Алек Вукадиновић, ДУША МИРИСА

О, како у сну веје душа плава
Нејасна, блага душа љубичице,
Док свака травка њише своје лице
У врту она ко без душе спава

Око ње ваздух од миља мирује
И шума стишће своју травку сваку
А она у сну њише своју траку
И из далеког света провирује

Спи и окреће своје болно лице
Месецу, срцу, гребену и рту,
Сања у врту а није у врту
Нејасна, блага душа љубичице

Алек Вукадиновић, Кућа и гост, Конрас, Београд, 2007

Андреј Тарковски, НИЈЕ ПОТРЕБНО ЗНАТИ ИСТИНУ, ПОТРЕБНО ЈЕ ВОЛЕТИ

5. јануар 1979. г.

Најважнији је овај симбол, који није могуће схватити, већ само осетити, веровати, упркос свему – веровати… Ми смо разапети у једној равни, а свет је – бескрајан. Ми то осећамо и патимо јер не можемо да спознамо истину… А није потребно знати истину! Потребно је волети. И веровати. Вера – то је знање уз помоћ љубави.

                                                          тарковски крст

Извор: Андрей Тарковский «Мартиролог. Дневники 1970-1986», Международный институт имени Андрея Тарковского, 2008

Превео: Александар Мирковић

Морис Метерлинк, О ИСКРЕНОСТИ

Нема у љубави среће трајне и потпуне, сем у прозрачној атмосфери савршене искрености. До те искрености, љубав представља само пробу. Живимо у ишчекивању, а пољупци и речи само су привремени. Али, та искреност је могућа само између високих и освештених свести. Па и није довољно да само свести буду такве: треба, поред тога, како би искреност постала природна и неопходна, да те свести буду готово једнаке, исте ширине, истог квалитета, и да је љубав која их сједињује буде дубока. Тако и живот већине људи протекне, а да не сретну душу с којом би могли да буду искрени.

Али, немогуће је бити искрен према другоме, пре него што смо научили да то будемо сами према себи. Та искреност представља самосвест и аналитичност, који су постали готово нагонски, сами покретачи свих промена у животу. Управо израз те свести је оно што можемо да изложимо погледу створења од кога тражимо срећу у искрености.

Тако схваћена, искреност и нема за циљ морално савршенство. Она води другде, више, ако желимо: у сваком случају, у области човечније и плодније. Савршенство једног карактера, такво каквим га обично схватамо, представља сувише често само стерилно уздржавање, неку врсту умртвљености, смањења нагонског живота који је, у суштини, једини извор свих других живота које успевамо да у себи организујемо. Тако савршенство хоће да поништи сувише жарке жеље, амбиције, гордост, таштину, себичност, склоност ка ужицима, једном речју, све људске страсти, што значи све оно што сачињава нашу изворну животну снагу, саму суштину наше егзистенцијалне енергије коју ништа не може да замени. Ако угушимо у себи све животне манифестације да бисмо их заменили само размишљањем о њиховим поразима, веома брзо више нећемо имати шта да разматрамо.

Није, дакле, важно да немамо више страсти, порока или мана: то је немогуће, докле год смо људи међу другим људима, пошто се погрешно назива страшћу, пороком или маном оно што чини саму суштину људске природе. Важно је да познајемо до у детаљ, и до краја, оне које поседујемо: и да их посматрамо како делују са довољне висине да бисмо могли да их гледамо без бојзани да ће да нас оборе или измакну нашој контроли, како би несмотрено нашкодили нама самима или онима који нас окружују. Чим с те висине видимо како делују наши нагони, чак и они најнижи и најсебичнији, ако само нисмо свесно зли – а тешко је такав бити када је интелигенција досегла луцидност и снагу коју та способност опсервације подразумева – чим их видимо како на тај начин делују, они постају безопасни као деца под погледима својих родитеља.

