Олга Четверикова, СТВАРАЊЕ ДИГИТАЛНОГ КОНЦЕНТРАЦИОНОГ ЛОГОРА

Директор Центра за геополитику, Института основних и примењених истраживња, Олга Четврикова, у интервјуу за „СП“ рекла је да власт, покрећући тему чиповања покушавајући да је маргинализује, одвлачи пажњу друштва од много већих опасности које данас стоје пред нама. А то је потпуна дигитализација, промена система управљања земљом, ограничење права и слобода грађана, увођење генетских пасоша и још много тога, што је донедавно изгледало као фантастика, но после пандемије корона вируса много је ближе реалности.

Олга Четверикова: Све што се код нас дешава подсећа на бајку „Чаробњак из Оза“, у којој управник Гудвин управља градом помоћу гласина и страхова на које се усредсређује људска мисао, па људи не могу ни о чему другоме да размишљају, нити да појме шта се заиста дешава. Наша највећа невоља је у томе што нас непрестано потапају у виртуелни свет у коме људи губе способност да разумно мисле, губе способност да сагледају реалност и проуче је. Прво, што треба схватити, јесте – НЕ ПОСТОЈИ ПАНДЕМИЈА. У информационом простору активно се понавља и шири мисао да је реч о пандемији или епидемији, но званично, у нашој земљи она није била призната и карантин није био уведен, зато власти стидљиво називају ту ситуацију с корона вирусом „режимом повишене приправности“.

Када почне да се говори о пандемији, људи помисле да је у овим условима неопходна свеопшта вакцинација. Иако је у последње време било доста иступа веома добрих епидемиолога и вирусолога који су објашњавали да је немогуће направити вакцину за неколико месеци. За то је потребно, минимално, неколико година. Друга ствар, о којој се активно размишља, јесте – насилна вакцинација. Ње не може бити јер је то злочин и насилна вакцинација није дозвољена по Уставу. Када све то посложимо, добијамо да нема пандемије, нема вакцине и да је криминално бавити се насилном вакцинацијом вакцином која још није пронађена. Зато мислим, да наши људи не треба да се плаше онога чега нема, а морају у себи наћи снагу и самоорганизовати се у правној сфери да би могли да зауставе офанзиву која се припрема.

Питање: Желите ли да кажете да разговори о чипизацији воде на странпутицу и не дозвољавају да се усредсредимо на још важнија питања?

Олга Четверикова: Не сасвим, чипизација постоји, већ се појавило доста информација о Бил Гејтсу и његовим плановима и о томе шта се све спрема. Но, када се све то набаца на једну гомилу, видимо да је реч о познатом методу провокације. Људе плаше па они, не знајући реалну ситуацију, почињу да вриште о теоријама завере. Сходно томе, организатори вакцинације, своје противнике приказују у смешном светлу, како би их изобличили и компромитовали. На фону таквог моралног и информационог притиска на грађане, остварују оно што им је потребно.

Зато је веома важно да пођемо од реалности и делујемо разумно. Наши грађани, када се самоорганизују у правној сфери, морају захтевати од оних који протурају вакцинацију ‒ потпуну јавност рада и извештавање. Ко прави вакцину, на основу чега, за шта прави вакцину? Све то мора бити јасно и отворено. И када то изађе у јавност, видећемо да заправо нема никакве вакцине и да је не може ни бити у догледно време. Право, закон – то је оно шта се сада највише гази, претвара у привид, право за њих једноставно не постоји. А права се највише и боје и ми морамо научити да делујемо у правној сфери, док закони, који нам омогућавају да сачувамо наша права, нису ликвидирани.

Питање: Данас се активно разматра питање дигиталне идентификације грађана чија примена може бити убрзана због корона вируса. Да ли у томе постоји некаква опасност за становништво? И ако постоји, у чему се она састоји?

Олга Четверикова: Све што се дешавало током доношења и потписивања Закона о јединственом регистру, сведочи да се право гази темељно. Када су почели да разматрају пројекат тог закона, бројни специјалисти су указали на недопустивост његове реализације јер се коси са великим бројем чланова Устава и других закона о правима човека, о заштити личних података. Када је ушао у процедуру усвајања, у првом-другом читању, иступили су већ представници специјалних служби и такође изјавили да је тај закон недопустив, јер их практично избацује из тог процеса, што ће довести до ситуације која се не може контролисати. Фактички Федерална пореска служба се претвара у надмонополистичког оператора, који ће имати овлашћења већа и од ФСБ-а. Јединствени регистар ће објединити такву масу података и користити такве технологије, узгред, не домаће, које ће угрозити наше грађане, зато што је могуће, не само „цурење“ података, већ и свесна предаја свих података иностранству. Све молбе ФСБ-у и Генпрокуратору да дају правну оцену тог законодавног пројекта биле су игнорисане.

