Михаил Ј. Љермонтов, КАКО СУ СТРАШНИ ЖИВОТНИ ОКОВИ…

Како су страшни животни окови,
Како је тешко кад сами теглимо.
Весеље да деле — сви су готови:
Ал нико неће тугу да поделимо.

Ја сам сȃм овде, као цар небесни,
Патња ми срце све снажније стеже,
И видим — судбини послушни
Годови одлазе, ко снови беже.

И опет долазе са позлаћеном
Али ипак истом старом маштом,
И видим гроб на месту самотном
Чека; над земљом оклевати, зашто?

Ипак, никога ово не жалости,
И они (у уверењу  сам  том),
Мојој ће се смрти веселити
Више, но што су рођењу мом…
1830.

Михаил Ј. Љермонтов
Препевао: Александар Мирковић

Advertisements

Амфилохије (Радовић), НАЈОПАСНИЈЕ СУ СЕОБЕ ОД СЕБЕ САМОГА

Најопасније сеобе Србаља су оне од себе самих — кроз турчења стара и нова. Једно од тих „турчења“ јесте то, посљедњих вјекова олако заборављање наших изворишта, заборављање онога што је обликовало наше историјско биће, на коме је и настала наша држава.

Тај зрели облик нашег историјског бића најбоље се види на манастиру Студеници.

Изнутра она има јерусалимско-цариградск душу, а хаљина, у коју се обукла, је романско-латинска, западне, а синтеза, са свјежином стваралачког надахнућа — светосавска је.

Тим нашим извориштима, тој јерусалимско-цариградској души, уз пирхватање нове европске хаљине, под којом подразумијевам западноевропску и америчку техничку цивилизацију, треба да се вратимо и у овом тренутку опет једном стваралачки и обазривом светосавском синтезом, и сада када је српски народ на новој историјског раскрсници.
….

(…)Прије свега, НАЦИЈА НИЈЕ ПРОСТО — КРВ И ЈЕЗИК. Истинско народољубље, национализам, црквено посматрано, никад нема црте расизма. Што каже владика Николај: „Као што во није сав у рикању, тако ни човјек није сав у језику и у крви коју насљеђује…“ У ХРИШЋАНСКОМ ПРАВОСЛАВНОМ СМИСЛУ НАРОДНО, НАЦИОНАЛНО ЈЕСТЕ ПРИЈЕ И ИЗНАД СВЕГА, ЕТИЧКА ДУХОВНА КАТЕГОРИЈА.

(…)Шта хоћу да кажем? ШТО ЈЕ ДУБЉА ЉУБАВ ПРЕМА СОПСТВЕНОЈ ЗЕМЉИ И НАРОДУ и што је та љубав истинскија, ТО ЧОВЈЕК ПОСТАЈЕ УНИВЕРЗАЛНИЈЕ БИЋЕ. Зашто су највећи пјесници они који су на најдубљи могући начин, доживјели себе и своје сопствено тло? Зашто је ЊЕГОШ, рецимо, толико велики? ОН ЈЕ СТОПРОЦЕНТНО ВЕЗАН, УТКАН СВОЈИМ БИЋЕМ И СВОМ СВОЈОМ КРВЉУ И СВОМ СВОЈОМ МИШЉУ, у дамар српског народа и Црне Горе! АЛИ, У ИСТО ВРИЈЕМЕ, ЊЕГОВА ПОРУКА ЈЕ УНИВЕРЗАЛНА, ЈЕР, ИДУЋИ У ДУБИНЕ СВОГ СОПСТВЕНОГ БИЋА, СВОГ СОПСТВЕНОСГ НАРОДА, СВОГ ТЛА, ОН У СЕБИ, У СВОМ НАРОДУ, СВОМ ТЛУ, ОТКРИВА СВАКО ТЛО, СВАКО БИЋЕ, СВАКИ НАРОД. Јер у дубинама појединог бића и твари, откривају се универзална знања и стварности. СВИ СМО ЈЕДНО У НЕКОЈ ДУБЉОЈ ТАЈНИ. ШТО САМ БЛИЖЕ СЕБИ, ОТКРИВАМ СВЕ. ШТО САМ ДАЉЕ ОД СЕБЕ, ИЛИ УКОЛИКО УСПОСТАВЉАМ ЛАЖНИ ОДНОС ПРЕМА СЕБИ, ЕГОИСТИЧКИ ОДНОС, БИЛО НА ИНДВИДУАЛНО ИЛИ КОЛЕКТИВНОМ ПЛАНУ, ТО САМ ОНДА ДАЉЕ И ОД СЕБЕ И ОД ДРУГИХ. Ту је негдје та разлика о поимању односа иземђу универзалног и националног, која постоји у његовом изворном јеванђељском доживљају и његовом схватању какко смо га прихватили од времена Француске револуција, па наовамо. У том погледу нам је потребно да се мало дубље вратимо, управо овом изворном, светосавском предању о нацији.

