Арсеније Савин, СВЕТЛИЦА

Каткад ме ноћу пробуди звук,
Помислим: то је Твој глас!
За прозором ветрова хук,
А онда опет настане мук
И у даљини завија пас.

А у свануће црквена звона
Сребро разлију по мојој души.
И сећањима засија она –
На трен радосна, па опет болна.
Вољени свет се у мени руши.

А онда капи пролећне кише
Обришу сузе са мог лица.
И све је тихо, и све је тише,
И све нестаје, и све се брише…
Не трне само једна Светлица!

пролеће 1942.

Арсеније Савин

Семјон Франк, СПАСЕЊЕ СВЕТА И ЊЕГОВА ЗАШТИТА ОД ЗЛА

Дакле, без обзира на пијетистичка расположења, довољно распрострањена у хришћанском свету, без обзира на људску склоност ка индивидуалном усавршавању, морамо се увек непоколебиво придржавати необориве аксиоме хришћанске савести која каже да је човек одговоран не само за зло чији је он сам извор или носилац, него и за сво оно зло у свету којем се не супротсатавља. Хришћанин не може остајати равнодушан ни према страдањима својих ближњих, ни према злу које они чине или које њима влада. Од њега се не траже само достигнућа у сфери његове личне светости, него и његова саосећајност према страдањима ближњих, његова активност у борби против светског зла. Хришћанин по самој својој суштини мора носити и бреме своје браће – и то не само материјално, него и морално бреме.

Изгледа да још није било довољно схваћено у којој се мери хришћански морал у том смислу разликује од обичног, рекло би се „природног“ морала, и колико је изнад њега. По уобичајеном моралном становишту сваки човек је одговоран за своје сопствене поступке или за ону ограничену сферу живота која му је поверена и зависи од његових активности. Принцип личне, индивидуалне одговорности је и основни принцип права, и принцип уобичајеног моралног вредновања људи. За злочин одговара једино сам злочинац или његови саучесници и помагачи, и нико други. У свом уобичајеном моралном вредновању људи једноставно подразумевају да између појединих личности постоје јасне разлике јер их доживљавају као засебне, међусобно независне центре или носиоце активности. Наравно да је такав морални став и неопходан и легитиман. Међутим, били бисмо у великој заблуди кад бисмо мислили да је људски морал исцрпљен тим моралним ставом. Већ у одређеним случајевима друштвено-правног живота индивидуалну одговорност допуњава колективна одговорност, и то управо тамо где активност једног човека утиче или може да утиче на активност другог. За нарушавање права или за пропуст једног службеног лица одговара не само то лице, него и његови претпостављени. У свим компанијама и акционарским друштвима материјалну одговорност сносе не само лица која непосредно склапају уговоре, него и остали учесници те групе.

Све се то, ипак, схвата више као изузетак из општег правила индивидуалне моралне одговорности или као изведена последица из њега тамо где се те индивидуалне одговорности фактички међусобно преплићу. Принципијелни смисао начела колективне одговорности открива се само тамо где је морални живот одређен мотивом љубави. Тако родитељи осећају да су одговорни за све лоше у њиховој деци, или за оно лоше што њихова деца чине, јер у тим појавама зла у својој деци виде резултат неке своје грешке, неког свог пропуста, неправилног васпитања – речју, они то виде као резултат нарушавања свог дуга љубави према деци или немарног испуњења тог дуга. У споју пријатељства, љубави и моралне осетљивости сваки учесник окривљује самог себе за сваку неправду која се некако прокрала у односе – чак и тамо где директна кривица лежи на другом учеснику; он пита самог себе који је његов сопствени грех, који је његов пропуст био извор тог зла које се прикрало у душу другог учесника општења.

Ова последња свест налази своју принципијелну и универзалну основу у хришћанском моралу. Будући да хришћанин има највишу и универзалну дужност да љуби ближње, сваког човека и све људе, будући да је обавезан да у сваком смислу помаже ближњима и да их спасава, он зна да је индиректно одговоран за свако зло, за свако страдање, за сваку невољу у свету – за све што је у свету несавршено, греховно. Свако такво зло или несрећу он доживљава као последицу свог пропуста у испуњењу дуга љубави. У многим случајевима и личног и друштвено-политичког живота ми имамо, чак и ван јасне хришћанске свести, то осећање колективне одговорности, тачније – осећање моје или наше одговорности за зло које је завладало у свету због директне кривице других. Често кажемо себи: „Морао сам то предвидети, морао сам се унапред томе одупрети, и ако то нисам урадио, онда је за зло које је учинио други крив и мој немар, моја небрига према оном што се дешава другим људима, недостатак делатне љубави према ближњима или бриге према њима“. Такво је осећање социјалне одговорности свих чланова друштва за материјалну беду сиромашних или осећање колективне одговорности свих народа за очување међународног мира и томе слично. Малопре смо рекли да хришћанска свест чини општу, принципијелну и универзалну основу тог начела одговорности свих за светско зло; дуг љубави и одговорности за друге није тек морални пропис или морално осећање – та свест је заснована на схватању унутрашњег исконски органског свејединства свечовечанског живота.

Из овога следи веома важан закључак: чак и ако достигне максималну савршеност у оквирима сопствене, личне светости и максималну независност од тамних сила овога света, хришћанин остаје потчињен тим силама или дотакнут њима и у том погледу он морално дели судбину свих других људи у овом несавршеном свету.

Због тог међусобног односа онај универзални дуализам хришћанског живота (који смо горе укратко обрадили), дакле дуализам између „живота у Богу“ (Кол 3; 3) и потчињености силама овога света, спојен са дуализмом између индивидуално-личног унутрашњег пута према Богу и метафизички и морално заснованог учешћа сваке личности у општој судбини света, налази свој неизбежни одраз у дуализму моралног става – у дуализму одређујућих начела моралног живота.

У свом индивидуално-личном, унутрашњем духовном животу човек који тежи да се руководи Христовом истином има обавезу да, без икаквих компромиса, следи једини хришћански завет: „будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт 5; 48); уколико му то не успе, уколико дух у њему не одолева немоћи тела, он ће то разумети као грех и слабост које он мора настојати да преброди. Руководећи човеков принцип у односу према ближњима, у активности и моралној енергији, усмереној на супротстављање злу света, не може бити лично савршенство, него, напротив, принцип максималне ефективности и корисности његове борбе против зла. Човек није у стању да одоли и без остатка уништи зло које влада светом, али је у исти мах свестан своје одговорности за то зло, и зато је дужан да предузме све мере на ефикасном супротстављању злу и максималној заштити својих ближњих од зла. Другим речима, у нашем односу према ближњима, према свету, мерило нашег личног савршенства може бити само максимална напетост наше свести о одговорности за судбину ближњих, наше воље да им помогнемо.

Из овога искрсава једно питање од чијег правилног решења потпуно зависи здрав и хришћанској свести адекватан морални став. Поставља се питање, у којој се мери поменута два принципа – принцип личног усавршавања и принцип максималне ефективности у супротстављању злу света – практично међусобно подударају? Другим речима, у којој мери хришћанин у својој бризи о добру ближњих, о њиховој заштити од зла, може деловати онако како му налаже принцип личног усавршавања, заправо, може ли достизање свог циља тражити само у деловању (на себе и на друге) виших, благодатних сила?

Правилан одговор на ово питање захтева увиђање једне разлике која се у етичким разматрањима често губи из вида, или се, пак, схвата нејасно. Наиме, задатак истинског, суштинског спасења морамо разликовати од задатка обичне заштите од зла, тј. спољашњег супротстављања духовним и материјалним силама које разарају свет и спољашњег суделовања у стварању благостања ближњих и света. Што се тиче првог задатка, дакле задатка суштинског спасења, из саме суштине хришћанског откривења, односно хришћанске вере произилази уверење да је то спасење дело једино виших, благодатних сила и да зато човек у свом стремљењу ка спасењу својих ближњих (или васцелог света) може и мора бити само обични пратилац тих виших сила. Свака замисао спасења која мисли да се човек и свет могу спасити на други начин, помоћу другачијих – очито земаљских – сила представља издају основног смисла хришћанске вере. Навешћемо само један пример и рећи да је примена насиља или принуде овде у принципу недопустива, да је у принципу лажна свака уобразиља да постоје неке спољашње мере којима се може уништити зло и омогућити тријумф сила добра. Истински спасоносне, благодатне силе дејствују само кроз стихију слободе, кроз спонтано буђење дубинских сила људског духа које им добровољно хитају у сусрет, и једина позиција из које човек може помоћи својим ближњим да се отворе за дејство благодатних сила је позиција љубави, тј. изливања на ближње сопствених благодатних сила, уколико их он уопште поседује. Тако овде – мада је могуће и извесно супарништво између активности усмерене према вани, дакле према спасењу других, и активности на личном, унутрашњем усавршавању – обе активности леже у истој равни и не могу доћи у међусобни принципијелни сукоб. Смисао духовне активности, како оне усмерене у једном, тако и оне усмерене у другом правцу, састоји се у васпитавању људске душе – своје или туђе – за примање благодатне силе божанствене Светлости. Стање љубави, молитве, аскезе, самоодрицања овде важи и на личном, унутрашњем човековом путу према Богу, и у помоћи коју ми доносимо ближњима у њиховој тежњи да се приближе Богу. У том смислу можемо рећи да се у основи „толстојевства“ и њему сличних етичких позиција налази потпуно правилна, истински хришћанска идеја. Она се састоји у свести да никаквим земаљским, спољашњим, грехом оптерећеним мерама, никавим насиљем и принудним обуздавањем не можемо ни суштински превладати зло, ни суштински оздравити свет и однеговати у њему добро. Никакво насиље – чак ни физичко уништење носилаца зла – не уништава суштински, супстанцијално ниједан атом зла: зло се у његовој суштини уништава само добром, благодатном силом љубави, као што тама ишчезава тек онда кад је озари светлост. Дело суштинског спасења света је искључиво дело органског прорастања у свет и процвата у свету највиших, благодатних сила светости, добра и љубави.