А онда је све било брзо прихваћено у Госдуми, у Савету Федерације, и на крају је закон потписао и председник. Но, на томе се прича не завршава, јер закон потписивањем не престаје да буде антиуставан. Мислим да је главна борба пред нама. Закон о јединственом регистру становништва ствара све услове за престројавање државног система и његово превођење на дигиталну платформу управљања на основу дигиталних платформи ФНС и Сбербанке. Сбербанка има и свој „суперкомпјутер“ који је направила америчка компанија NVIDIA. У складу са тим и сви чиновници и сви традиционални државни органи ће бити замењени дигиталним технологијама. И то је само почетак. Затим, гласање ће се одвијати у електронској форми, већ је донет и одговарајући закон. А даље, покренуће се питање да и сами грађани, у електронској форми, добију могућност да разматрају законе и законске пројекте који ће бити постављени на дигиталној платформи. У таквом систему управљања велики број закона и чланова Устава једноставно се неће примењивати.

Питање: А да ли је дигитализација лоша или је то, можда, природан процес?

Олга Четверикова: Најважнији фактори дигиталне економије су – масе података (Big Data). Њен бизнис-модел постаје дигитална платформа која уклања све посреднике, то јест оне који се у ланцу стварања додатне вредности појављују као сувишна карика. Уклања се традиционална трговина, уместо ње уводи се интернет-трговина, уклањају се учитељи, уместо њих се уводе дигиталне платформе за обуку. Традиционални систем образовања захтева постојање зграда, учитеља, уџбеника, инфраструктуру – а то је скупо, то су велики издаци. Ако све то уклонимо и преведемо у дистанциону форму – много је јевтиније. Зато што већ имате компјутер или gadget, а ако немате, утрапиће вам га на силу, као што се недавно дешавало за време дистанционе обуке. Довољна је једна технички добро разрађена платформа да се маса учитеља и других специјалиста ослободи. Друго питање је где ће они отићи?

Али оне који то уводе – не занима, пошто су власници дигиталних платформи и зарађују огроман новац. Узгред, у време дистанционе обуке коришћене су само два државна програма: Московске електронске школе и Руске електронске школе. Осталих 40 дигиталних платформи – то су приватне компаније које су веома добро зарадиле на рачун државе. Једна од најуспешнијих је дигитална платформа Сбербанке, која преузима све активнију улогу у наметању дистанционе обуке. Даље, систем ће уклањати и остале посреднике. То нису само предавачи, већ и, на пример, судови, зато што се већ врше припреме да се читав судски процес преведе у дигиталну форму. Даље, укидају се државни чиновници, такође посредници између човека и његових података. И на крају, онај коме припадају дигиталне платформе, ко учествује у њиховом развоју – тај ће остварити највећи приход.

А пошто је тај систем глобални и ствара се на основу технологија западних ИТ компанија, код нас ће само бити изграђен као национални сегмент свеопште дигиталне управе. Ето зашто се појавио нови дигитални разред, у који улазе власници ИТ компанија, оператори и администратори. Они невидљиви, што је за државну управу особито опасно, јер када човек ступајући у контакт са државним органом види чиновника зна ко носи одговорност, и кога треба питати, а на дигиталној платформи све постаје невидљиво и нема одговорности. Код нас дигитална економија није додирнула ни индустријску производњу, ни пољопривреду. Она је ушла у сферу „паметног града“, у телемедицину, у дигиталну обуку, у дигитално управљање државом. Сви хоће да узму Кину за узор, но тамо је, пре свега, дошло до дигитализације индустрије. А код нас власт поставља као циљ друштвеног развоја вештачки интелект. А где је човек? Човека у тим плановима уопште нема. Сада почињу бесмислене дискусије поводом дигитализације, да ли је то добро или лоше. А реч је просто о инструментима. Дигиталне технологија су само технологије које користи човек или на своју штету или на своју корист. Сада се оне користе искључиво за то да се управља човеком, да се измени његова свест, да се измени његово тело и уметну сваковрсни импланти и други чипови.

Питање: Свеједно, чему служе чипови? На њима се једноставно чува информација или је то нешто више?

Олга Четверикова: Ми не знамо тачно шта је то чип и зато је потпуно јасно да га се људи боје. Узмите, на пример, Програм националне техничке иницијативе који је разрадила Руска инвестициона компанија. Један од праваца у оквиру тог Програма – неуронет, неуротехнологије и вештачки интелект (узгред ту стратегију је разрадио Герман Греф) – предлаже реалну симбиозу између компјутера и човека уз помоћ имплантата у мозгу. Ту већ не управља оператор рачунаром, већ обрнуто. Но, и компјутер није самосталан, и њега је неко направио, неко је уградио програм и стоји иза свега тога.

