Арсеније Савин, МОЛИТВА ЗА САМОУБИЦУ

„Пронађи Господе, погинулу душу… и ако је могуће
помилуј!Неистраживи су путеви Твоји. Не упиши ми
у грех ову молитву, него нека буде Твоја света воља.“

Прими Господе
Душу јој грешну
И тугу црну, неутешну.
Понеси Господе њене боли
И пелен-живот – на рани шака соли.

Прими је у Своје наручје:
Нису јој дали да буде дете,
Снове није смела да снује,
Живот није знала да кује,
А године лете, године лете…

Оловне сати у глави брује,
Са неба капље боја сива.
Тога је дана себи рекла:
Ја нисам жива, нисам жива…

Ужасом задрхта гранчица крива…

Помози, Господе,
Нека јој Душа види Твој сјај!
Мајка је, Господе, подај јој Рај!
Опрости јој најцрњи животни мах,
Прими њен последњих уз-дах
И благослови најтужнији орах!

1941.

Арсеније Савин


Свети Јустин Ћелијски, ТРИ ГЛАВНА ПАДА У ИСТОРИЈИ ЉУДСКОГ РОДА: АДАМ, ЈУДА И ПАПА

3. Хуманизми европски, сви: од најпримитивнијег до најсуптилнијег, од фетишистичког до папистичког, заснивају се на вери у човека, човека онаквог какав је у својој психофизичкој датости и историчности. У ствари, сваком хуманизму сва је суштина: човек = homo. Сведен на своју онтологију, сваки је хуманизам не друго него хоминизам (homo-hominis), човек – највиша вредност, свевредност; највиши критеријум, свекритеријум: „човек – мера свих бића и ствари”. То је, in nuce, сваки хуманизам, сваки хоминизам. Отуда су сви хуманизми, сви хоминизми, у последњој линији, незнабожачког, многобожачког порекла. Сви европски хуманизми, од оних преренесансних, па ренесансних, па надаље: протестантских, философских, религијских, социјалних, научних, културних, политичких, радили су свесно и несвесно, и непрекидно раде на једном: да вером у човека замене веру у Богочовека, да еванђељем по човеку замене Еванђеље Богочовека, да философијом по човеку замене философију по Богочовеку, да културом по човеку замене културу по Богочовеку; једном речју: да животом по човеку замене живот по Богочовеку. И све вековима тако, док се све то y прошломе веку, 1870. године, на Првом ватиканском концилу није слило: у догмат ο непогрешивости папе. Од тада је овај догмат постао сведогмат папизма. Зато је на Другом ватиканском концилу наших дана тако упорно и вешто третирана и брањена његова неприкосновеност и неизменљивост. Овај догмат је од најепохалнијег значаја за васцелу судбину Европе, првенствено за њен апокалипсис, у који је она већ крочила. Овим догматом су сви европски хуманизми дошли до свог идеала и идола: човек је проглашен за врховно божанство, свебожанство. Европски хуманистички пантеон добио је свога Зевса.

Искреност је језик Истине: догмат ο непогрешивости папе човека, није друго до ренесанс незнабоштва и многобоштва. Ренесанс незнабожачке аксиологије и критерилогије. Horribile dictu, али се и то мора рећи: догматом ο непогрешивости папе догматизиран је незнабожачки хуманизам, на првом месту јелински. Догматизирана је свевредност, догматизирано свемерило јелинске културе, јелинске цивилизације, поезије, философије, уметности, политике, науке: πάνηυν σπημάηυν μέηπον ἄνθπυπορ. Α све то? Догматизирано незнабоштво. И тиме догматизирана автаркија европског човека, за којом су вековима чезнули сви европски хуманизми.

Догмат ο непогрешивости папе је ничеовско „Ја – Sasung” (потврда) целокупном стваралаштву европског хуманистичког човека. „Ја – Sasung” његовој култури и цивилизацији. Α оне су по циљевима и по методима претежно незнабожачке и многобожачке. Богочовекова је благовест и заповест: Иштите најпре Царства Божјег и правде његове, и остало ће вам се све додати (Мт.6,33). Α европска хуманистичка култура и цивилизација шта све није објавила као циљ човекова постојања и као метод његова рада! Богочовек = Једини Спас човека од греха, смрти и ђавола; Једини Обновитељ и Обесмртитељ и Васкрситељ и Вазнеситељ и Овечнитељ и Обожитељ и Обогочовечитељ човека у свима световима, изричито и свејасно прописује као свециљ човекова бића и живота: постати савршен као Бог (Мт.5,48). Α европски хуманистички човек шта све није место тога поставио и озаконио као циљ човекова бића! Евангелска је необорива истина: сав свет лежи у злу, и после Богочовекова подвига у нашем земаљском свету (1.Јн.5,19-21). Штавише, по светом Апостолу Павлу, ђаво је: бог овога света (2.Кор.4,4). Између таквог света који добровољно лежи у злу и Богочовековог следбеника нема компромиса. Богочовеков следбеник не може на рачун Истине еванђелске правити компромис са хуманистичким човеком који све то оправдава и догматизира. Ту је увек посреди судбоносна, и свесудбоносна, дилема и избор: Богочовек или човек. Јер хуманистички човек кроз све своје делатности иступа и поступа као автаркичан делатељ, као врховна вредност и врховно мерило. Ту нема места за Богочовека. Зато у хуманистичком царству место Богочовека Христа заузима Vicarius Christi (Заменик Христов), а Богочовек је потиснут на небо. Свакако, то је своје врсте разоваплоћење Богочовека Христа. Зар не?

Догматом ο непогрешивости присвојивши себи, човеку, сву власт и сва права која припадају једино Богочовеку – Господу Христу, папа је, у ствари, прогласио себе црквом у Папистичкој цркви, и постао у њој све и сва. Своје врсте сведржитељ. Зато је догмат ο непогрешивости папе и постао сведогмат папизма. И папа се њега не може одрећи ни но коју цену, све док је папа хуманистичког папизма.

4. У историји рода људског постоје три главна пада: Адамов, Јудин, папин. Суштина грехопада је увек иста: хтети помоћу себе постати добар; хтети помоћу себе постати савршен; хтети помоћу себе постати бог. Но, тиме се човек несвесно изједначује са ђаволом. Јер и он је хтео да помоћу себе постане бог, да собом замени Бога. И у том гордоумљу одједном се обрео као ђаво, потпуно одвојен од Бога, и – сав против Бога. У тој гордој самообмани и састоји се суштина греха, свегреха. У томе суштина и самог ђавола, свеђавола: сатане. Α то није ништа друго него: хтети остати при својој природи, не хтети у себи ништа осим себе. Ђаво је сав у томе што уопште неће Бога у себи, хоће да буде увек сам, увек сав у себи, сав за себе, увек херметички затворен према Богу и свему Божјем. Α то? – Себичност и самољубље загрљени на сву вечност. Такав је, у суштини, и хуманистички човек: сав остаје у себи, при себи, за себе; увек осионо затворен према Богу. У томе – сваки хуманизам, сваки хоминизам. Врхунац је ођавољеног хуманизма: хтети помоћу зла постати добар, помоћу ђавола постати бог. Отуда и ђавоље обећање нашим прародитељима у рају да ће помоћу њега – постати као богови (1.Мој.3,5).

Свечовекољубивим Богом човек је створен као потенцијални богочовек: да на темељу боголикости свога бића добровољно изгради себе Богом у богочовека. Али човек је по своме слободном избору кренуо кроз грех у безгрешност, кроз ђавола Богу. И сигурно би тим путем постао своје врсте ђаво да Бог, по безмерном човекољубљу Свом и „великој милости” Својој, није интервенисао поставши човек – Богочовек, те човека повео ка Богочовеку: увео га Црквом, телом Својим, у подвиг обогочовечења кроз свете тајне и свете врлине. И тако омогућио човеку да узрасте у човека савршена, у меру раста висине Христове (Еф.4,11). И на тај начин постигне своје божанско назначење: постане добровољно благодатни богочовек.

Папин пад: хтети заменити Богочовека човеком.

5. У нашем човечанском свету, по речима светог тајновидца Јована Дамаскина, само је Богочовек Христос – Једино ново под сунцем. И то – вечито ново: и Својом Богочовечанском Личношћу, и Својим Богочовечанским подвигом, и Својим Богочовечанским телом – Црквом. Α и човек је једино у Богочовеку – нов, увек нов, вечито нов: у свима својим богочовечанским доживљајима на путу спасења, освећења, преображења, обожења, обогочовечења. У овом земаљском свету све стари, и све умире; само не стари и не умире убогочовечени и обогочовечени човек: „сутелесник” Христов. Богочовеком уцрквењен и оцрквењен, јер је постао живи, органски делић светог и вечног Богочовечанског тела Христовог – Цркве, у којој се личност развија и непрекидно расте растом Божјим (Кол.2,19) – у човека савршена, у меру раста висине Христове (Еф.4,13). Α то значи: расте и развија се бескрајно и безгранично, према боголиким димензијама Божанских бескрајности и безграничности, датих људскоме бићу Тросунчаним Господом при стварању човека боголиким.

Богочовек Христос је тако изузетно нов, и изузетно један, и изузетно једини да је у ствари „Истина” – од Њега постала (Јн. 1,17), и кроз Њега остала у нашем човечанском свету. Све до Њега, и без Њега, и сада и увек – Истине као да и нема. И стварно је нема, јер је само Богочовечанска Ипостас – Истина: Ја сам Истина (Јн.14,6). Нема човеку Истине без Богочовека. Јер нема човека без Богочовека.

Све је ново у Богочовеку, и од Богочовека: најпре Он сам, па онда и спасење, и учење ο спасењу, и метод спасења. По новини изузетна је у роду људском Богочовечанска благовест: одвојити грех од грешника; убијати грех – спасавати грешника; не изједначавати грешника са грехом; не убијати грешника због греха већ спасавати од греха. Потресна илустрација тога: жена ухваћена у прељуби. Свемилостиви Спас: одвојио женин грех од њеног боголиког бића, осудио грех – помиловао грешницу: Ни ја ме не осуђујем; иди, и од сада не греши (Јн.8,11). То је „догматизирани” метод Православља у спасавању грешника од греха; светопредањски метод, богомудро разрађен и озакоњен у Православној Цркви од стране светих Отаца. И богонадахнуто израţен светим Симеоном Новим Богословом: „Добро које се не учини на добар начин – καλῶρ – није добро”.

У светлости овог еванђелског светог Предања православног антиеванђелска је, антихристовска страхота: убијати грешника због греха. Ту никаква инквизиција не може бити промовисана за свету. У крајњој линији, сви хуманизми убијају грешника због греха, уништавају човека са његовим грехом. Јер – неће Богочовека, у коме је једино спасење човека и од греха, и од смрти, и од ђавола. Ко није за Богочовека, самим тим је против човека; и још: самим тим је убица човека; и још: самим тим је и самоубица. Јер: оставља човека на милост и немилост греху, смрти и ђаволу, од којих само Богочовек може спасти, и нико други под небом. Поступајући тако са грешником, хуманистички човек неминовно врши самоубиство: убија душу своју, себе сама предаје паклу на вечито друговање с ђаволом, тим човекоубицом од искони (Јн.8,44). Α кроза све то апсолутистички царује и влада наказни језуитско-хуманистички сведогмат етички: „циљ оправдава средства”.

6. Шта Богочовек даје човеку, а други му нико дати не може? – Победу над смрћу, грехом и ђаволом, вечни Живот, вечну Истину, вечну Правду, вечно Добро, вечну Љубав, вечну Радост: сву пуноћу Божанства и Божанских савршенстава. Апостолски речено: Богочовек даје људима оно што око људско не виде, и ухо људско не чу, и у срце човеку не дође. То уготови Бог онима који Га љубе (1.Кор.2,9). Отуда ваистину само Он, чудесни Богочовек, и јесте једино потребно човеку у свима његовим световима и у свима његовим животима (ср.Лк.10,42). Отуда само Богочовек и има право да тражи од људи оно што се нико други није усудио тражити: да сваки човек више воли Њега него родитеље, него браћу, него сестре, него децу, него пријатеље, него земљу, него Анђеле, него ма кога или ма шта у свима световима видљивим и невидљивим (Мт.10,37-39; Лк.14,26; Рим.8,31-39).

7. Други ватикански концил је ренесанс свих европских хуманизама, ренесанс лешева. Јер откако је Богочовека Христа у земаљском свету, сваки је хуманизам – леш. Α све је то тако зато што је Концил упорно остао при догмату ο непогрешивости папе = човека. Гледани из вечноживог Богочовека, историјског Господа Исуса, сви хуманизми, мање-више, личе на злочиначке утопије, јер, у име човека, на разне начине убијају и уништавају човека у његовом психофизичком бићу. Сви они раде један безумно трагичан посао: оцеђују комарца – гутају камилу. Α догматом ο непогрешивости папе тај посао је догматизиран. Све је то језиво, до завршног ужаса језиво. Зашто? Зато што сам догмат ο непогрешивости човека није друго до језиво опело сваком хуманизму: од ватиканског догматизираног па све до сартровског сатанизираног. У хуманистичком пантеону Европе сви су богови мртви, на челу за европским Зевсом. Мртви све док им у спарушеном срцу не гране свесамоодречно покајање, са својим голготским муњама и мукама, са својим васкрсним земљотресима и преображајима, са својим плодоносним олујама и вазнесењима. Тада? – Тада не би било краја њиховим славопојима увек животворном и чудотворном Богочовеку, ваистину Једином човекољупцу у свима световима.

