Бескрилни дух, земљом покорен,
У самозабораву, заборављен бог…
Само један сан — и опет је окриљен, —
Високо од немира световног.
Нејасна луча познатог блистања,
И одјек тихи песме неземне, —
Пређашњи мир вечнога сијања
Опет се диже испред душе нежне.
Само један сан — и у тешком буђењу
Ти ћеш чекати сред мучне сете
Поново одсев неземног виђења,
Поново одјек хармоније свете.
јун 1883.
Владимир Соловјов
Препевао: Александар Мирковић
Глава 12.
Дакле, сваки час ћемо очекивати долазак Царства Божјег у љубави и праведности, зато што не знамо дан појављивања Божјег. Сам Господ на питање једног ученика, када ће доћи Његово Царство одговори: када двоје буду једно, и спољашње буде као унутрашње, и мушко заједно са женским буде — ни мушко, ни женско.¹ Али двоје бивају једно када ми једно другом говоримо истину, и када у два тела непритворно постоји једна душа. И — спољашње као унутрашње значи следеће: унутрашње означава душу, а спољашње тело. Зато, као што је твоје тело видљиво, тако и душа твоја треба да се да се види у добрим делима. И мушки пол с женским ни мушки ни женски — то….²
Св. Климент Римски, Друга посланица Коринћанима (одломак)
Превео са руског: Александар Мирковић
НАПОМЕНЕ:
1. Ове речи су нису позајмљене из канонских књига Еванђеља, већ из апокрифног Еванђеља египћанског, сведочи Климент Александријски (Strom. III, 13). Наведено питање Спаситељу приписује се Соломији.
2. Овде за завршава текст посланице који је до нас дошао у Александријском рукопису. Недостајуће објашњење последње тачке можемо допунити из Клмента Александријског (Strom. III, с. 9), где се по мушким подразумева гнев и јарост; под женским – жеља који се морају прекинути.
(Изворник: Писания мужей апостольских. — Рига: Латвийской Библейское
Общество, 1994. — Стр. 151–164, 401–406. Перевод П. Преображенского.)
„Са изненађујућом постојаношћу сањам један исти сан. А он, непрестано покушава да ме врати у болно драга места, где се раније налазио дом мога деде, дом у коме сам се родио пре више од четрдесет година, на трпезаријском столу покривеном белим уштирканим чаршавом. И сваки пут, када пожелим да уђем у њега, нешто ме омете, спречи. Често сањам тај сан, навикао сам се на то. И када видим зидове брвнаре, потамнеле од времена и полуотворена врата у таму трема, у сну већ знам да само сањам. А превелика радост замрачи се очекиваним буђењем. Понекад се нешто деси, и ја престајем да сањам и дом, и борове око куће мога детињства. Тада почињем да тугујем. Чекам и не могу да дочекам тај сан, у којем опет видим себе као дете, и у коме сам поново срећан јер је још све испред мене, јер је још све могуће.“
Превод: Александар Мирковић
Многи од нас занемарују многе прикладне радње, управо што се бавимо прорицањем када томе време није. Јер шта то више пророк може видети осим смрти, опасности, болести или уопште нечег сличног томе? Ако је потребно да се изложим опасности због пријатеља, ако је прикладно чак и да умрем за њега, зар ћу имати времена за прорицање? Зар немам пророка у себи који ми говори шта је суштина доброг и лошег, који ми објашњава где се та два налазе? Каква ми је још онда корист од утробе жртва и знамења? Зар ћу поднети пророка који ми вели „иду у твоју корист“? Зна ли он шта је корист? Зна ли он шта је добро? Је ли научио, као што је научио о утроби, где се шта налази? Ако то зна он ће тиме знати и где је лепо и ружно, и праведно и неправедно. Човече, реци ти мени шта је живот а шта смрт, шта је сиромаштво а шта богатство; зар ћу ја тебе питати да ли ми они иду у корист или не? Зашто не говориш о граматици? Зар ћеш, дакле, говорити о теми у којој сви лутамо и око које се сви међусобно препиремо. Лепо је ономад одговорила она жена која је прогнаној Гратили намеравала да упути брод са месечним залихама хране. На нечију примедбу „како ће их запленити Домицијан“, она је одвратила. „Драже ми је да их заплени, него да их не пошаљем.