Ситуација је веома сложена, тим пре, што није било никакве јавне расправе, чак ни расправе међу специјалистима и научницима. Шта је то дигитална економија и куда власт води друштво? Нису нам рекли. Они једноставно брзо и тихо прихватају тај програм дигиталне економије. И пре свега те дигиталне технологије користе за систем контроле над нашим грађанима. Шта смо конкретно добили? Ми смо добили надзорне камере и QR кодове. Да ли је дошло до неког напретка, да ли смо добили квалификовану радну снагу? Не, али су зато милиони људи остали без посла.

Вирус је само убрзао процес преласка на дигитални колосек и показало се да управо тако и власти виде дигиталну цивилизацију. Они су добили све, све што су тако дуго планирали. То им се свидело и сада нам говоре да ће најесен кренути други талас ванредног стања. Матвиенко је већ рекла да се морамо навићи на то да ће елементи „коронавирусног“ живота остати присутни и у будућности. Заклањајући се тим, они ће мењати законодавство без уобичајене процедуре. Ситуација са корона вирусом је умногоме створила услове у којима је власт претворила наше људе у жртве, то јест у људе са свешћу жртве.

Један од основних метода управљања наших елита је – управљање наношењем психичких траума људима. То су методи који се користе у затвореним друштвима – езотеријским, масонским, окултним. Јер психичка траума дозвољава да се избрише сећање и на то место постави жељени програм, то јест, фактички се врши промена човекове свести. Људи су реаговали на различите начине, но, мислим да се у нашем случају десила врло важна ствар. Иако су, споља гледано, сви показали послушност и потчинили се у овој ситуацији, заправо, по свему судећи, никада, за све ове године, није било тако активног освешћивања прилично велике групе људи о томе шта се заправо дешава. Људи су почели да размишљају, и да први пут реално предузимају акције за одбрану достојанства људске личности. Они су први пут себе осетили не само као квалификоване потрошаче, како је говорио Фурсенко. Људи су почели да се буде из потрошачке хибернације у којој су били дуго времена ‒ и то је најважније. Као и то, да је власт показала свој стратешки пројекат – пројекат наше будућности: концентрациони дигитални логор, и они се те идеје неће одрећи.

21.06.2020.

Разговор водила: Ана Седова

Превео: Александар Мирковић

Извор: https://rusonline.org/opinions/lyudey-zapugivayut-massovoy-chipizaciey-no-plany-vlasti-strashnee-olga-chetverikova

Александар Солжењицин, ЈЕДНА ИСТИНИТА РЕЧ ЧИТАВ СВЕТ ПРЕТЕЖЕ

/…/ Рећи ће нам: та шта може књижевност против немилосрдне навале нескривеног насиља? А: не заборавимо да насиље не живи само нити је способно да живи само: неизоставно је сплетено с лажи. Међу њима постоји најсроднија, најприроднија дубока веза. Насиље се нема чиме прикрити осим лажи, а лаже се нема чиме одржати осим насиљем. Свако ко једном насиље прогласи за своју методу, неумољиво мора изабрати лаж за своје начело. Рађајући се, насиље делује отворено и чак се собом поноси. Но чим ојача, устали се, осећа разређеност ваздуха око себе и не може даље опстајати другачије неголи замагљујући се у лаж, прикривајући се њеном слаткоречивошћу. Оно неће више стално, неће обавезно, непосредно запушавати уста, чешће ће од поданика захтевати само да лажи положе заклетву, само да саучествују у лажи.

И прост корак простог неустрашивог човек: не учествовати у лажи, не подржавати лажне радње! Па нека то долази у свет и чак царује светом – али не кроз мене. Писцима и уметницима је доступно и оно веће: да победе лаж! Заиста је у борби с лажи уметност увек побеђивала, увек побеђује! – видљиво, за сваког непобитно! Против много тога на свету лаж може истрајати – али само не против уметности. А чим лаже буде расплинута – одвратно ће се разоткрити голотиња насиља – и оно ће се занемоћало срозати.

Ето зашто, пријатељи, мислим да смо способни да помогнемо свету у његово усијано доба. Не изговарати се голорукошћу, не препуштати се лагодном животу – већ кренути у бој!

У руском језику су омиљене пословице о истини. Оне упорно изражавају поприлично и тегобно народно искуство, а понекад запањујуће:
ЈЕДНА ИСТИНИТА РЕЧ ЦЕО СВЕТ ПРЕТЕЖЕ.

Ето, на таквим привидно фантастичном кршењу закона очувања масе и енергије заснована је и моја сопствена делатност, и мој позив писцима читавог света.

