Павел Евдокимов, О МОДЕРНОЈ УМЕТНОСТИ

/…/ Крајем 18. века, уметност видљиво губи органску везу између садржаја и форме и понире у ноћ раскида. На срећу, уметност остаје сложена, она успева да сачува све токове, али извесне тенденције доминирају мењајући њено лице…

Када „познати“ није више став обожења, једна молитвена заједница, знање се одваја од контемплације, сазерцања. Одустаје се од продубљивања унутрашњег духовног живота, идући чак до сусрета са Трансцендентним и преко њега са сваком животном стварношћу, да би се постигло „знање за моћ“ и повећање ове моћи над стварима овог света. Али се онда биће празни губећи свој суштински садржај, свој небески корен, постаје неприродно, десакрализује се, и свест открива dassein биће које је ту, само да би се објавило као „биће за смрт“ притегнуто ништавилом. Уништава се стварно рашчлањивање његових елемената изазивајући непремостиве дисконтинуитете. Човеку још само остаје духовност душе што је потпуно акосмичко, или морализам воље, али и једно и друго забрањују му преображено дејствовање на материју. Есенцијалистичка философија, са њеним затвореним супстанцама, вођена принципима узрочности, или егзистенцијалистичка мисао са њеним трансценденцијама без онтолошке дубине, не могу да се отворе ка енергетском динамизму сличности и партиципацијама које истинито обожују. Нема више песника за космичку литургију јер тама тела није засејана таворском светлошћу, и слава не цвета више у запуштеној природи.

Уметност је под „доминантним“ утицајем света и његове мудрости. Уметник, усамљен више него икада, тражи неку врсту „над-предмета“, „над-реалности“, јер за њега једноставну стварност није више могуће директно изразити. Јуначки, али безнадежно, он се труди да поново пронађе заборављену тајанствену страну ствари овог света. Тражећи да упозна секуларизовани предмет, заборавља његову тајну; насупрот томе, истраживачки рад кроз реакцију, кроз безнадежност саме те тајне, чини да се ствар губи и тако води у апстракцију докетиста, ка фантасмагоричној игри сенки без тела.

/…/ За модерну испарчану свест предмет не постоји у свом јединственом облику већ се облачи у многобројне видове. Пре него што ће нестати, предмет се опире у последњој агонији, појављује се искривљен и у грчу. Садржај ствари, и покожица лица се распада, све је раздељено, атомизовани, дезинтегрисано. Стварност тако схваћена одсликава свест која је сама по себи расцепана и њом се напаја. Човек више није господар рушилачких настројења природе. Он више њима не командује својим духом, већ их региструје и још их погоршава својим одбијањем да интервенише. Некада су ствари постављале питање, а уметник им је одговарао, чинећи да живе у пуноћи под његовим стваралачким погледом, враћајући им њихову девичанску невиност, враћајући их „себи“, њиховој безазленост, благости, искрености. Модерни уметник пре него што почне да гледа свет пита своју душу и примењује на ствари своју „рушилачку“ визију, постаје саучесник првобитног одметништва које хоће да се ослободи, пре свега смисла и сваког нормативног начела. Један такав повратак ка првобитном хаосу убрзава пропадање времена и сужава биће до ништавног сиромаштава. Материја се раствара губећи своје облике, она се посматра у временском атому из кога су избацили трајање, и дрхтање живог лица, поверење погледа. Сваки од њених делова живи свој посебан живот. Славни Гојин Сатурн глође човечју супстанцу. У тренуцима превирања пред крај средњег века, кроз отворе тада настале, надиру суморна испарења и гамижу ослобођене жудње, вечно разливање похота. Ирационалне демонске снаге избијају на површину и шире се по свету. Гојин човек је опседнут чудовиштима која избијају из његове подсвести; код Боша је чак и рајски пут у форми дугачког бесконачног тунела који ће инспирисати Кафку и Фројда. Пут је мрачан, угушујући, потпуно неизвестан када се ради о крајњем исходу. Али ни човек с пикасовске тачке гледишта и његове „сурове линије“ не охрабрује сувише. Вероватно тако ђаволи виде свет у окултној оптици, из које је избачена недокучива слика Бога.

Универзално изједначавање разједињује Једино, Идеју, Тајанствено и замењује их магијом покрета који се врти око себе самог. То више није вечност коју је грех исецкао на време, већ време исецкано на ништавило. Није ли пакао исечак субјективног, продуженог и вечно заустављеног времена, сан без сањара, последње уточиште непостојећег? Ултра-модерно постојање не познаје уздизање бића ка вишем достојанству, ни његово узрастање, као ни прогресивно смењивање догађаја, већ коегзистенцију цепања, одсјаје који се проналазе без повезаности и последичног поретка. Усмерено трајање уступа место симултаном, тренутности, футурном. На крају крајева, леш се не креће, он се простире. Још је Достојевски пророковао да би човек изгубио свој спољашњи облик ако би изгубио веру у божанску целовитост. Некада су велики мајстори, дотичући се био ког делића бића, имали осећај да држе у рукама живи свет у његовој целини. Данас на огромним паноима, свет се своди на сиромаштво извесних фрагмената.

ПРАВОСЛАВЉЕ И УМЕТНОСТ (зборник, приредио Јован Србуљ), (Павле Евдокимов, „Модерна уметност у светлости иконе“, 208-211, превод Јован Цветић), Неаника, Беогрд, 2004.

Жарко Видовић, ЕПСКИ ОПТИМИЗАМ И ЛАКОВЕРНОСТ

Епски оптимизам није исто што и Косовски завет. Тај епски оптимизам налазимо у епској песми Српско Бадње вече коју је забележио Св. Петар Цетињски као епску песму о борби против потурица у време Бечког рата. Није се ту радило ни о каквој политичкој истрази потурица, већ о рату између Турака и Срба у католичкој војсци. Тај рат вођен је на нашем тлу и тада је Црна Гора, под вођством свог Владике, стала на страну Венеције, Аустрије, Пољске и Ватикана, док су потурице, природно, стале на страну Турака. У тај рат ступио је и Петар Велики 1685–1686, па је и он учествовао у Карловачком миру, 1699. године.

На другој страни, у Горском вијенцу изражена је заветна свест, и то не у лику Вука Мићуновића, него у ликовима Владике Данила и Игумана Стефана. Велика је разлика између епа и трагедије, као што је велика разлика између епске, трагедијске и заветне свести.

Епски оптимизам је чудна утопија, вера у то да нама нико ништа не може, јер је Бог на нашој страни, и ми имамо јунаке који „једним хицем копља – десет непријатеља могу да прободу“, „једним замахом сабље по три главе да одсеку“… И да Милошу Обилићу по изласку из Муратовог шатора нека баба није нешто подметнула под коња, он би сасекао неколико стотина Турака и све би било спасено. То је, у ствари, једна магијска вера у невероватну моћ племенског јунака. То је апсолутна ауторитарна потчињеност најхрабријим људима, племенским вођама. Код Црногораца тога има и данас. Они имају племенску свест, а не грађанско–националну. Епски оптимизам је опасан, јер се бави утопијама о немогућим победама над невероватно надмоћним непријатељима. А то је магијска вера и магијски страх.

У епском оптимизму нема представе ни о Цркви, ни о Богу. Мађутим, у оним песмама које имају Завет (ми имамо разних епских песама, песама са епским оптимизмом и епских песама које су заветне, тј. православне) – помињу се и Христово васкрсење, Богородица (чак и Игуман Стефан узима гусле да би славио Христа, крстећи се при томе и Бога молећи да му то опрости, јер зна да се уз гусле, обично, славе неке друге јуначке, епске вредности).

Завет је једини начин да се продре из нивоа епског оптимизма, преко трагедијске свести до – хришћанског превазилажења, поистовећења са присутним Христом, до ПРИЧЕШЋА.

У време југословенског просветитељства пре рата, заветна свест била је потпуно потиснута. Они који су наступали заветно, били су исмевани са становишта просветитељског, грађанског, европског.

У епском оптимизму најзначајнија је лаковерност, односно менталитет лаковерности, који се у српском народу задржао до данашњег дана. Тај менталитет је опасан по нас саме, јер нема свести о Злу. Албер Ками је рекао да сваки убица мора, да би задржао неки свој мир, да има метафизику којом жртву проглашава кривцем, а себе праведним доносиоцем и извршиоцем пресуде. Убица прво створи представу о томе да је он невин, а да је онај кога треба да убије – крив. Зато, осим покајањем, и нема друге борбе против Зла. Против Зла се не можемо борити оптуживањем, против Зла се боримо признањем своје кривице, свог греха. Међутим, у метафизици нема убиства без претходне предрасуде и оптужбе, тако да метафизика ствара један сасвим другачији систем вредности. У метафизици, ако неког треба напасти, прво га треба приказати као кривца, изазвати у нападачу „оправдану“ мржњу према жртви. Та метафизичка техника прављења кривца од жртве до изражаја долази у савременој србофобији, која је врхунац достигнућа метафизике.

То је хегелско схватање историје о којој он каже да има народа који су до самог престола Апсолута (за Хегела – Апсолут је Бог!), који су своју снагу развили до те мере да сваки онај ко им се противи и неће да им се подреди и призна њихово првенство – у ствари не схвата историју, и да такви народи који не схватају историју и не заслужују да опстану, да треба да се склоне са историјске сцене. То дословни стоји у Филозофији историје и права код Хегела! Хегел сматра државу највећим достигнућем цивилизације, и то државу која је у стању да се постави као универзална држава. То ће од Хегела прихватити Шпенглер и Тојнби, који цивилизације разматра по способности да створе универзалну државу, не водећи рачуна о националним државама. Та метафизика државе прави кривца од онога ко се противи универзалној држави. Србофобија, коју ми данас доживљавамо, непосредна је творевина те западне метафизике.

Западна култура уопште није хришћанска, то је метафизичка култура. Ко се диви метафизици, тај и не зна чему се, у ствари, диви. Диви се наопаком схватању човека и антропологије. Највеће зло које данас влада светом је управо – метафизика, сатанско учење. Потпуно бездушно. Апсолутна моћ ума који презире човекову моћ осећања, саосећања, саживљавања, разумевања, саучешћа, солидарности. Метафизика презире осећања, о љубави говори са стидом и презиром, све своди на ниво разума, чистог разума.