Шта нас, дакле, нагони на то да непрестано консултујемо пророчанства? Кукавичлук, страх од будућег исхода. Зато ми ласкамо пророцима. „Хоћу ли, господару, ја наследити оца?“ „Да видимо, принесимо жртву.“ „Да, господару, како то већ судбина иште.“ Потом, ако одговори: „Наследићеш!“, ми се њему захваљујемо како да смо од њега нешто наследили. Због тога нас и они изврћу руглу. Шта нам је онда чинити? Зар да им одлазимо без жеља и зазирања, попут оног путника који пита пролазника који пут да одабере, а да му је свеједно хоће ли ићи лево или десно? Не жели он да одабере ни један ни други, јер који год да одабере тај ће га одвести тамо где хоће. Тако и ми, треба да одлазимо богу као водичу и да се њиме служимо као сопстеним очима — ми њих не молимо да нам покажу ствари које заправо тражимо, већ прихватамо утиске које нам представљају. Но, ми се сада пред пророком, тумачем птичјег лета, тресемо, хватамо га за руку и обраћамо му се као богу, молећи: „Господару, смилуј се; допусти ми да изађем!“ Ропска душо, не желиш ли себи нешто боље? Зар је ишта друго боље од онога како бог мисли да треба? Зашто оним што је до тебе упропаштаваш свог судију, зашто обмањујеш свог саветодавца?
Епиктет, РАЗГОВОРИ, (стр. 119-120), Карпос, Београд, 2017.
Превели са старогрчког: Соња Васиљевић и Алекса Петровић
Међу људима живи, и наслеђује се формула: да је о неким чињеницама „паметније“ не мислити. Наслеђује се уједно и ванредна способност за то паметно немишљење.
Занимљиво је да у те чињенице долазе некоје од најкрупнијих појава и идеја овог света и живота, из области душе и духа, етике и морала. Између осталих, чињеница пролазности. Пролазност, као природно начело, као ток наше егзистенције, пред нама је, с нама је, у нама је, стално као крв и дах. Пролазност је услов живота који имамо, податак за све што ценимо и волимо; од начина како идеја о тој чињеници живи у нама, зависи оно у шта циљају напори човека: мир, и мудрост, и доброта човечанска. Оплемењена свест о пролазности, пролазност нас, и свега око нас, то је извор мира, мудрости, доброте. Увек нам смета она сурова реч у Еванђељу: Безумниче, још ноћас ти могу душу узети. Израз за пролазност не би смео бити претећи; пролазност није катастрофа, она је стално стање. Израз за пролазност мора бити складан и мудар. У нашој таласавој егзистеницији, талас је и лепота и енергија и ход. Божја воља је талас.
Међутим, ништа не свету није толико празна узречица, толико празнословље, колико — у разговорима, текстовима, саветима, тешењима — наши стереотиписани и обезличени изрази: све пролази; ништа није вечно; свему долази крај; данас јесте, сутра није; итд. Чује се то сваки час, поводом свачега и ничега, са једном одвратном механичношћу која избацује своју паролу слично оним глупим рефренима који немају никакве везе са строфом којој су додати.
Судбине наше су таласи. Таласаво кретање мишицом и руком у знак опроштаја при одласку, симбол је дубок и диван. Друм вијуга, рука таласа, човек се губи из вида. Назидамо кућу, и затворимо се у њу, али куће су зидане по друмовима. Човек седне мирно, прекрсти руке непомично, али по рукама реже пролазност резотине као и по лицу. Нека једна личност, сакривена и непозната, промоли кроз прозор руку, тако је као да смо јој и лице видели. Пролазност је идентична с нама сваког тренутка, у свакој црти лика или руке. И више је у нашем пориву и лету, него у умору и паду. Жеђ да се што више уради, дочекивање белих зора са захуктаним енергијама, то је ритам пролазности. А меланхолија што тако мало можемо да свршимо лепа је, има диван осмех оних који путују, одлазе, боре се са својим крилима кад год се вежу за једно место, једно чекање, једног човека. Код сељака, примитивних, непосредних, живих више својим бићем него правилима и навикама, чује се поводом свачега реч: ако Бог да, и види притом поглед који прне из очију у даљину.