Александар Солжењицин, НЕ ЖИВЕТИ У ЛАЖИ, (стр. 84), CATENA MUNDI, Београд, 2020.

(Превела: Сава Росић)

Александар Мирковић, „НА ПУТУ ИСТИНЕ И ЉУБАВИ“

Говор на представљању књиге „На путу Истине и Љубави“ у Вршцу, 28. новембра 2019.

Маја Стокин је на прелеп начин представила ову књигу, у чијем је стварању и сама учествовала, и ја јој се захваљујем на томе и на овим дивним речима.

Тешко је још нешто додати, а посебно је тешко говорити о својој књизи, јер сâма књига на најбољи начин изражава оно што је аутор желео; а нарочито је тешко говорити о књизи Поезије јер свако тумачење Поезије, и Уметности уопште, колико год било дубоко и широко, занимљиво и оригинално, осиромашује на неки начин Поезију, покушавајући да је „преведе“ на језик науке о књижевности, или психологије, философије, историје… итд. Но, Поезија, а кад кажем Поезија мислим и на Уметност уопште, није наука, нити може бити сведена на ниво мишљења, ма колико та мисао била висока и префињена. Поезија је стање људског Духа који се попео на највишу Тачку, ону Тачку „где свих времена разлике ћуте“, где не постоје „ти“ и „ја“, где венчани су „сан и јава“, где се „шири неочекивана радост“, блиста „сјај из непознатог извора… светлост, сама за себе, без везе са сунцем и светом…“, само да подсетим како су наши велики Песници покушали да изразе то – „стање“.

„Поезија је неизрецива речима…“ пева и један велики Песник из ове збирке, Иван Буњин. А то, назовимо га „стање Поезије“ у недостатку бољег израза, траје док траје стварање, док се сâмо уметничко дело: песма, слика, композиција… појављује као „отисак срца у прашини“, као сведочанство, као траг Поезије у овом свету пролазности, и као подсетник да постоји нешто вечно, непропадљиво, увек Светло, Добро, Лепо… нешто „изван сваког зла“. Наглашавам, п о д с е т н и к, јер није Поезија у бојама, у речима, у нотама…, Поезија је у нама, у човеку, највиша тачка нашег Духа којој можемо и морамо тежити, али коју не достижемо, већ нам се тајанствено дарује. „Свемогућство светом тајном шапти само души пламена поете…“ пева Његош, а „пламени поета“ може бити, и јесте, свако од нас у одређеним тренуцима, иако тога често нисмо свесни. То је лепо и Гете уочио када је рекао: „поезија је опште благо рода људског рода које се … увек и у свим раздобљима испољава кроз стотине и стотине људи, па нико нема разлога да буде уображен ако је срочио какву добру песмуА додир са „отиском Вечног Тренутка“, са уметничким делом, може и у ономе ко дело доживљава на прави начин (читаоцу, гледаоцу, слушаоцу…), пробудити Поезију, одвести његов дух до највише тачке, до Неизрецивог. Поезија је, дакле, подједнако и у ствараоцу уметничког дела, као и у ономе ко дело, свим својим бићем, доживљава. Зато је особито важно читати оригинална дела, јер нас само она воде до Поезије у нама.

„Постоји земља која се зове Бог. Русија се граничи са њом“ рекао је Р.М. Рилке, а Марина Цветајева написала: …Русија никад није била земља земаљске карте. И они који би путовали одавде, путовали су … преко границе: видљивог. … У ту Русију верују песници“ и не само песници, додао бих, већ свака Жива Душа овог света. Та Русија, окренута потрази за последњим питањима, „проклетим питањима“, Русија окренута „исканиу Бога“, Русија која свако овоземаљско питање своди на крајње питање, на питање Смисла, испољена је, по мом мишљењу, највише и најлепше у руском Песништву. Зато је руско Песништво пребогато овим „отисцима Вечног Тренутка“ и ова књига само је покушај да се укаже на неке од ванвремених вредности којима је руска Поезија крцата. Подсетићу на још једну мисао Марине Цветајеве, такође у књизи На путу Истине и Љубави заступљене, „Савремено је: све-времено!“ Ако је тако, а јесте, онда су наши савременици сви Песници у овој књизи, као и многи који у њој нису…

На овај начин приступајући песништву, као сведочанству о Поезији, о „даху Неба у земном куту“ (Пушкин), који човека буди и, подсећајући га на његову истинску природу, – преображава, схватамо да је књизи Поезије, како каже Љубомир Симовић, пре место у рукама изгнаника, робијаша, умирућег војника, тешког болесника, одбаченог од света усамљеника… дакле, свуда где се врши Преображај, где човек, више или мање свесно стремећи највишој тачки Духа, из своје Животом ужарене, растопљене масе, ваја од себе Човека са великим почетним словом!