Другим ријечима, једна нација кад изгуби то своје дубље саборно самосазнање, шта она представља? Шта значи онда? Припадност нечем биолошком? Али биологије је безимена, безлична ствар. Но, нација има своју личност, то је библијско поимање нације. Та личност, пак, се не задобија „крвљу“ и биолошко-социолошким насиљем, већ се задобија новим квалитетом живота, етичко-духовно стваралачким чином који се улива у постојање појединаца и народа, и који осмишљавају биологију и остварују истинско човјеково лично и социјално живљење. Та нова благородна својства, те нове вриједности, та нова самосазнања, ново саборно стварање и преко њега свједочење вјечног и непролазног собом, — пред цијелом васионом — то је оно што је смисао једног народа, и „личности“ једног народа.

Митрополит Амфилохије (Радовић), КОСОВО ЈЕ ГЛАВА ЛАЗАРЕВА (бјеседе, предавања и разговори), стр. 255, 146,148-149,Светигора, Београд-Цетиње, 2011.

 

Николај В. Гогољ, КАКО САВЕТОВАТИ ДРУГЕ…

(Писмо Ш – ву¹)

Учећи друге, учиш и себе.² У толиким мојим страдањима и тешкоћама, којима су придошле још и тешке душевне патње, био сам принуђен да водим тако интензивну преписку, какву никада до тада нисам водио. Као за инат, готово сви људи са којима сам близак имали су у то време унутрарње потресе и преживљавања. И сви су се, по неком инстинкту, обраћали мени за савет и помоћ. Ту сам упознао блиско сродство људских душа међу собом. Само треба сам добро да пострадаш, и сви страдалници ће ти постати блиски, и скоро да ћеш знати шта им треба рећи. И не само то; сам ум се избистри: постану ти позната до тада скривена стања и попришта борбе људске, и  буде ти јасно шта је коме од њих потребно. У последње време дешавало ми се чак да добијам писма од људи мени скоро потпуно непознатих, и да на њих одговарам онако како то раније нисам умео. А ја, уосталом, нимало нисам умнији од других људи. Познајем људе који су неколико пута умнији и образованији од мене, који су у стању да дају савете неупоредиво корисније од мојих; али они то не раде, чак ни не знају како то да чине. Велики је Бог који нас уразумљује! А чиме нас уразумљује? Па истим оним болом од којега ми бежимо и хоћемо да му умакнемо. Страдањем и болом одређено нам је да задобијемо зрна мудрости коју не можемо наћи у књигама. Ко је, међутим, већ задобио и једно од тих зрна, тај већ нема права да га крије од других. То зрно није твоје, него Божије власништво. Бог га је начинио у теби; сви дарови Божији дају нам се да бисмо ми помоћу њих служили браћи нашој: Бог је заповедио да сваког тренутка учимо један другог. И тако, не заустављај се, подучавај и пружај савете! Али ако хоћеш да ти то истовремено донесе неку корист, чини онако како ја мислим да треба, и како сам надаље одредио себи да чиним увек: сваки савет и поука, ма какве да некоме дам, макар и човеку на најнижем ступњу образовања, са којим ничега заједничког не можеш да имаш, примени у исто време и на себе, и исто то што си му посаветовао, посаветуј и себи самом; исти онај прекор који си упутио другоме, упути и себи самом. Веруј, све се враћа теби, и ја чак ни не знам постоји ли неки прекор којим не би требало себе да прекориш ако само пажљиво погледаш на себе. Сеци двосеклим мачем! Ако ти се деси да се расрдиш било на кога, расрди се истовремено и на себе самог, макар и зато што ти се десило да се расрдиш на другога. Чини то непрестано! Ни у ком случају не скидај поглед са себе сама. Увек има за предмет себе, пре свих других. У том случају буди егоиста! Егоизам такође није лоша особина; људима је било дозвољено да му придају такво скверно тумачење, а у темељима егоизма лежала је сушта истина. Позабави се најпре собом, а онда другима, буди најпре сам душом чист, а онда се већ старај да други буду чистији.
1846.