Ми смо сваког часа друго и другде. Два пријатеља се не могу наћи два пута на истом месту, исти. Пролазност свира у нас модулације, такве да пресићује сваку фантазију. Живот је од тих модулација леп, и једино од њих дугачак и вијугав… Али људи празнослове: пролазност наша, то је страшно; боље о њој не мислити. А о чему је онда добро мислити? О животу. Па ми у свом празнословљењу и живот зовемо страшним! И зар је живот противност пролажења? Живот је синтеза живљења и пролажења: он је пролазност, са спираластим боравцима око станица које се, редом, остављају. Ко не мисли о пролазности, не мисли ни о животу. С разапетим једирма и крилима се одлази. С пуном чашом живота у руци се пролази. Мушкарци, тако јаки у примитивном осећању свог бића, срочили су ону чувену и чудесну омладинску песму, чија строфа почиње речима Gaudeamus igitur, а свршује речима Nos habebit humus.
У младости, у кући и у школи, редак је случај да нас неко учи мислити о пролазности, правилно, постепено, храбро, као о битној црти наше егзистенције, и свега у њој. Напротив, уче нас кукавички избегавати ту мисао. Почне ли неко сам од себе да разговара са живим песком на коме стоји, плаши га околина њим самим као човеком у кога је ушао „црв песимизма“. И бар да га онда уче да буде доследан, и да и не говори о оном о чему не мисли — не, навикавају га да на помен пролазности уздахне познатим лажним уздахом, најлажнијиим сурогатом за тобожње разумевање, и да празнослови на тему: судбина, смрт, и, нарочито „морање“.
Само недостатак сваког оплемењног размишљања о пролазности може усадити, и усађује у човека осећња коби, осећање пролазности по „морању“, дакле, по насиљу. То је једна од најнечовечнијих и најлажнијих идеја од којих се човек икад бојао. Бојати се онога с чим певамо и играмо, бдијемо и спавамо. Као наше сунце, као наша мора, и ми свака двадесет четири сата прођемо синтезу свога бића: устанемо и легнемо, сванемо и малакшемо, јесмо и нисмо. Самим тим што је пролазност идентична с нама, ми морамо носити у себи наклоност за линију људске егзистенције; не може друкчије бити. Дивне, мирне слике пролазности у природи испуњују нас једним емотивним одушевљењем за лет и одлазак. У те слике долази и визија о читавим јатима наших савременика са којима тихо слазимо до наших граница. Стриндберг, велики поет у основи, завршује сцену, у својој драми Соната духова, једном визијом која је сведочанство лепоте одласка. Младић казује двојци што умире: „Нека ти Бог буде у помоћи на путовању“, а Стриндберг наређује режисеру да оствари визију у пуној лепоти: „Цела соба нестаје.“
Више но по ичему другом, по пролазности су нам браћа и сестре воде и путеви, лептири и камичци. Све таласа и одлази, у миру и складу, и насиља и морања нигде нема. Човек пролази сагласан са пролазношћу, иначе не би никада имао мира. Бодлер, који је, као толики песници, више пута писао смртност и смрт с помоћу картонских страшила, једаред је погодио реч племените мисли: O Mort, vieux capitaine, il est temps, levons l ‘ancere.
