Онај који свједочи сам о себи ријечима да је бољи од другога, био би као циркусант у очима народа. О таквоме се у народу говорило: ,,Болује му мозак, не вриједи му доводити лекара. “ У оваквом болеснику који себе уздиже људи траже забаву, да им лакше прође вријеме с његовим болесним будалаштинама. Око њега се окупи пола села, као у бијелу неђељу кад се иде у машкаре.
Марко Миљанов, Марко Миљанов, ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, (стр. XXXV-XXXVII) Народна просвета, Београд, 193?
До сада сам говорио о оцима који живе по манастирима или близу манастира. Али, на Светој Гори Атонској има много савршених пустиножитеља, који живе на непрoходним местима и у најдубљим пустињама, по целом Атосу, у горама, у долинама и у провалијама, где људи мало пролазе. Они живе по пећинама. Одежда је на њима од старости у ритама, те иду полуголи, а неки обрасли длаком. Они се хране травама и зељем, док неке храни сам Бог. Од људи се они крију, мало коме се показујући. Дешава се да нађеш њихове келије, али не и њих саме. Врло ретко ће се неко сусрести. Неки монаси су нашли једног и с њим разговарали. Питали су:
„Одавно ли живиш у пустињи и одакле си дошао“.
Он им је одговорио:
„Вама није корисно да знате мој светски живот. Можда да вам кажем само да сам свет оставио у младости. Дошао сам на Свету Гору где живим већ педесет година. Од тога сам десет година проживео у манастиру на послушању, а четрдесет у овоју пустињи. За то време никога од отаца нисам видео, сем вас и моје братије.“
Даље су питали:
„А зар ти овде у пустињи не живиш сам.“
Он је одговорио:
„Не, нас овде има четрдесет, које храни Бог.“
И још су га питали:
„А како сте живели у време када је Света Гора била скоро разорена и када су свуда крстарили Турци и разбојници.“
„Ништа ми нисмо чули.“
Онда је, поклонивши се, кренуо у унутарњу пустињу.
Монаси из скита Кавсокаливија су 1844. године ишли кроз непроходне пустиње, скупљајући лековите траве ради продаје. Међу њима је био један Рус, монах Давид. Он је причао да су нашли једног пустиножитеља који је већ био умро и лежао на земљи без икакве одеће на себи. Није се знало да ли је давно умро: његово тело уопште није иструлило, већ је, напротив, ширило мирис. Они су га, отпојавши га, сахранили, не сазнавши за његово име.
Три човека су 1846. године ишла на врх Атоса. Они су зашли и у пећину у којој се спасавао преподобни Петар Атонски. Ту су видели трагове живота, али се нису удостојили да сретну самог пустињака. Чувши да иду људи, он је изашао. Разгледали су све што је имао: икону, бројанице, посуду са водом и траву за храну. Хлеба није било, а кревет је био гола земља.
Може се рећи да Света Гора личи на кошницу. У кошници има много пчелињих гнезда. Тако и на Атону има много монашких келија. У кошници непрестно зује пчеле, а на Атосу монаси даноноћно брује, изговарајући Псалме и духовне песме.
јеромонах Антоније Светогорац, АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА, Манастир Хиландар, Свта Гора Атонска, 2001.
Фајумски портрети нису случајно настали у Египту и није случајно то што су иконописци кренули одатле. Из више разлога. Прво: Христос… Бог се на земљи, Господ, није јавио као нека сила, гром, земљотрес или слично… Бог се јавио као личност; створен по подобију Бога, а подобије значи хармонија са Богом, првобитна. Према томе за ту хармонију човек може да буде оспособљен само као личност и због тога постоји потреба на Литургији, да ми не гледамо некакве цитате из Светог Писма, као што раде протестанти који дискутују о Библији. Ми желимо да видимо лице човека. Јер не постоји други начин да сазнамо природу човека и да будемо свесни природе човека. Зашто природу? Зато да видимо да ли је могућа христоликост, да би се насликало то лице које представља главну поруку.