НАПОМЕНЕ: 1. Писмо је навероватније упућено Шевирјову.
                         2. Упор. Посланицу Св. Апостола Павла Римљанима, 2.21

 

Николај В. Гогољ, ПРЕПИСКА СА ПРИЈАТЕЉИМА, (стр. 114-116) Пролог, Београд, 2004.

Превели: др Ксенија Кончаревић и Дејан Лучић

Марина Цветајева, ЈА ВАС ВОЛИМ ЖИВОТ ЦЕО И ДАН СВАКИ…

Ја Вас волим  цео живот и дан сваки,
Нада мном сте као сенка велики,
Из села поларних  дим древни, меки.

Ја Вас волим  цео живот и сваки час.
Ал не требају ми Ваше усне, очи, глас.
Све је почело — и свршило се — без Вас.

Нечега се сећам: отвореног свода,
Огромне капије, чистије од снега,
Нанизаних звездама врхова рога…

И од рогова — на пола неба — сен…
И древни дим поларних села слеђен… —
И схватих најзад: Ви сте северни јелен.
1918.

Марина Цветајева
Препевао: Александар Мирковић

Димитрије Богдановић, ЖИТИЈНА КЊИЖЕВНОСТ

...кајање треба принети Богу, кајање — не очајање.

(…) Новозаветна јеванђелска етика имала је смисла само ако се реализује у стварном животу, од стварних људи. Отуда потреба да се примери реализованог јеванђеља уоче, забележе и тако сачувају од заборава, да се стално обнавља успомена на њих. Живи примери религиозног савршенства били су најбоље средство ширења нове вере и најбољи начин да се утиче на понашање и моралну свест хришћана. Тако је настала хагиографска литература.

(…) Са развојем просветитељства и рационализма у XVIII веку, а поготову у светлу критичких историјских школа XIX столећа, као да се изгубила представа о томе шта житија стварно значе. Житијна литература је стављена под лупу строге историјске критике па није било тешко установити да у великој маси житија „беже“ из видног поља једне објективне, позитивне историје. Откривене су тако у овој литератури многе легендарне црте, анахронизми, материјалне неистине, погрешна традиција о познатим, из других и поузданих извора утврђеним историјским догађајима. Присуство чудеса и демона, у неким житијним текстовима нарочито јако, скандализовало је науку, која никакве метафизичке и мистичке појаве не сматра могућим. Са овог становишта, читава хагиографија би се морала сврстати у документе људске глупости и затуцаности, незнања и празноверице.