Највећа и заиста погубна заблуда толстојевства и моралног пуризма уопште садржана је у томе што оно тај задатак суштинског духовног усавршавања света не разликује од задатка помагања ближњима и свету, садржаног у оној уобичајеној заштити ближњих и света од рушилачких сила зла. Тај задатак је такође морално обавезјујући за човека, али ту ствар стоји потпуно другачије. Навешћемо пример који је у расправама на ову тему постао већ баналан, иако се још решава. Кад на наше очи насилник бездушно мучи дете, није довољно да мислимо о „спасењу душе“ и детета и самог зликовца; глас здраве људске савести, а тим више глас хришћанске савести, говори нам да смо пре свега дужни да зауставимо само мучење, да спасимо дете од страдања. Ако при томе наша молитва, наш савет или преклињање успеју да створе такав благодатни ефекат да практично делују на вољу насилника и приморају га да се покаје и прекине мучење – онда је то још боље. Али, шта ако ни све то не успе да заустави насилника? Видели смо да сама свемоћ Божија – тим пре оне благодатне силе које смо лично ми у стању да призовемо у помоћ и да их, тако рећи, актуелизујемо – јесте иманентна и невидљива моћ која истовремено открива и немоћ тих сила у пракси земаљског живота. Увек, дакле, постоји могућност да те силе у датом конкретном случају практично нису довољне. И више од тога, та недовољност или слабост благодатних сила као емпиријских и у свету ефективно делујућих сила припада самом, већ објашњеном, основном односу светлости која „светли у тами“ (Јн 1; 5) и таме коју она неће моћи до краја света да потпуно победи и расеје. Шта морамо да урадимо у таквој ситуацији? И без трунке богословских размишљања, наша савест, наш морални инстикт дошаптава нам потпуно очигледно решење: морамо истргнути дете из насилникових руку, морамо, можда, свезати насилника, затворити га у тамницу, и у крајњем случају, ако нема друге, морамо прибећи свим средствима, чак и оном да убијемо насилника. Другим речима, морамо прибећи свим средствима која су неопходна да бисмо прекинули то злодело, и то средствима потпуно световним и зато увек мање или више грешним, све до страшног греха убиства човека.

Тако нас (у нашој хришћанској обавези да своје ближње и цео свет заштитимо од зла, да им олакшамо страдања) сопствена морална одговорност за реалну ефективност наше помоћи ближњима и свету увек може принудити да, тамо где нема друге могућности, прибегнемо световним начинима борбе који су увек и неизбежно оптерећени грехом, тј. да кренемо путем који се у одређеном смислу (касније ћемо то разјаснити) разилази с путем унутрашњег духовног усавршавања. У тој 130 сфери хришћански дуг нас приморава да на своју савест пре преузмемо грех, него да, чувајући нашу личну чистоту и светост, због нечињења будемо криви за победу зла у свету, зла с којим се нисмо ухватили у коштац. Хришћанин је дужан да иде на грех у својој спољашњој борби против зла, односно у одбрани света од зла онда, и само онда, кад глас савести каже да ће грех изазван нечињењем бити већи од греха проистеклог из активног супротстављања злу.

Дакле, због свејединства духовног бића, сама чињеница да постоји греховни свет – непросветљени, још неискупљени, зато и грехом обремењени свет, а то је, како смо видели, фундаментална аксиома хришћанске свести – с једне стране изнутра оптерећује моју душу грехом у форми мог унутрашњег саучествовања у општељудској слабости и греховности, а са друге – доводи ме у трагичан положај моралне обавезе да саучествујем у греху тамо где ми нема друге него да пристанем на грех, наравно, ако желим да моја помоћ ближњима буде делотворна. Зато је потпуно неосновано оно у хришћанском свету веома распрострањено толстојевско-секташко схватање принципа хришћанског моралног понашања, заправо захтев да хришћанин буквално схвати јеванђелски завет „непротивљења злу“, да претварајући тај завет у правило, у спољашњи закон понашања, и проширујући га и на случајеве у којима се ради о несебичној помоћи ближњима, у свим условима и без обзира на све последице, сачува неприкосновену чистоту своје личне хришћанске савести. То је, нажалост, класични и распрострањени начин изопачавања хришћанске свести у њену супротност – у фарисејство.

Навешћемо овде пример, аналоган горе наведеном, али мање хипотетичан, разумљивији и изразитији по својој актуелности. Хришћански пацифизам, одбацивање рата и одбијање служења војне обавезе у име неприкосновености и светости живота сваког човека – чак непријатеља који је напао на домовину – може бити за живу хришћанску свест највећи грех, ако последица тог чувања сопствене чистоте буду масовна убиства и зверства која је починио напријатељ испуњен силама зла; због принципа хришћанске одговорности ти злочини ће лежати на савести онога који је у име сопствене чистоте одбио да узме оружје у руке и супротстави се – принципијелно гледано помоћу изнуђеног убиства – злочиначкој сили да не однесе победу на земљи. То уопште не значи упадање у баналну распрострањену саблазан (о којој ћемо касније још морати да говоримо), по којој истине хришћанске или чак уопште моралне свести тобоже нису примењиве на област друштвеног живота – саблазан која тако лако квари морално осећање и оправдава људску греховност и злочинаштво. Не може бити ни говора о принципијелном ограничавању сфере важења хришћанске заповести – у наведеном примеру чак старозаветне заповести „не убиј“ (2Мој 20; 13); напротив, ова заповест важи безусловно, у суштини универзално; сваки који убије је грешник – чак и кад је то убисто учињено и из најнесебичнијих мотива, из осећања љубави према ближњима и одговорности за њихову судбину, у борби против рушилачких сила зла. Своје грешности мора бити свестан и војник који је убио непријатеља чак и у најправеднијем одбрамбеном рату за одбрану домовине од насилника који напада на њу, или за одбрану слободе од освајача који настоји да пороби свет; древна пракса Цркве, по којој је војник, учесник рата, био дужан да се покајањем и ношењем епитимије очисти од својих учињених грехова убиства и насиља, потпуно је адекватна истинској хришћанској свести. И, обрнуто, међу „револуционарима“ свих политичких праваца данас толико распрострањено принципијелно оправдање и чак хваљење убиства и насиља у функцији остварења одређених циљева који се сматрају апсолутно вредним – представља страшан морални разврат, погубан за људске душе. Суштина је, дакле, у томе да хришћанин, због своје одговорности за судбину ближњих у грешном свету, може бити доведен у безизлазан положај у коме уопште не постоји могућност избегавања греха; и да су, како смо рекли, могуће – у принципу чак и неизбежне – ситуације у којима грешно дело, чак и такво као што је убиство ближњег, пред судом непоткупљиве и неподмитљиве хришћанске савести мора бити признато као немерљиво мањи грех од нечињења и пасивног односа према светском злу и страдању, дакле од нечињења руковођеног жељом да се очува морална чистота своје личности. Сваком моралном пуристи и „conscientious objector“ мора бити отворено постављено питање: ако убиство или саучесништво у убиству и, уопште, у насиљу јесте грех, није ли онда исто тако грех – некад још већи грех – скрштених руку пасивно посматрати како се злодело одвија пред нашим очима и при том се позивати на то како смо ми сувише чисти да бисмо се умешали у ту прљаву ствар? Не купујемо ли тада сапсење од греха простим упадањем у још већи грех фарисејства? Историја последњих деценија европског човечанства, која се завршила нечувеним разуздавањем адских сила у свету, представља вапијуће оптужујући чин не само против самих насилника и носилаца зла, него истовремено и против свих хришћанских и хуманитарних моралних пуриста који су изгубили строгу свест о својој одговорности за светско зло, о својој обавези да му се истински и ефикасно супротставе.

