Момчило Настасијевић, ИЗВОРУ

Жуборли водо изворе,
млада кад јутром доходи,
сана кад лице огледне,
лине ли сан јој у румен,
је ли ме, водо, сневала?

Јад јадани ме,
јагода зри;
руди већ лето ливадом;
травка се травци нагнула,
ја сâм;
помени, водо, за мене.

Твој жубор, водо, срмени
фрулом ћу тужан у осој,
оро на присој да заори.
Сред ора стидна кад стидана,
помени, водо, за мене.

Момчило Настасијевић, М. Настасијевић ПЕСМЕ /Јутарње/ (СКЗ, Београд, 2007)

Advertisements

Никола Тесла, МИ СМО СВИ ЈЕДНО

Рођење, раст, старост и смрт појединца, породице, расе, нације, шта је то ако није ритам? Значи да су све животне манифестације, чак и y најкомпликованијем облику, као на пример у човеку, ма како несхватљиве и испреплетане, само један покрет на који се морају применити исти општи закони кретања који владају у физичком универзуму.

Кад говоримо о човеку мислимо на појам човечанства у целини, и пре него што применимо научне методе у испитивању његовог кретања, морамо то да прихватимо као физичку чињеницу. Али, да ли неко може данас да тврди да сви милиони појединаца и сви безбројни типови карактера чине једну свеукупност, јединку? Иако смо слободни дa мислимо и деламо, ми се држимo заједно неодвојивим везама као звезде на небу. Ми не видимо те везе али их осећамо. Посечем се по прсту и то ме заболи: тај прст је део мене. Видим повређеног пријатеља а то и мене заболи: мој пријатељ и ја смо једно. А сада видим побеђеног непријатеља, хрпу материје, за коју ме је најмање брига од свега на свету, али то ме ипак растужује. Зар то не показује да је сваки од нас само један део целине?

Вековима се ова идеја прокламовала у савршено мудром учењу религије, можда не само као средство за обезбеђивање мира и хармоније међу људима већ и као дубоко укорењена истина. Будисти то изражавају на један начин, хришћани на други, али и једни и други кажу исто: ми смо сви једно. Метафизички докази, међутим, нису и једини које можемо гa изнесемо у прилог овој идеји. Наука такође признаје повезаност издвојених појединаца иако не сасвим у истом смислу као што признаје да су Сунца, планете и месеци, сазвежђа једно тело и нема сумње да ће се то потврдити експериментима у будућности када се наша средства и методе испитивања физичких и других стања и појава, усаврше. Још више: То једно људско биће наставља да живи. Јединка је ефемерна, расе и нације долазе и одлазе али човек остаје. Ту је огромна разлика између јединке и целине. Ту се исто тако може наћи делимично објашњење за многе од оних изванредних појава наслеђа, које су резултат безбројних векова слабог али сталног утицаја.

Никола Тесла, „Проблем повећавања људске енергије кретања човека напред – енергија кретања – три начина за повећање људске енергије“, Чланци, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006.

[1] „The Century Magazine“, јун 1900.

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић, SANTA MARIA DELLA SALUTE

К. Г. Јунг, О ПОСТАЈАЊУ ЛИЧНОСТИ

Ослањајући се  нешто слободније на један Гетеов стих често се цитира:

Највећа срећа деце ове земље
Јесте само личност.

Тиме се исказује мишљење да крајњи циљ и најјача жеља лежи у развитку оне целовитости човековог бића коју означавамо као личност.

(…) Ко жели да васпитава треба и сам да је васпитан. Данас још увек практиковано учење напамет и механичка примена метода уопште није васпитања, нити за дете, ни за самог васпитача. Непрестано се говори о томе да дете мора бити одгајано у личност. Ја се, наравно, дивим овом високом васпитном идеалу. Ако ко одгаја те будуће личности? То су на првом и најважнијем месту обични, некомпетентни родитељи, који су често и сами целог живота полу и сасвим деца. Ко ће најзад очекивати од свих тих обичних родитеља да буду „личности“, и ко је икада мислио на то да смисли методе којима би се „личност“ могла усадити родитељима? Због тога се, природно, више очекује од педагога, од образованог стручњака, који је честито упућен у психологију – наиме у гледишта ових или оних, често дијамтрално супротних мишљења о томе какве су вероватно особине детета и како их треба третирати. За младе људе који су педагогику одабрали за свој животни позив претпоставља се да су и сами васпитани. Нико вероватно неће тврдити да су истовремено сви листом и личности. Они су све у свему имали исто дефектно васпитање као и деца коју треба да васпитавају, и по правилу су исто толико мало личности као и ова деца.

(…) Боље је високи идеал одгајања личности не примњивати на децу. Јер оно што се обично подразумева под „личношћу“, наиме одређена психичка целовитост, способна за отпор и надарена снагом, идеал је одраслог, кога човек хоће да дотури детињству у добу кад још није свестан проблема своје такозване зрелости или – што је још горе – кад га свесно избегава. Наиме, ја сумњам да наше савремено педагошко и психолошко одушевљење за децу има непоштену намеру: говори се о детету, али се при томе мисли на дете у одраслом. У одраслом се, заправо, крије дете, вечито дете, једно још увек формирајуће али никада комплетирано дете коме су стално потребни нега, пажња и одгајање. То је део човекове личности који тежи да се развије у целовитост. Али од ове целовитости човек нашег времена удаљен је као небо од земље. У пригушеној слутњи свог дефекта он се докопао васпитања детета и одушевљава се дечјом психологијом на основу омиљене претпоставке да у његовом сопственом васпитању и дечјем развитку мора да је нешто ишло наопако, нешто што се може изгладити у следећим генерацијама. Ова намера је, додуше, достојна хвале, али се разбија о психолошку чињеницу да на детету не могу кориговати ниједну грешку коју још увек и сам чиним. Природно да деца нису толико глупа, како то мислимо. Она исувише добро примећују шта је право а шта није. Андерсенова бајка о краљевом новом оделу садржи бесмртну истину. Колико родитеља ми је најавило похвалну намеру да својој деци уштеде искуство која су сами морали да искусе у детињству. А када бих их запитао: „Али да ли сте сигурни да сте превазишли ове грешке?“ , они би били сасвим убеђени да су код њих сва оштећења давно коригована. Али у стварности то није био случај. Ако су као деца били одгајани исувише строго, они су своју сопствену децу упропашћавали неукусном, невероватном толеранцијом; ако су им у детињству била упорно скривана извесна животна подручја, онда су својој деци откривали иста та подручја са истом таквом упорношћу и просветитељски. Они су, дакле, падали само у другу крајност, најјачи доказ трагичног даљњег постојања старих грехова! То су потпуно превиђали.

Све оно што желимо да променимо код деце треба најпре да пажљиво проверимо да то није нешто што би било боље променити у нама, тако, на пример, наш педагошки ентузијазам. Можда је то намењено нама. Можда погрешно схватамо педагошку потребу, пошто би нас непријатно подсетила на то да смо и сами још увек на неки начин деца и да нам је у великој мери потребно васпитање.

У сваком случају ова ми сумња изгледа безусловно умесна ако се жели да се већ деца одгајају као „личности“. Личност је клица у детету која се постепено развија само крзо живот и у животу. Без одређености, целовитости и сазревања не испољава се ниједна личност. Ове три особине не могу и не треба да буду својствене детету, јер би оно са њима било лишено детињства. Од детета би постао неприродно, прерано сазрели, одрастао човек – сурогат. Али овакве монструме већ је извело модерно васпитање, наиме у оним случајевима где су родитељи уложили прави фанатизам да стално и увек чине све најбоље за своју децу и да „живе само за њу“. Овај тако чести идеал сасвим спречава родитеље у њиховом сопственом развитку, а оспособљава их да своје сопствено „најбоље“ намеће деци. Али шта је у стварности ово такозвано најбоље? То је оно што су родитељи у великој мери запустили код себе. На тај начин деца се подстичу на резултате који родитељи никад нису постигли. Овакве методе и идеали стварају васпитне наказности.

