Станислав Винавер, ЊЕГОШ И ЗЛИ ВОЛШЕБНИЦИ

Као и толики други, и Његош је изигран злим волшебницима. Улога злих волшебника јесте: спречити ослобођење човечанства.

Велики духови стално раде на свеопштем ослобођењу. Велики духови откривају односе, који постоје у Космосу, и тим самим доприносе ослобођењу, јер је констатовање једног односа, већ покушај преласка у други.

Зли волшебници не могу да задрже велике духове у њиховом ослободилачкоме раду. Али зли волшебници дошли су на страшну и кобну мисао, која упропашћује све што велики духови у своме свеобимноме заносу и свеспасавајућем грчу обухвате и освоје. Зли волшебници, штавише, постигну, да оно што је учињено противу власти злих волшебника, буде у ствари једна нова помоћ, послужи не за обарање њихове владе већ за учвршћивање.

Динамику великих духова зли волшебници не спутавају, они је још више разобруче – али је упуте другим правцем.

Све што велики духови учине за спасење света, све то постаје један оков више, који веже и држи робове, и не да им да схвате вечити полет свега живота.

Има – то тврде – великих духова који су у служби злих волшебника, али ми знамо да су сви они, силом своје мисије у васељени, противу волшебника, иако, најчешће, раде за волшебнике.

Велики духови схвате борбу неких сила, и изнесу је, на конкретан начин. Чим је нешто изнесено, изнесен је и привремени, локални резултат те борбе, која од искони траје и у будућности увире. Тај резултат, као што је јасно, јесте само привремена равнотежа, јесте само симбол борбе а није сва борба, а још мање крај борбе. Зли волшебници пре свега увере нас да је борба била због тога сићушнога и случајнога резултата, и да је, према томе, сад завршена.

А затим, увере нас, да је постигнути резултат циљ не само те борбе, већ један од вечитих циљева. И тако резултат постане препрека, јер силе које су привремено довеле до тога, делују и даље и морају га надмашити, пружају изнад њега руке – морају га прећи, оставити иза себе. Нас хоће да нагоне најпре да нешто постигнуто сматрамо не као прво приближење ономе чему смо пошли, већ као крај тежње.

Затим нас нагоне да тај крај сматрамо као дефинитиван, те се он, тај крај, та прва приближна равнотежа, употребљује противу сваког тражења нове равнотеже, оних истих сила које су створиле прву, и које морају ићи даље. Један  створени свет постаје сметња сваком новом свету.

Тако све постигнуто, место да буде подстрек даљим постизањима, постаје барикада, брана, препрека. Тако неки духови долазе до нихилизма и не желе да победе, јер знају велику борбу, коначнију победу због које се и дошло до једне прве победе. Зли волшебници од сваке победе Великих Духова стварају бедем даљем продирању духова. Зли волшебници искоришћују и своје рођене поразе, у борби противу великих духова, и од својих пораза стварају себи грудобран.

II

Његош је песник револуције. Зли волшебници створили су од њега песника национализма и духовне контрареволуције. Његошеви стихови пламте да нас запале бунтом, а зли волшебници учинили су да их погрешно схватимо, и да се вечити позив на буну схвати као химна успеху неке случајне буне из прошлости, која је дефинитивна, која не допушта ново идење у суштину људских односа. Као да је та борба у прошлости била једина борба, и као да је само због ње јечао гром револта кроз кршеве, кланце и урвине каменитих десетераца у Горском вијенцу.

Један од помоћника злих волшебника на делу савлађивања Његошева и довођења Његоша у службу злих волшебника, јесте професор Брана Петронијевић. У својој књизи Филозофија у Горскоме вијенцу, господин Петронијевић стара се да докаже да је Његош дубока филозофска природа и да је Горским вијенцем хтео показати таштину свега земаљскога. Зли волшебници у стању су прогластити Његоша великим филозофом, метафизичаром, чак и музичаром, сликаром, скулптором – само не оним што јесте: највећим револуционаром у српској књижевности.

Професор Петронијевић упућује осећање другим током. Место да ђачка пузећа свест наше ослонца у Његошевом тексту при докучивању основне мисли која извире из текста: а то је непомирљива револуционарност, борба до истраге са сваким компромисом – професор упућује ђака лажним трагом. Ђак тражи, упућен од г. Петронијевића, не: дубине револуционарног расположења, већ: неку далеку метафизику, одрицање, абнегацију, илузију, Мају, Индију, пресићени и себе свесни песимизам. То је један сјајни трик злих волшебника: открити у човеку и оно чега нема, само не дати да се докучи оно што дух у ствари јесте и хоће.

III

Кад Његош износи своје најосновније, најбитније: да је прва дужност човека бунити се на неправду, да зато човек има у себи божанску искру, онда то г. Петронијевић назива „хуманизмом“ Његошевим, и доказује као да је то нека његова другостепена одлика.

Сав је Његош у овоме:

Ал’ тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија.

Сав се Његош огледа у ономе:

Коме закон лежи у топузу
трагови му смрде нечовјештвом.

Главни је нагласак Његоша у ономе:

Он је хајдук робља свезанога,
ја сам хајдук те гоним хајдуке
гласнија је моја хајдучија.

А то је све – за г. Петронијевића – неки хуманизам! Није то хуманизам, већ револуција, већ бунт, потреба, оправданост и дужност бунта.

Код Његоша има веровање, и то најдубље, најприсније, најстрасније: да се на насиље мора одговорити побуном, да је то прва и основна дужност свега живога, да све живо само зато и живи, што се бори са насиљем, које се њему хоће да наметне.

Међутим, постоје силе, које егзалтују, које доводе до врхунца до зенита, ове најсветије одлике: то је поезија. Дужност поезије јесте: дати блесак, дати елан револуцинарности човековој.

Песник је код Његоша највећи маг, који пружа замах, полет, лепоту светиње и нимбус божанственога – свему ономе и сваком оном ко се бори противу насиља:

Званије је свештено поете,
глас је његов неба влијаније

Вели Његош у Лучи.

И опет:

Твар је Творца човек изабрана…

И опет:

Свемогућство светом тајном шапти
само души пламена поете.

Песник је тај који постиже све, својом интуицијом, и зато песник јесте пламен, који запаљује човечански материјал на свету борбу за основно право човека: да буде човек.

Поезија чини да је не само јунаштво потребно (ради одбране основног права), већ да је јунаштво и лепо, опјањује:

јунашто је цар зла свакојега –
а и пиће најслађе душевно
којијем се пјане покољења

Сâм инстинкт, без кога човек не би био човек, удружио се са поезијом, да би постао свештенији, лепши, дивнији у очима покољења:

Милош баца у несвијест људе…

И опет, Мићуновић се пита шта су јунаци, који иду у смрт у борбу за основно право:

Што су они? жертве благородне
да прелазе с бојнијех пољанах
у весело царство поезије.

Дакле, оно што држи и чини човек, открива му се у сјају толике лепоте, да је не само етички, већ и естетички императив.

Опет, Мићуновић:

Ђе се гусле у кућу не чују
ту је мртва и кућа и људи.

Тако је већ сâм Бог Његошев хтео, да оно, што је најпотребније буде и лепо, да буде и примамљиво. Већ због тога не може се сумњати у божју искру у човековим грудима.

Саме мртвачке кости играју у гробу, ако се започне борба. Војвода Милија жали се:

Не смијемо ништа започети
што би народ к витештву зажегло,
што би свете кости прадједовске
огрануло, да у гроб играју.

Игуман Стефан лута деценијама, и долази међу своје Црногорце, да их подстакне на борбу са сваким опортунизмом, на борбу без оклевања и сумње (јер игуман не сумња, напротив, он зна, да се мора борити, да се не сме чекати, да је истина у ономе инстинкту који заповеда: не покоравити се ономе што човека понижава):

Ја сам многа зажега канђела
на олтару цркве православне,
па сам слијеп доша међу вама
да поджежем, колико узмогу,
и ваш огањ светли на олтару,
на олтару цркве и поштења.

Дакле, свештеник, кад је највиши, по Његошу није Хамлет, као што држи ф. Петронијевић – не, он је оно што и песник, он је тај који има да егзалтује, који има да поджегне огањ борбе. Црква код Његоша јесте оружје борбе за ослобођење човека. Свештеници су највиши, они који могу да одушеве највећи број за ту борбу.

Овој борби естетика служи као ауреол. Код Његоша је сва естетика борбена, и оно што више и јаче подстиче на борбу, то је и лепше, па чак Милоњићева снаха, лепа је, у функцији симбола борбе, лепа је да оплаче јунака:

Дивне ли га очи оплакаше,
дивна ли га уста ожалише.

Од све естетике борбе, од овог обожавања борбе за основно право, г. Петронијевић је створио неки песимизам, који пореди са Шопенхауером. У својој поезији Његош није песимист. Песимизам се код њега јавља као тренутна клонулост, као привремени неуспех, као размишљање које сумња у инстинкт, а инстинкт је: бунт, револуција.

Његош приповеда да се мора покоравти томе инстинкту, који је мудрији, већи, разумнији, савршенији, од свакога мудровања:

Кад сам годе много размишљава
вазда ми се поса повукова.

Инстинкт, духовни вођа, јесте оно што боље зна, но ми, што треба чинити. то је један категорички императив: то је Његошев категорички императив побуне:

А ја зебем од много мишљења

вели Мићуновић. И опет кнез Раде:

него уради докле махат можеш.

И опет:

нека буде што бити не може…
на гробљу ће изнићи цвијеће
за далеко неко покољење.

И опет:

У крв ће нам вјере запливати,
биће боља која не потоне.

И опет:

Приправља се док одједном пукне.

И опет:

Иште свијет неко дјеиствије,
дужност рађа неко попечење!
Обрана је с животом скопчана!

Што значи, најпростије и грубо речено: не помаже мислити, мора се радити по инстинкту: ко се не брани, томе не само да ће бити зло (то би био песимиизам), већ тај уопште не може опстати. Не помаже мислити, одгађати, удешавати, проналазити разлоге, плашити се неких даљих последица: мора се борити, мора се подати инстинкту, иначе нема живота. Све је остало споредно:

Све природа снабд’јева оружјем
против неке необуздане силе,
против нужде, против недовољства.

Значи да је инстинкт у нама – у праву, јер природа, која је у нас усадила да се морамо борити за своју духовну, за своју човечанску садржину и достојанство, та нам је природа дала и оружје за одбрану. Такав би био тај Његошев, на силу Бога дарвнизам.

Нове нужде рађу нове силе,
дјеиствија напрежу духове,
стесненија сламају громове;
удар нађе искру у камену,
без њега би се у кам очајала.

И:

Шта је човјек, а мора бит човјек.

То значи, да ће инстинкт увек наћи начина да победи, да ће свака невоља бити побеђена новим оружјем и да основни закон (да човек мора бити човек) – да ће тај закон бити одржан по цену отимања од саме природе нових средства и начина за одбрану и победу. Ово би била нека суврст гетеанства. Гетеу је човечански облик случајност, а огањ, буктећи у облику, битност. Стари Гете тражи , да му се да нови калуп, јер се огањ не сме угасити.Стари Гете тражи за себе ново, младо тело, да би у њега пренео свој огањ.