Тако смо дошли до свести о истини која је максимално одговорна управо зато што је привидно саблажњива и што се лако може злоупотребити. Ако сви заједно сносимо моралну одговорност за зло у Ономе који одбија војну службу из религиозних мотива (енгл.) – Уредникова напомена. свету, ако нисмо у стању да га потпуно уништимо и успоставимо апсолутну светост земаљског живота, онда мерило правилности или савршености живота у свету није чистота ни безгрешност чина, него једино нужност самог тог чина као тад најефикаснијег средства одбране света од зла.

На први поглед може изгледати да овим оправдавамо фамозни неморални принцип „циљ оправдава средства“. Такав закључак би био последица неспоразума. Потпуно разјашњење тог неспоразума даћемо касније, мада и овде можемо навести разлоге који га потпуно отклањају. Принцип „циљ оправдава срества“ јесте неморалан, али не зато што у одређеним условима опрашта или санкционише дела која су сама по себи греховна. Он је неморалан зато што релативизује светињу добра и зато што уместо безусловног покоравања моралној дужности подмеће рационално-утилитаристичку, рекло би се економску рачуницу моралних добитака и губитака; при томе се мисли да и постављање циља, и избор средстава за остварење циља зависе од слободног рационалног мишљења, по аналогији са слободом предузетничке иницијативе и калкулације. Морална ситуација коју покушавамо да објаснимо потпуно је дугачија од поменутог принципа. Она је у принципу слична једино стању које кривично право назива стањем крајње нужде уз једну једину разлику што је ту нужност о којој овде говоримо издиктирао безусловни захтев („категорички императив“) моралне дужности, а не нагон за самоодржањем. У описаној ситуацији човек је против своје воље доведен у трагичну неминовност да моралну чистоту појединачног свог чина жртвује у име захтева љубави према ближњима. Он ни најмање не „оправдава“ свој грешни чин у апсолутном смислу, он је потпуно свестан свог греха, и свесно се руководи свешћу да би нечињење било још већи грех. Само подвођење те ситуације под категоријални однос „средства“ и „циља“ није адекватно суштини ствари. Постављање „циља“ овде не звиси од човековог мишљења, већ морална дужност императивно прописује шта нам мора бити циљ. Ни „средства“ се овде не могу хладно одабрати по принципу њихове сврховитости, напротив – сагледана и оцењена у свеукупности и ненамерности њихових последица, у целој њиховој конкретној моралној природи, таква средства се намећу нашој свести као једини морално обавезујући начин нашег деловања, без обзира на греховност самих тих средстава.

Овде се, дакле, не ради о рационално-утилитаристикој користи средстава за остварење циља, него о целовитом решењу моралног такта које је руковођено тежњом да у се датим конкретним условима нађе излаз најмање оптерећен грехом, а највише прихватљив у погледу испуњења захтева моралне дужности (а све пред лицем трагичне немогућности – због несавршености света и несаврешености самог моралног субјекта – да се очува апсолутна безгрешност понашања). Сваки наш морални поступак према свету подразумева и нашу обавезу да нам нит водиља не буде очување наше личне моралне чистоте, изоловане од судбине ближњих, него настојање да достигнемо релативно максималну савршеност свог понашања, све у зависности од тога колико имамо снаге да у свом понашању реално остваримо делотворну, одговорну љубав према ближњима. Истински правилно морално решење није садржано ни у самом придржавању слова моралног закона, поготову не у слепом придржавању апстрактног општег правила које не узима у обзир конкретне потребе реалног живота; његов дефиниенс је једино љубав, а њени су захтеви увек конкретни; другим речима, истински правилно морално решење се састоји у релативно најбољем испуњењу моралне истине, дакле онога што је Аристотел назвао непреводивом речју έπιεικές – ми бисмо рекли оним што је „примерено“, „прикладно“, конкретно правилно. О правилном моралном решењу можемо рећи само једно: оно је такво зато што, узимајући у обзир сву пуноћу конкретне ситуације, сав конкретни значај и све последице нашег чина, морамо поступити управо тако а не другачије не би ли наш чин, без обзира на његову несавршеност и греховност, максимално одговарао нашој дужности према нама самима и нашим ближњима – нашем осећању одговорности у служењу Богу и људима.

Морални пуристи, присталице личне чистоте и индивидуалног спасења душе, у страху узмичу пред ризиком оних моралних решења која макар и издалека подсећају на неморални принцип „циљ оправдава средства“; међутим, они остају слепи за супротну моралну опасност која се састоји у томе да чин, који је по субјективном мотиву или замисли свог извршиоца – добар, може бити погубан и зато објективно неморалан кад се примени на конкретне услове, да, дакле, може имати погубне објективне последице и тиме извршиоца учинити одговорним за велико зло.

За морално правилан чин нису довољне само добре намере; понекад је „и пут у пакао поплочан добрим намерама“. Тачније, истински добра воља већ у свом зачетку подразумева као свој саставни део морални такт, она подразумева и моралну храброст и јасно морално вођење рачуна о истинским људским потребама, мудрост и ширину видика у оцени истинског значаја нашег деловања у конкретној ситуацији, односно стању у ком се свет налази. При томе, а све због те увек исте основне истине хришћанске свести – неотклоњиве несавршености света, која ће трајати све до његовог очекиваног коначног преображаја – никад не смемо сметати с ума кључну истину да је одређени минимум несавршености и зла напросто неизбежан у овом свету, да смо принуђени да то зло носимо, да у њему чак учествујемо и да зато морамо пазити да резултат наше тежње ка непорочној чистоти понашања не буде повећање количина зла у свету. Ако желимо да наше понашање буде истински морално, није довољно да будемо кротки као голубови – морамо бити и мудри као змије .

Само се по себи разуме да поменута истина уз недовољно строгу и објективну моралну свест и, тим више, уз намерну несавесност, може постати извор злоупотреба; сваки грех, чак невољни, чак морално обавезни грех, оптерећује душу, и може је искварити ако покрај недовољно осетљиве савести пређе у навику. Осим тога, чак и морално обавезно греховно деловање увек има, због заразности греха, и ненамерне штетне последице које трба пажљиво узимати у обзир; а навикавање на таква деловања постепено умањује ту осетљивост. Нема, ипак, те моралне истине коју човек не би могао злоупотребити; већ смо видели да управо хришћанска истина, због принципијелне немогућности да има било каква своја тачно одредива спољашња мерила, представља за греховну људску вољу веома згодан повод за злоупотребе. Зато могућност злоупотребе није аргумент против правилности малопре изнетог мишљења.

Наравно, основни услов правилне примене принципа конкретне ефективности наше моралне активности је јасно чување поменуте разлике између задатка заштите света од зла и задатка суштинског превладавања зла. Неразликовање тих задатака увек има погубне последице. Управо нас оно увлачи час у погубно искушење немогућег задатка ширења само добра и уништења зла насилним греховним средствима, држећи нас у стању заборава да је тај задатак доступан само слободном деловању и осећању љубавичас, напротив, помућује свест о нашој одговорности за страдања ближњих, о нашој обавези да будемо активни у заштити света од зла. Јасно разликовање тих двају потпуно различитих задатака има суштински значај за целокупну морално-друштвену праксу живота у области педагогије, кривичног права, државне политике и друштвене делатности.

(Ово мишљење можемо илустровати бројним и веома актуелним примерима. Навешћемо уместо тога један посебно поучан пример из историје папства. Крајем XIII века, у једној од епоха највеће моћи папске власти, њене највеће уплетености у политички живот и, самим тим, њене оптерећености посебно тешким гресима, једном приликом је био учињен покушај да се због спасења Цркве доведе на папски престо свети монах-отшелник, испуњен делотворном вером у јеванђелско сиромаштво и јеванђелску одвојеност од света – неки Петар са планине Муроне, који је примио име Целестин V. Кратка владавина тог светог човека била је низ срамних неуспеха. Захваљујући његовој наивности, необавештености, неспособности да обузда зло, његовом вољом су овладали најгори интриганти; анархија и несреће Цркве и Италије само су се увећавале под његовом влашћу. Већ након пола године он је морао да призна своју неспособност и да се повуче са престола. Данте смешта његову душу, без обзира на његову личну светост, у први, спољашњи круг пакла, на који су осуђени бескарактерни, безвољни људи. Поучну супротност овоме представљају ликови двају светих жена с краја XIV века – св. Бригите Шведске и св. Катарине Сијенске, које су уједно биле мудре саветнице папа у њиховом управљању Црквом).

Објаснили смо неизбежни дуализам моралних принципа хришћанског живота који произилази из његовог раније изложеног дуализма. Тај међусобни однос можемо и морамо испитати још дубље.

