Иван Буњин, ВЕЧЕРЊА СВЕТЛОСТ

Заплавела и тамни равница…
Далеко, далеко у тишини
Звоно пева, замире и јеца…
Бол и туга свили се у мени.

И звук његов тужи једва чујно;
И прашина над пољима сива,
Опустели, широки друм бујно,
Затамњује, као дим покрива…

Али душа још жуди и чека…
Дању, ноћу, о, зашто и чему
Сећањем ме зовеш издалека?
И зашто си свуда и у свему?

Умирућим звуцима по трагу,
Док залази светлост у дубраве,
Ја ти шаљем моју душу благу —
Моје тужне и нежне поздраве!

1900.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Жарко Видовић, О ИНТЕЛЕКТУАЛЦУ

/…/ Са Западном цивилизацијом настаје посебан друштвени слој интелигенције: лаичка интелигенција која одмах испољава своју идеологију хуманизма. Овде хуманизам не узимамо у његовом, код нас уобичајеном етичком значењу човекољубља, него у његовој онтолошкој садржини која се најпре развија несвесно, а онда се показује и свесно као антитеизам.  Хуманизам је тачно оно што је рекао Маркс: уверење да је „корен човека сам човек“, то јест, да човека није створио Бог, него сам човек (Радом). Већ смо указали на то да је приликом покушаја тумачења човека и људске историје томе Раду (Праксис) ипак приписана творачка моћ, дакле, божанска! Али то припада само унутрашњој противречности хуманизма (човек! али… како је он настао?); као, уосталом, и западне цивилизације (демократија! али шта је њен смисао?). Дакле, лаичка хуманистичка интелигенција је уверена у врховну, чак божанску („апсолутну“) моћ интелекта, ума схваћеног као разумска моћ спознаје самих основа света и самог битија.

Основна карактеристика интелигенције — или интелектуалца, човека који себе гордо назива интелектуалцем и сматра да је тиме постигао врхунац човечности — јесте уверење да је интелект суштина, највиша могућа врлина  и највише достигнуће човека и човечности. Не љубав или дух — као тајна моћ поиствећења са другим, дух који је у Христу отеловљен и учовечени Логос, него — управо интелект: особина на којом се горди и Мефисто (или сатана), тотално бездушан, неспособан да се поистовети било са чим другим до са злом.  Поиствећење моћи мишљења са самим битијем јесте метафизика: она је интелектуалчев до краја развијен полгед на свет и његова до крајности развијена самосвест! „Бити је исто што и мислити“, битије је исто што и мишљење“… то је основни став метафизике, став који конституише метафизику (и човека), јер метафизика није ништа друго до логична разрада тога става: њено учење о бићу (о суштима) и о битију (постојању), тзв. онтологија јесте учење о мишљењу, а то значи: учење о  интелектуалцу! Из целокупне метафизике говори, и као апсолутно знање (тако рећи као божанска мудрост), намеће нам се интелектуалчева нарцисоидност: чак и у теологији која је уграђена у метафизику и подређена њој.

То се данас, у жељи да се допаднемо Западу, дешава и у нас православних, тако да се чак и људи позвани да буду свештеници (чувари Христове тајне љубави, поистовећења, Причешћа) — данас нису више, често спуштају из висине духа на приземље и у подземље интелектуализма. То се у нас дешава као све чешћа појава клерикализма, типично римокатоличког клерикализма међу православним теолозима, на шта се онда, као типична и природна реакција на клекрикализам, јављају скташтво и протестантизам којим православни верници отпадају од Цркве или је чак изнутра разбијају. На клерикалном мудровању једних одговара се индивидуалистичким мудровањем других.