А Његош зна да сваки калуп има свој огањ – и место да само мења калупе (који ће опет пропасти у борби, извештати), он тражи сарадњу природе (као и Гете), али сарадњу стваралачку. Он не тражи привремену помоћ (да му природа узајми за сада један нов облик, калуп – а после?). Он тражи да му природа пружи нових, невиђених, незнаних начина, путева, средстава, могућности да се огањ одбрани као такав. Он тражи нова оружја одбране. Једно је већ нашао Његош: то је поезија…

Тек соколу право перје никне
он не може више мировати…
све је ово некаква наука.

Инстинкт, али не инстинкт органског самоодржања, већ инстинкт борбе за одржање неког највећег, највишег принципа у себи:

Нада нема право ни у кога
до у Бога и у своје руке.

Тај инстинкт, дакле, не чека чуда и знамење. Српска народна песма често је исто тако револуционарна као Његош, али је она много мистичнија, много вше прожета космичким духом свеопште узорчности. Револуција је у њој последица космичких прилика. Зато српска народна песма тражи и нека знамења и прилике и знак, који најпре треба да буде дат. Његошу је нагон све и свја. Њему не треба никакав спољни звездани упут, никаква опомена неба:

Удри врага, не остав му трага.

Не мора да се чека, сем ако је чекање предвиђено, а акција има доћи неминовно после њега.

Вуку Мићуновићу су они који иду за потурицама (то јест опортунисте) још мрскији но и само одрицање инстинкта (јер потурице су одрицање нагона, они се старају да докажу да нагон вара):

Мрзни су ми они него Турци…

IV

Међутим има у Његошу места очајања и сумње, но то су већ паузе, увек очекиване, и увек то су само рефлексије, то није она цела акција, ни цела слика,ни цела метафора, ни цео уметнички покрет. То је део општије метафоре, и општијега покрета, то је привремено негирање, да би афирмација изашла што горостаснија.

Од таквих појединих висоравни међу бескрајним полетом врхова, г. Петронијевић стоврио је легенду о песмимизу Његошеву. Песимизам једнога уметника има се тражити не у рефлексији, већ у уметности уметниковој. Његош је опело венцем целе своје уметности револуционарни нагон човеков. Према томе, Његош би био песмимиста када би показао да нас тај нагон обмањује, да нас дакле, обмањује оно што је основно и готово једино. То би био Његошев песимизам, као што је песимизам научника Фауста када дође до сазнања да је сва наука ништавна, као што би био песимизам код Бајроновог Дон Жуана када дође до осећања да је љубав ништавна, као што је песимизам код цара и властодршца Соломуна кад осети да су царство и власт ништавни.

Кад је џин Фантастичне симфоније схватио (у свом дневнику) да музика није апсолут – то је био песмизам Берлиоза. А кад би неки Флоберов апотекар који свира у флауту недељом и празницима, појио да музика није апсолут, он би се место музицирања бацио на пецање рибе или јахање. И то не би био тада песмизам господина Хомеа, јер душа г. Хомеа не трепти сва у откровењу музике. За господина Хомеа, типичног Француза, песмизам би дошао тек када би он посумњао у плитке идеје Огиста Конта, које су га заносиле и одржавале.

Код Његоша нагон се стално слави и тај нагон побеђује. Побеђује идеја да се не сме пристајати ни на какв компромис. Побеђује идеја, да се све потурице морају истребити, ма какве биле жртве. Горски вијенац на крају прелази као у ликујућу експлозију оргуља које глофификују победу вечитога принципа непомирљиве борбе за сачување вишега човека и његовога достојанства. У игуману Стефану, који носи 80 година борбе у својој свести, пева, кликће, припева старачка душа, као у прве дане најсјајније младости. Сви су се уверили да су добро учинили што су послушали свој нагон. И спев се свршава симболичким позивом Мандушића Вука за нове борбе: само је оружје оштећено, али не и принцип, који ствара оружје. Нико није сада мање борбен но што је био пре исхода великог сукоба.

Његош није песимиста, јер није песимиста у оном свом основном. Господина Перонијевића обмануо је израз, обмануле су речи, неке фигуре и нека привремена клонулост. Песмизам, као и свака битност, има се тражити у основном, у оном што се хтело и што се осетило.

Његош је крајње револуционаран и у тој револуционарности оптимиста.

Ово сваки мора осетити ко је и једанпут читао Горски вијенац.

И сав труд, сав нагон злих волшебника иде на то да нас увере да је Његош био што је најмање могао бити: човек који сумња у оно оружје које му је природа дала, да сачува божанску искру у себи; човек који сумња чак и у своју божанску искру…

Станислав Винавер, Чардак ни на небу ни на земљи (стр. 155-165), Службени гласник, 2012

 

 

Алек Вукадиновић, ТРАГАЊЕ ЗА ИЗГУБЉЕНОМ ХАРМОНИЈОМ

1.

Први задатак српског националног бића данас, по мом осећању, јесте да успостави и изгубљену хармонију између националног и цивилизацијског у себи. Питање изгубљене хармоније, коју је Србија у својој мучној историји и досезала и успостављала, данас је најургентније питање које она као европска држава мора решавати. То је истовремено питање односа националног и светског, питање односа српског национа према светском духу, према коме је Србија у свом златном добу имала хармоничан однос. Србија као затворена паланка, или Србија као једна отворена цивилизација – не сме данас да буде дилема ниједног разумног Србина.

Тежња за националним идентитетом и опредељење за политичку демократију нису били антагонизми кроз српску историју. Овај антагонизам је паклени изум наше најновије политичке историје, настао у орвеловској лабораторији. Теза по којој се истовремено не може бити и демократа и Србин, јер, наводно, чим једном „сване“ другом аутоматски „смркне“ (теза о два узајамна гробара која не могу истовремено бити и у истом свету постојати), прави је мајдан за језуитске манипулације. А то је најпакленији покушај да се српско стабло искриви и деформише. Србија је увек ратовала против светског зла, у свим ратовима Света са светским злом била је на правој страни, увек на страни Света и Светског поретка, а против варварских офанзива.

Кад год је кроз своју мучну историју успевала да изрони у светлост слободе, хтела је да се уклопи у светски правни и демократски поредак. А кад је,коначно, у двадесетом столећу, после вишевековног пакла, изронила у сунчану чистину, дочекао ју је нови апокалиптични јахач, помрачени комунистички батинаш, који ју је просто самлео и бацио поново у окове, одузевши јој и оно што је у тим мучним вековима сачувала. Зато је Србија мученица; свет ће морати и кад-тада да то упише црвеним словима у свој календар. Она је мученица и данас кад се управо са њеним светињама језуитски манипулише. Национално незасићена, жељна свога народа и својих матичних територија, тренутно најокупиранија и најзастрашенија земља на Балкану, и у Европи, она је погодна мета за манипулације, права изабраница језуита. Комунисти заиста имају најскупљег таоца, чија се вредност не може измерити, таоца пред којима застаје дах. Тај је талац: српски народ и његов национални интерес.

Ако хоћете демократију, знајте шта је на другом тасу ваге: тај талац пред којим застаје дах. То је најдубљи разлог, и у томе је садржана тајна, што се, и поред генералних промена у Источној Европи, Србија готово оглушила о нови демократски поредак.

2.

Србија мора да трага за хармонијом, односно да тежи да поново успостави хармонију на свом духовном стаблу. Духовни корени српског националног бића су добро поринути. У великим дубинама наше словенско-византијске цивилизације, у њеним архетипским матрицама, поринути су корени српског духовног и стваралачког бића.

Ми смо данас заборавили филозофске и имагинативне изворе наше мисли, способност за имагинативне изворе наше мисли, способност за имагинативно удубљивање и филозофску спекулацију, као основне особине те мисли и тог духа на њиховим изворима. Светосавска дубина и благост, корени духовни и мистични српског духовног бића, загонетна и тамна потка наше душе, као и наше, српско-византијске стваралачке имагинације, њен у основи филозофски нагон, ми смо данас потиснули као нешто нама страно. Познат је отпор на који су, у прошлом и у овом столећу, готово по правилу наилазили светски врхови наше књижевности; а познато је наше традиционално потискивање средњовековне духовне баштине – што је речит документ.

Треба ли овог пута указивати, а на то сам већ у више наврата имао прилике да укажем, да српска стваралачка традиција има два крила: историјско и аисторијско, земаљско и небеско. Потребна су нам оба крила да бисмо летели, па не можемо летети без једног, и то оног духовног и небеског. Наша новија духовна и културна тенденција као да показује да бисмо ми радо ушли у ризик да летимо управо без овог другог крила.

Сигурно да постоји добар број разлога, много тамних места у нашој историји, која су просто диктирала наш прагматизам, налог референцијалности у нашој култури и уметности, наше окретање пре физици историје него метафизици имагинације и духовности. Али то није, нити сме бити алиби за духовно самокастрирање, за одсецање читавог једног крила на српском духовном стаблу. Изазови стваралачке имагинације и филозофске рефлексије, стваралачки рафинман и духовност, имагинативни узлети и замаси вишег реда, на нашој јединственој српско-византијској основи, завештање су нашег стваралачког и духовног бића, чији смо велики дужници. Зар нас на то не опомиње и надземаљски сјај наших фресака и икона, који нас из дубина наше древне цивилизације надземаљски обасјава?

3.

На крају, не знам која је сврха разговора у време кад се на европском тлу, на наше очи, формира једна нова фашистичка формација, која себе зове државом. Фолклор помраченог ума опет улази у свет на велика врата националног интереса. И тако улазимо у свет ентропије и апсурда! Као да национални интерес једног народа није ограничен националним интересом другог и других народа. А шта тек ако национални интерес једног народа угрожава и сам животни опстанак другог? Где је ту онда основни цивилизацијски интерес, на који се тако издашно позивамо?

Зла срећа српског народа да живи на раскомаданим територијама и у различитим поднебљима обавезује савремене ксенофобе на цивилизацијско размишљање. Јер цивилизацијски интерес, који је шири од националног, обавезује их да обуздају свој убилачки фолклор. Поготово, фолклор помраченог ума, букнуо на овом простору 1941. године, пред којим црвени историја.

Изгледа да је двадесети век обележен ритмом смењивања негативних енергија. Тоталитарни режими смењују се у концентричним круговима. Имали смо класни геноцид, у најцрњој бољшевичкој варијанти; нови геноцидни круг, на расној основи, у варијанти помраченог фирера, доврхуниле су својим злоделима усташе. Затим је Источно црно царство, у свом идеолошком лудилу, држало више од половине човечанства у концентрационом логору. И сад на крају века, кад се свет нада да коначно почине од зла, Балкан се, овде и сада, готово у галопу претвара у лудницу.