Хрвати имају метафизику, они су ношени том метафизиком. Они су уверени у своју супериорност, уверени да су они праведни а ми криви, и ми не можемо да очекујемо од њих да они схвате свој грех. То је узалудан посао! Хрвати су метафизички народ! Хрватска национална идеја је метафизичка идеја уклопљена у западно схватање историје, уклопљена у универзалну светску државу. И то је највеће зло коме служи наша професорска филозофија, намерно негована овде, на нашим факултетима, под ужасним притисцима, нарочито од 1945. и 1948. до дана данашњег.

Наша лаковерност је у томе што ми немамо свест о Злу, а ко нема свест о Злу – нема ни потребу за спасењем, јер не осећа ни потребу за Христом. Од лаковерних не можемо ни да очекујемо друго него да Цркву схвате као политичку организацију. Лаковерни немају историјску свест јер су понесени вољом за моћ. Немају моћ трансценденције, моћ превазилажења свог временом ограниченог века. Лаковеран човек нема потребу за делом које ће га надживети. Он не сади винограде и маслине које ће брати потомци, већ једногодишње биљке које ће он сам да узбере и потроши. Он нема свест о Злу и увек је изненађен појавом Зла. Невероватно је да смо ми два пута у овом веку изненађени усташком агресијом. Бранко Ћопић је у роману Пролом дао једну велику сцену како хрватска власт сазива сељаке на скуп. Ту се нађе један православни човек који их опомиње да се чувају, а они му одговарају: „Ма где ће држава свој народ!“ Нису веровали и били су поклани. Тако почиње Пролом! Лаковерност је увек изненађена Злом.

У тој лаковерности чувено је и неумерено гостољубље. Лаковерни не разликују госта и странца од домаћина. Код Римљана је hostis био гост, а civis – домаћин. Hostis је могао да има права, али је у односу на домаћина морао да зна своје место. А ми имамо један магијски страх од госта. Таквог госта имамо у Варљивом сунцу. Он је дошао да хапси Михалкова, али он свира клавир са децом, ужива у забављању са члановима породице и ником не пада на памет да ће он да направи крај тој породици.

То свакако не значи да треба бити сумњичав, јер поверење ми морамо да ризикујемо. Односе поверења није могуће другачије изградити. Ми морамо да ризикујемо, али не смемо да будемо лаковерни. Ми поверење морамо да градимо спремношћу да ризикујемо поверење. Значи, не лаковерно, већ са ризиком. Та наша лаковерност произишла је из епског оптимизма. Племенског је карактера и није својствена заветној српској нацији. Заветна идеја је далеко изнад и виша од сваке метафизичке националне идеје западне нације, било да је она протестантска, револуционарна или крсташка, као што су хрватска, мађарска или пољска национална идеја.

Гесло лаковерности је „удри бригу на весеље“, „нема проблема“. То што су многи за 1. мај ове године играли на Ади Циганлији није никаква виталност, како многи мисле, већ је то страх од суочења са проблемом, страх од суочења са Злом, страх од суочења са истином битија (постојања). Да се суочи неће онај који нема храбрости. Кад би имао храбрости – суочио би се, а онда би том храброшћу добио крила, добио надахнуће од Бога, од Св. Духа – да се уздигне изнад себе самог, да себе превазиђе, да себе прелети. Тој лаковерности ми се често дивимо, а у тој лаковерности увек има кукавичлука.

Из епског оптимизма, култа јунаштва и лаковерности човек се „утапа“ у масу која чека свог лидера. Лидер у политичком животу – исто је што и јунак у племену. Он је тај који за све обавља посао, који за све мисли. То је једна масовна појава, оно што се назива ауторитарним режимом. Но, иза те лаковерности као менталитета, крије се безбожништво – кад немамо свести о Злу, о Сатани, јер Сатана постоји, и то као Лукави, не као убица (убица је Каин, човек заведен Сатаном!). Сатана је симпатичан Лукави, и Антихрист се јавља у лику Христа, осваја срца људи, лаковерних, наравно. Али, шта говори Христос о лаковернима – да су млаки и да ће их избљувати. То скривено безбожништво је заправо паганизам без потребе за спасењем, без осећања потребе за Христом. То је магијски страх од будућности и скривање главе у песак, као ној. То је страх од истине битија (постојања). А шта је истина битија, о томе довољно говоре Огледи о духовном искуству.1

Пошто избегава истину битија, лаковерност не тежи трансценденцији, па зато не тежи ни лепоти, пре свега лепоти Бога, не тежи лепоти Добра од које нема ништа лепше. Нема ништа лепше од иконе, лепоте Бога, божанске лепоте. Због тога је лаковерност – склоност кичу. Један наш сликар из Ваљева, Љуба Поповић, рекао је да ако нам ишта главе дође – биће то хрватска мржња и српски кич. Лаковерност нема смисао за дело које би га надживело. Нема ни визију будућности, јер не тежи трајању изнад времена. Зато је лаковерност највећа опасност која нам тренутно прети, опасност већа чак и од усташа. А та лаковерност, не треба заборавити, дошла је из просветитељства и одржана је страшним, тоталитарним, комунистичким притиском за протеклих пола века, управо под геслом „нема проблема“. Нема проблема спасења, јер нема Зла! И 1968. година проповедала је утопију („тражимо немогуће!“).

Жарко Видовић, ПРЕДАВАЊА, 1995.

Марија Јефтимијевић Михајловић, АРСЕНИЈЕ ТАРКОВСКИ У СРПСКОЈ ПРЕВОДНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

Језичко и духовно сродство српског и руског народа има своју дугу историју која укључује и културне и духовне везе, а то значи да су њима обухваћени и књижевни и преводилачки рад. Те везе су засноване на генетској сродности руског и српског језика, фолклора, на припадности српског, руског, белоруског и украјинског народа истом моделу хришћанства, затим на неким подударностима међународног положаја, односно на сличности историјске судбине, као и на заједничком књижевном језику од почетне етапе развоја писмености и нове хришћанске културе (v. Sibinović 2015: 9–48). Српски народ је одавно имао прилике да се упозна са богатом руском књижевношћу и да са њом осети духовну сродност и блискост. Веома развијене катедре за руски језик и књижевност су постојале још у доба некадашње Југославије, а посебно треба нагласити она имена оних слависта, професора и преводилаца који су дали значајан допринос упознавању са руском књижевношћу и ширењу љубави према њој. Наводимо само нека од њих: Милосав Бабовић, Витомир Вулетић, Миливоје Јовановић, Миодраг Сибиновић, Мила Стојнић, Зоран Божовић, Богдан Терзић, Богољуб Станковић, Александар Терзић и многи други. Почев од Ристе Одавића који је превео и сачинио прву антологију руске поезије на српском језику пре једног века (Звуци руске лире, 1914), многи су заслужни за то што смо руску књижевност упознали преко добрих превода: Њ. Мицић, С. Винавер, П. Захаров, B. Илић Млађи, Б. Ковачевић, М. Пешић, Ј. Дучић, К. Тарановски, односно касније: М. Баћовић, Н. Бертолино, O. Влатковић, П. Вујичић, И. Грицкат, O. Давичо, М. Данојлић, М. Живанчевић, B. Јагличић, Д. Киш, 3. Костић, 3. Коцић, И. B. Лалић, Д. Максимовић, И. Мамузић, С Марковић, Б. Миљковић, B. Николић М. Павић, А. Петров, Д. и 3. Паунковић, С. Раичковић, Д. Рамадански, М. Сибиновић, Њ. Симовић, М. Стојнић, И. Хаџић, П. Чудић…

Захваљујући њиховном ангажману, преводилачком раду и критичким освртима, бројним антологијама руске поезије, али и појединачним студијама о стваралаштву изузетних руских књижевника, сваки заинтересовани појединац могао је макар да се информише, ако не и да добро упозна опус неког руског писца или песника. Одавно су готово сва велика дела руске књижевности преведена код нас, а многа су доживела и вишеструка издања. Класици руске књижевности одавно су постали основна лектира, од којих су многи пресудно утицали на профилисање уметничког и књижевног сензибилитета младих нараштаја. Такође, треба додати да се руски језик деценијама интензивно учио у основним и средњим школама, што је умногоме олакшавало позицију, ширило интересовање и љубав за књижевност ове велике земље, духовно врло блиске нашем народу. Осим тога, веома је снажан утицај руске књижевности на стваралаштво наших књижевника. Књижевна струја с краја XIX и почетка XX века, особена по снажном интелектуалном и духовном таласу који се очитовао у филозофији и поезији, позната као сребрни век, имала је утицаја и на стваралаштво књижевника са наших простора. Сви значајни руски песници, од Соловјова до Цветајеве, постали су изазов, како за превођење, тако и за тумачење, и за наше песнике (в. Нешовић 2015: 205).

Али, упркос томе, у српској преводној књижевности је до Првог светског рата превођено веома мало руских песника ХХ века. У књизи Множење светова: руски писци у српској преводној књижевности, један од највећих познавалаца, проучавалаца и преводилаца руске књижевности код нас, Миодраг Сибиновић, каже: „За рецепцију руске модерне поезије изузетно значајно је премошћење које је од православне концепције света и уметности ка савременим филозофским и уметничким преокупацијама, карактеристичним за нову књижевност ХХ века – у својим радовима, објављеним 1911. и 1912. године, образлагао тада млади српски богословски мислилац Николај Велимировић“ (Миодраг Сибиновић: http://www.rastko.rs/rastko-ru/delo/10010).

Сибиновић сматра да су српски преводиоци своју активност доживљавали као допринос јачању и ширењу руско-српских веза, а које су у време балканских ратова и пред Први светски рат имале и веома конкретно политичко значење везивања за моћну словенску православну царевину; да су размишљали и сами водили  рачуна, пре свега, о могућем осмишљавању модерних појава савремене књижевности у контексту православне концепције света, живота и уметности. Због тога није изненађујуће што је српска преводна књижевност у руски симболизам почела да улази, пре свега, преко Димитрија Мерешковског и Константина Баљмонта. Исто тако, с обзиром на традицију веза поколења и истомишљеника Светозара Марковића са руском револуционарно-демократском мисли, разумљиво је што се у овом периоду преводе и у нашој периодици објављују песме у прози Максима Горког (Исто).

Но, без обзира на то што су политичка и друштвено-историјска превирања у Русији у првим деценијама прошлога века (пре свега Октобарска револуција) довеле и до промена у самој рецепцији руске књижевности код нас, књижевноисторијски материјал, међутим, показује да је руска књижевност, која је превођена и актуелизована у нашем књижевном животу средином ХХ века, и квантитативно и квалитетом била веома значајан чинилац у преображају српске књижевности, усмереном ка „враћању на магистралне правце развоја европске и светске литературе.“ О замаху рецепције руских песника ХХ века у српској култури можда најречитије сведочи објављивање током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година низа вишетомних издања изабраних, па чак и целокупних њихових дела на нашем језику: Јесењина (у пет и у шест књига), Мајаковског (у пет књига), Пастернака (у пет књига) и Цветајеве (у три књиге).