Личност не може да одгоји неко ко је сам нема. И не дете, већ само одрастао може да достигне личност као зрели плод животног рада усмереног ка овом циљу. У достизању личности лежи ништа мање до најбољи могући развитак целине једне посебне јединке. … За то је потребан цео људски живот са свим својим биолошким, социјалним и психичким аспектима. Личност је највише остварење урођеног својства посебног људског бића. Личност је дело највише животне храбрости, апсолутна потврда индивидуалног постојања и најуспешнијег прилагођавање на универзалну датост, уз највећу могућу слободу саопштеног одлучивања. Некога за то одгајити изгледа ми да није мала ствар. То је свакако највећи задатак који је поставио модерни духовни свет. Опасан задатак одиста, опасан у свом опсегу који није ни приближно наслутио чак ни Шилер који се први усудио да пророчки задре у ову проблематику. Он је исто толико опасан као смели и безобзирни подухват природе да женама препушта рађање деце. Да ли би било злочиначко прометејско или пак луциферовско слављење на коцку када би се неки натчовек дрзнуо да у својој реторти створи хомункулуса који би се разрастао до хебрејског Голема? А ипак не би учинио ништа више од онога што природа свакодневно чини. Нема ниједне људске грозоте и ненормалности која није била у крилу вољене мајке. Као што и сунце сија изнад праведних и неправедних и као што се носећа и мајка дојиља са истом љубављу старају о деци божјој и деци сотоне не водећи рачуна о могућним последицама, тако смо и ми делови ове чудне природе, који, као и она, у себи носимо несагледиво.

Личност се развија током живота из тешко или пак сасвим нејасно докучивог клициног зачетка, и тек кроз наша дела постаје очигледно ко смо. Ми смо као сунце које храни живот земље и ствара свакојаке лепоте, реткости и зла; ми смо као мајке које у крилу носе непознату срећу и патње. Ми најпре не знамо каква су у нама дела или недела, каква судбина, каква добра и каква зла; и тек јесен може показати шта је засејано у пролеће, и тек је увече јасно оно што је почело ујутро.

Личност као потпуно остварење целовитости нашег бића недостижан је идеал. Међутим, недостижност никада није противразлог против идеала, јер идеали нису ништа дурго до путоказ а никад циљ.
……..
Нико, наиме, не развија своју личност зато што му је неко рекао да би било корисно или паметно да то чини. Природа никад није уливала страхопоштовање помоћу добро смишљених савета. Само каузално делотворна присила покреће природу, такође и човекову. Ништа се не мења без нужде, а најмање човекова личност. Она је чудовишно конзервативна, да не кажемо инертна. Само најопаснија невоља може да је појури. Тако се и развитак личности не покорава ниједној жељи, ниједном наређењу и ниједном погледу, већ само невољи, њој је потребна мотивишућа присила унутрашње или спољашње судбине. Сваки другачији развитак био би индивидуализам. Због тога приговор о индивидуализму значи простачку погрду, ако се он претпоставља природном развитку личности.

Као нигде другде овде важе речи: „Много званих, мало одабраних“, пошто је развитак личности из њених клициних зачетака до потпуне свесности милостиња а истовремено и проклетство – њена прва последица је свесно и неминовно издвајање јединке од неразличиности и несвесности стада. То је усамљивање, и за то нема утешније речи. Од тога не ослобађа никакво, па ма колико успешно прилагођавање или ма како глатко уклапање у постојећи поредак, никаква породице, никакво друштво и никакве позиције. Развитак личности је таква срећа да се мора скупо платити. Али онај ко највише говори о развитку личности најмање мисли о последицама од којих се ужасавају већ и мањи умови.

Развитак личности је међутим више од страховање од ненормалних створења или усамљивања, он је и верност сопственом закону.

Уместо речи верност овде бих најрадије користио грчку реч Новог завета, (……..) која се погрешно преводи са веровање. Реч заправо значи поверење, поверљива лојалност. Верност сопственом закону је поверење у овај закон, лојална истрајност и поверљиво надање, према томе став какав треба да има религиозни човек наспрам Бога. Овде постаје јасно како из позадине нашег проблема израњају ужасно тешке дилеме – наиме, личност се никада не може развити а да човек свесно и са свесном моралном одлуком не изабере сопствени пут. Не само каузални мотив, нужда, већ и свесна морална одлука мора да позајми своју снагу процесу развитка личности. Ако недостаје прво, наиме нужда, онда би такозвани развитак био само акробатика воље; ако недостаје друго, наиме свесна одлука, онда  се развитак задржава у тупим, несвесним аутоматизмима. Човек се међутим, морално може одлучити за сопствени пут само онда када га сматра најбољим. Ако се било који пут сматра бољим, онда се он доживљава наместо сопствене личности а с тим и развија. Други путеви су конвенције, моралне, социјалне, политичке, филозофске и религиозне природе. Чињенице да конвенције увек на неки начин цветају доказује да огроман број људи не бира сопствени пут, већ конвенцију и услед тога не развија самог себе, већ методу, а тиме и колектив на рачун сопствене целине.

Као што је душевни и социјални живот човека на примитивном ступњу искључиво групни живот уз високом степену несвесност индивидуе, тако је и каснији историјски процес развитка углавном ствар колектива и свакако ће тако и остати. Због тога верујем у конвенцију као у колективну неопходност. Она је помагала за нужду, али никакв идеал, ни у моралном нити у религијском односу, пошто покоравање конвенцији увек значи одрицање од целовитости и бекство од сопствених задњих конзеквенција.

Подухват развитка личности је у ствари непопуларна смеоност, несимпатично скретање са широког пута, испосничка ћудљива тежња за подвојеношћу, или шта се већм исли о усамљеним особењацима. Стога није никакво чудо да се одвајкада само мали број упуштао у ову авантуру. Да су сви одреда били будале, могли бисмо да их…. избришемо из видног поља нашег интересовања. Али на несрећу, те личности су по правилу легендарни јунаци човечанства, обожавани, вољени, слављени, прави синови божји, чије име „ни у еонима не залази“. Они су прави цветови и плодови, плодоносно семе дрвета човечанства. Поглед на историјске личности довољно објашњава зашто је развитак личности идеал и зашто је прекор индивидуализма погрда. Величина историјских личности никада се није састојала од њиховог безусловног покоравања конвенцијама, већ напротив, од њиховог ослобађања од конвенција. Као планинска литица она штрче из масе која се грчевито држи колективних страхова, убеђења, закона и метода и бирају сопствени пут. И увек је обичном човеку изгледало чудновато да чврсто утабаним путевима, са познатим циљевима, треба да претпостави врлетни и уски путељак који води у непознато. Због тога се увек сматрало да је такав човек, ако не суманут а оно бар опседнут неким демоном или богом; пошто би се такво чудо, да појединац може чинити другачије него што је човечанство чинило, одвајкада једино могло објаснити надареношћу демонском снагом или божанским духом. На крају крајева, ко би други могао да се опре целом човечанству и вечитој навици до Бог? Стога су одувек јунаци имали демонске атрибуте. Према нордијском схватању, имали су змијске очи; њихово рођење и порекло били су нарочити. Извесни стари грчки јунаци имали су змијску душу, други су имали линог демона, били су чаробњаци или божји изабраници. Сви ови атрибути, који се лако могу вишеструко умножити, показују да је за обичног човека изванредна личност такорећи натприродна појава која се може објаснити једино попмоћу додавања демонског фактора.

Шта коначно даје повода неком да бира сопствени пут и да се на тај начин као из магле издигне из несвесног идентитета са масом? Нужда не може бити, јер невоља наилази на многе и сви они се спасавају помоћу конвенције. Не може бити ни морална одлука, пошто се човек по правилу одлучује за конвенције. Шта је то, дакле, што неумољиво одлучује у корист необичног?

То је оно што се назива унутрашње опредељење; ирационални фактор који судбински гура ка еманципацији од стада и његових утабаних путева. Права личност увек има опредељење и верује у њега, има веру у њега као у Бога, иако је то, како би рекао обични човек, само индивидуално осећање опредељења. Ово опредељење, међутим, делује као закон божји од кога нема одступања. Ова чињеница, да многи страдају на свом сопственом путу, ономе ко има опредељење не значи ништа. Он мора да се повинује сопственом закону, као да је то демон који му шапатом поверава нове, ретке путеве. Ко има опредељење, чује унутрашњи глас, он је опредељен. Због тога легенда и верује да он има приватног демона који га саветује ичије задатке има да извршава. Најпознатији пример ове врсте је Фауст, а историјски случај је daimonion Сократов. Примитивни врачи су имали свог змијског духа, као што је и Ескулап, заштитни патрон лекара, представљен помоћу епидауријске змије. ….