Када сами према себи будемо постигли довољну искреност, из тога неће произаћи да треба да је поклонимо првоме који наиђе. И најискренији и најчеститији има право да од других сакрије највећи део онога што мисли и осећа. Ако нисте сигурни да ће истина, коју ћете изрећи, бити схваћена, прећутите је. Она би се другима приказала сасвим различитом од оне каква је у вама: и на тај би начин, њима деловала као лаж, учинила би им исто зло као истинска лаж. Ма шта рекли апсолутни моралисти, чим се више не налазимо међу једнаким свестима, свака истина, да би и изазвала ефекат истине, тражи прилагођавање. И сам Исус Христос је био присиљен да прилагоди већину оних које је откривао својим ученицима: а да се обратио Платону или Сенеки, уместо да говори рибарима из Галилеје, вероватно би им рекао ствари прилично различите од оних које је рекао.

Владавина искрености почиње тек онда кад то прилагођавање више није неопходно. Тада се улази у повлашћену област поверења и љубави. То је  прекрасна плажа на којој се састајемо наги, где се купамо заједно под зрацима благотворног сунца. До тог часа, живели смо на опрезу, попут неког кривца. Још нисмо знали да сваки човек има право да буде такав какав јесте: да у његовом духу и у његовом срцу, ништа више неголи у његовом телу, нема дела који би требало да изазове стид. Убрзо схватамо, уз олакшање злочинца којег су прогласили невиним, да су то делови које смо сматрали тајном властите савести: и најбедније тајне, које у њој откривамо, ни изблиза нас не растужују као доскора, већ чине да још више волимо благу и поуздану светлост коју сједињене реке кроз њу проносе.

(…) Та искреност, попут ватре, прочишћава све што захвати. Она стерилише опасне темпераменте и најгоре неправде чини предметом радозналости, безопасним као смртоносни отров у витрини неког музеја.

(…) Најзад, није неопходно да се исправљамо због признатих грехова, јер има грешника неопходних за наш живот и наш карактер. Многе од наших мана представљају саме корене наших квалитета, али спознаја и признање тих грешака и тих мана, хемијски обара отров који у дну срца постаје само непомична со, чије невине кристале можемо по жељи да проучавамо.

Прочишћавајућа одлика признања, зависи од квалитета душе које га чини квалитета душа која га прима. Када је равнотежа успостављена, свако признање подиже степен среће и љубави.

Сви прижељкујемо да доспемо до те оспокојавајуће искрености: али, стрепимо дуго да нас они, који нас воле, неће волети мање, ако им откријемо оно што се једва усуђујемо да откријемо и себи самима. Чини нам се, да ће извесна признања заувек изобличити слику какву они имају о нама. Када би било истина да ће је она изобличити, био би то доказ да нисмо вољени на нивоу на коме ми волимо. Ако онај који прима признање, не може да се уздигне до тога да нас, због тог признања, воли још више, тада постоји неки неспоразум у нашој љубави. Није онај који признаје тај који треба да поцрвени: управо је то онај који још не схвата да смо, самом чињеницом признавања неке заблуде, ми њу превазишли. То више нисмо ми, већ неки странац који се налази на месту где смо направили грешку. Што се ње тиче, елиминисали смо је из свог бића. Она обележава само онога који оклева да прихвати то да нас она више не означва. Та грешка више нема ништа заједничко с нашим истинским животом. Ми остајемо само случајни сведоци, и нисмо ништа више одговорни, него што је добро земљиште одговорно због неког корова или огледало због свог лошег одраза.

Коначно, не плашимо се да ћемо исцрпети нашу искреност и, ни на трен, не помишљајмо на то да нам је могуће досегнути њене крајње границе. Када у њу верујемо и желимо да је потупуна, она је увек само релативна: јер, искреност се може показати само у границама наше свести, а те се границе померају сваког дана.