Без намере да дубље улазимо у историјат руске преводне књижевности у нас, будући да обимна и студиозна литература пружа довољно информација, али и сведочанства о томе, потребно је ипак кратко се осврнути на сам крај прошлога века, тачније последње две деценије које су донеле извесне новине у рецепцији руске преводне књижевности. Наиме, јасно је да је од краја претпоследње деценије ХХ века почела једна нова, слојевита фаза српске преводилачке рецепције руске модерне поезије, која се карактерише „попуњавањем празнина које су условљене ранијом другачијом друштвеном оријентацијом, или до којих је дошло због тога што стицајем других околности неки значајни песници дотле нису добили своје преводиоце“ (Миодраг Сибиновић, http://www.rastko.rs/rastko-ru/delo/10010).

У контексту проучавања веза руске и српске поезије и руске преводне књижевности уопште, нас је посебно занимао један сегмент тих веза, а тиче се рецепције поезије великог руског песника ХХ века, Арсенија Тарковског, у српској књижевности. Иако је од прве објављене антологије руске поезије на српском језику (Звуци руске лире, коју је приредио и превео Риста Одавић, 1914) до данас прошао читав један век, јасно је да су нека питања око избора и састављања антологија актуелнија него икад, нарочито ако се има у виду данашња доступност светске, а то значи и руске књижевности.  

Бројни антологијски избори руске поезије на српском језику, али и истраживање дела Арсенија Тарковског на руском језику (његова Сабрана дела штампана у три тома 1991. године у Москви, скенирана су електронски и доступна[2]), недвосмислено показују да овом руском песнику није дато онолико простора колико његово дело завређује, односно да су ти избори, као што и сами састављачи антологија истичу, условљени не само бројношћу руских песника и песама, него понајвише сензибилитетом и укусом самог антологичара, који су пресудно утицали да избор песама одређеног песника (у овом случају Арсенија Тарковског), не буде увек и репрезентативан. О томе сведоче и сами састављачи антологија у предговорима и изборима, па се на неке од њих заиста треба осврнути. Чини се посебно занимљивим запажање Александра Петрова, аутора двотомне двојезичне Антологије руске поезије (прво издање 1977, „Просвета“). Заједно са Антологијом руске модерне поезије из 1961. (коју су приредиле Милица Николић и Нана Богдановић) Петровљева Антологија, представља изузетно значајан догађај у историји српске преводилачке рецепције руске поезије ХХ века.[3] Такође, веома амбициозни преглед руске поезије од Х до XXI века под насловом Антологија руске лирике, у три тома, приредио је и највећим делом препевао Миодраг Сибиновић („Паидеиа“, 2008). Александар Петров је, 2011. године, објавио друго издање поменуте двотомне антологије из 1977. године допунивши га са тридесетак савремених песника. Овоме треба додати и избор поезије новијег датума коју је превео и начинио Радојица Нешовић (Од Пушкина до Бродског: мала антологија руског песништва, Академска књига, Нови Сад, 2015).[4]

У уводу поменуте Антологије руске поезије, приређивач Александар Петров каже:

„Оваква једна књига требало би да одговори на нека од сложених питања која пред себе поставља човек који чита поезију и који се одлучује да од неизбројивих песама једног народа и језика, или неког раздобља и школе, сачини књигу; да малим делом представи не сасвим одређену и тешко сагледиву целину. Али ако у својим теоријским расправама он излаже своје схватање песничког исказа и образлаже свој суд о песничкој вредности, антологијом он ништа не доказује већ показује; ево, читајте! У супротном, свакој антологији требало би да претходи студија о природи песништва и о песничкој вредности.

Истовремено, он поставља још једно, не мање значајно питање: Шта је поезија једног народа или језика, једног раздобља или школе? И питање: Како ту поезију представити да би се истакле вредности не само појединачних остварења већ и сагледала целина? И ту је пред искушењем да свој избор пропрати текстом који би заправо био историја песништва које представља.“ (Петров 1977: 5)

Иако у антологији Руске поезије ХХ вијека (избор и превод Божо Булатовић, Графички завод, Титоград, 1966), међу шездесетседам заступљених песника, нема Арсенија Тарковског, што донекле не изненађује с обзиром на годину издања ове књиге (а при том треба имати у виду да се на њој сигурно радило годинама, те да овај песник и није могао бити укључен), занимљива су запажања које приређивач односно састављач антологије износи у предговору књиге, јер се могу сматрати актуелним проблемом и данас приликом одабира песама које ће ући у једну антологију. Наиме он каже да је „готово непотребно наглашавати да преводилац у овакву врсту књига увршћује пре свега оно што се њему допада“ (Bulatović 1966: 6) и пита се: да ли је његов укус истовремено и укус песника који је преведен (ако је жив) и читаоца који песника чита у оригиналу? Такође, он јасно каже да „одсуство неког песника не треба узети као знак преводиочевог става према њему, већ као доказ да су другим песницима заступљени тонови и боје извесне поезије“ (Isto: 7). У том смислу, треба нагласити да је ситуација знатно тежа и сложенија ако је антологичар истовремено и преводилац, јер се преводилац сусреће и са новим проблемима. Један од њих јесте доступност материјала за превођење, за коју данас, пола века након овог записа, можемо да кажемо да знатно олакшана, ако не и превазиђена. С друге стране, Булатовић сматра да „у сваком народу постоји по неколико непреводивих песника“, односно да сваком преводиоцу не одговара сензибилитет одређеног песника, те је сигурно да ће према оствареном успеху у преводима неку песму или чак неког песника изоставити приликом састављања антологије. Не треба заборавити ни истину да руски језик, каже даље Булатовић, сам по себи, својом звучношћу и мелодичношћу, чини песму бољом и лепшом и мимо казаних мисли или исказаних осећања. „Многе дивне пјесме биле су због тога одбачене, јер би на нашем (и на сваком) језику звучале сиромашније“ (Isto: 7).

Узимајући у обзир све ове околности или прецизније тешкоће и дилеме са којима се суочавају антологичари, нарочито антологичари-преводиоци, постаје јасније и разумљивије зашто тако значајно дело, какво је дело Арсенија Тарковског (чији се животни и стваралачки век протезао кроз скоро читаво двадесето столеће (1907–1990)), није представљено у оном опсегу, квантитетом, а ни у избору, квалитетом, како се то можда очекује. Јер, Арсеније Тарковски песник није само „пејзажне лирике“ и песник израженог националног осећања, он је и дубоко религиознан и мистичан песник, о чему сведочи добар део његових песама, нарочито оних насталих у последњим деценијама његовог живота.

Његова поезија је синтеза историјског, културног и духовног искуства руског народа, обогаћена личним доживљајем света и човека у њему. Иако је своје прве песме објавио у часописима још далеке 1928. године и био надалеко познат по својим књижевним преводима азербеџанске, грузијске, арменијске, пољске, туркменске и древноарапске поезије, А. Тарковски је и у Русији као песник био признат тек када је објавио своју прву збирку песама Уочи снега (1962, дакле тек у седмој деценији!), и то тек пошто је његов син Андреј, редитељ, постао славан по својим филмским остварењима. Након ове збирке, објавио је књиге: Земљи земаљско (1966), Гласник (1969), Песме (1974), Чаробне горе (1978), Зимски дан (1980), а током осамдесетих година штампао је четири различита издања својих изабраних и нових песама. Године 1991, као што је већ речено, изашла су његова Сабрана дела у три тома у којима су сакупљени његови преводи, поезија, прозни записи и интервјуи.  

Чињеница да се касно појавио на књижевној сцени као песник не значи да он као такав није био присутан и раније. Рођен у породици песника, у окружењу којима су књижевне теме биле свакодневне, касније превасходно познат као преводилац, он је својим изванредним препевима руском народу приближио културу источних народа, а ти препеви у најбољим својим издањима показују управо оне кључне карактеристике којима се и сам Тарковкски одликује као песник – а то је синтеза историјског, културног и духовног искуства руског народа, обогаћена личним доживљајем света и човека у њему. Због тога са сигурношћу можемо рећи да је утицај поезије песника које је преводио на његово стваралаштво значајан, али је далеко значајније и занимљивије његово друговање са великим песницима Русије, попут Заболоцког, Ахматове, Цветајеве. Тако се најчешће говори о овим песницима као „прецима“ од којих је учио следеће: Од Ахматове љубави према отаџбини и снази трпљења трагедије; од Цветајеве смео и буран језик и смелост да каже оно што мисли; од Заболоцког концепцију природе, бескрајну љубав према руској ибици, шуми и земљи и дубоку замишљеност пред природом и смрћу. Такође се као „учитељи“ помињу и Гаврил Державини и Велимир Хлебњиков (Јагличић 1995: 8).

Међутим, не сме се губити из вида чињеница да је на стваралаштво Арсенија Тарковског посебно утицало и учење руског православног философа Григорија Сковороде (1722–1794), који је стварао током друге половине XVIII века, а чије је стихове и промишљања Арсеније Тарковски у детињству често слушао од свог оца Александра Тарковског. Овај значајан филозоф, који се сматра претечом руске философије, чија је мисао била хришћанска с неоплатоничарским, мистичким и пантеистичким утицајима, има вероватно више утицаја на самог Тарковског него они са којима је друговао. Сковородина мисао о две врсте знања, од којих је прва површна, а друга знање „у Богу“, односно мисао по којој се даје примат чулном сазнању које треба да уздигне до духовног, јесте она концепција која је постала песникова и животна и стваралачка мудрост. Његова „вера у бесмртност душе“[5] потиче управо из учења Сковороде да је живот само пут за који не знамо куда иде и зашто иде, али да је најважније на том путу „сачувати душу“. Не треба се плашити, испитивати границе својих могућности, јер то поверење које је у нас дато, вера која се у нас улаже, не односи се на то да се оствари оно што је за човека уопште могуће, него да човек себе „реализује“ што је могуће савршеније. У песми посвећеној Г. Сковороди, Арсеније пева: „Живео сам, несвесно имитирајући / Григорија Сковороду“ (Тарковкский 1991а: 333). „Несвесно имитирање“ је „препознавање“ оних дубоких садржаја нас самих у учењу, делу или животу оних са којима осећамо духовно сродство. При томе, Тарковски, као и Сковорода, говори о највећој књизи, као тајни човечанства, јер је она душа створеног света, о Библији. Иако нема библијских цитата у самим Арсенијевим песмама, више је него јасно да је библијски подтекст веома значајан и снажно изражен у његовој поезији (в. Ефтимиевич-Михайлович 2017: 528–543).  

