Марина Цветајева, ПОСТОЈИ ЗЕМЉА КОЈА СЕ ЗОВЕ БОГ, РУСИЈА СЕ ГРАНИЧИ СА ЊОМ

Све зависи од тачке гледишта. У Русији ће ме боље схватити. Oни на оном свету ће ме још боље схватити него у Русији. Докраја ће ме схватити. Мене саму ће научити да себе докраја схватим. Русија је само граница земаљског разумевања, иза границе земаљског разумевања Русије је безгранично разумевање не-земље. „ПОСТОЈИ ЗЕМЉА КОЈА СЕ ЗОВЕ БОГ, РУСИЈА СЕ ГРАНИЧИ С ЊОМ“ тако је рекао РИЛКЕ, који је свуда ван Русије, чезнуо за Русијом, читавог живота. С том земљом, ЗЕМЉОМ БОГ — РУСИЈА СЕ И ДАНАС ГРАНИЧИ. То је ПРИРОДНА ГРАНИЦА, коју не могу да померају политичари, јер није означена црквама. Не само данас, после свега што се догодило, УВЕК ЈЕ РУСИЈА БИЛА ЗА СВЕ ШТО ЈЕ НЕ-РУСИЈА — ОНАЈ СВЕТ, са белим медведима или бољшевицима, свеједно, али — ОНАЈ. Нека врста претње СПАСЕЊА — ДУШÂ — ПРЕКО ПРОПАДАЊА ТЕЛА.

…РУСИЈА НИКАД НИЈЕ БИЛА ЗЕМЉА ЗЕМАЉСКЕ КАРТЕ. И они који би путовали одавде, ПУТОВАЛИ СУ УПРАВО ПРЕКО ГРАНИЦЕ: ВИДЉИВОГ.

На ту Русију стављају песници свој улог. На Русију СВУ, на Русију — СВАГДА“
Медон, јануар, 1932.

Марина Цветајева, УМЕТНОСТ У СВЕТЛУ САВЕСТИ

Марина Цветајева, Изабрана дела Марине Цветајеве, О УМЕТНОСТИ И ПЕСНИШТВУ, ПОРТРЕТИ (друга књига, стр. 46) СКЗ, Народна књига, Београд, 1990. Превела: Милица Николић

Марина Цветајева, ШТА ЈЕ САВРЕМЕНОСТ?

(…) Истински савремено је оно што је у једном времену вечно, зато је оно, поред тога што је показатељ одређенога времена, увек и — правовремено, и свему — савремено. Пушкинова песма Мору, на пример, са сенкама Наполеона и Бајрона на вечној позадини Океана.

Савременост у уметности је деловање најбољих на најбоље, то јест нешто супротно свакодневници: деловању најгорих на најгоре. Сутрашње новине су већ застареле. Из тога остаје очигледно да већина оптужених због „модерности“ и не заслужује ту оптужбу, јер греши само у привремености, појму који је исто толико супротан савремености колико и ванвременост. Савременост је: све-временост. Ко ће од нас бити наш савременик? Ову ће ствар моћи утврдити само будућност, а поуздано се установљава једино за прошлост. Савременик је: увек мањина.

Савременост није све моје време, али исто тако ни један од њених видова није сва савременост. Гетеово доба је истовремено и Наполеоново и Бетовеново. Савременост је свеукупност најбољег.

Ако чак допустимо да је комунизам као покушај најбољег устројства земаљског живота — добро, је ли једино он добро, је ли једино он — сва добра, уључује ли он у себе, одређује ли он собом сва остала добра и снаге: уметности, науке, религије, мисли. Укључује, искључује или — подједнако — дозвољава да сва постоје. … Као што земаљско устројство није важније од духовног, као што наука заједничког живота није важнија од подвига усамљеништва — тако и комунизам, организатор земаљаског живота — није главнији од свих покретача духовног живота, који није ни надградња ни доградња. Земља — није све, а чак и када би била све — организовање заједничког људског живота — ни сва земља. Земља више вреди и заслужују.

Част и место — као свакоме ко зна своје место.

…

Бити савременик значи стварати своје време, а не одражавати га. Да, и одражавати га, али не као огледало, већ као штит. Бити савременик значи стварати своје време, то јест борити се против девет десетина у њему, као што се боримо против девет десетина у своме првоме тексту.

…

Бранити у времену оно што је у њему вечно или овековечити оно што је у њему привремено — ма како се обрнуло, увек се своди на исто: времену се — веку овога света — супротставља онај свет.