Имати унутрашње опредељење значи у празначењу: бити ословљен од неког гласа. Најлепше примере овога налазимо у исповестима строзаветних пророка. …

Опредељење или осећање опредељења није само прерогатив великих личности, већ и малих све до најмањег формата, само са смањењем величине ово постаје све магловитије и несвесније. Изгледа као да се глас унутрашњег демона све више удаљује и да говори ређе и нејасније. Наиме, што је личност мања, тим више постаје неодређена и несвесна и коначно се неразличита стапа са заједницом, предајући на тај начин своју целовитост док се зато расплињује у целини групе. Наместо унутрашњег гласа ступа глас социјалне групе и њених конвенција, а наместо опредељења – глас колективне потребе. Али не малом броју се дешава, такође и у овом несвесном социјалном стању, да их позове индивидуални глас, услед чега се ово одмах разликују од других осећајући да су суочени са проблемом о коме други ништа не знају. Најчешће је немогуће другима објаснити шта се десило пошто је разумевање зацементирано помоћу најјачих предрасуда. „Човек је као и сви остали“, „тако нешто не постоји“, а ако се јавило, онда је наравно „болесна појава“, осим тога крајње је некорисно „мислити да таква претерана уображеност може имати неког значаја“, већ да је то „ништа друго до психологија“. Управо ова последња замерка данас је изванредно популарна. Она проистиче из необичног потцењивања психичког, које се сматра као нешто лично хотимично, самим тим и безначајно, што је парадоксално и при свему психолошком одушевљењу. Несвесно није „ништа друго до фантазија!“ Све у свему само се „нешто измишља“ итд. Човек себи изгледа као маг који опчињава психички живот уобличавајући га по својој вољи. Негира се неугодно а сублимује нежељено, страх се „објашњава“, заблуде исправљају и на крају се сматра да је све врло спретно аранжирано. При томе се заборавило најважније – наиме да је психичко само својим најсићушнијим делом идентично са свешћу и њеним чаробњачким вештинама, док је несравњиво већим делом несвесно, које се непокретно и неприступачно, чврсто и тешко као гранит испречава између нас и стварности, спремно да се увек сходно непознатим законима, сручи на нас. Гигантске катастрофе које нам прете нису елементарна збивања физичке или биолошке природе, већ психичка збивања. У ужасним размерама нама прете ратови и револуције који нису ништа друго до психичке епидемије. У свако доба неколико милиона људи може подлегнути некој суманутости, и тада ће поново избити светски рат или нека разорна револуција. Уместо да је изложен дивљим животињама, стрмим литицама, набујалим водама, данашњи човек је препуштен својим психичким елементарним силама. Психичко је велика сила која многоструко превазилази све земаљске силе. Просвећивање, које је обезбожило природу и човекове институције, превидело је бога ужаса, чије је седиште у души. Ако је игде на месту страх од Бога, онда је то страх од превласти психичког.

Ово је све ипак чиста апстракција Свако зна да „свезнајући“ интелект све ово може рећи овако а ипак и сасвим друкчије. Међутим,  нешто је сасвим друго када ово објективно, као гранит чврсто и као олово тешко психичко, приступи појединцу као унутрашње искуство и саопшти му разговетним гласом: „Тако мора бити“. Тада се он осећа опредељен, управо онако као социјалне групе када их позову рат, револуција или било какво друго лудило. Није баш наше доба оно које вапи за спасилачком личношћу, то јест за оним што се разликује од неизбежне колективне силе и тиме се бар психички ослобађа и другима пали светионик пун надања, који најављује да је бар једном успело да умакне злокобном идентитету са групном психом. Због своје несвесности, група наиме, нема слободног одлучивања, због чега у њој психичко делује као неспутани природни закон. Долази до каузално повезаног тока који се смирује тек са катастрофом. Када осећа опасност од психичког, народ увек чезне за јунаком који убија аждају, отуд вапај и крик за личношћу.

Али каква посла има појединачна личност са невољом многих? Она је у првом реду део целине народа и, исто као сви други, препуштена сили која покреће целину. Једино што једног човека разликује од свих других јесте његово опредељење. Њему је оно несавладиво, свуда присутно психичко довикнуло да је његова невоља и невоља народа. Ако послуша глас, онда постаје различит и изолован, пошто се решио да се повинује закону који му приступа из сопствене унутарњости. „Његовом сопственом закону“, сви ће узвикнути. Али он сâм боље зна, он мора боље знати: то је сâм закон, сâмо опредељење, тако мало „његово“ као лав који га убија, иако је то несумњиво лав који га убија, а не некакав други лав. Само у овом смислу може се говорити о „његовом“ опредељењу, „његовом“ закону.

Већ одлуком да свој пут постави изнад свих путева он је највећим делом испунио своје спасилачко опредељење. Себи је он поништио важност свих осталих путева. Он је изнад свих конвенција поставио свој закон и на тај начин се сасвим издвојио што, не само да не спречава велику опасност већ чак и доводи до опасности. Конвенције су по себи, наиме, бездушни механизми који нису у стању да учине ништа више од онога што обухвата рутина живота. Стваралачки живот је, међутим, увек с оне стране конвенција. Због тога долази до тога да, када доминира чиста рутина живота у облику старинских конвенција мора уследити деструктивна провала стваралачких снага. Овај продор је катастрофалан само као масовна појава, међтим, никада у појединцу који се свесно потчињава овим вишим силама стављајући им на располагање своје моћи. Механизам конвенција држи људе несвесно, пошто тада као дивљач могу поћи путем навикнутих промена, без неопходности свесне одлуке. Ово ненамерно дејство и најбољих конвенција је неизбежно, па ипак не мање ужасна опасност, пошто, као код животиња тако и код људи који кроз рутину остају несвесни, долази до панике са свим њеним несагледивим последицама, када наиђу нови услови, непредвиђени старим конвенцијама.

Личност, међутим, не дозвољава да је обузме паника одраслих, пошто су страхови и ужаси остали иза ње. Она је дорасла промени епохе и незнано и невољно постала вођа.

Сигурно да су сви људи међусобно слични, јер иначе не би могли да подлегну истом лудилу, и сигурно да је психичка основа на којој почива индвидуална свест универзално истоветна, јер се иначе људи међусобно никада не би могли разумети. Тако у овом смислу и личност са њеним јединственим психичким својствима није нешто апсолутно једнократно и јединствено. Јединственост важи само за индивидуалност личности, као што важи за сваку индивидуалност. Постати личност није апсолутни прерогатив генијалног човек. Он може чак бити генијалан а да нема или да није личност. Уколико свака индивидуа има њој урођени животни закон, онда свака има теоријску могућност да пре свега следи овај закон и на тај начин да постане личност, то јест да достигне целовитост. Али како жива бића егзиситирају само у облику живих јединки, то јест индивидуа, животни закон у крајњој линији увек је усмерен на индивидуално проживљен живот. Дакле, иако објективно психичко, које се у основи не може замислити дргачије до као универзална и истоветна датост, значи исти психички предуслов за све људе, оно се ипак, чим хоће да се појави, мора индивидуализовати, пошто нема другог избора до да се одрази кроз јединку. Може се међутим, десити да обухвати читаву групу када оно, сходно природи, води до катастрофе, и то једноставно стога што делује само несвесно, што га ниједна свест не асимилује и што се увршћује у све друге већ постојеће услове.

Само онај ко сили наишлог унутрашњег императива свесно може рећи да, постаје личност; ко јој,  међутим, подлегне, упада у слепи ток збивања и бива уништен. Величина и спасење сваке праве личности је у томе што се са слободном одлуком жртвује свом опредељењу и ову свесно преводи у своју индивидуалну стварност, што доживљено несвесно у групи доводи само до пропасти.