О томе, између осталог, говоре и многи проучаваоци дела Арсенија Тарковског у Русији, па су многе студије и монографије посвећене управо тумачењу хришћанске парадигме у његовом стваралаштву. Једна од најзначајнијих у том контексту јесте књига Наума Разниченка От земли до высокой звезды: Мифопоэтика Арсения Тарковского (Нежин – Киев, 2014), у којој је поезија А. Тарковског представљена као уметнички модел универзума, оснажен и потврђен начелима као што су  „космичко осећање“ и „пламена реч пророка“, које продиру у све „етаже битија“ – „од облака до земне дубине“. Аутор ове монографије истражује „поетогонијски“ мит Тарковског у широком спектру његових историјско-културних значења, у његовим везама са архетиповима митолошке свести, кључним сликама и библијским причама, делима руске и светске лирике.

Међутим, и без познавања оваквих студија о поетици Арсенија Тарковског, на српском или руском језику, сȃмо читање његове поезије у оригиналу показаће честу употребу хришћанских мотива (Христос, крст, распеће, преображење, Богојављење, вечност). Заправо, стиче се утисак, чак и са недовољним познавањем руског језика, да је његова поезија изворно религиозна, те да се ови мотиви не појављују као украс или као маниризам, већ да представљају срж његове филозофије свејединства, односно да је реч о особеном уметничком мишљењу, које се ретко среће у „чистом виду“, а то је тип мишљења које стреми ка скривеним метафизичким праизворима бића, ка његовим првобитним начелима.

Поезија Арсенија Тарковског по својој суштини је дубоко религиозна. Бројност хришћанских мотива, који су ретко када у првом плану, указује не толико на то да се ради о религиозном несвесном (које се дефинише као област интуиција о Богу, интуиција светог, дакле као подсвесна религиозност која се често суздржава од сваког свесног позивања на њу, да би је заштитила од огрубљивања и изопачивања (Епштејн 1998: 10), колико потврђује песничко и животно уверење А. Тарковског о смислу хришћанског пута.

Захвалност коју песник осећа за живот који му је дат, баш такав какав јесте, јесте поверење (у чијем је корену реч – вера), у пут који му је намењен, а то значи да све што се на том путу дешава, дешава се с разлогом и због човековог духовног развоја. То што „упорно избегава да именује трансцендентног адресата те захвалности“, како каже Јагличић (1995: 13), не значи да мање верује у њега. Напротив. „Бог се познаје у свим стварима и ван свих ствари“, као што је тврдио Дионисије Ареопагит, дакле, познаје се знањем и незнањем. Не покушавајући да именује Оно(г) што (који) се не може именовати, нити изрицати оно што је неизрециво (чија је суштина, као и сам Бог – божанска), песник се налази у једном парадоксалном положају „усред света“, дакле, распет, али та распетост није позиција очајника, него позиција искушеника, који ће са захвалношћу и вером прихватити своју позицију као најидеалније место за унутрашњи, духовни раст:

Ја сам човек, ја сам усред света,
Иза мене – безброј протозоа,
Испред мене – милијарде звезда.
Међу њима лежим целим својим растом –
Две обале што спаја их море,
Два космоса сједињена мостом.    

Тарковски је више пута истицао да је поезија уметност осећања које заступа разум, уметност мисли које заступа осећање: „Волео сам свој мучни труд, тај зид Речи, зидан сопственом светлошћу, загонетку Смутних осећања и једноставну одгонетку ума“ (Тарковкский 1991а: 13). Ако је на тасовима „разум – осећање“ један тас изнад другог – поезија је угушена, дисхармонија надјачава све што је песму смештено, и она се сама руши. Не слажући се са оним првенствено западним песницима, који су истицали и бранили своје право на ту дисхармонију, говорећи да је свет раздиран противречностима, да је цео искривљен, апсурдан, а данашњи песник – дете је данашњег света, Тарковски је сматрао да је песник дужан да се успротиви, да пружи отпор, а не само да „одражава“ стварност. Песник, убеђен је Тарковски, живи „због нечега“. А има ли смисла живети само зато да би се приказао хаос? (Тарковкский 1991а: 13)

Наш век заиста захтева од песника велики напор – спознаје света, пре свега. Никада човечанство у целни није достизало такву критичну тачку као данас. Шта може песник? Ипак, он не може много – у данашње време уз уметнички таленат и осетиљивост срца потребно је још и проникнути у дубине историје, науке, философије. Тарковском је било дато, да суштински споји у свом стваралаштву универзалну свест; праисконско поетско и научно-космичко (ово последње је безусловно повезано са необичним песниковим хобијем – читавог живота бавио астрономијом, усмеравајући мали, кућни телескоп у небо (Ковальджи 1991: 14). Песнику је, за разлику од уметника, дато да проникне „с оне стране стварности“, то јест у „другу димензију“ која је само њему потчињена:

Ја више од мртвих о смрти знам,
Од живога најживљи ја сам.
И – Боже мој – некакав лептирић
Девојчици налик, изнад мене
Смеје се, ко златне свиле комадић.

Који је то мудрац који ће надговорити, надвладати тог лептирића? И шта вреди било која формула без тог лептирића?

У дубоком и значајном чланку „Арсеније Тарковски: пут и свет“ (1982) Сергеј Чупринин је писао: „Односи које се стварају између песника и света у лирици Арсенија Тарковског, правилно би било – имајући на уму сву условност метафоре – назвати ʼсредњовековнимʼ. Такви су односи између сизерена и вазала, владике и парохијана, Прекрасне Даме из витешких легенди и путујућег барда. Ни о каквој узајамности, ни о каквој равноправности не може бити речи: сувише је велика хијерархијска дистанца која дели свет и човека, сувише су несамерљиви њихови удели“ (према: Ковальджи 1991: 14). Овде заправо није реч о „дистанци“ („Ја сам човек усред света…“), већ о тајанственој вези нимало страној средњовековном доживљају света, који трага за митолошким, религиозним или мистичким „моделом“ јединства човека и васелене. По Тарковском, човек је стављен у центар, он је „централна фигура простора и времена“, и због тога песник сматра неправедним „поглед на човека као на безначајно зрно песка у свемиру“. При томе, поезија је та која спаја два света, о чему сам песник каже: „Верујем у духовну суштину поезије. Верујем да она остварује најбољу везу између човекове душе и суштине (бића) света (…) Поезија, када је остварена, – представља стигмате људског духа“ (према Резниченко 2014: 7).

         Међутим, упркос тој човековој „незахвалној позицији“ усред света, песник Арсеније Тарковски не губи светлу узвишеност осећања захвалности. Управо у тој „тачки распећа“, песник осећа захвалност због могућности да из те и такве позиције сведочи себе као тачку у бескрају, односно као тренутак вечности, као Једно са свиме и Једно у свему, које нема почетка нити му се види крај, јер је несагледив:

За овај хлеб мој насушни, за сваку капљу воде,
Хвала ћу рећи.
За то, што Адамове понављам труде,
Хвала ћу рећи.
За ове дарове пророчке, бесмислене, што ме воде,
Хвала ћу рећи.
Зато што не могу
Ни речју, ни заклетвом птичјом, спасити се беде,
Хвала ћу рећи.
Зато, што ће ме тешка родна земља скрити
И што ћу са травом опет једно бити,
Зато, што је мој пут – од земље до звезде,
Хвала ћу рећи.

Ова ода животу која је израз најдубље религиозности, јер је у њу уграђена метафора о хришћанском доживљају живота као служења, садржи готово све битне одреднице поетике A. Тарковског, а оне се могу означити као: принцип свејединства, адамизам, пантеизам, доживљај вечности, песнички дар као дужност, однос према језику и однос према стварности. Такође, овде је више него очигледно позивање на псалме Давидове: „Боже! Ти си ме учио од младости, и до данас казујем чудеса твоја“ (Пс 70: 17–18). Тај „пут од земље до звезде“ је парадигма читаве животне и стваралачке филозофије Тарковског, у којој се налазе све поменуте поетичке тачке. Он означава меру човековог бескраја, односно изражава могућност његовог духовног развоја – од „земље“ (праха „нижег света“) до „звезде“ (праха „вишег света“). Али док се код већине песника тај пут „од – до“ манифестује као борба на свим нивоима, унутар бића, али и као сукоб са светом изван, дотле поезија Арсенија Тарковског, као поезија „позне зрелости“:

Није ли ми дата ова позна зрелост,
Да оплачем с рукама на срцу ноћу,
Сваке речи септембарску зрелост,
Тежину јабука, шипкову пуноћу,

Над шумском крчевином облак дима,
Усахло поље брусница црвених, и
Истине ради — вратити се стиховима,
Од којих су остали редови прецртани,

тежи обједињењу те две тачке, односно спајању супротности, јер почетна тачка („од“) није ни прва, нити је последња („до“) и коначна. Обе се супстанцијално и онтолошки „утапају“ у вечност, а Живот кога песник слави упркос његовој тежини, само је једна тачка дата човеку да осети меру своје бесконачности, односно да се осети делом вечности. Из овога произилази читава једна лична песничка космогонија А. Тарковског која се може означити као свејединство.

Своју философију свејединства Тарковски је често образлагао и у својим есејистичким записима, али и интервјуима које је давао, па они чине драгоцену допуну за разумевање његовог сложеног песничко-философског система који је сав у знаку тежње за превладавањем поларитета два света (материјалног и духовног, људског и божанског, пролазног и вечног, земаљског и небеског). При томе се поезија (или у ширем контексту, уметност) сматра мостом који обједињује та два света (односно превазилази, надвладава разлике међу њима – јер води човековом духовном развоју и расту). Тарковски као да следи мисао И. Иљина да је „неопходно обновити религиозну веру као тајанствени и живи извор духовног живота“ (Иљин 2015: 2015) [6]

Ово кратко представљање кључних тачака поезије и поетике Арсенија Тарковског има заправо за циљ да уведе у питање: шта је од свега овога што представља поезија Арсенија Тарковског пружено српској књижевној и читалачкој јавности? Каква је слика коју граде антологијски избори, а каква она коју сам песник даје на свом језику и у својој земљи? И, најважније, да ли су те слке подударне, односно комплементарне?

