланак садржи низ изјава искусног специјалисте Мајкла Јидона (радио је 32 године у фармацеутској индустрији) из интервјуа који је дао у марту ове године каналу CHD (Children’s Health Defense). „И када сам видео да је не само моја земља блокирана, већ истовремено и десетине других земаља … то је било и остаје доказ наднационалне операције… Ово не би могло да се деси на локалном нивоу, на нивоу једне државе. Дакле, морало је да се деси на вишем нивоу. Не знам да ли је то СЗО, Светски економски форум или неко други“, рекао је Јидон. Једно је очигледно: реакција десетак земаља је била синхронизована и демонстирала је исто кршење логике и елементарних правила деловања у условима појаве вирусне инфекције: „сви су истовремено чинили глупе… очигледно неефективне радње, од којих ни једна није била укључена у планове приправности у случају пандемију тих земаља“.

Као специјалиста у области развоја вакцина, Мајкл Јидон је тврдио, и наставља да тврди, да коришћени препарати не могу да се назову вакцинама и да је штета од њих много већа од позитивних ефеката. Он се још 1. децембра 2020. године, заједно са директором Волфгангом Водаргом из Немачке обратио Европској агенцији за лекове са молбом за моментално заустављања свих истраживања вакцине против КОВИД-19 у Европи због озбиљних проблема са безбедношћу, уључујући и вероватноћу да ће се код многих људи „развити алергија, потенцијално фаталне реакције на вакцинацију“. Но то је био глас вапијућег у пустињи.

Оно што се у свету дешава под називом „пандемија ковида“ и „ковид-вакцинација“, по мишљењу Мајкла Јидона представља очигледну заверу против човечанства: „Ми се сусрећемо са нечим много горим од наводног вируса. У крањој мери, бојим се да те ствари које су убризгали људима наносе штету, те, такозване, вакцине. Ја сам се 32 године бавио рационалним дизајнирањем лекова. Знам и знао сам, писао сам о овоме још пре него што су добиле дозволу за примену, да су опасне. И бојим се, убеђен сам и рекао бих, положивши руку на Библију, пред судом, пред судијама да су ове вакцине створене да би обогаљиле људе, обогаљиле и убиле, намерно убиле“.

Једном речју, сви озбиљни, и истовремено часни и храбри стручњаци, говоре једно исто: такозвана вакцинација од ковида је оружје за масовно уништење са одложеним дејством.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://reosh.ru/valentin-katasonov-novoe-oruzhie-massovogo-porazheniya-kotoroe-ubivaet-kazhdyj-den-kovid-vakcinaciya.html

Андреј Фурсов, ШТА СЕ ДЕШАВА НА БЛИСКОМ ИСТОКУ? СУДБИНА ИЗРАЕЛА У XXI ВЕКУ

Англосаксонци су светски играчи билијара; играју по принципу „неколико лопти у рупи“ (што од њих треба учити). „Контролисано-хаотични“ Велики Блиски Исток одсеца од нафте и гаса Кину, а кинески део Евроазије – од западноевропског. Контрола над блискоисточнимм гасом и нафтом значи контролу САД над Европом, пре свега Западном. А, ако се то Европи не свиди, могу ударити по њој дуготрајном кризом или направити арапско-афичке немире.

Није у историјској традицији Англосаксонаца да испусте плен који су, као булдог, загризли. Стезаће га до краја, док не добију што желе или док им противник не сломи чељуст. Сувише је тога стављено на коцку – судбина самих северно-атлантских елита, а не само угљен-диоксид или Блиски Исток. За Запад нема другог наставка, како би рекли шахисти, осим да настави са притиском.

а

Суштина је у следећем: данас САД, без обзира на сав материјални и информациони потенцијал ове огромне машине којом управљају искусни наднационални геоконструктори и геоинжењери, осећају озбиљно преоптерећење. „Nihil dat fortuna mancipio“ – судбина ништа не даје заувек! Америци време пролази. Да би успорила коначан пад, потребан јој је предах.

Америка данас личи на Римску империју у доба Трајана (почетак II века нове ере). Тада је из стратешког наступања Рим прешао на стратешку одбрану, почео да гради заштитне бедеме и напушта неке од освојених територијa – пре свега Блиски Исток. Одлазећи мораће да промене модел управљања, да њихово место не би заузели конкуренти: Европска унија, али пре свих Кина. Због тога и нови модел управљања: контролисани хаос.

