Захар Прилепин, КЋЕРКА

Kaко су твоји прстићи.
Како су твоји прстићи, кћери.
Проживели смо заједно неколико стотина година, а ја још нисам научио да спавам поред тебе. Како могу да спавам.
Зато сам смислио неколико бесмислених истинa.
Прво сам, у тешким данима, предлагао својој вољеној да сваку кривицу делимо попола. Зато сам ја делио, а она је тако живела.
Затим сам смислио нешто друго.
Сад ћу удахнути ваздух и рећи.
Да би мушкарац остао мушкарац и да се не би претворио у нечасног мужа, мора опраштати жени свe.
Да би жена остала жена и да се не би претворила у жалосну супругу, нема право да му опрости ниједну, ма какву кривицу.
То је све, немам више ваздуxа.
Он опрашта све, кажем, а она – ништа. И како сад да преживим, кад сам смислио то.

Риба живи отворених очију, спава отворених очиjy, једино жена затвара очи: видео сам да то чини када хоће да се затвори и ослушкује. Али, ти си увек гледала у мене, и у тренуцима када се међу нама догађало кључање и непоправљиво, и девет месеци касније – кад је дошло време да дајеш живот мом вриску у теби: сву нашу децу рађали смо заjедно.

Тада сам, пиљећи у очи скупљене од страха, и схватио да нема те силе која ће ме натерати да се према својој жени односим као да је она тамо нека жена. И како је нежно односити се према жени као да ти је она – кћерка; и ословљавати је тихо: „Кћери, кћерчице“.
Тада је неиздржљиво много саосећања у мени.
Тада се много лакше прихвата и схвата све.
Не поричем законе које нисам ја смислио, али размислите и сами: како је једноставно опраштати кћерци било шта. Што јој не бих опростио – својој крви – па, није ти жена.
Отуда друга бесмислена истина.
Ако мушкарац жели да му се жена не претвори у жалосну и нечасну супругу – може да је воли као кћерку.
А ако жена жели да јој се мушкарац не претвори у нечасног и бестидног мужа – никад не сме да се понаша према њему као према сину.
Кћерци је, кажем, све дозвољено.
Моја кћерка ми прилази и каже да је уморна, па леже да спава, мажена и мила у сну, не усуђујем се да га нарушим, осим уживањем док чучим поред кревета и не могу да се нагледам ње, али она се пробуди – тешко да ће рећи како јој образи и чело горе од туђих очију.
Моја кћерка има право да: не слуша, не уме, не пристаје, не разуме, не одговори, неће, не жели, не одседи до краја, не дође на почетак. И на још четрдесет хиљада „не“. Ја, наравно, мрштим обрве, али у себи ликујем, тако јако да ће ми се намрштене обрве одједном одразити у угловима усана, које ће кренути увис од среће и одушевљења.

Возили су се у своје тихо село, загубљено на мапи, између борова за изградњу бродова, путем кога није било.
Он је бесно мењао брзине и стискао квачило. Точкови су избацивали песак, шасија је бучно ударала о пут, ризикујући да се сваког тренутка насуче.
Она му је непрестано звоцала и оспоравала га, уосталом, имала је право на све – као свака жена, па чак и више.
– И престани да злостављаш ауто! – рекла је презриво.
Овде их је одбацило, затим оборило доле, ауто је зацвокотао, цикнуо и стао.
Пошто су се надисали – свако кроз свој прозор – најзад су једно другом окренули своја лица згрчених јагодица.
– Можда ћеш, ипак, да кренеш даље? – упитала је; речи су биле директне и хладне, као жица.
Укључио је паљење; ауто се упалио и увређено брекћући, кренуо.
Село се указало после сат времена; али његове благе контуре први пут нису смиривале потпуно разјарена срца.
Они су готово под тремом избацили ствари, оставили њене радосне старце у недоумици и отишли у шуму да разговарају.
Најпре су седели у колима, а тамо су међусобна близина и нужност да се дели исти, какав-такав, али простор, били сасвим неподношљиви. Изашли су напоље трескајући вратима, он је почео помамно да пуши, а она да га пита, пита и пита. Зашто је такав, због чега је такавм, чему такав, па како је такав?
У тренутку кад их је одбацило и треснуло о песак на шумском путу, метална кука, загубљена у песку, шиљком је ударила у резервоар и направила рупу величине дечјег малог прста. Бензин је цурио.
Сада су стајали поред аута, премештајући се с ноге на ногу.
Он није издржао и, пошто је други пикавац бацио под ноге, пошао је куда га очи воде, у шуму. Она га је сустигла и вратила: враћај се, стани овде, одговори ми, одговори ми, већ једном.
– И престани да пуштиш!
Макар овде би могао да је не послуша, и није је ни послушао – шкљоцнуо је упаљачем и запалио нову цигарету. Пушио је мрачан, понекад дижући цигарету испред очију и нетремице гледајући у светлуцави дуван.
– И престани, већ једном, да стојиш ту… као мртвац! – викнула је одједном и гласно, као дете заплакала кријући шакама мало драго лице, а прсти су јој дрхтали, као после ручног прања у хладној води.
– Кћерко. Кћерчице моја – сетио се најзад.
Пружио јој руке, али му засмета цигарета. Тада је спустио руку, размакао прсте, кажипрст и средњи, између којих је, по обичају, држао цигарету и – она паде доле, златећи се.
Истовремено је левом руком привлачио себи вољену:
– Кћери моја, немој ми плакати никад.

Очаран гледам ујутро њен врат, слепоочницу; видим још и танке вене – тамо, на њеном белом прегибу руке.
Она дише тако као да се ја молим.
Подари јој бесмртност, чујеш ли ме, зар ти је жао.
… А ти си јој је подарио, подарио си; ја знам, знам…
Ћутим, ћутим.

Захар Прилепин, ЦИПЕЛЕ ПУНЕ ВРУЋЕ ВОТКЕ, Драслар партнер, Београд, 2011.
Превела: Радмила Мечанин

Жарко Видовић, СЛОБОДА И ТРАНСЦЕНДЕНЦИЈА

120. Слобода никако није човекова моћ трансценденције, него само човекова моћ деловања у свету у који је, као биће, „бачен“, „бачено биће“! (баш тако, у ЛМ, П, 1-30).

Слобода је моћ мишљења и речи, моћ употребе и анализе човековог сопственог искуства, моћ одлучивања о поступцима свог бића, моћ над самим собом, над својим бићем!

А што се тиче односа људског бића и његове слободе према трансценденцији, слобода човекова ─ у свести осећања своје слободе (у свести као феномену осећања, па тек онда мишљења)! ─ …слобода је тада, у томе осећању, само носталгија, само тежња трансценденцији, кад се човек само „сјећа своје прве славе“ (трансценденције, у ЛМ,Посвета, 1-30),

али се његови снови и сјећања губе у „љетопису Вјечности“ (надвременог догађања трансценденције), не могу (ти снови и сјећања) наићи у свету ─ у свету битија бића ─ ни на какву потврду своје истинитости (истинитости сећања на трансценденцију).

Зато слобода остаје у човеку и после Пада, тј. после нестанка трансценденције: остаје у сјећању на трансценденцију…

121. Па ипак је човек ─ у тој свести осећања своје слободе ─ свестан да је лишен траснсценденције,

те Господ, у Проповеди о блаженствима, каже (Матеј 5, 3-4) да је блажен онај који је „пто-хос“, тј. свестан да је „сиромах“ лишен Духа, лишен трансценденције, те, у носталгији, плаче за том надсветовношћу свог завичаја, Духа којег је лишен!

Блаженство је, дакле, већ сама та носталгија, којом човек и одржава у себи свест (свест осећања) своје слободе. На то упозорава човека (и Великог Инквизитора!) Христос у Поеми о Великом Инквизитору Достојевског!

У тој носталгији философије (софио-филије) је мисао о искуству трансценденције. Тако и Јован (1, 43-51) „Дођи и види!“ (о Натанаилу, који је видео оно што је његова мисао сматрала немогућим и невероватним, те Исус потврђује истинитост виђења, а не појма речи и мишљења). .

122. Без носталгије, тј. вере, свести о искуству трансценденције ми немамо ни потребу за диалогом!

А искуство трансценденције, поменута носталгија, не налази потврду и подршку у свету,

тако да је световни диалог утопија, немогућност самоспознаје и диалога,

јер „Свијет жељи не зна угодити“ (ЛМ,П, 181-190).

Од света, тј. од Земље ─ земаљским, световним (тј. „друштвено-политичким“) искуством о свету и о себи као „бићу-у свету“ (In-der-Welt-sein) ─ човек не може знати шта је човек, мада „мора бити човјек“ (ГВ, 2329),бити баш то што не зна шта је!

Човек је „Тварца једна коју Земља вара, па за њега, види, није Земља… те надежда веже душу с Небом“(ГВ, 2327-2331), тако

да је диалог самоспознаје и освешћења (свести о достојанству човека) могућ ─ не у световној, него ─ само у Небеској, литургијској заједници људи

да је диалог самоспознаје и освешћења (свести о достојанству човека) могућ ─ не у световној, него ─ само у Небеској, литургијској заједници људи.

(То је слутио већ Сократ, тј. Платон, кад је тај диалог самоспознаје тражио од Бога Непознатог и пред Богом Непознатим, тражио или слутио у Академији, морално-духовној заједници симпосиона, академијске мистерије, коју су истакнути атински интелектуалци, Сократови саговорници, настојали да вулгаризују, а Аристофан ─ у својој комедији, вештини подсмеха ─ да од Сократа начини обичног софисту, градску луду или настраног човека).

Дакле, носталгија може бити задовољена (и човек спасен) само у диалогу литургијске заједнице: конкретне, литугијски-завичајне (тј. парохијалне) заједнице,

јер је данас ─ у време човекове отуђености (без-завичајности света, без-завичајног човека, heimatloser Mensch) ─ литургијска заједница једина могућа блискост (Матеј, 22,39), једини могући завичај човека, па тако и морал, етос (завичајна обичајност) човека!

А диалог је охрабрење човека, једина радост и смисао говора: зато што је то једина могућа људска заједница! једина могућа потврда о присуству искуства трансценденције ─ у мени као и у саговорнику!

123.  А пошто смо занети филозофијом-метафизиком политиком (која је воља за моћ и за место у моћном механизму државе, природан израз и ток егзистенцијалне бојазни, „политичке животиње“)

то у нас ─ претерано исполитизованих! ─ нема диалога (завичајног диалога парохије). А ако га нема ту, нема га нити може да га буде ни са врховима хијерархије слугу Цркве!

У основи диалога је Литургија, диалог Литургијски, исповест, самоспознаја и покајање пред самим Христом, приступ Цркви као једином реално-Небеском царству, у Небеској литургији хришћанске нације!

А диалог са филозофима-метафизичарима нисмо очекивали ни ми (из искуства са марксистима и метафизичарима), нити су га икад и игде желели они!

Па без његошевског (исихастички-песничког) искуства трансценденције (диалога самоспознаје и трансценденције покајања),нема могућности ни за диалог са психо-идеолозима,

јер су и они произишли управо из метафизике, система вредности Запада, погово после Пада Берлинског зида кад су и марксисти нашли излаз у психоидеолошкој теорији „личности“ (о паклу егзистенцијалне бојазни човека),

као што историчари обрађују историју друштва политички ─ без свести о искуству трансценденције!

124. Дакле, пред метафизику (и њену психијатријску психоидеологију!) искрсло је питање смрти: смрти нације као моралне, духовне, историјске заједнице (Цркве и заветне заједнице нације) и, наравно, „смрти личности“.

А психоидеологија ─ у сфери антропологије, културе, уметности, вере, науке, политике, политизације свега ─ наступа исто тако наметљиво, самоуверено, ауторитетом академика и професора универзитета и теологије као до недавно (сад већ коначно поражени) метафизика и марксизам!

Изигравају професоре стручњаке за личност човекову, за искуство трансценденције ─ као за рационално-мисаони приступ „феномену ирационалног“ искуства скривеног у јадном човеку, а доступног њима (новинским, критичарским, телевизијским, катедарским , режисерским, академиским итд.) доктор-фаустима психоидеологије.

Реч је, дакле, о идеологији (а не о науци о човеку): једнако у универзитетски школованој

психоидеологији (која је, у „теологизацији“ психо-истражитеља од Фројда , преко Јунга до данас, ефикаснија од марксистичког револуционарног атеизма, опаснија по човекову личност).

Реч је и о метафизици (и њеном државном систему вредности),

као и о марксизму, у мисли револуције и њених „вредности“, у тито-комунизму, у пракси кушнерског типа косовских „лекара без граница“ морала, у наранџастим револуцијама, у „националној“ политизацији Цркве и спорта,

а да и не говоримо о телевизијски режираним дебатама пробраних саучесника, наметљивог водитеља који диригује свој план и пројект „диалога“, или водитељки у стилу „интелектуалног“ типа спонзоруше, које (чак и у дебатама о наталитету нације!) умеју да буду костимиране у стилу порно-манекена, за егзибиционистичко-воајерску сцену телевизије.

125. Дакле, кад читамо Лучу микрокозма ─ поему исихазма који је у Срба пустио дубок корен још у време Светог кнеза Лазара, поему Косовског завета ─ не можемо Лучу и човека тумачити по другој (много опширнијој, фарисјеској, грешној и клерикалној) варијанти ─ у Постање 2,7 ─ 3,24 ─ у варијанти из које је изведена читава метафизичка тј. западна филозофија историје (па тако и Агустинова и Томе Аквинског), као историји Греха, егзистенцијалне бојазни човека, бојазни у којој човек тражи сигурност само у повећању знања и моћи, у „развоју човека“.

А Луча Његошева ─ православна ─ је исто што и Дух Свети људске историје (Завета, духовног континуитета Цркве као литургијске заједнице). У првој, литургијско-исихастичкој варијанти стварања човека, створен је човек као икона Божија, тако да у Лучи Његошевој побуну води Сатана,

а после три дана колико је човеку требало да сагледа шта чини Сатана и прекида са сатаном после појаве Духа, Луче у човеку, он, Адам се каје и повлачи из побуне, за разлику од Адама из друге варијанте (Постање 2,7 ─ 3,24), који се не каје, него кривицу баца на Еву, а Ева на змију ─ …тако да ће и Христове речи, Другог Адама, бити „Покајте се“ …као Адам у Лучи микрокозма, а не као Адам из друге варијанте!