У тој области, области мисли о нашем пролазном бићу, философија је, свеукупно, и до данас, јача од поезије: чистија, искренија, храбрија. Поезија, целог света, свих времена, врви од позе и театра; од херојских смрти за чију узвишеност је потребан афекат; и од тужних смрти слабих бића око којих стоји стењање огорчења, и ори се клетва и протест против Бога, који, наравно, узвишен као и смрт, не одговара на нападе. Лиричари и романтичари су добрим дeлом они који су у човеку однеговали идеју о смрти као о нечем изненадном и туђем и неразумљивом, и научили човека да пролазност своју везује за нешто чудовишно катастрофално, за церемонију ужаса, погреб и црве. Проза, мање емотивна и субјективна и декоративна од поезије, ближа је философији, и она је чешће у инспирацији да покаже да је племенита сагласност човека са судбином пролажења извор естетичких и етичких блага у човеку. Један од највиших примера за то јесу, можда, Тургењеве Живе мошти. Болесница је постала уметник. Она види лепоту света из лепоте растајања; растанак је тренутак добрих моћи човекових; растанци су пуни осмеха и апсолутне доброте. Болесница тако пева.
Од наших лиричара са философском предиспозицијом, понајгоре и понајбоље о смрти писао је, можда, Крањчевић. Штета што ни он, као ни толики други наши песници није по свему, унутрашњем животу и култури, дубље утонуо у Једно, Једно у смислу философском и религиозном. Овако, бунтовничио је по религији узалудно; написао онај роматични vacarme о гробљу („Гробље на умору“); али, уједно је и творац, и то је истој песми, она два реда савршене истине и лепоте поетске и философске:
Па умире онда сама…мре нечујно, слатко, лако.
Од серафског тише перја, кад се крилом Богу клања.
Велика поезија стоицизма, то још чека на свој ред у модерној поезији. Стоицизам је за време ренесанса већ имао једну обнову, али опет у смислу философије. Било би време да устане у облику поезије: слободан од скепсе античке, слободан од театра романтичара, оплемењен тихом поезијом растанка од којих нам је састављен живот.
Велики је релгулатор, и мелем, оплемењена идеја о пролазности, у животу свакидашњице, пуном интрига, распре, неправди, лишавања. Човек који осећа како све иде сваког часа, не може бити толико заплашен, увређен, или унесрећен да би заборавио да су и онај и оно што плаше и бол проузрокују, пролазни, да пролазе и непријатељ и његов ударац још док се обарају. Још док рачунају како ће пасти и ударити, размак се мења, пролазе и џелат и жртва и буздован, размичу се, иду сваки својим путем, даље. Нема пакости, нема освете, нема ударца, нема казне, нема рата, који би оно били, и оно могли, што су машта воља и жеља, или рачун замислили. План је нацртан и исписан, замисао о разорењу нечије судбине запечаћена у машти. Видимо, са ужасом, како се јуриш примиче — али одједаред, из свега тога нам махне таласави покрет руке која одлази, знак растанка, од намере, људи и свет Qui tu ut timeas a mortali homine: Hodie est, et cras non coparet… Мисао о пролазности утољује гњев, блажи поглед, разведрава песмистичка настројења. А могла би решавати спорове читавих народа.
Са куле на рту новрешке обале гледали смо, једног јутра, пучину немирног мора, и над пучином неколико морских птица у страсном лету. Две горостасне и дивне силе, у покрету: сила мора и сила крила; јуриле су воде, и птице, путањом пролазности у свој довршетак. Моје је било подељено на две узљуљане али болесно тешке и у месту гибане површине, које су дрхтале, надимале се и проваљивале се у себе, као течност коју у затвореном котлу надима и витла огањ испод котла. Између те две мутно маслинасте површине, изривен кривудав бео пут. А по њему, широки и као бродови дуги таласи, полегли заривено, како треба за брзо пловљење, ваљају и одлазе брзином неповрата. Ставангер и његова кула их више видети неће. Пене расплетене се гоне по њима, и драже их на још силније хитање. Белом путу нигде краја, сили која је нагла да носи нигде сметње… Између воде и тамног неба, друго путовање и одлажење. Укошене до усправности, круте и оштре као ноћ, четири птице, са буром у крилима, у познатој предсмртној линији, пирују свој велики лет, и са муњма брзине у себи престижу таласе, и остављају ставангер и кулу, градове и планине, гнезда и домове.
Уђоше нам у душу тај кас водених хатова, и тај лет морских птица; и остала у нама завазда лепота од измирења са судбинама таласавим, љубав за живот наш који не би био наш кад би знао за враћање.