8. Шта је срце догмата ο непогрешивости папе = човека? – Обезбогочовечење човека. На томе раде сви хуманизми, па и они верски. Сви они враћају човека у незнабоштво, у многобоштво, у двоструку смрт; у духовну и физичку. Удаљујући се од Богочовека, сваки хуманизам се постепено претвара, и најзад претвори у нихилизам. То илуструје савремени крах свих хуманизама, на челу са папизмом, посредним и непосредним, вољним и невољним родитељем свих европских хуманизама. Α крах, катастрофални крах папизма је у догмату ο непогрешивости папе. Тај догмат и јесте – врхунац нихилизма. Њиме је европски човек на догматски одлучан начин објавио догмат ο автаркичности [самодовољности] европског човека, и тако коначно обелоданио да њему Богочовек није потребан, и да Богочовеку нема места на земљи: Vicarius Christi га у потпуности замењује. У ствари, тим догматом живи, држи га се, и упорно га исповеда сваки европски хуманизам.

Сви хуманизми европског човека у суштини нису друго до непрекидни устанак против Богочовека Христа. На све могуће начине врши се погубни Umwertung aller Werte (превредновање свих вредности): Богочовек се свуда замењује човеком; на све европске престоле устоличује се европски хуманистички човек. Отуда, не један Vicarius Christi већ њих безброј, само у разним одорама. Јер, у крајњој линији, догматом ο непогрешивости папе проглашен је непогрешивим човек уопште. Отуда широм Европе безброј папа. И ватиканских и протестантских. Међу њима нема битне разлике. Јер: папизам је – први протестантизам, по речима истиновидца Хомјакова.

9. Непогрешивост је природно Богочовечанско својство и природна Богочовечанска функција Цркве као Богочовечанског тела Христовог, коме је вечна глава – Истина = Свеистина: Друга Ипостас Пресвете Тројице: Богочовек Господ Исус Христос. Догматом ο непогрешивости папе папа је, у ствари, проглашен за цркву, и он, човек – заузео место Богочовека. То је завршни тријумф хуманизма. Али у исто време и друга смрт (Отк.20,14; 21,8) папизма, а кроз њега и са њим и сваког хуманизма. Но, према Истинитој Цркви Христовој, која од појаве Богочовека Христа постоји у нашем земаљском свету као Богочовечанско тело, догмат ο непогрешивости папе је не само јерес већ свејерес. Јер ниједна јерес није тако радикално и тако интегрално устала против Богочовека Христа и Цркве Његове, као што је то урадио папизам кроз догмат ο непогрешивости папе – човека. Нема сумње, то је јерес над јересима. То – страхота над страхотама. То – невиђена побуна против Богочовека Христа. То, авај! – најјезивије протеривање Господа Христа са земље. То – поновна издаја Христа. То – поновно распињање Господа Христа, само не на дрвеном већ на златном крсту папског хуманизма. Α све је то – пакао, пакао, пакао за јадно биће земљино што се човек зове.

10. Има ли излаза из тих безбројних паклова хуманистичких? Има ли васкрсења из тих безбројних гробова европских? Има ли лека од тих безбројних болести смртоносних?

Има, има, има: покајање. Таква је бесмртна благовест Вечног Еванђеља Богочовековог: покајање – за познање Истине – μεηάνοια εἰρ ἐπίγνυζιν ἀληθείαρ (2.Тим.2,25). Друкчије се и не може поверовати у свеспасоносно Еванђеље Богочовеково: Покајте се и верујте Еванђеље (Мк.1,15). Покајање пред Богочовеком је једини лек за сваки грех, једини свелек за сваки грех, па чак и за свегрех. Нема сумње, покајање је лек и за овај „свегрех” папизма, садржан у гордоумном догмату ο непогрешивости папе. Α кроз то несумњиво лек за сваки грех сваког хуманизма посебно, и свих хуманизама укупно. Да, да, да; од свог милог свегреха „непогрешивости”, европски „непогрешиви” човек, европски хуманистички човек, може се спасти једино свесрдним и свепреображајним покајањем пред чудесним и свемилостивим и свеблагим Господом Исусом Христом, Богочовеком, ваистину јединим Спаситељем рода људског од сваког греха, од сваког зла, од сваког пакла, од сваког ђавола, од сваког хуманистичког рационализма, и yопште од свих грехова које људска машта измаштати може.

Са тих разлога: сви свети, богоносни и богомудри Оци свих седам светих Васељенских сабора, све проблеме у Цркви Христовој своде на проблем Личности Богочовека Христа, као на највећу и једину сведрагоценост за свако људско биће, па било оно на земљи или у неком другом од Божјих светова. Да, за њих је Богочовек Христос све и сва у људским световима. Христолошки проблем је њихов свепроблем. Богочовек Христос је за њих једина свевредност Цркве Христове у свима световима. Њихова је непрекидна и бесмртна девиза: све за Христа, Христа ни за шта! – Α свуда око ове њихове свете девизе бруји њихова неућутна благовест: Не хуманизам – већ теохуманизам! Не човек – већ Богочовек! Христос пре свега и изнад свега!

Архимандрит Јустин, ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И ЕКУМЕНИЗАМ, (одломак, стр. 115-122), Манастир Хиландар, 2009

Андреј Фурсов, ПРОТЕСТИ У СВЕТУ ИЗРАЖАВАЈУ ИНТУИТИВНО НЕЗАДОВОЉСТВО „НОВОМ НОРМАЛНОШЋУ“

Пандемија корона вируса, затворене границе и нова дигитална реалност – таква је била прошла 2020. година. Много тога што је раније било нејасно, сада постаје очигледно: где нас воде светске елите, како је у САД спречена Трампова револуција и да ли је, на дуже време, угашена, какво је место додељено Русији у том „врлом новом свету?“ О овоме и многим другим стварима у интервјуу за Накануне.ру, говорио је историчар, академик Међународне академије наука, Андреј Фурсов.

Питање: Много се говори о глобалној перестројци, форматирању које је подстакла пандемија корона вируса. Тема је разматрана и на Форуму у Давосу на коме је учествовао и Путин. Где нас воде светске елите – да ли је то један, јединствен процес или овде назиремо неки договор?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: То није сасвим јединствен процес јер постоји неколико група у светском владајућем слоју. Заједнички им је циљ: сачувати власт, привилегије и богатство у посткапиталистичком свету који се формира. А средства за постизање циља су различита, као што су различите и њихове представе о конкретном устројству посткапиталистичког света.

Они, које можемо назвати умереним глобалистима – а то су пре свега снаге које стоје иза Трампа – сматрају да је неопходно сачувати, у овој или оној форми и степену – државе (и повезан са њима индустријски и финансијски сектор, средњи слој…), али под контролом међународних институција као што је ММФ, Светска банка. У овој варијанти, посткапитализам је компромисно уређење, које узима у обзир интересе не само новонасталих група и „чистих финансијера“, бенефицијара епохе финансијализације (1980/90-2010), већ и бенефицијара претходне епохе (1930-1980).

Ултраглобалисти (можемо их назвати, такође, и радикални глобалисти, неотроцкисти, глобтроцкисти, десни троцкисти) ослоњени су на практично бескомпромисан приступ у стварању новог светског поретка на руинама познокапиталистичког света – реч је о његовом претварању у рушевине, о „анулирању“, о одбацивању. Не без разлога, програмски документ ултраглобалиста, који је написао организатор Светског економског форума у Давосу ( дружење чиновника на високим положајима, просечних, или мало изнад просека, који се налазе у служби ултраглобалиста) К. Шваб заједно са Т. Малер, тако се и зове – „Велики ресет (2020) (Great Reset); код нас се често „reset“ погрешно преводи као „перезагрузка“ (рестартовање), међутим, то је заправо „сброс“, „обнуление“ ( одбацивање, анулирање); „перезагрузка“ је „restart“ или „reboot“.

Приступ глобтроцкиста новом светском поретку претпоставља ликвидацију државе (уместо ње – неколико огромних супер- или мега- корпорација типа британске Источно-индијске компаније; није случајно последњих година, у науци и публицистици Пост Запада, нагло порасло занимање за историју ове компаније), средњег слоја, приватне својине и – колико год то ужасно звучало – породице. У том смислу глобтроцкизам представља анулирање не само капиталистичке епохе и епохе Модерне, већ суштински, целе људске цивилизације: нови светски поредак претпоставља стварање новог човека – без својстава, без личности, и у том смислу маске на лицима током митологизоване „пандемије“ – симбол су безличности и потчињавања „новој реалности“ и њеним господарима, разуме се, ако успеју да реализују планове.

Такозвана „пандемија“ је средство помоћу кога ултраглобалисти, наследници истовремно Лава Троцког и Леа Штрауса, покушавају да склепају свој „врли нови свет“. Узгред, пре десетак година Жак Атали је отворено изнео да је управо пандемија неопходна да би се изградио нови светски поредак. Први покушај – представљање „свињског грипа“ као пандемије – пропао је, но СЗО је то искористила да нагло спусти број оболелих/умрлих потребних за проглашавање пандемије од ове или оне болести. У октобру 2019. године спроведене су „обуке“ – Event 201, а 2020. године су објавили пандемију. При томе су чак и ултраглобалисти, типа пробисвета Шваба, били принуђени да признају: КОВИД-19 не представља егзистенцијалну опасност за човечанство. У „Великом ресету“ обер-Давос наводи следећу статистику: у јуну 2020. године, када је књига предата у штампу, губици од „пандемије“ износили су 0,06% светског становништва. То се, према Швабу, не може поредити ни са „шпањолком“ , шапанском грозницом (1918-1919: 2,7% светског становништва је умрло), ни са „црном смрћу“ (куга, 1348: 30-40% европског становништва), ни са „јустинијановом чумом“ (541-543 године: 30-40% становништва Средоземље). Више од тога, према аутору „Великог ресета“, главно у „пандемији“ (која, како он de facto признаје није пандемија) нису жртве, већ чињеница да она представља шансу да се у потпуности промени свет – одбаци стари и изгради нови.

Питање: Шта то представља за свет?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Ово је свет „стејхолдерског капиталзма“ (stakeholder capitalism), тј. „капитализама за све“ (капитализам у интересу свих заинтересованих страна). Шваб га супротставља „акционарском капитализму“ (shareholder capitalism), који је владао у ХХ веку. Ако је акционар – власник, онда је стејхолдер – редован судеоник, а то је просто заинтересовано лице или, како га Шваб дефинише „секундарни учесник огромног комерцијалног пројекта“. При томе, иако у је термину „стејхолдерски капитализам“ присутна реч „капитализам“, у реалности ова форма је усмерена ка ликвидацији капитализма, приватне својине – пре свега малог и средњег бизниса.

Питање: А шта ће бити са приватном својином крупног бизниса, корпорација?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Ствар је у томе што у данашњим условима то већ није приватна својина. У ситуацији када је управљање одвојено од својине, као што је то случај у корпорацијама са њиховом антитржишном и планском економијом, и када оно почиње да влада својином, дешавају се две ствари: прво, својина се из приватне претвара у корпоративну; друго, постаје функција управљања, власти, слива се са њом. И када одлучујући фактори производње постају неопредмећени или, како некад нетачно говоре, нематеријални, капитал-својина крупних корпорација се претвара у власт, којој, у суштини, капитал већ није потребан.

Питање: Објасните молим Вас.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Капитал је опредмећени рад, који уложен, ствара нову вредност, тј реализује се као самоувећавајућа својина. Присвајање управо овог типа својине – опредмећених фактора производње као одлучујућих – лежи у основи капитализма. У данашњим условима, у хипериндустријализованом сектору производње (иако он и није постао у потпуности доминантан, премда је, неспорно, водећи) одлучујући фактор производње, а према томе и основни објекат присвајања постају неопредмећени фактори, и управо њихово присвајање конституише субјекте који образују систем посткапитализма.

Социјалне мреже у таквом контексту постају и објекти присвајња и средство контроле, а контролори социјално-информационих платформи – нови господари Светске Игре, власници, принципијелно нових, објеката. Корпоративна својина се на крају претвара у чисту власт.

Ипак, у друштву је очуван капитал значајног обима. То је капитал малог и средњег бизниса, акционарски капитал малих и средњих власника. Појединачно, то није велики капитал, понекад су у питању – микрочестице, мрвице. Но, узете заједно – представљају значајну маса капитала насупрот кога се не налази крупни капитал корпорација, већ, у суштини одвојена од капитала – власт која га негира. Да би се изградило ново уређење ову масу треба експроприсати. Излаз из капитализма и улаз у њега, испоставило се, као слика у огледалу је: у првом случају то је експропријација земље (ограђивања у Енглеској XVI–XVII ), у другом – експропријација капитала под видом замене акционарског капитализма стејхолдерским, тј секундарним учешћем на комерцијалном тржишту, које са капитализмом нема никакве везе.

Питање: И како ће се вршити експропријација?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Она се већ одвија. У време првог таласа корона кризе, у САД, локдаун је уништио 4,5 милиона малих и средњих бизнисмена – њихов бизнис се више неће обновити. Слични процеси се одигравају и у Великој Британији, Француској и другим државама Западне Европе. У перспективи, доћи ће до повећања пореза за очување природне средине, за борбу са климатским променама; у САД ће увести порез за исплату „компензације за векове ропства“ црнцима. То јест реч је о прерасподели средстава средњих слојева – нижим. Пореско бреме, а оно ће, несумњиво, постати тешко, натераће мале и средње власнике или да продају бизнис, или да се инкорпорирају као „секундарни учесници“ у комерцијални сектор корпорација, или ће пропасти. Обратите пажњу на кампању која се води за убеђивање људи да је „несвојина“ боља од својине! Шта ће вам лични аутомобил? Каршеринг је бољи. Шта ће вам лични стан? Боље је изнајмити. И тако даље. Реч је стварању огромног слоја људи који нису само без капитала, већ и без својине. Такве људе је лакше контролисати, лакше је њима управљати, посебно ако се уз то уништи образовање, као што га уништавају у Руској Федерацији „мајстори“ – од Фурсенка до Грефа. „Пандемијом“, са једне стране, јачају средстава контроле и надзора над људима помоћу видеотехнике, електронике, социјалних мрежа и на друге начине; са друге стране – уништава се образовање помоћу динстанционе наставе.