Семјон Франк, СВЕТЛОСТ У ТАМИ (одломак, стр. 125-134), Факториал, Москва, 1998.
Превео: Мирољуб Авдаловић

Валентин Катасонов, „ШПАЊОЛИЦА“ ИЛИ СТРАШНА ТАЈНА КОЈУ ПОКУШАВАЈУ ДА САКРИЈУ

Занимање за историју епидемија порасло је у марту 2020. када је СЗО објавила „пандемију КОВИД-19“. Испоставило се да је највећа епидемија по броју жртава била — „шпањолица“ (епидемија шпанског грипа), која је букнула 1918. године и завршила почетком 1920. Болест је погодила1 најмање 550 милиона људи или око 30% становништва Земље. (Супотницки М.В. „Пандемија шпањолице 1918-1920 године у контексту других пандемија грипа и птичијег грипа). Прави број умрлих од шпањолице није познат, оцене се крећу у дијапазону од 17,4 до 100 милиона људи; у популарној литератури на тему шпањолице најчешће фигурира цифра од 50 милиона; у процентима оцене варирају2 од 0,9-5,3% становништва Земље, што нам дозвољава да епидемију шпањолице сматрамо највећом катастрофом у историји човечанства.

Шпањолица представља, највероватније, прву праву пандемију. По дефиницијама СЗО, које су донедавно постојале, пандемија је епидемија светског обима. У Европи, као што је познато, било је много епидемија куге, колере и других болести, но, оне су биле регионалне: нису се шириле на друге континенте. А шпањолица је прекрила скоро цео свет.

Назив не треба да нас превари. Шпанија није имала највеће губитке током ове епидемије. Разлог зашто је овако названа ваља потражити на другом месту. Цензуре зараћених држава чиниле су све што могу, да преко штампе, на видело не изађу информације о зарази, да не би дошло до панике међу становништвом и да не би био подривен борбени дух армија. А Шпанија је била неутрална у рату, строге цензуре није било, па су шпанска средства информисања доста објективно описивале епидемију и догађаје везане за њу.

Већина извора о шпањолици епидемију називају — вирусном. Иако нова истраживања показују да је могла бити (а највероватније је и била) бактеријска пнеумонија. Све ово је предговор за главно. А главно је: шпањолица је вештачког порекла. Први пут сам ову верзију нашао на сајту Vaccine Impact, чланак Did a Military Experimental Vaccine in 1918 Kill 50-100 Million People Blamed as “Spanish Flu”? (Да ли је војна експериментална вакцинација убила 1918. године 50-100 милиона људи, за које тврде да су имали „шпански грип“). Публикација се појавила пре три године. Аутор чланка — Кевин Бери (Kevin Barry), председник је непрофитне организације First Freedoms, Inc.,3 која се бори против кршења америчког устава и гажења људских права у САД.  

Кевин Бери сматра да је једна од најгрубљих повреда уставних права Американаца — вакцинација људи која води у инвалидност и смрт. Она, прво, има обележја насилне процедуре; друго, прекривена је завесом лажи. На пут борбе са злочиначким вакцинацијама Кевин Бери је кренуо када је један од његових синова, после такве процедуре, постао инвалид. Кевин Бери је истомишљеник познатог јавног радника и борца против опасних вакцинација — Роберта Кенедија млађег4. Године 2015. Кевин Бери је издао књигу Vaccine Whistleblower: Exposing Autism Research Fraud at the CDC („Информатор о вацинама: разобличење преваре у испитивању аутизма ЦДЦ“), (ЦДЦ је медицински регулатор у САД, прим. В.К.). Предговор за књигу написао је Роберт Кенеди млађи.

Кевин Бери пише о шпањолици као о већем и обимнијем злочину него што је припрема и изазивање два светска рата. На бојним пољима у Првом светском рату погинуло је укупно десетак милиона људи; шпањолица је однела 5-10 пута више живота; а шпањолицу је изазвао „експеримент са бактеријском вакцином“. Кевин Бери је пронашао очевице догађаја од пре једног века (међу њима и своје рођаке). У његовом чланку кључне су речи: „Експеримент са бактеријском вакцином 1918-1919, вероватно је убио 50-100 милиона људи“.

Бери се позива на извештај5 Националног института за здравље за 2008. годину Deaths from Bacterial Pneumonia during 1918–19 Influenza Pandemic, у којем пише да је бактеријска пнеумонија убила минимум 92,7% умрлих са дијагнозом шпанског грипа над којима је извршена обдукција 1918-1919 .

Пнеумонију су изазвале вакцине којима је вакцинисано америчко војно особље. САД су ступиле у светски рат у априлу 1917. године. Број оружаних снага, као резултат мобилизације, брзо је повећан са 300 хиљада људи на на 6 милиона. Од њих, више од 2 милиона, било је послато у иностранство, пре свега у Европу и на Филипине.

Још пре ступања САД у рат америчке војнике су почели да вакцинишу од разних болести. Препарати су развијани у лабораторијама Института за медицинска истраживања (ИМС), који је основао Џон Рокфелер (ИМС постоји и данас, но сад се зове Универзитет Рокфелер). У овом Институту се родила савремена фармацеутска индустрија. Институт је постао пионир у многим приступима које данас користи фармацеутска индустрија, укључујући и израду серума.

Јануара 1918. године америчке војнике су почели да вакцинишу против бактеријског менингитиса; произвођач вакцине је био Института за медицинска истраживања, при чему су коњи били полазна „сировина“. Прве вакцине су добили војници у војној бази Форт Рајли (Fort Riley) у држави Канзас. Тамо је забележен и први летални исход: војник који се разболео од наводно нове форме грипа, која је иронијом судбине, добила назив „шпањолица“. Аутор додаје да би тачније било да су нову болест назвали „Форт Рајли грипом“. У чланку примећује: „Могуће да је сличност раних симптома бактеријског менингитиса и бактеријске пнеумоније са симптомима грипа, узрок што експерименти са вакцинама у Форт Рајли бази нису разматрани као потенцијални узрок шпанског грипа током 100 година.“

У свом чланку Кевин Бери се ослања на извештај6 о вакцинама у бази Форт Рајли који је потписао извесни Фредерик Тејлор Гејтс (Frederick Taylor Gates). У многим приручницима и енциклопедијама представљају га као баптистичког свештеника, педагога и главног саветника нафтног магната Џона Д. Рокфелера. Управо на инсистирање Гејтса овај амерички милијардер је донео одлуку о стварању, 1901. године, поменутог Института за медицинска истраживања, а доцније и Фонда Рокфелер. Фредерик Тејлор Гејтс је руководио овим институцијама и одређивао њихову политику. Приоритетна делатност ИМС-а и Фонда постао је развој фармацеутске индустрије (пре овога фармацеутика је била уметност справљања лека за одређеног човека). Стару фармацеутику, под руководством Фредерика Гејтса, почели су у другој деценији ХХ века немилосрдно да уништавају и замењују масовном производњом препарата хемијског порекла. Џон Рокфелер је почео свој бизнис вађења нафте, а затим прешао на њену прераду, а онда, још касније, на петрохемију. Следећи његов корак била је фармација заснована на хемијским једињењима (алопатија), а не на органским материјама (натуропатија). У оквирима нове фармације један од приоритета су били препарати за вакцинисање од разних инфекција.

Изучавањем и разрадом вакцинационих препарата научници су се бавили још у XIX веку. Деценијама су их проверавали на животињама и врло опрезно прелазили на људе; при томе никаквих масовних блиц-вакцинација није било. А Фредерик Гејтс је увидео уникалну могућност да спроведе масовну блиц-вакцинацију без дуготрајних клиничких испитивања: то му је омогућио рат. Хиљаде и хиљаде америчких војника постали су лабораторијски мишеви. Гејтс саопштава да су војницима давали три дозе вакцине узастопно против бактеријског менингитиса.

Историја је почела у Америци, но наставила се у Европи. Читамо: „Институт (ИМС – В.К.) саопштава да је током Првог светског рата дистрибуирао бактеријски серум Енглеској, Француској, Белгији, Италији и другим земљама. Мало је познато да су и те земље експериментисале на својим војницима. Аутор позива власти европских земаља да отворе своје архиве и кажу истину.

Узгред, бактеријски серум је масовно примењиван за вакцинисање грађанског становништва САД. То је било после завршетка рата када су амерички војници почели да се враћају кући. Власти су заплашиле Американце да их војници могу заразити оним чиме су се заразили у европским рововима. Ипак, огромна смртност од шпањолице објашњава се не само обимном применом наведеног препарата у САД него и ван граница. „Пробушени“ вакцином ИМС-а, амерички војници су били носиоци бактеријске заразе и инфицирали су оне који нису били вакцинисани.

У опширном чланку има много интересантних и актуелних детаља, но завршићу његов преглед ироничном фразом Кевина Берија: „Вакцине спасавају живот… ако изузмемо чињеницу да смо убили 50-100 милиона људи 1918-1919 — што је много мање ефективна реклама за продају од изузетно поједностављене — „Вакцине спасавају живот“.

