Светислав Стефановић, ПОГЛЕД

У души мојој, кô у телу врви
Безбројно мноштво света чудна, жива,
И силна бића разновсних крви
Тужна и ведра, зла и милостива.

У часовима осаме најдубље
Светови моји у мени се буде
И свладају ме живље тад и грубље,
Него сви ланци друштвености худе.

И често њиној власти се подајем,
Рођена душа постаје ми страна
И чисто себе сама не познајем —
У другог неког свест ми дочарана.

Ил’ што ми јуче усред срца беше,
Данас ми страно. Бића душе моје
То потиснута са собом однеше
Кô своје бреме, док се нова роје.

Давнина сива мени је све ближе,
Знам да и мртва срца тишти кам,
Јер свако биће што кроз мене стиже
Ја пратим, живим, тонем с њим и сâм.

И природе разумем тежње мутне:
За поједино све чини се слепом,
Док путеве проналази неслутне
Ка циљу своме, ка : Сложеном и Лепом.

Светислав Стефанови, ПЕСМЕ (приредио Миливој Ненин), Каирос, С. Карловци, 1997

Светислав Стефановић, НАЈВЕЋА СРЕЋА

Има ли, душо, лепше среће које,
Нег да, кад дође умирању доба,
Пред чељустима суровога гроба
Искажем свету: Дадох ти све своје!

Кукавци само самрти се боје!
Ал’ ја сам снажан, не с изгледом роба,
Већ гордо као цар над света оба
Заклопићу с тим речима очи своје.

А смрти рећ’  ћу, ја што у памети
Сећах се често бића Хамлетова,
Кад би насрнô на ме беда рој:

– Ти ништа мени не можеш отети,
Јер тело моје не да земља ова,
А другом сам већ дух предао свој.

Светислав Стефанови, ПЕСМЕ (приредио Миливој Ненин), Каирос, С. Карловци, 1997

Светислав Стефановић, СВЕТИ БОЛ

Кроз душу ми струји мелодија плача,
Свечана кô тужан дан пун бела сјаја,
И болна кô песма мога завичаја –
Кроз душу ми струји мелодија плача.

Облива ми мисли све, кô поноћ мрачна
Широка и тајна, без циља, без краја –
Та суморна песма мога завичаја
Облива ми мисли све кô поноћ мрачна.

Она има душу, чар лепоте позне;
Над умрлим царством поникла је она
С гордошћу жртава судбе немилосне.

Као празник душâ срце ми се косне
Та суморна песма без циља, без краја,
Горда болом песма мога завичаја.

Светислав Стефанови, ПЕСМЕ (приредио Миливој Ненин), Каирос, С. Карловци, 1997

Светислав Стефановић, ВЕЧИТИ ПУТНИЦИ

У свему што се збило и у свему што бива
ја имам удео свој радости, кривице, славе.
Безбројна столећа сва у мени су опет жива
и ко дубока мора цели мој живот плаве.

Ја сам копча свега и мост међ световима.
Све што је било кроз мене се с оним што ће бити спаја;
без мене прошлости нема, кроз мене будућности има
све. О клетве постања! о сласти, о жудње бескраја —

што све постојеће за оно што није веже!
Каквом сам богу мост ја да с неба међ људе сађе;
каквом сам врагу лего да у мени кот свој леже;
какав ће на мом путу нови свет да пронађе

занети морепловац што нову земљу открива?
О зар да је не нађе кад је у души му заблистала?
О зар да је видети неће кад вечно о њој снива?
Већ су долетеле тице с незнаних њених обала,

далеке огромне ватре незнана бића пале,
и ко црвене заставе на даљним видицима горе
одсеви огромних зора што су огњено обасјале
путање морске. Гле, већ весели клици се оре

морнара што су још јуче у очају роптали љути,
кличу већ новој земљи — о, дај да забораве стару! —
О вечни путници у мени, о моји бескрајни пути,
о куда водите вечни у бескрајном, свемирном шару?

Велике зоре мојих ноћи, где су вам сунца?
Велика сунца мојих дана, где су вам неба?
Велика неба, да вас домашим, о камо врхунца?
О глади вечних путника у мени, камо вам хлеба?

Пијмо крв наших срдаца нека нас храни,
на стопе метнимо крила да ступамо тише,
у грудма носимо смрт да нас од сунца брани,
вечни путници моји, хајдмо и од неба више!

Хајдмо преко моста у чами што измеђ светова стоји,
и све постојеће што с оним што није веже.
Не мари! бог неки сишо је у нас, и ми смо своји!
Не мари! враг неки у нама кот свој леже!

Јер смо копче свега, и мост међ световима,
и све што беше кроз нас се с оним што ће бити спаја
и у свему што је част и удео има
наш! О клетве постања, о сласти, о чежње бескраја!

Свет

Светислав Стефановић, ПРЕД КРАЈ ЛЕТА

Пред крај лета, кад је грожђе на врхунцу,
И мирисом гуши осушена трава,
И сунцокрет мртав од љубави к сунцу
(Спржено му срце смртно жута глава), —

У вечери млаке пуне месечине,
Кад забруји песма силних зрикаваца,
Невиђених, скритих под велом маглине, —
Ја волим ту песму безбројних срдаца.

Њен смисо ми бива јасан чисто оку:
И док, стојећ’ усред зрелог винограда,
Из напуклог грожђа струји мирис вина,

Разумем ту песму нежељну висина,
Суву као земља та по којој пада,
И к’о живот здраву, ниску, и широку.

Светислав Стефановић

Светислав Стефановић, ЋУТАЊЕ

Језеро мирно стакли се и блиста,
Ни воден коњиц таласић не креће,
Ни дах ветарца несташно не леће
Да посукне та површина чиста.

По њој се шире као преко платна
Сликара неког божанског, незнана
Висока стабла лиснатих јаблана
И с небом плавим кугла сунца златна.

Видно у складно Једно све се слило.
У лаком чуну ми смо ту стојали,
Ћутећи, неми насред воде сјајне.

И ипак ми се тада учинило
Ко да смо чак у бескрај путовали.
И да смо чули целог света тајне.

Светислав Стефановић