У Кини, оно што називају „електронским концлогором“, постаје готово свакодневница у облику система „социјалног рејтинга“ („социјалног поверења“). У зони европске цивилизације, чак и њеним деградирањем у стање Пост Запада, а посебно у Руској Федерацији, кинеску варијанту није у потпуности могуће реализовати. Ипак, кретање у том правцу је присутно. Узгред, стављање маски на лице, такође представља контролу, потчињавање и обезличење.

Питање: А талас протеста по целом свету који смо видели, то је отпор овој тенденцији?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Наравно. Људи интуитивно осећају да наднационалне врхушке не само што их нагоне у тор, већ руше њихов нормалан живот, замењујући га „новом нормалношћу“. Синтагма „нова нормалност“ – прави је новоговор орвеловског типа. Иако познати по поштовању закона, Холанђани и Немци, са њиховом традиционално приземним свакодневним животом, излазе на антикарантинске демонстрације, то значи: на својој кожи су осетили да њихов свакодневни, нормални живот уништавају. И што више буде таквих протеста, што већи буде притисак на светску врхушку, тим боље – она ће више одступити од онога што је замислила.

Уопштено, ново уређење готово никада не побеђује нокаутом, већ, по правилу – на поене. Оно је резултат компромиса старих и нових група господара с једне стране, и, између господара узетих у целини и становништва – са друге. И што је активније и непокорније становништво, то ће ново уређење бити мекше, ако му је уопште суђено да се формира.

Осим тога, треба се сетити, да се, како је приметио један од највећих америчких социолога Б. Мурмладши, велике револуције не рађају из победничког крика долазеће класе, већ из предсмртног ропца класе коју ће прекрити талас прогреса. Једино средство да се богаташи и власт натерају да узму у обзир и људе – јесте жесток отпор. И зато су антикарантински протести на Пост Западу добри: Буро, удри јаче! (М. Горки, Песма о веснику буре, прим.прев.)

Питање: А шта је са САД? Тамо су, такође, били протести. Како се нови председник уклапа у план, каква се борба тамо распламсала?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: САД су једна од најважнијих позорница социјалне, психоисторијске борбе/рата за будућност. Ултраглобалисти су планирали да престроје Америку за 16 година: два четворогодишња председничка мандата Обаме плус два четворогодишња мандата Хилари Клинтон која би га заменила. За тих 16 година, до 2024. САД су требале постепено, али неповратно, да се промене у складу са плановима ултраглобалиста. Ипак, као риђи трол из табакере, искочио је Трамп – неочекивани адут, џокер умерених глобалиста и помешао све карте, покварио све планове ултраша. Да би свргнули Трампа морали су да активирају црначки покрет, испровоцирају социјалне и расне конфликте, да руше основе политичког система земље, тј покрену немире који ће се тешко зауставити.

Осим тога победа Бајдена, кога, како ја видим, могу без пробе ангажовати за улогу Дуремара у екранизацији „Доживљаји Буратина“ (екранизација приче Алексеја Толстоја, прототип Буратина је Пинокио из приче Карла Колодија. У тексту се често Пинокио зове само „лутка“ – il buratino на италијанском. Прим.прев.), била је пирова: компромитована је и легитимност председниковог мандата и сама институција председника, и – у великој мери – политички систем САД, који више неће бити исти ни сам по себи, ни у очима неколико десетина милиона људи. Осим тога, током своје четири председничке године, уз сву недоследност и уз све грешке, Трамп је толико тога учинио да ће ултраглобалисти изгубити најмање две године да рашчисте терен за реализацију свога плана. То значи губитак темпа који ће морати да компензују суровошћу и радикалним акцијама. А то ће, са своје стране, изазвати противљење и још више заоштрити ситуацију. Трампизам као да је поранио, показао се мутним, конфузним, али и потпуно способним да развије форму масовног социјалног и идејног отпора глобтроцкизму, при томе не само у САД – морамо узети у обзир и активност Стива Бенона у Западној Европи, његове контакте са представницима конзервативних кругова и партијама деснице.

Питање: Друштво у САД се поделило – но, да ли је то подела на расној или класној основи?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Раскол се одвија по различитим линијама и у различитим правцима. У средњим и нижим слојевима друштва изгледа као расно-етнички, но то је форма, у суштини он је – социјални, класни – по Стаљиновој максими: „национално по форми, класно по садржини.“

Ултраглобалисти теже да анулирају и ресетују историју последњих 100-150 година, пошто је последњих 30 година глобализација довела финансијализације, тј деструктивни капитализам је дошао до банкротства из кога је излаз – анулирање претходне историје и њено ресетовање.

Ресет историје претпоставља лишење бенефицијара онога што су током 100-150 годишњег периода стекли. Главни бенефицијари одлазеће епохе били су бели људи – и у Европи, и у Америци. По мишљењу ултраглобалиста, најбољи начин да се они лише постојећих позиција – јесте промена односа снага у друштву између обојеног и белог становништва у нижим и средњим сегментима друштва – у корист обојеног. На тај начин, црни и обојени слојеви, под левим паролама („црвена застава“) или под паролом „негро-фашизма“ („црна застава“) постају савезници ултраглобалистичке врхушке у процесу транзита у посткапитализам. У Европи, покушај да се до овога дође, учињен је помоћу миграционе кризе, коју је неко прецизно назвао – „етничким оружјем“, а у САД заузимањем курса – да се у пре свега истакне улога Црнаца, Латиноса, Азијата, Индијаца. Бајден је већ изјавио да управо ове расно-етничке групе његова администрација посматра као приоритетне. У низу америчких организације већ се појављују „менаџери за различитост“; реч је о расно-етничкој различитости, различитости сексуалних мањина, то јест на белце ће сада извршити снажан притисак, провоцирајући социјалне конфликте – организовани хаос као облик управљања.

Узгред, врло је занимљив етнички састав Бајденове администрације. Аналитичари су већ приметили да је у њој много Јевреја; ипак, због нечега, није примећена чињеница да се у њој налази и велики број Индијаца. Последње говори и о унутрашњем курсу, и о спољашњем – антикинески савез са Индијом, покушај максималног американизовања политике ове земље. Међутим, понављам, све ово само споља изгледа као расно-етнички процес, но, његова суштина је класна. Мислим да ће глоботроцкисти, барем у САД, имати прилично проблема. Прво, белци ће се безусловно – супротставити, друго, отпор ће пружити и целе државе у којима нема много црног становништва. У Руској Федерацији ово мора бити добро расветљено и активно коришћено у информационој борби са Пост Западом.

Питање: Трамписти су оформили снажан протест, као што смо недавно видели и настављају борбу? Да ли могућ онда грађански рат у САД?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Мислим да грађанског рата, у правом смислу речи, неће бити. А перманентних немира, као реакције на перманентну глобреволуцију неотроцкиста – биће. Недавно ми је један добар друг испричао следеће. Он комуницира телефоном и електронском поштом са својом бившом другарицом из разреда која се одавно са мужем преселила у САД. Тамо имају кућу, посао – средњи слој. Обоје су трамписти. Причала му је да су она и муж, у очекивању тешких времена, прошли обуку руковања ватреним оружјем, купили га, направили озбиљне залихе хране и спремни су да се бране оружјем.

Једном је књижевни историчар и критичар А. Лебедев рекао о Чаадајеву да се његова кућица на Басманој одвојила од Руске империје. Данас се цео слој Американаца, слично, одвојио до бајденовски-ултраглобалистичке Америке. А као што је познато – ову библијску фразу волео је да понавља непријатељ Ротшилдових, председник Линколн: дом који је изнутра подељен, неће опстати. Америчким „традиционалистима“ треба помагати, не треба се устручавати – противника треба тући на Стаљинов начин, на његовој територији. Поред тога, ултраглобалисти се не устежу да се мешају у наше унутрашње послове, шаљући нам политичке диверзанте, који уз помоћ политичке педофилије, под видом борбе са конкретним режимом, покушавају да уздрмају руску државност и анулирају нас и нашу историју.

Питање: Постоји мишљење да САД преформатирају елите, и да ће она бити много више лева земља?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: По форми и тактички – да, ипак по садржају и стратешки то је нешто сасвим супротно. Ултраглобалисти су самодовољна врхушка, којој није ни за опстанак, ни за самооправдање није потребна никаква идеологија. Идеологија је као прво, за „middle“, за масу; друго, она је средство за манипулацију. Троцкизам овде наступа као средство. Ако треба биће „леви“ и револуционаран, ако треба биће – „десни“ и реакционаран. Ултраглобалисти су аполитична и аморална (ван морала) група чији је циљ – потпуна власт на глобалном нивоу, која нема потребу за идеологијом, а реализује се у облику непосредне контроле над понашањем обезличених маса (маска под називом „пандемија“ – као сећање на будућност?). Левицу и либерале, као снаге које су одрадиле своје, данас користе за рушење капитализма – они ће и отићи заједно са њим; планирано уређење више ће личити на свет у духу Леа Штрауса (на стари начин – „десно“).

Питање: А у том „врлом новом свету“ какво место су ултраглобалисти доделили Русији?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: У најопштијем, стратешком плану – или „у кибли“ Историје, или у средини између периферије и ђубришта. У конкретном плану, мислим, Русији са њеним огромним пространствима, одређене су три функције: један део земље треба да постане депонија за смртоносни отровни отпад Пост Запада; други део, супротно, високоеколошка зона привременог, а у случају геоклиматске катастрофе – сталног боравка једног сегмента светске врхушке, резервна територија (узгред, ако се присетимо „откровења“ Хилари Клинтон, то се односи на значајан део целог постсовјетског простора); трећи део је предвиђен да буде позорница војних операција против Кине (ако ултраглобалисти успеју да докрајче Русију, следећа тачка њихове агенде је разарање Кине помоћу спољашњих и унутрашњих (грађанских) ратова, нешто између новог издања „опијумског“ рата и Тајпиншког устанка.

Питање: Али то захтева претходно рушење руске државности?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Наравно. И услови за то су данас много погоднији него, рецимо, пре петнаестак година. И није ствар само у економској стагнацији, деградацији управљања и управљача, корупцији и у томе што је свесно одгајано поколење потрошача, које не зна како је рушен СССР и шта су биле деведесете – поколење, способно да буде гробар режима на позив неког попут „берлинског пацијента“ и његових газда. Ствар је – озбиљнија – и у нечем другом. Дуго времена покушаји ултраглобалиста да ослабе државу САД, ако већ не могу да је у потпуности блокирају, снажно су кочени постојањем моћних држава са нуклеарним наоружањем Руске Федерације и Кине. Транснационалним корпорацијама и наднационалним групама за глобалну координацију и управљање, САД су биле потребне као гвоздена песница. То јест, у почетку је било потребно демонтирати Русију и Кину и тек после тога дохватити се САД.

Дигитализације мења ситуацију. Такозвана „електронска држава“ или „дигитална држава“ – представља мину постављену испод државе, која нема одложено дејство. Прво, дигиталне структуре, платформе или, на пример, „екосистеми“ типа грефовског Сбера, преузимају низ функција које обично врши држава. Друго, „платформе“, екосистеми и остали дигитални монструми раде на наднационалном, наддржавном нивоу и сједињују се у глобалну мрежу или ланац. Ту мрежу/ланац ултраглобалисти бацају на државу која ризикује да се заплете као тешки гладијатор-мурмилио у мрежу лако наоружаних, али врло покретљивих ретарио-гладијатора.

Дигитализација власти омогућава ако не анулирање државе (уз то три највеће државе одједном), онда слабљење уз очување њене љуске: истовремено, у облику нечега што личи на војни трофеј, скалп или, у бољем случају, древни трупац са изрезбареним идолом на који се могу окачити сва сагрешења. „Дигитална држава“ у перспективи представља наддржавну дигиталну власт. Ипак, да би се раширио процес ове трансформације или чак трансмутације, ултраглобалистима је неопходно стварање политичких претпоставки, потребна им је политичка победа, у три највеће државе, над снагама које оличавају управо – државну власт, па макар та власт била повезна са умереним глобализмом или чак ограничена глобализмом.

У САД ултраглобалисти су уз велики напор и огромне махинације успели да сачувају победу на поене, али то је пирова победа, предстоји – борба. У Кини, „комсомолци“ и њихови англо-амерички савезници нису успели да одстране Си Ђинпинга, па предстоји, такође, борба у средишњици коју ултраглобалисти не могу добити. Произилази да је поље на коме се води историјски одлучујућа битка почетком 21. века, као што се водила и почетком 20. века, најслабија карика систем држава – Русија, како год се она звала. Управо зато се ултраглобалисти и њихови компањони труде да у Руској Федерацији максимално дестабилизују ситуацију, наводно ради уклањања конкретног режима. То је лаж. Њихов циљ није режим, већ Русија као држава, као психоисторијски тип, као цивилизација. Овде, у Русији, слабој карици, видимо да ће се решавати много тога у судбини света – исто као што је било и 1917. и 1967. године (тада је номенклатура, одрекавши се од скока у посткапиталистичку будућност, значајно допринела тријумфу деградационо-деструктивне тенденције, која је свет довела до његовог данашњег кошмарно-дегенерисаног стања).