Храни вука колико те воља — стално ће гледати у шуму. Сви смо ми вуци густе шуме Вечности.

Служење времену како таквом је служење промени — неверству — смрти. Никад се неће стићи, никад у-служити. Садашњост. Постоји ли она уопште? Служење периодичним разломцима. Мислим још служим садашњем, а већ служим прошлости, већ будућности. Где је тај пресенс, у чему?

Са оним који трчи може се трчати заједно, док не сазнаш да он никуда не трчи, да увек трчи, да трчи зато што трчи, да трчи зато да би трчао. Да је његово трчање само себи циљ, или — што је још горе — бежање од самога себе: себе — ране, расека у који утекне све.

„Diese Strecke laufen wir zausammen“ (до првог заокрета идемо заједно) — у најбољем случају то је лош сапутник, који нас завлачи у све крчме, увлачи у све гужве, одвлачи од нашег ма и најскромнијег циља, и који нас, на крају крајева (а до тога краја веома, веома брзо долази!), напушта празног новчаника и празне главе. Ако га сами не претекнемо и не напустимо.

Служење своме времену је налог из очајања. Код атеисте постоји само једна тежинска мера, само дати тренутак века, обрнуто али исто лице онога „граби-тренутка“, после више ничега нема! Царство земаљско из очајања у Царству небеском.

Атеисту ништа не преостаје осим земље и њеног организовања.

Прогрес? Али докле? А ако и до краја планете кретање напред значи ход у провалију?

Кретање напред не према крају-достигнућу, већ према крају-уништењу. А ако генерација за генерацијом земаљских богова и планету некако научи да се не заврши, ако је одбрани од непостојања? Међутим, крај или бескрај земаљског живота — то је подједнако страшно и подједнако празно.

Љермотовљево „закратко не вреди труда“ не односи се на љубав, већ само на време: само време не вреди труда.

Смрт и време земљом владају,
Не зови их господарима.
Кружећи, у магли сви нестају,
Сунце љубави остаје. Над свима.

ПО-ГОВОР

Пошто сам ставила последњу тачку — тачку Љубави, исто то вече прочитала сам у новинама:

„Када се у Москви заврши једна ‘дискусија’, почиње друга. Сада је пажња књижевне јавности пренесена на стихотворачки фронт“

Реферат о поезији поднео је Асејев, пријатељ и следбеник Мајаковског. Онда је почела дискусија и трајала је три дана. Сензација је том приликом била реч Пастернакова. Пастернак је рекао, прво, да

— Револуција понешто и није уништила…

Затим је додао да

— Време постоји ради човека, а не човек ради времена.

Борис Пастернак је — тамо, ја сам — овде, преко свих пространстава и забрана, спољашњих и унутрашњих (Борис Пастернак је са Револуцијом, ја — ни саким), Пастернак и ја, без икаквог договора, размишљамо о истом и говоримо исто.

То и јесте: савременост.

Медон, јануар 1932.

Марина Цветајева, ПЕСНИК И ВРЕМЕ (одломак)

Марина Цветајева, Изабрана дела Марине Цветајеве, О УМЕТНОСТИ И ПЕСНИШТВУ, ПОРТРЕТИ (друга књига, стр. 53-58) СКЗ, Народна књига, Београд, 1990. Превела: Милица Николић

Марина Цветајева, УМЕТНОСТ ЈЕ СВЕТА

„Уметност је света“, „света уметност“ — ма колико то било опште место, у њему ипак постоји неки смисао, и ипак један од хиљаду људи мисли о ономе што говори и говори оно што мисли.

Томе једном од хиљаде који свесно доказује светост уметности – ја се обраћам.

Шта је светост? Светост је стање супротно греху, наше време не зна за грех, наше време појам греха замењује појмом штетности. Дакле, за атеисту не може бити речи о светости уметности, он ће говорити или о корисности уметности, или о лепоти уметности. Отуда су, настојим на томе, моје речи упућене само онима за које — Бог — грех — светост — постоје.

Ако атеист буде говорио о узвишености уметности, онда ће се моје речи делимично односити и на њега.

ШТА ЈЕ УМЕТНОСТ

Уметност је исто што и природа. Не тражите у њој друге законе осим сопствених (не тражите непостојећу уметникову самовољу, тражите само законе уметности). Можда је уметност само — огранак природе (вид њеног стваралаштва). Сасвим сигурно: уметничко дело је дело природе, рођено као и она, а не направљено. (А читав рад на остварењу? Али и земља ради, француско „la terre en travail.“ Зар сáмо рођење није рад? О жени и уметнику који носе своју ствар сувише се често говорило да бих настојала на томе: сви то знају — и сви тачно знају).