Ствари ипак не стоје тако, и житијна летература крије у себи не само важне поруке што нам долазе из једне већ далеке епохе него и праве хумане и уметничке квалитете какве уопште има свака права књижевност. Са данашњим развијеним чулом за симблично и преносно значење, за уопштавање и апстракцију у књижевност, сликарству и другим видовима уметности, стали смо у житијну књижевност гледати другим очима, почели смо је разумевати, поново, можда сада на други начин. Почели смо откривати у њој симболе, а иза понављања истоветних прича у безборј индивидуалних варијација − апстрактне истине и поруке. Откривени су у појединим свецима т и п о в и светости, типови религиозног мишљења и понашања, религиозног живота уопште, а тиме и људског живота, мишљења и понашања. Већ је од раније познато да хришћанска наука о свецима, хагиологија, сврстава све свете људе и жене у извесне категорије или „ликов“ (грчки − „хорове“), као што су на пример апостоли, мученици, преподобни итд. Сваки „лик“ је обележен неким заједничким цртама, сви поједини примери типа имају нешто истоветно у свом животу, управо нешто што их повезује у одређени тип. А тип увек садржи и једну поруку, и једну норму понашања у зависности од средине, психолошке мотивације и других разних околности. Понављајући ту основну норму у варијацијама кроз животопис многих светаца једног типа (рецимо − преподобних, или још речитије − мученика) лакше се да уочити оно што је битно у типу, она апстрактна истина о хуманизацији божанског закона, или обрнуто − деификацији, обожењу људског живљења. Отуда ништа погрешније него тражити у житијама обичну историју и биографију. Житија то не дају и неће да дају. Обичне овоземаљске околности важне су за писца житија само ако су одиграле неку улогу у формирању свеца. Штавише, слажући у мозаик једног житија, често, појединости разних епоха, са разних страна света, постиже хагиограф управо онај утисак неземаљског, ванвременог и ванпросторног који и јесте важан предуслов за примање духовне поруке житија. Заиста није важно за хагиографију, да ли је један монах могао за један дан превалити пешке пут из Свете Земље чак у Либију, или да ли је у доба Декијевог гоњења (250. год.) могло бити − монофизита који су се појавили, историјски, тек у петом веку, скоро двеста година касније. То је све аура једне приче која и није историјска мада је упућена историји и говори некаквим „историјским“ језиком. Понекад се збивања хагиографије одиграва као у неком издвојеном, затвореном простору и времену. Често нема чак ни неких општих елемената за одређивање времена или места где се светац појавио. Али то и нису ствари које би житије хтело да каже. Житије хоће да саопшти једну моралну поруку, да илуструје остваривљње јеванђелске вере. Оно је историја светости, не историја света.

Разуме се, има ту разних случајева. Наћиће се у житијама и стварна, из других извора позната историјска личност, и прича о стварним историјским догађајима. Али ће се наћи и чиста житијна легенда, истинита само по својој моралној или теолошкој идеји, а не и по историјској подлози. На пример: „Житије Варлаама и Јоасафа царевића индијског“: установљен је сасвим очигледан литерарни утицај легенде о Буди на постанак овог житија, историја не зна за Варлаама философа, још мање за Јоасафа „царевића индијског“. Међутим, и такво је житије на свој начин истинито, веома истинито. Оно такђе оставља једну поруку − ону о пролазности сујети живота на земљи, и о вечној вреднсти чежње за бесмртношћу и вере у један виши облик постојања. Саопштава ту поруку, само, у облику легенде. Тако и низ других житијних прича, нарочито оних ван сваког историјског времена и простора, као у бајкама.

Управо та сазнања почињу поново скретати нашу пажњу према житијама светих и откривати, поново, њихову велику духовну истину. Ако се одрекнемо тражења оног што је емпиријски могуће, оног што се искључиво чулима може осетити и опипати, само оног што улази у наше материјалне представе, − наћи ћемо ипак један прави људски свет, противречан, често необичан али истинит. Јер ништа необично и није туђе људском животу, никаква противречност није ван наше стварности.
….
(…) Чак и када занемарује историјску фактографију, хагиографија говори истину — истину о човековом бићу, о његовим врлинама и падовима, о мукама, радостима и непрестаном распећу између добра и зла. Житија светих немају за сврху да бележе податке о којима се иначе брине марљива чиновничка администрација нашег столећа. Она нам сликају л и к о в е, карактеристичне и увек веродостојне ликове светих људи у њиховим духоним обележјима, у ономе што их одваја од године и места рођења, и претвара у вечне т и п о в е  људског отимања ка светости. Веродостојност житија је баш у томе што ни свеци не буду увек само свети, што ни светост, дакле, зато што је људска, није имуна од људске грешности. Грех, за све време живота све до смрти, остаје увек једна могћност, или опасност која се може избежи само уз велику опрезност. И што је неко на већој висини, то више мора да бди. Светост је својеврсна еквилибристика: одржати се у равнотежи, не оклизнути са висине, то је изузетна вештина али и изузетно важан и тежак задатак који се поставља пред сваког подвижника.
…..