Као што је познато ланац не може бити јачи од своје најслабије карике. Почетком 20. века, блистави руски публициста М.О. Мењшиков писао је да уколико у Русији не дође до промене енергије, земља ће почети да личи на колонијалну Индију – и промена се догодила. Русија је упала у котао револуција и грађанских ратова, али није постала англосаксонска колонија, већ се претворила у супер-државу. Почетком 21. века можемо рећи: ако не дође до промене енергије, Русију чека гора судбина од оне коју је задесила колонијалну Индију. Ситуација се заоштрава и погоршава зато што Пост Запад са својим англосаксонским језгром неће чекати – време ради против њих, и већ у овој, 2021. години покушаће, ако не да сруше режим, онда да под маском рушења режима учине све да Русију као државу максимално ослабе и груну нас у пропаст. Период после рушења СССР-а јасно је показао да један сегмент врхушке Пост Запада оличава нешто између наднационалне терористичке организације – (догађаји 11. септембар 2001. САД; Авганистан, Ирак, Либија; убиство Милошевића, Гадафија и много другог) и глобалне групе организованог криминала. У рушењу старог света ови криминалци су већ изгубили темпо: велико анулирање уз помоћ „пандемије“ није прошло како су планирали и „нова нормалност“ није заживела. У потрази за изгубљеним (али не по Прусту) временом, радећи по шаблонима и законима силе, „глобални хулигани“ ће рукама, пре свега њихових компањона унутар земље, по периметру наших граница ударити на слабу карику.

Будимо будни и запамтимо: овде нема ситница.

16.02.2021.

Елена Ричкова
Превод: Александар Мирковић

Извор: http://www.discred.ru/2021/02/16/andrej-fursov-protesty-v-mire-intuitivnoe-nedovolstvo-novoj-normalnostyu/

Валентин Катасонов, „ОТКРОВЕЊА“ ЖАКА АТАЛИЈА

Вакцинација треба да створи „правилан“ генетски код човека

19. јула на Интернету се појавио снимак са кратким наступом Жака Аталија – познатог економисте, политичара и писца – који ће се памтити. Жака Аталија сврставају међу најутицајније фигуре нашег времена. О њему говоре као о човеку који опслужује интересе клана Ротшилд; као и о човеку који је био несмењиви саветник Председника Француске, почевши од Франсоа Митерана; као и о човеку који је пуно уложио да би Емануел Макрон 2017. постао председник Француске (због чега Французи данас јаучу).

Атали је и аутор неколико десетина књига које сам зове „пројектовањем будућности“. Прошле године Клаус Шваб, председник Светског економског форума (СЕФ) објавио је план „Великог ресета“ и многи ставови тога плана су се поклопили са Аталијевим идејама. Не изненађује: Клаус Шваб и Жак Атали – птићи су из Ротшилдовог гнезда.

Јулски видео наступ Жака Аталија био је шокантан. Толико шокантан да је већ после неколико часова YouTube био принуђен да блокира овај снимак. Ипак, без обзира на напоре светских цензора да га уклоне, он се може наћи на Интернету. На пример овде:

Кључна реч Аталијевог говора је – „код“. Он говори о разним кодовима – компјутерским, телефонским, генетским, етичким, социјално-економским, прехрамбеним. У ширем смислу – код представља збир неких правила, начела. Атали лаконски дефинише – кодови су закони који управљају светом. И почиње да философира о очигледном: у свету је много тога несавршено, чак ужасно. Ова несавршеност настаје због тога што неки кодови имају озбиљне недостатке. Онда објављује тезу: ми можемо свет учинити савршеним исправљајући кодове свих система.

Користећи метод реторичких питања, Атали пита: треба ли мењати генетски код човека? И, иако не даје јасан одговор, идеју генетске модификације човека потпуно подржава. Човек еволуира, каже Атали, но та еволуција не иде у жељеном правцу; човекову еволуцију треба ставити под контролу, а инструмент контроле еволуције треба да буду кодови.

Атали изјављјуе да се током историје човек све више претварао у „артефакт“, у „објект“. У духу Клауса Шваба („Четврта индустријска револуција“) Атали поздравља синтезу човека и компјутера, појаву киборга, тј. биоробота. Он не искључује да резултат „објективне тенденције“ може бити и стопроцентни – „вештак“. Свет може и без човека. Кодови треба да убију човека! Нека уместо човека постоји „артефакт“ и „објект“, али „правилан“. А „правилност“ „објекта“ обезбеђују „правилни кодови“.

Аталијева размишљања су ме подсетила на роман-антиутопију „Врли нови свет“ Олдоса Хакслија. Житељи тог света били су производи са покретне траке. Производња би започињала вантелесном оплодњом јајне ћелије, која је смештана у специјалну бочицу. Бочица је било разних и коначни производи који су силазили са производне траке имали су различите карактеристике. Разлике су програмиране у етапи стварања ембриона у бочицама. Господари „врлог новог света“ користили су неколико генетских кодова помоћу којих је било могуће производити елиту (каста „алфа“), средњу класу („бета“, „гама“) и нижу („делта“ „ипсилон“), која тек издалека подсећа на homo sapiens-а.

Атали бежи од питања ко ће се бавити разрадом „правилних кодова“ и уводити их у живот. Међутим, одговор се налази код Клауса Шваба, који подробно говори о модификацији човека у духу трансхуманизма. А том модификацијом ће се бавити власници најкрупнијих корпорација. А њима ће, пре свега, бити потребни облици биоробота, као што су ниже касте „делта“ и „ипсилон“ у Хакслијевом роману, предодређене за најпрљавије послове.

Понешто Атали говори и о другим кодовима. На пример, помиње „код учтивости“. Атали је психолог, он објашњава „доброту“, „праведност“, „алтруизам“, „добронамерност“, „бригу за будућа поколења“ – да би стекао поверење. Помиње и „социјални код“ кроз који посматра модел „инклузивног капитализма“ који описује Шваб. Атали га назива „позитивно друштво“.

Од „социјалног кода“ Атали прелази на тему коју су давно разрадили – „економију живота“. Предлаже да се ослободимо дела пољопривреде, великог дела транспортног сектора (аутомобилски, ваздушни, железнички) машиноградње, хемијске, текстилне индрустрије – као „штетних“. Штетним Атали, такође, назива и производњу фосилних горива, енергетику засновану на њима, црну металургију која ствара огроман „карбонски траг“ учествујући у великој емисији угљендиоксида. Он обема рукама гласа за радикалну „декарбонизацију“ светске економије, да би се спасили од климатског потопа. У састав „економије живота“ Атали укључује и сектор здравства и хигијене, производњу прехрамбених производа, образовање, културу, дигиталне технологије, безбедност, „зелену“ енергетику. Између осталог, заступа потпуни прекид производње шећера и производа у којима се он користи.

Дијапазон Жака Аталија је широк: започиње питањем човекове генетске модификације, а завршава шећером и правилном исхраном. Што се тиче вакцинације Атали заузима врло јасан став: вакцинација ја неопходна, она мора постати атрибут будућег „позитивног друштва“, старајући „правилан“ човеков генетски код.

У видеу о којем говорим, Жак Атали задаје и оваква реторичка питања: да ли ће прелазак друштва у ново стање бити постепен или брз и нагао? Да ли ће се такав прелазак остварити добровољно или принудно?

Избегавајући директан одговор, Атали примећује да је могућ шокантан прелазак. Изградња „позитивног друштва“ уз помоћ силе и принуде, разматра се код њега и његових наручилаца као један од кључних сценарија. И овде је уочљива паралела са идејама „шок-терапије“ Милтона Фридмана, по чијем рецепту је започето спровођење шок-терапије у Чилеу убиством председника Аљендеа 1973. године, и која је настављена убиствима хиљада и хиљада Чилеанаца.

На Интернету се може наћи много коментара на јулска „откровења“ Жака Аталија. Већина њих гласе овако: „лудак у делиријуму“, „Атали је полудео“, „интелектуално махнитање“, „канибализам прикривен умним и лепим речима“, „фашизам у интелектуалној фолији“. Свака од ових карактеристика је потпуно тачна.

Чак се и компанија Гугл уплашила сувише отвореног откривања планова светских закулисних владара и блокирала видео са наступом француског „интелектуалца“. Ипак, ове идеје он је износио и пре четрдесет година, говорећи о неопходности „диктатуре здравља“. Данас видимо ту диктатуру у облику директног напада на човекове слободе и законе држава.

Последње Аталијево „откровење“ треба озбиљно схватити и пажљиво пратити. „Душевни болесници“ се спремају за одлучујући скок ради освајања светске власти.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

Извор: http://www.discred.ru/2021/08/21/valentin-katasonov-otkroveniya-zhaka-attali/

Андреј Фурсов, У ТОКУ ЈЕ ПРВОБИТНА АКУМУЛАЦИЈА КОНТРОЛЕ ПОНАШАЊА ЉУДИ

Андреј Фурсов, У ТОКУ ЈЕ ПРВОБИТНА АКУМУЛАЦИЈА КОНТРОЛЕ ПОНАШАЊА ЉУДИ

У свету је у току процес првобитне акумулације нематеријалног карактера, који ствара основу за нови друштвени систем, користећи могућности дигиталних технологија. О контурама овог система и његовом теоријском разумевању говорио је за „Дан ТВ“ историчар и мислилац Андреј Фурсов, представљајући књигу Шошане Зубоф (Shoshana Zuboff) „Епоха надзорног капитализма“(The Age of Surveillance Сapitalism). Упознаћемо читаоце са најважнијим деловим његовог излагања.

Зубоф пише да надзорни капитализам није контрола над средствима за производњу, већ над средствима за модификацију потрошње. То јест, главни фактор који се отуђује јестепонашање, примећује Фурсов.

“Она пише да је Google изумео надзорни капитализам, као што је почетком ХХ века компанија General Electric изумела менаџерски капитализам и масовну производњу. Но, заједно са Google – ту су и Microsoft, Facebook и тако даље. Производи надзорног капитализма нису продукти који учествују у размени вредности, што је карактеристично за капитализам. Они не стварају конструктивне односе „произвођач – потрошач“, већ ‚пакују‘ наше понашање, навике и искуство тако да служe туђим интересима. Човек постаје сировина.

Овај надзорни капитализам зна све о нама, а ми о њему – практично ништа. Ако је индустријски капитализам процветао науштрб природе, онда се информациони капитализам гради на рачун људске природе. Но, у томе је ствар – то више није капитализам. Зато што је капитал – опредмећени рад, који се може уложити (у производњу или неку другу делатност, прим.прев.) и створити нову вредност. Ако је реч о контроли друштвеног понашања посредством ваших потреба, или колико пута кликнете мишем – и то се бележи – то већ није капитализам. Овде је објект присвајања сам човек“ – каже Фурсов.

Понекад нови систем називају – дигитални феудализам. То је грешка, истиче историчар. У феудализму су отуђивали у односу на човека – спољашње факторе, пре свега власт располагања земљом. ИТ-корпорације отуђују човекову власт над собом, сопственим потребама и избором.

“Године 2004. Гуглов Gmail почео је да скенира личну преписку да би је искористио за циљеве рекламирања. Године 2007. „Фејсбук“ је отпочео пројекат „Бикон“ као нови начин социјалног ширења информација. Заправо, он је дозволио оглашивачима на „Фејсбуку“ да прате кориснике и открију шта купују, без њихове дозволе. То јест, појавио се нови облик економске власти, но за њом следи и политичка власт. Зубоф говори да се citizens претворио у netizensжитеља мреже. А они су лишени права на приватност. Чим изађете на мрежу са вашом приватношћу је завршено.“

“Веома је интересантан термин – бихејвиорални вишак вредности. То јест, понашање постаје тај вишак вредности. За разлику од индустријских предузећа „Гугл“ присваја као вишак вредности човеково понашање. То јест, човек се присваја у целини као потрошачка индивидуа. Њега облажу паучином потрошачких информација. Нико се није досетио да се овде не ради само о новом облику експлоатације, већ новом виду човековог отуђења. При чему је оно дошло у облику веома доброг гаџета. Субјект је „Гугл“ и комплекс платформи. Они сакупљају податке о понашању људи. То јест, формира се човек који је већ оспособљен за „Гугл“ и зависан од њега. То није резултат унутрашњег развоја дигиталних технологија. Непосредно из дигиталних технологија то не настаје. То је друштвено-економска конструкција. Технолошко уређење је последица друштвеног система, а не обрнуто“ – изјавио је Андреј Иљич.

Ако је масовна производња тежила да створи нове изворе потражње, онда „Гугл“ и њему сличне корпорације изграђују бизнис око растуће потражње оглашивача.

Човек који куца на рачунару и нешто наручује, мисли да је потрошач. Не! Он је сировина. О њему се сакупљају информације. Реални потрошач „Гугла“ је – оглашивач. А човек је жива нафта. Отуда и атмосфера потпуне тајности на „Гуглу“ – истиче Фурсов.

“Долазимо до важног појма – првобитне акумулације. У своје време некапиталистичка првобитна акумулација створила је основу капитализма, пошто сваки систем настаје на вансистемским предусловима. То што ради „Гугл“ – и јесте првобитна акумулација, само не капитала, већ некапиталистичких актива за ново уређење. При чему, све је то некако неприметно највећем броју људи. У XVI веку, када је вршено ограђивање, било је очигледно: људе су изгонили са земље. Данас људе истерују из њихове приватности која омогућава слободу избора. Међутим, функционише и материјални процес – уништење малог и средњег бизниса. На тај начин се рашчишћава трг за ново уређење. И у таквим структурама, као што је „Гугл“ долази до међусобног преливања власти и својине. Јер, уколико контролишете понашање људи то већ није својина – то је власт.

Долази до успостављања корпоративне контроле над одређеним зонама у којима нису на снази државни закони, већ правила дате корпорације. То јест, такве структуре врше институционализацију слободе друштва. У овим структурама постоји сложен трокласни систем акционара, а на врху су – један-два човека. Они и доносе све одлуке, то су „жреци“. Повезани су са специјалним службама, дубоком државом и банкама. Оно што Зубоф зове надзорни капитализам и дубока држава – две су форме у којима сазрева принципијелно ново посткапиталистичко уређење. ИТ-корпорације конструишу и претендују на друштвене територије, по обиму без преседана, које још нису обухваћене законом, на пример – сајбер простор. Оне су се и упутиле тамо. Овде имамо аналогију са XVI веком у историји капитализма. Северноатлантски субјект га је стварао у својој морској зони, која није била уређена (пиратерија). И освојили су ту територију. Исто се дешава и сада.