Пред нама данас искрсава читав низ ургентних питања. Од питања како изаћи из пакленог окружења у који нас је увукао титоизам, до питања борбе за социјални и егзистенцијални опстанак. Али једно питање, уколико нам је стало до опстанка у савременој цивилизацији, чини се да је судбинско. За Србију ово питање гласи: како коначно успоставити политичку демократију, како већ једном архивирати бункер једне пропале идеологије, и тако уклонити последњу препреку за повратак у Европу, тамо где је Србији место и где је одувек била. А то
је колико питање првог реда за Србију, толико и светски процес, који се нити може, нити сме зауставити.

На Филозофско-књижевној школи
у Крушевцу, 1994.

Алек Вукадиновић

Предачка мелодија Алека Вукадиновића, зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Требиње, 2014

Алек Вукадиновић, О УСПОСТАВЉАЊУ ХАРМОНИЈЕ НА ДУХОВНОМ СТАБЛУ

2.

Србија мора да трага за хармонијом, односно да тежи да поново успостави хармонију на свом духовном стаблу. Духовни корени српског националног бића су добро поринути. У великим дубинама наше словенско-византијске цивилизације, у њеним архетипским матрицама, поринути су корени српског духовног и стваралачког бића.

Ми смо данас заборавили филозофске и имагинативне изворе наше мисли, способност за имагинативне изворе наше мисли, способност за имагинативно удубљивање и филозофску спекулацију, као основне особине те мисли и тог духа на њиховим изворима. Светосавска дубина и благост, корени духовни и мистични српског духовног бића, загонетна и тамна потка наше душе, као и наше, српско-византијске стваралачке имагинације, њен у основи филозофски нагон, ми смо данас потиснули као нешто нама страно. Познат је отпор на који су, у прошлом и у овом столећу, готово по правилу наилазили светски врхови наше књижевности; а познато је наше традиционално потискивање средњовековне духовне баштине – што је речит документ.

Треба ли овог пута указивати, а на то сам већ у више наврата имао прилике да укажем, да српска стваралачка традиција има два крила: историјско и аисторијско, земаљско и небеско. Потребна су нам оба крила да бисмо летели, па не можемо летети без једног, и то оног духовног и небеског. Наша новија духовна и културна тенденција као да показује да бисмо ми радо ушли у ризик да летимо управо без овог другог крила.

Сигурно да постоји добар број разлога, много тамних места у нашој историји, која су просто диктирала наш прагматизам, налог референцијалности у нашој култури и уметности, наше окретање пре физици историје него метафизици имагинације и духовности. Али то није, нити сме бити алиби за духовно самокастрирање, за одсецање читавог једног крила на српском духовном стаблу. Изазови стваралачке имагинације и филозофске рефлексије, стваралачки рафинман и духовност, имагинативни узлети и замаси вишег реда, на нашој јединственој српско-византијској основи, завештање су нашег стваралачког и духовног бића, чији смо велики дужници. Зар нас на то не опомиње и надземаљски сјај наших фресака и икона, који нас из дубина наше древне цивилизације надземаљски обасјава?

Алек Вукадиновић, ТРАГАЊЕ ЗА ИЗГУБЉЕНОМ ХАРМОНИЈОМ (одломак)

Предачка мелодија Алека Вукадиновића, зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Требиње, 2014

Иво Андрић, ЈЕЛЕНА ЖЕНА КОЈЕ НЕМА

ОД САМОГ ПОЧЕТКА

У тишини и непомичном ваздуху летњег дана јави се однекуд неочекиван и невидљив покрет, као залутао и усамљен талас. И мој напола отворен прозор куцну неколико пута о зид. Так-так-так! Не дижући очи са посла, само се насмеших као човек који зна добро све око себе и живи мирно у срећи која је изнад изненађења. Без речи и без гласа, само једним покретом главе дадох знак да је шала успела, да може ући, да је чекам са радошћу. Тако она долази увек, са љупком шалом, са музиком или мирисом. (Музиком случајног, усамљеног звука који изгледа необичан и значајан, мирисом целог једног предела или северца који наговештава први снег.) Понекад чујем посве нејасан разговор, као да пита некога пред капијом за мој стан. Понекад видим само како поред мога прозора мине њена сенка, витка, нечујна, и опет не окрећем главе нити дижем погледа, толико сам сигуран да је то она и да ће сада ући. Само неописиво и неизрециво уживам у том делићу секунде.

Наравно да после никад не уђе нити је угледају моје очи, које је никад нису виделе. Али ја сам већ навикао да је и не очекујем и да сав утонем у сласт коју даје бескрајни тренутак њеног јављања. А то што се не појављује, што не постоји, то сам прежалио и преболео као болест која се болује само једном у животу.

Опажајући и памтећи данима и годинама њено јављање у најразличнијим облицима, увек чудно и неочекивано, успео сам да нађем у томе извесну правилност, као неки ред. Пре свега, привиђење је у вези са сунцем и његовим путем. (Ја то зовем привиђењем због вас којима ово причам, за мене лично било би и смешно и увредљиво да своју највећу стварност називам тим именом, које у ствари не значи ништа.) Да, она се јавља готово искључиво у времену од краја априла па до почетка новембра. Преко зиме врло ретко, а и тада опет у вези са сунцем и светлошћу. И то, како сунце расте, тако њена јављања бивају чешћа и живља. У мају ретка и нередовита. У јулу, августу готово свакодневно. А у октобру, кад је поподневно сунце житко и кад га човек пије без краја и замора као да пије саму жеђ, она се готово не одмиче од мене док седим на тераси, покривен плетивом сунца и сенки од лишћа. Осећам је у соби по једва чујном шуштању листова у књизи или по неприметном пуцкетању паркета. Али најчешће стоји, невидљива и нечујна, негде иза моје сенке. А ја сатима живим у свести о њеном присуству, што је много више од свега што могу да дају очи и уши и сва сирота чула.

Али кад почне да се скраћује сунчева стаза и лишће да бива ређе, а на јасној кори дрвета укаже се муњевита веверица која већ мења длаку, привиђење почиње да се губи и бледи. Све су ређи они ситни шумови које сам навикао да чујем иза себе у соби, потпуно нестану шале за које знају само безбрижност младости и вечити свет снова. Невидљива жена почиње да се уткива у моју сенку. Нестаје и умире као што нестају авети и присени, без знака и опроштаја. Никад није постојада. Сад је нема.

Поучен својим дугим искуством, ја знам да она спава у мојој сенци као у чудесном логу из ког устаје и јавља ми се нередовно и неочекивано, по законима којима је тешко ухватити крај. Ћудљиво и непредвидљиво, како се само може очекивати од створења које је и жена и авет. И потпуно исто као са женом од крви и меса, и са њом долазе на махове у мој живот сумња и немир и туга, без лека и објашњења.

Тако прошле јесени. Наступио је крај октобра. Чини ми се да је био последњи дан тога месеца. Већ други дан како дувају неки ветрови. Не смирују се ни ноћу, као џелати који имају да се обрачунају са цвећем, лишћем, гранчицама. Прате их неке строге кише као њихови помагачи. На западном небу неко мрачно црвенило, које не слути на добро, стоји хладно и непомично као сведок да ће сва та крвничка работа уништавања, развејавања и сапирања бити тачно извршена. Са брега на ком сам живео сишао саму покслу алпскуварошицу да задржим место у стурашњем возу и уредим све што је потребно за путовање. Док сам се враћао кући, поред мене су пролазили огромни модри аутокари, пуни света. Туристи су у паничном бекству напуштали планине. Здррава боја коју су стекли на висини и на сунцу стоји им налицу као маска кроз коју гледају немирне очи и испод које се наслућује устрашено бледило.

Кад сам ушао у предсобље, владао је у њему већ полумрак са коим се немоћно борио једини прозор, још црвен од вечерњег неба. На поду је лежао мој пртљаг већ спремљен за пут. Међу коферима, са главом на највећем од њих, са лицем окренутим земљи, лежала је Јелена. У полутами нисам могао да разберем појединости, али цео став, у то није могло бити сумње, одавао је жену коју су велика жалост и неодољив плач оборили на земљу, и која рида над стварима спремним за пут.

Претрнуо сам и у истом тренутку несвесно посегнуо за прекидачем поред врата. Планула је бела светлост и тренутно угасивши црвен прозор обасјала предсобље и све што је у њему. На поду су лежали кофери, два мала и један велики, и по њима попреко бачена моја планинска пелерина од тамнозеленог сукна. Очевидно, она је спузнула са чивилука и пала по коферима, који су били испод њега. Осетих како се свлачи с мене језа која ме је била огрнула. Уђох у собу, запалих све сијалице и почех да распоређујем последње ситнице. Усиљавајући се да идем мирно, вратих се, као послом, у предсобље. На прагу, поново ме огрнуше трнци. Али све је било на своме месту, под белом светлошћу, кофери и огртач на њима. Све је било природно, разумљиво и лако објашњиво.

Рђаво сам вечерао и немирно спавао, а већ у рано јутро седео сам у возу који ме је возио у низину, па затим у град.

Дошли су децембарски дани, они сиви дани пред крај године, кад самци људи отказују позиве за вече и роне све дубље у своју неподношљиву самоћу, као у хладну воду или страшну шуму надајући се да ће је тако, ако јој се потпуно предају, што пре прегазити, и спасити се и изићи на неку радосну чистину.

Једне ноћи седео сам у својој соби и радио. Велика соба са много прозора била је недовољно грејана, и како је ноћ одмицала, хладила се све више. Да бих се загрејао, помакнуо сам један мали сто до у дно собе, где је био шкрти калорифер. Одатле ми је поглед падао на једно удубљење у ком су били наслагани моји кофери. Мала столна лампа бацала је невелики круг светлости који је само делимично осветљавао нишу са пртљагом. Застајкујући у послу, гледао сам расејано горњи, осветљени кофер, метални поков на њему, хотелске етикете јарких боја и, као модрице на телу, трагове носачке нестрпљивости и дана и ноћи проведених у фургонима. Одјеном ми се учини да на никлованом затварачу видим плаву женску влас. Скочих. Уплетена чврсто у браву, то је била једна једина влас, плава, и тврда као откинута жица. Нисам смео да приђем  и да је се дотакнем, јер у том тренутку протрнух истом оном језом од пре два месеца, у предсобљу алпског хотела.

Дакле, ипак је неко морао лежати на тим коферима са просутом косом и лицем у длановима! Кружио сам око свога открића неколико тренутака, а затим, као по наредби, пренесох опет сто на старо место, заједно са лампом и хартијама. Иза мене остаде ниша у полумраку. Нагонски сам се повлачио из те мучне игре коју нисам тражио и у којој нисам господар.