а

„Оно што данас видимо, у суштини представља почетак порођајних контракција које ће резултирати рађањем ‘Новог Блиског Истока’; и шта год да радимо треба да будемо свесни да радимо у име тог Новог Блиског Истока и да се старом нећемо вратити“ Кондолиза Рајс

Западна елита је после убиства Гадафија отворено кренула путем физичког уклањања лидера који сметају њиховим плановима, то јест, путем терора. И, ако су за Милошевића и Садама Хусеина организовали судску фарсу, Гадафија су једноставно убили на гангстерски, „чист конкретан“ начин, не скривајући радосно „Јеа!“ због тога. А да ли се сећате оне сцене у Белој кући, када се руководство САД јавно окупило испред екрана да гледа како ће бити убијен „Бин Ладен“. Колико човек треба да се озвери и морално падне да би, слично подивљалој средњовековној гомили, гледао убиство и наслађивао се. Западне врхушке се понашају као права глобална криминална банда, и то више не крију. Делују по принципу: „Ти си крив, огладнео сам“.

Коначни циљ је претварање муслиманског света у неотрадиционални гето, лишен ресурса и технологије. Они, који су у детињству играли «Dungeons and Dragons» сећају се варијанте „Свет црног сунца“.

а

Муслимански свет глобалистички планери планирају да раздробе на много мањих делова којима се може управљати помоћу приватних војних компанија или најамника транснационалних компанија; да исцеде из тих делова остатке ресурса, а онда их баце на сметлиште историје. Запад ће контролисати само тачке у којима су концентрисани ресурси и зоне комуникација (на пример, скоро 1.800 километара средоземне обале Либије); остатак ће продати племенима, клановима, криминалним синдикатима који контролишу своје комаде и комадиће. Такви „комадићи“ могу постати делови Саудијске Арабије, Пакистана (од кога је одвојен Белуџистан), Ирана – муслимански мозаик. У исто време Западу ће бити потребан надзорник у региону и то може постати Велики Курдистан, једина држава којој ће дозволити да буде велика.

На територији Великог Курдистана, ако буде створен, наћи ће се извори свих великих река региона. А то значи да ће у наступајућој епохи, због недостатак водних ресурса и „водних ратова“ као њихових последица, најважније полуге утицаја на регион бити у рукама Курда, тог древног народа, као што је било и у доба Асирије.

а

„Нације су творевина капиталистичке епохе. Капитализам нестаје, са њим нестају и нације. У свету ће се формирати нове заједнице“ Андреј Парибок

Курдистан може постати главни контролор зоне, заменивши у тој улози Израел. Његове перспективе, на Блиском Истоку који се мења, врло су магловите. Пре свега, Запад демонтира ту државу јер је непотребна, као што је то предсказао А. Тојнби још 1957. године. Природно, евакуацијом 30-40% становништва. Варијанта стварања Курдистана и демонтажа Израела није стопроцентно сигурна, али је веома вероватна. Истина, то се неће догодити у наредним годинама.

У једном свом предавању Имануел Валерштајн је поставио занимљиво питање: како ћемо се кроз хиљаду година сећати капитализма? Као краткотрајног тренутка продора, експоненцијалног раста у контрасту са асимптотом преткапиталистичког развоја или као нечег другог? Савршено је јасно да је капитализам историјска завера, то је злочин. Али у исто време капитализам су и фантастични проналасци и колосалан раст становништва. Демонтажа ових института представља и демонтажу капиталистичког система. Како је светска стопа профита у капиталистичком систему опадала, капитализам је захватао део некапиталистичке зоне и претварао је у капиталистичку периферију, решавајући тако проблем јевтине радне снаге и извора сировина. Колонијална експанзија се кретала великом брзином а све је било повезано са светском профитном стопом. Шта се десило 1991. године? Није више било некапиталистичких зона и капитализам није могао да се развија.