У чему је разлика између уметничког дела и дела природе — песме и дрвета. Ни у чему. Ко би знао којим путевима труда и чуда — тек, оно постоји. Јесам!“

Значи, уметник је земља која рађа, која рађе све. У славу Божју! А пауци? (има их и у уметничком делу). Не знам у чију славу, и мислим да овде питање није у слави, већ у сили.

Је ли природа света? Није. Је ли грешна Није. Али, ако је уметничко дело такође дело природе, зашто онда песми постављамо захтеве а дрвету — не, у крајњем случају само нам може бити жао — што криво расте.

Зато што је земља-родиља неодговорна, док је човек-стваралац — одговоран. Зато што земља-растиља зна само за једну вољу: за растењем, а у човеку мора постојати воља за растењем доброг које познаје. (Карактеристично је да је порочно само чувено „индивидуално“: лично; порочног епа, као ни порочне природе, нема).

Није земља појела јабуку у рају, појео ју је Адам. Пошто је није појела — она не зна, он ју је појео — и зна; а ако зна — одговара. И пошто је уметник човек а не чудовиште, скелет надахнут животом а не коралски спруд — он је одговоран за дело руку својих.

Значи, уметничко дело је исто што и дело природе, али оно мора бити просветљено светлошћу разума и савести. Тада оно служи добру, као што служи добру воденични точак. Али, рећи за свако уметничко дело да је добро, исто је што и рећи за сваки поток да је користан. Некад је користан, а некад штетан, и то много чешће — штетан.

Добро је када га узмете у руке (тј. себе).

Морални закон се трансформише у уметности, али хоће ли икад од најамника, исквареног толиким господарима, испасти војник Правилне војске?

Марина Цветајева, Изабрана дела Марине Цветајеве, О УМЕТНОСТИ И ПЕСНИШТВУ, ПОРТРЕТИ (друга књига, стр. 5-6) СКЗ, Народна књига, Београд, 1990.

Превела: Милица Николић

Марина Цветајева, МОЛИТВА

Шта ми можемо рећи о Богу? Ништа. Шта можемо рећи Богу? Све. Песме Богу су молитва. И ако данас нема молитве (осим Рилкеових молитава и обичних молитава обичнога човека, друге не знам), то није зато што немамо шта да кажемо Богу, нити зато што то шта немамо коме да кажемо — имамо шта и имамо коме — већ зато што нас је срамота да хвалимо и молимо Бога на истом језику на коме смо, вековима, хвалили и молили — апсолутно све. Да бисмо се данас одлучили на непосредан разговор са Богом (молитва), требало би или не знати шта су стихови, или — заборавити то.

Губитак поверења.

Сурове Блокове речи о Ани Ахматовој: „Ахматова пише песме као да је гледа мушкарац, а треба их писати као да те гледа Бог“ — биће увек тачне ако се први део, онај који нас разоткрива, одговарајуће прилагоди свакоме од нас. И не само то. Други део, крај, биће свêт. Као пре Богом, то јест пред-стајање.

Али шта ће онда у нама остати — и ко ће остати од нас?

Марина Цветајева, Изабрана дела Марине Цветајеве, О УМЕТНОСТИ И ПЕСНИШТВУ, ПОРТРЕТИ (друга књига, стр. 22) СКЗ, Народна књига, Београд, 1990.

Превела: Милица Николић

 

Марина Цветајева, УЗВИШЕНИ МЕЂУ УЗВИШЕНИМА

Приближавам се одговору који је за мене најтежи: је ли Рилке карактеристичан за наше дана, тај далеки међу далекима, узвишени међу узвишенима, усамљени међу усамљенима? Уколико је за наше дане карактеристичан — а у то се не може сумњати — Мајаковски.

Рилке није ни налог ни карактеристика нашег времена — он је његова противтежа.

Ратови, кланице, искасапљено мест раздора — и Рилке.

Због Рилкеа ће наше време — бити опроштено.

По супротности, то јест нужности, то јест противотрову нашем времену, Рилке је могао да се роди само у њему.

У томе је његова савременост.

Њега време није наручило већ га прозвало.