Било ми је још хладније. Усиљавао сам се да не мислим на малопређашње откриће. И кад сам у том успео, морао сам увидети да нисам способан да мислим ни на шта друго. Никад нисам волео претерану осећајност ни та полујасна, сумњива стања духа у којима нас уобразиља тако лако одводи на своје погрешне и јалове путеве. Зато ме је цела ова игра срдила и мучила. Да бих јој се осветио, хтео сам да је казним презиром, да се не бавим њоме и да је не проверавам више. У ствари, морао сам непрестано да мислим на тај свој презир, и мучио сам се и даље. Ништа није помагало. Остајала је постеља, која као гроб покрива заборавом и лечи сваку муку, иако мање савршено. Ах, кад би лећи било исто што и заспати, живот не би био ово што јесте: смрт без мира и извесности. Даљи и недостижнији од највећег блага и најсмелијег светског рекорда, сан је лежао негде у даљини, океан сна, а ја сам гинуо за једном једином капи његовом. Заспати, спавати сном без снова, мртвим сном, у ком нема ни кофера, ни плача, ни женске косе, ни жена, стварних ни аветињских!

Тама и узалудан напор да заспим заморише и залудеше моју свест до те мере да сам почео да губим представе о димензијама сопственог тела. Моја рођена подланица, на којој је почивао мој леви образ, долазила ми је као врела пустиња без граница, без травке и воде. У замореној свести чинило ми се да од незапамћених времена лежим овако и да је мисао на влас плаве женске косе само један од безбројних снова које снивам, лежећи будан. Та мисао ми даде снаге да се отргнем и да упалим електрику.

Како је мален и збркан свет опипљивих ствари према врелим, недогледним регионима несанице! Како је мутно и ружно оно што отворене очи могу да виде! Вртлог који је болна земна светлост нагло отворила преда мном кружио је све спорије. Најпосле, све се стварн зауставише, свака на своме месту: врата, велико огледало, диван, писаћи сто, телефон.

Устадох. Несигурним кораком детета које зна имена предмета око себе, али не и све њихове особине, прођох кроз ту стварност нижег реда. У дну собе запалих још једну, зидну, лампу. У ниши је лежао пртљаг, непомичан и обасјан. Поглед ми је пао на две никловане браве највећег кофера, прелећући с једне на другу. Ни трага од неке женске косе. Запалио сам и столну лампу и сео на столицу на којој сам седео пре спавања, кад сам угледао влас косе како подрхтава. Са тога места видео се на левој брави савијен и танак рефлекс светлости и личио је на влас плаве косе. И то је било све.

Погасио сам, поново, редом, светлости и пришао постељи, која је под сјајем мале лампе на ноћном ормарићу изгдедала као ратиште или трагични предео великих геолошких поремећаја. Исправио сам јастуке и поравнао чаршав, као арену за ноћне борбе, угасио и последњу лампу, и легао. У таквом једном тренутку мора да се први пут јавила човеку мисао о ускрснућу из мртвих. Осећао сам се сатрвен и мален, бедни остатак онога човека који је синоћ око десет сати ушао у ову собу и сео да ради, преварен и унижен, и то два пута, једанпут од присена, други пут од јаве. То што је, после свега, још остало од мене могло је да лежи мирно, као љуштура поједене шкољке, коју нико не дира. И заспао сам брзо и тврдо, али то није био онај сан који сам толико жудео пре мога устајања. То је била несвест непотребног и одбаченог тела.

Сва искушења, сва испаштања и све патње у животу могу се мерити снагом и дужином несаница које их прате. Јер дан није њихово право подручје. Дан је само бела хартија на којој се све  бележи и исписује, а рачун се плаћа ноћу, на великим, мрачним и врелим пољима несанице. Али ту се и све решава и брише, коначно и неповратно. Свака пребољена патња нестаје ту као река понорница, или сагори без трага и спомена.

Зима је одмицала. Чудна и мучна ствар са плачем над коферима и косом у брави од никла била је срећно заборављена. Привиђење се јављало ретко.

Једног светлог јутра стајао сам пред огледалом и чешљао се. Тада ми се учини да између мојих прстију и праменова косе, као иза решетака, спазих Јелену како пролази кроз собу иза мене. Мину као нејасна сенка дуж целог огледала. И пре него што сам могао да је добро сагледам, изгуби се у оним брушеним крајевима стакла где се ломе златни и модри рефлекси зимског јутра.

Неки дан сам одшетао изван вароши. Зауставио сам се на обали реке и сишао низ каменито корито до саме воде, која је текла мутнозелена и жустра. Зимска вода, јаловица, без рибе, без инсекта, без прута и листа, без нагризене воћке коју су испустила негде деца при купању, оштра и немилосрдна као оружје. Шипраг го и раките прозебле. На другој обали, неприступачној и каменитој, разасути борови. Зимско послеподне, које је увек краће и хладније него што човек мисли да ће бити, одједном постаде хладно и сиво. Диже се издалека ветар, гласник сутона. Видех лепо како се редом повијају под њим борови на противној обали. Ветар који ми се примицао дизао је са борова, с крша и с воде танку сенку, као прашину, и носио је, као све гушћи и тамнији талас, све већом брзином. Најпосле је, згуснуту у лик и исправљену, снесе поред мене. Кад бих само неосетно помакнуо оборен поглед улево, уверен сам да бих угледао Јеленину руку и крај њеног сивог рукава. Али ја то нећу никад учинити. Стојим оборених очију и не мичем се, сав обузет њеним неочекиваним присуством.

Ето, тако се јављала зимус. Тако се јавила малопре, на прозору, са пролећним ветрићем. Под каквим видом ћу је још срести? Куда ће ме одвести ово привиђење, драже од свега и опасније од сваке опасности стварног живота? Хоће ли, кад то време дође, и њу положити заједно са мном у гроб? Овог тренутка мислим да ће она тада, кад ја и моја сенка постанемо занавек једно, излетети из ње, као лептир из чауре, и отићи светом да обилази прозоре живих. Тако сада мислим.

НА ПУТОВАЊУ

 Неко је почео да говори о путовањима. Тај разговор је прихватило цело друштво. Говорили су сви, понекад и по двојица у исто време. Добро вино које су пили у малим, умереним гутљајима оживљавало је разговор.

        – Волим да путујем! – рекао је одједном, неочекивано и тихо, један младић, али са осмехом у којем је било нешто од пригушеног кликтања и радосног поласка. Узбудио ме је тај младићки осмејак и подстакао да и ја кажем нешто о путовању, али у себи. То је био неговорени монолог који је, као река понорница, нечујно текао испод њихових гласних причања.

„А ко не воли? Разговарајте са женама и младићима, па ћете видети. Загледајте у дно душе старијим, смиреним људима, који не говоре о својим жељама, и наћи ћете исту страст, замрлу, без наде на остварење, али живу и трајну. Можда би се могло рећи да свак воли путовање, или бар мисао о њему, као свој други, лепши, живот. Али ја, кад кажем да волим да путујем, имам за то стваран и нарочит разлог. Јелена, која се тако ретко појављује, на путовањима је још понајчешће поред мене. Зато волим да путујем сам, и зато путујем често. Чим почне да зри лето, нека снага, за коју не знам да ли долази из мене или из светова око мене, дигне ме као влага клицу пут светлости, и ја путујем, возим се, пловим, летим. Другим речима, срећан сам, јер не бих могао казати где сам.

Тада се дешава, у срећним тренуцима, да се појави Јелена. Како, када, и под којим видом и привидом, не бих могао да кажем, јер то ни сам не могу никад да предвидим нити умем доцније себи да објасним.

Дешава се да је сретнем, као да ме је чекала, већ на самом поласку на пут. Тек што сам се сместио у купеу, на седишту поред прозора (бледозелена чоја, са белим чипкама на узглављу!), воз креће и за неколико тренутака напушта растргана и тужна предграђа. Кад испред великог вагонског прозора стану да теку и струје површине башта и њива и да се у ковитлац савијају оживеле масе ограда, дрвећа и телеграфских жица, ја скренем поглед са седишта прекопута, које је празно као да некога чека. Гледам упорно у даљину и знам да се сви ти предели и предмети, које брзина претвара у течну, узвитлану масу, згушњавају у лик моје сапутнице. Гледам у даљину, у тамну црту храстове шуме у дну видика или у мајур који се оцртава пола на земљи а пола на небу, а у исто време знам да ту, према мени, већ седи и све стварније бива створење чије ми само присуство причиња неизмерну радост која расте у непрорачунљивој пропорцији, са сваким минутом. Зар онда није свеједно гледати у далеку тачку на обзорју или у лице жени која настаје преда мном? Јер радост због њеног све осетнијег присуства, због тога што она постоји таква каква јест и што је мени дано да је гледам и имам поред себе, толика је и тако страховито брзо расте, да плави и брише наше ликове, пределе и даљине око нас, прелива се преко оштре црте на крају видика и дажди негде по свима световима. А велико чудо те радости и јесте у томе што сваког трена могу да зауставим ту плиму среће и да је вратим и ограничим на наша два тела и на уски простор купеа у којем се возимо. А већ неколико секунди после тога, поплава среће почиње поново, и у њој ишчезавамо нас двоје, и купе, и васколики бели свет са нама.

Тако ме у замасима који обезнањују носи та васионска љуљашка од једне савршене среће до друге, од Јелениног и мог присуства до нестанка и нас и свега са нама у срећи општег постојања. И ни на једној тачки тога бескрајног лука нема застајања ни за тренутак, јер се увек или пењемо или спуштамо.

Да, ту је сада Јелена, у углу мог ока, на крају широког видика који се топи, креће и руши у брзацима и слаповима – непомична и нема, али већ жива и стварна. Широко, ведро и слободно гледање њених очију које настају није се још изоштрило и сажело у одређен поглед. Тако младе жене из свог тела, које има свежину планинског млека и зумбулова сока, гледају свет својим чистим, мирним очима. Те очи које се крећу полагано и мењају израз неосетно, као небо боју, личе на део глоба који, пригушено осветљен изнутра, наговештава непознате а слућене делове континената и океана. Поглед тих очију није никад почивао само на мени, и ја сам могао на необјашњив начин да уживам у свему оном што оне виде у исто време док гледају у мене, јер те очи су простирале испред себе непознате крајине невиних светова у којима се губио и мој гледани лик. Оне су се кретале и светлеле са равнодушном тачношћу небеских мена, а у исто време збуњивале моја чула и заводиле их на неслућене стазе и у заносне варке.

Само ретко у животу, пред највећим и изузетним призорима које, удружени, земља и небо простиру пред нама, наступала је код мене иста игра и замена појачаних чула и њихово неограничено умногостручавање, све до истовременог осећања појава које иначе, изван тих празничних тренутака, упознајемо и осећамо само издвојено и понаособ. (Такви тренуци немају имена и остављају само блед траг доцније, у сећањима наше свакидашњице.)

Тако сам некад, док сам, стојећи на висини од три хиљаде четири стотине метара, гледао изнад себе глечере и на њима сунчев сјај који изгледа непомичан, одједном чуо како се из њих диже бескрајно танак шум, музика једна коју ухо тешко може да разабере а никако не уме да задржи. Тако сам, опет једном, за јесењег дана без сунца, под сивим небом, стајао изгубљен у степи која се стерала од мојих ногу до неодређене црте небеског свода. И док сам ослушкивао како тихо и оштро шуми и цвили трава коју ветар повија у танким сивим таласима, видео сам одједном на превојима тих бескрајних таласа неки сјај који око, навикло на дотадашње појаве и видике, једва може да ухвати и примети, а који као да не долази од сунца.