(…) Историјска веродостојност, историчност једне личности није само у њеном стварном, материјалном постојању, није у томе што је тих и тих година живео такав и такав човек, и умро без икакве сумње. Историчност је у духовној егзистенцији једне личности: личност постоји у свести људи, у историјској свести народа. Она је присутна и дејствена, и то је чињеница, историјска чињеница сама по себи… Ваљда се сва синтетичка свест народа о једном типу или идеалу понашања сабере око једног лица и тада то лице постане симбол, духовна стварност стварнија од саме биографске подлоге на којој је саграђена.

Димитрије Богдановић, ЛИКОВИ СВЕТИТЕЉА (одломци, стр. 5-8, 49), Бард-фин Романов, Бања Лука, 2008.

Марина Цветајева, ИДЕ ПО ПОЉИМА ЛИТИЈА…

Иде по пољима литија.
Тајанствена књига битија
Руског — где је судба света скривена —
Прочитана и чврсто склопљена.

И лута ветар, лута степом широком:
— Русијо! — Мученице! — Спавај — с миром!
30. март 1918.

Марина Цветајева
Препевао: Александар Мирковић

Марина Цветајева, ЕПИТАФ

Оном, што ту лежи под травком пролећном,
Опрости, Господе, злу мисао и грех!
Био је болестан, странац себи самом,
Ал анђеле је волео и детињи смех.

Није газио јоргован белоснежни,
Иако је желео Владику да свлада…
У свим гресима је био — малишан нежни
И зато му  Господе, — опрости сада!

1910.

Марина Цветајева
Препевао: Александар Мирковић

Димитрије Богдановић, ИСТОРИЧНОСТ ЈЕ У ДУХОВНОЈ ЕГЗИСТЕНЦИЈИ ЛИЧНОСТИ…

Историјска веродостојност, историчност једне личности није само у њеном стварном, материјалном постојању, није у томе што је тих и тих година живео такав и такав човек, и умро без икакве сумње. Историчност је у духовној егзистенцији једне личности: личност постоји у свести људи, у историјској свести народа. Она је присутна и дејствена, и то је чињеница, историјска чињеница сама по себи… Ваљда се сва синтетичка свест народа о једном типу или идеалу понашања сабере око једног лица и тада то лице постане симбол, духовна стварност стварнија од саме биографске подлоге на којој је саграђена.

Димитрије Богдановић, ЛИКОВИ СВЕТИТЕЉА (цитирано према: Ђуро Шушњић, Жетва значења, стр. 11, Чигоја штампа, Београд 2005.)

Димитрије Богдановић, СВЕТИ ОЦИ — ПЕСНИЦИ

Откуда међу великим светим оцима толики број песника? Отуда што је песништво у природи сваког дубоког религиозног осећања. Однос према Богу је емотиван однос, и душа која воли Христовом љубављу, као и сваком великом љубављу, лако се распева. Емоција љубави увек је покретач песничког стварања. Велика, узбудљива сазнања исто тако. Спој осећања љубави и лепоте у религиозном доживљају света јесте, заправо, његов песнички тренутак. Зато разговор са Богом постаје кроз мољење — песма, и свака надахнута молитва — химна певање. Уосталом, религиозном сећању одувек је била потребна музика. Како да не буде изражено и стихом, музиком говора?

Димитрије Богдановић, ЛИКОВИ СВЕТИТЕЉА (Свети Јефрем Сирин, стр. 25) Бард-фин Романов, Бања Лука, 2008.

Димитриј Мерешковски, НА НЕБУ КО ЛЕД, ЗЕЛЕНОМ…

На небу, ко лед зеленом
Жалосне зоре пролећне.
Зове ли милог гласа звон?
Ил у даљини звоно гасне?

На небу — предзвездана сен,
У срцу — вечерња сладост.
Шта ли је то, ноћ или дан?
Шта ли је то, туга ил радост?

Да ли тихе очи твоје,
Да ли тихе звезде чекам?
У мом срцу — љубав — шта је? 
Ил молитва то је — не знам.

1909.

Димитриј Мерешковски

Препевао: Александар Мирковић