1931.
(Први пут објављено: Исидора Секулић, Белешка, Српски књижевни гласник, н.с., књ. XXIV/7 (1930), 509-512.)
Преузето: Преузето из књиге: Исидора Секулић, ИЗРАВНАЊА, (стр. 126-131 ), Neopress, Београд, 2017.
(приредио Јован Пејчић)
И очи су главе
– видети ништавност.
И очи су срца
– спознати Бескрајност.
….
Противречје свако
Због Истине се врти
– крик је на рођењу
Осмех је у Смрти.
Марија Јефитимијевић Михајловић, ОКСИМОРОН
***
Чињеница. Шта је то? Крајњи домет нашег вида,
граница нашег људског схватања и разумевања.
И ништа друго. То што називамо чињеницом, то
је само замишљена (и измишљена) тачкана ивици
нашег видокруга, којом желимо да утврдимо и
ограничимо стварност и трајност нашег постојања.
И. Андрић, Знакови поред пута
У логици и математици, то јест у формалним наукама, противречност ужасно смета и просто је незамислива, (1) у социологији и психологији, то јест искуственим наукама, са њом се рачуна: неке ствари се логички искључују али психолошки допуњавају. (2) Овде се противречност не узима као знак неког друкчијег начина мишљења, него као показатељ особеног начина живљења. Психоанализа одавно говори о тзв. амбивалентним осећањима: у исто време некога волите и мрзите, поштујете и трпите страх од њега итд. „Где логика на крају мора да се обеси о пертле за ципеле“.(3) „Свест је права линија, живот је ковитлац„.(4) Т. Ман је сјајно приметио: „Човек је господар супротности, оне постоје само зато што он постији, према томе он је већи аристократа од њих.“(5) Он се може узидћи изнад њих. Ето разлога да не говоримо о „противречној доследности“ или „доследној противречности“, него о „плодној недоследности“, што је ближе иситни и што је навело Л. Колаковског да напише похвалу недоследности. Јер логичка доследност и чистота су противници сваке промене: зато ваља захвалити недоследности и нечистоћи за напредак научног сазнања!
Ниједна претпоставка не покрива све чињенице, нити све од једне чињенице, и зато не може бити посве истинита. Постојање тзв. изузетака или појава које се не уклапају у претпоставку претвара се у мотив за даљни теоријски рад. Ако се изузеци од претпоставке нужно јављају, онда је боље признати на време да сви сазнајни системи почивају на парадоксалним или привидно противречним претпоствкама: они су у спору са самим собом! Ово је био разлог да чувени психолог закључи: „Добра претпоставка у знаности мора имати и нека друга својства осим својства појаве за које је непосредно позвана да је објасни, иначе није довољно плодоносна.“ (6)
Методолошки би било најбоље поћи од парадоксалне, или привидно противречне, а у ставри истините, претпоставке. На овај начин бисмо већ у нашим претпоставкама захватили и шире и дубље у природу човека, друштва и културе,а у исто време избегли бесполодне расправе, које су најчешће завршавале сукобима и разилажењима између истраживача који су, сваки са свога становишта, били у праву, али су те разлике у гледању претворили у супротна или искључива гледишта и тако се удаљили од истине о човеку, друштву и култури, истине која је у својој бити парадоксална, јер је човек и његов свет такав. Можда се две претпоставке, као две гране уједињује у једној трећој, као заједничком стаблу. Обе једностране претпоставке, морају се ујединити, јер у стварном истраживању дају плодове. Једна и друга, иако различите и супротне, могу стајати на прочељу научне зграде ваљано се допуњујући: спајање без опреке!
Баш то да је претпоставка парадоксална, упућује истраживача да се проблем не може решити само рационално (формално-логички), него да постоје и други начини сазнавања и разумевања. Не треба се бојати онога што искаче изван једне претпоставке као оквира мишљења, већ то настојати разумети на други начин. Претпоставке не предодређују наше налазе и закључке у мери у којој се обично мисли: отворена претпоставка увек носи неко обећање, као што га носи отоврено око! Постојање алтернативе претпоставке спречава упадање научника у догматизам и држи будном његову критичку свест.