………………………………………………

Шта се „крије“ иза овога? Ако је битије исто што и трансценденција, онда је и смисао битија (а смисао је могућ само као трансценденција!) исто што и само битије; онда је смисао живота исто што и сам живот. За нас који — платонски, медитерански, хришћански, православно — разликујемо смисао живота од самог живота, смисао битија од самог битија… за нас би то неразликовање значило да је појава смисла немогућа, да смисла нема, да ми живимо у апсурду, у бесмислу. А то би, даље, значило да нема љубави, вредности, етике, заједнице, јер — љубав је исто што и осећање смисла: некога волети је исто што  и придавати највиши могући смисао његовом постојању. Волети живот исто је што и придавати му смисао. Тај смисао, истоветан с љубављу, недоступан је интелекту (мишљењу) и настаје изнад и пре мишљења, јер смисао је могућ само као надахнуто осећање смисла, осећање којим бива преображен свет и у томе свету човек. Интелектуалац — човек који врхунцем сматра интелект, а не осећање или љубав — није у стању ни да разуме ни да брани смисао, поготову није у стању да га заснује. Волети, осећати, (осећати смисао нечег), саосећати, тајно (маштовно) се поистоветити… све је то исто. У метафизичкој „заједници“, то јест, у оном облику друштвености који би настао и био израз мишљења, човек је само појам човека, те ту нема осећања или саосећања. Како је вера осећање (и само осећање, а не интелект), метафизичка „заједница“ не може бити Црква, верска заједница. Нема ту Цркве! То може да буде само организација моћи. То и јесте моћ коју механизам друштва има и испољава над људима-појмовима-фикцијама. 

***

Зашто смо одмах, у почетку овог излагања о кризи интелигенције, указали на интелектуализам као идеологију лаичке интелигенције. Зато што је интелектуалац по својој природи лаик: затворен према тајни човека, љубави и духовне заједнице, Цркве; неспособан да брани вредности заједнице, свеједно да ли је он институционално лаик или клерик, јер и клерик је, као хуманист, лаик, само што је његов лаизциазм (његова световност) суштина скривена, привидом вере. 

Са нововоековном, западном цивилизацијом настаје, међутим, и посебан, од клера одвојен, друштвени слој интелигенције. Али у том случају се одржава непрекинута традиција метафизике, тако да се задатак западне интелигенције битно не разликује од задатка клера, као што се у свом полазишту (постулату) лаичка (универзитетска) метафизика не разликује од клерикалне. У том смислу је и Адорно тврдио да је корпус немачких професора филозофије тежио да у свему замени клер Римокатоличке цркве, то јест да се филозофи према друштву и власти односе „клерикално“. Тај „клерикални“ однос је метафизички. 

Задатак (мисија) интелектуалца је“  каже француски историчар, Le Goffe, „да бране вредности своје цивилизације“:  у том смислу је сваки интелектуалац цивилизацијски ангажован, уколико жели да се потврди као интелектуалац, да то буде. Које су то вредности? Свакако, вредности које одговарају природи интелектуалца, то јест, метафизици интелекуталца! Те вредности не представљају ни заједницу, ни етику. Зато оне представљају вредност („отменост“) друштвеног расцепа између индивидуе и заједнице, априорну „опозицију“ интелектуалца не само према „власти“, него и према заједници (поготово Цркви). 

Жарко Видовић, „… И ВЕРА ЈЕ УМЕТНОСТ!“, (одломак из есеја „Криза и Православље“, стр. 282-286), Београд, 2008.

Жарко Видовић, ПОХВАЛА БИЉУ

***

Од свих живих бића само биљка живи не убијајући: ниче, расте, храни се, размножава и даје плодове не убијајући. Храни се неживом материјом раствореном у води: менералима, камењем, земљом. У светом браку са Сунцем удише ваздух и од неживог ствара живо: као да је творачко божанство! Уз то живим бићима која се хране убијајући — нама и животињама — биљка даје себе на жртву, јер не само месождери, него и биљождери живе убијајући бар биљке. Само у животу биљака нема „дијалектике“ по којој би живот једних значио смрт других. ….

***

Биљка је суштина природе као што је дете суштина човека: створена, првобитна суштина, каква је била пре греха. Чедо је дете, а чедност је суштина човека у хармонији са створеном природом, са биљком. (Када је однос човека према природи постављен као борба, чак борба којом човек треба да се потврди, тада је човек усмерен култу животиње).