Налог масе Мајаковском био је: реци нас, налог пак масе Рилкеу: реци нам. Оба налога су извришли. Нико Мајаковског неће назвати учитељем живота, нити Рилкеа — гласноговорником маса.

Рилке је исто онолико неопходан нашем времену колико и свештеник на пољу битке: да би се и за једне и за друге, и за њих и за нас: молио за просвећивање још живих и опроштај палим.

Бити савременик значи стварати своје време, а не одражавати га. Да, и одражавати га, али не као огледало, већ као штит. Бити савременик значи стварати своје време, то јесте борити се против девет десетина у њему, као што се боримо против девет десетина у своме првоме тексту.

Марина Цветајева, Изабрана дела Марине Цветајеве, О УМЕТНОСТИ И ПЕСНИШТВУ, ПОРТРЕТИ (друга књига, стр. 54-55) СКЗ, Народна књига, Београд, 1990.

 

Марина Цветајева, ТАЧКА ГЛЕДИШТА

У односу на духовни свет — уметност је известан физички свет духовног.

У односу на физички свет — уметност је известан духовни свет физичког.

Ако се почне од земље — то је први милиметар ваздуха изнад ње (то јест први милиметар неба, јер небо или почиње одмах од земље, или га уопште нема. Проверити по даљинама које чине појаве јаснијим).

Ако се почне од неба — тај први милиметар изнад земље је последњи одгоре, то јест то је већ готово сама земља, а с највише висине — то је сасвим земља.

Зависи одакле се гледа.

(Исто је тако и душа, која је за човека свакодневнице врхунац духовности, за човека духа — готово телесност. Упоређење са уметношћу није случајно, јер песма — оно с чега не спуштам очи кад кажем уметност — све догађање песме — од надахнућа песниковог до читаочевог примања — у целини се догађа у души, том првом, најнижем небу духа. Што уопште није у противречности са уметношћу — природом. Неживе¹ природе нема, постоји само неодуховљена.

Песник! Песник! Најдушевнији и, како често — можда управо због те своје душевности — најнеодуховљенији предмет!)

Fier quand je me compare² — не! Нешто ниже од песника се не може ни узети у обзир, ипак смо довољно поносни да се не равнамо по нижем. Јер, ја гледам — одоздо, и ослонац није у мојој нискости, већ у оној висини.

Humble quand je me compare, inconnu quand je me considère³, јер да би се нешто посматрало, треба се уздићи над оним што се посматра, треба поставити између себе и ствари читаву литицу — неприхватање — висине. Јер гледам — с висине! Оно више у мени — на ниже у мени. И шта ми остаје од те аутопсије — него да се запањим… или не препознам.

Гњило сакупљала лисје
И гледала га бело,
Тако и душа с висја
Гледа на моје тело.

Тако ћу и ја једном, не, тако ја већ понекад гледам своје стихове…

НАПОМЕНА:

1. Руски: неодушевлённый, из чега произилази лексички и смисаони обрт. прим. прев.
2. Поносан кад се упоредим. – прим. прев.
3. Понизан кад се упоредим, непознат кад се посматрам. – прим. прев.

Марина Цветајева, Изабрана дела Марине Цветајеве, О УМЕТНОСТИ И ПЕСНИШТВУ, ПОРТРЕТИ (друга књига, стр. 23-24), СКЗ, Народна књига, Београд, 1990.

Превела: Милица Николић

Марина Цветајева, ПОКУШАЈ ХИЈЕРАРХИЈЕ

Одличан песник. Велики песник. Узвишени песник.

Одличан песник може бити сваки — одличан песник. За одличног песника довољна је и велика песничка даровитост. За великог — таква је даровитост недовољна, потребна је и подједнако даровита личност: даровитост ума, душе, воље и усмереност те целине ка одређеном циљу, то јест организација те целине. А узвишени песник може бити и сасвим невелики песник, носилац најскромнијег дара — као, рецимо, Алфред де Вињи — који само снагом своје унутрашње вредности извлачи из нас признање да је песник. Овде је даровитост била на самој ивици. Кад би је само мало мање било — испао би просто херој (то јест бескрајно више).

Велики песник укључује узвишеног — и уравнотежује га. Узвишени — великог — не, иначе бисмо рекли: велики. Узвишеност је ту једино обележје постојања. Тако — нема песника већег од Гетеа, али има песника узвишенијих, његов млађи савременик Хелдерлин, на пример, несравњено је сиромашнији песник али је становник оних висина где је Гете само гост. А висок је ипак мање него велик, били они чак и истога раста. Тако је: храст — велик, а чемпрес — висок.

