Александар Мирковић, МАСКЕ

Најважније је данас да сачувамо
своје здравље и живот“
анонимни српски политичар с почетка XXI века

Умирали су и твоји преци
У збегу, од глади, од ножа, пушке,
У боју љутом, на пољу, на реци,
Лила је крв низ груди мушке.

Умирали су од рана гнојних,
Грипова шпанских, скорбута, плина —
Крвава плућа од отрова бојних,
Прадеде, деде, оца и сина.

Умирали су од радости, туге,
Са Смислом, храбро, уз љубав, сету.
Када су очи препуне Дуге,
Маске падају и у овом свету.

Судбину рођеног избећи нећеш.
Са свега Смрт ће скинути маску,
Засјаће Истина у пуном блеску

И  док срце куца, докле се крећеш,
Болесних умова не слушај скаске —
Не гради куле на живом песку —

Постани Човек —  умри без маске!

јул, 2020.

Александар Мирковић

Иван Буњин, У ПОНОЋ САМ УШАО КОД ЊЕ…

У поноћ сам ушао код ње.
Спавала је, — луна је сјала
У њено окно — и покривала;
Блистале хаљине свилене.

На леђима лежи — видим њу —
Наге раздвојивши груди,
Тихо, ко вода у посуди,
Стајао је њен живот у сну.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, СРЕЋАН САМ КАД ОЧИ ГОЛУБИЈЕ…

Срећан сам кад очи голубије
Ка мени ти подигнеш сама:
Засветли нада која се крије —
И небеса прозрачног дана.

Боли ме да гледам када спустиш
Трепавице тамне, заћутиш:
Ти волиш, ни сама не знајући,
Стидљиво љубав скривајући.

Но увек, свуда и неизмена
Крај тебе светли душа моја…
Мила! Нека је благословена
Сва лепота и младост твоја!
1986.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

јеромонах Роман, НАДЗЕМАЉСКИ ПУТ КАНДИЛОМ БЛИСТА…

Надземљски Пут кандилом блиста, 
Као молитва богољупца струји;
Тесна звездама небеса чиста —
На долину лију, Блага Вест бруји…    

Не може радост у себи остати.
Треба јој да се због нечег излије.
Слична је кишној олуји лети,
По гори, по риту, посувда лије.

Ходи ка Небу. Земно нас трује.
И растани се на трен са сујетом —
Битије цело апостолује,
А ми смо душу затворили за свêто.

О, Тајанство велике Тишине!
Лепото, неисказива речима!
Премудрости и Светости пуне —
Воде и земља под Небесима.

Не познаје страдање Лепота!
И жâл и туга — када је угуше —
Без Лепоте душа је сирота.
Не сиротите, обожите душе!

Скит Ветрово, 28. фебруар 2001.

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

Слободан Антонић, СЕКУЛАРИЗАЦИЈА ИЛИ ДЕХРИСТИЈАНИЗАЦИЈА

Главни појам овог поглавља није секуларизација — онако како се он користи у уобичајеном (или социолошком) смислу. Секуларизација се по правилу дефинише као „процес ослобађања друштва друштва и културе од религијских институција и симбола“, „повлачење религије из јавне у приватну сферу“, „промене система вредности и норми“, односно као „стварање друштва нерелигиозних вредности и секуларних институција“ као „део друштвене модернизације и рационализације“. 

Не могу а да не приметим да су и дескриптивни и нормативни елемент овог појма погрешни. Дескриптивни, зато што говори о секуларизацији искључиво као „процесу“ — дакле, као о нечем спонтаном, природном, што се подразумева и против чега се, онда, једноставно не може. Но, као што ћу доцније и показати, реч је о пројекту, замисли и вредносној матрици једног дела системске елите (естаблишмента), пројекту који се спроводи, на коме се активно ради и преко којег се обезбеђује идеолошка доминација у друштву, уклањањем слободе животног избор и вредносне конкуренције.

Такође, коришћење појма секуларизација као некакве неутралне дескрипције онога што се дешава у савременим друштвима представља и несумњиво нормативно шверцовање сопствене идеологије и њено приказивање као друштвено пожељне и „научно објективне“. Наиме, пошто се секуларизација упари са модернизацијом и рационализацијом, као уобичајно референтним вредностима савремених друштава, из те једначине нужно следи да не можемо имати „квалитетно“ савремено друштво ако оно није и довољно „секуларизовано“. Тако појам секуларизације, у великом делу јавности, па и друштвених наука, постаје само још једна псеудонаучна идеологема којом се засењује простота и оправдава хегемона култура конзумеризма и материјализма. 