Господари ових процеса постају „жреци информација“. Они одлучују која информација се даје друштву, која се крије, а која одбацује. Испада да је то расподела знања. Постоји знање за масе и тајно знање. Дигитализација се појављује као оруђе за лишавање права. Моћ ових структура има свој извор у логици акумулације контроле над понашањем. То је принципијелно некапиталистичко уређење. Термин „ексесизам“ (access) одражава суштину ових структура. Оне лишавају огроман део становништва приступа знању. Рецимо „Сбер“, који је добио велика права у модификацији образовања – то и јесте одсецање огромног дела становништва од знања и образовања. И, веома симболично, људи из „Сбер-а“ су довели на форум у Санк-Петербургу Дању Милохина (руски модни тиктокер, блогер и репер, прим.прев.). Ово и јесте симбол „масовке“ (масовни скуп, прим.прев) која је потребна платформама“ – рекао је Фурсов.

Јевгениј Чернишов

Превод: Александар Мирковић

Извор: https://www.nakanune.ru/news/2021/09/26/22622215/?fbclid=IwAR2lBPz3gaketMS2ivQsWNiKen1X_yoQcPpygc2yIxd90BKsdvNpHUr04Ps

јеромонах Роман, МОЛИТВА

Слушај вапај мој, царе мој и Боже мој!
(Пс. 5,2)

У молитви све је – и плач и утеха,
И самосуд и оправдања Глас,
И слобода од мреже мирског греха,
И узлет ка Оном што Љуби нас.

Беседа с Богом! Дух посустаје,
Из тврде душе светле сузе ко крин:
Како Цар царева творевини даје
Да сваког часа беседи с Њим?

Вођена Љубављу и Надом
Молитва душу претвара у Храм
И, опет красећи одеждом првом –
Синовски прстен враћа нам.1

15. јун 2021.

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: 1. „А отац рече слугама својим: „Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге.“ (Лк. 15,22)



Олга Четверикова, „ЧАРОБЊАЦИ“ из СЗО

Питање: Олга Николајевна, данас је фактички ишчезла медицина оријентисана ка човеку. Специјалиста за молекуларну биологију и хомеопатију Луј Бројер у својој књизи „Фармацеутска и прехрамбена мафија“ сећа се, не тако давних времена, када су постојале апотеке, условно говорећи „на сваком ћошку“. Апотека је опслуживала кварт, фармацеути су лично познавали сваког човека који је долазио по лекове, бирали посетиоцима пудере који им највише одговарају, правили креме. Све се променило после Другог светског рата, када су у Европу дошли Американци и, у тој области, променили готово све. Своје циљеве у кардиналној реформи здравства, богаташи света који стоје иза ње, више и не скривају. Хајде да данас разговарамо о механизмима којима остварују своје планове.

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Фонд Рокфелер и они који иза њега стоје, још пре почетка Другог светског рата, разрадио је идеју и поставио темељ јединственом глобалном медицинском систему кроз постепене замене народне медицина – фармацеутиком. Један од основних инструмената постала је вакцинација. У ратним и поратним годинама овај систем се практично учврстио. Медицину су почели да посматрају као технички инструмент, а не као здравствени систем, који претпоставља примену социјалних, економских и општих мера за оздрављење, које узимају у обзир не само физичко, већ и морално и духовно човеково здравље. Целокупан систем помоћи свео се на уске медицинске функције. Сви програми Фонда Рокфелер усмерени су на борбу против конкретних болести, најраспрострањенијих у овом или оном региону, или болести које доносе највећи приход фармацеутским компанијама. Тај принцип је постао доминантан у целом здравственом систему.

После завршетка Другог светског рата структура глобалне здравствене заштите почела је да јача у свим деловима планете уз помоћ официјелног органа – Светске здравствене организације (СЗО) – постепено стваране од 1946. године и коначно формиране 7. априла 1948. Управо се тај датум слави као Светски дан здравља.

Данас је утицај СЗО толико порастао да се све што није у складу са њеним мишљењем и директивама назива „инфодемијом“ – лажним информацијама. На конференцији одржаној пре мало више од годину дана, коју је организовала СЗО ради разраде „нових научно заснованих мера и праксе, усмерених на спречавање, откривање и сузбијање лажних информација“, речено је да ће се створити нова наука – инфодемиологија, која ће разрађивати методе супротстављања инфодемији као саставном делу борбе против КОВИД-19 и против пандемије као такве. У току је покушај да се овај процес озакони као пракса која је у складу са међународним стандардима.

На реду је и стварање Међународног министарства здравља. СЗО овде наступа као технички директор, булдожер који треба да рашчисти трг пре изградње нове структуре у којој ће бити јединствен међународни правни систем, и јединствен систем финансирања, и јединствена идеологија. По замисли „реформатора“ постепено, целокупна медицина треба да се претвори вакцинационо-профилактичку. И већ сада, пажња се свуда усмерава не на лечење болести, већ на њену профилаксу. Али то није она профилакса која је постојала у совјетским временима, када се градио систем превентиве кроз одговарајући начина живота. Данас је реч управо о вакцинационој профилактици, о имунизацији помоћу вакцина. Скоро све што није у складу са таквим прилазом, сматраће се – недопустиво.

Питање: Резултат тога биће замена човековог природног имунитета – вештачким без кога он неће моћи да живи?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Апсолутно тачно! На пример, већ се производи вакцина против гојазности, и обрнуто, против претеране мрашавости.

Питање: На који начин је СЗО помогла реализацију планова Фонда Рокфелер?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Њеном настанку претходило је стварање, у Вашингтону године 1943. – Управе за помоћ и обнову Организације нација (АПООН). У њене задатке спадало је и помагање људима у крајевима ослбођеним од фашиста; при Управи је функционисало Оделење за здравље. АПООН се изграђивао као структура са искључивим утицајем САД. Американци су наступали као њени непосредни руководиоци. Но, основе и принципе рада поставило је Међународно оделење за здравље (МОЗ) Фонда Рокфелер.

АПООН је била не само претходница СЗО, већ је неприметно постала и ковачница кадрова за нову организацију. У јулу 1946. године на Међународној конференцији за здравствену заштиту на којој је донета одлука о стварању СЗО, већина присутних били су стипендисти Фонда Рокфелер. Прилично брзо и кадрови, и методи, и развијени програми МОЗ су се преселили у СЗО.

Занимљиво је да су САД после званичног формирања СЗО још два месеца размишљале да ли да уђу у ту организацију или не. Представници Совјетског Савеза су активно на томе инсистирали. Иако је сам СССР узео учешће у стварању СЗО, 1949. године је изашао и у њој није био присутан до 1956. године.

Питање: И у УНЕСКО је СССР ушао тек 9 године после његовог стварања…

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: То је била од самог почетка принципијелна Стаљинова позиција, пошто се на челу организације која утиче на науку, културу, образовање налазио један од најзначајних еугеничараЏулијан Хаксли.

Питање: Да, та структура, са очигледним „дуплим дном“, претендује да контролише поглед на свет човечанства. Отуда и занимање за културне објекте, образовање, науку…

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Образовање је за Американце политичка, кључна сфера, инструмент за формирање друштва као таквог, механизам управљања свешћу, УНЕСКО се тиме и бави. Стаљин и совјетски политичари су добро схватили: уколико би ступили у ту организацију, фактички, морали би да се ускладимо са потпуно нама туђим погледом на свет и стандардима из њега проистеклим.

Но, када смо улазили у Светску здравствену организацију, поверења је било више – рекло би се да је сарадња са САД у годинава Великог отаџбинског рата, створила неку илузију да је могуће утицати на стање ствари. Али, то се није десило. Као прво, СЗО је највећим делом финансирана из САД-а. СССР овде није могао да игра важну улогу. Као друго, СЗО је усклађена са моделима Фонда Рокфелер. Зато је Совјетски Савез врло брзо изашао из Светске здравствен организације. И само се током владавине Хрушчова активно радило на интеграцији СССР-а у међународне организације.

Фактички од дана стварања СЗО Фонд Рокфелер је имао у њој скривену улогу: све је одређивао, али никада није отворено говорио о својој делатности.

Питање: На који начин је Фонд Рокфелер утицао на СЗО?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: У пропаганди институционализације међународне здравствене заштите – основани су институти са конкретним задацима, а такође и пракса спољашње контроле остваривања разрађеног програма, тако да је сваки корак врло строго контролисан. На пример, управо од МОЗ-а Фонда Рокфелер преузета је пракса, која је била темељ важних вертикалних кампања СЗО у искорењивању маларије и других болести у свету. То је акциони план усмерен на конкретне резултате у сузбијању одређене болести, у чијим оквирима се стварају, доносе одговарајући потпланови.

Но, свеједно, главно наслеђе Фонда Рокфелер довољно дуго је остало скривено. Реч је о еугеници и о плановима за смањивање броја становништва. То је најважнији, скривени део историје СЗО у којој Фонд Рокфелер има водећи положај.

Кључну улогу у увођењу идеја еугенике у Фонд одиграо је Џон Рокфелер-млађи, предводник другог поколења Рокфелера. Један од пет синова, Џон Д. Рокфелер III, почео је активније, чак и од оца, да шири идеје еугенике. Васпитан је на малтузијанским идејама. Псеудонауку еугенике усвајао је на Униврзитету Принстон под окриљем управника, члана америчког Друштва за еугенику, професора економије Франка Фетера. Даље, Џон Д. Рокфелер III кратко је радио у Бироу за социјалну хигијену породице – организацији која се бавила контролом рађања, а 1931. године прикључио се савету директора Фонда Рокфелер, где се налазио и Фредерик Озборн, који је умногоме предодредио ново виђење еугенике. За време Трећег Рајха Озборн је лично одобрио нацистички еугенички програм као „најважнији експеримент који је икада спроведен“.

Године 1934. када су нацисти већ били на власти у Немачкој, Џон Д. Рокфелер III је написао оцу писмо у коме је изразио жељу да се бави проблемом пренасељености. Почетком педесетих година прошлог века створен је рокфелерски Савет за становништво. Отпочела је свесна еквилибристика: уместо дискредитованог термина „еугеника“ почели су да користе појмове као што су „популациона контрлола“ и „планирање породице“.

Питање: Централну улогу у преименовању еугенике и стварања нове обланде око ње припада Озборну?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да. Ево једне његове изјаве: „Сама реч „еугеника“ је на лошем гласу у неким областима. Људи једноставно не могу да прихвате идеју да је генетска основа на којој је формиран њихов карактер лоша и не треба да се репродукује у наредном поколењу. Они не прихватају идеју да су они, у суштини, нижа врста.“

Озборн је предоложио да се еугеника прода на великом тржишту у новом паковању. Уместо фраза о уклањању људи ниже врсте кроз принудну стерилизацију, треба говорити о слободи избора величине породице у зависности од квалитета живота. Озборн је видео огромни потенцијал за еугенику у контрацепцији и масовном сексуалном образовању становништва. По његовој замисли човек треба сам да дође до мисли да је некултурно, неправилно, нецивилизовано – имати много деце.

Питање: Заиста, овде је тешко нешто приговорити, зато што, као прво, изгледа као да постоји слобода избора, а друго, све идеје се приказују као брига о човеку. Како је реаговала СЗО на ове иницијативе?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: СЗО, покушавајући у почетку да наступи са хуманистичких позиција и вредности, ову идеју је категорички одбацила. Зато је Џон Д. Рокфелер III 1952. године спонзорисао Конференцију о проблемима популације, на којој је и основан Савет за становништво.

После успеха неколико прогама Савета, Фонд Рокфелер му доделио много значајнију суму за развој. А године 1963. Савет је разрадио сопствени програм усмерен на решавање популационих проблема, који је 1982. године дефинисан као Програм науке о становништву. У складу са њом, демографске науке треба да се усмере у три правца: у правцу истраживања у области репродуктивне биологије, технологије контрацепције и у правцу политичких истраживања. Фактички све се сводило на смањивање броја становника.

Амерички економист, писац и истраживач Вилијам Енгдал поводом овога је написао: „Стари разговори о чистоћи расе и уклањање „људи ниже расе“ су прошлост. Ипак, леопард еугенике није променио своје пеге после рата. Постао је много опаснији у Савету за становништвоРокфелер је проницљиво препаковао своју дискредитовану расну еугенику и класну идеологију у одело „популационе контроле“. И уместо да се усредсреди на питања унутрашње политике као што су: сиромашни мигранти, умно заостали… он је проширио свој поглед на све земље у развоју, велико море човечанства које је стајало између породице Рокфелер и реализације њених амбициозних послератних програма Новог америчког доба.“

Заиста, преко лица овлашћених од Фонда Рокфелер ове идеје су почеле врло активно да се шире међу чиновницима, пробијајући се у апарат ОУН. На крају, 1962. године на сесији Генералне скупштине ОУН разматрано је питање повезаности броја становника и економског развоја земаља и деловању ОУН у вези са тим.

Средином шездесетих година ОУН је добила мандат за помоћ земљама које врше контролу становништва преко СЗО и УНЕСКО-а. А године 1967. УНЕСКО је заузела позицију која фаворизује планирање породице. Руковођење овим пројектом на себе је преузео Фонд ОУН за активности становништва (од 1987 године – Фонд ОУН за становништво – UNFPA), чији је званични задатак сарадња земаља у развоју и земља чија је економија у транзицији у решењу демографских проблема. Питање је једноставно постављено: ако желите економски раст у држави контролишите наталитет.

Године 1971. Фонд за становништво прелази у надлежност Генералне скупштине ОУН и на тај начи сви учесници Скупштине постају саучесници у његовим актвностима.

Питање: Глобални програм еугенике!