Дух Свети како се Он ─ о Педесетници, на Тројичин дне ─ јавља у онолико светлећих „језика“ (луча) колико је ту било ─ као на Литургији ─ присутних верника,

тако да се Дух Свети, као Луча, спушта на сваког верника и преображава његово биће у икону-идеју-христоликост верника, у лик какав је и створен (у првој, литургијској варијанти стварања ─ мушког и женског ─ људског бића, како ће то биће бити слављено и у старозаветној пророчкој Пјесми над пјесмама.

Идеја, дакле, није појам човека (ознака, реч или конвенционални знак за наше световне (земаљске, времените, временске, искуствене, па тако и научне и метафизичке) представе о човеку, мада је она (Луча личности), тек она сам човек, али изворна божанска истина о човеку,

те зато Његош, говорећи о личности човека (а не о световном бићу, о индивидуи и о појму), каже

„Тајна чојку човјек је највиша“ јер он (човек) је
„Твар је Творца човјек изабрана!“ (ЛМ, П, 131-140)

Реч је, у Лучи микрокозма ─ као и у трагедијама, и у Литургији, па и у великим романима

(у које не треба утрпавати писанија наших измишљених „толстојеваца“) ─ реч је о човеку као личности (тајном догађању у бићу човекове индивидуе).

Реч је о личности која је доступна само вери, уметности, дакле, Богу ─ и ономе коме то сам Бог (Дух Свети, ослобођена Луча, благодат, дар, надахнуће, тренутак стварања) дарује.

Личност је, дакле, тајна која је ─ не неки револуционарни скок, него ─ уздизање човеково у

духовне висине Луче,

како то Његош, језиком мистеријске маште, описује у првом певању Луче микрокозма.

* * *

126. Реч је ту управо и о односу према смрти, али не о (психоидеолошком, у културно-уметничком додатку „Политике“ приказаном) човековом „страху од смрти“ (у психоидеологији академика Ерића), него је реч

о страху за оне које волимо, за све оно што волимо и о бризи за све њих после нас кад умремо (или погинемо). То је, дакле, Богом надахнути човеков страх за ближње, човекова брига (не за себе! него) за заједницу којој осећа да припада, било као породици, пријатељском кругу, завичајној заједници, верској или националној… брига која је човеков морал, човеков категорички императив… а то је и сам Божији Страх, то јест,

страх и самог Бога за своју „твар“ (створење), тј. за човека способног да своју слободу (слободу као дар Богом створеног бића) употреби на штету себе и других.

* * *

Страхује, дакле, и сам Бог за човека: због слободе коју даровао човеку!

а страхује не зато што слобода није само пут индивидуе (особе) као личности (боголикости), једини могући пут ка личности (ка трансценденцији, ка надсветовности и духовности),

него ─ страхује Бог у својој љубави за човека ─ зато што је та иста слобода и опасност-искушеније („да нас Отац Небески не уводи у искушеније “ присутно у слободи).

Доказ за ту могућност, искушење и опасност слободе је сам Прагрех и побуна Сатане, једног од архангела који се ─ управо у својој гордости због слободе! (у Лучи микрокозма, певања III, IV и V) ─ побунио и раскинуо савез (завет) са Богом, саму Цркву,

па на то, ласкањем сујети (као „врлини слободе“), навео чак и самог човека: да се погорди слободом, као да му слобода није дар од Бога, него неко својство које га чини равним Богу!

Тај Страх Божији ─ кад се, као дар Божији, јави и у човеку (као христоликост, изречену у молитви Господњој, „и не воведи нас во искушеније, но избави нас от Лукаваго“, „јако Твоје јест и царство, и Сила, и Слава“)─ тај Страх Божији је трансценденција,

дакле, недоступан науци и човековој одлуци (слободи), Страх доступан само уметности и вери: као благодат, појава личности, човекове тајне! Јавља се као Брига Страха Божијег за човека.

Доказ? ─ Па доказ је у томе што је та иста слобода уједно и моћ човекова за дело покајања, за признање Греха, за литургијски диалог исповести, за молитву награђену покајањем, преображајем човека из побуњеника у верника! Слобода је, дакле, човекова моћ и да се одрекне гордости и Зла које је славио! Зато Бог ни после Прагреха не одузима човеку дар слободе ─ како то пева Његош и у Лучи микрокозма (певање VI, стихови 31-110, а посебно 91-100).

Зато су ─ после боравка у „Пустињи“ (тј. у искушењу усамљености, где је човек сам, као индивидуа, где је и Христос изложен искушењима Сатане , „Духа Пустиње“, индивидуализма и усамљености човека, Матеј 4, 1-11) ─ прве Христове речи Његове мисије у свету биле:

„Покајте се, јер Вам се тако приближава Царство Божије“ (Матеј 4,17),

тј. обнова заједнице човека са Богом, обнова Логоса, хармоније Земље и Неба, човека и Бога!

У томе Божијем страху (страховању за друге, за ближње) је тајна (благодат, дар) човековог обожења, тј. црквености, завета, спасоносне божанске агапе у човеку!

* * *

127. И шта ту још можемо да очекујемо од метафизике или од психоидеологије, сем

да нам „помогне“ ─ као Мефисто (Сатана) доктору Фаусту, или као Дух пустиње (тј. гордог индивидуализма) Христу ─ у искушењу самоће и усамљености (Матеј 4, 1-11).

То је Достојевски, у „Великом Инквизитору“, схватио: слобода је опасност, искушење, али и једина шанса трансценденције, једини пут здраве личности

коју не исцељује наука, метафизика или, не дај Боже, псијхијатријска психоидеологија,

него исцељује ─ литургијски исцељује (у целину и пуноћу, испуњеност, плирома духовног битија враћа) човека ─ Исцелитељ, Христос, Глава Цркве (а не сами свештеници, ни патријарх, и сами жељни Исцелења и Исцелитеља!).

* * *

128. А свака идеологија ─ психоидеологија, као и метафизика, и мисао револуције, марксизам, и мисао индивидуализма и либерализма ─ једном речи: ...свака идеологија је мисао индивидуалисте приказана као наука (или унапређење знања), али само о употреби човека, о човеку као нечему што је ─ баш у ово доба сциентизма у Свету технике ─ употребљиво као и свака ствар.

О употреби, мада је човек тајна, дакле, неупотребљив (сем што, слободан какав је, може да употреби једино сам себе!).

Али је зато употребив појам човека: само појам човека! као и сваки појам,

те идеологјом сматрамо тзв. „појмовно мишљење“ као филозофију, тј. сваку мисао која полази од појма човека као од „истине о човеку“,

било о човеку као тзв. „друштвеном (или класном) бићу“, или о човеку као „исконски религиозном бићу“, или о човеку као „политичкој животињи“, или „западном“ човеку (или било које друге цивилизације, па чак и медитеранске), или појму о „бићу индивидуе“, или чак и појму о тајни човекове личности као „појму личности“.

То „поимање“ човека (неопходно, додуше, за језик, за сам говор, о било чему, па и о човеку) ─ то „поимање“,

за психијатре ─ (идеологе нашег либерално-индивидуалистичког времена heimatlose људи, тј. људи без завичаја) ─ служи да наступе као

цивилизована замена ─ не само педагога, родитеља, него чак ─ и као замена за Цркву, Литургију, драму исповести диалога у литургијско-парохијској заједници (које, нажалост, данас врло често ни нема!)… па да замене не само филозофа (Фауста), социолога, естетичара, него чак и судију, истражитеља, полицајца, једном речи:

као интелектуалци у (данас већ лако прихваћеној улози) филозофа-професора-политичара,аутаритарног реторичара, полемичара, агитатора, медијског ауторитета, мисионара, свештеника, клерикалца, Великог Инквизитора.

Жарко Видовић, ТРАНСЦЕНДЕНЦИЈА (одломак)

Андреј Фурсов, РУСКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА

Умом Русију не можеш схватити.
Аршином општим није премерена:
И њена је судбина особена —
У Русију можеш само веровати.

Фјодор И. Тјутчев
Препевао: Александар Мирковић

Русија је, географски, евроазијска земља, већи њен део се налази у Евроазији, при чему је Русију формирао европски историјски субјект. Нажалост, појмови „западњаштва“ и „европејства“ се често мешају. Међутим, „западна“ је само једна варијанта европске цивилизације. Са научне тачке гледишта постоји и руска, сверноисточно-европска варијанта европске цивилизације.

Узроци промене тачке гледишта руских грађана на „европски пут“ савршено су јасни: ко жели да прати данашњу Европе у којој се уништавају традиционалне вредности. Европа је данас, суштински, умирућа зона, у којој становништво не може да одбрани свој културни и религијски идентитет. Овај пост-хришћански и пост-европски свет је гробница европске цивилизације.

Још 1918. године изашла је књига „Сумрак Запад“ (код нас преведено као „Пропаст Запада“, прим.прев) Освалда Шпенглера, посвећена кризи европске цивилизације. Други удар су били догађаји 1968. када су студенти-шесташи истеривали професоре из аула факултета, захтевајући демократизацију, а у суштини, упрошћавање образовања. Сада су учесници догађаја из 1968. године нашли себи места у европским парламентима и универзитетима и управо они „предају“ европску цивилизацију, од које, кроз 25-30 година, неће ништа остати. Природно, грађани Русије не желе да иду за таквом Европом.

Питање припадности Русије Европи има и националистички аспект. Наш народ воле да деле, на руске европејце и руске азијате, они који се представљају као руски националисти. Руски европејци, присталице либералне демократије, маштају да претворе Русију у „нову Америку“ и деле европске вредности. Азијатска Русија се везује са наводном заосталошћу, дивљином, жалбама на совјетску прошлост. Ипак, сама ова формулација је потенцијално осуђена на међунационални конфликт и фактички распад земље, па је слична реторика штетна за интересе Русије.

Но, није потребно тражити замену за европски пут у искуствима источних земаља; потребан је сопствени, особени пут, који може бити сложен. Одричући се Европе, Русија не мора да бира азијатски или неки други пут развоја. Русија, као и свака велика цивилизација – уникална је, као што је уникална муслиманска или кинеска цивилизација, као што је била уникална европска, која сада умире. Ми имамо велику културу, велику прошлост, моћан нуклеарни потенцијал и свој пут.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://dzen.ru/govoritfursov?tab=articles

Митрополит Митрофан Баданин, СИЛА КОЈА ЗАДРЖАВА

Када се приступа размишљањима на тему духовне компоненте револуционарних идеја, неизбежно је суочавања са низом озбиљних потешкоћа.

Као прво, седамдесет година напрегнутог и циљно усмереног посла идеолога совјетске државе није могло да не остави трага и нека узнемирујућа свилена романтика револуционарног покрета прикривено и даље живи у сваком кога је живот затекао у том времену. За већину људи у нашој земљи то време представља најлепше године младости, пуне снаге, здравља, оптимистичких планова. И зато сада није нимало једноставно признање све илузорности тих циљева и дубоке порочности која лежи у самој бити револуционарне идеје, јер то признање порађа осећање увреде и дубоког разочарања. И нехотице би се сложили са Пушкином: Драгоценије су нам тмине ниских истина/Узвисује нас обмана…

Као друго, ми се дотичемо веома опасне области људског живота у духовном смислу, територије где се одиграва глобални сукоб сила светлости и таме. Свака револуција не представља ништа друго него моћни продор тамних сила који се увек догоди по допуштењу Господњем који је донео одлуку да казни ову или ону земљу или народ или конкретног човека. Силе зла, пали анђели и демони, обично свезани Божијом вољом, добијају слободу и реализују своју злобну суштину претварајући се у оружје за казну или, како кажу, постају „бич Божији“. Проблем је у томе што нема никаквих основа да се тврди да је у ово време опроштено Русији и њеном многострадалном народу и да су ти демони револуције чврсто свезани. Судећи по расположењу друштва, то уопште није тако. Управо због тога, свако ко улази у ту област спознања, дотичући се теме разобличавања тих сила и откривања тајних механизама њиховог рушилачког рада, подвргава себе немалој опасности да осети њихову демонску одмазду. У сваком случају, он ће неизбежно осећати противдејство и значајно психичко оптерећење.

Као треће, та тема је мало истражена: откривањем духовних извора руске револуције световна наука се никад раније није бавила. Међутим, ни сваки други духовни проблем по дефиницији не би могао бити професионално истражен само инструментима световне науке. То је јасно пошто је анализа таквих проблема – прерогатив пре свега специјалиста на духовном фронту. У сваком случају, оних специјалиста који не сумњају у постојање душе и чињенице о сложеном и интензивном духовном животу човека која из тога проистиче.

И, на крају, четврто: сва суштина означеног проблема анализе извора револуционарног покрета може се свести само на једну, прилично кратку хипотезу. Она гласи: степен „револуционарности“, како посебног индивидуума тако и целе земље, директно је пропорционалан степену отпадништва од Бога. Тај степен отпадништва може бити различит и свакако не увек потпуно свестан, као, на пример, код руске интелигенције, или, супротно томе, може прерасти у свесно богоборство, директну, отворено декларисану борбу против Бога, као што је било случај са бољшевицима и другим „ватреним револуционарима“. Било како било, механизми утицаја на душу те духовне заразе нису промењени: револуционарни дух потискује, истерује из човековог срца дух хришћанске вере, љубави и милосрђа. И чак и најчеститији људи одани идеји служења „радном народу“, спремни да и у смрт крену за идеала комунизма, неизбежно ће у своје срце примити дух мржње, постати немилосрдни, спремни на проливање крви, тражиће унутрашњег и спољњег непријатеља, итд. Генерално, искоренити у себи све традиционалне вредности хришћанства и утврдити се у богоборству.

Управо на тој хипотези могла би се завршити сва расуђивања о изворима руске револуције. Но пошто је потребно подробније пратити сам процес настанка те невоље у души руског народа и изобличити сву природну лажљивост духа револуције, ми ћемо наставити наша размишљања.

СИЛА КОЈА ЗАДРЖАВА

Полазећи од реченог, већ нам не изгледају чудно или непредвидљиво сви даљи бесконачни крвави злочини бољшевика, укључујући и зверско убиство царске породице које је бољшевичку врхушку повезало крвљу невиних жена и деце.

Тај злочин представља закономерни резултата целе револуционарне идеје која је својом оштрицом увек била уперена против цара, против монархије, против тог великог и мистичног служења ради задржавања „налета разрушитеља“. Тако да је то дело за богоборце било крајње неопходно и апсолутно неизбежно чак и како они нису у потпуности схватали чију су вољу извршавали у том страшном тренутку.