Због тога ми се чини да је термин дехристијанизација бољи и поштенији. Он, наиме, описује оно што се стварно дешава у Западним друштвима: планско одвајање грађана од хришћанске вере и побожности и активан рад на порасту антихришћанског безверја. Јер, као и сви појмови са префиксом де, овај термин нам указује да није само реч о процесу, већ и о пројекту којим се производи стварност. 

Реч је о својеврсном антихришћанском притиску који не долази само од државе већ и од друштва. Дакле, није посреди никакво огољено политичко насиље, попут својевременог јакобинског и бољшевичког терора. Посреди је социјални (укључив и  културни) притисак, са елементима агресивног атеистичког фундаментализма који заступа један активан антихришћански покрет. Његово средиште није у обичном народу, већ у системској елити, тачније, у оним стурктурама које одражавају или стварају норме. А према том нормативном естаблишменту се управља процес статусног угледања нижих друштвених слојева (средњих и доњих) према вишим (горњим). 

Слободан Антонић, ДЕМОНТАЖА КУЛТУРЕ, (стр. 7-9) CATENA MUNDI, Београд, 2016.

НАПОМЕНЕ:

1.Ово је знатно проширена верзија мог излагања на симпоиону „Теологија у јавној сфери, који је, у организацији Епархије Зхумско-Херцеговачке и Приморске, одражан у Требињу, од 8. до 10. фебруара 2014; ток симпосиона се може видети на мрежној адреси: http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=11406#sthash.jtADq84Z.dpuf; иначе, дијалог хришћанских интелектуалаца – не само укорењених у хришћанску културу, већ и јасног хришћанског идентитета – са богословски истакнутим архијерејима Српске православне цркве сматрам важним за боље разумевање нашег духовног и друштвеног стања, али и за изналажење стратегије духовног и народног опстанка која би нас могла одржати у наступајућим временима; у овом тексту сам се трудио са мислим и пишем првенствено као социолог, мада свакако као социолог хришћанске културне оријентације.

[2] http://www.en.wikipedia.org/wiki/Secularization

[3] Драган ТодоровићСекуларизација и секуларизам – кључне идеје и терминолошка разликовања, http://www.npao.ni.ac.rs/files/584/Sekularizam_i_sekularizacija_68975.pdf

[4] Један од ретких светлих изузетака свакако је књига Чарлса Тејлора Доба секуларизације, са енглеског превели Слободан Дамњановић и Слободан Дивјак (Београд, Службени гласник и Албатрос плус, 2011; изворник: Charles TaylorA Secular Age, 2007).

[5] Видети мој рад: „Пинк транзиција у Србији: шест теза за разумевање наших културних прилика“, Култура, бр. 140 (2013), стр. 272-292; https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:6789/bdef:Content/download.

[6] У данашњој политкоректној публицистици термин дехристијанизација се користи искључиво за пројекат уништавања хришћанства током Француске револуције (рецимо, Wikipedia, „Dechristianisation of France during the French Revolution“, http://www.en.wikipedia.org/wiki/Dechristianisation_of_France_during_the_French_Revolution). Ово се чини, наравно, због тога што би употреба овог термина и за означавање данашњих прилика – уместо појма „секукларизација“ који конотира спонтанитет – подразумева да је реч о пројекту, па би се онда природно јавила питања као што су: ко су његови носиоци, са којим правом се тај пројекат спроводи, и не треба ли се мобилисати зарад одбране од тог пројекта? А то би већ могло имати незгодне последице по успостављени систем.

[7] Види о томе моје књиге: Лоша бесконачност: прилози социологији српског друштва, Београд 2012, Службени гласник и Досије (доступно и на:  https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:3996/bdef:Content/download), посебно стр. 11-15 и 93-94; Ђаво, историја и феминизам: социолошке пустоловине. Крагујевац 2012, Центар слободарских делатности (доступно и на: https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:5162/bdef:Content/download), посебно стр. 69-77.

[8] Види о томе моју књигу Културни рат у Србији. Београд 2008, Завод за уџбенике, стр.  27-29.