У поменутој Антологији руске поезије Александра Петрова Тарковски је представљен песмама „Лагано буди се тело“ и „Песник“. У тротомној Антологији руске лирике (X-XXI век) коју је саставио Миодраг Сибиновић, А. Тарковски је заступљен са две песме: „Јуродиви 1918“ и „Крај навигације“, а у најновијој антологији проф. Радојице Нешовића, Од Пушкина до Бродског: мала антологија руског песништва, из 2015. године такође срећемо две песме Арсенија Тарковског: „Пре песме“ и „Кора“. Шта овај избор говори?

Уз сво разумевање тешкоћа приликом састављања једне антологије и уверења да једна или две песме не могу да представљају најбоље од стваралаштва једног песника, стиче се утисак да је према овом песнику учињена извесна неправда, јер његова поезија има далеко шире утемељење и шире исходиште од оног какво је представљено у овим антологијским изборима. Чак и оне песме које су ушле у антологије (а односе се на Арсенијево схватање песника и песништва) не могу се сматрати најбољим избором, јер не залазе у оне дубине његове поетике у којима је доминантна афирмација човекове бесмртности, изражена додиром са свиме што су саздали природа и људски ум. Сама песничка творевина разуме као стваралачки доказ ове бесмртности у духу Заболоцког (од кога је, како се сматра, „преузео“ концепцију природе) – и то су два основна правца у којима се креће песничка мисао Арсенија Тарковског, ослоњена на руску песничку традицију, античку културу, поуке Старог истока, Византије, ренесансе и мудрост Библије (Јовановић 1978: 460).  

Тачно је да Тарковски, као што тврди Александар Петров, ствара у традицији тзв. филозофске и тзв. пејзажне лирике и да су његовој поезији својствени „савремена тематика и став мисаоног и понекад ироничног посматрача“. Песник Арсеније Тарковски јесте све то, али и много више од тога. Он је „строги свештеник уметности“, чији је тон поезије повишен, драматичан, али узвишен, руковођен начелом да „дивно мора да буде величанствено“. Његова поезија има и снажан библијски подтекст и за њега је песничко искуство равно религијском искуству. О томе сведочи сама његова поезија, али и бројне студије које су у Русији објављене последњих деценија. Та истраживања углавном су била усмерена на проучавање елемената духовности у поезији А. Тарковског, на пантеистичку и библијску основу уграђену у његов доживљај света и човека.

Свакако, треба нагласити да је највећи допринос рецепцији поезије Арсенија Тарковског код нас дао преводилац Владимир Јагличић, који је 1995. године објавио књигу његових изабраних песама у издању Београдског графичког завода и насловио је именом једне од најбољих песма овога песника, која, рецимо, није ушла у поменуте антологије: Бити то што јеси. Јагличић је превео и у ову збирку уврстио тачно сто тридест пет песама и разврстао их у шест циклуса, а песмама претходи његов уводни текст „Арсениј Тарковски или умеће тихе лире“, у којем читаоца упознаје са животом и стваралаштвом овог великог руског песника: „Арсениј Тарковски је живео и певао тихо. Његов глас није се најбоље чуо у вреви руске и европске свакодневице двадесетога века. Он је чекао ону, речитију, тишину која наступа иза живота“ (Јагличић 1995: 7). Овде треба навести и једну важну напомену у вези са збирком, коју и сам преводилац истиче на крају књиге, а то је податак да је избор песама „сачињен према књизи изабраних песама А. Тарковског Бити то што јеси (Москва, 1987)“ (Јагличић 1995: 222), што значи да га заиста можемо сматрати релевантним, будући да представља најбоље од самог песника.

Осим тога, треба истаћи посебно појединачне преводе песама Арсенија Тарковског који се све чешће последњих година појављују у часописима, алманасима, али и на различитим интернет порталима и страницама, па се на неки начин може рећи да време поезије Арсенија Тарковског код нас тек долази. Свакако, његовој популарности доприноси и несмањено интересовање за врхунска кинематографска остварења његовог сина Андреја Тарковског, нарочито због тога што се у неким од филмова користе стихови Арсенијевих песама („Живот, живот“, „Први сусрети“, „Еуридика“, „Ето, и лето је прошло“, „Вид се гаси – снага моја“, „Чекао сам те од јутра до вечери“ итд.). Међу тим појединачним преводима, посебно се чине занимљивим и иновативним они које је начинио Ибрахим Хаџић и објавио у Руском алманаху 2006. године, као и они у часопису Сизиф, чији је аутор Александар Мирковић (2017). Интересантно је поменути да је избор ове двојице преводилаца јако сличан или прецизније „сродан“, будући да ослушкују најфинија треперења, нијансе, звучања и значења поезије А. Тарковског, настајале у једном широком временском луку и, по духу и крупним историјским превирањима, различитим епохама ХХ века. Међутим, оно што њихов избор чини посебно интересантним и значајним јесте то што се неке од песама које су они изабрали и превели, могу наћи у највећим антологијама руске поезије у самој Русији. Једна од тих, која је свакако међу најбољим песмама Арсенија Тарковског, јесте песма „Први сусрети“, коју преводе и Хаџић и Мирковић, а нема је у антологијама А. Петрова нити М. Сибиновића.[7]

Ибрахим Хаџић је превео и у Руском алманаху објавио следеће песме: „Први сусрет“, [„Игра пред звездом звезда“], [„У последњем месецу јесени“], „Стиховима“, [„Одавно сам се родио“] и „Живот, живот“ (Хаџић 2006: 103–107), а А. Мирковић: [„Тако давно сам се родио“], „Бели дан“, „Маслине“, „Ветар“ (Мирковић 2017: 94–100).[8] Овде свакако не можемо говорити о њиховој међусобној „условности“ него пре свега о дару да препознају оно што представља срж поетике овог великог песника, односно да читаоцу на најбољи начин покажу КО је песник Арсеније Тарковки и ШТА представља његова поезија.

Овим преводима треба додати и неколико превода песама које је сачинио Петар Шумски, потом Кристина Радовановић (иако је она превела са енгелског (!)), а који се могу наћи на неким интернет страницама посвећеним руској поезији.  

Ако бисмо покушали да одговоримо на питање: у чему је значај ових појединачних превода, одговор би гласио – у њиховом избору. Јер, о успеху превода једне песме такође се може дискутовати, будући да је превођење „истраживачка експедиција не само у страни језик и туђе земље него у други козмос“, као што је тврдио Бошко Петровић (и сȃм чувен по препевима песама Р. М. Рилкеа, на пример) (Петровић 1991: 66), па од успеха упловљавања у тај космос, виђења и представљања његовог „садржаја“ зависи добар и успео превод. Разуме се да задатак књижевног преводиоца успешно може остваривати „само онај ко, осим знања и вештине, има и дoвољно књижевног и стваралачког талента“ (Sibinović 2015: 61). Али, избор који један преводилац направи de facto утиче на формирање читаочевог доживљаја поезије неког песника, па и у рецепцији његове поезије међу читалачком публиком. Избор песама Арсенија Тарковског који се представља последњих деценија („Живот, живот“, „Позна зрелост“, „Први сусрети“, „Тако давно сам се родио“, „Од земље до високе звезде“, „Природа и језик“, „Стварност и речи“ и многе друге), с једне стране, међусобно је врло сличан, а с друге – потпуно различит од ранијих антологијских избора. Показавши далеко истанчанији укус за најдубље слојеве песничког света овог значајног руског песника, савремени преводиоци и приређивачи су на известан начин потврдили претходно изречену мисао да су антологије готово увек лични избор приређивача, те да је за довољно познавање неког песника недовољно и неправедно ослањати се само на антологијске изборе.  

  

ИЗВОРИ

Евтушенко 1995: Евгений Евтушенко, Строфы века (антология русской поэзии). Научний редактор Е. Витковский, Минск – Москва: „Полифакт“.

Јагличић 2015: Владимир Јагличић (прир.). Антологија руске поезије ХХ века (сребрни век), I. Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.

Книга, ради которой объединились поэты, объединить которых невазможно 2010: Москва: Фонд помощи хосписам вера.

Мирковић 2017: Александар Мирковић (избор и превод). „Арсеније Тарковки“. Сизиф, март–април 2017Краљево: Културни центар „Рибница“.

Нешовић 2015: Радојица Нешовић (превод и избор). Од Пушкина до Бродског (мала антологија руског песништва). Нови Сад: Акамемска књига.

Петров 1977: Александар Петров (прир.). Антологија руске поезије. Београд: Просвета.

Петров 2011: Александар Петров. Антологија руске поезије XVIIXXI век. Београд: Завод за уџбенике.

Сибиновић 2007: Миодраг Сибиновић. Антологија руске лирике (XXXI век). Београд: Паидеа.

Тарковски 1995: Арсениј Тарковски. Бити то што јеси. Избор и превод Владимир Јагличић. Београд: Београдски издавачко-графички завод.

Тарковский 1991a: Арсений ТарковскийСтихотворенияСобрание сочинений в трех томах. Том I. Москва: Художественная литература.

Тарковский 1991б: Арсений Тарковский. Поэмы, стихотворения разных лет, прозаСобрание сочинений в трех томах. Том II. Москва: Художественная литература.

Тарковский 1991в: Арсений Тарковский. Переводы. Том III. Переводы Москва: Художественная литература.

Тарковский 2015: Арсений Тарковский. „Жизнь как откровение“. У: Отрок: православний журнал для молодежи. Преузето са: http://otrok-ua.ru/sections/art/show/zhizn_kak_otkrovenie.html 

Хаџић 2006: Ибрахим Хаџић (избор и превод). „Арсениј Тарковски – песме“. Руски алманах, година XV, број 11, уредник Зорислав Паунковић, Земун: Књижевно друштво Писмо.

ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА

Bulatović 1966: Božo Bulatović (izbor i prevod). Ruska poezija XX vijeka. Titograd: Grafički zavod.

Епштејн 1998: Михаил Епштејн. Вера и лик: религиозно несвесно у руској култури XX века. Нови Сад: Матица српска.

Ефтимиевич-Михайлович 2017: Мария Ефтимиевич-Михайлович. „Традиционное и современное как вызовы поэтического искусства: влияние Арсения Тарковского на поэзию современного сербского поэта Желько Медича“. У: Международная научно-практическая конференция ‘Межкультурный диалог и вызовы современности’ (г. Орел, 19–21 апреля 2017. г.). Орел: Орловский государственный университет им. И. С. Тургенева, 528–543.  

Иљин 2015: Иван Иљин. „Када ће се обновити велика руска поезија“. Песници распете Русије (цветник руске боготражитељске поезије XX века)Прир. Владимир Димитријевић. Приштина: Народна и универзитетска библиотека у Приштини, 205–220.