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да, језгро – еугеника, суштина – еугеника! Образлагањем наведених идеја тада се активно бавило неколико „центара мозгова“. Године 1972. на иницијативу Дејвида Рокфелера створен је Римски клуб, који је објавио познати извештај „Границе раста“ у коме се појављује мисао да ће се човечанство, због пренасељености, кроз 40 година сусрести са проблемом недостатка животних намирница.

Пре две године појавио се и познати рад Хенрија Кисинџера „Меморандум 200 о истраживању националне безбедности: последице раста становништва у свету за безбедност САД и њених интереса у иностранству“ (National Security Study Memorandum 200, NSSM200). У њему се отворено тврди да растући број становништва у најмање развијеним земљама и земљама трећег света, представља претњу за националне интересе САД, јер повећава ризик настанка политичке нестабилности и нереда. То може довести на власт у тим земљама снаге које престављају опозицију америчкој политици, и бити узрок смањења испоруке сировина које су потребне америчкој економији. Зато је неопходно користити за остваривање својих циљеве националне лидере, средства информисања, образовање и програме међународних организација за ограничење наталитета. Године 1975. амерички председник Џералд Форд прихватио је овај извештај као званичну политику САД.

Шездесетих до осамдесетих година прошлог века активно се шире програми за добровољно ограничавање наталита кроз праксу планирања породице. Први званичан међународни документ у области демографије је Глобални план акције донет у Букурешту 1974. на Међународној конференцији о становништву и развоју. Програми о становништву почели су да се укључују у агенду помоћи земљама у развоју под паролом да су неопходни за њихов социјално-економски развој.

Питање: Колико је средстава за ово издвојено?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Од средине седамдесетих до средине осамдесетих година прошлог века међународно финансирање програма под вођством САД, када је реч о овом питању, порасло је са 168 на 521 милион долара.

Питање: Какав је био укупан ефекат реализације програма за смањење наталитета?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Значајан. Ако је у периоду од 1960-1965 на једну жену долазило шесторо деце, онда их је у периоду 1985-90 било мање од четири. За 43% смањен наталитет може се приписати ширењу програма за планирање породице.

Но, Фонд Рокфелер популарише и друге методе за смањивање становништва – коришћење такозваних антифертилних вакцина.

Реализација овог програма почела је 1972. године, када је СЗО објединила међународне колективе научника из различитих области и клиничке лекара ради конкретних истраживања, и одредила циљну групу за вакцинацију вакцинама за регулисање фертилности. Заједно са Фондом ОУН за становништво, Светском банком, Програмом за развој ОУН, Фондом Форд и другим организацијама, отпочело је финансирање Програма СЗО за репродуктивно здравље у чијим су оквирима разрађиване и вакцине против зачећа. Само је током првих 20 година на то било протраћено 400 милиона долара.

Биле су потребне вакцине за неутрализацију биолошких функција човековог хорионског гонадотропина (hCG) – хормона који је одговоран за фертилност. Спроведена су озбиљна истраживања о чијим је резултатима написано много чланака. Фонд Рокфелер се, веома далековидо, потрудио да увуче у ова истраживања и научне центре земаља у развоју. На крају је успео да разради прототип anti-hCG вакцине, која ће, како се мислило, довести до појаве савршено новог метода планирања породице.

Питање: Како се користе резултати ових истраживања?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Почетком деведесетих година прошлог века СЗО је отпочела масовне вакцинационе кампање против тетануса међу женским делом становништва Мексика, Никарагве, Танзаније, Нигерије, Филипина. Последице примене тих вакцина били су побачаји и друге компликације које су се јављале код вакцинисаних. Мексички комитет „За живот“ алармирао је јавност. Појавила су се питања: зашто се вакцина против тетануса даје само девојчицама и младим женама узраста од 15 до 45 година? Зашто су је више пута примали? И на крају се открило да те вакцине садрже људски хорионски гонадотропин (hCG) који у додиру са носиоцем тетанусовог токсина стимулише образовање антитела против hCG што жену онемогућава да одржи трудноћу. Управо је то био разлог масовних побачаја и неплодности вакцинисаних. Слично се десило у свим земљама, тачније, у 52 земље у којима је вршена вакцинациона кампања и у којима је вакцинисано више од 130 милиона људи. При томе ни једној жени која је добила антитетанус вакцину нису рекли прави састав вакцине.

Када откривене чињенице више није било могуће скрити, СЗО је без објашњења и без правдања једноставно – зауставила ове програме. Ипак, вакцинисане жене, милиони њих, постале су неплодне, а за овај злочин нико није одговарао. Ако је о антифертилним вакцинама написана маса научних радова, о овим, назовимо их „антитетанус“ вакцинама, испитивања су вршена у тајности. Ни једна од њих није била тестирана или лиценцирана за продају и дистрибуцију.

Бивши амерички обавештајни официр Лари Романов у чланку „Поучна прича о СЗО“, написао је да ова организација „испуњава две основне функције: као прво она за своје газде представља инструмент за смањивање становништва у свету, и друго, иступа као моћан маркетиншки агент крупних фармацеутских компанија, конкретно, произвођача вакцина“. Романов је назвао СЗО „међународним злочиначким предузећем“ које ствара синтетичке вирусе да би после тога вакцинисало људе против њих.

Питање: Чудно је што од стране власти држава у којима су вршени злочини није било одговарајуће реакције?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Овде је врло карактеристично како су се власти Филипина понашале. Министар здравља ове државе изјавио је да, пошто су вакцине сертификоване од СЗО, филипинско руководство није сумњало у поузданост произвођача. Реч је о две компаније из Канаде и Аустралије. Какви су „ауторитети“ ови произвођачи сведочи и познати скандал који се догодио 1980. године када је поменута аустралијска компанија, заједно Црвеним крстом Канаде свесно ширила епрувете са препаратима крви зараженим СИДОМ-ом

Но, иако су ове чињенице постале јавне никаквих последица за СЗО није било, даље информације о овоме су блокиране. СЗО је одлично увежбала методику лажи и прећуткивања свог учешћа у злочинима.

Питање: Узимајући у обзир какве моћне силе стоје иза програма за вакцинацију, не изненађује такво понашање СЗО.

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Желим да се задржим на још једном чеду Фонда Рокфелер, које је потом усвојио Фонд Гејтс – то је кампања масовне вакцинације деце у свету од смртоносних дечјих болести.

Питање: Коју води Дечји Фонд ОУН (УНИЦЕФ)?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да. Године 1990. Фонд Рокфелер покреће Иницијативу за вакцинацију децеCVI, која је резултат заједничког рада Фонда, Програма за развој ОУН, УНИЦЕФ-а, СЗО, Светске банке са приватним и државним партнерима, укључујући и владине установе, научнике и произвођаче вакцина.

Наравно, циљ пројекта је био стварање вакцине која ће се давати орално, само једна доза, а која ће бити ефикасна и јевтина и деловати против неколико болести. Година 1994/95 Фонд Рокфелер је издвојио за CVI 2,5 милиона долара, но, то је, испоставило се, било мало. И тада је штафету преузео Фонд Гејтс (званичан назив – Фонд Била и Мелинде Гејтс).

Питање: Да ли то значи да је Фонд Рокфелер напустио посао?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Никако. Он се бави стратешким задацима. А сфере повезане са имунизацијом, вакцинацијом, стављене су у надлежност Фонду Гејтс.

Главна добротворна идеја, од дана његовог оснивања је свеопшта имунизација. Разуме се, Фонд је тесно повезан са Биг фармом и поседује пакете акција таквих фармацеутских компанија као што су GlaxoSmithKline, Novartis, Hoffmann-La Roche, Sanofi-Aventis, Pfizer и друге. А представници ових компанија учествују у управљању Фондом.

Биг фарма се одавно претворила у моћну лобистичку структуру, која одређује не само развој светске медицине, већ и других сфера живота, пошто се здравство преплиће и са социјалном и са образовном средином. Биг фарма је постала један од најважнијих субјеката делатности, повезана са делатношћу банака и ИТ-компанија.

Године 2017. по оценама међународних аналитичара укупно тржиште Биг фарме износило је 1 трилион и 200 милијарди долара. И његов укупни раст је негде 3% годишње.

Питање: Све је тако испреплетено, а заправо – то је једна велика хоботница.

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Да, један монструм са више глава. Међу овим компанијама нема никакве конкуренције, оне су све сфере одавно поделиле међу собом. Зато данашња прича о борби за посао између различитих фармацеутских компанија – информација је за необавештеног човека.

Питање: Бил Гејтс је финансирао све учеснике трке и њему је свеједно ко ће стићи први зато што се кладио на све?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Наравно. Када се проучи историја тих фармацеутских компанија, испостави се да је свака препуна скандала и трагичних догађаја. Али, очекивано, то се заборавља, и према њима настављају да се односе као према потпуно респектабилним структурама.

Данас Фонд Гејтс заузима друго место на листи финансијера кампање СЗО. При чему највећи део средстава одлази на програме вакцинације.

Године 1998. Гејтс је иницирао програм за вакцинацију деце. Услед погоршања рада механизама за ширење вакцинације у сиромашним земљама, године 2000. основана је Глобална алијанса за вакцине и имунизацију – GAVI (Алијанса за вакцинацију). Створена је управо као инструмент за реализацију овог вакцинационог програма који није могла да оствари CVI.

Питање: Какав је механизам деловања Алијансе?

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: ГАВИ је међународна организација чија је основа државно-приватно партнерство. Међу прокламоване циљеве спада: спасавање дечјих живота, заштита здравља људи.

ГАВИ је постала модел за друге облике државно-приватних организација које су, уз помоћ Гејтса, ницале као печурке после кише. Алијансу ствара Светска алијанса за побољшање исхране – GAIN (Global alliance for improved nutrition). У јануару 2003. године појавио се пројекат „Велики задаци глобалне здравствене заштите“, у оквиру кога су научницима нуђени грантови за најбоље иновационе идеје у области здравства. Године 2012. образован је Светски фонд за иновационе технологије у прехрани са седиштем у Јапану. Године 2013. појавила се „Алијанса за глобалну сарадњу у истраживању спремности реаговања на заразне болести“, у којој Фонд Гејтс игра кључну улогу. Ово је, наравно, далеко од потпуног списка државно-приватних организација из којих вире рогови Фонда Била и Мелинде Гејтс. Механизам њиховог деловања фактички омогућава да приватни интереси дефинишу програме у области здравства, да их озаконе, а онда мобилишу ресурсе, па и државне.

На тај начин гради се нека нова архитектура глобалне здравствене заштите, храњена од државно-приватних структура, где СЗО наступа у улози техничког извршиоца, обезбеђујући свим тим фондовима и пројектима легитимност и статус међународних пројеката. При томе сама СЗО фактички губи свој ауторитет и постаје једна од многобројних структура. Зато се Фонд Гејтс претвара у највећег спонзора, важног играча који може да одређује основне активности у сфери здравствене заштите.

Можемо се присетити изјаве Била Гејтса на конференцији TED 2010. године у Калифорнији, у којој признаје да је помоћу вакцинације могуће смањити становништво на планети за 10-15%. Или можемо навести његове речи које је изрекао када се говорило о неопходности борбе са сиромаштвом и болестима, посебно дечјим, помоћу социјалних мера: „Неки тврде да побољшање здравља захтева искорењивање сиромаштва. Но, није неопходно искоренити сиромаштво у свету да би се искорениле богиње. И није неопходно искоренити сиромаштво да би се самањила маларија. Нама је потребна производња и дистрибуција вакцина.“ Овде је Гејтс крајње циничан и отворен.

Питање: Осим вакцина постоје и бројна друга средства која утичу на човеково здравље: електромагнетна зрачења, пестициди за које се још у Трећем рајху знало да разарајуће утичу на ДНК, кућна хемија и друге за нас уобичајене ствари које могу довести до проблема у репродукцији и изазвати друге мутације.

ОЛГА ЧЕТВЕРИКОВА: Потпуно тачно. Промене које се одигравају тичу се свих сфера нашег живота. Међу њима је и дигитализација помоћу које се мења структура мозга. А из свих могућих фондова, све чешће, долазе информације о њиховим плановима да промене човекову природу.

Недавно је СЗО изјавила да четири нова соја КОВИД-а треба да добију називе познате људима. Назвали су их: Алфа, Бета, Гама, Делта. Овде се одмах јавља асоцијација на роман Олдоса Хакслија „Врли нови свет“ јер су касте људи описане у њему, назване управо тако: Алфа, Бета – то су интелектуално најразвијенији људи, елита, Гама и Делта се користе за тежак физички рад, њихов мозак није сасвим развијен, они врше искључиво примитивне операције. Интересантно је што су сојеве везали за одређене територије: назив Алфа дат је соју из Велике Британије, Бета – из Јужне Афrике, Гама – из Бразила (мулати, латиноси), Делта – је припала Азијатима. По америчкој скали Руси улазе у категорију „Азијати“ што значи Делта. У том смислу, немогуће је не разумети да је западна антиковид вакцинација – далекосежни пројекат са непредсказивим последицама за човечанство.

23.09.2021.

 Разговор водио: Димитриј Перетолчин
Превод: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://zavtra.ru/blogs/volshebniki_strani_voz

Валентин Катасонов, МЕТАМОРФОЗЕ СВЕТСКЕ ЗДРАВСТВЕНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

Светска здравствена организација (СЗО) – једна је од специјализованих установа ОУН, коју чине 194 државе-чланице. Основна функција организације је решавање међународних здравствених проблема. Основана је 1948. године са седиштем у Женеви.

Током деценија свог постојања све специјализоване установе ОУН су претрпеле промене, али највеће су се одиграле у СЗО. И данас се СЗО убрзано мења пред нашим очима. Крај овог процеса може бити потпуно другачији статус СЗО од оног који је имала у ХХ веку.

„Пандемија“ која је почела 2020. године показала је да СЗО није више обичан специјализовани орган ОУН који помаже државама-чланицама да решавају своје проблеме у области здравства. Улоге СЗО и држава-чланица су се промениле: сада СЗО почиње да командује државама које испуњавају њена наређења.