Пролазећи кроз историју шпањолице, наравно, нисмо могли да заобиђемо изненађујуће преклапања презимена два „хероја“ вакцинације — Фредерика Гејтса и Била Гејтса. Директне родбинске везе међу њима нема, али је поклапање презимена симболично. Првог су упућени људи директно окривили за убиство 50-100 милиона људи. Други, још увек покушава да понови „подвиг“ презимењака.

П.С. Оно што Кевин Бери саопштава у свом чланку није откриће. Пре њега су о томе говорили и писали многи, но власти и Биг Фарма су учинили све да угуше истину. Међу часним ауторима су и амерички професор и доктор-натуропата Еленора Мекбин (Eleanor McBean; 1905-1989) која је написала неколико књига о вакцинацији. Најпознатија од њих је The Poisoned Needle: Suppressed Facts About Vaccination (Отровна игла – скривени факти о вакцинацији) која се појавила 1957. године. О Елеонори Мекбин, следећи пут.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2021/11/15/ispanka-ili-strashnaja-tajna-kotoruju-pytajutsja-skryvat-54906.html?fbclid=IwAR1MPQOW2bgVRT9Cj9mlwx_Y9wwV7vmH4PsmwTNwCFwVO78-7fD0zihJIf

НАПОМЕНЕ:

1http://www.supotnitskiy.ru/stat/stat51.htm#gl2

2https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/30202996/

3http://www.firstfreedoms.org/

4https://www.fondsk.ru/news/2020/12/05/ot-podloga-k-katastrofe-rasskazyvajut-robert-kennedi-i-robert-de-niro-52395.html

5https://wwwnc.cdc.gov/eid/article/14/8/07-1313_article

6https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC2126288/pdf/449.pdf

Валентин Катасонов, НОВИ СУСРЕТ СА АПСОЛУТНИМ ЗЛОМ

УПРАВЉАЊЕ СПОЉА

Желим да се надам побољшању ситуације везане за КОВИД-19, као и да ће нас ослободити локдауна; да ћемо заиста почети да освајамо територије иза Урала и да Русију неће чинити само неколико мегаполиса, пошто је она заиста шестина планете. Но, све се ослања на фундаментално питање — питање власти. А власти у земљи нема. Постоји колонијална администрација. У Русији, као и у другим земљама, једина власт је централна банка. Централна банка није државни орган управљања де-факто, иако је у Уставу написано да јесте.

Централном банком се управља споља. А пре пола године појавила се још једна управљачка вертикала у Русији — она пролази кроз Светску здравствену организацију.

Светски закулисни владари, који деценијама бунцају о светској власти, имају дугорочан план. Сада постепено, но у исто време шок-терапијом, почињу да га остварују.

Неки говоре: „Валентине Јурјевичу ви имате тајне информације, ви сте конспиролог?“ Не, ја нисам конспиролог, ја користим доступне изворе. Извештајима Римског клуба почео сам да се бавим још пре пола века, када је та организација створена. Римски клуб је написао неколико сценарија развоја света на основу компјутерских прорачуна Масачусетског института. „Господари новца“ пре свега желе да постану господари света.

Први задатак светских закулисних владара је смањити број становништва на планети. Данас нас је 7,8 милијарди. По њиховом рачуну, треба да буде не више од једне милијарде.

Имајући то у виду можете пратити догађаје у сфери такозване борбе са пандемијом КОВИД-19, у сфери економије, медицине.

Други задатак је деиндустријализација. Крајем шездесетих година Збигњев Бжежински (десна рука Дејвида Рокфелера, оснивача Римског клуба) написао је књигу „Технотронска ера“. У њој је формирао концепцију постиндустријског друштва. То јест, на Западу се стварао утисак да економија може бити само сфера услуга. Индустрија и пољопривреда нису потребне. Ове замисли су учвршћиване тиме што су САД и друге земље могле користити увозне пољопривредне и индустријске производе.

Америка је заиста почела да доживљава деиндустријализацију. И у Русији ће за тридесет година значајан део индустрије бити уништен.

Светској елити је неопходна деиндустријализација зато што желе да планета припада њима, да се не истроши, исцрпи. То јест, потребно је зауставити трошење природних ресурса, загађивање околине. Касније се јавила борба против глобалног загревања. Отуда нестајање производње са карбонским трагом.

Трећи задатак је — подривање националних суверенитета. Данас се неки чуде: „Била је глобализација и неочекивано се прекинула“. Задатак глобализације је испуњен. Она је предвиђала да државе уклоне све препреке за кретање:

* робе,
* капитала,
* радне снаге,
* информација.

Кроз отворене границе пролазила је америчка култура у друге земље, долазило је до економског и културног уједначавања целог света. Русија није изузетак.

Јуче сам прошао аутом кроз Москву: свуда су исписане рекламе и фирме на енглеском језику. Имао сам утисак да нисам у Москви већ у енглеској колонији.

Четврти задатак дигитализација света. Фактички реч је о изградњи електронског концентрационог логора у који треба затворити остатак човечанства — ту једну милијарду. Понекад економисти говоре о „златној милијарди“. Не: биће 999 милиона „прљавих“ и један „златни“ милион. Зато локдауни, одмори који подривају економију представљају планско управљање светом и све то происходи из једног центра. Он се условно зове „дубока држава“. Ја их зовем „господари новца“. Можемо их звати и „комитет триста“.

ОДЛОЖЕНО УБИСТВО

Немачки вирусолог Мајкл Јидон (Michael Yeadon) има радни стаж у области медицине и вирусологије 32 године, а половину радног стажа је провео у корпорацији Фајзер као специјалиста за разраду нових вакцина. Он искрено говори да вакцине убијају људе. Једноставно, реч је о одложеном убиству. На крају своје видео-изјаве каже:

“Људи не могу да схвате да их власт убија. Они су навикли да мисле како власт може да греши, али не верују у постојање таквог зла које може да командује и убија.“

Мајкл Јидон напомиње да су се пре два-три поколења, наши преци сусрели са апсолутним злом. Године 1933. у Немачкој је на власт дошао Адолф Хитлер. Обећао је „врли нови свет“ и пола Европе је било усхићено Хитлером. А десила се катастрофа и убиство десетина милиона људи. Данас се ситуација понавља.

Када се деведесетих година одигравала болесна перестројка целог нашег живота, популарни економист Милтон Фридмен је говорио да је то шок-терапија. Сећате се програма Јавлинског „500 дана преласка на тржиште“? А Милтон Фридман није само економиста: он је човек који схвата како треба изводити револуције, како треба уништавати људе. По његовим рецептима се 1973. у Чилеу хиљаде људи нашло на стадиону Сантјаго где су их побили. То се назива „шок-терапијом“ да би Чиле могао прећи на колосек такозване тржишне економије.

Са Русијом се дешава исто. Није најстрашније то што су Русију превели на шине тржишне економије, већ то што су тридесет година становништво уништавали емоционално и духовно.

Због тога људи данас не схватају елементарне ствари. Они су изгубили инстинкт самоодржања. Не схватају где је зло а где добро. Ако ова питања решимо тада ћемо успети да им објаснимо и конкретније ствари:

  • шта су вакцине,
  • шта локдауни,
  • коме су они потребни.

Сећам се циничног и отвореног човека који представља интересе светских закулисних владара — реч је о Џорџу Сорошу. Он је рекао: „Музика је престала а они настављају да плешу“. То је о нама. Музика је престала а ми настављамо да расправљамо: а зашто порезе повећавају? А зашто уводе локдаун?

Клаус Шваб, председник Светског економског форума је рекао: стари капитализам се завршио. Улазимо у, да га тако назовемо, инклузивни капитализам.

Инклузивни капитализам је оксиморон.

Не може постојати инклузивни капитализам јер он узима у обзир све социјалне групе. Ово није капитализам него димна завеса која је потребна за прикривање преласка човечанства у нови робовласнички поредак. Чак сурови робовласнички поредак, јер ће се вршити веома оштар избор између оних који ће остати робови и оних који ће бити послани на онај свет.

Преостали ће се наћи у електронском, дигиталном концлогору. 15. октобра уведени су „зелени пасоши“. Човек који нема „зелени пасош“ може да не долази на посао, али је закинут у својим правима. И код нас ће ова ситуација врло брзо стићи. Но, ми се морамо пробудити. Иначе ће нас исто тако затворити и уништити.

11.11.2021.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

Извор: https://reosh.ru/valentin-katasonov-rossiej-upravlyayut-izvne-cherez-centrobank-i-voz.html

Митрополит Антоније Блум, СВЕ ТРЕБА ГЛЕДАТИ ИЛИ ОЧИМА УМЕТНИКА ИЛИ СВЕЦА – ДРУГОГ ИЗЛАЗА НЕМА

Бог је створио овај свет. За Њега све што представља предмет нашег научног
истраживања на известан начин представља Бого-словље, односно познање Бога; читаво стваралаштво је неко заједничарење с божанственим стваралаштвом. Ми немамо права да не знамо којим путевима иде човечанство, зато што је хришћанска вера, библијско предање у целини – једино предање на свету које озбиљно схвата историју и које материјални свет схвата толико озбиљно да ми верујемо у васкрсење мртвих, у васкрсење плоти, а не само у вечност душе која не умире. И мислим да треба дубоко и танано да знамо и познајемо све оно што чини интелектуалну, психолошку, историјску и социјалну мисао човечанства. Не зато што је Јеванђеље нека политичка или друштвена или естетска доктрина, него зато што нема ниједне области на коју Божанска благодат не би бацила зрак светлости преображавајући оно што је способно на вечни живот и бришући оно чему нема места у Царству Божијем. И наше је да имамо дубље поимање света него сам свет.