Један од најблиставијих примера живота и смисла личности, који нам је сачувала истoрија, јесте Христов живот. Према римском лудилу величине, од кога није патио само Цезар већ и сваки Римљанинcivis Romanus sum, појавио се противник у хришћанству, које је, успут речено било једина религија коју су Римљани стварно прогонили. Супротност се показивала увек тамо где су се сукобљавали култ Цезара и хришћанство. Али како сазнајемо из наговештаја јеванђелиста о душевном развитку Христове личности, ова супротност је играла одлучујућу улогу и у души творца хришћанске религије. Прича о искушењима нам показује са каквом се психичком силом сукобио Христос – то је била ђаволска сила тадашње психологије која га је у пустињи доводила у озбиљна искушења. Овај ђаво је било објективно психичко које је у својој стези држало све народе Римске империје; због тога је и ђаво обећаво Христу сва земаљска царства, као да је од њега хтео да створи Цезара. Следећи свој унутрашњи глас, своје опредељење и позив, Исус се добровољно изложио нападу империјалистичке суманутости која је све испуњавала – и победнике и побеђене. На тај начин спознао је природу објективног психичког, које је цео свет гурало у патње и неговало чежњу за спасењем, која је нашла свог израза и код многобожачких песника. Овај психички напад, коме се свесно изложио, он није потиснуо нити је дозволио да га овај потисне, већ га је асимиловао. И тако је од свемоћног Цезара постало духовно краљевство а од Imperium Romanum – универзално, вансветско божје царство. И док је цео јеврејски народ као Месију очекивао како империјалистички тако и политички делотворног јунака, Христос је своју месијску опредељеност мање испунио својој нацији него римском свету, и човечанству указао на стару истину да тамо где влада сила нема љубави, и тамо где влада љубав не вреди никаква сила.

Пример хришћанства најбоље илуструје моја претходна, апстрактна излагања. овај наизглед јединствени живот постао је обожавани симбол због тога што је психолошки прототип јединог смисаоног живота, наиме живота који стреми индивидуалном, то јест апсолутном и безусловном остварењу свог, њему својственог закона. У том смислу можемо да се сложимо са Тертулијановим узвиком „Anima naturaliter christiana!“

Обожавање Христа, као и Буде, не зачуђује, али убедљиво показује огромно уважавање са којим човеком сусреће ове јунаке а самим тим и идеал развијене личности. Ако данас изгледа као да ће слепа и деструктивна превага бесмислених колективних сила гурнути у позадину идеал личности, онда је то само пролазна побуна против премоћи историје. Иако је помоћу револуционарне, неисторијске а стога и необразоване склоности новим генерацијама довољно разрушена традиција, ипак ће хероји бити поновно тражени и налажени. Идеал личности је неуништва потреба човекове душе која се, што је неподеснија, тим фанатичније брани. Чак и култ Цезара био је погрешно схваћени култ личности, а модерни протестантизам, чија теологија све више поткопава Христово божанство, нашао је прибежиште у Христовој личности.

Велика и тајанствена ствар лебди око онога што се назива „личност“. Све што се о томе може рећи увек је недовољно и неадекватно тако да увек прети опасност да се дискусија изгуби у како обилном тако и празном брбљању. Чак и појам личности је у обичном говору тако нејасно и лоше дефинисана реч, да ће се тешко наћи два човека која под тим разумеју једно те исто. ... Желео бих да се све ово што сам овде рекао посматра као покушај мог приближавања проблему личности, без полагања права да се овај и реши. Заправо, мој покушај радије бих схватио као опис психолошког проблема личности. Овде помало отказују сва обична психолошка средства и тинктуре, исто као и код генијалног или креативног човека.Овде изгледа да проблем задире и у ванљудско подручје за што се одувек поставља неко од имена божијих. Као што се види и ја сâм морам да поменем унутрашњи глас и да га означим као нешто снажно објективно психичко, да бих окарактерисао његово дејство у постојању личности, које у датом случају изгледа субјективно. Мефистофел у Фаусту није персонификован стога што то драмски или сценски боље одговара но када би Фауст морализовао сâм или на зиду цртао сопственог ђавола. Прве речи посвете: „Опет се приближујете, ви несталне прилике…“ нешто су више од естетског ефекта. То је, као ђаволов конкретизам, признање објективности психичког искуства, тиха исповест да је ипак тако било, не из субјективних жеља, страховања или нахођења, већ некако из самог себе. Сигурно, само глупак би могао да мисли на авети, али изгледа да нешто као примитивни глупак вреба свуда испод површине разложне дневне свести.

Отуда вечита сумња да ли је наизглед објективно психичко стварно објективно или на крају крајева само уображење. Али одмах се поставља питање: да ли сам намерно тако нешто уобразио, или је то у мени већ замишљено? Проблем је сличан ономе код неуротичара који пати од уображеног карцинома. Он зна и хиљадама пута му је речено да је уображње, а он ме опет страшљиво пита: „Да, али како је дошло до тога да тако нешто уобразим? Ја то уопште нећу“. Одговор на ово је: идеју о карциному он није уобразио, већ се она уобразила у њему без његовог предзнања и без његове дозволе. Основа овог збивања је то што се у његовом несвесном одвија психичко растење, „бујање“, које се не може привести у свест. Он осећа страх од ове унутрашње делатности. Али како је сасвим уверен да унутра, у његовој души не може бити ничега оног што он не зна, онда се овај страх мора односити на соматски карцином о коме зна да не постоји. А ако упркос томе има страх од тога, онда ће му стотине лекара потврдити да је страх сасвим без основа. Тако је неуроза заштита од објективне унутрашње делатности душе или нешто скупље плаћени покушај да се умакне унутрашњем гласу а самим тим и опредељењу, пошто је ово „бујање“ она објективна, од свесне воље независна делатност душе која би хтела да унутрашњим гласом проговори кроз свест и да на тај начин човеку приведе његову целовитост. Иза неуротске извитоперености крију се опредељеност, судбина и постојање личности, потпуно остварење животне воље урођене индивудуи. Човек без amor fati је неуротичар; он занемарује самог себе, тако да никад неће моћи да изрекнем ону Ничеову мисао: „Човек се никад не издиже више до онда када не зна куда ће га још одвести његова судбина.

У истој мери у којој човек, неверан сопственом закону, није постао личност, пропустио је смисао свог живота. Срећом добродушна и трпељива природа већини људи никад не поставља питање смисла њиховог живота. А тамо где нико не пита, нико нема ни потребе за одговором.

Страх од карцинома неуротичара дакле има право, он није уображење већ последични израз психичке чињенице која егзистира у изван свесном подручју, недостижној вољи и увиду. Ако би сам са собом отишао у пустињу и у самоћи ослушнуо самог себе, можда би дочуо оно што би му рекао унутрашњи глас. Али по правилу наопако образовани културни човек је сасвим неспособан да перципира незајамчени глас. За ово су знатно више способни примитивни људи, међу њима бар врачи могу да разговарају са духовима, дрвећем и животињама, па то спада чак у професионални поступак то јест у овим обличјима они сусрећу објективно психичко, психичко не-Ја.

Како је неуроза поремећај развитка личности, тако смо ми психијатри већ професионално принуђени да се бавимо наизглед далеким проблемима личности и њеним унутрашњим гласом. У практичној психотерапији ове, иначе нејасне и често у фразама извргнуте психичке чињенице, извиру из таме њихове незнаности и приближавају се видиљивим сферама. Ипак ово се дешава само изузетно ретко спонтано, како код старозаветних пророка; по правилу, морају се тешко и с напором приводити у свест она чињенична стања која су условила поремећај. Али тако сагледани садржаји сасвим одговарају „унутрашњем гласу“ и значи судбинско опредељење које, ако их прихвати и распореди свест, доводе до развитка личности.

Као што велика личност социјално дејствује решавајући, разрешавајући, преиначавајући и сређујући, тако рађање сопствене личности има лековито дејство на индивидуу. То изгледа као када се устајали мочварни рукавац поново улије у матицу некад изгубљене струје или како када се склони камен наваљен над семеном, и оно тада може да проклија и младица отпочне своје природно рашћење.