Морис Метерлинк, БУЂЕЊЕ ДУШЕ /одломак из есеја О искрености, стр. 87-92/ Конрас, Београд, 2007

К.Г. Јунг, ВЕЛИКО УМЕТНИЧКО ДЕЛО ЈЕ БЕЗЛИЧНО И ДУБОКО ПОТРЕСНО

Тајна стваралачког је, као и проблем слободе воље, један трансцендентни проблем, на који психологија није у стању да да одговор већ може само да га опише. На исти начин је и човек-стваралац једна тајна, која ће, и поред свих и разноврсних покушаја, тешко моћи бити решена. Модерна психологија се додуше, с времена на време, бавила проблемом уметника и његове уметности. Фројд је веровао да је нашао кључ за отварање уметничког дела на основу личне доживљајне сфере уметника. Ту су се, наиме, указале постојеће могућности; јер, зар не би било могуће да се и уметничко дело изведе из »комплекса« као, на пример, и једна неуроза? Велико откриће Фројда се и састојало у томе да неурозе поседују једну сасвим одређену етиологију, то значи да потичу од емоционалних узрока и раних доживљаја из детињства стварне или фантастичне природе. Неколико његових ученика, нарочито Ранк и Штекел, полазили су од сличних поставки и долазили до сличних резултата. Не може се порећи да се песникова лична психологија – у датом случају може пратити све до самих корена и најдаљих изданака његова дела. Ово схватање да лични доживљај песника вишеструко утиче на избор и обликовање његове материје само по себи не представља никакву новину. Заслуга је Фројдове школе сигурно у томе што је показала докле овај утицај досеже и у каквим особеним аналогним односима се он остварује.

Неуроза је за Фројда једно задовољење путем замене. Дакле, нешто неостварено, једна заблуда, изговор, извињење, нешто што не жели да се види, укратко нешто у суштини негативно, за које би било боље да га нема. Једва да би се за неурозу нашла нека добра реч, јер она изгледа није ништа друго до једна бесмислена и стога неугодна сметња. Уметничко дело које сe на изглед може анализирати попут неке неурозе и свести на лична потискивања песника доспева тиме у опасно суседство неурозе, где се, међутим, утолико налази у добром друштву што Фројдова метода на исти начин посматра религију и филозофију. Ако се остане при самом начину посматрања и ако се отворено призна да се при томе не ради ни о чему другоме до о издвајању личних условљености, које наравно нигде не недостају, онда се томе у ствари не може ништа приговорити. Али, ако би се поставио захтев да се том анализом објашњава и сама суштина уметничког дела, онда би овај захтев категорички морао бити одбијен. Биће уметничког дела не састоји се, наиме, у томе да је оно обузето личним особеностима — уколико је то више случај, утолико се мање ради о уметности — него у томе што се оно уздиже далеко изнад личног и говори из духа и срца за дух и срце човечанства. Лично у уметничком делу је једно ограничење, чак и један недостатак уметности. »Уметност« која је само лична или претежно лична заслужује да буде третирана као неуроза.
Када Фројдова школа заступа мишљење да сваки уметник поседује једну инфантилно-аутоеротски ограничену личност, онда овај суд може да важи за овог као личност, али он не важи за ствараоца у њој.

Јер, овај није ни аутоеротичан ни хетероеротичан нити уопште еротичан, већ је у највећој мери реалан, безличан, па чак и нечовечан или натчовечан, јер као уметник он је увек своје дело а не човек.

Сваки човек-стваралац је дуалитет или синтеза парадоксалних особина. С једне стране, он је човечно-личан, а с друге стране је безличан, стваралачки процес. Као човек он може да буде здрав или болестан; његова лична психологија стога може и треба да буде лично објашњена. Као уметник, пак, он може да буде схваћен само на основу свог стваралачког дела. Била би то груба омашка, ако бисмо хтели да, на пример, манире једног енглеског џентлмена или пруског официра или кардинала сведемо на личну етиологију. Џентлмен, официр и високо свештено лице су објективне, безличне officia, са једном њима својственом објективном психологијом. Иако је уметник супротност официјелном, ипак постоји потајна аналогија, утолико што је специфична уметничка психологија колективна а не лична ствар. Јер, уметност је њему урођена као какав нагон који га обузима и претвара у инструмент. Оно у њему у крајњој линији постојеће хтење није он. (…) Као личност, он може да има своје ћуди, вољу и циљеве, али као уметник он је у вишем смислу »човек«, он је колективни човек, носилац и уобличитељ несвесно делотворне душе човечанства.