*****

Човек мора себе да развије што год може богатије у сваком погледу: и интелект, и срце, и цело своје биће, како би био што богатија личност. То није обавезно да би он био хришћанин, али да би као хришћанин дао свој допринос животу, рећи ћу: да, обавезно је. Нашим младим свештеницима у Лондону увек говорим: „Изабери – или ћеш бити незналица и светац, или добро образован човек; а док не постанеш светац, молим те, буди образован човек зато што ће испасти да на питања на која човек има право да добије одговор не одговараш ни по светости ни по образовању.” Рецимо, када просечно образовани парохијанин каже: „Читао сам књигу тог и тог писца. Шта да мислим о њему?” – а ви никада нисте ни чули за њега док сви око вас одавно причају о томе – шта ће тај човек да помисли? Шта ће добити од вас? Ако бисте се тим питањем обратили св. Серафиму Саровском, који наравно, не би читао Тејара де Шардена, он би вам свеједно оговорио на питање, али из другог извора, а од необразованости нема никакве користи. Ја нисам нешто нарочито световно образован, али искуство показује да понекад оно мало што знам омогућава приступ људима којима је овај приступ потребан; а кад би човек рекао: не знам, никад нисам чуо – људи би једноставно отишли.

Мислим да се ово односи и на мирјанина. У најкраћем року треба да одлучи – или да постане светац или образован човек. А кад постане светац, може да заборави на образовање, али се пре тога не може тек тако рећи: образовање ништа не вреди.

*****

Све што видимо на земљи јесте Божија творевина. Све што постоји изашло је из руке Божије, и кад не бисмо били слепи, видели бисмо не само густу, непрозирну форму, већ и нешто друго. Има једна изузетна проповед на Божић митрополита Филарета Московског где он каже да бисмо ми, када бисмо само умели да гледамо онда бисмо на свакој ствари, на сваком човеку, на свему видели сјај благодати, а ми то не видимо, зато што смо сами слепи, а не зато што то не постоји. Али с друге стране, живимо у палом свету, унакаженом, где је све двосмислено. Свака ствар може бити откровење или обмана.

Лепота може да буде откровење и може да постане кумир, обмана. Љубав може да буде откровење и може да постане кумир или обмана. Чак и такви појмови као што су правда и истина могу да буду откровење и обрнуто – да замрзну саму ствар коју желе да изразе. Зато све треба гледати или очима уметника или Свеца: другог излаза нема.

Овде се поставља питање уметниковог надахнућа и његових моралних квалитета. С тачке гледишта Бога може се видети сјај благодати – и ужас греха.

С уметникове тачке гледишта може се видети и једно и друго, али уметник не може да прави ову разлику зато што то није његова улога, – иначе ће говорити о греху тамо где треба говорити о ужасу, или о светости тамо где треба говорити о лепоти. То су два различита призвања, која, као и све у животу, под руководством благодати могу бити благодатна; у противном случају могу бити и другачија.

*****

Што се тиче тога да ли човек треба или не треба да се бави стваралаштвом, мислим да се не могу одредити правила. Мислим да Бог сваког од нас води на одређени начин. Ако се ради о изражавању сопствене суштине – узмите на пример, човека као што је Јован Дамаскин. Он је отишао у манастир, а био је талентован песник, талентован музичар. Његов игуман је сматрао да су то глупости и распоредио га је на тежак, прљав посао. У једном тренутку умро је Јованов близак пријатељ и он је, без обзира на све забране, излио у њима сву тугу, сву патњу у осам тропара које данас појемо на сахрани. И кад је игуман то видео и чуо рекао је: „Погрешио сам! Настави да пишеш стихове…”

Ево човека који аскетски, по послушању није смео да ствара – али то је избило из њега зато што је то била нека његова суштина. Знам један случај кад је духовник забранио човеку да се литерарно изражава и човек се потпуно сломио, зато што није имао други начин изражавања… Има људи који себе молитвено могу да изразе до краја, има људи који из молитве црпу подстицај да се изразе некако другачије.

*****

Једно од карактеристичних својстава истинског, здравог духовног живота јесте трезвеност. Знамо шта трезвеност значи и на обичном руском језику у поређењу с опијеношћу, с нетрезвеношћу. Човек може да се опије на различите начине, не само вином: све што нас толико занима да више не можемо да се сетимо ни Бога, ни себе, ни основних животних вредности представља такву опијеност. Ово нема никакве везе с оним што бих назвао надахнућемнадахнућем научника, уметника, којем је од Бога дато да иза спољашње форме види оно што га окружује, неку дубоку суштину коју извлачи, изражава звуцима, линијама и бојама и чини је доступном људима око себе који то не виде. Али када заборављамо управо на овај смисао који оне откривају и чинимо предметом насладе оно што треба да буде предмет созерцања – губимо трезвеност. У црквеном животу се ова појава дешава тако често и тако разорно, кад људи у храм долазе ради појања, ради оних емоција које изазива склад или тајанственост богослужења, кад више није Бог у центру свега, већ доживљај који представља плод Његовог присуства. Основна црта православне побожности, православне духовности јесте трезвеност, која све вредности, сав смисао преноси од себе на Бога.


Митрополит Антоније Блум, ДАНАШЊИ ЧОВЕК ПРЕД БОГОМ, (одломак, стр. 194-198) Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке, 2018. Нови Сад

Валентин Катасонов, О УЧЕШЋУ КАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ У ПРЕНОШЕЊУ И ШИРЕЊУ ОБМАНА

НАДБИСКУП КАРЛО ВИГАНО ПРОТИВ ПАПЕ ФРАНЦИСКА

Надбискуп Карло Марија Вигано (Carlo Maria Viganò) је у своје време заузимао у ватиканској хијерархији високе дужности (генерални секретар Ватикана; апостолски нунциј у САД), али је увек за Ватикан представљао – врло незгодну особу. А за папу Франциска надбискуп је несносан: он се није плашио да разобличи понтифекса у модернизму и напуштању канона католицизма.

Године 2016. неугодног надбискупа су „склонили“, но Вигано је наставио да разоткрива папу и његово окружење. Године 2018. написао је отворено писмо папи Франциску у којем је окривио понтифекса за прикривање педофилије међу вишим католичким свештеницима и захтевао оставку главе Ватикана. Већ пет година, будући удаљен са свих послова у папској држави, Вигано води активну делатност раскринкавања не само безобразлука које чини ватиканска врхушка, већ и многих дела светских политичара. Посебно у САД.

7. јуна 2020. године бунтовни надбискуп је објавио отворено писмо на три стране председнику Доналду Трампу са оценом ограничења везаних за „пандемију“, протеста због смрти Џорџа Флојда и покрета БЛМ (Black Lives Matter). Он је осудио католичке бискупе који су подржали протесте и нереде под заставом БЛМ и нагласио да се католички свештеници „потчињавају дубокој држави, глобализму, једном погледу на свет, Новом светском поретку, коме све чешће прилазе у име ‚свеопштег мира‘“.

25. октобра 2020. године појавило се Виганово писмо Трампу, које је још више одјекнуло. Надбискуп је назвао Трампа последњом тврђавом против „светске диктатуре зла“ и позвао људе да га свим снагама подрже. Писмо је написано непосредно пред изборе. Карло Вигано је апеловао на верујуће у целом свету да се окрену духовном оружју. Ово писмо је упозорење о опасности од дубоке државе и „дубоке“ цркве. Први је надбискуп Вигано употребио појам „дубока црква“1, подразумевајући под њом закулисни део Ватикана повезан са дубоком државом.

Сада се у центру надбискупове пажње налазе проблеми везани за „пандемију“. Локдауни, кампања за вакцинацију против ковида, „здравствени пасоши“, и много другог. У још два писма председнику Трампу Вигано је истакао вештачко порекло „пандемије“ тврдећи да је она „димна завеса“ која прикрива праве циљеве њених организатора, заправо: уништење вишка становништва, лишење грађана свих права и њихово претварање у робове, освајање светске власти и утврђивање светске државе.