а

Сирија је наш главни савезник у арапском свету. Ако допустимо њен слом, изгубили бисмо тамо све. Но, не ради се само о арапском свету. Русија се реално може наћи на другој страни историје. После Сирије и Ирака (аналитичари су чак наводили и име операције која треба да започне америчко-израелским ударом по „Хезболаху“ – „Велика грмљавина“) доћи ће ред на нас. Може се рећи: ударају на Сирију (и Иран) а циљају Русију. Они су близу нашим границама и нашем „доњем стомаку“ – Закавказју и централној (средњој) Азији. Ако падну данашњи режими у Дамаску и Техерану, онда ће се компактна зона контролисаног хаоса, којом управљају атлантисти, аутоматски проширити – од Мауританије и Магреба до Киргизије и Кашмира. Лук нестабилности ће се својим врхом забости у централну Евроазију, одакле атлантисти могу директно угрозити Русију и Кину. Но, пре свега Русију.

Наступа светска системска криза која ће нагло повећати значај контроле над ресурсима. Овај значај ће бити још већи у условима прогнозиране геоклиматске и геофизичке катастрофе. Не мислим овде на мит о глобалном отопљавању, већ на потпуно прозаично слабљење Голфске струје, промену прехрамбених ланаца светског океана и циклично (једном у 11,5-12 миленијума) планетарно преструктуирање, које је отпочело почетком ХХ века и које ће се завршити, ако не дође до глобалне катастрофе, у првих тридесет година ХХII века. У кризи и пост-кризном свету, у вековима који долазе, једина стабилна и богата ресурсима зона биће северна Евроазија, пре свега – геопростор Русије. У томе се слажу готово сви аналитичари. То чини нашу територију главном геоисторијском наградом у ХХI веку и у наредних неколико векова. Познати русофоби Збигњев Бжежински, Мадлен Олбрајт и многи други на Западу, већ су више пута говорили: неправедно је што Русија поседује такво пространство и такве ресурсе. Наводно, то треба да припада међународној заједници – то јест, атлантским елитама организованим у ложе, клубове, комисије, редове, неоредове и сличне структуре.

а

На Блиском Истоку атлантисти су се сударили са силом која се са њима може поредити на економском, па чак и војном плану, али цивилизацијски сасвим другачијом. То је Кина са њеним Drang nach Westen. Њен дранг – својеврстан је поход на ресурсе. Пакистан је већ у зони кинеског утицаја. Са авганистанским талибанима Кинези одавно одржавају везе. Иран је такође њен, иако специфичан, савезник. Југ Ирака, суштински контролишу шиитски савезници Ирана. Геостратешки, и чак геоекономски Кина овде улази не само у акваторију Индијског окена, већ и Атлантског (средоземна обала Сирије).

Први пут се англо-америчко-јеврејска елита, која се формирала последњих векова и која је постала организационо-историјска тековина Запада, сукобила са глобалним противником незападног типа (совјетска врхушка и СССР су били реализација западног левог пројекта, јакобинска Модерна). Насупрот том јеврејском сегменту западне елите, који јој обезбеђује историјску древност и искуство, стоји не мање, а могуће и старији кинески сегмент, такође веома оријентисан на материјално, на трговину и новац. И при томе врло спреман на ризик, будући да поседујући свој глобални криминални систем. Кинеска мафија биће гора од италијанске! О златним валутним резервама Кине, као страшном финансијском оружју да не говорим.

Коначна битка за Евроазију и свет и, изгледа, последњи Велики лов у капиталистичкој епохи, одвија се у једном од најстаријих региона света, који је, између осталог, препун окултне, мистичке симболике. Пљачкање музеја у Багдаду и Каиру и крађа или уништавање археолошких артефаката никако нису случајни и врло су индикативни за оне који схватају суштину догађања. Да ли ће се из овог сукоба родити нови свет (као што знамо „рат је отац свему“) или ће све одлетети у Тартар Историје – не можемо знати. Једно је, међутим, јасно: сада решава исход битке за Будућност и најмања неопрезност водиће у пораз.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /dzen.ru/a/ZSiSpHzK6wDyQLRe?referrer_clid=1400&

https://dzen.ru/a/ZSiSpHzK6wDyQLRe?referrer_clid=1400&

Александар Дугин, БЛИСКИ ИСТОК – ЕСХАТОЛОШКИ СЦЕНАРИО

Покушаћемо да опишемо један од могућих сценарија даље ескалације на Блиском Истоку.