Унутрашњи глас је глас пунијег живота, шире, обимније свести. Због тога се у митолошком смислу рађање хероја или симболично поновно рађање поклапа са изласком сунца, пошто постајање личности има исто значење као и повећање свесности. Из тог разлога већина хероја се означава атрибутима сунца, а тренутак рађања њихове велике личности назива се просветљење.

Страх, који већина природних људи осећа од унутрашњег гласа, није тако детињаст као што би  могло да се помисли. Садржаји које сусреће ограничена свест, како показује класични пример Христовог живота или исто тако крактеристичан доживљај Маре из легенде о Буди, уопште нису тако безазлени, већ по правилу значе опасност која је специфична за дотичну индивидуу. По правилу, оно што нам пружа унутрашњи глас није ништа добро, већ заправо зло. То мора бити пре свега због тога што човек обично није толико несвестан својих врлина колико мана, а и стога што знатно мање пати од доброг него од зла. Као што сам претходно поменуо, унутрашњи глас приноси свести оно од чега пати целина, то јест народ коме човек припада, или човечанство чији смо део. Али овај глас то пружа у индивидуалном облику, тако да човек у почетку може да помисли као да је све то зло индивидуална особина његовог карактера. Унутрашњи глас уноси зло тако убедљиво да би довео до тога да му човек подлегне. Ако му не подлегне, онда у наше Ја не продире ништа од тог привидног зла, и тада не може доћи до обнављања и излечења. (Зло унутрашњег гласа називам „привидним“, што звучи исувише оптимистички.) Ако Ја потпуно подлеже унутрашњем гласу, тада делују његови садржаји, као када би уместо њих било исто толико ђавола, другим речима, овоме следи катастрофа. Ако Ја подлегне само делимично и успе да се самопотврдом спасе од поптуног уништења, тада може асимиловати глас и тада се испоставља да је зло било само лош привид, док је у стварности носилац спасењеа и расветљавања. „Луциферично“ је прави и недвосмислени смисао карактера унутрашњег гласа и због тога оно поставља човека пред последњу моралну одлуку без које он никада не може да дође до свесности нити да постане личност. У унутрашњем гласу често је помешано најниже и највише, најбоље и најбезочније, истина и лаж, што све отвара понор пометње, обмане и разчарања.

Наравно да је смешно када се гласу природе, која је према свему благонаклона и разорна, приписује злоба. Ако нам она првенствено изгледа зла, онда то углавном потиче од старе истине да је добро увек непријатељ бољег. Али ми бисмо били луцкасти када се не бисмо држали од давнина укорењеног доброг док је год то могуће. Али како Фауст каже:

Када доспемо до доброг овог света,
Тада се боље назива обмана и варка!

Добро, нажалост, није вечито добро, пошто иначе не би било ничега бољег. Али треба да наиђе боље, онда добро треба да узмакне. Због тога је рекао мајстор Екхарт: „Бог није добар, јер би иначе могао бити бољи.“

Зато постоје раздобља у светској историји (наше би могло ту да спада) у којима добро мора да узмиче и због тога оно што је одређено да постаје боље у почетку изгледа као зло. Како је опасно ове проблем макар и додирнути показује управо изречена реченица; јер како се лако може прокијумчарити зло када се једноставно изјави да је то потенцијално боље! Проблематика унутрашњег гласа је пуна тајних замки и клопки. То је најопасније, најклизавије подручје, исто тако опасно и беспутно као сам живот ако се одрекне ограда. Али онај ко неће да изгуби свој живот, неће га ни добити. Рађање јунака и живот јунака увек су угрожени. Типични примери су Херине змије које угрожавају одојче Херкула, питон који хоће да уништи рођење бога светлости Аполона, витлејемски покољ деце. Постајење личности је смелост, и трагично је да управо демон унутрашњег гласа истовремено значи и највећу опасност и незаменљиву помоћ. Трагично је, али логично. Природно је да је тако.

Да ли се због тога човек може љутити на човечанство и на све оне добронамерне пастире стада и забринуте очеве, када подижу заштитне зидове, постављају делотворне слике и препоручују проходне путеве који заобилазе поноре?

На крају крајева херој, вођа и спаситељ је онај ко открије нови пут ка вишој сигурности. Могло би се оставити све по старом да овај нови пут безусловно не захтева да буде откривен и да човечанство не пати под свим патњама Египта, све док нови пут није пронађен. Неоткривени пут у нама је као нешто психички живо, што класична кинеска философија назива „Тао“ и упоређује са воденим током који неумољиво тече своме циљу. Бити у Таоу значи потпуност, целовитост, испуњено опредељење, почетак и циљ и потпуно остварење смисла егзистенције који је урођен стварима. Личност је Тао.

К.Г. Јунд, АРХЕТИПОВИ И КОЛЕКТИВНО НЕСВЕСНО (Постајање личности, одломак), Просвета, Београд, 2006

Превели: Деса и Павле Милекић

 

Станислав Винавер, О, ПЕСМО МОЈА

О, песмо моја, мено без мена
О, песмо моја, чудна, без чуда,
Трепете модри тамних пламена,
Пожаре црни, музико луда.

О, иди право, не скрећи с пута
— Нас зову гласи тајних суштина —
О, бој се страсти вихорних кнута,
Бој се дубина земских, висина.

О, иди право, не међ туђине.
Бол, радост, све је ван ствари психе,
Песмо божанска, у плес суштине,
Кроз провалијске даљне маглине
У безданове бескрајне тихе.

Станислав Винавер, ЗВУЧНИ ПРЕДЕО, Чигоја штампа, Београд, 2005

Пириредио: Милосав Тешић

Марина Цветајева, БЛАГОДАРИМ, О ГОСПОДЕ

Благодарим, о Господе,
За Океан и за Сушу,¹
И за дражесну моју плот,
И за ову бесмртну душу,

И за узаврелу ми крв,
И за ледену воду.
— Благодарим за љубав.
Благодарим за непогоду.

9. новембар 1918.
М. Цветаева, Час души, Фолио, Харьков, 2008

Препевао: Александар Мирковић

Напомена:

  1. суша – овде у значењу — сува земља

Марина Цветајева, НОЋИ БЕЗ ВОЉЕНОГ…

Ноћи без вољеног — и ноћи
С невољеним, и велике звезде
Над врелом главом, и руке
Које се пружају ка Ономе  —
Који од искони није био  — и неће бити,
Који не може бити  — и мора бити…
И суза детета по хероју,
И суза хероја по детету,
И велике камене горе
На грудима онога који мора — доле…

Знам све, што је било, све, што ће бити,
Знам сву глувонему тајну,
Која се на тамном, неразговетном
Језику људском зове —  Живот.

30. јун – 6. јул 1918

Марина Цветајева

Препевао: Александар Мирковић

К.Г. Јунг, О ВАСПИТАЊУ

(…) Боље је високи идеал одгајања личности не примeњивати на децу. Јер оно што се обично подразумева под „личношћу“, наиме одређена психичка целовитост, способна за отпор и надарена снагом, идеал је одраслог, кога човек хоће да дотури детињству у добу кад још није свестан проблема своје такозване зрелости или – што је још горе – кад га свесно избегава. Наиме, ја сумњам да наше савремено педагошко и психолошко одушевљење за децу има непоштену намеру: говори се о детету, али се при томе мисли на дете у одраслом. У одраслом се, заправо, крије дете, вечито дете, једно још увек формирајуће али никада комплетирано дете коме су стално потребни нега, пажња и одгајање. То је део човекове личности који тежи да се развије у целовитост. Али од ове целовитости човек нашег времена удаљен је као небо од земље. У пригушеној слутњи свог дефекта он се докопао васпитања детета и одушевљава се дечјом психологијом на основу омиљене претпоставке да у његовом сопственом васпитању и дечјем развитку мора да је нешто ишло наопако, нешто што се може изгладити у следећим генерацијама. Ова намера је, додуше, достојна хвале, али се разбија о психолошку чињеницу да на детету не могу кориговати ниједну грешку коју још увек и сам чиним. Природно да деца нису толико глупа, како то мислимо. Она исувише добро примећују шта је право а шта није. Андерсенова бајка о краљевом новом оделу садржи бесмртну истину. Колико родитеља ми је најавило похвалну намеру да својој деци уштеде искуство која су сами морали да искусе у детињству. А када бих их запитао: „Али да ли сте сигурни да сте превазишли ове грешке?“ , они би били сасвим убеђени да су код њих сва оштећења давно коригована. Али у стварности то није био случај. Ако су као деца били одгајани исувише строго, они су своју сопствену децу упропашћавали неукусном, невероватном толеранцијом; ако су им у детињству била упорно скривана извесна животна подручја, онда су својој деци откривали иста та подручја са истом таквом упорношћу и просветитељски. Они су, дакле, падали само у другу крајност, најјачи доказ трагичног даљњег постојања старих грехова! То су потпуно превиђали.