Јагличић 1995: Владимир Јагличић. „Арсениј Тарковски или умеће тихе лире“. У: А. Тарковски, Бити то што јеси: изабране песме. Избор, превод и предговор Владимир Јагличић. Београд: Бигз, 7–17.

            Јовановић 1978: Миливоје Јовановић. „Руска совјетска књижевност“. Руска књижевност. Књ. II. [347]–384.

            Ковальджи 1991: Кирилл Ковальджи. „Загореться посмертно, как слово…“. У: СтихотворенияСобрание сочинений в трех томах. Том I. Москва: Художественная литература, 5–24. 

Нешовић 2015: Радојица Нешовић. „Токови руске поезије према Србима за последњих сто година“. У: Од Пушкина до Бродског: мала антологија руског песништва, Нови Сад: Академска књига, 201–207.

            Петровић 1991: Бошко Петровић. Усмена реч. Изабрао и приредио Љубисав Андрић. Нови Сад: Матица српска.

Резниченко 2014: Наум Резниченко. От земли до высокой звезды: мифопоэтика Арсения Тарковского, Киев: Нежин. Преузето са: http://www.litved.com/docs/Reznichenko-Tarkovsky.pdf

Sibinović 2015: Miodrag Sibinović. Množenje svetova: ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti. Beograd: Clio.

Сибиновић 2007: Миодраг Сибиновић. „Руска поезија ХХ века у српској преводној књижевности“. Преузето са: http://www.rastko.rs/rastko-ru/delo/10010

[2] Сабрана дела Арсенија Тарковског, као и збирке његових изабраних песама, могу се пронаћи на сајту:   https://www.litmir.me/a/?id=57711

[3] Преводима двадесет и двоје старијих и младих преводилаца (Никола Бертолино, Олга Влатковић, Петар Вујичић, Оскар Давичо, Милован Данојлић, Лав/Евгеније Захаров, Миливоје Јовановић, Радослав Кавеxић, Данило Киш, Злата Коцић, Иван В. Лалић, Бранко Миљковић, Вера Николић – Бора Ћосић, Александар Петров, Миодраг Пешић, Стеван Раичковић, Миодраг Сибиновић, Љубомир Симовић, Милосава Стојнић, Ибрахим Хаxић – Петар Чудић) А. Петров је српској књижевној јавности дао свој избор из поезије преко тридесет руских песника чија су дела уграђена у руску поезију ХХ века.

[4] У раду нисмо наводили антологије руске поезије (или изборе који, по приређивачевим речима, нису претендовали да буду антологијски),  у којима није заступљен песник Арсеније Тарковски.

[5] За разумевање поетике Арсенија Тарковског веома су значајни и његови прозни записи и одломци из интервјуа, штампани у другом тому његових Сабраних дела. Наводимо само нека од њих:

„Човеку је дата слободна воља, и у исто време он није вољан да бира пут. То је опште место. Вероватно сам и ја, а не само спољашњи чиниоци, утицаo на формирање своје судбине. Чини ми се, за поезију је веома важно, да песник буде двојник својих стихова. Цветајева је песнике звала мајсторима живота, толико је сливена, толико је сједињена била, по њеном убеђењу, реалност света и реалност поезије. […] Судбина може згазити човека, и може постати подвиг њеног носиоца. Поезија је друга реалност, унутар њених граница одигравају се догађаји, паралелни са животним догађајима, она живи оним истим чиме и живот, а живот – то је чудо, чудо и поезија. Најчудесније у животу је способност виђења света и самоспознаја – најизразитија разлика између живе и мртве природе. Уметност живи овим принципом. Гледано из те тачке, поезија, и проза, и остали облици примене људског духа су једнако вредни. Не желим да понављам, али ћу свеједно рећи: поезија се односи према прози као чудо према физичком искуству. Разуме се само по себи, једино у случају када је аутентична.“

  1. (Тарковский 1991б: 223–224)

„Мени је додељен дуг живот; био сам сведок промена у самоспознаји човечанства, у карактеру његовог знања. Од оца, мајке и брата наследио сам интересовање према егзактним наукама и литератури. Васпитаван сам да поштујем законе људскости, да уважавам личност и достојанство човeково. Сматрам да је најважнија на свету – идеја добра. Идеја добра у свим њеним оваплоћењима.

[…]

Патња је вечна сапутница живота. Потпуно срећан био сам само у детињству. Али постоји некакав чудан начин акумулације снаге пре но што се досегну највише висине. Не знам да објасним како се то ради: да ли треба убеђивати себе, или научити видети себе, али потпуно срећан човек, вероватно, не може да пише стихове. Највише песама сам написао 1952. године. То је била јако тешка година. Моја жена се разболела, био сам веома уплашен њу, никоме нисам допуштао да јој приђе, сâм сам се старао о њој… Био сам ужасно узнемирен, мало сам спавао. Једном ме је позвала, потрчао сам, пао и изгубио свест… И те године сам много писао. Постојао је неки напон, напрегнутост свих духовних сила… Знате, то је као у љубави. Мене су увек привлачиле несрећне љубави, не знам зашто. У детињству сам веома волео Тристана и Изолду. Таква трагична љубав, чистота, наивност, све је то толико дивно, дражесно! Заљубљеност – осећаш се као да су те напили шампањцем… А љубав наводи на самопожртвовање. Неузвраћена, несрећна љубав није тако себична као срећна; то је – жртвена љубав. Нама су тако драга сећања на изгубљену љубав, на оно што смо некада волели, зато што свака љубав утиче на човека, јер на крају крајева, испоставља се да је и у томе смештена нека порција добра. Да ли треба покушати заборавити несрећну љубав? Не, не… Ту муку треба памтити, јер она чини човека бољим.

[…]

„О сећање срца, истинитије си…“ – то није сасвим тачно, зато што срце без разума и разум без срца нису могући. Од стихова, у којима се осећање не поверава разуму, а разум се не поверава осећању, ништа се не добија. Постоји маса примера за то.

Савремена поезија нам предлаже или разум без осећања, или осећања без разума.

[…]

Поезија долази у талaсима. Као неки временски ритмови – постоји време за поезију и време за прозу. Почетак деветнаестог и почетак двадесетог века – време је поезије. Час пад, час успон, пад, успон… Од чега то зависи – ко зна… Ако верујемо у сељење душе онда се у мене преселио неки од малих песника – Дељвиг, може бити… Ја бих радије да је Данте, али он се није преселио. Или Моцарт чак. До десете године учио сам музику, а онда се то прекинуло са револуцијом. А јако волим музику. Са поезијом су повезане све уметности које постоје на свету… И сликарство и музика. Али музика је највиша уметност, зато што ништа, осим саме себе, не изражава. Некако сам последњих година остарио. Чини ми се да живим на свету хиљаду година, страшно сам се уморио…. Тешко ми је са самим собом… да живим са собом. Но ја верујем у бесмртност душе.“

  1.  (Тарковский 1991б: 235-245)

Све наведене текстове и делове интервјуа Арсенија Тарковског, као и цитиране песме у самом раду, превео је Александар Мирковић, коме овом приликом срдачно захваљујем на помоћи и подстицајима за изучавање поезије овог великог руског песника.

Преводи преузети са сајта:   https://srodstvopoizboru.wordpress.com/category/есеј/арсеније-а-тарковски/

[6] Занимљиво је да је за мото једне од најсадржајних и најобимнијих антологија руске поезије (на руском језику) Строфы века (антология русской поэзии) Јевгенија Јевтушенка, узета мисао руског књижевника Анатолија Стрељанина: „Если чем и оправдается ХХ век перед Богом, так то русской поэзией“ („Ако се чиме ХХ век може и оправдати пред Богом, то ће бити руска поезија“) (Евтушенко 1995).

[7] Уз ову песму, у репрезентативној и обимној антологији Јевгенија Јевтушенка (на скоро хиљаду страна) Строфы века (антология русской поэзии), Арсеније Тарковски је заступљен и следећим песмама: „Кројач из Љвова, преправка и поправка“, „Елена Молоховец“, „Песник“, „Ко четрдесет лета уназад…“, „Као дечак сам, бежао у кино…“, „Вид се гаси, снага моја…“ (Евтушенко 1995: 475–477). У мањој антологији новијег датума: Книга, ради которой объединились поэты, объединить которых невазможно, Тарковски је заступљен једном песмом: „Лаская песня“ (2010: 241–242).

[8] На блогу „Сродство по избору“, посвећеном књижевности, чији је аутор Александар Мирковић, осим песама које су објављене у Сизифу, налазимо и препеве следећих песама Арсенија Тарковског: „Вид се очни гаси – моја сила“,„Речник“, „Хвала што висине премерих“, „Бели снови“, „Душу синулу у лету…“, „Позна зрелост“, „Кактус“, „Стварност и језик“, „У детињству разболех се…“, „Ја сам сен од оних сени“, „Опраштам се“, „Еуридика“, „Преше, плаче…“, „Природа и речи“, „Од земље до високе звезде“, „Ко Исус на крсту разапет“, „И то ми се снило…“, „Први сусрети“ и „Усред света“    (https://srodstvopoizboru.wordpress.com/category/поезија/арсеније-тарковски/)

Марија Јефтимијевић Михајловић

Преузето са блога аутора Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Александар Мирковић, СИН

…чему није постао заједничар,
то није спасио…
св. Атанасије Велики

Нек ми обесе кожу о клин
Кидају живац и ломе кост
Оче, на земљи само сам гост
Дошао да људски понесем бол
Да га пронесем ко ореол
У  Светлост  да га преобратим
И да се Теби тада вратим
Ко што се вратио Једини Син

август, 2020.

Александар Мирковић

Алексанар Мирковић, ГРОБНИЦЕ МИЛЕ, О МИЛЕ КОСТИ!

 

„„С молитвеним сећањем на посмртно убијане, и без гробосклона остале бебе из колевке, девојчице и дечаке, младиће, девојке, старце. На давно и недавно уснуле наше очеве и мајке, браћу и сестре, кћери, синове, пријатеље, на оне, само Вишњем познате, који леже под безименим хумкама и које нема ко да помене.

(Митра Рељић, СРПСКА ГРОБЉА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ)

Гробнице миле, о миле сени,
Под хладним бором лежите ви…
Ћутите давно погребни —
Ћутимо срамно овде и ми.

Из земље чувате земљу нашу!
Кости једино брину о њој.
Тешко је рећи истину страшну:
Нисмо ми више косовски сој.

