Ми често изговарамо речи не размишљајући о њиховом значењу. Ипак, од тачног смисла ове или оне речи понекад много, много тога зависи. Историја може кренути на једну или другу страну ако погрешимо у овом крајње деликатном питању.
Ми и не примећујемо колико често употребљавамо реч „народ“. У нашем Уставу се управо народ сматра највишом инстанцом која даје легитимитет државном систему. На мишљење народа ослањају се наши политичари и чиновници, журналисти и социолози. Рекло би се да нема ничега јаснијег од појма „народ“. Но, ако погледамо пажљивије, схватамо да је ова загонетна и дубока реч испуњена бројним значењима, која су понекад међусобно противречна.
ДАКЛЕ, ШТА ЈЕ НАРОД?
Многе изненађује што ова реч нема дефиницију. Чак нам речници, осим приближног и неодређеног значења – народ као становништво, као свеукупност људи који живе на једној територији – ништа одређено не саопштавају. Постоје политичке идеологије које овом појму – народ – одричу право на постојање.
Марксизам је тврдио да народ, као такав, не постоји, постоје само класе. Једино оне имају значај. Либерализам, такође, истрајава у тврдњи да народ као целовит појам не постоји. Постоје одређене индивидуе, прост збир који се и назива народом. То јест, добијамо да је народ исто што и људи, скуп људи.
Чак се и „демократи,“ који су име добили по грчкој речи „демос“, то јест, дословно „народ“, збуњују дефинишући народ; разбијају га на одређене групе, претендујући на заштиту различитих мањина. Савремени „демократи“ саму демократију изводе из принципа заштите мањине. А сам „народ“ као већина, у њиховим очима је нешто сумњиво, прожето тоталитаризмом.
Значи, ми не можемо чак ни да размишљамо о народу изван политичких и идеолошки ставова. Испада, да за либерале, демократе или социјалисте, народ као такав – једноставно не постоји.
А шта ако, ипак, останемо при своме и покушамо да схватимо шта је народ? Конкретно, шта је то наш, руски народ? Онда смо дужни да се потрудимо и ово подробније размотримо.
Савремене идеологије, у већини, не познају категорију „народ“, али, историјски, народ је био најзначајнија реалија која је одређивала историју, политику и културу.
Немачки филозоф Гердер је, поетски, за народ рекао: „Народи су мисли Божије“.
Народ је органско јединство, нешто целовито и нераздељиво. Он није прост скуп људи који живе у одређено време на одређеној територији. У појам „народ“ укључени су и преци, претходна поколења, која су и створила народ као заједницу, као субјект који делује у историји; али и потомци, који се још нису родили, такође су укључени у појам „народ“. Јер, управо су ка њима окренуте наде, напори и завети оних који живе сада – и оних који су живели раније.
Народ живи кроз свој језик, кроз своју веру, кроз своју културу, кроз своју државност, кроз своје историјске поступке, кроз типичну спољашност која се преноси са поколења на поколење. Но, све то, одвојено, не чини народ. Увек постоји нешто што измиче нашој анализи, остаје иза кадра. У сржи народа постоји нешто загонетно, неухватљиво, али управо то народ и чини оним што он јесте.
Народ је, у крајњој линији, једно целовито биће, саборна личност која поседује квалитете који далеко превазилазе индивидуалност. Народ је бесмртан и бесконачан, зато што је он постојао пре него што се појавио конкретан његов представник, појединац – и постојаће и после тога, кад тај човек умре. У народу се оваплоћује за нас нешто апсолутно. Јер, управо народ нам даје веру, и језик који говоримо, и спољашњост, и културу, и гестове, и хумор. Народ рађа вредносни систем који сваког од нас чини оним што јесте.
Човек је незамислив без народа, без припадности њему. Заиста, којим би језиком говорио тај „општи човек“? У ког Бога би веровао? Како изгледао? Како би поимао своје везе са временом и простором?
Наш велики Достојевски, речима кнеза Мишкина, у „Идиоту“, објавио је безусловну истину: „Ко се своје земље одрекао, Бога се одрекао“.
Сви покушаји да се створи такав „општи човек“ или ће претрпети фијаско, или ће неки народ, најлукавији, покушати да наметне свим осталим своје сопствене вредности и идеале, представљајући их као универзалне. Када данас присталице глобализма говоре да је дошло време свеопштег мешања на светском нивоу, заборављају да ово вавилонско мешање говори енглески језик, позајмљује економски и политички модел од конкретне, англосаксонске културе, а самим процесом мешања руководи и потпуно га надгледа конкретна држава – САД.
Наравно, народ се развија и мења током векова, спаја и раздваја са другим народима. Али то није некакав механички, једини модел, већ суптилан и духовно осмишљен пут – у животима појединаца сливају се судбине породице и рода, људи из једне фамилије се премештају у нове области и стварају нове породице. Али иза свега тога стоји слободна воља личности. Слободна воља народа да иде сопственим путем. Да се меша са ким хоће и да се одваја од оних који га у датом тренутку не привлаче. Увек решење исходи из народа. Он и јесте прави субјект светске историје.