У вези с тим још једном подвлачим: руски монарх је био класичан пример оваплоћења тог самог јеванђељског појма „онога који задржава“, који увек постоји у свету и супротставља се силама таме, спречавајући долазак Антихриста, успостављање његове власти у свету, наступање „тајне безакоња“. О постојању тако великог и страшног служења на земљи писао је још апостол Павле: „Јер тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сад задржава. И тада ће се јавити безаконик, кога ће Господ Исус убити духом уста Својих и уништити појавом Свога присуства“. (2 Сол. 2,7-8)

Управо због тога је владајућа елита, обузета демонима револуције, била толико неукротива у својој погибељној тежњи и фанатичној уверености у неопходност одстрањивања Николаја II од управљања земљом. Позивајући цара на одрицање, опозиционари су хорски тврдили да је то једини корак који ће донети друштву дуго чекано смиривање. И треба признати да су они били апсолутно искрени у тој својој заслепљености и погубној уверености у неопходност таквог корака. Као што је познато, император је донео своју одлуку под тим моћним притиском руководећи се једном мишљу: „Нема те жртве коју ја нисам спреман да прихватим у име стварног бољитка и ради спасења наше родне матушке Русије… У име спокојства и спасења ватрено љубљене Русије ја сам спреман одрећи се престола“. (1)

Међутим, резултат је био други: одмах после публиковања манифеста десило се потпуно супротно – пало је целокупно руско устројство света. Више није имао ко да „задржава„. Почела је свеопшта разградња народна, невиђена пројава приземних страсти у њему самом. Са неукротивом брзином Русија је клизила ка погибији. Испоставило се да је управо цар био то мистично начело које је задржавало силе зла. Сада се више ништа није супротстављало њиховом пуно доласку на власт.

О томе како се у стварности односио према царском времену руски народ који је имао прилику да живи и у дореволуционарној Русији могу лично посведочити невеликим запажањима. Моја бака Марија Степановна је пекла изузетне пирошке. Тако, када би у госте на пирошке долазили њени пријатељи и удисали аромате који су струјили из кухиње – могло се чути: „Ах, какву мириси! Управо као у проклето царско време“. због своје малолетности тада нисам могао схватити сву тужну иронију тих речи, но, упркос свему, добро са их запамтио.

Тако да је један од задатака који је партија богобораца решавала током терора који су развили и у каснијим репресијама било и физичко уништење оних који су памтили како се заиста живело у царској Русији.

Но то је с једне стране, а са друге стране – парадокс руске стварности било је то што је управо тај слој друштва, ти представници мислеће просвећене Русије, који је веома комфорно живео у својој земљи, у ствари био главни носилац револуционарног бубрења. Вечни интелигенцијиски смутљивци са урођеним незадовољством, са жељом да изнова и изнова ускомешају ситуацију. Но новој власти сада такве њихове услуге нису биле потребне и сви ти трибуни и весници револуције постали су озбиљна сметња. И ако неко од њих није био ухапшен и стрељан, био је доведен до стања животног ужаса који не дозвољава да се чак ни у мислима помене тај живот, а поготово да се допусте било каква поређења.

Ради објективног схватања свега што се дешавало у нашој земљи у то време, неопходно је чврсто усвојити саму суштину и узрок насталог ужаса и грађанског рата. Смртоносни сукоб између „белих“ и „црвених“ била је само борба за повраћај плодова Фебруарске „буржоаске“ револуције, коју су тако безобразно присвојили бољшевици у октобру 1917. године. Бели покрет по својој суштини плод је „праведног“ негодовања те саме интелигенције, владајуће елите, виших и имућних слојева руског друштва, који су се толико напрегнуто и друго трудили над свргавањем монархије, а плодови њихових напора су заграбили безобразни бољшевички ниткови. Покушаји бољшевичких идеолога да представе своје револуционарне колеге контрареволуционарима, реакционарнимм снагама, које желе повратак „омрзнуте монархије“, крајње су неубедљиви и потпуно лажни. А позната револуционарна песма тих година: Бела армија, црни барон/Поново нам спремају царски трон/Но од тајге до британских мора/Црвена армија је јача од свих – само је бољшевичка агитација и ништа друго.

Нико није мислио о обнови монархије и спасавању прогоњеног императора и његове породице. Било је крајње мало људи и истински оданих цару и њих су брзо избројали и уништили у првом реду. Бели покрет је управо због тога доживео разоран пораз што није подигао знамења монархије, није успео да распозна да се над њима одиграва казна Божија за „Јудин грех“, за издају заклетве дате 1613. године и за издају помазаника Божијег. И зато њихов „праведни гнев“ усмерен на те бруталне силе зла које су се дочепале слободе у октобру 1917. године, и зато њихова борба, рекло би се праведна, покренута против крвавих богобораца није била подржана од Господа.

Не носећи у себи покајничко расположење и будући да су били неспособни да се одрекну лукавих револуционарних парола недавних година, белогардејски лидери су често примењивали те исте бољшевичке метода застрашивања и терора, што је њихов покрет лишавало моралног преимућства, неопходног етичког примера и висине постављених циљева.

МОНАРХИСТИЧКА ИДЕЈА

Хајде да покушамо да на крају трезвено и непристрасно размислимо о томе шта је у ствари сама по себи представљала монархистичка идеја. Може бити да наше прадеде ипак нису била глупље од нас и да су овладале већом државничком мудрошћу, чувајући столећима тај облик владавине који одражава принципе божанственог небеског поретка.

„Монархија није само облик владавине – она је целовитост важних идеја и друштвеног поретка. Монархија, посебно руска, карактерише се приматом (првенством) моралног начела. Православна свест увек је то доживљавала као лично служење цара Богу а такође и свом народу, од Бога му повереном. То није каријера, није врхунац моћи, није ласкање личним амбицијама и гордости. то служење јесте хришћански подвиг, изабраност и призваност, а не лукава изборност. То је несмењива стража и историјска одговорност.

Руски император стоји над народом, класама, племенима и партијама. Он је врховни арбитар, природна Глава земље, коју чак ни смрт не ослобађа од дуга јер његово наслеђе остаје у његовом роду, у династији. До њега не допру таласи људског егоизма, зависти и злобе јер он нема шта жели за себе лично и не мора ни од кога да тражи. Његова власт се не ослања на хитроумне предизборне политичке комбинације, случајну већину гласова или моћан полицијски апарат него на морални закон као принцип царског служења.

Најталентованији председник директно зависи од већине која га је изабрала, која може вратити садашњег шефа на место на коме је раније био. У монархији – и само у њој – чува се у чистоћи принцип незаинтересованости и независности врхунске власти.

Монархија не опредељује и не меша се у однос међу слојевима и класама унутар државе: тривијални бољшевички мит о монархији као о власти попова, капиталиста и спахија срачунат је на потпуно незнање руље. Скоро увек и свуда монарси су се обазирали на најсиромашније слојеве становништва, штитећи их од притисака богатих. Управо отуд и проистиче истинска народна љубав и безгранична оданост монарху, однос као према оцу, као према цару баћушки“. (2)

У руском народу је неистребива та потреба за вољеним оцем народа, за човеком који носи личну одговорност пред Богом и људима за све што се догађа у земљи, који оваплоћује јединство народа, који кроз своје срце пропушта њихове невоље и радости. Она је заложена у нашем генетском коду и никакви лажни „демократски идеали“ не могу је затамнити. овде се скрива тајна погубног феномена симпатије народа према Стаљину. Овде је узрок чврсте љубави народа и према садашњем лидеру земље. како је „у тачку“ недавно приметио један од свештеника: „А шта ће нама избори за председника? Ми га ионако волимо“.

Говорећи о монархији, треба подвући да је „јака тенденција ка ограничењу или чак ликвидирању монархије обично била изражена код виших класа, које су тежиле да прошире своје привилегије на рачун круне и народа. Управо када су у тим вишим слојевима друштва идеје друштвеног служења заглушиване егоизмом сталежа, тада су организоване револуције: у Енглеској – од стране баронета, у Француској – буржоазије, у Русији – почетком ХIХ века дворјанства декабриста, а почетком ХХ века од стране интелигенције која се одвојила од народа и подло издала престо.

Митрополит Митрофан Баданин, ДУХОВНИ ИЗВОРИ РУСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ, (одломак из књиге, стр. 5-7 и 57-60, 62-63), Бернар, Стари Бановци – Београд, 2019.

Превео: Ранко Гојковић

„ОПСТАЈУ И ОПСТАЋЕ САМО ОНИ НАРОДИ У ЧИЈОЈ ЈЕ ДУШИ БОГ, ЧИЈА ЈЕ ДУША ХРАМ“

Разговор водио: Ивица Кузмановић

Поводом изласка из штампе књиге Жарка Видовића ЛОГОС – ЛИТУРГИЈСКА СВЕСТ ПРАВОСЛАВЉА, разговарали само са уредником и саиздавачем Александром Мирковићем, преводиоцем и песником из Новог Сада.

Питање: Уредник сте и коиздавач књиге Логос – литругијска свест православља Жарка Видовића. О каквој се књизи ради?

А лександар Мирковић: Књигу Логос – литургијска свест Православља издали су УГ „Еуфонија“ и УГ „Сродство по избору“, као саиздавачи, и она се први пут појављује пред читаоцима у целовитој верзији. Највећа заслуга за ово свакако припада Дарку Стефановићу који је текст – првобитно објављен у Теолошким погледима 1983. године, преправљан без сагласности Жарка Видовића – средио, унео Видовићеве исправке, а затим додао и други, до сада необјављиван део рукописа. Тако је настала ова књига. Дарко Стефановић је последњих пет година Видовићевог живота био његов близак сарадник и помоћник и најбоље је упућен у жеље и намере Жарка Видовића везане за велики број необјављених радова. После Видовићеве смрти Дарко Стефановић се бавио приређивањем рукописа за штампу и, заједно са још неким пријатељима и следбеницима Жарка Видовића (немам њихову дозволу па им имена нећу помињати), најзаслужнији је за oчување и поступно објављивање велике заоставштине. Тек када сва Видововићева дела буду штампана схватићемо величину и значај његове мисли. За сада то зна мањи број људи који су имали срећу да прочитају дела у рукопису као његови пријатељи или пријатељи његових пријатеља.

У последње време чешће се организују скупови посвећени животу и делу Жарка Видовића, чини се да је све више присутан у размишљањима наших интелектуалаца, све више се на њега позивају, цитирају па верујем да ће у наредним деценијама, а после објављивања заосталих рукописа, добити место које је заслужио.

Питање: Како есеји сакупљени у овој књизи о мистерији, философији, осећању, теизму, магији, слободи, идентитету, литургији, греху итд. могу помоћи читаоцима и да ли је потребно неко предзнање или упућеност у ове теме да би се есеји разумели?

Александар Мирковић: Живимо доба Зла, ратно доба. Као и сваки и овај рат jе, површно гледано, рат за територије, новац, моћ… Али, дубљи поглед открива да се води велика битка за вредности које дефинишу човека; Жарко Видовић пише: „Та конститутивна вредност је свесно или несвесно присутна представа о томе шта човек јесте и какав треба да буде, каква је природа човекова. И свака цивилизација има своју представу о човеку. Из те представе изведене су све установе цивилизације.“ Према томе, са једне стране имамо, западни систем вредности изражен кроз идеологију која представља мешавину џендеризма, трансхуманизма и русофобије, која жели да избрише сваки људски идентитет, чак, противно основама здравог разума – и онај биолошки и човека сведе на глину, ресурс, поништи га као духовно биће, уклони из његове душе Лучу, уништи породицу и сваку заједницу засновану на Љубави, а са друге стране је Исток, предвођен православном Русијом (Кина није идејни и морални предводник Истока) која је недавно и законски дефинисала свој вредносни систем Указом 809 Председника РФ у коме се традиционалне вредности одређују као морални оријентири који формирају поглед на свет руских грађана. У Указу 809 наведено је које су то традиционалне вредности: живот, достојанство, људска права и слободе, патриотизам, служење Отаџбини и одговорност за њену судбину, затим, ВИСОКИ МОРАЛНИ ИДЕАЛИ, СНАЖНА ПОРОДИЦА, СТВАРАЛАЧКИ РАД, ПРИОРИТЕТ ДУХОВНОГ НАД МАТЕРИЈАЛНИМ, а такође и: милосрђе, правда, узајамна помоћ, поштовање, ИСТОРИЈСКО СЕЋАЊЕ И НАСЛЕЂЕ ГЕНЕРАЦИЈА итд. Руска душа, обликована Православљем, и у законском акту, наравно, православно размишља. А на још дубљем нивоу, јер „пролог је увек на небу“, видимо продор сила поднебесја, као и код сваког рата и револуције; Зло је показало своје лице, кренуло у богоборство.

У оваквој ситуацији књиге Жарка Видовића представљају заправо приручнике за очување здраве душе. Јер, учи нас Видовић, нема свести без свести о Злу. А ко нема свест о Злу, пише даље, нема потребу за спасењем, не осећа потребу за Христом. Неколико деценија пре почетка овог, Трећег светског рата, Жарко Видовић је поставио дијагнозу Западној култури: „Западна култура уопште није хришћанска, то је метафизичка култура. Ко се диви метафизици, тај и не зна чему се, у ствари, диви. Диви се наопаком схватању човека и антропологије. Највеће зло које данас влада светом је управо – метафизика, сатанско учење. Потпуно бездушно. Апсолутна моћ ума који презире човекову моћ осећања, саосећања, саживљавања, разумевања, саучешћа, солидарности. Метафизика презире осећања, о љубави говори са стидом и презиром, све своди на ниво разума, чистог разума“. Када знамо ове далековиде речи Видовића неће нас изненадити појава трансхуманизма, чији представници дубоко презирући људе изјављују ‒ рецимо надалеко познати Јувал Харари, чије се књиге здушно рекламирају и код нас ‒ „Људи су сада животиње које се могу хаковати. Идеја да људи имају душу или дух, да имају слободну вољу и да нико не зна шта се дешава у мени – тако да шта год ја изаберем, на изборима или у супермаркету моја је слободна воља? Са тим је готово!“ Још Харари ламентира над судбином човека:  „Мислим да ће можда највеће питање у економији и политици наредних деценија бити шта радити са свим тим бескорисним људима? Проблем је више у досади и како ће пронаћи неки смисао живота, када су у суштини безвредни? Моја најбоља тренутна претпоставка је комбинација дроге и компјутерских игрица…“ Наравно, поред ових безвредних, беспотребних људи постоје и надљуди настали техничким усавршавањем човека помоћу нано-технологија, генетике, информатике итд. Трансхуманисти верују да ће они бити ти „суперинтелигентни“ постљуди, а људи, овакви какви их данас знамо, представљаће „шимпанзе будућности“.