Да подсетимо на Христа: у Њему је сачувана суштина човека, јер је он „Син Човечји“, или — у бољем складу с оригналом речено — он је „Чедо Човечије“; у Њему је сачувана чедност, неотуђена, првобитна и безгрешна суштина суштог човека! Орфеј оживљава и камен и мртве, певајући им, а песма је говор језиком биља. Тако је Орфеј грчка Претеча Христа.

***

Биљка је — у аутентичној, првобитној духовности човека — телесна појава творачке суштине у природи. Биљка чува тајну те суштине не повређујући је. Та тајна је у чистоти раста и настајања, то јест, живљења без убијања или уништавања нечијег живог. То је тајна самог живота…

***

Тако и човек песник ствара само кад је сличан биљци. Јер песма Бранка Миљковића „Похвала биљу“ је похвала поезији, човекој моћи да буде као биљка.

***

То не значи да је човек биљка или да може да буде биљка, него само да је уподобљен биљци онако као и Христос. Дрво Живота: да је у стању да се тајно(!) поистовети са биљем!

Зато се хришћанин причешћује биљном твари као жртвом бескрвном, а не месом (закалном жртвом, курбаном, дословно схваћеним кољивом). Само такво Причешће је агапи, Љубав која (као биљка) само даје, ништа не тражи и све трпи. Та биљна смиреност човекова, та тајна (имагинарна, маштовна, то јесте у вери дата) обнова првобитне физис-природе у човеку, то одсуство силе и чина у човек је услов и за појаву спонтаности (смирене опуштености и препуштености) у којој настаје поетско дело (музичко дело), свештена поезија и, поврх свега, Литургија! само у тој смирености може човек — како то и Платон (у диалогу Ион) каже о песнику — да буде орган божанског, небеског говора.

***

И у Причешћу се човек поистовећује, или тачније: догађа му се поистовећење. Али то је поистовећење са Христом који се већ и сам поистоветио с Хлебом и Вином (са биљном твари) и Себе заветовао човеку као такво поистовећење (животворно)! Не са крвљу и месом, са телом крвавим, него са биљком.

***

И пост је човекова припрема за сусрет и поистовећење са божанством. А припрема се човек за тај сусрет не само јелом — искључиво биљног порекла, — него и чишћењем од страсти („смрада душевног“), као би и душом био мирисан ичист као биљка! Као дете! Јер биљка је чедна као дете, дете је невино као биљка, те само због те сличности човекове дечије, чедне душе (уподобљености) са биљком Христос говори: „пустите дјецу к мени!“, јер дете, или човек у чедности, чак и кад нема свести о слободи, није отворено Злу, не гледа у Злу неку божанску силу, није вером дуалист! па зато није ни у ситуацији да се, снагом своје слободе, одлучује између обожавања Добра и обожавања Зла. 

Додуше, и вегетеријанци се хране само биљном храном: и тако читав живот, не разликујући време поста од времена мраса. Али је зато вегетаријанство, као врста хигијене (телесне хигијене!), утопило и сам пост у обичан, навикни живот, док би пост морао да буде аскеза (што на грчком значи: подвиг, упорна и свесна човекова борба) против навике уопште. Јер навике настају из задовољења страсти, из потребе страсти да њен предмет буде лишен сваког отпора! А пост није навика, ни хигијена телесна (дијета, вегетаријанство), него обред којим човек изражава жељу да ојача у себи физис-природу и да сузбије у себи све што се противи човековом поистовећењу са биљном физис-природом, те тако и самоМ Причашћу Христовом. А противе се управо страсти и навике, јер су оне упоришта пуке (дакле, бездушне) телесности, која, ослоњена на та упоришта, одбија свако уздизање у сферу више душевности. 

Жарко Видовић, КАТАРЗА — ЧИСТОТА ФЛОРЕ И „ПОХВАЛА БИЉУ“ /одломак/ (у “ И вера је уметност“, Београд, 2008)

Фотографија: Мартин Црвеница, Бадем

Жарко Видовић, ИКОНА — СЛИКАРСКИ ПРИКАЗ ДУХОВНОГ ИСКУСТВА

1.