Све оно што желимо да променимо код деце треба најпре да пажљиво проверимо да то није нешто што би било боље променити у нама, тако, на пример, наш педагошки ентузијазам. Можда је то намењено нама. Можда погрешно схватамо педагошку потребу, пошто би нас непријатно подсетила на то да смо и сами још увек на неки начин деца и да нам је у великој мери потребно васпитање.

У сваком случају ова ми сумња изгледа безусловно умесна ако се жели да се већ деца одгајају као „личности“. Личност је клица у детету која се постепено развија само кроз живот и у животу. Без одређености, целовитости и сазревања не испољава се ниједна личност. Ове три особине не могу и не треба да буду својствене детету, јер би оно са њима било лишено детињства. Од детета би постао неприродно, прерано сазрели, одрастао човек – сурогат. Али овакве монструме већ је извело модерно васпитање, наиме у оним случајевима где су родитељи уложили прави фанатизам да стално и увек чине све најбоље за своју децу и да „живе само за њу“. Овај тако чести идеал сасвим спречава родитеље у њиховом сопственом развитку, а оспособљава их да своје сопствено „најбоље“ намеће деци. Али шта је у стварности ово такозвано најбоље? То је оно што су родитељи у великој мери запустили код себе. На тај начин деца се подстичу на резултате који родитељи никад нису постигли. Овакве методе и идеали стварају васпитне наказности.

Личност не може да одгоји неко ко је сам нема. И не дете, већ само одрастао може да достигне личност као зрели плод животног рада усмереног ка овом циљу. У достизању личности лежи ништа мање до најбољи могући развитак целине једне посебне јединке.За то је потребан цео људски живот са свим својим биолошким, социјалним и психичким аспектима. Личност је највише остварење урођеног својства посебног људског бића. Личност је дело највише животне храбрости, апсолутна потврда индивидуалног постојања и најуспешније прилагођавање на универзалну датост, уз највећу могућу слободу саопштеног одлучивања. Некога за то одгајити изгледа ми да није мала ствар. То је свакако највећи задатак који је поставио модерни духовни свет.

(…) Личност се развија током живота из тешко или пак сасвим нејасно докучивог клициног зачетка, и тек кроз наша дела постаје очигледно ко смо. Ми смо као сунце које храни живот земље и ствара свакојаке лепоте, реткости и зла; ми смо као мајке које у крилу носе непознату срећу и патње. Ми најпре не знамо каква су у нама дела или недела, каква судбина, каква добра и каква зла; и тек јесен може показати шта је засејано у пролеће, и тек је увече јасно оно што је почело ујутро.

Личност као потпуно остварење целовитости нашег бића недостижан је идеал. Међутим, недостижност никада није противразлог против идеала, јер идеали нису ништа друго до путоказ а никад циљ.

К.Г. Јунг, АРХЕТИПОВИ И РАЗВОЈ ЛИЧНОСТИ (О постајању личности, одломак, стр. 45-48), Просвета, Београд, 2006

Превели: Деса и Павле Милекић

Иво Андрић, ЈЕДНА НОЋ

Ноћ тамна, велика. Једна ноћ и на небу и на земљи: светлости града, разасуте по стрмим странама, мешају се са звездама; модрина неба продире дубоко у мрак над земљом.

Ноћ свежа. Као да смо још са сутоном негде неприметно ушли у други климатски појас и већ одавно живимо у њему, крећемо се и дишемо први пут под потпуно новим приликама, и све око нас и у нама (тама са светлостима, ваздух и мисли), све има сласт и свежину племенитог воћа које човек први пут окуси.

Ноћ мирна и добра. Као она велика пресудна затишја у животу, кад се измучен човек (безумно и свирепо измучен) одмара и каже сам себи: „Никад више!“ и у величини и очајном прелому своје одлуке налази могућност да даље живи.

Мирише ноћ. Блешти мирном, бескрајном игром светлости и истим таквим преливима таме. Буја. И као да ће сада проговорити, пропевати. А после тога неће више човеку требати болних одлука нит ће имати шта да каже. Говориће дела.

Велика, лековита, спасоносна ноћ. У њеној дубини већ дише невидљива клица дана.

Иво Андрић, EX PONTO – НЕМИРИ – ЛИРИКА, Удружени издавач, Београд, 1977

Жарко Видовић, ЊЕГОШЕВА ПОСЛАНИЦА КОСОВСКОГ ЗАВЈЕТА

Шеснаест година Бечког рата (или Бечког и Морејског, 1683-1699) вођеног на српском тлу изазвале су поремећаје и губитке који ни онда ни данас нису историјски оцијењени. Тим ратом су обухваћени слиједећи догађаји:

пораз Турака под Бечом, први велики пораз у историји турске империје, велики заокрет у историји Европе и Балкана, г. 1683;
ослобађање Мађара и Угарске послије сто и шездесет година турске окупације;
побједа римокатоличког (папског) савеза (Аустрија, Пољска, Венеција и Папска држава); обнова римокатоличке тежње да за римокатолицизам буде освоје Балкан; и настанак тзв. „Источног питања“ о томе ко ће наслиједити турску власт на Балкану;
продор римокатоличке војске на Балкан чак до Софије и Једрена, до пред Цариград, а затим повлачење;
настанак првих српских војних јединица и њихова борба на страни римокатоличке војске против Турака;
друга Косовска битка (борбе око Косова) г. 1689, са катастрофалним, далеко тежим посљедицама него што су биле оно од Косова 1389;
Велика Сеоба Срба, 1689-1690, на сјевер, у Угарску тек ослобођену од Турака и придруживање досељеника Србима који су на угарској територији били још од раније (из времена прије доласка Турака, а онда и под турском влашћу);
коначно укључење Славоније и (данашње) Војводине (до тада турских области) у нову проширену римокатоличку Хабзбуршку монархију; премјештање српског црквеног средишта из Пећи (на Косову и Метохији) у Угарску, гдје сада столује и српски патријарх;
суочење са новом опасношћу по Православље и Косовски завјет, са унијаћењем, римокатоличком мисијом која се ослања на војну силу и која је много агресивнија него дотадањи ислам;
појава нових српских школа осниваних ради успјешнијег отпора унијаћењу, католичењу, денационализацији (мађаризацији и германизацији) па чак и покушајима разбијања Српске цркве;
појава Петра Великог у Русији и Петрове реформе; Русија се показује заинтересована иза одредбе Карловачког мира (склопљеног 1699, на завршетку Бечког рата);
везе из новог српског црквеног средишта са Петровом Русијом и утицај Петрових реформи (Петровог протестантизма) на школе и политику Српске православне цркве;
српски покрет на тлу млетачке (венецијанске) војне крајине, за ослобођење и рат против Турака у Далмацији, Херцеговини, Приморју и Црној Гори; покрет ускока;
појава династије Петровића-Његоша у Црној Гори, гдје (са Данилом Петровићем-Његошем) преузимају патронат над Цетињским манастиром и Црном Гором, метохијом Цетињског манастира; они свргавају унијатског епископа и спасавају Православље (и Косовски завјет) у Црној Гори кад је подручје Цетињске митрополије (Црна Гора и Брда), одласком патријарха из Пећи, остало одсјечено од новог (нововјековног!) средишта Српске православне цркве;
пустошење Косова и Метохије од стране татарских трупа, турских савезника који су дошли у помоћ Турској из јужне Русје (тада још турске!)…; разорено је тада преко 330 српских села на Косову!
итд. итд. све то у годинама 1683-1699!