Идолопоклонички однос према разуму, култ мишљења, у коме је „мислити исто што и бити“, то јест, „мишљење (и говор и језик) исто (су) што и битије“ представља суштину метафизике и њен основни проблем – поистовећивање мишљења са постојањем. А мишљењу су доступне само информације, односно представе које је човек стекао чулима а које чува као искуство (сећање). На тај начин, каже Жарко Видовић, човек може да мисли само о ономе о чему је већ стекао представе, односно човек мисли само о примљеним, сачуваним, искуствено усаглашеним информацијама. „У данашњем Свету технике, у свету моћних механизама информација… метафизичка формула ‚бити = мислити‘ уступила је место формули: бити је исто што и бити информисан! Бити моћан значи: владати механизмом информација а тиме владати и над самом нашом моћи мишљења“. И ако су цивилизацију Запада водили интелектуалци-метафизичари, цвилизацију Света технике воде господари „механизма информација“; њихов култ није разум него информација која се остварује у Свету технике, пише Жарко Видовић. Срби су на својој кожи више пута осетили шта значи бити на овај начин „информисан“. „Механизам информација“ утрпава и данас у српске главе представе о некакаквим победама, па после сваког пораза славимо „победу“ на Косову, а Косово је све даље и даље од нас; као што већина народа, тек сада, двадесет година после окупације, схвата, помало, стидљиво, да смо окупирани од наших западних непријатеља.

Књиге Жарка Видовића у тешким временима која долазе, тешким пре свега за Србе, имаће непроцењив значај. Нисмо први пут у ропству, нисмо први пут зашли у ћорскокак своје историје. А Историја је, каже Видовић, „живот једне заједнице која у континуитету кроз векове, чува свој идентитет… као да нема смрти ни времена смрти!“ И зато, да би поново изашли на главни пут своје историје морамо да се вратимо до оне тачке са које смо скренули на погрешан пут, каже Видовић и додаје: „Као што се дешава и у обнови вере, да морамо да се враћамо Св. оцима Цркве, тако и у обнови нације морамо да се враћамо Оцима и духовним зачетницима нације“. А српску нацију је „родио Свети Сава“. Дакле, за разлику од европских нација које су, пре свега, интересне заједнице, српска нација је духовна заједница коју ствара Црква. Жарко Видовић објашња да се то најбоље може уочити после пада Смедерева када српска држава престаје да постоји а Срби живе расути у три царства (турском, хабзбуршком, млетачком) и тек тада Српска православна црква „…под туђом влашћу, успева да поражену српску нацију васкрсне и ојача као целину, то јест, да у једну нацију интегрише племена од Сент Андреје у Угарској, до Трста и Скадра на Јадрану, до Битоља и Самокова на југоистоку, до Дунава и преко Дунава до Темшвара… једном речи: да духовна елита и језгро нације буде Црква, да она створи нацију као заветну заједницу. А заветна заједница није ни дело државе (чак ни националне), нити има облик државе, нити се сабира око система и ауторитета државних вредности и закона, него око божанске сила сабрања, Логоса — који и јесте Сабрање, у Царству Небеском“.

Укратко, Жарко Видовић нам објашњава шта се дешава када човек заборави ко је, одакле долази, затим упозорава где ће нас тај заборав одвести, и, на крају, даје прецизно упутство како да се вратимо на „главни пут своје историје“ – Зветни пут: „Опстају и опстаће у историји – чак ако и немају своју државу и војну заштиту (војске, границе, полиције, царина, валуте, закона) – опстају само они народи који у својој души носе благослов, благодат осећања смисла свог опстанка и опстанка свог потомства… у којих је све вредно по томе смислу, чак и деца која су смисао полног живота! Опстају и опстаће само они у чијој души је Бог, они чији је храм у њиховој души! А душа постаје храм благословом, као благодат. Благодат се збива у души која вредност не види у самом свету и животу, него у вишем, тајном смислу живота и света!“

Само оно што је свевремено може бити савремено – према томе књиге Жарка Видовића не само да могу да помогну, него су нам неопходне. Ово и остала његова дела, протеком времена добијаће на значају, боље речено, заузеће право место у српској и православној мисли.

Питање:У есеју Логос и литургија Видовић пише: „Са хришћанством је човеку откривено да је највиша тајна и смисао вере у Литургији. У њој је садржано и откривено све, па и Откровење о Греху (Паду). Хришћанство, посебно Православље, јест Литургизам, а не библизам. И Библија је света Литургијом: она је схватљива само уколико схватимо ЛИТУРГИЈСКИ завет Библије. Зато Христос и јест средишња Личност и појава Библије. Јер битно у појави Христа и у Откровењу које је Он собом донео људима је ЛИТУРГИЈА. Христос је Спаситељ зато што је Христос Свемогући Литург. А то значи: Свештеник у обреду у којем је Он и Жртва, и Свештеник, и Жртвоприноситељ, и Онај којем се жртва приноси! Логос човека, вере и Бога је скривен и (трансценденцијом!) откривен – у Литургији!“

Да ли ови есеји мотивишу на чешће „практиковање“ литургије и да ли дају неопходна појашњења која нам могу додатно помоћи у бољем „осећају“ литургије? 

Александар Мирковић: Цитат који си навео указује на изузетну важност Литургије. Ипак, тему бих мало проширио јер је потребно разумети и велики значај преображености и трансценденције за Видовића, који су такође веома битни и за разумевање Литургије.За Жарка Видовића трансценденција је „једино – и једино судбоносно – питање философије“, јер, сматра он, још од Аристотела философија је сведена на метафизику која се бави питањем бића („шта је биће“) међутим, важније је питање како је могуће превазилажење бића и битија – трансценденција („која није ни мишљење ни моћ мишљења“) – као смисао философије.

У жељи да укаже на појаве надсветовности, превазилажења битија, Жарко Видовић наводи синониме за трансценденцију: „превазилажење, излажење из своје световне границе, излаз из егзистенције отварање егзистенције, проницање у другог или друго, уздизање, духовност (највиша ипостас), постовећење, Логосност, Словесност, ословљеност, сабраност (све три ипостаси у духу), христоликост, доживљај, уметност, мистерија, слављење битија (суштина суштих), Докса, ЛИТУРГИЈА, надвременост, надсветовност, надисторија, Вечност, осећање (и то осећање славе, а не страст која је осећање лишености), осећање смисла и пуноће битија (тј. осећање осмишљености), поунутрење, присност… „

А суштина трансценденције је поистовећивање, али не са оним што непосредно доживљавамо, пише Видовић, него са Логосом „кроз Кога је постало све што је постало“. На тај начин везу са другим човеком ‒ човек остварује тако што постаје христолик („поистовећен са Логосом“), па из те христоликости може да разуме другог човека онако како га је разумео и разуме сам Логос, да погледа другог човека очима Бога. „Трансценденцијом можемо сматрати само доживљај, осећање, уметност, веру, мистерију, доксу, док би духовно искуство било само (и тек) сећање на трансцендецију“, пише он.

Из овога, даље, Видовић описује карактеристике трансценденције: да је она увек „вертикална“, уздизање, а не „хоризонтална“, јер се тек из тог искуства уздизања касније остварује веза која изгледа „хоризонтална“; да је трансценденција увек унутрашње, а не спољашње збивање и да се човек узидиже не „летом душе у висине“ већ понирањем у сопствену скривену и тајну унутрашњу дубину; да је то уздизање, та “вертикала“ „мистерија, литургијски догађај, осећање славе, слављење битија, човеково преображење, уздизање човека у његову највишу ипостасу (духовност, вечну, тј независну о времену, неусловљену временом, искуством): све то можемо сматрати синонимима речи „трансценденција“; и важно је нагласити да се превазилажење, поистовећивање догађа у осећању славе а „не у знању , не искуством и не у искуству“. Самим тим не у времену већ у надвремену, у Вечности, говори нам Жарко Видовић. Трансценденција је слављење битија, као кад Иван В. Лалић у Четири канона пева:

Славити, али без оправдања, и без сумње
У достојанственост своју да славиш; славити несразмер
Између пера из крила врапца и крила анђела
И љубав у тај несразмер уграђену; славити зјап
Међу стварима, затрпавати га светлошћу душе
Која је позајмљена, као месечева;

А да слави постојање без жеље да мења његову суштину, да буде чувар битија, пастир његов, може само човек који сагледава створени свет из своје преображености. Преображеност, тачније сећање на преображеност је, по Жарку Видовићу, основа човекове личности и његовог постојања. Дајући примере из Његошеве Луча микрокозма: „луча свијетла“, „зрака огња бесамртног“, „искра у смртну прашину“, „луча тамом обузета“, „искра божанствена“… Видовић каже: „а стал­но је реч о оној пре­о­бра­же­но­сти чо­ве­ка (ње­го­ве ду­ше, ње­го­вог ис­ку­ства, ње­го­вих опа­жа­ја) ко­ја је исто­вре­ме­на са по­ја­вом Не­бе­ског Цар­ства и гле­да­њем то­га Цар­ства“.

У том силаску Небеског Царства на човека, јер, ради човека силази Бог, „ силаску који је истоветан са духовним уздизањем човека ‒ састоји се Литургија као мистерија“, пише Видовић и додаје: „Јер Литургија је то Небеско царство у којем личност и достојанство човека постају независни од „земаљског царства“, тј. од времена и конкретних световних услова. Небеско царство је онај свет у којем се човекова личност јавља – не као нешто отуђено и заборављено и понижено, него – као одраз Лика Божијег, као одсјај рајске (Небеске) СЛАВЕ. Кад се човек онда сети те атмосфере Литургије, Небеског царства, „Он се сјећа прве своје СЛАВЕ“ (ЛМ, П, 11…) тј. славе као нечег суштинског и првобитног у човеку“. Литургија је „унутрашње, тајно збивање“ у човековој души у којој Литургију служи Небески Првосвештеник Христос, „а Литургија којој у храму присуствујемо и коју, заједно са нама, служи наш парох свештеник је – икона те Тајне Божанске Христове Литургије у човеку“, каже Жарко Видовић.

Међутим, то „осећање Бога“ може бити истинито и лажно, мистеријско и магијско, и мислим да је ово једна од најзначајних ствари на коју нас Жарко Видовић упозорава. Наиме и мистеријски (у хришћанству литургијски) и магијски доживљај су „ДУХ, тј. тајна („маштовна“) преображеност суштог (односно човекове индивидуе) у нешто што оно само собом и по себи није“, али у магијској преображености човек има осећање нестајања, разлагања, утапања у ширу „целину“, „као када бисмо битије припсивали самој шуми, а ниједном дрвету у шуми, те када би, уместо своје суштине, свако дрво имало само своју укљученосту у шуму, а не своје посбено сушто као издвојеност постојећег (суштог) дрвета у шуми“, сликовито нам објашњава Видовић. У таквом стању, човек има осећање као да је у материци, да му је топло, пријатно и нема потребу за свешћу и самосвешћу; доживљава да људи у својој посебности не постоје, да не постоји ни он сам. Дакле, та стопљеност настаје негацијом јединствености и посебности сваког човека кога је Бог створио, управо негацијом Божијег стварања. А са друге стране у мистеријском искуству човек нема осећање да нестаје, већ је свестан себе, своје суштине, постојања као сопственог постојања и при томе не осећа страх због своје „издвојености у усамљеност постојања, без ослонца у било чему сем у себи самом“. У тој мистеријској преображености, пише Видовић, „сушто себе превазилази и у тој превазиђености (вери) осећа своју суштину као своју СЛАВУ, као свој СЈАЈ, као своју (и сваког суштог) изузетну ЛЕПОТУ која ничим не може више бити угрожена. У тој мистеријској преображености, лепота околног света се јавља тако што сушто (мистеријски преображено) зрачи попут Таворске светлости, љубављу, на све око себе, и тако све око себе чини лепим, сјајним, озареним“.

Смисао мистеријског доживљаја није стицање никакве натприродне моћи, већ уздизање човека до оних висина после којих, када се „спусти“ у свет може да уочи Зло и да му се супротстави, и то је, сматра Видовић један од доказа аутентичности мистеријског доживљаја. За разлику од магијског који, у крајњој линији, негацијом идивидуланости, посебности и изузетности сваког створеног човека, осећањем утопљености у „једно и све“, онемогућава човека да пронађе свој прави идентитет, да постане свестан света и себе у свету, да види Зло, да преуземе одговорност за свој живот, брани достојанство човека; то је, каже Видовић, „избегавање зрелости“.

Дакле, после читања ове као и осталих књига Жарка Видовића, разумећемо Литургију онолико колико се разумом она може схватити. Но, то ће, можда, неке навести да оду у Цркву и присуствују Литургији, доживеће је. Тај Доживљај и касније сећање на Њега, трајно мења човеков дотадашњи живот.

Заправо књиге Жарка Видовића припадају оном типу књига којима је пре место у рукама изгнаника, робијаша, војника у рову, тешког болесника, одбаченог од света, усамљеника, маргиналца…него научника, интелектуалаца… дакле, у рукама оних људи који се под тешким животним околностима преображавају, као што се преобразио разбојник на крсту. Они ће најбоље разумети Жарка Видовића.

Питање: Видовић  је на више места говорио и писао како је литургија највећи ауторитет у хишћанству и од најранијих дана био против сваког клерикализма?

Александар Мирковић: Да, био је противник клерикализма. Једна његова мисао то најбоље осликава: „ВЕРА ЈЕ ПОСЛУШНОСТ. КОМЕ? ХРИСТУ ЈЕДИНО!“ Жарко Видовић објашњава да је Литургија дијалог верника и свештеника пред Богом, Он је судија тог дијалога а присуство Духа Светог чини дијалог непоновљивим и светим. „Ако неко схвата Литургију као некакву проповед и молитву, греши“, каже он. Нажалост, под утицајима католичким и исламским, верска заједница се полако претвара у ауторитарну „па се вера потврђује послушношћу према чиновима“.