То је његов officium, чији терет често пута тако претеже да се његова људска срећа и све што обичном човеку живот чини вредним живљења судбински претвара у жртву. Ц. Г. Карус вели: »Нарочито се овим обзнањује оно што смо назвали генијем, јер такав у већој мери обдарен дух се на чудесан начин одликује управо тиме да при свој слободи и јасноћи своје егзистенције свуда бива омеђиван и одређиван од стране несвесног, мистериозног бога у њему, да се у њему јављају погледи — а да он не зна одакле, да га гони на делање и стварање — а он не зна куда да крене, и да њиме влада неки нагон за стварањем и развојем а он још не зна због чега.«

Под овим околностима у сваком случају није чудно да управо уметник — виђен као целина — даје особито богату грађу критички аналитичкој психологији. Његов живот је неминовно пун конфликата, пошто се у њему боре две силе: обични човек са својим оправданим захтевима за срећом, задовољством и животном сигурношћу, с једне стране, и безобзирна, стваралачка страст, с друге стране, која у датом случају одбацује све личне жеље. Отуда и долази да је лична животна судбина многих уметника тако незадовољавајућа, па и трагична, не по неком тамном судбинском одређењу, већ из недовољности или недовољне способности прилагођавања њихове људске личности.

Редак је човек стваралац који није скупо платио божанску искру великог умећа. Изгледа као да је сваки рођен са ограниченим капиталом животне енергије. Оно најјаче у њему, управо оно стваралачко, зграбиће за себе већи део енергије, ако је доиста уметник, а за остало преостаје сувише мало да би из тога могла да се развије још нека посебна вредност. Напротив, људско се често у толикој мери троши у корист стваралачког да оно може да живи само још на једном примитивном или сниженом нивоу. То се често испољава у виду неозбиљности и наивности, или безобзирног, наивног егоизма (такозваног »аутоеротизма«), сујете и других мана. Ове мањкавости су утолико оправдане што Ја једино на тај начин добива довољно животне енергије. Њему су потребне ове ниже животне форме, јер би иначе потпуним лишавањем пропало. Овај лични аутоеротизам извесних уметника може се упоредити са аутоеротизмом илегитимне или на неки други начин запуштене деце, која су већ веома рано била присиљена да се лошим особинама бране од разорног дело ван ја средине без љубави. Таква деца, наиме, лако постају безобзирно саможиве природе; она или постају пасивна, на тај начин што ће целог живота остати инфантилна и беспомоћна, или постају активна, на тај начин што ће се огрешити о моралне и законске норме. Сасвим је јасно да се уметник мора објаснити на основу његове уметности, а не на основу недовољности његове природе и његових личних конфликата, који представљају само жалосне пропратне појаве Чињенице да је он уметник, тј. човек коме је пао у део већи терет него обичном смртнику. Поседовање већег умећа захтева и већи утрошак енергије; па тај вишак на једној страни мора бити, пропраћех мањком на другој страни.