Литургија је скраћено Свето Писмо, читаво, на сат и по, као што је Оче наш, молитва, скраћена Литургија на једну молитву, мислим, ако је могуће скраћивати, ако је могуће кратко то говорити… Ја не могу, физички, ни дан данас да замислим како изгледа моје лице, не верујем да то можете и ви, не верујем да ико има представу о свом лицу — једино кад се погледа у огледало, а то огледало, нарочито у душевној самоспознаји, могуће је једино у — Диалогу. Ја морам имати саговорника пред собом да бих из његовог лица сагледао свој портрет душевни. Тај Диалог мора да буде смирен, (да постоји) спремност на признање својих слабости, греха и, (са друге стране), пријатељство саговорника да то не дочека са страшном осудом. Јер ми само један другом у Диалогу можемо сагледати душевно лице. Дух Свети делује на моћ осећања. А моћ осећања је моћ да ја у човеку видим Истину коју разумом не могу да видим. И из тога проистиче и надахнуће, и глума, и поезија… и све је то нуспродукт деловања Духа Светог.
Зашто су фајумски портрети важни? Египћани су хтели да сачувају лик свог умрлог фараона, да праве скулптуру од камена… никад та скулптура… она нема очи живе, нема израз лица, нема то, а то је могуће само сликом, на површини, бојом, али они тада морају да верују у плодотворну и стваралачку моћ светлости а не руке, а та моћ светлости са сенкама и остало… У самом Јеванђељу по Јовану на почетку се каже да се Логос јавља као моћ светлости, као Светлост Нестворена. И само тако, само тим ослонцем на водећу силу светлости, он је у стању да наслика портрет човеков. Међутим, портрет, лице човеково не може (насликати) линијама, чак и кад црта он мора да имитира оним… сенком светло… И зато су фајумски портрети претече икона, а сликани су увек са жељом да сликају лик покојника.
Као што је рецимо Литургија… Она је израсла из трагедијског искуства св. Јована Златоустог. Они су имали искуство Грка о трагедији. Трагедија каже: ти си трагична личност ако си спреман да на себе примиш и платиш кривицу човека који ти је близак. Зато су иконе за мене настале из тих фајумских портрета, као што је Литургија настала из трагедијске свести коју је у себи носио св. Јован Златоуст, али и та трагедијска свест, његово искуство је Духом Светим преображено у дубљу трагедију и он је тако Литургију дао као трагедијски-литургијски пројект збивања у човеку.
И ми у Цркви кад присуствујемо Литургији, што свештеници служе и што ми одговарамо — то је Литургијски пројект, то је обредна Литургија. Надахнути тим питањима и одговорима, (у нашој души се одиграва лично), на који то ја грех одговарам, за који ја то грех тражим Бога да се смилује, за кога се ја то молим кад се молим, ко је то мени познат… Кад је Велики Петак па станем у тај строј што кажу, да се поклоним телу Христовом на Гробу, по два сата морам да чекам јер ред је огроман, за то време се у мојој глави изредају, и у глави сваког ко чека, ликови свих покојника и ја им лепо чујем глас… Разумете? Да би се то десило потребан је Дух Свети, у том тренутку се обредна Литургија претвара у Небеску Литургију, без Духа Светог то није могуће. Као што без Светог Духа, како је човек створен у подобију лику Божјем, па са Адамом, који је био Првосвештеник, па сујетан, па мислио да ако је слободан има моћ Бога… Слобода није моћ наша да одлучујемо о својим осећањима, никако!, осећања су могућа само као дар Духа Божјег… Ако смо истерани из Раја, тј. из заједнице, из Цркве, то је Црква била, то нас је Бог истерао да дођемо памети, себи, да видимо (да) јесмо слободни да урадимо све што одлучимо, али, као хуманисти, они који ће напасти светог Григорија Паламу, они су били ужасно уверени у моћ човека, али немају моћ коју даје само Дух Свети…
(Транскрипт разговора са Жарком Видовићем, разговор водио Горан Раденковић, извор: https://www.youtube.com/watch?v=eFykI-A7BAw&feature=share&fbclid=IwAR3rzqie0ZoKpGCp7fpKKjso1Ng0qfMgjX1H_pyGxC1wbx3vGJAcEOgQtow)
Приредио: Александар Мирковић
„ПОСТОЈИ САМО ЈЕДАН ПРОБЛЕМ, један једини у читавом свету: ВРАТИТИ ЉУДИМА ЊИХОВ ДУХОВНИ ЗНАЧАЈ, ЊИХОВЕ Д У Х О В Н Е БРИГЕ… Не може се, схватате ли, не може се више живети хладњацима, политиком, рачунима и укрштеницама. НЕ МОЖЕ ВИШЕ! Пред нама сад стоји само један проблем: ИЗНОВА ОТКРИТИ ШТА ЈЕ ЖИВОТ ДУХА, ВИШИ НЕГО РАЗУМА, јединог кадрог ДА ЗАДОВОЉИ ЧОВЕКА… НАМА БИ ТАКО БИО ПОТРЕБАН БОГ!“
(цитат из књиге Сергеја Фудеља, ЦРКВА И ЊЕН ТАМНИ ДВОЈНИК, Бернар, Нови Бановци, 2009)
Господе,
дотакни се Срца мога
као очију слепог од рођења¹
да први пут у животу
— прогледам!