Разумљиво је зато што Његош има чврсто увјерење и осјећање да је са Бечким (Бечко Морејским) ратом почела сасвим нова епоха у историји српског народа, епоха за коју српски народ и Црква нису били припремљени ничим (ама баш ничим, па ни епским пјесмама!), осим – по мишљењу Његоша и Петровића (владике Данила, владике Саве, владике Василија, владике Петра II, светог Петра Цетињског) – осим Косовским завјетом! Хришћанска (тачније: кршћанска и с њом српска) војска се с Косова и из Србије повукла, али је после ње остала једна нова вјера и нада да је Турке могуће поразити и од њих се ослободити. Косово и Метохија су, као и Македонија, опустошени и спаљени, али су остали манастири и цркве. Патријарх и висока црквена хијерархија су се повукли на сјевер с народом који је могао кренути на пут јер је имао стоку, „покретну имовину“ и живу храну, а стока је „благо“, богатство! остали су ратари („постадоше лафи ратарима“, како се каже у Горском вијенцу, Коло, 259). Бригу о напуштеним манастирима и резиденцијама преузели су ти „ратари“, сиротиња. Завјет је обновљен као завјет да се чувају цркве и манастири. Завјет је Косовски, јер су највећу бригу представљали цркве и манастири Косова и околних подручја! За народ је Небеско царство било ту, показиво, у простору: цркве и манаастири. Вјерност завјету и Небеском царству је то: оданост нечем спољашњем, светињама у простору! а јерархија која је отишла на сјевер понијела је собом увјерење да је Небеско царство нешто непоказиво, унутрашње, што они нису напустили ни онdа кад су оставили цркве и манастире. Тако је требало сада завјет приказати као нешто средње, што је подједнако показиво, свјетовно (као црквена здања), као и непоказиво,, унутрашње, надсјетовно, као вјера и успомене које су собом понијели Срби у Велику сеобу. Требало је завјет одбранити и пред новим учењима и теологијама, како римокатоличким, тако и реформистичким из Петрове Русије, па и пред схватањима и вјеровањима која су карактеристична за војне крајине. До појаве Његоша завјет је био изложен опасностима и да, с једне стране, остане скривен, изван свијета, па тако и ван историје, у самом празничном богослужењу, и да, с друге стране, буде прекривен хајдучким , племенским, локалним, епским схватањима која јесу свјетовна, и нису историјска.

Кад је Његош, одговарајући на све те изазове, писао Посвету Луче Микрокозма, она је тада била најсажетији могући одговор на сто и педесет година искушења којима су завјет и завјетна заједница (у полусвјесном и полусловесном стању) били изложени.

Ту пјесму, посвету ЗАВЈЕТУ, Његош је написао пред сам Васкрс 1845. и њоме је изразио своје виђење васкрса завјетне заједнице. Ту пјесму треба нучити напамет, јер само тако, говорећи је у себи напамет, може човјек да уочава њене дубоке везе; јер само се тако, кад је знамо напамет, може догодити да заједно са стихом који изговарамо искрсну у нашу свијест и пред наше унутрашње око и други стихови који су смислено повезани са изговореним стихом. Знати напамет значи држати у свијести одједном читаву пјесму, као цјелину, баш онако како иначе можемо да обухватимо цјелину одједном (синхроно) само кад се ради о слици, о ликовној умјетности. Само учењем пјесме напамет можемо да превладамо недостатке диахроније на коју је осуђено читање пјесме или текста. Уосталом, треба знати напамет ту нову, Његошеву формулацију Косовског завјета, тачно онако како и сваки хришћанин зна напамет Господњу молитву (Оче наш) и Символ вјере.

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ (стр. 101-105), Филип Вишњић, Београд, 1989

 

Петар Петровић Његош, ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Посвета

Да, свагда ми драги наставниче,
српски пјевче небом осијани,
задатак је см’јешни људска судба,
људски живот сновидјење страшно!
Човјек изгнат за врата чудествах,
он сам собом чудо сочињава;
човјек бачен на бурну брежину
тајном руком смјелога случаја,
сиромашан, без надзиратеља,
под влијањем тајнога промисла,
он се сјећа прве своје славе,
он снијева пресретње блаженство;
ал’ његови снови и сјећања
крију му се јако од погледа,
бјеже хитро у мрачним врстама
у љетопис опширни вјечности;
само што му тамнијем проласком
траг жалости на душу оставе,
те се трза бадава из ланца,
да за собом проникне мрачности.

Човјек бачен под облачну сферу –
прима л’ овдје оба зачатија?
Је л’ му овдје двострука колевка?
Је л’ му земља творцем одређена
за наказу какву таинствену,
ал’ награду бурну и времену,
ал’ расадник духовног блаженства?
Ах, ово је највиша таина
и духовне најстрашније буре –
овога су у гробу кључеви.

Колико сам и колико путах,
дубокијем заузет мислима
у цвијетно лоно природино,
хранећи се питателним соком
из ње сисе голе и прелесне,
матер штедру запитивâ смјело
рад чеса је творац сатворио:
ради л’ ђеце своје многобројне?
али ђецу за ње удовољства?
ал’ обоје једно рад другога?
Но времена питателница ми,
окићена цвијетним временом,
окруњена сунчаним зракама,
али власе цвијетне плетући,
бисерном их росом насипљући
при игрању свјетлокосих зв’јездах,
– да дичнија на јутро изиде
пред очима свога владаоца –
на сва моја жарка љубопитства
смијехом ми одговара њеним.

Колико сам и колико путах
свод плаветни неба свештенога,
брилијантним засијат сјеменом,
заклињао душом запаљеном
да ми свету открије таину:
али га је творац украсио,
велику му књигу отворио,
да твар слави творца и блаженство
ал’ да човјек на ње листу чита
ништавило прекомјерно своје?

С внимањем сам земаљске мудраце
вопрошава о судби човјека,
о званију његовом пред Богом;
но њихове различне доказе
непостојност колеба ужасна:
све њих мисли наједно сабране
друго ништа не представљају ми
до кроз мраке жедно тумарање,
до нијемог једног нарјеченија,
до погледа с мраком угашена.

Сном је човјек успаван тешкијем,
у ком види страшна привидјења,
и једва се опред’јелит може
да му биће у њима не спада.
Он помисли да је неке путе
од сна овог освободио се;
ах, његове преварне надежде:
он је тада себе утопио
у сна царство тврђе и мрачније
и на позор страшни сновидјења!

Хитрост му је и лукавство дато
само теке да је член достојни
на земаљски сајам несмислени;
воље му је основ положена
на крилима непостојаности;
жеља му је страстих ужаснијех
побудитељ, руковођа сл’јепи;
злоћа, завист, адско насљедије,
ово чојка ниже скота ставља, –
ум га, опет, с бесмртнима равни!

У временом и бурном жилишту
човјеку је срећа непозната –
права срећа, за ком вјечно трчи;
он јој не зна мјере ни границе:
што се више к врху славе пење,
то је виши среће непријатељ.
Наша земља, мати милионах,
сина једног не мож’ вјенчат срећом:
самовлацем кад постане њеним,
тад наздрави чашом Херкуловом.

Наше жизни прољеће је кратко,
знојно љето за њиме сљедује,
смутна јесен и ледена зима;
дан за даном вјенчаје се током,
сваки нашом понаособ муком:
нема дана који ми желимо,
нит’ блаженства за којим чезнемо.
Ко ће вјетар луди зауздати?
ко л’ пучини забранит кипјети?
ко л’ границу жељи назначити?

У чојка је један храм воздвигнут,
зла обитељ туге и жалости;
сваки смртни на земљи рођени
овом мрачном обитељу влада
под које се сводом отровнијем
мученија времена гњијезде.
Ово грко насљедије људско
човјек чојку, човјек себи дава,
најсретњи га из ништа стварају
ради смртне тужне армоније.

Човјек орган доста слаби има
да изрази своје чувствовање,
зато знаке различите дава,
различита тјелодвиженија,
умна чувства да објелодани;
но сви наши слаби изговори
и сва наша слаба чувствовања,
спрам онога што би шћели казат,
нијемо су сплетно нарјечије
и клапњање душе погребене.