О, миле кости, браните и нас
И распите се по земљи свој —
Где год вас ашов копати стане
Водите за нас последњи бој!

август, 2020.

Александар Мирковић

НАПОМЕНА: (1) „Уништавање гробаља у протеклих двадесет година је део систематског уклањања трагова српског и православног присуства на Косову и Метохији. Заједно с нестанком и протеривањем Срба из градова, у највећој могућој мери, порушена су велика градска гробља у Приштини, Косовској Митровици, Пећи, а гробље у Ђаковици је потпуно затрто. Из шикаре у коју зараста назире се тек остатак градског гробља.“

Вистан Хју Одн, ПРЕДМЕТИ

Све оно што лежи ван нашег некаквог зашто,
Ти неми створови који су ту на неки начин,
Далеки од жаљења још у помолу и усклику,
Чине време вреднијим него што смо намеравали рећи.

Неосетљиве, њихове површи чине се као бездан
Као свака чежња за коју верујемо да смо је имали;
И ако облици могу тако своје бридове да задржавају,
Ни развод не потврђује постојање зла.

У целини јад је мањи од зачуђености,
Исто тако у сутон, мада смо наравно забринути
Сваки пут иста стара сенка пада преко

Неке Особе које нема: било где, дух,
Светлост у његовој зверској суштини, посве свесно,
Увеличава тишину тако скорог губитка.

Вистан Хју Одн, ИСПОД СИРИЈУСА, Нишки културни центар, 2012.
Изабрали и превели: Срба Митровић и Зоран М. Бундало

 

Вистан Хју Одн, КАД БИХ ТИ МОГАО РЕЋИ

ВРЕМЕ неће рећи више но што ти рекох ја,
Време само цену зна коју морамо платити;
Кад бих ти могао рећи рекао бих ти да знаш.

Чак и да плачемо кловнови док се премећу,
Или се саплићемо док музика свира,
Време неће рећи више но што ти рекох ја.

Не постоји срећа која се дâ порећи, мада
Зато што волим те више него што могу рећи,
Кад бих ти могао рећи рекао бих ти да знаш.

Ветрови морају доћи однекуд кад дувају,
Мора да постоји разлог зашто лишће вене;
Време неће рећи више но што ти рекох ја.

Можда руже заиста желе да цветају,
А визија стварно мисли да остане;
Кад бих ти могао рећи рекао бих ти да знаш.

Замисли да лавови устану и оду,
И да сви потоци и војници одјуре;
Да ли ће време рећи више но што ти рекох ја?
Кад бих ти морао рећи рекао бих ти да знаш.

октобар, 1940.

Вистан Хју Одн, ИСПОД СИРИЈУСА, Нишки културни центар, 2012.
Изабрали и превели: Срба Митровић и Зора М. Бундало

Николај Фјодоров, УЧЕЊЕ О СРОДСТВУ

10. Пошто немамо право да себе издвајамо из масе народа (гомиле), ми не можемо ни постављати циљ који не би представљао општи, заједнички задатак свих. Ми не можемо да се одрекнемо питања о небратству, које нити смо ми поставили, нити ћемо решити, јер непрестано живимо у условима који покрећу ово питање, а не размишљати о њему исто је тако немогуће као што је немогуће зауставити рад мисли и главе. Постоји само једно учење које не тражи одвајање већ сједињавање, и не поставља себи вештачке циљеве, већ један општи потпуно природан циљ за све — то је учење о сродству, тј. о ономе на шта није, могли бисмо рећи, могла да утиче ни „казна помешаних језика“, јер су имена која означавају род и сада готово иста код свих народа. Не указује ли ово на истински циљ људског рода, будући да циљ не сме да буде само очување властитог, већ и враћање живота умрлим очевима? Кажњавање „помешаношћу језика“ уследило је управо због тога што је поколење за живота желело да подигне споменик себи, тј. што је заборавило на очеве и, наравно, њихов језик, изузимајући оно што је усвојило у најранијем детињству и што, очигледно, није могло да заборави чак и да је то желело.

Само у учењу о сродству питање о личности и гомили налази решење: јединство не гута, већ уздиже сваку јединку, а разлике између личности само јачају јединство које се састоји, прво, у спознавању себе као сина, унука, праунука, прапраунука… потомка, тј. сина свих умрлих очева, а не као скитнице која се не сећа свога рода, као јединке у гомили; и друго, у прихватању дуга према свим умрлим очевима од стране сваког појединца и свих осталих, не изоловано, појединачно, као у гомили, дуга чија величина и испуњење зависе само од осетљивости (осећајности) или тачније злоупотребе осетљивости, која и разбија масу (сеоски род) и претвара људе у гомилу.

Људска маса ће из гомиле, хаотичне борбе, прерасти у хармоничну силу када маса сељака (народ) буде представљала савез синова који има задатак да оживи очеве, када постане родство, психократија¹. Претварање „гомиле“ у савез синова који своје јединство налазе у отачком делу, и јесте уједињавање, а не стапање. У доследности духу који све очеве схвата као једног оца, сваки појединац ће постати велики човек, учесник великог дела, неупоредиво већи од свих који су носили то име. Само је син човечански — велики човек, човек који се уздигао до Христа. Међутим, нису сви тзв. Велики људи успевали да то постигну. Мисао захваљујући којој је човек назван сином човечанским важи за читав род, а дело по коме је тако назван представља претварање смртоносне силе у силу која враћа у живот све очеве. Уздићи се до Христа значи постати управо син човечански, јер и сам Христос себе назива сином човечијим. Хуманиста који себе назива „човеком“ и поноси се тим именом, очигледно још није досегао Христа, још није постао син човечански; и сви који су данас одбацили култ отаца лишили су се тиме права да себе називају синовима човечанским и уместо учешћа у заједничкој ствари претворили су се у орагне, оруђа различитих погона, у вентила, премда истовремено верују да живе жиовт независан и слободан. Такво стање јасно показује да ни вечно постојање, како каже Нуаре, ових X и Y² (нико каже Нуаре, неће тврдити да вечно постојање X и Y има посебан значај), ни њихово привремено постојање не може имати неки посебан значај и смисао, тако да би им боље било да уопште не постоје. Али то, наравно, важи само за X и Y, а не и за синове човечанске, за васкрситеље, чије постојање има не само  изузетан значај, већ је апсолутно нужно, ако се циљ живота састоји у преображавању слепе силе природе у силу којом управља разум свих оживелих поколења. У овом случају, сви до једнога су, разуме се, неопходни. 

Николај Фјодоров, ФИЛОСОФИЈА ЗАЈЕДНИЧКОГ ДЕЛА, Логос, Београд, 1994.
Превели: Марија и Бранислав Марковић

НАПОМЕНЕ: 1. Психократија – буквално „владавина душевности“, „власт душе“. Термин који је Фјодорв конструисао, да би, у већ познатом маниру опонашања језика учених, означио пројективни облик заједнице и њеног уређења чији ће чланови (као рефратија, а не република као организациона форма) бити повезани међу собом братским осећањем и братским са-знањем, истинском унутарњом рођачком везом, универзалном љубављу која прожима планетарно човечанство и окупља га у свејединству или сабору слободних личности ради братске и отаческе примене његовог знања и његових осећања (науке и уметности) и активирање његове воље у заједничком послу васкрсавања свих умрлих предака. Амблем Психократије, њен „грб и застава“ јесу Света Тројица, неразделива и несливена, тај образац слободе и заједништва. Алфа и Омега „одисеје“, „синова човечанских“, синова васкрситеља. Психократија је, према Фјодорову, много ближа најпримитивнијој родовској форми у којој влада култ предака и чији чланови, поштујући очеве, привидно их васкрсавајући у разним ритуалима и уметничким делима, превазилазе подељеност рода у времену, него најразвијенијим јурисдичким формама у којима се потомци преузносе над прецима и кидају везу времена и живота људског рода. „Родовска форма у идеалном, тј. пројективном смислу, јесте такав савез који се одржава једном унутарњом снагом (осећањем), не користећи никакву спољашњу присилу и принуту, она је такав савез чији нам је лик (форма) дат у Тројици“. (Фјодоров) Стога и самодржавље које Фјодоров одређује као спољашњу везу друштва, не може ради управљања користити репресивни апарат (овај мора и може, кроз стражарску литију бити употребљен само у циљу одбране од „номада са Истока и градова на Западу“), већ искључиво инструменте просвете, образовања и васпитања ради прирпеме свих чланова заједнице за учешће у светом, отачком делу.

2. Индивидуумима X и Y Лудвиг Ноаре (1828-1889), немачки филолог и философ, аутор „радне теорије порекла језика“, називао је представнике обезличене градске масе.

Владан Десница, УМЈЕТНОСТ — ГОЛА ЉУДСКА ИСТИНА

/…/ Погодили сте. Романи никад не излазе на добро. Кад би имали да изађу на добро, не би било зашто да се пишу. Молим Вас, да неко усред ноћи назове ватрогасну станицу: „Хало! у мојој кући, улица и број тај и тај, није се десио пожар“ што би тамо помислили? Очевидно да је полудио. И, вјероватно, они би са своје стране одтелефонирали исту вијест станици за прву помоћ. Роман се пише само онда кад кућа гори. Иначе је то плитка играрија, тек ради забаве доконих. Хвала лијепо, то препуштам другима. Ако је човјек спао на то да пише фантасничне романе, још не значи да се деградирао дотле да јури за успјехом у најширим редовима. Али то опет не смијете схватити тако као да кокетирам с ларпурлартизмом. Од тога се најодлучније ограђујем. Ларпурлартизам само понавља грубу погрешку социологизма, на који иначе управља своје стријеле: и један и други налазе сврху у умјетности у нечему различитом од њене праве сврхе: голе људске истине. Голе људске истине, велим, слободне од било какве усмјерености, слијепе за било какву сврховитост, суверено небрижне за посљетке који из ње слиједе. Јер чим није таква, она само фалсифицира и лаже. Идеологије и „осмишљене истине“ нису друго него нарихтавање лажних биланса у смршеном рачуноводству човјечанства. Ако се, дакле, у мом случају баш хоће да оперира са изразом ларпурлатизам, нека се то назове ларпурлартизам истине!