Ако резултату научног истраживања не би било ништа што већ у претпоставци није дато на неки начин, чему онда научно истраживање? Биће, дакле, да после научног истраживања знамо нешто више но што смо знали на почетку. Чини се једино исправним рећи да свака претпоставка, на којој почива све што радимо у науци, мора бити привидно противречна. Ово нас можда збуњује, али је веома плодно за развој науке. Ако се бавите на пример, проучавањем државе, цркве или брака, онда већ на самом почетку треба да знате: повест државе прати повест издајника, повест цркве прати повест отпадника, повест љубавника. (7) Ако се и саме претпоставке могу употпунити (или можда заменити бољим), онда ни у науци нема ништа што би било независно од наше одлуке и новог искуства.
У сваком тренутку научног истраживања ваља бити свестан да је претпоставка само путоказ а не израчунљива последица, навођење на пут истине а не њега спознаја, отварање ока за крајолик, а не његово сликње: са претпоставком су дане могућности и границе њене примене, али не и њена испуњеност истином! Претпоставка је интуитивно или логички очигледна и уверљива, али у њој су скривени нерешени проблеми, који једино истраживање открива. Кажу да је Буда једном рекао: „Учитељ може да ти покаже пут, али ти си тај који мора да путује“.
Ђуро Шушњић, МЕТОДОЛОГИЈА, (стр. 29-31), Чигоја штампа, Београд, 2007.
НАПОМЕНЕ
1. Преводилац je у служби пријатељства међу народима, њиховог међусобног обогаћивања у културној области. Цео његов труд и све његове професионалне навике одређене су тим основним циљем.
2. Испред преводиоца се налазе два таса: први припада аутору оригинала, други — читаоцу превода. Превод ће бити добар онда када су тасови у равнотежи.
3. Успех превода зависи од тога колико је преводилац успешно сјединио меру прецизности са мером природности. Срећно спајање ових услова може учинити само онај који, разликујући велико од малог, свесно жртвује мало да би достигао велико.
4. Постоје преводиоци који се, док преводе стихове, труде да пренесу и особености страног језика. То је заблуда: славуј не може кукати као кукавица, а кукавица — певати као дрозд.
5. Добар песник може бити лош преводилац. Пример тога је Тјутчев. Добар песник не мора имати склоност ка превођењу. Пример тога је Блок. Али лош песник не може бити добар преводилац.
6. Неки сматрају да је добра поезија — добра, зато што је у њој све добро, без изузетка. То није тачно. Добра поезија је добра зато што је у њој све на месту. При превођењу на други језик открива се маса условности — покушај да их све поставиш на своје место у свом преводу!
7. Преводиоце с правом прекоревају како многи од њих не знају језик са којег преводе. Међутим, прва и основна њихова дужност је да добро познају језик на коме пишу.
8. Превод је испит за твој књижевни језик. Он показује колики број речи користиш и колико се често обраћаш Ушакову и Даљу.¹
9. Дослован превод песме сличан је развалинама Колосеума. Прави облик грађевине може обновити само онај ко је упознат са историјом Рима, његовим животом, обичајима, његовом уметношћу, развитком његове арихитектуре. Случајни посматрач није за то способан.
10. Лош је онај преводилац код кога сви песници исто звуче. Таквог преводиоца не занимају песници које преводи, он се бави самим собом. Пример тога је Баљмонт.
11. Ако си равнодушан док ред по ред преводиш, зашто мислиш да ће читалац читати твој превод са усхићењем?
12. Ако се превод са страног језика не чита као добро руско дело — тај превод је или просечан или неуспео.
13. Љермотови „Планински врхови“ су бољи од гетеовског оригинала (Ueber allen Gipfeln ist Ruh). Али то је изузетак који никада неће постати правило.
14. „Лакопис“ — наш је особен непријатељ. „Лакопис“ говори о равнодушности срца и потцењивању читаоца.