Икона је слика светлости — не индивидуе, особе човека, него, светости лика-идеје човека, тј. човека преображеног Таворском светлошћу Преображења, човека преображеног из облика индивидуе (особе грешне својом вољом за моћ, својим индивидуализмом) у облик лика-идеје који је творевина (Твар, изабрана Твар Творца)… творевина Бога… дакле, лик какав је био Адам (прародитељи духовни), Адам и Ева…

2.

Икона је, дакле, лик човека како човек види себе и човека у Божанској смирености (као смиреност Светог Вукашина Јасеновачког). Та смиреност је исихиа : највиши степен побожности: кад је човекова вера тако силна, да је јача и од самог страха смртног и од свих болова… као у Светог вукашина Јасеновачког, или у Светог Ђакона Авакума… или у Светог Трифуна који је, како тропар каже: нетрулежни венац славе непролазна и вечне, примио од Самог Бога (од Духа Светога), те — како ће то постићи и Свети Вукашин! — силом Самог Бога Христа у њему савладао не само мучитеље, него и немоћнима учинио све дерзости Сатане!

3.

Икона је изворни лик човека каквим га је Бог створио. Тај лик је могуће видети и схватити само у исихији — смирености, тј. кад је човек ослобођен сваке страсти (Луча Микрокозма, Посвета 81-90). 

4.

Икона је сликарски приказ духовног искуства исихазма, искуства православног монаштва, чувара изворног лика човека.

5.

Икона је у сликарству оно што је Литургија у трагедији (грчкој) тј. наспрам трагедије… а то је слика Човека као Жртве којом човек, жртвујући своју индивидуалност (грех самоистоветности бића), бива награђен христоликошћу…

6.

Икона  је слика изворног лика човека као христоликости…

7.

Икона приказује лик човека који се — тајанственим (мистеријским) саучешћем (причешћем) у Литургији — сврстао у Цркву као заједницу са Христом. Та заједница је небески народ, појам који данас — позвани смо на то! — треба спасавати од митингашко-политичке злоупотребе, од самоуверених интелектуалаца који мисле да је филозофија („филозофос“, мрачњак) врхунац човека.

8.

Као што се у 2. члану Символа вере каже: кроз Христа је постало све што је постало… „рождена, несотворена, јединосушчна Оцу — Им же всја биша“, тј. „Им“, Христом, кроз Христа, Сина Божијег!… па је зато Човек и створен „по обличју божијему“ (Постање, 1, 27)…

9.

Тако да чак ни полна разлика („мушко и женско створи их“) не доводи у питање „обличје Божије“ (мушкарца и жене), јер им остаје — у оба пола — оно што је изворно: „обличје Божје“: иконичност лика којим и мушкарац и жена превазилазе своју природност индивидуалног бића, тј. своју самостоветност бића индивидуе… То се показује у Богородици и Христу, као Другој Еви и Другом Адаму! (Посланица Јеврејима! посебно Јеврејима!)… А изворност лика човека (људског бића, свеједно да ли мушког или женског) превазилази индивидуу-биће, тако да се о изворном лику човека не може разумети ни сазнати ништа преко знања о (смртном) телу, преко Фројда, Адлера, Јунга… тј. преко било које психоидеологије која — као свака идеологија, наука о употребљивости човека! — настоји да се прикаже као наука о самом изворном Човеку, тј. о тајни човека...

10.

Човек је тајна: Владика Његош то говори и у Горском Вијенцу (ГВ) (Игуман Стефан, 2322-2335), и у Лучи Микрокозма (ЛМ:П, 131-140)… тајна доступна — не некој науци, мишљењу, експерименту, него — само поезији и то свештеној поезији (литургијској), кад Сâм Свемогући ту „свету тајну шапти“, и то „само души пламена“ (Светим Духом осијана), свештена поете (ЛМ.П, 161-180).

11.

Икона је слика тајне човека, дело сликара који је сликар свештени, литургијски, надахнути… те слика лик изворног човека, лик који није рукотворен (руком сликара, вештином сликара), него лик нерукотворени!

12.