Да ли песник зна да је његово дело у њему створено, да оно расте и сазрева у њему, или да ли он уображава да из сопствене намере уобличава сопствени изум, ништа не мења чињеницу да његово дело у ствари израста из њега самог. Оно се понаша као дете према својој мајци. Психологија ствараоца је заправо женска психологија, јер стваралачко дело израста из несвесних дубина, управо из царства мајки. Ако претеже стваралачко, онда претеже и несвесно као животворна и судбоносна снага насупрот свесној вољи, а свест бива понесена снагом неке подземне струје, често као какав беспомоћни посматрач збивања. То дело које израста је песникова судбина и оно одређује његову психологију. Не ствара Гете Фауста, већ душевна компонента Фауста чини Гетеа. А шта је Фауст?[1] Фауст је симбол, он није само семиотски знак или алегорија за нешто давно познато, већ израз неког праживотног делујућег у немачкој души, којој је Гете помогао да угледа свет. Може ли се замислити да је Фауста или Тако је говорио Заратустра могао да напише неко ко није Немац? Оба дела алудирају на исто. на нешто што вибрира у немачкој души, неку „исконску слику“, како рече једном Јакоб Бургхард, на фигуру лекара и учитеља, с једне стране, и мрачног чаробњака, с друге стране; тај архетип мудраца, човека који је спреман да помогне и спашава, с једне стране, и чаробњака, опсенара, заводника и ђавола, с друге стране. Та слика постоји у несвесном још од прадавних времена, и ту она спава све док је наклоност или немилост времена не пробуди, наиме, онда када нека велика заблуда одведе народ с правог пута. Јер, тамо где се отварају странпутице, тамо је потребан водич и учитељ, па и лекар. Странпутица је отров који би истовремено могао да буде и лек, а сенка спаситеља је ђавољски рушитељ. Ова противснагаиспољава се пре свега у митском лекару: лекар који вида ране и сам има једну рану, за што је Хирон класичан пример. У сфери хришћанства то је рана на боку Христа, великог лекара. Али Фауст, што је карактеристично, није рањен, он је нетакнут моралним проблемом: може се бити обоје, и срећан и ђаволски, ако се своја личност може располутити, и само је тада човек у стању па се осећа »шест хиљада стопа с оне стране добра и злу«, За одштету, која је тада Мефисту на изглед измакла, поднесен је сто година касније један крвав рачун. Али ко још озбиљно верује да песник изриче истину свих? У ком оквиру би онда требало посматрати уметничко дело?

Архетип по себи нити је добар нити је зао. Он је један морално индиферентан нумен, који тек у судару са свешћу постаје једно или друго, или чак противречно двојство. Ово одлучивање за добро или зло остварује се намерно или ненамерно људским ставом. Постоји много таквих праслика, које се не појављују у сновима појединаца и у уметничким делима све док не буду изазване одступањем свести од средњег пута. Ако свест залута у једностран и стога погрешан став, онда оживљавају ови »инстинкти« и шаљу своје слике у снове појединаца и привиђења уметника и видовњака, како би тако опет успоставили душевну равнотежу.

Тако се душевна потреба народа испуњава у делу песника и зато песнику дело у ствари значи више од личне судбине, био он тога свестан или не. Он је у најдубљем смислу речи инструмент и стога он стоји испод свога дела, због чега од њега никада и не смемо да очекујемо тумачење сопственог дела. Он је своје дао оним што је обликовао. Тумачење мора да препусти другима и будућности. Велико дело је као сан који поред све своје очевидности не тумачи самог себе и никада није једнозначан. Ниједан сан не каже: »Ти треба« или »То је истина«; он поставља слику као што природа даје биљци да расте, а нама је препуштено да из тога извлачимо закључке. Ако неко сања страшне снове, онда се он или сувише боји или се сувише мало боји, а ако неко сања о неком мудром учитељу, онда је или сувише учен или му је потребан учитељ.

Обоје је суптилно исто, а човек тога постаје свестан само онда када допусти да уметничко дело делује на њега приближно онако како је оно деловало на песника. Да би се разумео његов смисао, мора се допустити да нас обликује као што је обликовало песника. Тада ћемо разумети шта је био његов прадоживљај: он је дотакао ону благотворну и спасилачку душевну дубину, где се ниједан појединац још није издвојио до самоће свести да би кренуо тегобном странпутицом; где су још сви понесени истим заносом, те стога осећања и поступци појединаца још досежу до целог човечанства.