Од последњих надбискупових изјава најпознатија је објављена 23. октобра 2021. године „Писмо са неким озбиљним разматрањима везаним за такозване вакцине против КОВИД-19“2 (Lettera con alcune gravi considerazioni relative ai cosiddetti vaccini contro il Covid-19). Адресовано на надбискупа Хосе Хорација Гомеса, председника бискупске конференције САД, кардинала Ладрију и кардинала Милера. Писмо је снабдевено многобројним везама ка меродавним изворима везаним за питања науке и медицине. Аутор писма напомиње да је све основне медицински факте проверио код угледних католичких лекара. И надбискуп изводи закључак духовно-моралног карактера.

У писму још једном скреће пажњу да државни чиновници и средства информисања врше замену појмова. Они експерименталне препарате, који нису прошли неопходна клиничка испитивања, зову вакцинама. Нажалост, свештеници преносе и шире у својим иступима и проповедима ову обману. Вигано каже: нема никакве сумње да се за производњу ових експерименталних препарата користе аборитвни материјали. Наводећи извор он пише: „Недавно су руководиоци Фајзера саопштили да је серум мРНК гена, који садржи абортивни фетални материјал, коришћен не само у стварању почетне вакцине, већ и у њеној масовној производњи.“

Надбискуп скреће пажњу и на штетне последице које изазивају вакцине. У САД, као што је познато, постоји информациони систем регистрације и евиденције таквих последица – VAERS. Слични системи „администрације вакцина“ постоје и у ЕУ, Великој Британији, Аустралији. Подаци, које дају ови системи по оценама стручњака, смањују прави обим „негативе“ неколико пута. И надбискуп каже: „Податке о штетним последица неопходно је повећати минимално десет пута.“ У писму се дотиче и тако важних питања као што су алтернативни начини борбе са вирусом. Постоји велики број медицинских препарата који ефективно лече инфициране ковидом. Ове лекове бојкотују компаније Биг Фарме. Надбискуп, конкретно, наводи занимљиву чињеницу: корпорација Фајзер, чијим се производима данас вакцинише највећи број Американаца, унајмила је 22 лобистичке агенције за рекламирање свог препарата и блокирање свих алтернативних средстава за борбу са ковидом. На светском нивоу блокирањем лекова против ковида се бави СЗО.

Проучавајући доступне изворе и консултујући се са представницима медицинске науке, надбискуп долази до закључка да састав препарата, који је убризган у десетине, чак стотине милиона људи – није познат. Препарати Фајзер, Модерна и други, могу да садрже такве компоненте које су, прво, способне да мењају човекову генетику; друго, представљају својеврсне „маркере“ који омогућавају идентификовање човека преко спољашњих техничких уређаја. Чак и оно што је већ откривено у препаратима за вакцинисање омогућава повезивање вакцинисаног човека на системе спољашње контроле. Та компонента је графен. Позивајући се на низ истраживања Вигано доноси закључак да графен „служи за даљинско праћење контаката свих вакцинисаних људи у целом свету.“

Неморалним и криминалним Вигано назива покушај Џоа Бајдена да спроведе вакцинацију деце: „Потпуно је невероватно да Џо Бајден, који, такође, себе назива ‚католиком‘ може да намеће вакцинацију 28 милиона деце у узрасту од 5 до 11 година, при, практично непостојећем ризику оболевања од болести SARS-CoV-2“ (за дату старосну групу – В.К.).

О томе да вишеструка вакцинација подрива природни човеков имунитет, говорили су и раније. Ипак, код неких вакцинисаних се запажа губитак природног имунитета који веома подсећа на СИДУ. Ево Виганових речи: „Недавна истраживања потврђују да генски серум (који се налази у вакцини – В.К.) може изазвати код реципијента облик стечене имунодефицијенције.“

Римски папа је закључио, пре отприлике годину дана, споразум3 о учешћу Ватикана у „Великом ресету“ са Клаусом Швабом, Лин де Ротшилд и другим представницима „дубоке државе“. Ова сагласност обавезује понтифекса на безусловну подршку вакцинационој кампањи. Римски папа непрестано понавља: сваки верујући католик је обавезан да се вакцинише „у има љубави“ према ближњем и човечанству. Надбискуп разобличава ово фарисејство: „Схватам да је данас, вероватно, крајње непопуларно иступити против такозваних вакцина, но, као пастири Божјег стада, ми смо обавезни да осудимо ужасан злочин који се одиграва и којим се стварају милијарде хроничних болесника и уништавају милиони и милиони људи, и који је заснован на адској идеологији Великог ресета, коју је формулисао председник Светског економског форума Клаус Шваб а одобриле установе и организације у целом свету.“

Надбискупово раскринкавање још увек звучи као глас вапијућег у пустињи. „Ћутање толиких кардинала и бискупа заједно и непојмљива подршка вакцинационој кампањи од стране Свете столице, представља облик незапамћеног саучествовања које се не сме продужити. Неопходно је осудити овај скандал, овај злочин против човечанства, ову сатанску акцију против Бога.“ – пише Карло Вигано.

Надбискупово писмо садржи и списак конкретних мера које треба да предузму пастири и архипастири у оквиру цркве. Морају се укинути вештачка ограничења која ометају верујуће грађане да долазе на црквене службе; укинути казне оним пастирима који су, наводно, нарушавали прописе о одржавању службе у посебном режиму; укинути обавезне пропагандне „проповеди“ о неопходности вакцинације свих католика, на коју их папа позива; заустављање обавезне вакцинације студената католичких универзитета и школа.

Посебно се Вигано обраћа надбискупу Хосе Хорацију Гомесу који је председник Бискупске конференције САД: „Надам се да ће Ваше Превасходство, надбискуп Гомес, озбиљно односити према мојим запажањима…“

Вероватноћа да ће у Балтимору подићи буну против папе Франциска није велика. Ипак, део бискупа, који ће се тамо окупити сагласни су са Вигановом позицијом. Сагласан је са њом и значајан део парохијана-католика.

8. новембар 2021.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

Извор: https://reosh.ru/valentin-katasonov-arxiepiskop-karlo-vigano-protiv-papy-franciska.html

НАПОМЕНЕ:

  1. http://www.stoletie.ru/vzglyad/matezhnyj_arkhijepiskop_109.htm
  2. https://www.aldomariavalli.it/2021/10/26/monsignor-vigano-lettera-con-alcune-gravi-considerazioni-relative-ai-cosiddetti-vaccini-contro-il-covid-19/
  3. https://www.fondsk.ru/news/2020/12/24/tak-nazyvaemyj-inkljuzivnyj-kapitalizm-sovmestnyj-proekt-rotshildov-i-papy-rimskogo-52541.html

јеромонах Роман, У МОМ ПРОЗОРУ

У прозору мом утихла природа,
Под сунашцем искри се на светлу.
Сваког дана гледам, ко са небосвода,
Нетронуту Божију лепоту.

Сеница и јова, бреза и лешник,
Дуб и липа – све у огњу плови.
У том Рају и закаснели грешник,
Сличан мени, Творца благослови.

Храним сеницу, по руци ми хода,
Радосно полеће, носи траве влат!
Кад има љубави, сви смо истог рода
А кад је нема ни брат није брат.

Малом пажњом дан свој украсите,
Осетите радости живота!
Зашто срећу за морима тражите,
Нахраните птице, зар није дивота?

3. јануар 2019.
скит Ветрово

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

јеромонах Роман, ГЛУПОСТ

„Христос… би се безусловно вакцинисао“ –
истиче умишљени богослов.1

Вољеног Сина је послао
Отац на земљу ради нас.
„И Он би се вакцинисао
Кад би дошао овај час.“

Од ових суманутих речи
Прасне смех, па лију сузе.
Не да се лечи, већ да лечи
Дође Он и грех наш узе.

Њега, што победи проказу,
Откри свет слепим очима,
Горди и лажљиви разум
Ставља у ред с лекарима.

Грех је за сваком болештином,
Безгрешан је Господ – не ми!…
А затровани су вакцином
И богословски умови.

Има ли нечег глупљег од тог:
„Вакцинисао би се Бог!“

27-29 октобар 2021.

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: Ђакон Андреј Курајев: „Христос би се потчинио државним законима, законима јеврејске религије, законима људске физиологије и психологије ради служења људима. Зато би се, уколико би у томе видео етичку неопходност, безусловно вакцинисао. Не ради себе, већ ради људи, да би дао пример послушности.“ (https://dailystorm.ru/mneniya/sdelal-by-privivku-iisus-hristos-kuraev-i-osipov-prokommentirovali-vopros-muchayushchiy-veruyushchih?utm_source=yxnews&utm_medium=desktop)

Николај Берђајев, ФАУСТОВЕ ПРЕДСМРТНЕ МИСЛИ

ФАУСТОВЕ ПРЕДСМРТНЕ МИСЛИ
Поводом књиге Освалда Шпенглера „Сумрак Европе“

Фаустова судбина је судбина европске културе. Фаустова душа је душа Западне Европе. Та душа је била испуњена бурним, бесконачним тежњама. У њој је постојала изванредна динамичност, непозната античкој, хеленској души. У младости, у епохи Препорода, и још раније, у средњовековном Препороду, Фаустова душа је страсно трагала за истином, затим се заљубила у Гретхен и зарад остварења својих бесконачних тежњи ступила у савез са Мефистофелом, са злим духом земље. И мефистофеловски принцип постепено је исисао фаустовску душу. Њене снаге почеле су да се троше. Чиме су се завршиле бесконачне тежње фаустовске душе, до чега су оне довеле? Фаустовска душа је приступила исушивању мочвара, инжењерској вештини, материјалном уређењу земље и материјалној власти над светом. Тако завршава други део „Фауста“:

Ein Sumpf zieht am Gebirge hin,
Verpestet alles schon Errungene;
Den faulen Pfuhl auch abzuziehn,
Das Letzte wär’ das Höchsterrungene.
Eröffn’ ich Räume vielen Millionen,
Nicht sicher zwar, doch tätig-frei zu wohnen.