Тајна човека је изворни лик видив само Бугу, те и сликар види тај изворни лик само кад је надахнут, те слика руком Бога, те је зато икона „нерукотворена“, није руком сликара насликана него руком иконописца који је „свештени сликар“, тј. рука Бога, Духа Светог.

13.

То је, ето, суштина иконе, иконописа, иконописца, сликарског литурга и сликарске литургије… Наравно да је то схватимо само колико и како је човековом уму (тј. умном чувству, осећању, а не мишљењу) схватива сама Литургија.

И као што надареног писца схвата човек само кад је и сâм надарен, као надарен читалац, тако и надареног сликара, иконописца, схвата верник само у тренутку кад је надарени посматрач иконе!

То је исто као у позоришту: узалуд је драма (трагедија), ма генијална, ако надарен није и сâм глумац!

И виђење лепоте је дар. Ни заљубљен не може бити свако и увек, јер и заљубљеност је дар!

Говорим овде не о еротском (или сексуалном) стању — или сексуалном васпитању у хигијени тела — него о духовној преображености човека лепотом, и о лепоти као феномену који је доступан само изворном човеку, моменту човекове изворности или наданућа! (Толстој: „Није жена по лепоти мила, него по милоти — лепа“). 

18.

Суштина Литургије, иконописа, вере, смисла, изворног лика и приступа Христу… не мења се кроз векове. 

19.

Иконописац ће видети Христа — стварати портрет Христа, христоликости, Богородице, богородичности! — када Христа препозна у ближњима који су жртва… онако како се то каже у Јеванђељу по Матеју 12 (31-46). 

20. 

… Ко препозна Христа у паћенику, брату Христовом… па његов портрет слика (и наслика Христа), у жртви… у христоликом  човеку има „модел“… па ће бити иконописац, као Свети Лука. 

Андреј Рубљов је насликао 12.000 портрета, те је тако, у патњи људи, у Русији као распетом Христу, видео Христа, и насликао нерукотворену икону… као што је то Тарковски показао у филму „Рубљов“. 

21.

Појава Христа значи да је човеку откривено двоје: прво, да се Бог у природи не јавља као нека природна сила или чудо, него само у лику човека, те слика Бога није природа, него лик човека, као иконе(свете слике, откровења Бога, лика божијег) и друго да је смисао постојања (битија) човека у томе да је смисао природе, у есхатону Божијем, сâм човек! 

То је одговор на питања Његоша о смислу природе: ЛМП, 31-80… Смисао је у хармонији човека и природе („Рад чега је Творац сатворио: ради дјеце Своје… или дјецу ради природе, или обоје једно за другога… па и сâмо Небо… ваљда не за то да би човек био свестан себе као Ништавила?… Не… све те тајне Свемогући открива свештеној поезији!)

22. 

Икона је лик сликан бојом, дакле, светлошћу која се, у судару с материјом, показује као боја… тако да је човеков лик аутентичан, као лик светлости, само бојом, а не скулпторски… јер човек није створен од земље, него, као светлост, „бачен на земљу“… (плотинска теорија сликарски облика: човек као творевина светлости — фос која је Логос Тројице, тј. хармонија). 

24.

Икона нам одаје блискост иконописца са сликаним ликом Христа, Богородице или светитеља… То је блискост, наравно, духовна, а не „комшијска“, родбинска или кумовска, пријатељска а да не говоримо о интересној „заједници“ плитичара или моћника… То је блсикост која настаје само из вере ккојом Логос сабира људе у духвону заједницу… 

Данас је потребна блискост литургијска, парохијска, блискост диалога са Богом или обоженог (литургијски обоженог, причешћеног) човека са обоженим човеком… Блискост у којој се збива духовно поистовећење при коме сликар — без намере или плана — слика портрет модела, сликајући пре томе, ненамерно (љубављу) и свој аутопортрет… 

Жарко Видовић „…И ВЕРА ЈЕ УМЕТНОСТ“, (ОД ИСКУСТВЕНЕ ПРЕДСТАВЕ ДО ИКОНЕ, Икона — сликарски приказ духовног искуства исихазма: Изворног лика боголиког човека, одломак, стр, 337-343)