Поновно урањање у праштање те „participation mistique“ је тајна уметничког стварања и деловања уметности, јер на том ступњу доживљавања не доживљава више појединац већ народ, и тамо се више не ради о срећи и несрећи појединца већ о животу народа. Отуда је велико уметничко дело стварно и безлично и дубоко потресно. Отуда је и лично у песнику само предност или сметња, али никада оно није од битне важности за његову уметност. Његова лична биографија може да буде биографија једног филистра, честитог човека, неуротичара, манијака или злочинца: то је све занимљиво и неизбежно, али је небитно у погледу песника.

К. Г. Јунг, Психолошке расправе, с немачког превео Томислав Бекић, Матица српска, Нови Сад, 1984.

Приредила: М. Јефтимијевић Михајловић

_________________________________________________________________________________________________

[1] Екерманов сан, у коме пар Фауст-Мефисто пада на земљу као—дупли метеор, подсећа на мотив о диоскурима (уп. о томе моја предавања Убер Вфиедергебурт — Поновно рађање — и мотив пријатељског пара у Гесталтунген дес Унбеумсстен — Обликовања несвесног —), и интерпретира тиме једну битну особеност Гетеове психе. Једна особену финеса при томе је Екерманова напомена да га крилата фигура Мефиста са кратким роговима подсећа на Меркура. Ово запажање се сасвим слаже са алхемијском природом и есенцијом Гетеовог дела.

Преузето са блога: santamarijadellasalute.blogspot.rs/

Морис Метерлинк, ДОЗВОЛИТЕ ДУШИ ДА СЕ СМЕШИ

Можда још не знамо шта значи реч волети. Има у нама живота, у којима волимо, а да то и не знамо. Волети тако није само бити милосрдан, у души се жртвовати, желети да помогнемо и усрећимо, већ је нешто хиљаду пута дубље, што ни најпријатније, најживље и најснажније људске речи не могу да досегну. На тренутке би се рекло да је то скривена, али изузетно продорна успомена на велико првобитно јединство. Има у тој љубави неке снаге, којој ништа не може одолети. Ко од нас, ако тражи на страни светлости коју обично не гледамо, не проналази у самом себи сећање на извесна необична дела те снаге? Ко од нас није, најдедном, поред неког, можда, равнодушног створења, осетио како се појављује нешто што нико није звао? Је ли то била душа или пак живот који се превртао попут спавача који се буди? Не знам; ни ви то нисте знали и нико о томе није говорио; али, нисте се ни раздвајали, као да се ништа није догодило.

Тако волети, значи волети према души; и нема душе која се тој љубави неће одазвати. Јер, људска је душа гост већ вековима изгладнео; и не треба је никад два пута позивати на свадбену гозбу.

Све душе наше браће тумарају непрестано око нас, вапећи за пољупцем; и само чекају на знак. Али, колико се бића никад није усудило у свом животу да да тај знак! Несрећа је читавог нашег постојања, што смо тако живели удаљени од наше душе и што се плашимо њених најмањих кретњи. Да смо јој дозволили да се у својој тишини и својој светлости отворено смеши, већ бисмо вечним животом живели. довољно је, на тренутак, осмотрити оно што она успева да учини у ретким минутама када не помишљамо да је попут неке луде окујемо; у љубави, на пример, кад јој понекад допустимо да се приближи решеткама спољног живота. И не би ли, према првобитној истини, требало да се у животу сва створења пред нама осете као љубавница пред љубавником?

Морис Метерлинк, БУЂЕЊЕ ДУШЕ, (одломак из есеја „Невидљива доброта“, стр. 60-61) Конрас, Београд, 2007.

Алек Вукадиновић, ИЗ БИСТРЕ ЗЕМЉЕ

Извори са својим белим лампама, опет ће нас кад тад позвати на велики празник жеђи…Ништа осим ове светлости неће моћи да спаси разум… Чистота сна у крви, чистота жеље у дубинама…

То је час кад месец излази из свог поткровља да опет запали свој срп над великим пространствима росе.