Тако се у Х1Х и ХХ веку завршавају трагања човека нове историје, Гете је то генијално предвидео. Али, последња реч код њега припада мистичком хору:

Alles Vergängliche
Ist nur ein Gleichnis;
Das Unzulängliche,
Hier wird’s Ereignis;
Das Unbeschreibliche,
Hier ist’s getan;
Das Ewig-Weibliche
Zieht uns hinan.

***

Свака култура неминовно прелази у цивилизацију. Цивилизацији јесте судбина, удес културе. Цивилизација је исцрпљивање стваралачких моћи културе, она је већ почетак њеног умирања, она доводи до њене смрти. То је средишња мисао Шпенглерове књиге. „Ми смо људи цивилизације, а не људи готике или рококоа.“ По чему се цивилизација разликује од културе? Култура је у својој основи – религиозна, а цивилизација – нерелигиозна. У томе је за Шпенглера основана разлика. Он себе сматра човеком цивилизације зато што је – нерелигиозан. Култура води порекло од култа, она је повезана с култом предака, она је немогућа без светих предања. Цивилизација је воља за светском моћи, за уређивањем површине земље, Култура је национална, цивилизација – интернационална. Цивилизације је светски град. И империјализам и социјализам су цивилизација а не култура. Философија и уметност постоје само у култури, у цивилизацији су обе непотребне и немогуће. У цивилизацији је могућа и потребна само инжењерска вештина. Култура је органична, цивилизација — механична. Култура је заснована на неједнакости, на квалитетима. Цивилизација је прожета тежњом ка једнакости, она хоће да се заснује на квантитетима. Култура је аристократична а цивилизација – демократична. Разликовање културе и цивилизације је необично плодоносно. Код Шпенглера постоји изузетно снажан осећај неминовног процеса победе цивилизације над културом. Сумрак Западне Европе је за њега пре свега сумрак старе европске културе, исцрпљивање стваралачких моћи које постоје у њој, крај уметности, философије, религије. Још није наступио крај цивилизације. Још ће цивилизација славити своје победе, Али после цивилизације наступиће смрт за западноевропске културне расе. Након тога, култура може опет да се расцвета у другим расама, у другим душама.

Шпенглер је те мисли изразио с необичним сјајем. Али, да ли су то и нове мисли? Нас, Русе, није могуће задивити тим мислима. Ми већ одавно знамо за разлику између културе и цивилизације, Сви руски религиозни мислиоци су правили ту разлику. Сви су они осећали неки свети страх пред пропашћу културе и свеобухватним тријумфом цивилизације. Борба с малограђанским духом, који је толико вређао Херцена и Леонтјева, људе потпуно различитог начина живота и усмерења, заснивала се на том мотиву. Цивилизација је у суштини прожета духовном малограђанштином, духовном буржујштином. Капитализам и социјализам су потпуно на исти начин заражени тим духом. Код многих руских писаца и мислилаца није се испод непријатељског односа према Западу скривало непријатељство према западној култури него према западној цивилизацији. Константин Леонтјев, један од најпроницљивијих руских мислилаца, волео је величанствену културу Запада, волео је цватућу културу Ренесансе, волео је велику католичку средњовековну културу, волео је дух витештва, волео је геније Запада, волео је моћно манифестовање личности у том великом културном свету. Мрзео је западну цивилизацију, тај плод либерално-егалитарног процеса, мрзео је гашење духа и смрт стваралаштва у цивилизацији. Он је већ био схватио закон преласка културе у цивилизацију. За њега је то био неминовни закон живота друштава. Култура је, по њему, одговарала оном периоду развоја друштава који је називао “цватућом сложеношћу“; цивилизација је пак одговарала периоду „стапајућег упрошћавања“. Шпенглеров проблем је већ потпуно јасно поставио Леонтјев. Он је такође негирао прогрес, исповедао је теорију циклуса, кружног кретања, тврдио је да после сложеног процвата културе наступа сумрак, пропадање, смрт. Процес “либерално-егалитарне“ цивилизације јесте почетак смрти, разлагања. По Леонтјеву, смрт западно-европске културе је неминовна. Видео је погибију цватуће културе на Западу. Али, желео је да верује да је цватућа култура још увек могућа на Истоку, у Русији. Пред крај живота изгубио је и ту веру, схватио је да и у Русији тријумфује цивилизација, да и Русија иде ка “стапајућем упрошћавању“. Тада је њиме овладало мрачно апокалиптичко расположење, Тако је и Владимир Соловјов пред крај живота изгубио веру у могућност религиозне културе у свету и доживео је језиви предосећај доласка антихристовог царства.

Култура има религиозну основу, у њој постоји света симболика. Цивилизација је пак царство овога света. Она је тријумф “буржоаског“ духа, духовне “буржоазности“. И потпуно је свеједно да ли ће цивилизација бити капиталистичка или социјалистичка, она је једнако – безбожна, малограђанска цивилизација. Па и Достојевски није био непријатељ западне културе. У вези с тим, значајне су Версиловљеве мисли у ““Младићу“, “Они нису слободни, каже Версилов, а ми смо слободни,“ „У Европи сам тада једино ја, с мојом руском тугом, био слободан… Русу је Европа исто тако драга као и Русија: сваки му је камен њен мио и драг. И Европа је такође била наша отаџбина као и Русија… О, драго је Русима то старо туђе камење, драга су им та чуда старог Божијег света, ти остаци светих чудеса: и то је нама чак и драже него њима самима. Код њих су сада друге мисли и друга осећања, и то старо камење је за њих изгубило вредност.“ Достојевски је волео то „старо камење“ Западне Европе, „та чудеса старог Божијег света“. Али он, као и Леонтјев, окривљује људе Запада зато што су престали да поштују своје “старо камење“, што су се одрекли своје велике културе и у потпуности препустили духу цивилизације. Достојевски није мрзео Запад, није мрзео западну културу, он је мрзео нерелигиозну, безбожну западну цивилизацију. Руско источњаштво, руско словенофилство било је само прикривени облик борбе религиозне културе против духа нерелигиозне цивилизације. Борба та два духа, та два типа иманентна је самом Западу. То није борба Истока и Запада, Русије и Европе. И многи западни људи осећали су тескобу, тугу која је готово прелазила у агонију, због тријумфа нерелигиозне и изопачене цивилизације над великом и светом културом. Такви су романтичари Запада, такви су француски католици и симболисти: Барбе д’Орвији, Верлен, Виље де Лил-Адам, Уисманс, Леон Блоа. Такав је Ниче, с његовим жалом за трагичном дионизијском културом. Нису само знаменити Руси, него су и најосетљивији и најпрефињенији западни људи с тугом осећали да величанствена и света култура Запада пропада, умире, да њојзи на смену долази њима туђа цивилизација, светски град, нерелигиозни и интернационални град, да долази parveny, нови човек који је опседнут вољом за светском моћи и поседовањем читаве земље. У том победничком наступању цивилизације умире душа Европе, душа европске културе.

Николај Берђајев, ЧОВЕК И МАШИНА (одломак из есеја „Фаусове предсмртне мисли“ стр. 317, 325-327), Бримо, Београд, 2002.

Арсеније Савин, МОЛИТВА ЗА САМОУБИЦУ

„Пронађи Господе, погинулу душу… и ако је могуће
помилуј!Неистраживи су путеви Твоји. Не упиши ми
у грех ову молитву, него нека буде Твоја света воља.“

Прими Господе
Душу јој грешну
И тугу црну, неутешну.
Понеси Господе њене боли
И пелен-живот – на рани шака соли.

Прими је у Своје наручје:
Нису јој дали да буде дете,
Снове није смела да снује,
Живот није знала да кује,
А године лете, године лете…

Оловни сати у глави брује,
Са неба капље боја сива.
Тога је дана себи рекла:
Ја нисам жива, нисам жива…

Ужасом задрхта гранчица крива…

Помози, Господе,
Нека јој Душа види Твој сјај!
Мајка је, Господе, подај јој Рај!
Опрости јој најцрњи животни мах,
Прими њен последњих уз-дах
И благослови најтужнији орах!

1941.

Арсеније Савин