На оваквим путовањима са Јеленом такве, иначе ретке, замене чула биле су непрестано и потпуно могућне, и остваривале се лакоћом сна и брзином мисли. Тако је било и сада.

А кад нас је сунце, на једној окуци, заобишло и јавило се на Јелениној страни, она заклопи за тренутак очи. Тада сам угледао њене тешке и чудне очне капке, испод којих су живели и сопственим пламеном сијали светови од којих су трепавке, не успевајући да задрже сав сјај, блештале танким одсевима жеженог, загаситог злата у чудесним преливима.

Док је тако држала склопљене очи, ја сам посматрао њено чело, образе и врат. Око њих је, као летња јара око воћних плодова, трептао неоивичен ореол моћног али једва видљивог сјаја, и губио се на крајевима у покренутом и житком пределу који брзина вожње носи, кида и расипа у очима путника.

Тако смо, прелазећи простор, дуго ћутали; она по закону свога бића и постанка, а ја у неизрецивој сласти њеног присуства, која је расла и преливала се и односила са собом све што се могло помислити или рећи.

 Само у једном тренутку нисам могао одолети жељи. Заборавио сам се и прекинуо за секунд ћутање, тек толико колико је требало да јој са пола речи кажем како сам неизмерно срећнији од свих људи на земљи, који свој дан и своју ноћ, свој хлеб и свој лог деле са аветима, а не као ја, са истинском женом савршеног бића и лика. То је било довољно да жена, која је за мене оличавала у себи снагу и лепоту света, нестане као привиђење.

Према мени се, у ритму брзог воза, њихало празно седиште, као грана са које је птица одлетела. Вагонски прозор узалуд је хватао и косио све нове пределе у све новој игри светлости и облака. Све то је протицало и одлазило некуд у безобличним, течним масама. А ја сам путовао као брижан самац, што сам без Јелениног присуства у ствари увек и био.

А бива да се Јелена јави и другом приликом и на други начин, али увек на путовању, увек чудно и неочекивано.

Дешава се да нам у страном граду, на повратку, остане који сат времена између два воза, или између воза и авиона, или брода и воза. Ту сати имају увек нарочиту боју и нарочито место у нашем животу.

Сунчано поподне иза кише. Ствари су у гардероби, у џепу је возна карта за даље путовање, вечерас. Сав ранији живот иза мене је, сав будући тек преда мном. Ствара се празно подручје потпуне слободе. Ту се добро живи. Ништа није ни како је било ни како ће бити, него онако како би могло бити и како, неким чудом, и јесте. Сав живот је одједном постао чврст, јасан, безимен, осетан само по оном што вреди сам по себи. Све има нарочито значење и вредност, и оно што човек помисли, и оно што погледа, помирише или окуси. Ситнице и случајни сусрети имају у таквим приликама често изглед значајних ствари и великих доживљаја.

Брзо и задихано идем из улице у улицу, разгледам излоге, споменике и зграде, као да ћу моћи све понети у сећању. Свраћам у радње и купујем ситнице, поклоне које ћу понети пријатељима код куће. Узбуђен сам као да отимам од живота, крадем од смрти. Носим поклоне за друге, а идем пун радости, као да то мене са свих страна даривају неким драгоценим предметима и уз њих погледима и осмејцима који вреде хиљаду пута више од предмета. Пролазим непознатим градом као раскошним туђим воћњаком. Разгледам, пазарујем, извињавам се, захваљујем. А преда мном је стално утврђен сат и минут мога одласка.

Ушао сам у једну велику, богато уређену папирницу, пуну света, који је на двоја велика врата непрестано улазио и излазио. Било је доба године кад дани почну приметно да краћају. Напољу је било још прилично видно кад су у радњи плануле светлости, све одједном, и целу просторију прелиле млечним сјајем, у којем су оживели сви предмети, разнобојна роба по тезгама и рафовима и лица купаца и продавачица. У том тренутку угледао сам Јелену. Ишла је пут касе да плати. Продавачица је напустила своје место и пратила је, не одвајајући очију од ње. Жена на каси примила је расејано новчанцу, а кад је хтела да врати остатак и подигла поглед до Јелениног лица, одједном је устала и стојећи предала јој новац. Јелена се запутила ка излазу, а мала продавачица ишла је за њом све до врата, са очитом намером да их отвори. Али је у том претекао један старији намештеник, који се случајно десио ту. Гледајући Јелену у лице, отворио је широм врата и рекао гласно и радосно:
– Нека, ја ћу затворити!
Жена за касом једнако је стајала и гледала за Јеленом.

Био сам потпуно занесен гледајући како се свак као чаролијом мења чим погледа Јелену у лице. Тек кад су се врата за њом затворила, сетио сам се да похитам и да јој приђем. На несрећу, нисам још био платио. Брзо сам истресао новац пред жену на каси, која је хладно прелазила погледом преко мене као преко бројке у дугом низу бројака. Гурајући се и саплићући, истрчао сам напоље. Гледао сам лево па десно. Свет је врвео широким тротоарима у оба правца, средином су милела кола у непрекинутој поворци. Био је двосмислени прелазни час између дана и ноћи. Све је било осветљено, а ипак нејасно и неразумљиво. Чинило ми се да поред мене пролази поворка са маскама на лицима. Где се ту изгубила Јелена? У ком правцу је кренула? Како да је нађем? – Учинио сам оно што је најгоре и најнеразумније. Кренуо сам лево, пробијао се грубо и загледао свакој жени у лице. Онда сам се опет вратио пред радњу и пошао десно. Кад сам изгубио сваку наду, вратио сам се на полазну тачку. Ту сам стајао још једно време, као човек који је неповратно изгубио оно до чега му је највише стало. Све је било магловито и неодређено, само једно је било јасно: да се са таквим губитком човек не може помирити.

Још дуго сам крстарио тим живим и прометним делом града, вукући своје пакетиће и унезверено гледајући око себе. На махове би ми се причинило да за угао замиче Јелена. Потрчао бих нагло и тамо налазио – неку непознату жену. Застајао сам постиђен. Али мало доцније опет би ми се учинило да се у гомили, на противној страни улице, назире Јеленин стас. Претрчао бих непрописно и – узалуд. Све ме је варало. Све сам више губио поверење у своје око и свој корак. Измучен и уморан, стигао сам на станицу пред сам полазак воза. Узео сам своје ствари, сместио се у аветињски осветљеном купеу. Пакетиће од куповине сложио сам у свој кофер. Чинило ми се да сам се удвојио и да видим сам себе како дуго седим непомичан са кофером на коленима, питајући се непрестано да ли је то заиста могла бити Јелена, а затим чврсто и нервозно притишћем његове две браве, које при затварању кажу металним гласом, једна: да!, а друга: не! Пролазимо кроз влажну таму и пуст, неосветљен предео. Јелена се неће више јавити. Мрак, влага. То није њен елемент. Преда мном је ноћ без сна, недогледна, јаросна, убилачка пустиња. Чини ми се да је живо биће неће преживети ни видети јој краја. А мени ваља живети, и чекати. Живети са надом, у чекању. Па и без наде.

ДО ДАНА ДАНАШЊЕГ

Одавно сам приметио да се Јелена јавља све ређе, све нејасније, али дуго ми је требало да признам себи ту чињеницу. Да то не бих могао учинити, ја сам се задовољавао са мало, са све мање, надајући се увек вишем.

Тако сам цело једно лето живео од једног јединог неразумљивог и муњевитог виђења. Возећи се у сумрак озеленелом улицом, једном од најлепших београдских улица, нејасно сам сагледао Јеленин лик у белини. Била ми је окренута леђима. Наслућивало се да је у једном од оних положаја који су необични и у којима се човек не задржава дуго. По њеном ставу и држању чинило ми се да неком тамо хоће да довикне још нешто или да гласно поздрави неког у даљини, али јој ни тада гласа нисам чуо, као никад пре ни после. Ма шта да је било, изгледала ми је величанствена тако раскриљена у простору, са телом које се покорава некој мени непознатој потреби, и које је цело предано усрдном напору да неком ко одлази, а кога, загледан у њу, не видим, даде још нешто од себе, да од њега задржи нешто, ма и најмање, колико ноћ и даљина допуштају.

Све сам то видео у једном магновењу, како може да се види кроз сумрак и сенку олисталог дрвећа, из кола која јуре широком и слободном улицом. Нисам ни помислио да кочим или да зауставим. Напротив, истргнуо сам, онако у пролазу, цео видокруг тог сутонског тренутка: олистала круна великог дрвета, плочник, угашено лице беле куће, а преко свега тога разгранат топао, летњи лик жене која се несвесно и непоштедно предаје нечем у даљини и тами — и одјурио са њим, притишћући гас, као отмичар.

После, месецима сам је носио у себи тако. Све је било стално ту: богат мајски сумрак, који дуго траје а у ком је све пуно живота, и варош у зеленилу, и девојка у белој хаљини, раширених руку, нагнута према невидљивом сабеседнику — привиђење, али и стварна жена са слатком крви, драгим именом, и навикама које одговарају мојима. Све је ту, преда мном, и све се може јести и пити као вино и воће. А у исто време ту су и моја глад и моја жеђ, огромне до безумља, без и најмање наде да ће их икад ишта моћи утажити и угасити.

Тако сам путовао светом, најсрећнији човек са најлепшом женом каква се могла само сагледати у предвечерје дугог дана мог самотничког лета, пуног одрицања. Тек јесен је показала како су плитког корена и кратког века биле моје обмане. И не само јесен. Јелене је нестало из свих мојих годишњих доба.

Ни путовања, изгледа, више не помажу. Оно од чега бих хтео да побегнем иде са мном, пре мене стиже у место које је циљ мог пута, и дочекује ме на станици, води у хотел и прати по граду. А оно што бих, са потајном и непризнаваном надом у себи, желео да видим – не јавља се више ни у сну. Јелене нема. Путовања губе за мене драж и смисао.

Последње моје виђење са њом (чудно и незаборавно) било је, истина, на једном путовању.

Скромним паробродом, у кратким етапама, обишао сам неколико медитеранских градова. Било је тако лепо да се никако нисам могао отети помисли да се ја то праштам са свим што се зове лепота и богатство света. Та ме је мисао стално пратила, као мукла музика испод свих гласова живота око мене, као невидљива али увек присутна сенка у пуној светлости сунчаног поднева. Збогом, светлости!