Земаљски темељ генија је сувише простран и стабилан да би му се дозволило да — тек тако — оде у висину. Шекспир, Гете, Пушкин. Да су Шекспир, Гете, Пушкин, виши, они много штошта не би чули, на много штошта не би одговорили, до много чега се просто не би спустили.

Геније је: резултанта отпора, то јест у крајњој линији равнотежа, то јест хармонија, а жирафа је наказа, биће једне једине димензије: сопственог врата, жирафа је врат. (Свака наказа је део саме себе).

„Песник лебди у облацима.“ То је истина, али истина само за једну врсту песника: за оне једино-узившене, чисто-духовне. Они чак не лебде, они бораве. Грбавац плаћа за своју грбу, анђео плаћа за своја крила на земљи. Бестелесност, тако блиска бесплодности, разређени ваздух, уместо страсти мисао, уместо речи — изреке, — то су земаљска обележја небеских гостију.

Једини изнимак је Рилке, песник који је не само подједнако и узвишен и велик (то се може рећи и за Гетеа), већ и с оном истом искључивошћу узвишености која овде ништа не искључује. Као да је Бог, који је другим песницима духа — давши им једно, одузео све, — овоме то све — оставио. Као додатак.

Узвишеност као једнакост не постоји. Само као старешинство.

За једино-одличног уметност је увек сврха сама себи, то јест чиста функција, без које он не може живети и за коју не одговара. За великог и узвишеног — увек је средство. Они сами су средство у нечијим рукама, као што је, уосталом, и једино-одлични — у рукама других. Читава разлика, осим основне разлике у рукама, је у степену до којег песник схвата ту своју употребљеност. Што је песник духовно већи, то јест што су руке које га држе више, то је он свеснији те своје употребљености (свог служења). Да Гете није знао за онога ко је изнад њега и изнад његовог дела, он никад не би написао последње стихове последњег Фауста. Успева само онај ко је невин — или ко све зна.

У суштини, читав рад песника своди се на извршење, физичко извршење духовног (не личног) задатка. Исто онако као што се читава воља песникова своди — на радну вољу остварења. (Индивидуално стваралачке воље нема).

На физичко оваплоћење духовно већ постојећег (вечног) и на духовно оваплоћење (одуховљење) духовно још непостојећег али свег у жељи за постојањем, без разликовања својстава тога што се жели. На оваплоћење духа који жели тело (идеје), и на одуховљење телâ која желе душу (стихије). Реч је за идеје тело, за стихије — душа.

Сваки је песник, на овај или онај начин, слуга идеја или стихија. Понекад (о томе је већ било речи) — само идејâ. Понекад — и идеја и стихија. Понекад — само стихија. Али у овом последњем случају он је ипак нечије прво ниско небо: истих тих стихија, страсти. Преко стихије речи, која је, једина од свих сихија, од настанка осмишљена, то јест одуховљена. Ниско блиско небо земљино.

У овом етичком приступу (захтевању идејности, то јест узвишености од писца) можда је читава одгонетка на први поглед неразумљиве предности коју су деведесете године давале Надсону над Пушкином, ако не очито безидејном, онда мање очито идејном него што је био Надсон, и предности коју је претходна генерација давала Њекрасову-грађанину над Њекрасовом просто. Сав тај оштри утилитаризам, читава базаровштина — само је потврда и захтев за узвишеношћу као праосновном живота — само је руско лице узвишености. Наш утилитаризам — то је оно што је корист духу. Наша „корист“ — то је само савест. Русија је, што јој служи на част, тачније што служи на част њеној савести а не на част њеној уметности (ствари које једна дургој нису потребне), увек прилазила писцима, тачније: увек ишла писцима — као сељак цару — по истину, и добро је када је тај цар био Лав Толстој а не Арцибашев. Јер Русија је учила да живи и од Арцибашевљевог Сањина!.

 

Марина Цветајева, Изабрана дела Марине Цветајеве, О УМЕТНОСТИ И ПЕСНИШТВУ, ПОРТРЕТИ (друга књига, стр. 20-22),  СКЗ, Народна књига, Београд, 1990.

Превела: Милица Николић

 

Марина Цветајева, ЗАВОДИ МЕ СУШТИНА…

Често, читајући неку критику о себи и сазнајући из ње да је „формални задатак изврсно решен“, ја се замислим: јесам ли ја уопште имала „формални задатак“. Гђа Цветајева је  хтела да дâ народну бајку, уневши у њу те и те и те и те елементе итд.