Како онда, Поезију схваћену на овај начин, пренети из једног језика у други?

Роберт Фрост је духовито приметио да је „поезија оно што се изгуби у преводу„. Тиме је, вероватно, желео да истакне како је задатак који се поставља пред преводиоца неостварив. Јер Песма је и Мелодија и слика и мисао… Но, ако се вратимо на претходно речено, видећемо да је заправо Поезија само оно што се НЕ МОЖЕ изгубити у преводу, оно што је ван језика, ван времена. И само То се може пренети, и само То је разумљиво у свим временима, свим људима. Но да би се Она пренела у други језик, преводилац и сâм, читајући песму, мора доспети до врха Духа или му се приближити, дакле, мора доживети Поезију, а онда дозволити да се речи саме појаве привучене Мелодијом невидљиве Чаробне фруле. Важно је, дакле, а мислим, и једино могуће, пренети Сушт, изабрати му и обући рухо које пристаје, а за то је потребно, осим пометутог доживљаја, и оно што се зове вештина: знање језика, познавање културе и историје, богатство речника… Но, све то, без доживљаја Поезије, донеће само технички сјајан али беживотан препев.

Тако схваћену Поезију најлепше је описао Жуковски, стихом који је и мото ове књиге: „Поезија је Бог у светим сновима земље“; и ова књига исходи из овако доживљене и схваћене Поезије.

На крају желим да се захвалим Градској библиотеци у Вршцу и г-ђи Весни Златичани на позиву, Андрији Ратковићу на организацији и Анђелији Стојановић на прелепом музичком програму, и свима вама који сте дошли вечерас. Хвала!

Вршац, 28.11.2019.

Александар Мирковић

Павел Евдокимов, О МОДЕРНОЈ УМЕТНОСТИ

/…/ Крајем 18. века, уметност видљиво губи органску везу између садржаја и форме и понире у ноћ раскида. На срећу, уметност остаје сложена, она успева да сачува све токове, али извесне тенденције доминирају мењајући њено лице…

Када „познати“ није више став обожења, једна молитвена заједница, знање се одваја од контемплације, сазерцања. Одустаје се од продубљивања унутрашњег духовног живота, идући чак до сусрета са Трансцендентним и преко њега са сваком животном стварношћу, да би се постигло „знање за моћ“ и повећање ове моћи над стварима овог света. Али се онда биће празни губећи свој суштински садржај, свој небески корен, постаје неприродно, десакрализује се, и свест открива dassein биће које је ту, само да би се објавило као „биће за смрт“ притегнуто ништавилом. Уништава се стварно рашчлањивање његових елемената изазивајући непремостиве дисконтинуитете. Човеку још само остаје духовност душе што је потпуно акосмичко, или морализам воље, али и једно и друго забрањују му преображено дејствовање на материју. Есенцијалистичка философија, са њеним затвореним супстанцама, вођена принципима узрочности, или егзистенцијалистичка мисао са њеним трансценденцијама без онтолошке дубине, не могу да се отворе ка енергетском динамизму сличности и партиципацијама које истинито обожују. Нема више песника за космичку литургију јер тама тела није засејана таворском светлошћу, и слава не цвета више у запуштеној природи.

Уметност је под „доминантним“ утицајем света и његове мудрости. Уметник, усамљен више него икада, тражи неку врсту „над-предмета“, „над-реалности“, јер за њега једноставну стварност није више могуће директно изразити. Јуначки, али безнадежно, он се труди да поново пронађе заборављену тајанствену страну ствари овог света. Тражећи да упозна секуларизовани предмет, заборавља његову тајну; насупрот томе, истраживачки рад кроз реакцију, кроз безнадежност саме те тајне, чини да се ствар губи и тако води у апстракцију докетиста, ка фантасмагоричној игри сенки без тела.