15. Стил и стилизација нису исто. Хладна стилизација доводи до извештачености језика.
16. Преводилац, следбеник лингивистичке методе, слично буби, пузи по тексту и посматра сваку реч кроз огромну лупу. У његовом преводу речи су преведене „научно“, али књигу је тешко читати, јер превод уметничког дела није превод речи.
17. Откуд ти знаш како ће схватати песника кога преводиш сутра? Ти га преводи онако како га ми данас видимо.
18. Ако је дело које преводимо написано у 12. веку, то не значи да га треба преводити језиком „Слова о полку Игорову“. Али, превести га на наш колоквијални језик, такође не ваља.
19. Преводилац, који копира, буквално преводи грузијске мере, јурећи за малим губи при томе велико. Мера је на превару добијена, али читајући такве стихове немогуће је и схватити о чему се у њима говори.
20. Један преводилац са источног језика, где се неретко среће десетострука рима, могао је сваки садржај да сложи у систем: любовь — кровь — свекровь — морковь (љубав — крв — свекрва — мрква). Његови стихови су били више него необични, но они су и објављени.
21. Постоје слике које, када их аутор изрази, терају читаоца на плач, а у буквалном преводу на други језик изазивају смех. Зар ћеш засмејавати људе тамо где би требало да лију сузе?
22. Како си дошао до тога да ти је стваралаштво песника кога преводиш дато у наслеђе, као дедовина? Шекспира су преводили десетак пута и још ће га најмање толико пута преводити. Успех превода — дело је времена; он не може бити дуговечан, као оригинал.
1954.
Николај Заболоцки
Превео: Александар Мирковић
Где је људима завичај? Тамо где други људи око њих разумеју до краја и до дна шта они кажу, до последњег спољног и унутрашњег трепета језичког разумеју шта је онима драго и шта их боли. Заузму ли нашу њиву и село народ другога језика, завичају нашем је крај; они који до дна и до краја разумеју родним језиком, кад јад додија, селе. Куда селе? Тамо, где тамошњи људи до дна и до краја разумеју шта кажу досељници. Сеобе Срба и бежаније Срба ишле су у крајеве где се српски говори. Емиграције наше у Русију, Влашку, северну Мађарску, нису могле заменити завичај: туђина, то је туђ језик. У многим српским породицама виђа се на зиду слика која се зове „Сеоба српског народа под патријархом Арсенијем Чарнојевићем“. Та је слика једна тамно свечана апотеоза народном и материјалном језику. Оставили су исељеници села и њиве, куће и гробља, али у горко ситснутим устима носе свој језик, и где се проспе реч која се до дна и до краја разуме, тамо ће бити завичај и живот.
Чешће смо у положају да некоме, странцу или домаћем, треба да кажемо највишу духовну вредност нашег народа. Као из пушке одговарамо сви исто, истим речима: Народне песме, Горски вијенац. Заборављамо казати основну велику вредност: народни језик наш. Наш је књижевни и језички случај посебан. Најбољу поезију у нас створио је народ; највећи наш модерни песник, Владика Раде, Његош, нешколован је брђанин. Језик народне песме наше, епске и лирске, језик Горског вијенца, то је величанствена дикција, ванредан стил, створени за израз високих духовних потреба: за афористичку мисао, за религиозну мудрост, за очшћен бол. За нас Србе, за наш посебан случај, ми се усуђујемо поставити ову тезу: док језик у простом народу не постане стилски и песнички моћан, нема песника који ће на том језику певати знатну и велику поезију. Песник најпотпуније употребљава језик, али народни језик креће и буди песнике међу онима који су даровити за песму: језик свира, језик слика, језик куће гради. Речи су за песника објекти као за сликара фигуре које ређа по платну. Објекти, не представе. Какав је чији народни језик, онаква му је машта о лепом и вечности. У Софокловој трагедији Грј Ајакс каже: „Оно што људе носи није делање него реч.“