При светлости те чисте лампе сањам.

Алек Вукадиновић, Кућа и гост, Конрас, Београд, 2007

Морис Метерлинк, ОДШКРИНИТЕ ВРАТА

(..) „Добро је подсетити људе, како и најнезнатнији међу њима има моћ да, према божанском моделу који сам не изабире, обликује велику моралну личност, састављеену од једнаких делова себе и идеала.А та „велика морална личност“ увек се обликовала само у дубинама живота; а резерва неопходног идеала повећава се само захваљујући непрекидним „откровењима божанског“. Сваки човек може у духу досегнути врхове крепосног живота и у сваком тренутку може знати шта би требало да чинимо како бисмо поступали као неки јунак или светац. (…) Али, та атмосфера обавија само оне који су се побринули  да довљно често прозраче свој живот, тако што су понекад, одшкринули врата другог света. У близини тих врата видимо. У близини тих врата волимо. Јер, волети ближњег свог није само сав му се предати, служити, помагати и другима у помоћ прискакати. Могуће је да, усред највећих жртава, нисте ни добри, ни лепи, ни племенити, а милосрдна сестра која умире на узглављу неког болесника од тифуса, може да има душу осветољубиву, ситну и бедну. Волети свог ближњег на непромењивим дубинама, јесте волети оно што је у другима вечно; јер ближњи, у правом смислу речи, јесте оно што се највише приближава Богу, односно, ономе што је чисто и добро у људима; и само увек се држећи у близини врата о којима сам малочас говорио, открићете оно што је божанско у душама. Тада ћете моћи с великим Жан-Полом (Жан Пол Фридрих 1763-1825 немачки писац) да кажете: „Кад желим да с великом нежношћу волим неку драгу особу, и да јој све опростим, треба само да је, неко време, у тишини гледам.“ Треба научити да видимо, како бисмо научили да волимо. „Више од двадесет година сам живео поред моје сестре,“ рече ми једног дана пријатељ, „и по први пут сам је видео у тренутку смрти наше мајке“. Требало је да и та смрт силовито отвори једна вечна врата, да би се две душе приметиле у зраку првобитне светлости. Има ли иједног међу вама ко није окружен сестрама које није видео?

Морис Метерлинк, Буђење душе (одломак из есеја „Дубоки живот“ стр. 39-41), Конрас, Београд, 2007

Превео: Бојан Лаловић

Осип Мандељштам, УЗМИ НА РАДОСТ

Узми на радост из мојих дланова
Мало сунца и мало меда слаткога,
Ко што нам налажу пчеле Персефоне.

Не одвезује се чамац непривезан,
Не чује се у крзно обувена сен,
Не побеђује се страх мучног живота.

Остали су нам још само пољупци,
Мекано чупави, ко пчеле малене
Што умиру, кад излете из кошнице.

Они шуште у прозрачној дивљој ноћи,
Рођени у густим шумама  Тајгета,
Храна им је време, медуника, нана.

Узми на радост нека је мој поклон дивљи,
Неугледна сува гривна од мртвих пчела,
Које мед у сунце претворише.

1920.

Осип Мандељштам

Препевао: Александар Мирковић

Игор Северјанин, У СИВОЈ ЈЕСЕЊОЈ ТИШИНИ

Она се подигла на прстиће
И усне поклонила мени.
Уморно, љубио сам јој лице
У сивој јесењој тишини.

И нечујно капале су сузе
У сиву јесењу тишину.
Дан згасну – тежина обузе
Ко све што није само у сну.