Криза духовности у српском народу почиње, сматра Жарко Видовић, заменом литургизма клекрикализмом. „Ја сам саговорник са свештеником, а не послушник, јер смо ми послушници Христу и ником другом. Нама је Отац само Бог, а Патријарх, епископи и свештеници су нам браћа“. Тај дијалог који почиње на Литургији пред Богом мора да се настави и после Литургије у парохијском дому „јер само у дијалогу могу да разумем тебе, и ти мене и што дуже разговарамо, ти ћеш ми поставити питање којим ме подсећаш на неки мој грех. Ако не прихватим смирено то питање, и ако га бурно прекинем — нема ништа од исповести, ни од покајања, нема ни од заједнице“. Само се кроз дијалог открива личност у нама. А без личности нема црквености. Потребно је, дакле, осећање духовне заједнице, то је црквеност, а не послушност. „Епископи су углавном усликани у контактима са политичарима, са влашћу где воде дијалог, али мене то не интересује. Епископ мене интересује литургијски. Неки од њих рачунају да је вера послушност. Коме? Христу једино! …Духовни отац је само Бог.“ У књизи о славјанофилима Жарко Видовић, пишући о учењу Алексеја Хомјакова, каже да црква није ни организација ни хијерархија, већ „повезаност људи љубављу и истином (истином о вери, о Христу)“. Даље, објашњавајући идеје Хомјакова каже: „Чланови Цркве нису потчињени хијерархији никаквом обавезом, они имају пуну слободу не само научног истраживања, философског мишљења, уметничког стварања, него и пуну слободу критике према црквеној (и, наравно, државној) хијерархији, а да тиме никако не могу бити осумњичени како тобоже вређају државу, Цркву или Бога, јер се, прво, Црква не тиче државе, друго, Црква није хијерархија, а Бог није отеловљен у црквеној хијерархији, него само у заједници људи спојених божанском љубављу једних према другима“.

Овакво разумевање односа у Цркви Жарка Видовића (и Алексеја Хомјакова) сасвим је у складу са Посланицом Источних патријарха из 1848. и ставом да Цркву чува сав народ божји, дакле, свако од нас, православних, одговоран је за очување вере. То не значи да је, као у протестантизму, нагласак на личности, да је човек сам пред Богом; Православље потврђује и личност човекову и заједницу насталу из личности „јер читаво оно збивање које називамо Црквом (Црква није хијерархија или организација, него збивање) – јест збивање у човеку, у његовом духу. Ту основу Цркве – тј. човекову личност као место збивања које је Црква – створио је сам Бог“ и „у том јединству, на основу збивања у духу саме личности, састоји се православна саборност“, објашњава Видовић мисао Алексеја Хомјакова.

Из свега наведеног и проистичу познате Видовићеве речи: „Литургија највећи ауторитет, изнад свих, изнад патријарха, синода, епископа, митрополита, изнад црквеног сабора! Црквени сабор не може ни да почне без Литургије, а не би могао ни да се заврши! Значи, Литургија је изнад. А није ауторитет онај који служи Литургију, па таман и да је патријарх. Литургија је ауторитет, јер се у њој јавља Дух свети и Бог, чије ми само име знамо. Он делује када се појави Личност. Кад год се човек појави као Личност. Личност није биће! Личност је догађај у људском бићу. У међувремену је радни дан, што се каже. Није ти сваки дан Празник, ниси сваки дан Личност, али кад ти се то догоди ти то памтиш. Онда иде радни дан, ти поново чекаш Празник. Између та два празника, два момента кад си Личност, ти си обичан човек, а ако си Личност, немој да се уобразиш, то није твоја творевина“.

На крај бих навео Видовићеву ЛЕСТВИЦУ У ЧОВЕКОВОЈ ЛИЧНОСТИ

„Цивилизације нема без заједнице (осећања заједнице).

Заједнице нема без морала (осећања дужности према заједници).

Морала нема без личности (која је свест о слободи, о смрти и лепоти).

Личности нема без истине битија.

Истине о својој индивидуи као довршеном бићу, нема без птохос-а (тј. свести човека да му недостаје трансценденција, надбитије, Бог).

Истине битија нема без свести о Злу. (А Зло није од Бога, него од нас. Истина битија зна да Зло није у битију које је створио Бог). Истине битија нема у гностицизму и дуализму (које Ћосић – противно Његошевој ЛМ – излаже у Бајци, као „традиционални“ лик човека револуционара, савезника „лепог Сатане“ у побуни против Бога).

За ту истину битија је нужна свест (свесно искуство трансцендеиције).

Круг се затвара! Почиње трансценденцијом, па онда: сећање на њу, осећање лишености, итд. И то је завршеност истине. То је лествица (хијерархија) у структури човекове личности.

Она се онда огледа у цивилизацији, као творац и покретач цивилизације, историје.

Тако је цивилизација и могућа (по Платону!) – само као огледало тајне, и то тајне човекове личности.

А та тајна је хармонија са Богом, са Небеским царством, као хармонија Бога и човека у Богочовеку, Христу (а не побуна „лепог Сатане“, и револуција).

Логос је сабор, сабраност битија и надбитија, као и Тројице (Љубављу) у Христу!“

Разговор водио: ИВИЦА КУЗМАНОВИЋ

ИЗВОР: Часопис о васпитању и образовању деце и одраслих, БЛАГОДАРЈЕ, бр. 25, 1. мај 2023.

Александар Дугин, ЗАШТО НЕ НАСТУПА БУДУЋНОСТ?

По Шелингу, време не треба замишљати као линију.

Условно, постоји нека полазна тачка – ми знамо прошлу маршруту, но, она је већ нестала, и, ми не знамо будућност. Слобода избора путева у будућност и представља специфичност нашег укуса. Сваког момента у садашњости ми стварамо будућност.

Када људи пишу да прошлог времена нема, а садашњег „нема много“, кретање у будућност више им не представља надахнуће – немају ни снаге, ни жеље, ни вере у будућност.

Шелинг нам говори да постоје три времена одједном – прошло, садашње и будуће, која се налазе у синхронизованој вези. Време се креће у структури садашњости, која се појављује као аутономно онтолошко стање.

Отуда занимљив моменат: са Шелингове тачке гледишта деца – нису „наша будућност“, већ наша замена у садашњости.

Но, у садашњости као таквој нема смисла, по Шелингу – то је само емпиријска фиксација онога чега у садашњости нема. Садашњост је бесмислена – она може бити осмишљена, а може се и урушити у потпуни бесмисао. То је мерено време у којем се развија борба.

Будућност је, по Шелингу, постојање смисла. Будућност никада не наступа. Она може наступити једино ако радикално искочимо из садашњости, а не када се само крећемо у њој. Будућност је, сама по себи, наступила, она већ јесте. Зато у будућности постоји смисао. Оно што више нема смисла пада у прошлост. Дакле, човек има посла само са садашњошћу.

Према томе, време када Авраама посећују анђели – нешто је живо, нешто будуће, а прошлонедељне новине – већ су оцвале, гњиле, ишчезле (пошто су пролазне и бесмислене).

Наше представе о времену садашњем, структуришу се из тачке гледишта прошлости – ми не живимо у садашњости већ пролазимо кроз живот, крећемо се ка ономе што ће проћи. Пролазност битија – бесмисленост нашег присуства у свету.

Хришћанско Васкрсење – није после, већ Сада. На небу је – царство смисла. Зато, када садашњост прође, нама ће се открити пуноћа ових слика.

Ми чак не живимо – у садашњости, већ у пролазности. Садашњост је место где траје битка између прошлог и будућег, борба да све буде осмишљено или изгуби смисао.

Александар Дугин
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://izborsk-club.ru/20626

Сергеј Глазјев, ВАШИНГНТОН НЕЋЕ МОЋИ ДА ПОБЕДИ У СВЕТСКОМ ХИБРИДНОМ РАТУ

— Налазите се на челу геоекономског развоја који мења правила игре – развојa новог финансијско-монетарног система кроз асоцијацију ЕАЕС-а (Евроазијски економски савез) и Кине, који заобилази САД долар, пројекта који ће ускоро бити завршен. Да ли бисте могли да саопштите неке особености овог система, који, наравно, није Брeтон-Вудс III, али, по ономе што се може видети, очигледно представља алтернативу Вашингтонском консензусу и врло је близак потребама Глобалног Југа?

СЕРГЕЈ ГЛАЗЈЕВ: У нападу хистерије русофобије владајућа елита САД искористила је свој последњи адут у хибридном рату против Русије. Замрзавајући руске девизне резверве на рачунима западних централних банака, финансијски регулатори САД, ЕУ и Велике Британије поткопали су статус долара, евра и фунте стерлинга као светских резервних валута. Овај корак је нагло убрзао текућу демонтажу светског економског поретка заснованог на долару.

Пре више од десет година на Астанинском економском форуму моје колеге и ја смо предложили да се пређе на нови глобални економски систем заснован на синтетичкој трговачкој валути која се базира на индексу валута страна-учесница. Касније смо предложили да се прошири базна корпа валута додавањем око двадесетак берзанских роба. Новчана јединица заснована на тако широкој корпи била би математички моделована и демострирала би високи степен чврстине и стабилности.

Отприлике у исто време предложили смо стварање широке међународне коалиције за пружање отпора у хибридном рату за глобалну превласт, који је финансијска и владајућа елита САД повела против земаља које су остале ван њене контроле. Моја књига „Последњи светски рат. САД почињу да губе“, која је објављена 2016. године, научно је објаснила природу долазећег рата и доказивала његову неизбежност – закључак је заснован на објективним законима дугорочног економског развоја. Заснивајући се на тим истим, објективним законима, књига је доказала неизбежност пораза старе доминантне државе.

Данас се САД боре за очување своје превласти. Но, као и Велика Британија раније, која је испровоцирала два светска рата али није успела да сачува своју империју и централно место у свету јер је њен колонијални економски систем застарео, и САД је суђено да доживе неуспех. Британски колонијални економски систем који је заснован на ропском раду, био је истиснут од стране структурно ефикаснијих економских система. И САД и СССР су били много ефикаснији у управљању људским капиталом у вертикално интегрисаним системима у које су поделили свет на своје зоне утицаја. Прелазак на нови светски економски поредак почео је после распада СССР-а. Овај прелаз сада долази до свог краја с неизбежним распадом глобалног економског система заснованог на долару, који је обезбеђивао основу за глобалну доминацију САД.

Нови конвергентни економски систем, који настаје у Кини и Индији, представља следећу неизбежну етапу развоја, која спаја у себи преимућства како централизованог стратешког планирања, тако и тржишне економије, а такође и државне контроле над новчаном и физичком инфраструктуром и предузетништвом. Нови економски систем обједињује различите слојеве друштва око циљева повећања заједничког благостања на много снажнији начин него англосаксонске и европске алтернативе.

То је главни узрок због кога Вашингтон неће моћи да победи у глобалном хибридном рату који је започео. То је, такође, главни узрок због кога ће данашњи глобални финансијски систем оријентисан на долар, бити замењен новим, заснованом на консензусу земаља које ће се придружити новом светском економском поретку.

У првој етапи прелаза ове земље се враћају коришћењу својих националних валута и клириншких механизама, појачаних билатералним валутним своповима. У овом тренутку, цене се и даље, углавном, утврђују на основу цена које су изражене у доларима на различитим берзама. Ова етапа је готово завршена: после замрзавања резерви Русије у доларима, еврима, фунтама и јенима мало је вероватно да ће било која суверена земља наставити да гомила своје резерве у овим валутама. Њихова непосредна замена су – националне валуте и злато.

Друга етапа прелаза садржаће у себи нове механизме образовања цена које нису везане за долар. Формирање цена у националним валутама повезано је са значајним додатним трошковима, но, свеједно ће бити привлачније него формирање цена у „невезаним“ и сумњивим валутама као што су долар, фунта, евро и јен. Једини кандидат за светску валуту – јуан – неће заузети њихово место због своје неконвертибилности и ограничености спољашњег приступа кинеским тржиштима капитала. Коришћење злата као вредностног оријентира ограничено је неудобношћу његовог коришћења за плаћање.

Трећа и завршна етапа преласка на нови економски поредак укључује стварање нове дигиталне валуте засноване на међународном споразуму, споразуму заснованом на принципима транспарентности, праведности, добре воље и ефикасности. Очекујем да ће модел такве новчане јединице које смо разрадили одиграти своју улогу у датој етапи. Слична валута може бити емитована од стране фонда девизних резерви земаља БРИКС-а којем се могу придружити све заинтересоване земље. Тежина сваке валуте у корпи може бити пропорционална БДП-у земље (на пример, на основу паритета куповне моћи), њеног удела у међународној трговини, а такође и броју становништва и величини територија земаља учесница.

Осим тога, корпа може да садржи индекс цена основних роба на берзи: злата и других драгоцених метала, кључних индустријских метала, угљеника, семена, шећера, а такође и воде и других природних ресурса. Да би обезбедили подршку и учинили ову валуту чвршћом, временом могу бити створене одговарајуће међународне резерве ресурса. Ова нова валута ће се користити искључиво за инострана плаћања и издавати земљама-учесницама на основу раније одређене формуле. Уместо ње земље-учеснице ће користити своје националне валуте за кредитирање, финансирање националних инвестиција и индустрије, а такође и за стварање државних резерви. Токови капитала ван граница ће и даље бити регулисани националним валутним правилима.

— Економиста Мајкл Хадсон посебно се пита: ако тај нови систем омогући земљама глобалног Југа да обуставе доларизацију дуга и буде заснован на платежној способности у иностраној валути, могу ли онда кредити бити везани или за сировине, или за Кину, за реално учешће у капиталној инфраструкури финансираној иностраним недоларским кредитом?

СЕРГЕЈ ГЛАЗЈЕВ: Прелазак на нови светски економски поредак, спроводиће се систематским одбијањем испуњавања обавеза у доларима, еврима, фунтама и јенима. У овим односима он се ничим неће разликовати од примера које су дале земље емитенти ових валута, које су сматрале да је сврсисходно украсти девизне резерве Ирака, Ирана, Венецуеле, Авганиста и Русије вредне трилионе долара. Пошто су САД, Велика Британија, ЕУ и Јапан одбиле да испуне своје обавезе и конфисковали богатсва других земаља које су штеделе у њиховим валутама, зашто би ове земље биле обавезне да им врате новац и сервисирају њихове кредите?

У сваком случају учешће у новом економском систему неће бити ограничено обавезама у старом. Земље глобалног Југа могу постати пуноправни учесници новог система независно од дугова које имају у доларима, еврима, фунтама и јенима. Чак ако оне објаве дефолт по својим обавезама у овим валутама, то никако неће утицати на њихов кредитни рејтин у новом финансијском систему. Национализација екстрактивне индустрије такође неће довести до застоја. Осим тога, ако ове земље резервишу део својих природних ресурса за подршку новом економском систему, њихова одговарајућа тежина у валутној корпи нове новчане јединице ће се пропорционало увећати што ће обезбедити тој земљи значајне девизне резерве и кредитни потенцијал. Осим тога, билатералне линије трговинске размене са земљама-партнерима обезбедиће им адекватно финансирање за заједничке инвестиције и финансирање трговине.