/…/ За модерну испарчану свест предмет не постоји у свом јединственом облику већ се облачи у многобројне видове. Пре него што ће нестати, предмет се опире у последњој агонији, појављује се искривљен и у грчу. Садржај ствари, и покожица лица се распада, све је раздељено, атомизовани, дезинтегрисано. Стварност тако схваћена одсликава свест која је сама по себи расцепана и њом се напаја. Човек више није господар рушилачких настројења природе. Он више њима не командује својим духом, већ их региструје и још их погоршава својим одбијањем да интервенише. Некада су ствари постављале питање, а уметник им је одговарао, чинећи да живе у пуноћи под његовим стваралачким погледом, враћајући им њихову девичанску невиност, враћајући их „себи“, њиховој безазленост, благости, искрености. Модерни уметник пре него што почне да гледа свет пита своју душу и примењује на ствари своју „рушилачку“ визију, постаје саучесник првобитног одметништва које хоће да се ослободи, пре свега смисла и сваког нормативног начела. Један такав повратак ка првобитном хаосу убрзава пропадање времена и сужава биће до ништавног сиромаштава. Материја се раствара губећи своје облике, она се посматра у временском атому из кога су избацили трајање, и дрхтање живог лица, поверење погледа. Сваки од њених делова живи свој посебан живот. Славни Гојин Сатурн глође човечју супстанцу. У тренуцима превирања пред крај средњег века, кроз отворе тада настале, надиру суморна испарења и гамижу ослобођене жудње, вечно разливање похота. Ирационалне демонске снаге избијају на површину и шире се по свету. Гојин човек је опседнут чудовиштима која избијају из његове подсвести; код Боша је чак и рајски пут у форми дугачког бесконачног тунела који ће инспирисати Кафку и Фројда. Пут је мрачан, угушујући, потпуно неизвестан када се ради о крајњем исходу. Али ни човек с пикасовске тачке гледишта и његове „сурове линије“ не охрабрује сувише. Вероватно тако ђаволи виде свет у окултној оптици, из које је избачена недокучива слика Бога.

Универзално изједначавање разједињује Једино, Идеју, Тајанствено и замењује их магијом покрета који се врти око себе самог. То више није вечност коју је грех исецкао на време, већ време исецкано на ништавило. Није ли пакао исечак субјективног, продуженог и вечно заустављеног времена, сан без сањара, последње уточиште непостојећег? Ултра-модерно постојање не познаје уздизање бића ка вишем достојанству, ни његово узрастање, као ни прогресивно смењивање догађаја, већ коегзистенцију цепања, одсјаје који се проналазе без повезаности и последичног поретка. Усмерено трајање уступа место симултаном, тренутности, футурном. На крају крајева, леш се не креће, он се простире. Још је Достојевски пророковао да би човек изгубио свој спољашњи облик ако би изгубио веру у божанску целовитост. Некада су велики мајстори, дотичући се био ког делића бића, имали осећај да држе у рукама живи свет у његовој целини. Данас на огромним паноима, свет се своди на сиромаштво извесних фрагмената.

ПРАВОСЛАВЉЕ И УМЕТНОСТ (зборник, приредио Јован Србуљ), (Павле Евдокимов, „Модерна уметност у светлости иконе“, 208-211, превод Јован Цветић), Неаника, Беогрд, 2004.

Слободан Антонић, КУЛТУРНИ РАТ КАО РАТ ЗА ИДЕНТИТЕТ

Појам културног рата може бити уклопљен и у појмовље културног обрасца и/или обрасца културе (Антонић, 2013б: 446). Појам културног обрасца је код нас увео Слободан Јовановић (1957; прештампано у Јовановић, 1991), али га је Бојан Јовановић (2008: 59–63), подстакнут књигом Рут Бенедикт Обрасци културе (Ruth Benedict, Patterns of Culture; 1934; срп. изд. 1976), утаначио тако да је направио разлику између: обрасца културе – доминантног система вредности (духовних и материјалних) који одређује понашање у некој заједници; и културног обрасца – пројекта система вредности, првенствено у области културе, који се примењује и развија кроз културну политику. Ово разликовање, поједностављено речено, између актуелног вредносног система друштва и културне политике (екслицитне или имплицитне) коју воде делови елите, прихватају данас и неки други аутори (Илић, 2014).

Уколико, дакле, имамо сукобљавање више културних образаца, односно фракција елите које стоје иза њих; или уколико имамо велику разлику између доминантног културног обрасца и обрасца културе, што такође мора водити конфликту доминантне фракције елите с остатком друштва – онда је на делу културни рат. Пошто сам о прво случају већ писао (Антонић, 2013б; 2008), сада бих се нешто више усредсредио на други облик рата у култури.

У томе ће ми помоћи Кара-Мурза и његова књига Демонтажа народа. Ту он износи три важне и, по мом мишљењу, тачне поставке.

Прва поставка је да конкретни народи нису природни (спонтано изникли) ентитети, већ да су их створили (произвели, конструисали) конкретни људи – политичари, војници, трговци или духовници (интелектуалци). Такође, као што су народи створени, они могу бити и разграђени (деконструисани, демонтирани), а то такође раде конкретни људи – политичари, војници, трговци или духовници (интелектуалци). Историја се, заправо, и састоји из непрестаних стварања и разградњи народа, из обликовања, млевења и поновног формирања народа – некада под истим, а некад под нови именом.