Палестински устанак започиње на Западној обали реке Јордан и у источном Јерусалиму. ФАТАХ не може да контролише ситуацију. Гледајући како Израел спроводи потпуни геноцид у сектору Газе, Палестинци подижу општи устанак. ИДФ наставља да убија мирно становништво у сектору Газе. У свету јачају протести портив западних проамеричких елита, које су једнодушно стале уз Израел. У сукоб се укључује „Хезболах“ и маса Арапа из Јордана пробија кордоне на граници. САД започињу превентивне ударе по Ирану, све активније се укључујући у сукоб, а Иран туче по Израелу. У рат улази Сирија нападајући Голанску висораван. Долази до убрзане мобилизације целокупног исламског света.

Проамеричке државе – Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати итд. – принуђене су да се укључе у конфротацију на страни Палестинаца. Њима се придружују Пакистан, Турска, Индонезија. Прича о слању талибана на Блиски Исток од фејк-вести постаје реалност. Над светом вијоре црна знамења Хорасана. Проблеми између салафита и традиционалиста, укључујући и шиите, одлазе у други план. Почиње велики џихад исламског света против Запада и Израела.

Русија заузима неутралну позицију, али не жури да подржи Израел, јер у Украјини ратује са Западом који је безрезервно на страни Израела.

У неком тренутку Палестинци током устанка у источном Јерусалиму објављују да је неопходно ограђивање џамије Ал Акса ради заштите од ИДФ-а. Тако је и почео устанак у сектору Газа – „Олуја Ал Акса“. Израел у борби са оружаним одредима Палестинаца, а у циљу самозаштите, врши ракетни удар на џамију. Она се руши. Пут за изградњу Трећег Храма је отворен. Али… милијарде муслимана, од којих се 50 милиона (званично) налази на територији Европе, подиже устанак, но, овог пута – на Западу. У Европи избија грађански рат. Део Европљана су на страни ЛГБТ, Сороша и атлантских елита, а део улази у савез са муслиманима (по моделу Алена Сорала) и придужује се анти-либералној Револуцији.

САД употребљавају тактичко нуклеарно оружје против Ирана. Русија врши тактички нуклеарни удар у Украјини која тежи да се по сваку цену прикачи Западу и зато провоцира Москву на све могуће начине.

Избија Трећи светски рат коришћењем тактичког нуклеарног оружја. Русија се на крају опредељује и стаје на страну муслимана.

Кина тихо напада Тајван, одвлачећи САД и НАТО ка новом циљу. Индија се уздржава од директне подршке САД, на коју оне рачунају. Ноћ историје више није тако мрачна.

Феминисткиње, геј-активисткиње и еколошки покрети захтевају да се сукоби зауставе, али их нико не слуша.

Запад је принуђен да се бори против свих за циљ који не може више јасно да формулише – све претходне тезе о правима човека, грађанском друштву и друге чаролије су нестале у суровој реалности наступајућег тоталног уништења. Илон Маск признаје како не може да схвати шта се дешава.

Израел изложен ударима са свих страна започиње градњу Трећег Храма. Ситуацију може спасити само Мошиjах.

Овде се текст прогностичке анализе (пророчанства) прекида.

Александар Дугин
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /katehon.com/ru/article/blizhniy-vostok-eshatologicheskiy-scenariy

Александар Дугин, МЕТАФИЗИКА ИНФОРМАЦИОНОГ РАТА

Светски информациони рат је у пуном јеку. Све је отворенији сукоб између неколико верзија реалности. И друштва и људи бирају у коју ће реалност веровати. А онда настављају у њој да живе.

Ако гледамо ствари на „стари начин“ у духу класичног материјализма, реалност је једна. Само се њени описи и интерпретације разликују. Зато једни лажу, а други говоре истину. При чему се улоге могу мењати. И једино је питање када коме веровати.

Међутим, све је другачије. Сама реалност – како су показали феноменолози и стурктуралисти – производ је људске свести. Ван ње реалности нема, оно што јесте није оптерећено ни постојањем, ни смислом. Зато се у информационом рату не сукобљавају просто интерпретације, већ и сами факти.

Реалност није само једна – колико је структура свести (колективне, разуме се), толико је и реалности. Међу собом се боре не само оцене чињеница, већ и саме чињенице. Материјалисти и људи којима је философија далека, нису спремни то да прихвате. Њихова вера у реалност која не зависи од свести је непоколебљива. И док је тако, они ће бити жртве информационог рата, а не његови субјекти.