У Цариграду је требало да се нађем са једним земљаком. Урекли смо састанак у великој крзнарској радњи његовог пријатеља Јерменина. Кад сам стигао, мог земљака није још било. Сопственик радње, мркожут и нагризен болешћу, али жилав човек и савршен трговац, био је заузет. Понудили су ми да седнем и причекам. Тако сам имао прилике да посматрам из близине како показује крзна некој угојеној Гркињи, источњачкој лепотици, коју прати омален и много старији муж. Сив, нечујан и готово невидљив младић доносио је гомиле скупоцених кожа из којих је био студен дах сумрачне магазе. Газда је лично узимао једно по једно крзно, растресао га и ширио пред нашим очима, и онда га вешто бацао на под, простирући га тачно пред ноге високој крупној Гркињи, која је стајала у ставу укротитељке зверова. При том је челичним гласом изговарао име животиње на турском, грчком или француском језику, одсечно и пословно. „Визон“, „визон сафира, „визон саго“, „индијско јагње“, „астрахан“, „пантера“, „хермелин“, „самуровина“. А уз свако од тих имена додавао је једну једину реч: „фино!“, „отмено!“, „модерно!“, „ретко!“ – Комад за комадом падао је на гомилу; тврде, убедљиве речи падале су заједно са крзнима и све више расле тоном и значењем, а он их је изговарао у побожном заносу, као да говори: „Небеско сунце!“, „Бог Саваот!“, „Богородица пречиста!“ (У тамном углу радње назирала се заиста мала икона Богородичина!) Сигуран у себе, своју робу и своју рачуницу, трговац је хватао и мој поглед, али ја нисам могао да одвојим очи од тих животињских кожа.

Једно за другим простирала су се преда мном необична крзна и са њима шуме, фарме, степе, и непознати предели из којих долазе. Отварао се свет. Моје дивљење било је велико и водило ме далеко. Неко ишчекивање стално је расло у мени. У једном тренутку – нисам ни разабрао име крзна које је трговац изговорио – преда мном се просу девичански, обасјан предео и у њему, велик и издужен, Јеленин лик у ходу. Није била нага, али одевена, као заниханом мрежом, само пределом кроз који се кретала: таласима, трепутавом светлошћу сунца и воде, младим лишћем. У том тренутку угледао сам је, као никад, у свој њеној величини и лепоти.

Не знам колико сам је посматрао, изгубљен и ван себе. Кад сам се пренуо, трговац је још набрајао: „видра“, „сил“, „канадска куна“, и све новим крзнима затрпавао мој предео са Јеленом.

Од тог дана више се није јавила, никад.

Прошло је можда заувек време кад сам је виђао на светлости дана, просто, очима којима сам гледао све остале појаве видљивог света. То виђење трајало је увек кратко (падање звезде преко летњег неба!), али сада не траје ни толико, а боље би било да се овако не јавља уопште.

У најгорим часовима ноћи – а ноћ је била увек зло време мога живота – бива понекад да се јави нешто као слутња њеног присуства.

Не постоје четири стране света, него само једна, а та нема имена. Не зна се и не пита се више шта је доле а шта горе, шта иза а шта испред. Жив сам, али у свету поремећених односа и димензија, без мере и видела. И Јелена је присутна, али само утолико што знам да негде пружа руку којом хоће нешто да ми дода. И ја живо желим да подигнем десницу и примим ситан, невидљив предмет који ми нуди. Тако остајемо дуго у том болном положгуу једног започетог и једног нерођеног покрета, а не знамо где смо ни на чему смо, ко смо ни како се стварно зовемо. Оно што је живо и јасно у мојој свести, то је наша жеља која је једна. По тој жељи и знам да постојимо, она је једино што нас везује и све што знамо једно о другом.

У том се положају не може издржати дуго; из њега воде два пута: или у потпуну несвест или у буђење. Овог пута се будим. Будим се у свет свога садашњег живота, значи: у свет без Јелене. Живим са људима, крећем се међу предметима, али њу не може ништа више да дозове.

Између нас је увек било тако: кад је нема, онда је нема као да се заиста никад, никад више неће појавити, а кад је ту, онда је присутна тако као да је то најприроднија ствар на свету и као да ће довека и без промене остати ту. Али сад ми се чини да је то била обмана, самообмана обманутог човека. У ствари, она и не зна за мене, а ја знам само за њу. Тако је, и тако је – истину ваља признати – вазда и било. Могло би се рећи да сам увек живео од сећања на једно привиђење, а сада живим од успомена на та своја сећања. Па ипак – и то треба признати! – све мислим да би се могла јавити још једном, да би се морала јавити. А увек ми се чини да сам најближи томе у топлој атмосфери коју ствара множина људи у покрету.

У холу великог хотела у Р. Игранка од пет до осам. Гледао сам како испред мене промичу, као да неко споро а непрекидно меша карте, десетине, стотине лица лепих жена које нису Јелена. Свако од тих лица изгледало је за тренутак као да је њено, а затим је безнадно и неповратно постајало туђе. И сваку од тих жена ја сам за тренутак гледао као њу, а онда је одмах тонула и одлазила са таласом телеса, као мртва, више него мртва, јер није Јелена нити је икад могла бити то. Све чешће сам тражио и посећивао таква места где се скупљају заталасане гомиле света, у празничне дане, о свечаностима, на спортским стадионима. Ту проводим сате, обузет својом слутњом, посматрајући са већом пажњом непрегледно море људских лица него оно због чега су се сви ту сакупили. Моје узбуђење порасте нарочито при доласку и одласку. Једном ми се десило да сам је, ношен масом која је споро напуштала стадион, заиста угледао, ако се то може назвати виђењем и ако све то није само бесмислена и мучна игра без краја.

Најпре са мало колебања, а затим поуздано, спазио сам њену главу. Видим јој израз лица, тајанствено осмехнут. Очигледно има нешто да ми каже, али не може да ми приђе од људске гужве која нас окружује и дели. С напором се пробијам кроз тај народ. Све сам ближе Јелени. Израз њеног лица бива све речитији. Већ помишљам како ћу се наћи поред ње и како ће ми бар сада рећи све што очекујем и што је одавно требало да ми каже. Удвострученом снагом јој се примичем. Најпосле, најпосле се налазимо готово једно поред другог. Хоћу да је питам, очекујем да ми каже нешто, али се од узавреле граје ништа не разабире. Људска маса нас, као занихана љуљашка, час примакне час раздвоји. У тренутку кад смо ближе једно другом, нагињем се и закрећем главу, а она ми игром усана казује нешто. То је жив и врео шапат. По њему, као и по изразу њеног лица, изгледа ми да је заиста и лепо и важно то што хоће да ми саопшти, на махове као да ухватим поједину реч (не звук, него смисао!), али све заједно – не разумем. Грозничаво се напрежем да схватим, и сасвим сам близу, чини ми се, али у том тренутку њен шапат пада и разбија се као танак млаз воде на камену, нечујно, и без смисла.

За то време, ускомешана гомила нас је опет раставила. Трудим се да не изгубим Јеленино лице; још га назирем; час тоне час се помаља на треперавој пучини људских лица. Она ми непрестано, и узалудно, поручује погледом оно што није стигла да ми каже. Сви моји напори да се одупрем тежини масе само ме још више удаљују од њеног лица, које се већ губи међу хиљадама других.

Клонуо, пуштам да ме непрегледна поворка људских таласа носи куд хоће. Све је потпуно као у сну.

И ово морам да кажем.

Било је затим једно време… Сам не знам да ли да о том говорим, да ли је то уопште могућно речима казати! Да, било је једно време кад сам очекивао њено писмо. То изгледа невероватно и потпуно бесмислено. И јесте. Па ипак је било тако. Као у сну.

Од безбројних видова под којима се јављала, варала моја чула, мутила моју мисао и – ишчезавала, само је тај још недостајао! Али ни он није могао изостати и, заиста, није изостао. Кад се јавила у мени та илузија, и како се усталила? То не знам. Кад сам поставио себи први пут то питање, ја сам видео само толико да већ одавно очекујем њено писмо, да очекујем само то, у сваком тренутку дана и ноћи, на јави и у сну. А у исто време сам у сваком од тих тренутака знао да неће доћи, да не може доћи.

Коме се није дешавало, и коме се не дешава да, на повратку, ступајући у полумрачно предсобље свога стана, баци немиран поглед пут столића на којем писмоноша оставqа пошту? Јер, многи од нас је много пута мислио о непознатом или заборавqеном пријатељу у даљини и његовом неочекиваном писму са добрим, срдачним порукама које би могле унети више смисла и светлости у наш живот. То је једна од оних неодређених људских жеља-нада које многог од нас прате годинама и које се не остварују никад, само чине живот подношљивијим. Али у овом случају ја сам мислио о том као о стварном писму одређене личности, са одређеном садржином.

Мисао о Јеленином писму наилазила је повремено, у неправилним размацима и неједнаком снагом. Бивало је да се за неколико месеци изгуби или бар притаји у мени, као болест за коју човек не зна и не слути. А бивало је читавих недеља кад ме није напуштала ни дању ни ноћу. Нарочито преко лета. (Јер, лето је годишње доба кад је човек највише подложан произвољној игри живаца и кад се погрешна мисао најлакше усели у нас и необичном снагом устали на једном одређеном предмету.) Није ми једно лето замрачило то очекивање Јелениног писма! У планини, као и на мору.

Писмо! Кад чујем у пролазу или кад негде прочитам ту реч, ја могу да мислим само на њу и њено писмо. И то писмо које не стиже, уништава сва она која примам, а која ми живи људи стварно пишу, унапред им разара смисао и одузима сваку вредност.

Враћам се увече, уморан а миран и ведар, са планине. Пролазећи холом чујем да неко изговара моје име. Трчим до портира, узбуђен тражим писмо. „Не“, каже човек, „не, то је била забуна, нема писма за вас.“ И гледа ме чудно. Падам од умора, али не могу да спавам. Не верујем у забуну. Мора да је било неко писмо, а могло је бити само од ње. А кад, најпосле, сведем очи и заспим, ја не спавам правим сном и не снивам као други људи. Борим се с њеним писмом. Чујем како шушти хартија, осећам га под прстима, напрежем очи и видим, чини ми се, и слова, али речи једне не могу да разумем. Онда се питам да ли би она уопште могла да пише овим нашим људским писмом. Отварам очи, опет будан, и у тами видим пругасту светлост која продире кроз размакнута ребра на ролетни мога прозора. И то изгдеда као писмо са густим, правилним редовима. Писмо, али нечитљиво.

Тако сам се не једном будио усред ноћи, са горчином у устима, са немиром у утроби, киван на себе, на ту проклету жену чије писмо узалуд очекујем, и на цео свет. Одлазио сам ка прозору као човек који тражи светлости и ваздуха, и ударао жестоко дланом о прозорску даску, гневан и решен да једном рашчистим то плетиво од обмана у које ме заплићу моје рођене мисли.

„Не, неће се никад јавити!“ – говорио сам сад у себи. „Па она и нема руку, не зна шта је перо ни хартија, ни људска мисао ни људска реч; она и не слути да постојим, ни ја ни мој свет ишчекивања. Ни ње саме нема. Изгубио сам се тражећи је.“ – Тако сам говорио, али сам у исти мах увиђао да тиме ништа није разјашњено ни утврђено. Осећао сам само бол у подланици. И моја се мисао по стоти пут окретала и јурила у супротном правцу.