С точке сваке погледај човјека,
како хоћеш суди о човјеку –
тајна чојку човјек је највиша.
Твар је творца човјек изабрана!
Ако исток сунце св’јетло рађа,
ако биће ври у луче сјајне,
ако земља привиђење није,
душа људска јесте бесамртна,
ми смо искра у смртну прашину,
ми смо луча тамом обузета.

О свевишњи творче непостижни!
У човјека искра беспредјелног
ума твога огледа се св’јетла,
ка свод један од твоје палате
што с’ огледа у пучину нашу;
дан ти свјетлост круне показује,
ноћ порфире твоје таинствене,
непоњатна чудества дивотах;
твар ти слаба дјела не постиже,
само што се тобом восхићава.

Питагоре и ти Епикуре,
зли тирјани душе бесамртне,
мрачан ли вас облак покријева
и све ваше посљедоватеље!
Ви сте људско име унизили
и званије пред Богом човјека
једначећ га са бесловесношћу,
небу грабећ искру божествену,
с којега је скочила огњишта,
у скотско је селећи мртвило.

Будалама кад би вјеровали,
поете су покољење лудо.
Нашу сферу да ноћ не полази,
би л’ овако лице неба сјало?
Без остријех зубах ледне зиме,
би л’ топлоте благост познавали?
Без будалах тупога погледа,
би л’ умови могли блистат св’јетли?
Свемогућство светом тајном шапти
само души пламена поете.

Све дивоте неба и небесах,
све што цвјета лучем свештенијем,
мирови ли ал’ умови били,
све прелести смртне и бесмртне –
што је скупа ово свеколико
до општега оца поезија?
Званије је свештено поете,
глас је његов неба влијаније,
луча св’јетла руководитељ му,
дијалект му величество творца.

Дивни пјевче српске народности,
бич си судбе веће испитао, –
свијет жељи не зна угодити.
Судба ти је и моја позната;
мислим, нејма подобне на земљи:
до вратах сам изника тартара,
ад на мене са проклетством риче,
сва му гледам гадна позоришта;
ал’ на судбу викати не смијем –
надежда ми вољом творца блиста!

Ја од тебе јоште много иштем:
да поставиш у пламтеће врсте,
пред очима Српства и Славјанства,
Обилића, Ђорђа и Душана,
и јошт кога српскога хероја;
да прогрмиш хулом страховитом
на Вујицу, Вука, Вукашина,
богомрске Српства отпаднике –
злоћа њима мрачи име Срба,
тартар им је наказа малена!

Иво Андрић, СУНЦЕ ОВОГ ДАНА

Дође час кад се облаци озаре и осмехну куће. Исправих се на јастуцима. Оштри бридови, шиљци и безбројне изломљене линије градске архитектуре која ме увек заносила и узбуђивала множином и разноликошћу облика. Стабла не могу да сагледам али видим како се високи прозори редом упаљују и жаре.

Сјај путује. И, за оног ко не може да види сунце ни данас, као ни јуче, као ни сутра, има чујна мелодија у том како прелази са стакла на стакло, с громобрана на лимене куполе и црвене кровове.

Сваки се делић све редом ужиже и одговара сунцу као одзив на лозинку. Тако се мелодија развија и изводи већ према боји, облику и природи предмета који се одзива.

То је та мелодија.

У оној старинској кући били су увек мрачни басамци и на њима ограда сва углачана од руку, а ми смо се, као деца, стреловито спуштали низ њу у авлију пуну сунца. А увече бих, спавајући испод икона, сањао да имам крила и да летим с анђелима. После ми се, у току година, измешао тај чести сан и дечја игра на басамцима, а сећање на њих ме бацало у замишљеност.

Сјај путује, покаткада се тргне и поскочи.

Сад, да сам онај мали дечко што продаје по сокацима, поваздан узалуд вичући: Кокице!   пред вече се враћа с непроданом робом, гладан и с више изгледа на батине него вечеру.

Да сам младићи који се тешко и упорно извија ка бољем животу, а мучи га и води сан из детињства о летењу!

Да сам шетач на морској обали, међу хиљадама!

Да жудим жене!

Да опет ујутро отпочињем посао, стрепећи сваки пут за успех! Сјај путује. Мелодија се, све тиша, наставља.

Живот пролази из године у годину, све до лањске.

Лањске године у ово доба. Лежим на жалу с лицем на мокрим длановима док ми се на кожи кори и мрешка со и јод. Сунце припиче и све ме више стеже у ту кошуљу која чини да невидљив и без мисли путујем бескрајним путевима које шара крв иза склопљених веђа. Слушам како говори Јелена која, знам, лежи на песку сасвим близу мене, иако је с часа на час заборављам.

— „Сви су јаки мушкарци ударени неким кобним слепилом. Пребијају се а да ни сами не виде шта ни како, ломе се страсно и уништавају коначно сваки на свој начин. Што је ко јачи то је његово слепило веће.

Ко је Вас, Александар, звао у Грчку? И шта Ви тражите овде? Шта ћете на неродну жалу? — Ја Вас само гледам како, по оном трагичном нагону мушкарца, пропадате и идете светом упорно преобучен у обична, мала човека. Тако Ви ма шта пронађете у слепој жељи за уништењем.

Шта ће Вама шине и колосек? Дигините се, човече! Искочите! Како не видите! Нит сте Ви за тајна друштва, ни за униформе, ни да чекате у предсобљима, ни да примете у салонима, ни да буните ни да смирујете. Доста је да јесте.

Зар није жалосно да човека као што сте Ви тиранише и веже папин калнедар или царев законик? Ви треба само да се дигнете и све ће остати иза Вас као влажна лога на песку, а Ви се све више заплићете са светом и тражите све нове додирне тачке и још сте огорчени на себе што никад не успевате да се довољно снизите и уједначите. Тако уман. Ви још нисте ни тако далеко да бисте увидели да је светска борба игра за слабе, а поседовање ма чега, илузија.

Али то је тако: они који виде не могу а они који могу не виде. А напор да се довиче и докаже пропада у глувом очају. И ту се, као пред страшним зидом, увек стаје. Из те мòре нема буђења ни из те смрти ускрнућа. И кад бисмо се пробудили и нашли на неком савршеном судњем дану на ком би се све објаснило и увидело, ми бисмо поново свиснули од ужаса и бесмислености, једни због своје немоћи, други због свог лутања. И тако, излаза нема. Свак трати своје дану у то: да извршава своју смртну осуду.“

И тако ми дуго говори жена која је крај мене и коју не видим. И после свих закључака опет јој се у говору ведри и зове ме да се дигнем и будем што треба да сам, на неки лет ме гони и све се позива на мене сама као на почетну снагу и главни разлог.

И за све то време сунце се није ни толико помакло да би се на сенци могло приметити. Само се сô на мени крутне и бели.

Поруменео је сјај и бива тамнији али путује с угла на угао, само га покаткад прекине сенка невидљива облака, која је брза као сенка љуљачке. А онда се, после сласти суспрегнута даха, мелодија поново наставља. И у њој се враћа све што је било, и тако прегледам све своје дане, пуне чудеса који се час тешко склапају у круг коначне хармоније а час свршавају у једној соби и једној постељи са једном жељим за мало воде и руком да је дода.

Од мог детињег сна под иконама до ове мисли зрела човека, која лежи вечерас као остуденила леава у мени, сви дани и сви гласи и сви догађаји (и сама тишина), све је само немилосрдан позив да се кренем и летим.

Сунце зађе за кровове, нагло угаснуше и умукоше предмети, али се после трен сумрака још једном одрази кратким, касним сјајем и са врх неба просу у силним млазовима и подиже и понесе на танку таласу моју постељу.

Свака ствар, још за час осветљена, поновно пева.

Варош се скрати у пругу а сва светла у танак млечни сјај.

Даљине су, ма како недогледне, ипак путеви. Тек оборени летимо.

Иво Андрић, EX PONTO – НЕМИРИ – ЛИРИКА, Удружени издавачи, Београд, 1977