Милан Кашанин, УМЕТНИК МОЖЕ ДА СЕ ОДРЕКНЕ СВОЈЕ НАЦИЈЕ, АЛИ НЕ МОЖЕ ЊЕГОВО ДЕЛО

*** Обично се има погрешна представа о људима који пишу. Ако је неко објавио много књига, тешко га је замислити окруженог породицом. Кад га људи знају из кафане и с књижевних вечери, не иде им у главу да је отац породице, поготову деда.

*** Многи свашта знају, а мало разумеју. Сваког цитирају, а својих мисли немају.

*** Писац не сме да боде очи читаоцу својим знањем и образовањем. Ако их он има, читалац треба да их, преко убедљиве, сугестивне реченице, наслути и осети.

*** Не ваља читати свашта. Има књига које профињују укус, прочишћују осећања, просветљују ум, подстичу мисао. А има књига од којих се муте осећања, мрсе разум, које спутавају снагу и скрећу мисао, банализују укус, поготову ако их покрива популарност аутора што је допловио на неком помодном таласу или га је нанела струја неке пропаганде.

*** Не учи се само из књига ни како се књиге пишу ни како се оне читају а ни како се о њима суди. А најмање се из књига учи како се влада, и води политика, као се тргује и стиче богатство, држи кућа и васпитава дете.

*** Ако нешто читају и уче, владари, политичари или пословни људи, пре ће да читају мемоаре војсковођа, полицијске романе, и да гледају каубојске филмове, прегледају тајне извештаје и доставе, да прате кретања на берзи, него што ће да изучавају монографије из историје и економије, или да се уносе у ликовне врхунце. А бабе, ти незамењиви васпитачи, читају Свето писмо и унуцима декламују народне песме, што су их научиле од својих баба, оне не проучавају педагошке приручнике и не цитирају великане светске мисли и њихова умовања о човеку и човечанству.

*** Ако вам је до изучавања и истраживања, имајте на уму да је задатак истраживачев не да открива врлине и мане у делима туђих култура, већ да препознаје и описује вредности у култури своје нације и да је представља другима у свету.

*** Потребне су систематски и зналачки писане студије о књижевницима и уметницима, корисне су енциклопедијски сачињене монографије, па макар биле сувопарне и често личиле на телефонске именике. Неопходни су, међутим, и портрети стваралаца, који дочаравају њихове личности, средину у којој живе, време коме припадају. Тешко се може доживети и разумети дело, ако се не упозна и не схвати његов творац.

*** Замера ми се да сам националиста и противник интернационализма. Ја сам уверен да само националиста може да буде и интернационалиста. Сам израз интер-национализам то нам говори. Ако је неко интернационалиста, не значи да он мора бити анационалан, поготову антинационалан. Напротив. Ко не воли своје, не може да воли ни туђе. Може ли се не волети конкретне, своје ближње људе, а бити заљубљен у апстрактан појам човечанства? Може, али то није нормално. Не постоји светска култура као култура човечанства. Постоје само књижевност, сликарство, музика – појединих народа, заједница, средина које одишу духом свог завичаја, носе печат своје нације, а властите особине, вредности и домете узносе или не узносе до светских висина. Ако је уочавање значаја завичајности и националног заједништва противно интернационализму и космополитизму, онда сам ја противног таквог интернациозализма и нисам такав космополита. Али, ако сам убеђен да се само према највишим светским мерилима мора одређивати вредност и домет уметничких творевина сваког, и најмањег,народа, и да се једино кроз то сито може ући у свет – мада ми и на тој строгости замерају – онда сам и интернационалиста и космополита.

Паскал и Пруст су прво Французи, па тек онда европска имена и грађани света. Кјеркегор и Андерсен су колико светски толико и дански. Не може се за Дантеа и Микеланђела рећи да нису Италијани, за Његоша да није Србин и Крлежу да није Хрват. Може један уметник и да се одрекне своје нације, али не може његово дело.