Никад неће писати? Не постоји? А шта је то што ме је пробудило, дигло и довело до овог прозора? И шта ми, најпосле, знамо шта све постоји а шта не? Добро, неће и не може писати. Никад. Али кад би сутра освануло њено писмо, са порукама…“

И круг је почињао опет да се врти, без престанка, без милости, и без излаза и решења.

Оно што нисам могао да одгонетнем у сну, ја сам често покушавао да прочитам на јави, будан. У шетњи, или чак усред разговора са људима, одједном искрсне преда мном бела хартија пуна црних слова. И ја читам Јеленино писмо које нисам никад примио. При читању ми, као нејасан шум из даљине, смета говор ових око мене, али ја читам упорно даље.

У писму Јелена ми јавља сваки пут нешто радосно. Предлаже ми да се негде сретнемо или ме позива да свратим на дан-два у мало место на мору, где она летује. Везе су добре и возом и бродом. На пример, може се кренути бродом из … Ту се прекида моје читање. Неко је поред мене изговорио једну реч повишеним гласом. Пренуо сам се. Питање је било упућено мени. Требало је одговорити. Писма је нестало. Мој одговор је био збуњен.

То се понављало много пута. И читање се прекидало увек кад би дошло до неког одређеног податка, имена места или датума. А ја бих настављао разговор са људима око себе, мислећи једнако на ишчезло писмо, али трудећи се да не будем неучтив и сувише расејан сабеседник.

Па онда је наилазило време кад бих све то срећно заборављао. Мучење са Јелениним писмом престајало је одједном, као чудом. Губило се негде у пределима маштања и заборава, где му је и место. Месецима сам тада живео мирно и ведро, радећи свој посао целом својом вољом и пуном снагом. А затим би се опет, једне вечери, сам не знам како ни због чега, јавила у мени стара мисао.

Доћи ће и тај дан. Изговориће невидљив писмоноша са степеништа моје име, које ће се и мени самом тога трена објавити, као да нисам дотад ни знао ко сам и како се зовем. Ипак, писмо! То ће бити свечана и светла извесност празника. Тачна вест о Јеленином доласку или одређен позив да ја дођем ту и ту, тада и тада. (У ствари, исто што и њено присуство!) И ја ћу се одазвати лако и природно, као да томе тренутку нису претходиле године сумњи, обмана и чекања. И радост ће бити савршена и потпуна. Тај тренутак пуне извесности, а без стварног основа, понео би ме нагло. И ковитлац око Јелене почињао је изнова. У мени су се опет смењивале кратке сниване радости и дуга стварна мучења. Мисли о њеној одсутности или њеном присуству сустизале су се, потискивале једна другу, и носиле ме као таласи.

Сад је пролеће. Опет пролеће! Преда мном је сто и осамдесет сунчаних дана. Чини ми се да су ми прегршти пуне неких чудесних златника, сваки као сунце. Сви су путеви отворени. Дах је слободан.

 Док сам тако стајао неодлучан од среће, осетио сам да се иза мене одједном створила Јелена. Нисам смео да се окренем. Остала је ту тренутак-два непомична (упоредо са њом застао је и мој дах), а онда ми је положила руку на раме. Не бих могао казати како ни по чему сам то осетио. То је била више мисао на женску руку. Као сенка је почивала на мом рамену, али сенка која има своју немерљиво малу па ипак стварну тежину и исто такву мекоћу и тврдину. А ја сам стајао занесен и свечано крут.

Не знам кад је, као сенка лептира, одлетела та рука са мене, јер кад сам опет могао нешто да схватим и знам, ње више није било.

Али, пролеће је. Опет пролеће. Богат сам, миран, и могу да чекам. Да, ничег није било и ничег нема, јасног и сигурног, али ништа није ни изгубљено или искључено, неповратно и потпуно. Знам да у свету има много напола отворених прозора у које куца пролећни ветрић, сунчевих одблесака на металу и у води, празних седишта у купеима, усталасаних поворки и обасјаних лица у пролазу. Слутим и хиљаде других непознатих могућности и прилика. Знам да се свуда и свагда може јавити Јелена, жена које нема. Само да не престанем да је ишчекујем!

Иво Андрић, ЈЕЛЕНА ЖЕНА КОЈЕ НЕМА, Просвета, Београд, 1977

Алек Вукадиновић, ИЗМЕЂУ ИСТОРИЈЕ И МЕТАФИЗИКЕ

Природа и историја биле су различито дарежљиве како према географији овог поднебља, тако и према народу који је у њој засновао своје постојање. Што је природа, најчешће пуном шаком, давала, то је историја немилостиво узимала. Као што нема ниједног метра ове наше јадне земље који није долина плача, тако нема ни једног јединог дана који није позориште патње, позорница метежа и побрканих рачуна историје, чије је зло дежурало. Историја је била, заиста, сурова у својој доследности: чим би страни завојевач за кратко скинуо чизму са нашег врата, домаћи би често похитао да на исто место притисне стену. Имало смо, тако, Турке, али и Милоша Обреновића; па затим, опет, „обреновиће“, све новије и новије. Српски народ је из историје бежао у аисторију, у бајке, у Небеско царство. Од снова и визија стварао је своје Небо, а на њему исписивао Таблице, своје свете законе Истине и Лепоте, своје моралне и цивилизацијске идеје, које су га сачувале до данас.

Тешко је наћи народ који је у целом свом мукотрпном постојању тако судбински живео у два паралелна света, историјском и аисторијском. У целом средњем веку имамо овај укрштај као парадигму, ово умирање у историји а васкрсавање ван ње, у „небесима“, у песмама и бајкама ванземаљских светова. И духовно песништво српскога народа одражава овај мученички крст, ово непрекидно распеће, па историјско и аисторијско, духовно и световно, допиру до нас кроз најболније спојеве: плач и молитву, мисао и јецај, скрушеност пред вратима неба, али и рађање над изгубљеном слободом и унесрећеном домовином, над рушевинама најдивније цивилизације коју је јужна Европа у средњем веку имала. Овај укрштај, рођен у тами наше историјске судбине, као да је постао правило за српску књижевност. Историја је хтела да он буде најсимболичније верификован управо код нашег великог нововековног песника, Његоша. Као у народној песми, као она два крила која не могу „једно без другога“, тако небесна, метафизичка Луча стоји поред Горског вијенца, огрезлог у овоземаљски свет и историју. Парадигма за нашу поезију – песник између „славуја“ и „змаја“ или боље речено, песник са славујем и змајем у себи, као Љубомир Симовић, кога видимо како са оба ова крила, оба висинска, узлеће и траје у нашем песништву. Симовић, песник Словенских елегија, али и Симовић, са љутим змајевским жаром у Источницама.

На овом јадном, земљотресном тлу, где су невоље и неправде увек биле код своје куће, ствараоцу, значајном човеку, писцу и интелектуалцу, јавној личности, тешко је било искључити се из историје и историјске судбине свога народа, историје свога језика и матерњег поднебља. Српски песници су или чували језик и матерњу мелодију, те националне светиње првога реда, трагајући за исконом народне душе и националном формулом певања, или су се хватали у коштац са злом историјском и национал- ном судбином, тим великим темама српске књижевности. Видимо, опет, како и сама историја укршта два крила, језичко имагинативно и национално-историјско. Света су нам оба ова крила, и опет, као у народној песми, не могу једно без другога.

Не видим како би се писац, као дежурна свест и савест свога времена и свога народа, како би се могао искључити из историје зла свога доба. Метафизичари, утописти, који пред својим духовним очима непрекидно имају божанске узоре, увек су и увек ће заоштравати своју оптику према стварности. Песник који има осећање надживота, који непрекидно у души осећа искон света, увек ће у овом свету и животу, овде доле, осећати светски мрак, историју зла и бешчашћа, лудницу и тамницу у исти мах. Трагично осећање света само је друга страна песниковог осећања надживота. Кад би у овом свету постојало само метафизичко зло – смрт и пролазност, коначно и кобно настајање свега до чега нам је у овом животу стало, јад и таштина света, вечно роварење вечних људских зала у нама и око нас – било би напретек мотива за наше перманентно незадовољство и немали унутрашњи мрак. А шта да кажемо онда о Додатном злу, злу које непрекидно у овај свет уносе политички и идеолошки терор, нељудско насиље власти. Њим је историја зла, заиста, бескрајно обогаћена.

Налазимо се пред лицем најактуелнијих питања о улози писца у времену, питања о ангажману и дезангажману, говору и ћутању. Најприродније би било схватање да сваки писац ствара према својој вокацији (будући да једино тако може дати стварни допринос књижевности), али је сваки прави писац, писац који заслужује да се назове тим именом, дужан да узме учешћа у стварима од јавног интереса. Није писац свилопреља која тихо и спокојно преде и тка у својој свиленој постељи. На танак лед такве „метафизике“ писац на крају 20. века не би смео да се насуче. Било је и увек ће бити покушаја да се висинско у човеку претвори у хоризонталу, и да се ропски и азијатски кетман протури као приручник лепог васпитања за писце и интелектуалце.

Београдски писци су то, као што је познато, најодлучније одбацили. Писац мора и данас, и управо данас, када је зло у експанзији, сачувати своју душу и своју везаност за људски род. Писац насушан и жив, свест и савест свога народа, писац који своје висинске енергије упућује тамо где су изостале, писац увек једнак себи и истрајан у својој неравноправној борби са злом, писац који не сме ни умрети док зло постоји!

Очигледно је да је свет данас, за савременог човека, „постао више мора него нада“. Тим је драгоценије трагање за сваком тачком отпора таквом злу. У друштвима у којима идеологију нема ко да критикује, будући да је „краљица“ једном заувек донела суд о својој „лепоти“, у таквим друштвима улога писца и интелектуалца знатно се усложњава. Свако ћутање писца у таквим друштвима само умножава поразе, само шири и поспешује ону пустињу која убрзо и немилосрдно долази. Сигурно је да постоји један остатак атавизма, један нагомилани страх, који је у односима интелигенције и власти наслеђен. Али писац с краја двадесетог века мора бити свестан да живи у једној отвореној цивилизацији, а не у паланкама затворених друштава. Свет више не подноси паланке ни њихове примитивне и поробљивачке идеологије. Уосталом, све идеологије које су од својих грађана захтевале сервилност и послушност, које су их васпитавале да ћуте као рибе у конзерви, убрзо су им суспендовале сва људска права, па и право на живот. На срећу, није свуда тако. Постоји још увек европска и светска традиција демократије и цивилизације, она традиција која нас је као луча одржања водила кроз векове. Када је недавно председник једне европске и цивилизоване земље поново победио на изборима, прво што је изјавио за јавност било је да неће радити на „унапређењу доктрине“, него на унапређењу својих грађана. Тако говори модерни, просвећени владар. Бајна „краљица“, господарица живота, која од јутра до мрака слави своје жезло и своју доктрину, на ту свету обавезу је заборавила. Као она Бела Индијанка, која је, у дубокој амнезији, заборавила свет.