Друга главна Кара-Мурзина поставка јесте да се сам појам народ суштински односи првенствено на носећу структуру неког друштва. Народ чине одређени људи, повезани идејама и интересима, али не нужно и сви људи, нити све идеје (или интереси) које постоје на територији неке земље. Рецимо, у Пољској 18. века народ су чинили само племић и интелигенција – они су били повезани „пољском идејом” и сталешким интересима, и управљали остатком друштва. У СССР пак појам народа је био шири, и обухватао је раднике, сељаке и службеник (укључив и интелигенцију). Они су били повезани идејом социјализма, руском културом и језиком, али и интересима који су почивали на заједничком власништву над целом земљом и заједничким уживањем њених плодова. (Наравно, нису сви они једнако добијали, али су сви добијали).

Данашњи пак појам народа у многим земљама поново је узак као у Пољској 18. века и обухвата првенствено власнике и одлучиоце. Остали чланови друштва – пре свега човек-из-масе, који је читавим системом сведен на аргатовање-и-забављање – могу и по сто пута бити држављани, али они нису народ. Јер они нису чланови политичке заједнице, републике грађана – поседника и одлучиоца, попут, рецимо, слободних грађана-и-сељака ратника, у класичној Атини, већ су само део економског подсистема – нешто попут робова и странаца у Атини, који раде и служе, али не одлучују ни о чему друштвено битном (па ни о култури). У том смислу, данашњу реалну републику у многим глобално интегрисаним друштвима чине само они који поседују и одлучују, а то је, социјално све дистанциранија, горња класа, односно елита друштва.

Трећа Кара-Мурзина поставка из ове књиге односи се на савремену Русију. У њој је на делу процес демонтаже русијског (1) народа, који је био обликован на начелима заједништва (тј. опште својине) и традиционалне културе (тј. руске и хришћанске). Тај процес има две стране: 1.социјалну – одузимање народу његове заједничке имовине (денационализација, приватизација, колонијализација); и 2. културну – одвајање народа од претходних вредности и наметање нових културних образаца (атомизовани индивидуализам, материјализам, конзумеризам, итд.).

Кара-Мурза упозорава да није реч ни о каквом спонтаном или неумитном процесу (који се подразумева када се користе речи као што су „транзиција” или „модернизација”), већ да је реч о пројекту иза ког стоје конкретне групе људи, како у Русији, тако и ван ње. Коначни циљ тог пројекта јесте да се направи нови руски народ. Тај нови народ ће имати не само слабу или далеко мању државу (са полуколонијалним статусом), већ ће га чинити и далеко ужи круг људи него раније – првенствено власници, администратори и опслужујућа интелигенција. Остали људи ће бити маса, необразовани послужитељи у економском подсистему и конзументи примитивне мас-културе, гомила која повремено на изборима гласа, али заправо ништа не одлучује.

Кара-Мурза се, насупрот том пројекту, залаже за одржање и јачање русијског народа, јачање заједништва (и у економском, и у социјалном, и у међуетничком аспекту), јачање традиционалног (руског) систем свенародног и квалитетног образовања, те јачање традиционалних (хришћанских, општечовечанских) вредности у свакодневном животу (породици, животној култури, народној уметности итд.).

За српског читаоца посебно су занимљиви они делови Кара-Мурзине књиге у којима се анализирају ставови карактеристични за пројекат деконструкције руског народа. У српској јавности влада уверење да су наше националне и друштвене прилике по много чему нарочите, те да само код нас постоји феномен каква је „друга Србија”. Међутим, из Кара-Мурзиног штива лепо се види да је реч о глобалном феномену, односно да се иста метода разградње националног идентитета и поновног склапања новог (једино дозвољеног) идентитета примењује према свим „непослушним” и „неприлагођеним” народима, поготово на (полу)периферији светског капиталистичког система.

Кара-Мурза, рецимо, описује како у савременој Русији, у последњих четврт века, неолибералне и компрадорске снаге воде „хладни грађански рат” (Кара-Мурза, 2007: 9; 24; 371; 445) против огромне већине становништва, настојећи да све своје сиромашније или не-Западно оријентисане суграђане просто избаце из народа. Кара-Мурза цитира поједине изјаве неолибералних бојовника као што су: „Рат је објављен, приговора више нема. […] Земља мора проћи кроз искушења. […] Бориће се две нације: нови Руси и стари Руси. Они који ће моћи да се навикну на нову епоху и они којима то није дато. И премда говоримо истим језиком, фактички смо две нације” (за извор видети: Кара-Мурза, 2007:438). То је исто оно што слушамо и од наших борбених „другосрбијанаца”: „Србија није имала свој грађански рат, као срећније нације, који би допринео појашњењу основних недоумица”; „Неће у Србији бити ништа боље док се не задиме ломаче свете шпанске инквизиције”; „У Србији не можете постепено да преваспитавате друштво да би оно нешто схватило, […] Србију можете да промените једино кроз конфликт” (за изворе видети: Антонић, 2011: 132).