Раније је СЗО издавала „препоруке“, а сада – наредбе. Национални здравствени органи држава-чланица почињу да губе свој суверенитет. Имајући ово у виду СЗО је правилније назвати институцијом са јако наглашеним особинама наднационалне организације.

Револуционарни догађај у историји СЗО је појава, средином две хиљадитих година, Међународних медицинско-санитарних правилаММСП (International Health Regulations). Она су донета на 58. сесији Светске здравствене скупштине 23. маја 2005. године, и потпуно престројила односе између националних и глобалних здравствених система.

Овоме је претходило укључивање приватних структура у финансирање СЗО. Најмоћнији међу њима, постао је Фонд Била и Мелинде Гејтс – највећи „добротворни“ фонд са активом која премашује 50 милијарди долара. Постоје и други извори финансирања осим уплата држава – разне врсте добровољних прилога. Навешћу дванаест основних извора финансирања двогодишњег буџета СЗО за 2018-2019 годину (милиони долара, а у заградама – удео у укупом финасирању у %): САД (уплата државе) – 893 (15,9); Фонд Била и Мелинде Гејтс – 531 (9,4); Велика Британија – 435 (7,7); Глобална алијанса за вакцинацију и имунизацију (GAVI) – 371 (6,6); Немачка – 292 (5,2); UNOCHA (Управа за координацију хуманитарним питањима) – 192 (3,4); Јапан – 182 (3,2); Rotary International – 143 (2,5); Светска банка – 133 (2,4); Европска комисија – 131 (2,3); National Philantropic Trust – 108 (1,9); CERF (Централни фонд за реаговање у ванредним ситуацијама) – 87 (1,5).

Укупно, највеће износе су уплатиле државе (САД, Велика Британија, Немачка и Јапан) обезбедивши на тај начин 32% прихода у буџету СЗО. Сви остали извори из првих дванаест обезбедили су – 30% дохотка. Неки од ових недржавних извора су веома удаљени од проблема медицине и здравства. СЗО је донела због тога посебан документ WHO’s engagement with non-State actors (Односи СЗО са недржавним структурама).

Фонд Гејтса чврсто стоји на другом месту (после САД) по величини уплаћеног износа у буџет СЗО. На иницајативу Фонда Била Гејтса и под његовом контролом основана је Глобална алијанса за вакцинацију и имунизацију (GAVI). Фактичко присуство Фонда Гејтс у СЗО треба проценити на основу укупног удела Фонда и Алијансе у финансирању; њихов укупан удео у буџету СЗО 2018-2019 године износио је 16%.

Године 2021/21 слика извора финансирања још је занимљивија. Међу државама-чланицама СЗО на прво место је избила Немачка, која је нагло повећала свој удео на 13,85%. САД, обрнуто, нагло су умањиле свој удео – на 7,12% (одлука је донета за време владавине председника Доналда Трампа). Удели осталих водећих земаља знатно су се смањили. На пример, удео Велике Британије на 5,76% (у односу на 7,7% у претходном буџету), Јапана – 2,14% (у односу 3,2%).

А по подацима за 2021/22 годину учешће недржавних извора финансирања изгледа овако (удео у %): Фонд Била Гејтса – 10,47; GAVI – 5,76; Светска банка – 2,57; Rotary International – 2,42; UNOCHA – 2,11. Појавио се још један финансијски извор – COVID-19 Solidarity Response Fund (SRF) или Фонд за солидарно реаговање на КОВИД-19, који је основан 2020. године.

Сваке године улога „неформалних“ извора финансирања (уплате које не долазе од држава) расте. Финансирање из „неформалних“ извора већ је премашило износе уплата држава чланица. Музику у СЗО данас наручују „неформални“ – Фонд Била Гејтса, GAVI, Светска банка.

Узмимо, такође, у обзир и „ванбилансне“ операције СЗО – оне које се не приказују у официјелном буџету организације. Основни извор „ванбилансног“ финансирања СЗО је Фонд СЗО (WHO Foundation), који је створен 2020 године. То је паралелна организација која формално није везана са СЗО, али решава исте задатке. Фонд СЗО опстаје на рачун добровољних прилога и остварује своју делатност помоћу издавања грантова. Поменути Фонд солидарног реаговања на КОВИД-19 (SRF) такође управља Фондом СЗО.

Циљ Фонда СЗО дефинисан је паролом: „Три милијарде“. Ови циљеви, укључени су у стратешки петогодишњи план СЗО. Први циљ је, како они говоре, заштита 1 милијарде људи од ванредних ситуација у области здравља; други, ширење здравствених услуга на још 1 милијарду људи; трећи, обезбеђење до 2023. године здравог живота и благостања за 1 милијарду људи. Нејасно је да ли поменуте милијарде треба сабирати или је реч о једној истој милијарди у три ипостаси. Рецимо, милијарда која ће остати на планети после „Великог ресета“ Клауса Шваба.

На сајту Фонда СЗО нема података, дакле, није могуће пронаћи бројке које би показале обим финансирања. Фонд СЗО, како саопштавају неки посматрачи, добија прилоге али скрива изворе. Постоје претпоставке да су главни донатори компаније Биг Фарме или компаније других привредних грана које желе или да рекламирају своје производе, или да се „искупе“ код СЗО

Навешћу један случај. У пролеће неки заштитници здравља су сазнали да је Фонд СЗО добио прилог у износу од 2 милиона швајцарских франака (2,1 милион САД долара) од мултинационалне компаније Nestlé, коју оптужују да производи, за здравље опасно, млеко у праху за децу. Генерални директор Фонда СЗО Анил Сони (Anil Soni) стао је у заштиту овог прилога, изјавивши да добијена средства не значе и одобравање, од стране СЗО, делатности компаније. Коментаришући скандал, Анил Сони је рекао да се Фонд стара да буде „прозрачан“, али донатор има „право на анонимност“.

Иако укупни финансијски потенцијал Фонда СЗО није јаван, понешто, о обиму његове делатности, ипак је познато. Тако, Анил Сони, каже да је Фонд СЗО предао Фонду за солидарно реаговање на КОВИД-19 (SRF) 250 милиона долара. Велики део ове суме је допунио буџет СЗО.

Једном речју, при СЗО је створена структура у сенци под називом „Фонд“, која сакупља прљав или не сасвим чист новац анонимних донатора. А СЗО популарише њихове производе и затвара очи на безобразлуке „добротвора“.

Фонд СЗО изјаваљује да он не ради само са крупним корпоративним донаторима, већ и са милионима малих приложника. По принципу „од сваког по мало – и није више мало“. Још Фонд СЗО није угледао светлост дана, а већ су му предложили заједничку кампању са другим фондом – Фондом Била и Мелинде Гејтс. Та кампања је отпочела у мају под називом  Go Give One (Помози једном). Два фонда организују прикупљање донација малих износа на добротворним скуповима од милион људи, по целом свету. Нешто слично crowd-funding-у (сарадња људи који добровољно обједињују своја новчана средства или друге ресурсе да би подржали напоре других људи или организација). За Go Give One направљена је специјална онлајн платформа за прилоге. Циљ покренуте кампање је: сакупљање средстава намењених реализацији пројекта COVAX Advanced Market Commitment (COVAX AMC). То је иновациони механизам финансирања и куповине вакцина против КОВИД-19, којим управља GAVI. То јест, у крајњој линији, исти – Фонд Била и Мелинде Гејтс.

Механизми COVAX AMC и кампања Go Give One позвани су да усреће бесплатним вакцинама, стотине милиона људи у земљама које се убрајају у сиромашне. Америчка компанија Pfizer и немачка фирма BioNTech изјавиле су почетком лета да планирају производњу, у наредних пола године, две милијарде доза вакцина против КОВИД-19, за испоруку земљама са ниским и средњим дохотком. Део ових доза биће достављен линијом COVAX AMC, то јест, бесплатно. Седамдесет две од деведесет две земље са ниским дохотком које имају право на бесплатне дозе од АМС, већ су добиле прве партије вакцина. Сакупљен кроз онлајн платформу Go Give One под заставом СЗО – новац ће се на крају наћи на рачунима компанија Биг Фарме.

P.S. Немачка и Француска ове године су предложиле да се изврши реформа СЗО у циљу подизања ефективности њене делатности. Предлог ће се разматрати у октобру. Детаљи још нису познати. Експерти претпостављају да ће доћи до ширења финансијске базе организације и њених овлашћења. Биће то још један корак на путу претварања СЗО од заједничке организације држава у наднационалну организацију
13.09.2021.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

Извор: http://russnov.ru/valentin-katasonov-metamorfozy-vsemirnoj-organizacii-zdravooxraneniya/

Афанасиј А. Фет, КО СВИЦИ У СВИТАЊЕ…

Ко свици у свитање,
Посвуд крилати звуци роје;
И снове вољене
Неће да пусти срце моје.

Цвет је надахнућа
Тужан сред трновите јаве,
И прошла прегнућа
Далеке су вечери плаве.

И сећање јечи,
И вреба, на срце ће лећи…
О, кад бих без речи
Голом душом знао рећи.

1844.

Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић

Валентин Катасонов, САВРЕМЕНА НАУКА КАО НОВА РЕЛИГИЈА – ПРЕЛАЗНИ ОБЛИК КА РЕЛИГИЈИ АНТИХРИСТА

НАУКА КАО РЕЛИГИЈА. О „АКАДЕМИЈИ НАУКА“

Наука данас представља, за већину људи, највиши ауторитет. Многима је заменила веру у Бога и Бога као ослонац. Наука се нашла изнад Бога. Она сама је Бог. Фраза: „Наука је рекла“, постала је крилатица. Ако је она нешто рекла, значи да је тако, и даљем разматрању не подлеже. Прво, зато што узет као појединац, грађанин нема, по правилу, довољно знања, изворних информација које су неопходне, опреме и времена да би нешто проверио и, уколико је потребно, оповргао. Друго, ако неко није сагласан са оним што је „наука рекла“, његов приговор друштво не жели да чује. Таквог дисидента неће спалити на ломачи (као што је то у средњем веку чинила инквизиција), већ ће једноставно игнорисати и ућуткати. Зато је наука као религија постала монополска институција; ризик појављивања јереси, способних да подрију њен ауторитет, данас је минималан. Она је организована по принципу тоталитарне секте.

Наука је постала религија са свим својственим јој атрибутима. Она има свој „символ вере“; у њему су садржани сви основни догмати науке као религије. Пре свега – догмат материјализма. Такође, догмати рационализма, емпиризма, експерименталне провере итд. То су базни догмати који су формулисали философи у XVI – ХVII веку. После тога појавили су се догмати другог поколења. На пример, догмат еволуционизма и постанка човека од мајмуна. Догмат такозваног „дарвинизма“ о коме ћемо посебно говорити. Наука има и своје свеце – знамените научнике из прошлости, непорециве ауторитети. Створена је и посебна хијерархија у облику научних звања и научних степена, дужности. На врху хијерархијске пирамиде налазе се жреци – академици и председници академија наука. Близу врха су гуруи које сви морају да слушају (на пример: Чарлс Дарвин, Алберт Ајнштајн). На крају, и наука има бројне ритуале који подсећају на црквену службу. Рецимо, одбрана дисертација, избори академика, свечано додељивање Нобелове награде итд.

Академија наука – најозбиљнија је институција чија историја сеже дубоко у прошлост. Неки мисле да се академија наука корени у времена када је Платон основао своју Академију – место у коме је шетајући, беседио са ученицима о свету и метафизици. Платонска Академија је религиозно-философски савез основан 380-тих година п.н.е, близу Афина, у крају названом по митском хероју Академу. У Академији је проучаван широки круг дисциплина: философија, математика, астрономија, природне науке и др.; унутар ње постојала је подела на старије и млађе; основни метод обучавања била је дијалектика (дијалог). 1

Но, по мом мишљењу, савремена академија наука копира једну другу институцију из прошлости. Заправо – институцију која се код древних Јевреја звала „јешива“ – школа за проучавање Талмуда. Други назив ове школе био је „академија“. Убрзо након Рођења Христовог, када су Јевреји изгнани из Јерусалима и Палестине, низ јешива био је организован ван граница Јудеје, чак и Палестине, на територији Вавилоније (Јавна, Сура, Пумбедита). Јешиве (академије) су у некој мери, замениле Јеврејима седамдесетих година Јерусалимски храм, и биле центар јеврејског духовног живота . Неке од ових јешива (академија) бавиле су се на само изучавањем Талмуда, већ и његовом даљом дорадом. Конкретно, Академија у Сури је завршила разраду Вавилонског Талумуда2

„Вавилонски Талмуд у суштини представља тумачење и развијање Мишне, онако како је продубљивана у великим академијама Вавилоније. Иако не постоји тачан датум почетка или завршетка овог периода, по традицији, период Вавилонског Талмуда датира од дана Абва Ариха (обично званог Рав) и Самуила, од прве половине трећег века до краја предавачке делатности Равина 499. године. Најважније академије су се налазиле у Нехарду, Сури, Пумбедиту, Махозу. Када би две или више академија радиле напоредо, центар изучавања се често премештао из једне у другу. Делимично је то било условљено политичким прогонима; на пример Нехардеја је била разрушена 259. године, после Самуилове смрти, и обновљена тек касније; а делимично би се јешива обнављала и кроз фигуру предавача који је био на челу академије. Водећи учитељи су били Самуил у старој школи у Нехради, и Рав, оснивач академије у Сури.“3

У академијама су радили људи које су звали „научници“, „књижевници“. Највећи ауторитети су носили звање „доктор“. У таквим академијама научници су припремали рабине – „кадрове“ за рад у синагогама. „Током многих поколења из јешива (академија) су излазиле духовне вође јеврејског народа. Користећи се врховним ауторитетом међу Јеврејима, јешиве су вршиле и законодавну функцију… Јешиве су умногоме условиле социјалну структуру јеврејства“4

Упоредна анализа два типа академије из прошлости – Платонове академије и академије древних Јевреја – показује да савремене академије наука имају много више сличности са другим обликом. Академије древних Јевреја су решавале задатке како религиозног тако и социјално-политичког карактера. Пре свега, оне су биле позване да обезбеде контролу јеврејских вођа над народом. Од талмудских академија направљен зборник закона, прописа и норми постао је истина у последњој инстанци. „Талмуд каже“ – представља императив веома сличан фрази „Наука је рекла“. Савремена наука (не само академска) не бави се, пре свега, потрагом за истинама (као што је то било у Платоновој академији), већ стварањем истине и, касније, њеним увођењем у свест милиона људи (као што се то радило у академијама које су створиле Талмуд и увеле у свест јеврејског народа његове идеје). Религиозна компонента савремене науке је несумњива.