Свест твори реалност

У једнополарном глобалистичком свету прећутно се признаје само једна свест – либерална и западна. Она конструише реалност – не само шта је добро а шта лоше, већ и шта постоји а чега нема. Многополарност је акт јачања суверенитета другачијих свести, различитих од Запада. Што значи, сама реалност постаје полицентрична. Информација конструише оно што перципирамо као постојање. Ето зашто у центру информационог рата морају бити, пре свега – философи, а не војници или журналисти. Суверенитет је, пре свега, питање ума. Суверен је онај ко је самосталан и последњи субјект конструисања реалности.

Истина директно зависи од идеологије. Ако сте за једнополарни свет и глобализам, онда су Палестинци сами дигли у ваздух своје жене, децу и старце. А Зеленски је борац за слободу, против руских империјалиста који масовно убијају невине Украјинце. И ти, наравно, имаш необориве доказе – јер ЦНН, Бела кућа и ИДФ увек говоре само истину. Ако си против америчке хегемоније и њених нацистичких проксија, онда је болницу уништио Израел уз подршку САД, а за догађаје у Украјини сву одговорност сносе украјински терористи, које је на Русију нахушкао амерички режим. И ти, такође, имаш чврсту основу – факте, документа, сведочанства, знања.

Објективни свет више не постоји.

Александар Дугин
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https:/ /katehon.com/ru/article/metafizika-informacionoy-voyny

Иван Буњин, ПРАСКОЗОРЈЕ, СВЕТЛИНА…

Праскозорје, светлина,
Срцу шеснаест година.

Шуме дремљива магла, 
Од цвета липе топла. 

Тајанствен и тих дом, 
С малим, драгим прозором. 

Завеса а иза ње, 
Сунце моје васељене.

27.IX.1917
Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Александар Дугин, ЈУДЕО-ХРИШЋАНСКА ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ НА ЗАПАДУ НЕ ПОСТОЈИ

Ескалација рата Израела са Палестином без сумње ће консолидовати исламски свет. Конзервативци на Западу поново су проговорили о одбрани „јудео-хиршћанске цивилизације од муслимана“ – радикална идеологија Хамаса им даје добар повод за то. Ипак, друштво огрезло у атеизам, материјализам, легализацију свих облика изопачености, друштво које је одавно одбацило теологију и традиционалне вредности и оријентације), не може се сматрати ни хришћанским, ни јудејским.

Ако такав Запад, какав је сада, подржава Израел, онда се он о нешто озбиљно огрешио. Јер, ако је цивилизација ђавола на твојој страни – у нечему си погрешио. Никакав јудео-хришћански свет не постоји. То је бесмислица. А исламски свет, напротив, постоји, и у њему су, као и пре, веома снажне традиције. Тако добијамо да нису јудео-хришћани против муслимана, већ су муслимани против станистичке културе, против Даџала. Бајденова идеја да обједини тему подршке Украјини са подршком Израелу, управо истиче да је Запад увек на страни оних који се потчињавају његовој хегемонији, служе му. Муслимани нису били непријатељи Украјини и савезници Русије (ако изуземмо есхатолошки пробуђени Иран, и Сирију), а сада ће бити.

Русија је – пол вишеполарног света.

Ислам је – пол вишеполарног света.

Оба пола се супротстављају очајничким покушајима Запада да по сваку цену спаси – чак и по цену светског рата – једнополарни свет и своју глобалну доминацију. Конфликт Палестинаца са Израелом није био прва линија фронта цивилизација. Сада јесте. Исто као што су несугласице између Русије и Украјине имале регионални карактер док кијевске нацисте није подржао Запад. И тада је рат у Украјини постао фронт глобалног сукоба мултиполарности и униполарности.

Обим овог сукоба се шири. Ситуација постаје све злокобнија. Милијарде људи на планети су већ уверене да колективни Запад и његови савезници представљају апсолутно зло и цивилизацију Антихриста.

Можда би само долазак Трампа или почетак правог грађанског рата у САД могао да спаси свет од Апокалипесе или је бар одложи. Демократи, глобалисти и неоконзервативци воде човечанство право у бездан. Што, строго говорећи, демони и треба да раде.

Александар Дугин

Превео: Александар Мирковић

Извор: https:/ /katehon.com/ru/article/iudeo-hristianskoy-civilizacii-na-zapade-ne-sushchestvuet