— У једном од својих есеја који сте недавно написали, „Економија руске победе“, позивате на „убрзање формирарања нове технолошке парадигме и институција новог светског економског поретка“. Између осталих препорука, посебно инсистирате на стварању обрачунско-платног система у националној валути земаља-чланица ЕАЕС и разраду и стварање независног система међународног поравнања у ЕАЕС, ШОС (Шангајска организација за сарадњу) и БРИКС, што би могло уклонити критичну завсиност од система СВИФТ који контролише САД. Може ли се предивдети сагласност и тежња ЕАЕС и Кине да „прода“ нови систем члановима ШОС-а, другим члановима БРИКС-а, члановима АСЕАН-а и земљама западне Азије, Африке, Латинске Америке? И да ли ће то довести до биполарне геоекономије – Запад против остатка света?

СЕРГЕЈ ГЛАЗЈЕВ: То је заиста правац којим идемо. Нажалост, монетарне власти Русије још увек су део вашингтонске парадигме и играју по правилима доларског система, чак и после отимања руских девизних резерви од стране Запада. С друге стране, недавне санкције су изазвале интензивну самоанализу у осталим земљама које не улазе у доларски блок. Западни агенти утицаја, као и до сада, контролишу централне банке већине земаља, приморавајући их да спроводе самоубилачку политику коју је прописао ММФ. Ипак, таква политика у овом тренутку толико очигледно противречи националним интересима незападних земаља, и њихове власти су све више основано забринуте за финансијску безбедност.

Ви правилно истичете потенцијално централну улогу Кине и Русије у формирању новог светског економског поретка. Нажалост, данашње финансијско руководство Русије остаје у клопци интелектуалног ћорсокака вашингтонске парадигме и није у стању да постане партнер-оснивач у стварању нове глобалне економске и финансијске структуре. Истовремено, морало је да се сусретне са реалношћу и створи национални систем међубанкарске размене порука, који не зависи од СВИФТ-а и отвори га за иностране банке. Линије крос-валутних свопова са кључним земљама-учесницима већ су створене. Већина трансакција између држава-чланица ЕАЕС већ је нормирана у националним валутама и удео њихових валута у унутрашњој трговини расте великим темпом.

Аналогни прелаз се догађа и у трговини са Кином, Ираном и Турском. Индија је навела да је спремна да пређе на плаћање у националним валутама. Много напора се улаже у разраду клириншких механизама за плаћање у националној валути. Паралелно се предузимају стални напори да се разради дигитални небанкарски платни систем који би био везан за злато и друге берзанске робе – „стабилне монете“.

Недавне санкције банкарских канала од стране САД и Европе довеле су до брзог повећања ових напоре. Групе земаља које раде на новом финансијском систему треба само да објаве да је завршена разрада структуре и да је спремна нова трговачка валута и тог момента процес формирања новог светског финансијског поретка ће се још више убрзати. Најбољи начин да се то постигне било би објављивање на редовним састанцима ШОС или других организација. Ми на томе радимо.

— Са Федералним резервама, а такође ни са Европском централном банком нису обављене консултације о замрзавању руских девизних резерви. У Њујорку и Франкфурту кажу да би они били против тога да су их питали. Да ли се ви лично очекивали замрзавање? И да ли је то очекивало руско руководство?

СЕРГЕЈ ГЛАЗЈЕВ: У мојој књизи „Последњи светски рат“ тврдио сам да је вероватноћа да ће се то на крају догодити врло висока. У овом хибридном рату економски рат и информационо-когнитивни рат су кључна попришта сукоба. На оба фронта САД и земље НАТО имају огромну предност и нисам имао никакву сумњу да ће они у пуној мери то искористи кад дође време.

Одавно се залажем за замену долара, евра, фунте стерлинга и јена за наше девизне резерве у злату, које се код нас у изобиљу производи. На жалост, западни агенти утицаја, који заузимају кључне позиције у централним банка већине држава, а такође и рејтинг агенције и кључне публикације успеле су да угуше моје идеје. Даћу вам пример, не сумњам да су високи чиновници Федералних резерви и Европске централне банке били укључени у разраду антируских финансијских санкција. Ове санције се постепено и стално уводе и ступају на снагу практично моментално, без обзира на познате тешкоће са бирократским доношењем одлука у Европској унији.

— Стратешко партнерство Русије и Кине постаје све чвршће што стално потврђују и сами председници Путин и Си Ђинпинг. Али, против партнерства се говори не само на Западу већ и у неким руским политичким круговима. У овом изузетно деликатној историјској етапи колико је поуздана Кина као стратешки савезник Русије?

СЕРГЕЈ ГЛАЗЈЕВ: Основа руско-кинеског стратешког партнерства је здрави смисао, заједнички интереси и искуство сарадње током стотина година. Владајућа елита САД је започела глобални хибридни рат усмерен на заштиту своје хегемонске позиције у свету, циљајући на Кину као главног економског конкурента и на Русију као на кључну уравнотежујућу силу. Првобитно су геополитички напори САД били усмерени на изазивање конфликта између Русије и Кине. Западни агенти су јачали ксенофобне идеје у нашим средствим инфомисања и блокирали сваки покушај преласка на плаћање у националнимм валутама. Са кинеске стране западни агенти су подстицали владу да удовољи захтевима који су били у интересу САД.

Међутим, суверени интереси Русије и Кине логично су довели дo јачања њиховог стратешког партнерства и сарадње у циљу супротстављања заједничким претњама које долазе од Вашингтона. Тарифни рат САД са Кином и рат финансијским санкцијама са Русијом потврили су ову забринутост и демонстрирали очигледну и реалну опасност са којом се сусрећу наше две земље. Заједнички интереси преживљавања и борбе уједињују Кину и Русију и наше две земље се у значајном степену налазе у економској симбиози. Оне се допуњују и међусобно јачају конкурентност. Ови заједнички интереси ће се сачувати у дугорочној перспективи.

Кинеска влада и кинески народ веома добро памте улогу Совјетског Савеза у њиховом ослобађању од јапанске окупације и у послератној индустријализацији Кине. Наше две земље имају чврсту историјску основу за стратешко партнерство и нама је суђено да тесно сарађујемо у нашим заједничким интресима. Надам се да ће стратешко партнерство Русије и Кине, које јача захваљујући уједињењу пројекта „Један појас – један пут“ са Евроазијским економским савезом, постати основа пројекта Великог евроазијског партнерства Председника Владимира Путина и језгро новог светског економског поретка.

Сергеј Глазјев
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://izborsk-club.ru/23042

Арсеније Савин, СВЕТЛИЦА

Каткад ме ноћу пробуди звук,
Помислим: то је Твој глас!
За прозором ветрова хук,
А онда опет настане мук
И у даљини завија пас.

А у свануће црквена звона
Сребро разлију по мојој души.
И сећањима засија она –
На трен радосна, па опет болна.
Вољени свет се у мени руши.

И онда капи пролећне кише
Обришу сузе са мог лица.
И све је тихо, и све је тише,
И све нестаје, и све се брише…
Не трне само једна Светлица!

пролеће 1942.

Арсеније Савин

Семјон Франк, СПАСЕЊЕ СВЕТА И ЊЕГОВА ЗАШТИТА ОД ЗЛА

Дакле, без обзира на пијетистичка расположења, довољно распрострањена у хришћанском свету, без обзира на људску склоност ка индивидуалном усавршавању, морамо се увек непоколебиво придржавати необориве аксиоме хришћанске савести која каже да је човек одговоран не само за зло чији је он сам извор или носилац, него и за сво оно зло у свету којем се не супротсатавља. Хришћанин не може остајати равнодушан ни према страдањима својих ближњих, ни према злу које они чине или које њима влада. Од њега се не траже само достигнућа у сфери његове личне светости, него и његова саосећајност према страдањима ближњих, његова активност у борби против светског зла. Хришћанин по самој својој суштини мора носити и бреме своје браће – и то не само материјално, него и морално бреме.

Изгледа да још није било довољно схваћено у којој се мери хришћански морал у том смислу разликује од обичног, рекло би се „природног“ морала, и колико је изнад њега. По уобичајеном моралном становишту сваки човек је одговоран за своје сопствене поступке или за ону ограничену сферу живота која му је поверена и зависи од његових активности. Принцип личне, индивидуалне одговорности је и основни принцип права, и принцип уобичајеног моралног вредновања људи. За злочин одговара једино сам злочинац или његови саучесници и помагачи, и нико други. У свом уобичајеном моралном вредновању људи једноставно подразумевају да између појединих личности постоје јасне разлике јер их доживљавају као засебне, међусобно независне центре или носиоце активности. Наравно да је такав морални став и неопходан и легитиман. Међутим, били бисмо у великој заблуди кад бисмо мислили да је људски морал исцрпљен тим моралним ставом. Већ у одређеним случајевима друштвено-правног живота индивидуалну одговорност допуњава колективна одговорност, и то управо тамо где активност једног човека утиче или може да утиче на активност другог. За нарушавање права или за пропуст једног службеног лица одговара не само то лице, него и његови претпостављени. У свим компанијама и акционарским друштвима материјалну одговорност сносе не само лица која непосредно склапају уговоре, него и остали учесници те групе.

Све се то, ипак, схвата више као изузетак из општег правила индивидуалне моралне одговорности или као изведена последица из њега тамо где се те индивидуалне одговорности фактички међусобно преплићу. Принципијелни смисао начела колективне одговорности открива се само тамо где је морални живот одређен мотивом љубави. Тако родитељи осећају да су одговорни за све лоше у њиховој деци, или за оно лоше што њихова деца чине, јер у тим појавама зла у својој деци виде резултат неке своје грешке, неког свог пропуста, неправилног васпитања – речју, они то виде као резултат нарушавања свог дуга љубави према деци или немарног испуњења тог дуга. У споју пријатељства, љубави и моралне осетљивости сваки учесник окривљује самог себе за сваку неправду која се некако прокрала у односе – чак и тамо где директна кривица лежи на другом учеснику; он пита самог себе који је његов сопствени грех, који је његов пропуст био извор тог зла које се прикрало у душу другог учесника општења.

Ова последња свест налази своју принципијелну и универзалну основу у хришћанском моралу. Будући да хришћанин има највишу и универзалну дужност да љуби ближње, сваког човека и све људе, будући да је обавезан да у сваком смислу помаже ближњима и да их спасава, он зна да је индиректно одговоран за свако зло, за свако страдање, за сваку невољу у свету – за све што је у свету несавршено, греховно. Свако такво зло или несрећу он доживљава као последицу свог пропуста у испуњењу дуга љубави. У многим случајевима и личног и друштвено-политичког живота ми имамо, чак и ван јасне хришћанске свести, то осећање колективне одговорности, тачније – осећање моје или наше одговорности за зло које је завладало у свету због директне кривице других. Често кажемо себи: „Морао сам то предвидети, морао сам се унапред томе одупрети, и ако то нисам урадио, онда је за зло које је учинио други крив и мој немар, моја небрига према оном што се дешава другим људима, недостатак делатне љубави према ближњима или бриге према њима“. Такво је осећање социјалне одговорности свих чланова друштва за материјалну беду сиромашних или осећање колективне одговорности свих народа за очување међународног мира и томе слично. Малопре смо рекли да хришћанска свест чини општу, принципијелну и универзалну основу тог начела одговорности свих за светско зло; дуг љубави и одговорности за друге није тек морални пропис или морално осећање – та свест је заснована на схватању унутрашњег исконски органског свејединства свечовечанског живота.

Из овога следи веома важан закључак: чак и ако достигне максималну савршеност у оквирима сопствене, личне светости и максималну независност од тамних сила овога света, хришћанин остаје потчињен тим силама или дотакнут њима и у том погледу он морално дели судбину свих других људи у овом несавршеном свету.

Због тог међусобног односа онај универзални дуализам хришћанског живота (који смо горе укратко обрадили), дакле дуализам између „живота у Богу“ (Кол 3; 3) и потчињености силама овога света, спојен са дуализмом између индивидуално-личног унутрашњег пута према Богу и метафизички и морално заснованог учешћа сваке личности у општој судбини света, налази свој неизбежни одраз у дуализму моралног става – у дуализму одређујућих начела моралног живота.

У свом индивидуално-личном, унутрашњем духовном животу човек који тежи да се руководи Христовом истином има обавезу да, без икаквих компромиса, следи једини хришћански завет: „будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт 5; 48); уколико му то не успе, уколико дух у њему не одолева немоћи тела, он ће то разумети као грех и слабост које он мора настојати да преброди. Руководећи човеков принцип у односу према ближњима, у активности и моралној енергији, усмереној на супротстављање злу света, не може бити лично савршенство, него, напротив, принцип максималне ефективности и корисности његове борбе против зла. Човек није у стању да одоли и без остатка уништи зло које влада светом, али је у исти мах свестан своје одговорности за то зло, и зато је дужан да предузме све мере на ефикасном супротстављању злу и максималној заштити својих ближњих од зла. Другим речима, у нашем односу према ближњима, према свету, мерило нашег личног савршенства може бити само максимална напетост наше свести о одговорности за судбину ближњих, наше воље да им помогнемо.

Из овога искрсава једно питање од чијег правилног решења потпуно зависи здрав и хришћанској свести адекватан морални став. Поставља се питање, у којој се мери поменута два принципа – принцип личног усавршавања и принцип максималне ефективности у супротстављању злу света – практично међусобно подударају? Другим речима, у којој мери хришћанин у својој бризи о добру ближњих, о њиховој заштити од зла, може деловати онако како му налаже принцип личног усавршавања, заправо, може ли достизање свог циља тражити само у деловању (на себе и на друге) виших, благодатних сила?