*** Ништа мање не тумачи уметност као апстрактне речи. Уметност је старија од доктрина, као што је живот првобитнији од мисли… Метафизичке ињекције су смртоносне за уметност, а од њих су судбоносније само политичке…

*** Свака велика проза је реалистичка. Само, реализам у књижевности није исто што и у мишљењу: није верно приказивање реалности него уверљиво сликање ликова, њихових односа, атмосфере у којој живе и делују. Тад их читалац узима за реалне. У великим романима уверљиви су, живљи и стварнији ликови које је писац измислио, него познате историјске личности. Пјер Безухов нам је ближи и ‘познатији’ од Наполеона, а Наташа Ростова је неком младом читаоцу пожељнија од вољене девојке… И ја сам се заљубљивао више и пријатељевао боље у романима него у животу.

*** Због прогреса у науци и техници, од средине XIX века не престаје се говорити о прогресу у књижевности и уметности… Aли, средњовековна уметности није ни боља ни гора од ренесансе, него је друкчија.

Зато што не признајем прогрес у уметности називају ме традиционалистом, конзервативцем и реакционаром. А ја велим: Слава велике прошлости није у томе што се враћа, него што трајно живи.

Приговара ми се да сам елитиста и декадент, а ја кажем: Велика уметност не прилази масама него масе њој. Толстој је престао бити личност и постао члан гомиле кад је написао прву народну приповетку. Демагогија је убитачна исто толико по уметност колико и по читаоце… Ако је то елитизам, аристократизам и декаденција, онда јесам и елитиста, и аристократа, и декадент.

Милан Кашанин, КАМЕНА ОТКРИЋА, СЛУЧАЈНА ОТКРИЋА, СА МИЛАНОМ КАШАНИНОМ, О МИЛАНУ КАШАНИНУ, (стр. 230-233) Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004.

Арсеније Савин, ГЕТСИМАНСКИ ВРТ

Гетисмански врт.
Може ли да ме заобиђе ова чаша?

Такав је и овај свет
Огрнут у смрт…
Човек увек пита:
Може ли? Да није ваша?

И увек благ и одлучан
одговор стоји:

Не може.
Јер, једино то се броји:
— Шта се збива у души
Док усне приносиш чаши.

1941.

Арсеније А. Савин

Борис Вишеславцев, ПРЕВЛАДАТИ НЕКУ ТЕОРИЈУ…

Превладати неку теорију, ма колико она била погрешна, могуће је једино онда када се покаже шта је у њој вредно и истинито. И једино она теорија, која прихвата то вредно и истинито, објашњавајући га на другачији начин, помоћу друге хипотезе — једино ће она победити.

Борис Вишеславцев, ВЕЧНО У РУСКОЈ ФИЛОСОФИЈИ, Логос, Београд

Серегеј Фудељ, САМО СВЕТЛОСТ ЉУБАВИ УЗЛАЗИ НА ГОЛГОТУ

Врло је важно схватити да хришћанско одрицање од света не само да није одрицање од љубави према свету, него, обрнуто, представља први, истински доказ те љубави. Намерно сам рекао „према свету“, мада само могао рећи „према људима“, и онда нико не би био збуњен и не би ми наводио речи апостола „не љубите свет.“ Ту реч памте, а не разумеју је, а другу реч: „Бог заволе свет“ — нити памте, нити разумеју. Бог је заволео, а ето, ми не волимо и зато и не желимо да са-учествујемо у ономе о чему се даље говори у том тексту: „Јер Бог тако заволе свет да је Сина свог Јединородног дао.“ (Јн. 3,16)

А ми само судимо свету, с пуним судијским правом, иако је у том тексту речено да, „Бог није послао Сина свога да суди свету, него да се свет спасе кроз Њега.“ А како ми, који немамо љубав, можемо да се жртвујемо за људе? Само светлост љубави узлази на Голготу.

Не волети свет значи, пре свега, не волети самог себе, своју таму и грех; то означава, пре свега видети себе самог као тај сами свет, тамни и не-љубаван. И тада, у овако схваћеној нељубави према свету, у човеку почиње да руди зора љубави према људима, великог састрадавања према свету.

Сергеј Фудељ, ЦРКВА И ЊЕН ТАМНИ ДВОЈНИК, (стр. 93-94),Бернар, Стари Бановци

Превео: Родољуб Лазић

Арсеније Савин, НИСАМ ЈА — САМО ЈА…

Нисам ја — само ја
већ талас из мора
заборављених векова

И мисао ова није моја
већ пчела долетела
из далеког роја

Жижа сам само 
Светлоносних Зрака
из Дубина
из Предака

1941.

Арсеније А. Савин