Игор Северјанин

Препевао: Александар Мирковић

Морис Метерлинк, НЕМА МАЛИХ ДАНА

(…) Да би нам душа постала значајна и дубока као оне анђела, није довољно, на тренутак, у сенци смрти или вечности, у светлости задовољства или пламеновима лепоте и љубави, назрети васиону. (..) Случајност није довољна; потребна је навика. Треба научити да живимо у уобичајеној лепоти и озбиљности. У животу и најнижа бића савршено препознају коју би племениту и лепу ствар требало учинити; али, невидљиву и апстрактну силу морамо покушати да још више увећамо. А увећава се само у онима који су стекли навику да чешће од других седе на врховима, где живот добија душу и одакле видимо да је сваки чин и свака мисао непогрешиво повезана с нечим великим и бесмртним. (…) Немојте мислити да су такве мисли само украси, и да немају никаквог утицаја на живот оних који их прихватају. Много је мање важно преобразити свој живот, него ли приметити га, јер он се сам преображава, чим смо га видели.

Али, нећете, говорећи себи да је Бог велики и да се крећете у његовој светлости, постићи да живите у лепоти и у плодним дубинама у којима су живели јунаци. (…) Треба бити делотворно пажљив; и више вреди бдети на тргу него ли у храму се успавати. Има у свакој ствари лепоте и  величине, пошто је нека неочекивана околност довољна да нас натера да их сагледамо. Већина то зна, али ма колико то знали, тек пред бичем судбине или смрти, они тумарају око зида егзистенције у потрази за пукотинама до Бога. Знају они да има вечних пукотина у слабим стенкама неког кућерка и да ни најмања окна не одузимају ниједну линију или звезду бескрају небеских простора. Али није довољно поседовати неку истину, треба да истина поседује нас.

Па ипак, у свету смо где и најмањи догађаји без напора попримају све чистију и све вишу лепоту. Ништа се лакше не меша од земље и неба; и ако сте погледали звезде пре него што сте вашу вољену пољубили, на исти начин ћете је пољубити тек ако сте погледали зидове ваше собе. Будите уверени да сте на дан када сте се задржали пратећи зрак светлости кроз једну од пукотина у капији живота, учинили нешто једнако велико као да сте повили ране неком непријатељу, јер у том тренутку више нисте имали непријатеља. 

Ваља живети вребајући свог Бога, јер Он се крије, али, његова лукавства, када смо их једном препознали, делују тако смешно и тако једноставно! Нека ситница нам, од тада , открива Његово присуство; а величина нашег живта од тако мало ствари зависи! Наилазимо тако, код песника стих, који , ту и тамо, усред неупадљивих догађаја из нашег свакодневног живота, као да наједном нешто огромно наговештава. Ниједна свечана реч није изговорена и рекло би се да ништа није било призвано; па ипак, зашто нам је једно непогрешиво лице дало знак иза суза неког старца, зашто се читава једна ноћ испуњена анђелима шири око осмеха једног детета, и зашто смо, у вези с једним „да“ или једним „не“ које је промуцала душа која пева радећи нешто друго, на тренутак задржавајући дах рекли: „Зар је ово Божја кућа и ово ли је једна од улаза у небо?“

То је зато што су ти песници више пажње од нас обратили на „сенку бескрајну…“ Врхунска поезија је, у суштини, само то, и нема друге сврхе него ли да држи отворенима „велике путеве који воде од онога што видимо до онога што не видимо“. Али, то је и највиши смисао живота и много је лакше досећи га у животу, неголи у најплеменитијим песмама, јер су песме морале да напусте два велика крила тишине. Нема малих дана. Треба да ова идеја сиђе у наш живот и да се у њему преобрази у материју. Не ради се о томе да будемо тужни. Мале радости, мали осмеси и велике сузе, све то заузима исту тачку у простору и времену. Можете се у животу играти једнако невино „као и дете око кревета неког мртваца“ и сузе нису неопходне. Осмеси, баш као и сузе, отварају врата другог света. Крените, дођите, изађите, пронаћи ћете у тами оно што вам треба, али никада не заборавите да сте у близини врата.

Морис Метерлинк, Буђење душе (одломак из есеја „Дубоки живот“ стр. 37-39), Конрас, Београд, 2007

Превео: Бојан Лаловић