1941.
Арсеније Савин
НАПОМЕНА: (1) „1. И пролазећи виде човека слепа од рођења. 2. И запиташе га ученици његови говорећи:
— Рави, ко сагреши, овај или родитељи његови, те се роди слеп?
3. Исус одговори:
— Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја на њему. “
„Ја сам пут, истина и живот.“ Шта то значи? То значи да истина нема само интелектуални и сазнајни караткер, већ да је треба схватити целовито, да је она егзистенцијална. То исто тако значи да се истина не даје човеку у готовом облику као стварносна, предметна реалност, него да се она задобија путем и животом. Истина претпоставља кретање, стремљење ка бесконачности. Истину је немогуће схватити догматски, катихетички. Истина је динамчина, а не статична. Истина је пуноћа, незавршена пуноћа. Фанатизам увек настаје услед тога што се део узима за целину, што се не допушта кретање ка пуноћи. Ако се то има у виду сасвим је јасно зашто Исус није одговорио на Пилатово питање: „Шта је истина?“ Он је био Истина, али Истина која треба да се одгонета током целе историје. Истина уопште не представља поклапање сазнања с реалношћу која се налази изван човека. Сазнање Истине није идентично с објективношћу. Сазнање истине није објктивација, тј. отуђење и замирање. Истина је примарна, а не секундарна, тј. она није поклапање с нечим другим. У крајњој инстанци Истина је Бог и Бог је Истина. Ово ће бити излагано током целе ове књиге. Истина није реалност и није коренспондирање реалности, она је смисао реалности, она је врховни квалитет и вредност реалности.
У човеку мора да се догоди духовно буђење за Истину — у противном, она се не може достићи, или се пак достиже као умртвљена и окамењена. Истина може да суди о Богу, али само зато што је Истина Бог у чистоти и узвишености, за разлику од Бога униженог и изопаченог људским појмовима. Истина није објективна датост, већ стваралачко освајање. То је стваралачко откриће а не сазнање које одржава објект, биће. Истине не стоји пред готовом спољашњом реалношћу. Она представља стваралачки преображај реалности. Чисто интелектуални свет, свет чисто интелектуалног сазнања је у суштини апстрактан, он је у значајној мени фиктиван свет. истина је промена, преображај дате реалности. Оно што се назива чињеницом, и чему се приписује особита реалност, већ је теорија. И Истина је целовита чак и онда када се односи на део. Потпуно је непримерено придавати истини чисто теоријско значање и у њој видети тобоже интелектуалну потчињеност онога који сазнаје спољашњој реалсноти. Не може бити чисто интелектуалног односа према Истини, он је неизбежно вољан, селективан. Човек не наилази Истину која се садржи у стварима. Откриће је већ стваралачка изградња Истине. О односу Ничеа према истини биће речи касније. Но, он је био у праву када је говорио да је Истина вредност коју ствара човек. Он је то само лоше философски засновао и придавао му лажни прагматички карактер. Догматско заступање непокретне, довршене Истине је највећа заблуда. То се подједнако сусреће и у католичкој и у марксистичкој догматици. Ниче се потпуно одрекао такозване „објективне“ Истине, која је општеобавезујућа на основу своје објективности. Истина је субјективна, она је индивидуална и универзална у својој индивидуалности, она је с оне стране ове супротности, она је субјективна, тј. егзистенцијална, али би још исправније било рећи да је она с оне стране супротности субјективног и објективног. Општеобавезност Истине односи се само на социјализовану страну Истине, на саопштавање Истине другоме. Истина је квалитет, и зато је она аристократична као и сваки квалитет. Потпуно је погрешно ако се каже да је Истина само оно што је обавезно. Истина се може откривати појединцу а да истовремено буде негирана од целог света, она може бити пророчка, а пророк је увек усамљен. И, уједно, Истина уопште не постоји само за културну елиту. То је лаж, баш као што је лаж и схватање истине као демократског