Пројекат глобализације жели ово да укине, обавезујући народе света да се потчине само једној логици. То је истинско насиље које носи са собом катастрофу. Јер уништавајући самобитност народа као таквог, завршава се историја човечанства која је била – историја многих народа.
Наш руски народ је увек био свестан свог јединства и своје предодређености. Осећање припадности јединственој руској целини прожимало је многа наша поколења, представљало смисао историјског битисања. Руси су тумачили смисао свог постојања у историји као испуњење мисије која је поверена само нама. Али мора дотаћи и све остале. Ми смо учвршћивали наше народно саборно „ја“ – не кроз противречја са суседним народима, не покоравањем туђина, већ свешћу о одговорности за судбину света, за сложено дело спасења духа, који тражи пуноћу и савршенство.
Суштина припадности руском народу је у неухватљивој присутности посебног духа који чини Руса Русом. Посебног струјања које бије по нервима, улази у крв, тера зенице да погледају унутра, у маглу наших руских очију, у покорицу слатке чежње, у срце које куца, црвено и живо – крвљу и тајном силом која пулсира. Постојање народа је – тајна. Приближавање њој нас растапа.
Народ је нешто супротно маси. Народ је целина коју можемо осећати и у самоћи, не морамо видети друге. Народ је продоран крик, то је ветар који носи нашу свест у даљине. Струја високог напона која се окреће у пад навише.
Руски народ је створио своју државу, одбранио је од насртаја страшних непријатеља – са једним, истим циљем. Ми смо кроз државу изразили наш значај за свет, нашу дубоку, искрену, интимну забринутост за судбину света – за судбину свих других народа.
У освит руске историје – у мањој мери описане и забележене – видимо јединство народа и државе, њихову синтезу. Народ, надрастајући унутрашње границе, маштао је о свом царству и родио га из себе. И живео је за ту државу, и неговао је, и беше она обала за његову велику душу. Али, створивши царство, Руси као да су се раздвојили: народни дух је гледао у то огледало, мењао ракурсе, и у срцу га разбијао да би га поново саздао. То је историја љубави и мржње, приближавања и удаљавања, низ скривања и откровења…
Народ се временом стапао са државом, прожимајући је, оживљавајући је, а онда се поново повлачио, као осека, остављајући узнемирену, зарђалу конструкцију која је шкрипала својим зупчаницима. Да, то је наша творевина. Али било је епоха у којима држава није изгледала као нешто туђе, спољашње, призвано не да сачува, већ уништи народ, не да га уздигне, већ унизи, не да ослободи моћ његовог духа, већ да га веже ланцем.
Однос Руса према држави је двојак: према њој смо нежни и сурови истовремено, као и она према нама – јер је наша слика, наша сенка, пројекција наших страхова и скровиште наших нада. Држава је слободни двојник народа, његов одраз који је добио призрак независности. Као што је „ђаво мајмун Бога“ тако је и „држава мајмун народа“. Тамо је све познато, али је и све изокренуто, изопачено.
Наслеђе по линији народа је главно и неодељиво. Ми, Руси, пре свега смо народ и то нас чини оним што јесмо. Долазећи себи, идемо у народ, и, идући у народ, долазимо себи. У руском су сливени „ја“ и „не-ја“.
Руско – апсолутно нема ничег другог, осим руског, тако да управо руско даје битије свим осталим стварима.
Данас смо, као народ, поново на раскрсници. Који пут! И поново је свет који нас окружује пун претњи. Данас то нису само непријатељи и конкуренти, импортоване идеологије које нас приморавају да гледамо на себе и свет туђим очима, већ и огромни историјски умор који је пао на наша плећа. Јер за сваки корак на путу историје, платили смо огромну цену. Лако је схватити да је хиљадугодишњи пут, који је донео много разочарања, уморио тело и душу.
Али данас (као и увек у тешким временима) немамо другог излаза осим да тражимо надахнуће, живот и смисао у нама самима, у руском битију, у нашем духу. У нашој, изнуреној напорима, али осветљеној вером отаца, националној плоти.
Ми нисмо маса, ми нисмо класа, ми чак ни држава нисмо – ми смо народ, руски народ, и управо је ово наш први и последњи одговор самима себи и свима осталима. Ван народа нема постојања. И ако ми поново желимо да јесмо – не да преживимо, не да постојимо, већ да јесмо – морамо се вратити нашем „ја“; помирити се са њим, поново открити њега у себи, умити се реком наше руске крви – да би спасили свет управо у тренутку када изгледа да ће се он сурвати у нову фаталну авантуру, сличну градњи Вавилонске куле. Или ћемо се помирити са свеопштим распадом иза кога следи Нојев потоп.
И чак ако је очишћујући потоп неизбежан, морамо бити уверени и „после потопа – ми јесмо“.
Александар Дугин
Превео: Александар Мирковић
ИЗВОР: https://katehon.com/ru/article/narody-eto-mysli-boga
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 