Кад светски поредак бива нарушен, говорио је Хајзенберг, постоји „тенденција“, подједнако божанска и људска, да се он поново успостави. Дужност је сваког човека да у том великом послу учествује. Колика је дужност писца, како пред судом историје, тако и пред императивима цивилизације – можемо сами да закључимо.
1989.

Предачка мелодија Алека Вукадиновића, зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Требиње, 2014

Алек Вукадиновић, РЕЧ ПЕСНИКА

Кад се песник нађе у улози ризничара и антологичара пред сопственим делом, онда настаје једна и пријатна и деликатна ситуација. Старо поређење да се песник у овој улози осећа као родитељ међу својом децом сасвим је основано. Родитељ подједнако воли своју децу и, као право родитељско биће, не прави разлике међу њима, али и слути и осећа сваку танчину, сваку нијансу, по којима се она међусобно разликују. Песник интимно осећа сваки звук своје песме, њене преливе и нијансе, атмосфе ру, боје, тактилне и визуелне тананости, њену укупност. На известан начин, песник је у свакој својој књизи сам себи антологичар: песничка интуиција и критичко расуђивање, као спојени судови, учествују у сваком његовом стваралачком чину, и не могу се раздвојити.

У књижарама и библиотекама, у рукама најшире читалачке јавности, најмање је оних песничких избора које су сачинили сами песници. Онај који је повезан најинтимнијим нитима са оним што је створио ретко је позиван да свом творачком благу буде ризничар. Зато су самоизбори песника увек изазивали особиту пажњу и културне и читалачке јавности.

Нимало случајно свом песничком самоизбору дао сам наслов Свети кров, по једној од својих најдражих песама. Рођен у близини Високих Дечана, у учитељској породици у којој је црквена традиција била канон, ову димензију светог примио сам и упио, како рођењем, тако и одгојем. И сáмо осећање за језик и мелодију, као чист поклон музâ, потхрањивано је, затим, како у породичном дому (где је негован култ и усмене и писане поезије), тако и у искуствима најраније младости. Велика очева библиотека, бајковити свет књига, мелемна зрачења фресака и икона у родном окружењу, црквено појање, сусрет питомине и дивљине у завичајном пејзажу, пејзажу предака, све је то испуњавало мој мозак и моју имагинацију магнетизмом, који ће се преточити у песништво. Исконска склоност ка загонетном, гномском и параболичном изражавању у поднебљу мог порекла, где се златна јабука фолклорне гране увек пресијавала попут дугиних боја, много је утицала на основне нагоне моје поезије, и њену склоност како ка језгровитом, тако и чаровитом.

Од самог почетка песничког стварања до данас нисам се поколебао у уверењу да само оно што је дубоко укорењено у матерње може давати светске плодове. Поготово једна књижевност као што је наша, која има тако богату народну баштину и тако дубоке корене своје традиције. Златоносне мајдане и чаробне рудокопе свога неисцрпног народног блага. Као што читамо у једном златоусном писму нашег језика: „Дубоко ту у песничком тлу нашег језика (ван кога се не може учинити ниједан крилати корак у поезији) леже, често запретани под маховином заборава, извори наших великих, прошлих и будућих, песничких токова… Ми можемо само да се поносимо поетским благом свога народа, јер не морамо лутати по свету.“ И, заиста, за будућност српске поезије и творачке речи нашег поднебља не треба бринути, све док је тако дубоких корена нашег духовног и језичког памћења, неисцрпног блага наших народних ризница, као и „нашег чаробног језика“.

Као песник језика и језичке мелодије, непосредно сам, својим стварањем, искусио да језик „зна“, односно меморише знања старија од знања свих нас, од сваког појединачног искуства. У њему као да је записан, и заувек сачуван, сâм искон онога што смо били, што јесмо и што ћемо бити. Зато ми је од свих књижевних признања која сам добио најдраже и најсветије оно слово узнесења којим ми је саопштено да ми се „Жичка хрисовуља“ додељује за „духовну лирику испевану на пређи древних сазвучја српског језика“. Веће и узвишеније признање један национални песник не може пожелети.

Сваки песник уноси у своју поезију одређени свет значења, до којег му је особито стало. Али чи талац има право да песму доживљава на свој начин, да и сам међу песмама одабира и драгуљари. На тај начин се читалац и сам стваралачки укључује у живот дела. У овај самоантологијски избор, Свети кров, унео сам искључиво оне песме које су имале и високо књижевно признање, и изузетан читалачки пријем. Ово је, наравно, један од могућих избора моје поезије, из које се могу правити и другачији, и знатно шири избори. Али један овакав избор, који је, како бих рекао, прављен за читаочеву душу, избор је, пре свега, по мери душе и имагинације.
Јануар 2002.

Предачка мелодија Алека Вукадиновића, зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Требиње, 2014

Алек Вукадиновић, УМЉЕ И ЗАУМЉЕ

„Бог ти даје први стих, а на теби је да наставиш даље“, говорио је Пол Валери. Песник „подневног сунца“, „златног поднева“, картезијанске светлости у бићу, чувен по интелигенцији, музикалној али не и понорној, рекао је имагинацији: Не! И, заиста, није ли „Млада Парка“ само један пожар картезијанског сунца у историји француске културе. Сјај и беду картезијанског логоса најбоље је уочио француски математичар и филозоф Гастон Башлар, који је у свом касном животном добу открио имагинацију као „врх природе“, а остатак свог живота посветио изучавању фасцинантних лепота песничке речи. Откривши божанско у стварима и „божанску компоненту“ у природи, Башлар се никад више није вратио логосу науке.

Индикација је првога реда, која ће у времену које долази тек добијати у значају, да је Башлар у откривању песничке магије мирно прошао поред Валерија, а задржао се на једном другом модерном француском песнику, песнику словенског порекла, Оскару Милошу. И заиста, кад отворимо златну књигу француске модерне поезије, лако ћемо уочити два опозитна песничка универзума: један
картезијански и логоцентричан, који оличава Валери; и други, ониричан и поноран, који оличава Оскар Милош.

Слично опозиту ова два песника у француској лирици, на стаблу светске културе јасно се уочава опозиција две оштро супротстављене духовности: једне западњачке, рационалне и логоцентричне; и друге, словенске, ирационалне и богоцентричне. Оно што је (дух логике и науке), немилосрдни дух рација за биће Запада, то је „божанска компонента“ у словенско-византијском универзуму.

Дах светог и ониричког, „директна онтологија“, божанска тенденција ствари и појава уткана је у срж нашег српско-византијског бића, као наша небеска тапија. По њој се препознајемо, кроз њу илуминирамо у светској ноћи. И као што наспрам Логоса стоји Понор, тако наспрам музикалне интелигенције стоји музикална имагинација. И као што музикализовани ум допире из острашћених регија свести, тако мелодијска имагинација долази из краја без имена, заумног хармонијума и метафизичких сфера, којима се границе не назиру. У нашој стваралачкој традицији постоји израз Тамни вилајет, који уједињује бројне архетипове, и у чијим непојамним дубинама благује драго камење неба и земље. Тамни вилајет боје и звука, Тамни вилајет језика, Тамни вилајет смисла и значења. Питамо се који је то свет у којем архетипови круже, они из ванземних сфера, и ови земни, а опет небесни, тамновилајетски. Као укрштени знаци неког светог писма, које је Бог тестаментирао за изабране… „Нирвана“, „Можда спава“, „Утопљене душе“… „Међу јавом и мед сном“, „Фрула“, „Утва златокрила“, „Тренутак сунцокрета“… јесу ли то јединице светих простора, монаде божје промисли, звуци и зраци из Елизијума… врхови природе. Врхови природе положени у златни музеј светског песништва.

Пол Валери, као ни пре њега Хегел, није ни слутио да ће крај XX века протећи опет у знаку Божанства, и то оног које не припада ни природи, ни XIX веку, већ које као наша бесмртна суштина господари и светом и сваким временом. У свим врхунским делима српске културе, која су њена висина и њено небо, видимо, као по мери божје визије, присуство ове духовне и стваралачке промисли. А песник под чијим смо се крилом овде окупили и који нас сада гледа, бесмртнији него икада, склопио је први, и једном за свагда, завет српске културе са Небом.

Хвала најболнијем од свих метафизичара, небеском магу, чеду Елизијума, на најсветијем од свих тестамената – тестаменту Божанском!

Беседа на завршној свечаности Дисовог пролећа

Предачка мелодија Алека Вукадиновића, зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Требиње, 2014

 

Алек Вукадиновић, СВЕТИ КРОВ

Под кров благо урањају
Живе слике и прилике
Легли гости па сањају
Трепере им кућне слике

Мирис шума, тама рова
Зачарана кућна тмуша
То мирише кућа-душа
Под окриљем светског крова

У небеса гости лете
Свак се својој тами вере
Каткад у сну затрепере
Кад се своје коби сете

Алек Вукадиновић, ПЕСМЕ, СКЗ, Београд, 2003

Арсеније Тарковски, У ДЕТИЊСТВУ РАЗБОЛЕХ СЕ…

У детињству разболех се
Од глади и страха. Кору с усне
Одрах – и усне облизах; запамтих
Тад укус прохладан и слан.
А све идем, све идем, идем,
На степеник испред врата седам да се грејем,
У бунило идем своје, као да ме фрула зове
За пацоловцем¹ у реку, седам – да се грејем
На степенику; не могу се од грознице дићи…
А мајка стоји, дозива ме, руком маше, као
Да је недалеко, ал не може ближе прићи:
Мало приђем – она стоји на седам корака,
Руком маше, дозива ме; приђем – она чека –
Руком маше, дозива ме – на седам корака.
Врелина
Ме обузима, лежим, провирујем –
Утом трубе затрубише, по капцима светла
Ударише, коњи поскочише, мајка
Над друмом пролете, позва ме руком
И одлете…
И данас сањам
Бела је под јабукама болница,
И бели чаршав до грла ме скрива,
И бели доктор гледа мене сива,
И бела крај ногу стоји сестрица
И маше крилима. Они су стали.
А мајка пришла, села, руком махнула –
И одлетела…

1966.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: 1. Легенда о пацоловцу – Хамелн је препун пацова. Долази Свирач који ће Хамелце ослободити пацова, а заузврат тражи кћер градоначелника; свирајући фрулу, извео је пацове из града, али није за награду добио руку градоначелникове кћери већ кутију за своју фрулу. Резигниран и разочаран у Хамелце, реши да им се освети: сву ће децу из Хамелна одвести у смрт тако што ће их, као пацове, извести из града помоћу чаробне музике коју ствара свирајући у чаробну фрулу.

Игор Северјанин, МИ ЖИВИМО У СНУ ЗАГОНЕТНОМ…

Ми заиста живимо у сну загонетном,

На планети на којој удобно се дрема…

Окружени гомилом свега, беспотребном,

А онога што желимо  –  нема.

1909.

Игор Северјанин

Препевао: Александар Мирковић