својства. Све је призвано да учествује у Истини, Истина постоји ради целог света. Али она се открива само при извесним духовним, интелектуалним и културним условима. Када се Истина открива, социјализује и примењује на просечног човека, на људске масе, она губи на квалитету, губи се њена дубина у име доступности свима. То се увек догађало у историјским Црквама… То је управо оно што ја називам социоморфизмом у односу према Богу. Истина о Духу и духовности претпоставља извесно духовно стање, известан ниво духовности. Без тог услова Истина постаје отврдла, статична, чак окамењена као што то често и видимо у религиозном животу. Истина је комунитарна, тј. претпоставља заједничарење и братство. Али ово заједничарење и братство лако первертирају у принудни, ауторитарни колективизам, онда када се Истина представља као да долази споља и одозго, од колективног органа. То је апсолутна разлика између комунитарности и колективизма. Комунитарност је братски однос личности према Истини и претпоставља слободу личности. Колективизам представља принудно заједничарење, признање колектива као особите реалности која стоји изнад човекове личности и угњетава је својим ауторитетом. Комунитарност представља остварење пуноће слободног живота личности. У религиозном животу то је саборност, која увек претпоставља слободу. Колективизам пак представља дегенерацију и деформацију људске свести и савести, њихово отуђење, потчињавање човека фиктивној, лажној реалности. То је веома важно да би се схватила улога Истине у људском животу, као и у његовом религиозном животу. Истина се може откривати комунитарности, може се откривати љубави, као што је мислио Хомјаков, али се не може откривати колективизму. Критеријум корисности за неки колектив пре је критеријум лажи него Истине. Тако се изопачавало откровење истине.
/…/ истина није предметна, бивствена реалност која се одражава и која улази у онога који сазнаје, већ просветљење, преображење реалности, уношење у светску датост квалитета кога у њој није било пре сазнања Истине и откровења Истине. Истина није однос према ономе што се назива бићем, већ разгоревање светлости у бићу. Ја сам у тами и тражим светлост, ја још не познајем Истину и тражим је. Али тиме ја већ тврдим постојање Истине и светлости, али постојање у другачијем смислу него што је постојање светске реалности. Моје трагање је већ светлост која се разгорева и Истина која се открива. Понекад се то изражава тако као да је Истина вредност, али на тој основи могла је да се развије својеврсна схоластика. Дубље је и исправније рећи да је Истина духовна, да представља укорењивање духа у светску реалност, светску датост.
Апстрактна интелектуална Истина не постоји, Истина је целовита и такође се достиже напором воље и осећања. Уобразиља и страст могу бити извор сазнања Истине. Када Истину чине интелектуалном и рационалном, она се објективира и везује за стање човека и света, у њој слаби светлост. Светлости и пламен остају за нас велики симболи, као што је то био случај код великог визионара Ј. Бемеа. Објективације је пре свега слабљење светлости и гашење пламена. Али, објективирани свет мора, на крају крајева, да изгори у пламену, мора се расточити његова окамењеност. Праживот, прареалност која мора бити ухваћена философским сазнањем истине, налази се пре поделе на субјект и објект, а ишчезава у објективацији. Истина, целовита Истина с великим словом, јесте Дух и Бог. Парцијалне истине, малим словом, написане, које разрађују специјалисти у посебним наукама, односе се на објективирани свет. Међутим, процес сазнања овог света могућ је само зато што у ономе који сазнаје постоји несвестан однос према тој јединственој Истини. Без тога би човек био притешњен замршеном мноштвеношћу света, његовом рђавом бесконачношћу, и не би се у сазнавању могао уздићи изнад тога. То не значи да је могуће искључиво сазнање општег и универзалног, а да сазнање