Ђорђе Оцић, И УМИРАЊЕ СА СМИСЛОМ ЈЕСТЕ ЖИВОТ…

(…) Жртве почињу да добијају смисао. Устају мртви и живи. Устаје Српство. Чуда се дешавају. Чуда за све, за друге само чуда, за Србе и — смисао. Чудо смисла: осећање! Такозвани разум, хвала Богу, уступа место осећањима. Глас разума на прагу двадесет првог века јесте глас неразумевања. Одсуство осећања. Са чим улазимо у двадесет први век? С двадесетим веком! С два велика рата, с много малих ратова, с рушилачким револуцијама, с паклом фашизма, понором комунизма, ужањом Чернобиља и Кршког. С Европом двадесетог века у Европу двадесет првог века! Не можемо ући у ново док не постанемо нови. Другачији. Обновимо прво себе, своју душу! У овом тренутку. Кроз тренутак у век, кроз век у вечност. Више осећањем, мање разумом. Разум осветљава путе, осећањима их одабиремо. Пут у вечност је једини прави пут овог човека и човечанства овог. Пут у Небеску Србију је једини прави пут Србина и Српства овог. Небески пут је пут истниског живота, а не пуког умирања. Живота са смислом. И умирање са смислом јесте живот. То је пут светог Саве, Косовског завета, Његоша… Заветни пут. Није пут првог Рима ни другог, већ трећег, није пут паметњаковића већ Идиота, није Сеоба и Деоба већ Луче и Рата и мира…

— Заветна мисао је пренесена с Косова у далматниско Косово, из Старе Србије у Нову Србију. Цар Лазар је светосавску мисао унео у народ, а с његовим моштима кренула је она преко Саве и Дрине. Триста година после смрти, мошти светог цара Лазара пренете су из Раванице рашке у Раваницу сремску… Заветна мисао је мисао о нама, о нашој историји, о нашем духовном и историјском искуству. То је историјска свест српског народа, свест о искуству у прошлости и задатку будућности. Делотворно тежиште ове свести некад је лежало на јужним и источним деловим Српства, а онда се преместило у западна и северна подручја његова… Српски народ мора да иде самоосвешћивањем против обмане, историјом против праисторије, вером против безбожништва, пуним срцем против празног разума… Лепотом против ружноће, поезијом против филозофије. Љубављу против мржње. Љубав је осећање, мржња је острашћеност. Христос се осећа или не осећа. Бог се не мислим. Ни љубав, ни вера. Или се осећа или се не осећа. Или се воли и слави, или се мрзи и ништи други. Православље је право-славље. Права љубав. Љубав је љубав према другом, љубав за другог. Љубав је брига за другог. Други је други човек, други људи, народ, човечанство. Други није Човек и Човечанство са великим „Ч“ већ је то човек с малим „ч“, овај човек. Нема Човека и Човечанства. Има овог човека, овог оца, овог сина, ове породице, овог народа. Ко воли само Човека и Човечанство, не воли овог човека и овај народ. Појављујеш се у свом лику, а тај лик није лик безличног Човек и Човечанства већ лик твог пријатеља, твог суграђанина. Нема личности без лика, а нема лика без ликова. Лик је оно што осећаш да јеси, а не оно што мислиш о себи. И што осећаш за другог, а не што мислиш о другима. Лик је љубав за друге. За ове друге, за ову заједницу. Љубав је давање. Ако немаш шта другом да даш, ти од њега бежиш. Бежиш од човек Човеку, од људи Човечанству, од заједнице Заједници, од грађанина комшије — Грађанину Света. Грађанин Света не постоји. Постоји грађанин овог града: ове куће, ове улице, овог места, ове државе. Нема грађанина ако нема града, нема града ако нема државе. Наш грађанин нема своју државу… Да бисмо имали земаљску Србију, тежимо Небеској Србији! У животу, не у срмти, у љубави, не у мржњи. У заједништву, у саборности. У слављу и вечности. Вером и узнесењем. Ако верујеш, обистиниће се, ако дајеш, вратиће се. Ко даје, добиће, јер ћемо сви добити Уђи, наћи ћеш се! Ако побегнеш, изгубићеш се. Само онај ко нема себе боји се да буде с другим. Предај себе, да бисмо добили. Забрини се за другог, да бисмо се понадали. Понизимо се, да бисмо се уздигли…

Ђорђе Оцић, ЧУДО НА ДУНАВУ, (стр. 201-203),Службени гласник, Београд, 2012.