Правилан одговор на ово питање захтева увиђање једне разлике која се у етичким разматрањима често губи из вида, или се, пак, схвата нејасно. Наиме, задатак истинског, суштинског спасења морамо разликовати од задатка обичне заштите од зла, тј. спољашњег супротстављања духовним и материјалним силама које разарају свет и спољашњег суделовања у стварању благостања ближњих и света. Што се тиче првог задатка, дакле задатка суштинског спасења, из саме суштине хришћанског откривења, односно хришћанске вере произилази уверење да је то спасење дело једино виших, благодатних сила и да зато човек у свом стремљењу ка спасењу својих ближњих (или васцелог света) може и мора бити само обични пратилац тих виших сила. Свака замисао спасења која мисли да се човек и свет могу спасити на други начин, помоћу другачијих – очито земаљских – сила представља издају основног смисла хришћанске вере. Навешћемо само један пример и рећи да је примена насиља или принуде овде у принципу недопустива, да је у принципу лажна свака уобразиља да постоје неке спољашње мере којима се може уништити зло и омогућити тријумф сила добра. Истински спасоносне, благодатне силе дејствују само кроз стихију слободе, кроз спонтано буђење дубинских сила људског духа које им добровољно хитају у сусрет, и једина позиција из које човек може помоћи својим ближњим да се отворе за дејство благодатних сила је позиција љубави, тј. изливања на ближње сопствених благодатних сила, уколико их он уопште поседује. Тако овде – мада је могуће и извесно супарништво између активности усмерене према вани, дакле према спасењу других, и активности на личном, унутрашњем усавршавању – обе активности леже у истој равни и не могу доћи у међусобни принципијелни сукоб. Смисао духовне активности, како оне усмерене у једном, тако и оне усмерене у другом правцу, састоји се у васпитавању људске душе – своје или туђе – за примање благодатне силе божанствене Светлости. Стање љубави, молитве, аскезе, самоодрицања овде важи и на личном, унутрашњем човековом путу према Богу, и у помоћи коју ми доносимо ближњима у њиховој тежњи да се приближе Богу. У том смислу можемо рећи да се у основи „толстојевства“ и њему сличних етичких позиција налази потпуно правилна, истински хришћанска идеја. Она се састоји у свести да никаквим земаљским, спољашњим, грехом оптерећеним мерама, никавим насиљем и принудним обуздавањем не можемо ни суштински превладати зло, ни суштински оздравити свет и однеговати у њему добро. Никакво насиље – чак ни физичко уништење носилаца зла – не уништава суштински, супстанцијално ниједан атом зла: зло се у његовој суштини уништава само добром, благодатном силом љубави, као што тама ишчезава тек онда кад је озари светлост. Дело суштинског спасења света је искључиво дело органског прорастања у свет и процвата у свету највиших, благодатних сила светости, добра и љубави.

Највећа и заиста погубна заблуда толстојевства и моралног пуризма уопште садржана је у томе што оно тај задатак суштинског духовног усавршавања света не разликује од задатка помагања ближњима и свету, садржаног у оној уобичајеној заштити ближњих и света од рушилачких сила зла. Тај задатак је такође морално обавезјујући за човека, али ту ствар стоји потпуно другачије. Навешћемо пример који је у расправама на ову тему постао већ баналан, иако се још решава. Кад на наше очи насилник бездушно мучи дете, није довољно да мислимо о „спасењу душе“ и детета и самог зликовца; глас здраве људске савести, а тим више глас хришћанске савести, говори нам да смо пре свега дужни да зауставимо само мучење, да спасимо дете од страдања. Ако при томе наша молитва, наш савет или преклињање успеју да створе такав благодатни ефекат да практично делују на вољу насилника и приморају га да се покаје и прекине мучење – онда је то још боље. Али, шта ако ни све то не успе да заустави насилника? Видели смо да сама свемоћ Божија – тим пре оне благодатне силе које смо лично ми у стању да призовемо у помоћ и да их, тако рећи, актуелизујемо – јесте иманентна и невидљива моћ која истовремено открива и немоћ тих сила у пракси земаљског живота. Увек, дакле, постоји могућност да те силе у датом конкретном случају практично нису довољне. И више од тога, та недовољност или слабост благодатних сила као емпиријских и у свету ефективно делујућих сила припада самом, већ објашњеном, основном односу светлости која „светли у тами“ (Јн 1; 5) и таме коју она неће моћи до краја света да потпуно победи и расеје. Шта морамо да урадимо у таквој ситуацији? И без трунке богословских размишљања, наша савест, наш морални инстикт дошаптава нам потпуно очигледно решење: морамо истргнути дете из насилникових руку, морамо, можда, свезати насилника, затворити га у тамницу, и у крајњем случају, ако нема друге, морамо прибећи свим средствима, чак и оном да убијемо насилника. Другим речима, морамо прибећи свим средствима која су неопходна да бисмо прекинули то злодело, и то средствима потпуно световним и зато увек мање или више грешним, све до страшног греха убиства човека.

Тако нас (у нашој хришћанској обавези да своје ближње и цео свет заштитимо од зла, да им олакшамо страдања) сопствена морална одговорност за реалну ефективност наше помоћи ближњима и свету увек може принудити да, тамо где нема друге могућности, прибегнемо световним начинима борбе који су увек и неизбежно оптерећени грехом, тј. да кренемо путем који се у одређеном смислу (касније ћемо то разјаснити) разилази с путем унутрашњег духовног усавршавања. У тој 130 сфери хришћански дуг нас приморава да на своју савест пре преузмемо грех, него да, чувајући нашу личну чистоту и светост, због нечињења будемо криви за победу зла у свету, зла с којим се нисмо ухватили у коштац. Хришћанин је дужан да иде на грех у својој спољашњој борби против зла, односно у одбрани света од зла онда, и само онда, кад глас савести каже да ће грех изазван нечињењем бити већи од греха проистеклог из активног супротстављања злу.

Дакле, због свејединства духовног бића, сама чињеница да постоји греховни свет – непросветљени, још неискупљени, зато и грехом обремењени свет, а то је, како смо видели, фундаментална аксиома хришћанске свести – с једне стране изнутра оптерећује моју душу грехом у форми мог унутрашњег саучествовања у општељудској слабости и греховности, а са друге – доводи ме у трагичан положај моралне обавезе да саучествујем у греху тамо где ми нема друге него да пристанем на грех, наравно, ако желим да моја помоћ ближњима буде делотворна. Зато је потпуно неосновано оно у хришћанском свету веома распрострањено толстојевско-секташко схватање принципа хришћанског моралног понашања, заправо захтев да хришћанин буквално схвати јеванђелски завет „непротивљења злу“, да претварајући тај завет у правило, у спољашњи закон понашања, и проширујући га и на случајеве у којима се ради о несебичној помоћи ближњима, у свим условима и без обзира на све последице, сачува неприкосновену чистоту своје личне хришћанске савести. То је, нажалост, класични и распрострањени начин изопачавања хришћанске свести у њену супротност – у фарисејство.

Навешћемо овде пример, аналоган горе наведеном, али мање хипотетичан, разумљивији и изразитији по својој актуелности. Хришћански пацифизам, одбацивање рата и одбијање служења војне обавезе у име неприкосновености и светости живота сваког човека – чак непријатеља који је напао на домовину – може бити за живу хришћанску свест највећи грех, ако последица тог чувања сопствене чистоте буду масовна убиства и зверства која је починио напријатељ испуњен силама зла; због принципа хришћанске одговорности ти злочини ће лежати на савести онога који је у име сопствене чистоте одбио да узме оружје у руке и супротстави се – принципијелно гледано помоћу изнуђеног убиства – злочиначкој сили да не однесе победу на земљи. То уопште не значи упадање у баналну распрострањену саблазан (о којој ћемо касније још морати да говоримо), по којој истине хришћанске или чак уопште моралне свести тобоже нису примењиве на област друштвеног живота – саблазан која тако лако квари морално осећање и оправдава људску греховност и злочинаштво. Не може бити ни говора о принципијелном ограничавању сфере важења хришћанске заповести – у наведеном примеру чак старозаветне заповести „не убиј“ (2Мој 20; 13); напротив, ова заповест важи безусловно, у суштини универзално; сваки који убије је грешник – чак и кад је то убисто учињено и из најнесебичнијих мотива, из осећања љубави према ближњима и одговорности за њихову судбину, у борби против рушилачких сила зла. Своје грешности мора бити свестан и војник који је убио непријатеља чак и у најправеднијем одбрамбеном рату за одбрану домовине од насилника који напада на њу, или за одбрану слободе од освајача који настоји да пороби свет; древна пракса Цркве, по којој је војник, учесник рата, био дужан да се покајањем и ношењем епитимије очисти од својих учињених грехова убиства и насиља, потпуно је адекватна истинској хришћанској свести. И, обрнуто, међу „револуционарима“ свих политичких праваца данас толико распрострањено принципијелно оправдање и чак хваљење убиства и насиља у функцији остварења одређених циљева који се сматрају апсолутно вредним – представља страшан морални разврат, погубан за људске душе. Суштина је, дакле, у томе да хришћанин, због своје одговорности за судбину ближњих у грешном свету, може бити доведен у безизлазан положај у коме уопште не постоји могућност избегавања греха; и да су, како смо рекли, могуће – у принципу чак и неизбежне – ситуације у којима грешно дело, чак и такво као што је убиство ближњег, пред судом непоткупљиве и неподмитљиве хришћанске савести мора бити признато као немерљиво мањи грех од нечињења и пасивног односа према светском злу и страдању, дакле од нечињења руковођеног жељом да се очува морална чистота своје личности. Сваком моралном пуристи и „conscientious objector“ мора бити отворено постављено питање: ако убиство или саучесништво у убиству и, уопште, у насиљу јесте грех, није ли онда исто тако грех – некад још већи грех – скрштених руку пасивно посматрати како се злодело одвија пред нашим очима и при том се позивати на то како смо ми сувише чисти да бисмо се умешали у ту прљаву ствар? Не купујемо ли тада сапсење од греха простим упадањем у још већи грех фарисејства? Историја последњих деценија европског човечанства, која се завршила нечувеним разуздавањем адских сила у свету, представља вапијуће оптужујући чин не само против самих насилника и носилаца зла, него истовремено и против свих хришћанских и хуманитарних моралних пуриста који су изгубили строгу свест о својој одговорности за светско зло, о својој обавези да му се истински и ефикасно супротставе.

Тако смо дошли до свести о истини која је максимално одговорна управо зато што је привидно саблажњива и што се лако може злоупотребити. Ако сви заједно сносимо моралну одговорност за зло у Ономе који одбија војну службу из религиозних мотива (енгл.) – Уредникова напомена. свету, ако нисмо у стању да га потпуно уништимо и успоставимо апсолутну светост земаљског живота, онда мерило правилности или савршености живота у свету није чистота ни безгрешност чина, него једино нужност самог тог чина као тад најефикаснијег средства одбране света од зла.

На први поглед може изгледати да овим оправдавамо фамозни неморални принцип „циљ оправдава средства“. Такав закључак би био последица неспоразума. Потпуно разјашњење тог неспоразума даћемо касније, мада и овде можемо навести разлоге који га потпуно отклањају. Принцип „циљ оправдава срества“ јесте неморалан, али не зато што у одређеним условима опрашта или санкционише дела која су сама по себи греховна. Он је неморалан зато што релативизује светињу добра и зато што уместо безусловног покоравања моралној дужности подмеће рационално-утилитаристичку, рекло би се економску рачуницу моралних добитака и губитака; при томе се мисли да и постављање циља, и избор средстава за остварење циља зависе од слободног рационалног мишљења, по аналогији са слободом предузетничке иницијативе и калкулације. Морална ситуација коју покушавамо да објаснимо потпуно је дугачија од поменутог принципа. Она је у принципу слична једино стању које кривично право назива стањем крајње нужде – уз једну једину разлику што је ту нужност о којој овде говоримо издиктирао безусловни захтев („категорички императив“) моралне дужности, а не нагон за самоодржањем. У описаној ситуацији човек је против своје воље доведен у трагичну неминовност да моралну чистоту појединачног свог чина жртвује у име захтева љубави према ближњима. Он ни најмање не „оправдава“ свој грешни чин у апсолутном смислу, он је потпуно свестан свог греха, и свесно се руководи свешћу да би нечињење било још већи грех. Само подвођење те ситуације под категоријални однос „средства“ и „циља“ није адекватно суштини ствари. Постављање „циља“ овде не звиси од човековог мишљења, већ морална дужност императивно прописује шта нам мора бити циљ. Ни „средства“ се овде не могу хладно одабрати по принципу њихове сврховитости, напротив – сагледана и оцењена у свеукупности и ненамерности њихових последица, у целој њиховој конкретној моралној природи, таква средства се намећу нашој свести као једини морално обавезујући начин нашег деловања, без обзира на греховност самих тих средстава.

Овде се, дакле, не ради о рационално-утилитаристикој користи средстава за остварење циља, него о целовитом решењу моралног такта које је руковођено тежњом да у се датим конкретним условима нађе излаз најмање оптерећен грехом, а највише прихватљив у погледу испуњења захтева моралне дужности (а све пред лицем трагичне немогућности – због несавршености света и несаврешености самог моралног субјекта – да се очува апсолутна безгрешност понашања). Сваки наш морални поступак према свету подразумева и нашу обавезу да нам нит водиља не буде очување наше личне моралне чистоте, изоловане од судбине ближњих, него настојање да достигнемо релативно максималну савршеност свог понашања, све у зависности од тога колико имамо снаге да у свом понашању реално остваримо делотворну, одговорну љубав према ближњима. Истински правилно морално решење није садржано ни у самом придржавању слова моралног закона, поготову не у слепом придржавању апстрактног општег правила које не узима у обзир конкретне потребе реалног живота; његов дефиниенс је једино љубав, а њени су захтеви увек конкретни; другим речима, истински правилно морално решење се састоји у релативно најбољем испуњењу моралне истине, дакле онога што је Аристотел назвао непреводивом речју έπιεικές – ми бисмо рекли оним што је „примерено“, „прикладно“, конкретно правилно. О правилном моралном решењу можемо рећи само једно: оно је такво зато што, узимајући у обзир сву пуноћу конкретне ситуације, сав конкретни значај и све последице нашег чина, морамо поступити управо тако а не другачије не би ли наш чин, без обзира на његову несавршеност и греховност, максимално одговарао нашој дужности према нама самима и нашим ближњима – нашем осећању одговорности у служењу Богу и људима.

Морални пуристи, присталице личне чистоте и индивидуалног спасења душе, у страху узмичу пред ризиком оних моралних решења која макар и издалека подсећају на неморални принцип „циљ оправдава средства“; међутим, они остају слепи за супротну моралну опасност која се састоји у томе да чин, који је по субјективном мотиву или замисли свог извршиоца – добар, може бити погубан и зато објективно неморалан кад се примени на конкретне услове, да, дакле, може имати погубне објективне последице и тиме извршиоца учинити одговорним за велико зло.