Ја (нагласак је на ја) сам то хтела? Не. То сам хтела? Не, тȁ опет не. Прочитала сам код Афанасјева бајку Вампир и замислила сам се зашто Марусја, која се плашила вампира, тако упорно није признавала оно што је видела, иако је знала да ће се — ако каже — спасити. Зашто уместо дâ — не? Страх? Али не само да се човек из страха може завући у кревет — може се и бацити кроз прозор. Не, није страх. Нека је и страх, али је и још нешто. Страх и шта? Када ми кажу: уради то и то и слободна си, а ја то не урадим, значи да не желим баш сувише слободу, значи неслобода ми је дража. А шта је драга неслобода међу људима? Љубав. Марусја је волела вампира, и зато није  — живот. Страст и злочин, страст и жртва…

То је био мој задатак када сам се латила Делије. Открити суштину бајке, која је само костур. Рашчарати ствар. А не уопште створити „нову форму“ или „народну форму“. Ствар се написала, ја сам на њој радила, слушала сам сваку реч (нисам вагала — саслушала сам!); рад на тој ствари је сведочанство 1) његове неприметности за читаоца; 2) концепти. Али све је то већ — ход ствари, њено остварење а не замисао.

Како мене, песника, то јест човека суштине ствари може да заведе форма? Заводи ме суштина, а форма ће сама доћи. Форму коју захтева дата суштина прислушкујем слог по слог. Излићу калуп и онда га испунити…. Али то није гипсани одлив! Не, завешће ме суштина, коју ћу потом отелотворити. То је песник. И отелотворићу је (ово је већ питање форме) што је могуће суштинскије. Суштина и јесте форма — дете не може да се роди другачије! Постепено испољавање цртâ — у томе је растење човеково и растење стваралачког дела. Зато прилазити „формално“, тј. причати ми (и то често веома неправилно) о мојим концептима — бесмислица је. Ако постоји чист, завршен текст — значи да је онај први, прљави (форма) већ савладан.

Зашто мени причати шта сам ја у датој ствари хтела да дам, боље ми покажи шта си од ње умео да узмеш – ти.

Народ је у бајци објаснио сан стихије, песник је, у песми, објаснио сан народа, критичар је (у новој поеми!) објаснио сан песника.

Критичар је последња инстанца у тумачењу снова. Претпоследња.

Париз, 1926.

Марина Цветајева, Изабрана дела Марине Цветајеве, О УМЕТНОСТИ И ПЕСНИШТВУ, ПОРТРЕТИ (друга књига, стр. 85-86) СКЗ, Народна књига, Београд, 1990.

Превела: Милица Николић

Марина Цветајева, КОМЕ СЕ ПОКОРАВАМ

„J’ entends des voix
disait elle, qui me commandatent.“
(„Чујем гласвое, рекла је она,
који ми издају наредбе.“)

Покоравам се нечему што у мени непрекидно али не и равномерно звучи, нечем што ме час упућује, час ми наређује. Када ме упућује — онда спорим, када наређује — повинујем се.

Оно што наређује, то је први, неизменљиви и незаменљиви стих, суштина која се јавља у стиху (најчешће као последњи дистих, за који касније прираста остало). Оно што упућује — то је версификаторски пут ка стилу: чујем мелодију, не чујем речи. Речи тражим.

Више улево — више удесно, мало више — мало ниже, брже — спорије, продужи-прекини — то су прецизна упутства мога слуха или — нечега другог моме слуху. Све моје писање је пажљиво слушање. Отуд, да бих писала даље — стално наново читам. Ако не прочитам поново бар двадесет стихова, нећу написати ниједан. Као да је од самог почетка дата цела ствар — извесна мелодијска или ритмичка њена слика — као да је ствар која се у овом тренутку пише (никада не знам хоће ли бити довршена) већ негде веома прецизно и потпуно завршена. А ја само репродукујем. Отуда та стална опрезност да ли је тако? не удаљујем ли се? не дозовљавам ли себи  — својевољу?

Моја једина брига је да тачно чујем. Друге немам.

Марина Цветајева, Изабрана дела Марине Цветајеве, О УМЕТНОСТИ И ПЕСНИШТВУ, ПОРТРЕТИ (друга књига, стр. 72-73) СКЗ, Народна књига, Београд, 1990.

Превела: Милица Николић