Ђорђе Оцић, НА КОСОВО…

— „Протерани из Западне Славоније“. „Избегли из Босне“. „Побегли из Книнске Крајине“. „Доселили се из Црне Горе“. Али: „Изгнани с Косова“. С Косова, не из Косова! Јеси ли се икад упитао зашто никад „из“ него увек и једино „са“?
— Нисам.
— Па, запитај се!
— Реци!
— Зато што се с Косова „силази“ а не „излази“, „спушта“ а не „потискује“, „руши“ и „скида“ а не „истерује“ и не „изгурује“. „Свргава се“ а не „избацује се“. Зато што је Косово: горе. Изнад! Високо! Оно друго је — друго: доле, испод.
На Косово не улазиш и не увлачиш се већ се дижеш, успињеш. Косово је успон или пад. Зато с Косова и на Косово, а не из или у! Знаш?!
— Знам. Као „с неба“ и „на небо“?
— Да.

Ђрође Оцић, НЕВЕСТА ИЗ ВАСЕЉЕНЕ, (стр. 28-29),Службени гласник, Београд, 2012.

Ђорђе Оцић, ВОЛИМ, ДАКЛЕ РАЗУМЕМ

— Како кажеш? — пита инжењер из Вуковара.
— Што волим, моје је — каже студенткиња књижевности.
— Кога волиш, твој је?
— Јесте.
— Ако он тебе не воли?
— Исто. Само, нисам његова.
— Можеш да волиш било кога?
— Не једнако. Што више волиш, више имаш.
Кад бих могла да волим цео свет, 
мој би једнако био.
— Ако ја тебе волим?
— Колико ме волиш, толико сам твоја.
— Иако ме нимало не волиш?
— Да.
— Не разумем те.
— Јер ме не волиш.
— По чему знаш?
— По томе што ме не разумеш.

Ђрође Оцић, НЕВЕСТА ИЗ ВАСЕЉЕНЕ, (стр. 31),Службени гласник, Београд, 2012.

Арсеније Савин, ОБИЧНО ЈУТРО

Исти улични свирач ху̑ди
И облаци су, чини се, исти,
Рулају ујутро улицом људи,
Залећу се као на писти.

Обично јутро велеградско.
На балкону увело цвеће,
Рељеф с фасаде отпада лако…
А једно окно, мокро и глатко,
Завесу више подићи неће.

1940.

Арсеније Савин

 

Иван Буњин, БÉЛИ НОЋ…

Бéли ноћ… И маглена копрена
У луговима и долинама бледи,
Шума звони, беживотна луна
И сребро се росе на стаклима леди.

Мајур спава… У врту је тамно,
Непрозирне, мирне тополе зелене,
Зрак шапуће у окно отворено,
Дахом пролећа даљине испуњене…

Ближи се дан, кратак је био сан —
И из дома, тишину не реметећи,
Нечујно излазим на балкон сâм,
У тишини свéтлу зору чекајући…
(1888)

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Станислав Винавер, О, ПЕСМО МОЈА, МЕНО БЕЗ МЕНА…

О, песмо моја, мено без мена
О, песмо моја, чудна, без чуда,
Трепете модри тамних пламена,
Пожаре црни, музико луда.

О, иди право, не скрећи с пута
— Нас звоу гласи тајни суштина —
О, бој се страсти вихорних кнута,
Бој се дубина земских, висина.

О иди право, не међ туђине.
Бол, радост, све је ван ствари психе,
Песмо божанска, у плес суштине,
Кроз провалијске даљне маглине
У безданове бескраје тихе.

Станислав Винавер, ЗВУЧНИ ПРЕДЕО, (стр. 10), Чигоја штампа, Београд