СМРТ НАУКЕ

Сећамо се да је Фридрих Ниче једном рекао: „Бог је мртав!“ Но, ако за људе Бог више не постоји, онда за њих не постоји ни много тога другог, па ни наука као средство за познање Истине. Ако ишчезне Највиши и Коначни Објект спознаје, онда ишчезава и спознаја. Постоји њена имитација. Ако је Бог умро, онда је умрла и наука као веома важна форма сазнања. Нажалост, нико данас не жели да ризикује и призна овај „медицински факт“ – смрт науке.

Тема – „смрт науке“, данас је – табу. Мени је доспела у руке једна књига која је, на неки начин, повезана са овом темом. Њен наслов је „Крај науке“, а аутор је Американац Џон Хорган.5 Треба признати да амерички аутор даје другачији смисао синтагми „крај науке“ од оног који сам навео. По мишљењу Џона Хоргана, наука се једноставно приближила границама спознаје света и даље ширење знања о њему веома је проблематично. Основно је урађено, остаје бескрајно много детаља који и нису толико важни. Научници су осуђени да сакупљају „мрвице“. Ипак, неке чињенице и примери наведени у Хоргановој књизи, сведоче да је наука престала да буде наука, и да је од ње остала само маска која људе води у заблуду. Позитивни значај Хорганове књиге огледа се у томе што је успела да покрене дискусију (неко време) о питањима науке, њених циљева, могућности и будућности. Углавном се дискусија водила на Интернету и у електронским средствима информисања. Међу бројним сличним публикацијама посебно желим да издвојим чланак-рецензију Јевгенија Балацког „Џон Хорган о крају науке“6 Са моје тачке гледишта, Балацки врло јасно акцентује и доноси дубље закључке од самог Џона Хоргана. Навешћу у потпуности завршни део чланка-рецензије, који садржи четири закључка:

ПРВО, готово све науке су се саплеле о проблем ефективности. Када се пређе одређена емпиријска граница, даљи раст научног знања постаје несврсисходан и нерационалан. Сувише скупо, сувише сложено, сувише далеко од реалности. И овде је Џорн Хорган апсолутно у праву. Путеви којима би се могли савладати проблеми који се јављају још се не виде, што нам дозвољава да говоримо о крају науке.

ДРУГО, као никада раније, јасно се може уочити условност научног знања. У последње време, све чешће се појављују резултати истраживања који претендују на преиспитивање традиционалних теорија, ако не и на њихово потпуно укидање. Најчешће се такви резултати појављују у историји, астрофизици и биологији. Ипак, ако је једно, чак и веома важно откриће, способно да сруши целокупно претходно знање, колико је вредело то знање, које су савременици тако високо ценили; слично случају замене Птоломејевог система Коперниковим, који претендује да постане типичан у савременој науци. Ова опасност још није реализована, но само њено постојање омогућава нам констатацију: у науци нешто не ваља.

ТРЕЋЕ, сада, као никада раније, одлично се схвата ограниченост научног знања. Навешћу једноставан пример. Цео свет, буквално, гуши се у кока-коли и пепси-коли, а у исто време рецепт тих напитака остаје тајна, технолошки ноу-хау одговарајућих фирми. Зар није чудно да данашњи физичари и хемичари, уз сву чудовишну моћ својих наука, не могу да дешифрују састав некаквог пенушавог пића? И зато је још несхватљивије проучавање процеса испаравања црних рупа. Таквих противречности у савременом животу је много, што још једном доказује истинитост и прагматичких Хорганових ставова о неуверљивости „ироничне“ науке.

ЧЕТВРТО, целокупна савремена наука (а мислим, и наука у будућности) изучава груби, материјални свет, као да се на духовни свет њени закони не односе. Међутим, већина проблема који имају појединци и друштво у целини, лежи управо у духовној сфери. По свој прилици, наука овде ни на који начин не може помоћи. Ако је материјални свет наука већ изучила прилично добро, а духовни не улази у сферу њене компетенције, не завршава ли онда она свој пут? Наведени факт служи као још један аргумент у корист ограничења необузданих, „иронично“ настројених теоретичара.“

На крају ћу додати и свој закључак. Могућности науке да спозна свет данас су се заиста јако сузиле. И у томе се у потпуности слажем како са Џоном Хорганом, тако и са Е. Балацким. Но, желим да нагласим да такве задатке наука и не поставља. Неоглашени задатак данашње науке постао је исти онај који је Карл Маркс формулисао својевремено за философију. Године 1844. „класик“ је дао важну изјаву: „Философи су само на различите начине објашњавали свет, но ствар је у томе да се он измени“. 7 У свим временима постојала је подела науке на фундаменталну и примењену. Док се примењена наука бавила преобликовањем света, фундаментална је спознавала његове тајне, откривала законе. На први поглед и данас фундаментална наука наставља да се бави објективном спознајом света. Но, тако је само на први поглед. Заправо она се одавно бави његовом променом. Основни објекат тог преобликовања је човекова свест. Дарвинизам је први експеримент такве врсте. За оне који су га организовали, овај експеримент се показао успешним. Но, наука која се бави границама људске свести – није наука. Ми овде имамо посла са подметањем. Нама говоре о „науци“, но ње већ одавно нема. То је нова религија. Прелазна форма ка светској религији антихриста.

БУНТ ПРОТИВ БОГА

Треба запазити да лажни пророци науке делују опрезно, у етапама. Могуће је издвојити три основне етапе у развоју науке од када се појавила у XVII веку:

1) Замена циљева научне делатности, постепено одрицање од поимања Истине и замене највишег циља бесконачним бројем парцијалних „практичних“ задатака;

2) критика Хришћанства као „реакционарног“ погледа на свет, који противречи догматизму позитивне науке;

3) утицање на људе да прихвате њене „догмате“ који ће бити саставни део учења антихриста.

Сада се налазимо у другој фази која је почела у Француској, у епохи Просветитељства (XVIII в.), када су неки философи од тихог неприхватања Хришћанства прешли (први пут после много векова) у директан напад на њега. Најочигледније, свој богоборачки карактер, „корпорација научника“ је демонстрирала у нашој земљи, у прошлом веку. Апогеј тог „теоријског“ богоборства представља појава такозваног „научног атеизма“ у СССР-у. Совјетског Савеза нема већ четврт века. Ипак, богоборство „корпорације научника“ није нестало, оно се само на неко време повукло у сенку.

О његовом постојању сведочи периодично понављање напада „научних атеиста“ из заседе. Довољно је сетити се „Писма десеторице“ које су упутили наши академици Председнику Русије године 2007. Писмо садржи позив да се оконча са црквеним мрачњаштвом у сфери образовања младих. Најистакнутије и најпознатије фигуре међу потписницима били су лауреати Нобелове награде Виталиј Гинзбург и Жорес Алфјоров. Ево фрагмента из писма: „Но, ми не можемо остати равнодушни када се врше покушаји да се научно Знање подвргне сумњи, да се одстрани из образовања „материјалистичко схватање света“, замене научна знања – вером. Не треба заборавити да је курс према иновативном развоју који је држава заузела, могуће остварити само у случају ако школе и факултети наоружају младе људе знањима до којих је дошла савремена наука. Не постоји никаква алтернатива тим знањима.“

Размишљам, да су аутори и потписници овог писма живели у двадесетим и тридесетим годинама прошлог века, неизоставно би ушли у састав активиста Губелмановог (Јарославски) „Савез борбених безбожника“.8 Нема никакве сумње да је такозвана „позитивна наука“ Новог доба – религија. Свака религија се заснива на вери. Наука се такође заснива на вери, вери у аксиоме.9 Многобројни научни аксиоми више су него сумњиви, у сваком случају немогуће их је представити као „армирано-бетонски темељ“ науке (теорије). Аустријски математичар Курт Гедел доказао је „теореме о непотпуности“ (1931). Њихова суштина је у томе да сваки формални систем (систем математичких аксиома), одређеног нивоа сложености, поседује или унутрашњу противречност или је непотпун.10 То јест, у врло сложеним системима може се наићи макар један исказ, чија се ни истинитост, ни лажност, не може доказати средствима самог тог система. Потребан је „допунски улаз“, чију истинитост или лажност није могуће доказати помоћу формалне логике. Геделове теореме су нанеле су озбиљан ударац философији рационализма.11

Број ових аксиома се непрестано увећава, и њихов значај се мења, неки ишчезавају не оставивиши трага у свести човечанства, други, насупрот, јачају, и њихов рејтинг расте. На прво место избија аксиом: „Бога нема“ (атеизам). Њему конкурише други аксиом: „Ми не знамо да ли Бог постоји или не постоји, али нама то и није важно“ (агностицизам). Постоји још један конкурентски аксиом: „Бог постоји, али од тренутка када је саздао наш свет, Њега као да нема. Удаљио се и почива. Свет живи и развија се независно од Бога“ (деизам). Но, ово је још увек „цвеће“. Наступиће последња времена (описана у Апокалипси), када ће се појавити нови „аксиом“: „Истина, ипак, постоји. Извор истине је у последњој инстанци – ђаво“. То неће бити обичан „научни аксиом“, то ће бити „декрет“ антихристов који ће обавезивати сваког човека да мисли и делује имајући на уму овај „аксиом“. А лажни пророци последњих времена ће објашњавати људима смисао тог највишег „научног аксиома“ и контролисати да ли га сви антихристови поданици „испуњавају“.

Рецимо, појам „бајке“ који користи апостол Павле12, обухвата у потпуности многе савремене „научне“ теорије. На пример: да човек води порекло од мајмуна, да је живот на Земљи рођен из мртве материје, да је Васиона „створена“ из „великог праска“, затим „научне“ теорије о пореклу непознатих летећих објеката (НЛО), о постојању живота на другим планетама и другим галаксијама итд.

Валентин Катасонов, ЛАЖНИ ПРОРОЦИ ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА. ДАРВИНИЗАМ И НАУКА КАО РЕЛИГИЈА, (одломак из књиге стр. 48-55)“

Превео: Александар Мирковић

Наслов оригинала: Валентин Катасонов, «Лжепророки последних времён. Дарвинизм и наука как религия, Кислород“, 2017.

Извор: https://royallib.com/read/katasonov_valentin/lgeproroki_poslednih_vremyon_darvinizm_i_nauka_kak_religiya.html#0

НАПОМЕНЕ:

1 Током Платоновог живота академици су били Аристотел и још многи који су касније постали познати философи. После Платонове смрти академија је неколико пута обнављана, при чему је поштована идеја првобитне академије. Тек такозвану „пету“ Платонову академу затворио је византијски император Јуснинијан 529. године.

2 См.: Сура. // Электронная еврейская энциклопедия. – Режим доступа: http:// http://www.eleven.co.il/article/13975

3 «Талмуд»: http://www.google.ru/url?url=http://www.evreyatlanta.org/__media/books/talmud.doc&rct=j&frm=1&q=&esrc=s&sa=U&ved=0ahUKEwiM0u__iufPAhVKb5oKHSbsA3wQFggnMAQ&usg=AFQjCNGjhchrk98hnMLhP2GxuXldm3xg0A

4 См.: Иешива. // Электронная еврейская энциклопедия. – Режим доступа: http://www.eleven.co.il/article/11719

5 Хорган Джон. Конец науки // Перевод с англ. – СПб.: Амфора – Эврика, 2001.

6 http://kapitalrus.ru/articles/article/dzhon_horgan_o_konce_ nauki/

7 Маркс К. Тезисы о Фейербахе. Маркс К. и Энгельс Ф. Соч. в 50 т. – М., 1955–1981. Т. 3. С. 4.

8 Савез борбених безбожника (Сою́з вои́нствующих безбо́жников, ранее — Союз безбожников; Общество друзей газеты «Безбожник») — добровољна друштвена организација у СССР-у која је постојала од 1925-1947 година. Циљ овог удружења била је идејна борба против религије у свим њеним облицима. Председник Централног савета Савеза безбожника био је Јемељан Јарославски до 1943. године, а после његове смрти до распуштања, 1947. године, Фјодор Олешчук.

9 Аксиома (др. – греч. ἀξίωμα – тврдња, постулат) – исходни став неке теорије (науке), који се прихвата у оквирима дате теорије (науке) као истинита без потребе да се доказује и користи се у доказивању других ставова (у математици се такви докази зову „теореме“).

10 Прва Геделова теорема: „За било коју формалну теорију која потврђује основне аритметичке истине, може се конструисати аритметичко тврђење које је истинито али није и доказиво унутар саме те теорије. То значи, да било која теорија која је способна да изрази елементарну аритметику не може бити у исто време и конзистентна и потпуна.

11 См.: Успенский В.А. Теорема Гёделя о неполноте. // «Популярные лекции по математике». – М.: Наука, 1982.

12Јер ће доћи време када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себе учитеље да их чешу по ушима, и одвратиће уши од истине и окренуће се бајкама.“ (2 Тим. 4:3–4).