Интелектуалци кажу: ковати реч; а народ каже за нечију лепу и сређену реч: лепо изнитио. По нагону, народ каже праву ознаку за свој језички рад. Прост свет ствара споро, невидљиво, тихо, као природа. Нико не види и не чује стварање природних ткања, и ткива. Исто тако, нико не зна каквим је начином ова или она покрајина наша створила значајан језик, говорни језик пун музике и богат стилом. Црна Гора, Херцеговина и Босна, српско Приморје, Његош, Митров Љубиша, Кочић, то је језик простог народа, уједно језик компликован и густ од прецизних назива и ретких фигура, језик пун нити и збијена ткива. Прости су људи уосталом у стара времена и мостове преко потока и амбиса нитили, плели, пребацивали их без ковања и закивања. Нит по нит се у простог света извлачи и стиче искуство за све, па и за језик. Сељак не гради језик ни по интелектуалним спекулацијама, ни по језичким аналогијама. Него живи са стварима, посматра им промене безброј пута, похвата им тајне, и једнога дана ствар сама и себе каже како се зове. Код нашег простог човека, отуда нема дотезања и неприродности у језику — његов језик је спонтан, оригиналан, истоветан са животом и тела и душе. Интелектуалац полази од појмова и од њихова апстрактног и немог кретања. На етимологији, упоредној граматици, на старим текстовима куша интелекуталац истину, примењивост и лепоту речи. Његове фигуре, отуда, и кад су најлепше, постоје условно, релативно, отуда и зато, и на том месту. Фигуру „ситно брашно као пена“ није направио интелектуалац. Њу је изнитио човек који је живео са брашном, са ситноћом, са пеном, а у себи носио језичку машту једног народа који ће са сељачким језиком дати књижевни језик, прави књижевни језик, можда и сувише патетичан и свечан књижевни језик. (Такав, можда, због трагичне исотрије српске). Наше народне пословице стоје као грађевине или као живи људи са људским физиономијама. Читаоцу дође да некој пословици пружи руку, некој да дубоко скине капу, неку да појури, о неку да се ослни као о чврст зид. „Соко лети перјем а не месом„. Која демонска дистинкција у знању ствари, која лепота у констатацији, и то, строго узевиш, без помоћи фигуре. Ту су хиљаде нити телесног и духовног искуства! Тај израз је сам собом већ ранг поезије, метафизике! Перје чини крило; крила су ван меса и костију. У ранг поезије иду Љубишини текстови, Матавуљеви текстови, Кочићеви текстови, а то је све проза! Шта онда рећи о текстовима и језику Владике Рада! Проза или стих, у језику тих текстова нема једне аморфне речи, једног лажног звука, све је сливено, сабивено, уткано; нигде пукотине куда би драм звука и силе језичке застранили.
1935.
(одломак из есеја Народни језик наш — понос наш)
(Прво објављивање: Исидора Секулић, Народни језик наш — понос наш, 1935., Зборник у славу Филипа Вишњића и народне песме, Београд, 1936, стр. 101-106)
Преузето из књиге: Исидора Секулић, ИЗРАВНАЊА, (стр. 25-27 ), Neopress, Београд, 2017.
(приредио Јован Пејчић)
Ево, и лето је прошло,
Ко да небом није сјало.
На припеци сад је топло.
Само је и тога мало.
И све што се збити могло,
Ко петерац-лист је пало,
На руке ми право легло,
Само је и тога мало.
Безразложно није ни зло,
А ни добро нестајало,
Пламеном је све сијало,
Само је и тога мало.
Живот узе ме под крило.
Чувало ме, спасавало…
Збиља ми се посрећило.
Само је и тога мало.
Лишће није сажежено,
Грање није доле пало…
Дан, ко стакло умивено,
Само је и тога мало.
1967.
Арсеније Тарковски
Препевао: Александар Мирковић
Душо моја — Елизијум сени,
Сени нежних, нечујних, прекрасних,
Ни мислима у бурној години,
Ни радошћу, ни болом причешћених.
Душо моја, Елизијум сени,
Шта тебе и живот у једно спаја!
Призраке минулих дана најбољих,
И ове гомиле без осећаја?
1836.
Фјодор И. Тјутчев
Препевао: Александар Мирковић
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 