/…/ Фантазија је, драги мој, ако је само мало поближе упознамо, нешто управ забрињујуће плодно. Тек наоко она је у људима блиједа и анемична. Али, ако је превише драшкамо, копкамо, чепркамо, у њој се зна развити  нешто као ланчана реакција, и тад збогом, дико! У умјетности уколико то није пуко упражњавање даних умјетничких précedé-a и механичко испуњавање даних формалних оквира – човјек ни иначе никад право не зна гдје ће и на што ће свршити. Код фантастичног романа та је опасност двоструко већа. Та, што је у ствари умјетност? Јесте ли се икад озбиљно то запитали? „Естетика — наука о љепом“, „уљепшавање практичне свакидашњице“? Таман. Мој господине, умјетност није ништа друго него процес којим, упркос нашим званичним „мишљењима“ и „увјерењима“ уз нос нашим декларираним „истинама“ сами себе откривамо да заправо мислимо и вјерујемо нешто сасвим друго, из дна нас ископавамо неке дубље, у ткиво нашег психофизичког организма заривене и од нас самих неслућене истине. И то је, упамтите, једини пут и начин којим се те истине уопће могу открити. Можете да их назовете нашим истинама-паразитима, истинама-уљезима, ако хоћете. Али то неће бити тачно: у ствари, уљези су оне друге „истине“, оне које у нас улазе путем наше свијести и уз неминову царинску и полицијску контролу наших свјесних опредељења и наших вољних интервенција. Тако долазимо до парадоксалног закључка да је у нама доиста „чиста мисао“ само оно што је у нас ушло тим „нечистим“ лимфним путем, тим алогичним и непојмљивим каналом. Можда је то један основни закон људске психе: и иначе, прошверцоване истине у нашем тајанственом бићу имају увијек извјесну предност пред легално увезеним, пред оним које се могу набавити у свакој јавној и овлаштеној продаваоници истине. Као да баш њихова прошверцованост пружа веће јамство за њихову аутентичност. Разумљиво. Кад би државе стале да корумпирају легуру своје монете, не би било нимало чудно ако би кривотворена монете улијевала више повјерења него законита. Умјетност је, драги мој, један узбудљив потхват духа, једна пасионантна игра самооткривања, пуна скривачица и закочица, бусија и препада; и у тој игри, као у полицијском роману, до посљедње странице не зна се ко је заправо убица, и нисмо ли можда убице ми сами. Као праобразац нека вам послужи прича о Едипу, вјероватно први, а свакако најузбудљивији криминални роман, у коме истражитељ током читаве истраге с несмиљеном бескоомпромисношћу, с неком чудном упорном страшћу трага за злочинцем да би на концу положио руку на своје властито раме… То је умјетност. А камоли „умјетност као земаљски рај у овоземаљском животу“. И каквих ли узбуђујућих открића у фамилијарности с њом? Колике ли квантуме незнане енергије ми употребљавамо половицом на то да се другима прикажемо оним што нисмо, половицом да себи сакријемо оно што уистину јесмо? Злоупотребљавамо нашу подсвијест као невину малољетницу. Гурамо је да, заштићена велом своје невиности, некажњено за нас обавља најгнуснија дјела. У своме мраку, она нам фалсифицира испричнице и припрема моралне алибије. Она за нас организира читав један систем штитова и паравана, заклона и грудобрана, добрих уточишта и хладовитих азила за наш прави ја. Под маском симпатичне вјетроглавости крије се етички шпекулант, под маском немијешања и сачувања неокаљаних руку крије се комотни омисивини злочинац, под маском принципијелности и бескомпромисности крије се голи окрутник. Штит „чисте идејности“ скрива опортунисту и кукавицу а изглед лијене комбинације и расецкане хуманитарности камуфлира подмуког паука, злочинца с добрим нервима који чека, стрпљивог убицу на драм. Ми не видимо да не бисмо морали видјети, ми не чујемо да не бисмо морали чути, ми не мислимо да не бисмо морали знати. И ми фактично не видимо и не чујемо, ми фактички ништа не знамо, ми смо одиста у доброј вјери, ми смо мирне душе безбједни. И не стидимо се своје безбједности и своје мирне душе. Јер смо стрпљивом вјежбом развили унутрашње заштитне опне у ушима и очима, и измуштрали их до те мјере да се сад уистину без нашег знање и учешћа, као по дјеловању фотоелемента, саме од себе затварају и отварају тачно у прави час. У том праведничком незнању у тој удобној некривици, у тој подлој невиности и лежи наша права кривица. А ко би други био позван, питам Вас, да стргне те маске, да пробурази те паравне, да подигне те завјесице, да раскуба те кртичњаке, да помути та спокојства?

Зар држава, друштво? Али ти штитови и заклони и азили и паравани и јесу једино што пред њима важи и штити! зар њихове полиције, разних врста и имена? Али те полиције хају само за питање јавне угрожености или неугрожености, за моменат опасности или неопасности по поредак; за остало не питају. Кроз преширока ока на мрежи „колектива“, „друштва“, испада и спасава се ситни „појединац“, свакакв скот, кријумчарећи у души, као скривену драгоцјеност, квасац једног сутрашњег бајословног пакла. А од тих „појединаца“, од тог ситног појединачног скота, и опет се мијеси колектив и друштво. Нема „колективне свијести“, „друштвеног морала“, то је бесмислица. Постоји само лична свијест и индивидуални морал; а оно „колективно“ и „друштвено“ ту могу само да буду материја и објект те личне свијести и тог индивидуалног морала. Ето вам „естетике – науке о лијепом“! Ово је суштина умјетности. А њена јединствена, ненадмашива, незамјењива вриједност је у томе што је она једино подручје људског живота гдје је немогућа лаж и гдје је она просто аутоматски искључена: чим лаж само промли носић у умјетничком дјелу, смјеста се огласи неко упозорење, запишти као из Папиновог лонца – и истим махом престаје умјетност. Зато би чак и они који немају баш никакве везе с умјетношћу и баш нимало смисла за њу морали да буду захвални небу што постоји тај плутајући оточић истине у оцеанима мрака и лажи. Чак и онда кад сама себе најувјереније проглашава „савршено незаинтересираном“, „потпуно бескорисном“, „чистом од било какве моралне детерминације“, „лишеном било какве сврхе и циља“, она врши своју велику, ненадокнадиву мисију. Она се увијек и стално бори за истину, а, тиме, и за слободу. Слобода истине – зар може да буде и да се жели друга или већа слобода од те, мајке свих осталих слобода. Умјетност се бори за њу и не спомињући је, и не мислећи о њој, о ма чему причала и ма какве циљеве декларирала. Она то чини успут, бринући се само о својим властитим бригама, самим тим што је умјетност. Глуп или лицемјеран пјесник бранит ће се: „мене можете слободно  поштедити, ја пјевам само о травама, о кишама, о облацима…“ Интелигентнији од њега, тиранин или цензор одговорит ће му: „Мани ти то, бато! о ма чему ти пјевао и биглисао, ти пјеваш увијек и једино о слободи. Постоје само две врсте пјесника: дворски пјесници – и пјесници слободе. Сад бирај!“ Због тога, макар и мутно интуирајући тај факат, сви тирани свијета, сви гушитељи слободе и затирачи истине, гуше и затиру умјетност. Дакако, они тврде да прогоне умјетност уколико је безидејна, „декадентна“, шупља играрија која је сама себи сврхом. А у ствари, прогоне је баш зато што није безидејна, што није сама себи сврхом. Биједници! А имају под руком тако једноставно средство да је разоружају, да је учине савршено безопасном! Морали би јој напросто рећи: „Лај ти штогод хоћеш, ја те се не бојим!“ Јер збиља, уколико умјетност уопће може да буде донекле опасна, то бива само онда ако јој придамо више важности него што стварно заслужује. Ако је игнорирамо, ако јој својим страхом не распирујемо самоувјереност и не преувеличавамо њен појам о властитој важности, она постаје више-мање безначајна ствар, играрија-разбибрига, забавица фантазије, нешто као ово данашње наше ћаскање. Јест! Али за тај став игнорирања треба одважности. Та одважност, пак, потјече из унутрашњег осјећаја снаге; а тај осјећај снаге рађа се из нашег истинског вјеровања у нашу истину. Та, што би друго могло да пода истинитост истини, него наша вјера у њу? Гдје су те истине-пепељуге које, непризнате и неспознате, сједе у запећку, ни од кога извикиване, ни од кога ношене? „Невјероватне истине“ су бесмислица и апсурд. Тек ношене на нашим грбачама, издигнуте на нашим штитовима, надуване хелијем наших заноса и наше вјере, истине постају истине. Иначе су празне кошуљице, спласнути балони који чамају за гредом као овнујски мјехури. Кад није ношена нашом вјером, надувана нашим заносом, или кад тај напон о њој ишчили и спласне, кад је неподобна да се отме сили теже и залебди над нашим главама, па да, надувана нашим рођеним дахом, и нас саме за собом повуче увис — тад истина није истина, или није више истина. И тад наша одважност није више снага већ насиље, аутентично (законито) чедо неснаге и страха. А најсвирепије су истине на умору! У своме посмртном грчу, оне каткад знаду да ошину репом тако да се потресе свијет из темеља. Загорчалих уста, подбулих вјеђа, крвљу подливена погледа све незајазније (незајазиво) крвожедне, као Калигула у сутон… 

Владан Десница, ПРОНАЛАЗАК АТХАНАТИКА, (стр. 17 и 23-28), Прометеј, Нови Сад, 2019.

Петер Хандке, СПАСАО САМ ДЕО ЗЕМЉЕ. СПАСАО САМ ДЕО НЕБА.

/…/ О, реко у магли. О, јесење боје на другој обали, које сте ми некад нешто значиле, а да вас се нисам плашио. О, далеко море. О, залеђени зденци. О, стене праисторије. О, освити зоре са капима кише у ковитлацу прашине, где сам некада са неким и био најближи постојању. О, земљо коју су једном називали царство светлости. О, лето и зимо, паркови и места, забати и дрвене клупе, засвођени дрвореди и станице, диме од пожара и ноћни авиони, тишино и брујање; — реко, твој сам одговор увек бивао, реко, на твоје је одсјаје и шумове увек долазио одговор »Ја!« ах, широки свете! — и клопарање свуда између, чегртање, комешање, кривудање, кликотање, шапутање, гуркање, брушење, гребуцкање, помицање, говорење, шутирање пословања; зеленашење пословања, убијање пословања, љута размирица пословања, вечни скандал пословања, у божију матер пословања. У праведност хоћу! (Одлази лагано на другу страну. У једном тренутку застаје и каже: ) Сањао сам: Видео сам земљиште, ослобођено опасности, над њим плаво небо, и мислио сам: Спасао сам део земље. Спасао сам део неба.

Петер Хандке, КРОЗ СЕЛА, Дечје новине, Горњи Милановац, 1990.

превео с немачког: Жарко Радаковић