За морално правилан чин нису довољне само добре намере; понекад је „и пут у пакао поплочан добрим намерама“. Тачније, истински добра воља већ у свом зачетку подразумева као свој саставни део морални такт, она подразумева и моралну храброст и јасно морално вођење рачуна о истинским људским потребама, мудрост и ширину видика у оцени истинског значаја нашег деловања у конкретној ситуацији, односно стању у ком се свет налази. При томе, а све због те увек исте основне истине хришћанске свести – неотклоњиве несавршености света, која ће трајати све до његовог очекиваног коначног преображаја – никад не смемо сметати с ума кључну истину да је одређени минимум несавршености и зла напросто неизбежан у овом свету, да смо принуђени да то зло носимо, да у њему чак учествујемо и да зато морамо пазити да резултат наше тежње ка непорочној чистоти понашања не буде повећање количина зла у свету. Ако желимо да наше понашање буде истински морално, није довољно да будемо кротки као голубови – морамо бити и мудри као змије .

Само се по себи разуме да поменута истина уз недовољно строгу и објективну моралну свест и, тим више, уз намерну несавесност, може постати извор злоупотреба; сваки грех, чак невољни, чак морално обавезни грех, оптерећује душу, и може је искварити ако покрај недовољно осетљиве савести пређе у навику. Осим тога, чак и морално обавезно греховно деловање увек има, због заразности греха, и ненамерне штетне последице које трба пажљиво узимати у обзир; а навикавање на таква деловања постепено умањује ту осетљивост. Нема, ипак, те моралне истине коју човек не би могао злоупотребити; већ смо видели да управо хришћанска истина, због принципијелне немогућности да има било каква своја тачно одредива спољашња мерила, представља за греховну људску вољу веома згодан повод за злоупотребе. Зато могућност злоупотребе није аргумент против правилности малопре изнетог мишљења.

Наравно, основни услов правилне примене принципа конкретне ефективности наше моралне активности је јасно чување поменуте разлике између задатка заштите света од зла и задатка суштинског превладавања зла. Неразликовање тих задатака увек има погубне последице. Управо нас оно увлачи час у погубно искушење немогућег задатка ширења само добра и уништења зла насилним греховним средствима, држећи нас у стању заборава да је тај задатак доступан само слободном деловању и осећању љубави – час, напротив, помућује свест о нашој одговорности за страдања ближњих, о нашој обавези да будемо активни у заштити света од зла. Јасно разликовање тих двају потпуно различитих задатака има суштински значај за целокупну морално-друштвену праксу живота у области педагогије, кривичног права, државне политике и друштвене делатности.

(Ово мишљење можемо илустровати бројним и веома актуелним примерима. Навешћемо уместо тога један посебно поучан пример из историје папства. Крајем XIII века, у једној од епоха највеће моћи папске власти, њене највеће уплетености у политички живот и, самим тим, њене оптерећености посебно тешким гресима, једном приликом је био учињен покушај да се због спасења Цркве доведе на папски престо свети монах-отшелник, испуњен делотворном вером у јеванђелско сиромаштво и јеванђелску одвојеност од света – неки Петар са планине Муроне, који је примио име Целестин V. Кратка владавина тог светог човека била је низ срамних неуспеха. Захваљујући његовој наивности, необавештености, неспособности да обузда зло, његовом вољом су овладали најгори интриганти; анархија и несреће Цркве и Италије само су се увећавале под његовом влашћу. Већ након пола године он је морао да призна своју неспособност и да се повуче са престола. Данте смешта његову душу, без обзира на његову личну светост, у први, спољашњи круг пакла, на који су осуђени бескарактерни, безвољни људи. Поучну супротност овоме представљају ликови двају светих жена с краја XIV века – св. Бригите Шведске и св. Катарине Сијенске, које су уједно биле мудре саветнице папа у њиховом управљању Црквом).

Објаснили смо неизбежни дуализам моралних принципа хришћанског живота који произилази из његовог раније изложеног дуализма. Тај међусобни однос можемо и морамо испитати још дубље.

Семјон Франк, СВЕТЛОСТ У ТАМИ (одломак, стр. 125-134), Факториал, Москва, 1998.
Превео: Мирољуб Авдаловић

Валентин Катасонов, „ШПАЊОЛИЦА“ ИЛИ СТРАШНА ТАЈНА КОЈУ ПОКУШАВАЈУ ДА САКРИЈУ

Занимање за историју епидемија порасло је у марту 2020. када је СЗО објавила „пандемију КОВИД-19“. Испоставило се да је највећа епидемија по броју жртава била — „шпањолица“ (епидемија шпанског грипа), која је букнула 1918. године и завршила почетком 1920. Болест је погодила¹ најмање 550 милиона људи или око 30% становништва Земље. (Супотницки М.В. „Пандемија шпањолице 1918-1920 године у контексту других пандемија грипа и птичијег грипа“). Прави број умрлих од шпањолице није познат, оцене се крећу у дијапазону од 17,4 до 100 милиона људи; у популарној литератури на тему шпањолице најчешће фигурира цифра од 50 милиона; у процентима оцене варирају² од 0,9-5,3% становништва Земље, што нам дозвољава да епидемију шпањолице сматрамо највећом катастрофом у историји човечанства.

Шпањолица представља, највероватније, прву праву пандемију. По дефиницијама СЗО, које су донедавно постојале, пандемија је епидемија светског обима. У Европи, као што је познато, било је много епидемија куге, колере и других болести, но, оне су биле регионалне: нису се шириле на друге континенте. А шпањолица је прекрила скоро цео свет.

Назив не треба да нас превари. Шпанија није имала највеће губитке током ове епидемије. Разлог зашто је овако названа ваља потражити на другом месту. Цензуре зараћених држава чиниле су све што могу, да преко штампе, на видело не изађу информације о зарази, да не би дошло до панике међу становништвом и да не би био подривен борбени дух армија. А Шпанија је била неутрална у рату, строге цензуре није било, па су шпанска средства информисања доста објективно описивале епидемију и догађаје везане за њу.

Већина извора о шпањолици епидемију називају — вирусном. Иако нова истраживања показују да је могла бити (а највероватније је и била) бактеријска пнеумонија. Све ово је предговор за главно. А главно је: шпањолица је вештачког порекла. Први пут сам ову верзију нашао на сајту Vaccine Impact, чланак Did a Military Experimental Vaccine in 1918 Kill 50-100 Million People Blamed as “Spanish Flu”? (Да ли је војна експериментална вакцинација убила 1918. године 50-100 милиона људи, за које тврде да су имали „шпански грип“). Публикација се појавила пре три године. Аутор чланка — Кевин Бери (Kevin Barry), председник је непрофитне организације First Freedoms, Inc.,³ која се бори против кршења америчког устава и гажења људских права у САД.  

Кевин Бери сматра да је једна од најгрубљих повреда уставних права Американаца — вакцинација људи која води у инвалидност и смрт. Она, прво, има обележја насилне процедуре; друго, прекривена је завесом лажи. На пут борбе са злочиначким вакцинацијама Кевин Бери је кренуо када је један од његових синова, после такве процедуре, постао инвалид. Кевин Бери је истомишљеник познатог јавног радника и борца против опасних вакцинација — Роберта Кенедија млађег⁴. Године 2015. Кевин Бери је издао књигу Vaccine Whistleblower: Exposing Autism Research Fraud at the CDC („Информатор о вацинама: разобличење преваре у испитивању аутизма ЦДЦ“), (ЦДЦ је медицински регулатор у САД, прим. В.К.). Предговор за књигу написао је Роберт Кенеди млађи.

Кевин Бери пише о шпањолици као о већем и обимнијем злочину него што је припрема и изазивање два светска рата. На бојним пољима у Првом светском рату погинуло је укупно десетак милиона људи; шпањолица је однела 5-10 пута више живота; а шпањолицу је изазвао „експеримент са бактеријском вакцином“. Кевин Бери је пронашао очевице догађаја од пре једног века (међу њима и своје рођаке). У његовом чланку кључне су речи: „Експеримент са бактеријском вакцином 1918-1919, вероватно је убио 50-100 милиона људи“.

Бери се позива на извештај⁵ Националног института за здравље за 2008. годину Deaths from Bacterial Pneumonia during 1918–19 Influenza Pandemic, у којем пише да је бактеријска пнеумонија убила минимум 92,7% умрлих са дијагнозом шпанског грипа над којима је извршена обдукција 1918-1919 .

Пнеумонију су изазвале вакцине којима је вакцинисано америчко војно особље. САД су ступиле у светски рат у априлу 1917. године. Број оружаних снага, као резултат мобилизације, брзо је повећан са 300 хиљада људи на на 6 милиона. Од њих, више од 2 милиона, било је послато у иностранство, пре свега у Европу и на Филипине.

Још пре ступања САД у рат америчке војнике су почели да вакцинишу од разних болести. Препарати су развијани у лабораторијама Института за медицинска истраживања (ИМС), који је основао Џон Рокфелер (ИМС постоји и данас, но сад се зове Универзитет Рокфелер). У овом Институту се родила савремена фармацеутска индустрија. Институт је постао пионир у многим приступима које данас користи фармацеутска индустрија, укључујући и израду серума.

Јануара 1918. године америчке војнике су почели да вакцинишу против бактеријског менингитиса; произвођач вакцине је био Института за медицинска истраживања, при чему су коњи били полазна „сировина“. Прве вакцине су добили војници у војној бази Форт Рајли (Fort Riley) у држави Канзас. Тамо је забележен и први летални исход: војник који се разболео од наводно нове форме грипа, која је иронијом судбине, добила назив „шпањолица“. Аутор додаје да би тачније било да су нову болест назвали „Форт Рајли грипом“. У чланку примећује: „Могуће да је сличност раних симптома бактеријског менингитиса и бактеријске пнеумоније са симптомима грипа, узрок што експерименти са вакцинама у Форт Рајли бази нису разматрани као потенцијални узрок шпанског грипа током 100 година.“

У свом чланку Кевин Бери се ослања на извештај⁶ о вакцинама у бази Форт Рајли који је потписао извесни Фредерик Тејлор Гејтс (Frederick Taylor Gates). У многим приручницима и енциклопедијама представљају га као баптистичког свештеника, педагога и главног саветника нафтног магната Џона Д. Рокфелера. Управо на инсистирање Гејтса овај амерички милијардер је донео одлуку о стварању, 1901. године, поменутог Института за медицинска истраживања, а доцније и Фонда Рокфелер. Фредерик Тејлор Гејтс је руководио овим институцијама и одређивао њихову политику. Приоритетна делатност ИМС-а и Фонда постао је развој фармацеутске индустрије (пре овога фармацеутика је била уметност справљања лека за одређеног човека). Стару фармацеутику, под руководством Фредерика Гејтса, почели су у другој деценији ХХ века немилосрдно да уништавају и замењују масовном производњом препарата хемијског порекла. Џон Рокфелер је почео свој бизнис вађења нафте, а затим прешао на њену прераду, а онда, још касније, на петрохемију. Следећи његов корак била је фармација заснована на хемијским једињењима (алопатија), а не на органским материјама (натуропатија). У оквирима нове фармације један од приоритета су били препарати за вакцинисање од разних инфекција.

Изучавањем и разрадом вакцинационих препарата научници су се бавили још у XIX веку. Деценијама су их проверавали на животињама и врло опрезно прелазили на људе; при томе никаквих масовних блиц-вакцинација није било. А Фредерик Гејтс је увидео уникалну могућност да спроведе масовну блиц-вакцинацију без дуготрајних клиничких испитивања: то му је омогућио рат. Хиљаде и хиљаде америчких војника постали су лабораторијски мишеви. Гејтс саопштава да су војницима давали три дозе вакцине узастопно против бактеријског менингитиса.

Историја је почела у Америци, но наставила се у Европи. Читамо: „Институт (ИМС – В.К.) саопштава да је током Првог светског рата дистрибуирао бактеријски серум Енглеској, Француској, Белгији, Италији и другим земљама. Мало је познато да су и те земље експериментисале на својим војницима. Аутор позива власти европских земаља да отворе своје архиве и кажу истину.

Узгред, бактеријски серум је масовно примењиван за вакцинисање грађанског становништва САД. То је било после завршетка рата када су амерички војници почели да се враћају кући. Власти су заплашиле Американце да их војници могу заразити оним чиме су се заразили у европским рововима. Ипак, огромна смртност од шпањолице објашњава се не само обимном применом наведеног препарата у САД него и ван граница. „Пробушени“ вакцином ИМС-а, амерички војници су били носиоци бактеријске заразе и инфицирали су оне који нису били вакцинисани.

У опширном чланку има много интересантних и актуелних детаља, но завршићу његов преглед ироничном фразом Кевина Берија: „Вакцине спасавају живот… ако изузмемо чињеницу да смо убили 50-100 милиона људи 1918-1919 — што је много мање ефективна реклама за продају од изузетно поједностављене — „Вакцине спасавају живот“.

Пролазећи кроз историју шпањолице, наравно, нисмо могли да заобиђемо изненађујуће преклапања презимена два „хероја“ вакцинације — Фредерика Гејтса и Била Гејтса. Директне родбинске везе међу њима нема, али је поклапање презимена симболично. Првог су упућени људи директно окривили за убиство 50-100 милиона људи. Други, још увек покушава да понови „подвиг“ презимењака.

П.С. Оно што Кевин Бери саопштава у свом чланку није откриће. Пре њега су о томе говорили и писали многи, но власти и Биг Фарма су учинили све да угуше истину. Међу часним ауторима су и амерички професор и доктор-натуропата Еленора Мекбин (Eleanor McBean; 1905-1989) која је написала неколико књига о вакцинацији. Најпознатија од њих је The Poisoned Needle: Suppressed Facts About Vaccination (Отровна игла – скривени факти о вакцинацији) која се појавила 1957. године. О Елеонори Мекбин, следећи пут.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2021/11/15/ispanka-ili-strashnaja-tajna-kotoruju-pytajutsja-skryvat-54906.html?fbclid=IwAR1MPQOW2bgVRT9Cj9mlwx_Y9wwV7vmH4PsmwTNwCFwVO78-7fD0zihJIf

НАПОМЕНЕ:

1http://www.supotnitskiy.ru/stat/stat51.htm#gl2

2https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/30202996/

3http://www.firstfreedoms.org/

4https://www.fondsk.ru/news/2020/12/05/ot-podloga-k-katastrofe-rasskazyvajut-robert-kennedi-i-robert-de-niro-52395.html

5https://wwwnc.cdc.gov/eid/article/14/8/07-1313_article

6https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC2126288/pdf/449.pdf