индивидуалног није могуће. То је посебно питање теорије сазнања које није у директној вези са мојом темом о Истини и откровењу. Истина је Бог, божанска светлост и, уједно, Истина је човечна. То је основна тема богочовечности. Сазнање је богочовечно. Сазнање Истине зависи од ступња свести, од ширине или сужености свести. Не постоји просечна трансцендентална свест, али чак и кад би постојала, имала би социолошки а не метафизички карактер. Иза разних ступњева свести стоји трансцендентални човек. Могуће је рећи да трансценденталном човеку одговара надсвест. Истина се различито открива, и то у зависности од ступњева свести, а ступњеви свести у великој мери зависе од утицаја социјалне средине и социјалних група. Не постоји општеобавезна интелектуална истина. Она постоји само у физичко-математичким наукама, али понајмање постоји у наукама о Духу. Истина је човечна и може се родити само људским напором, напором читавог људског бића. Но, Истина је такође божанствена, богочовечна. И у томе лежи сва сложеност проблема. У томе лежи и сва сложеност проблема откровења, које увек хоће да буде откровење више Истине. Зависност откривања Истине од ступњева свести приморава на закључака да не постоји општеобавезна интелектуална Истина. Интелект се исувише налази у служби воље. Сазнање Истине се не темељи на објективном, универзалном разуму, на трансценденталној свести, већ на трансценденталном човеку. Управо ова веза с трансценденталним човеком, која се не открива лако и одмах, већ се, штавише, чак открива а час прикрива, чини сазнање Иситне у принципу богочовечанским, премда не по фактичком остварењу. Целовита, непарцијална Истина јесте откровење вишег, тј. необјективираног света. Она се не може открити апстрактном разуму, она није само интелектуална. Сазнање Истине претпоставља просветљену човечност.
Николај Берђајев, ИСТИНА И ОТКРОВЕЊЕ, (стр. 18-23), Логос, Београд, 2016.
Превео: Мирослав Ивановић
Поноћ. Храм. Над куполом луна.
Млечни пут нежно љуља душу.
— О, Господе! Каква тишина!
Груди као у детињству дишу.
Лепоту не можеш изрећи.
Зар Божје није лако, свете?
— Господе! Нема краја срећи!
Шапућем Небу као дете.
И сузу детињу нек знају,
Кад чујем Архангелске Вести…
Шта ће ми Рај! Већ сам у рају.
Главно је — Ти на свету јеси!
7. април 2001.
Благовести
јеромонах Роман
препевао: Александар Мирковић
Али писати о љубави — значи писати, пре свега, о смирењу, тачније, о смирењу љубави, јер „љубав не тражи своје“, него заборавља на „своје“ и смирено га даје. Само смирење може заборављати на себе. Смирење је сама природа љубави која даје себе, која жртвује. „Да би се поставио темељ љубави, треба почети од жртве“ — тако је „светоотачки“ казао војни пилот Егзипери.
Можда је у смирењу најтеже — смирено не тражити од других да нас воле. Свакако, може се уздисати због тога („Господе, смрзавам се“) али не треба тражити, чак ни унутарње. Нама jе дата заповест да ми волимо људе, али заповест да тражимо да нас други воле — није нам нигде дата. Љубав и јесте да не тражимо ништа за себе. А када то постоји, онда се у срце, попут сунчане птице, спушта Божја љубав и све испуњава.
Сергеј Фудељ, ЦРКВА И ЊЕН ТАМНИ ДВОЈНИК, (стр. 69),Бернар, Стари Бановци
Превео: Родољуб Лазић
Ноћ је црна, као моји снови.
Далеко у глувој, широкој степи,
Пламичак усамљен дрхти и трепти…
Срце пуно — туге и љубави.
Но, коме рећи шта душом плови,
У теби шта је и шта те дозива!
Далеки пут а ћути степа сива.
Ноћ је црна као моји снови.
(1900)
Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић
Небеса плава, тулипани, трава!
Висибабе снêже, свежина у зраку.
И душу пла̏ве валови Славља —
Сновима она давно је у Браку;
И њој утехе не треба више,
Премда је, ко пре, несавршена.
Блаженством би вечна душа да дише,
Не знајући да је преблажена!
26. април 2008. Велика Субота
скит Ветрово
јеромонах Роман
препевао: Александар Мирковић
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 