Такође, Кара-Мурза наводи бројне изјаве типа: „Ја сам русофоб” или „Не свиђа ми се руски народ” (за извор видети: Кара-Мурза, 2007: 438), које сасвим одговарају изјавама наших другосрбијанских „антинационалиста”, типа: „Тај народ (Срби – С. А) је необразован, примитиван, он се не купа, народ је често луд, манијакалан, ништа не памти, не зна за кога да гласа и кад гласа увек гласа за погрешног, не уме да чита (…). Одвратно ми је, одвратно ми је кад видим овај народ”; или (исто о народу): „Тај смрад крезуби, безпари, без посла, без ичега, он не воли ни паре, јер зна да их нема, а не воли ни Србију, јер ни ње нема, те велике Србије, он воли само свог Путина. Марш бре у пичку материну!” (за изворе видети: Антонић, 2011: 94; 95).

И многе друге методе разарања народа зачуђујуће су сличне. Исто је, рецимо, систематско подривање националног самопоуздања (као претпоставке „убеђености у своје колективно право на постојање”; Карамурза, 2007: 470) непрестаним набијањем комплекса кривице, кроз форму „суочавања са прошлошћу” (видети: Карамурза, 2007: 470–482); рецимо, Русија се приказује као вечита „тамница народа”, „легло антисемитизма”, „оличење великодржавног насиља”, непрестано се у јавности отварају теме као што је „погубност савеза Хитлера и Стаљина”, „масовно силовање Немица у Другом светском рату”, „депортација читавих народа”, „милиони стрељаних у доба Стаљина”, итд. (Исто); наравно, примећује Кара-Мурза (2007: 471), Американци или Британци, у својим масовним медијима, никада се неће „суочавати са прошлошћу”, то јест никада себе неће кињити много озбиљнијим питањима као што су: геноцид над староседеоцима, масовни злочини над цивилним становништвом у колонијалним и другим ратовима, бацање атомских, касетних или напалм бомби на цивиле итд.

Иста је и пропагандна метода хистерије о идеалу егзодуса, односно о томе да целокупно становништво хоће да побегне из Русије, као некада мојсијевски Јевреји из ропства фараонског Египта (Кара-Мурза, 2007: 444–445); наравно да је и у Србији јавни топос исказ да „сви нормални људи хоће да побегну одавде”, који је недавно овако формулисала уредница Пешчаника (4) : „Као што знате, када човек оде из Србије, ма где, има јак порив да се више никада тамо не врати” (обратите пажњу на реч „тамо”, која се односи на земљу у којој ауторка живи и ради, али од које се том речју више него јасно дистанцира). Исти су и непрекидни захтеви за коренитим преумљењем; типични пример је исказ: „Русија се може сачувати једино ако постане део западне цивилизације, једино ако промени цивилизацијски кôд” (извор у: Кара-Мурза, 2007: 464); српске примере нема потребе наводити, јер су они постали опште место у изјавама наше елите.

Иста је и пропагандна техника наношења културне трауме (Кара- Мурза, 2007: 446. и даље) односно масовног и јавног медијског електрошока становништву, и то различитим квазиуметничким провокацијама, скрнављењима, десакрализацијом, исмевањима, ругањима, са циљем уништавања или компромитовања свих основних (традиционалних), културних и друштвених вредности – од значајних места (цркве, Црвени трг, стратишта), преко значајних догађаја (Великог отаџбинског рата), до значајних историјских личности (Александар Невски, Пушкин, итд.; Кара-Мурза, 2007: 500–522).

Исто је и моментално одбацивање „демократије” кад год је резултат избора „погрешан”; рецимо: „Већина Русијана (россиян) је гласала за Путина и његову странку. […] Али, ми нећемо просто демократију већине, већ либералну демократију” (извор у: Кара-Мурза, 2007: 452). Ово сасвим одговара оном што и код нас слушамо: „У Србији одлучују милиони неписмених”, због чега „није мала вероватноћа да на њима победе они који у ланцу исхране једва да стоје неку степеницу изнад змије и пацова”, па зато „та већина није демократска, та већина није онаква каква мора бити да бисмо ми поштовали вољу те већине”; тачне изворе видети у Антонић, 2011: 162).

Иста је „генетска” фразеологија која се јавља у доказивању потребе деконструкције постојећег и стварања „новог” народа; у Русији: „генетско изрођавање”, „срозавање на ступањ биолошког човека” (извор у: Кара-Мурза, 2007: 439; 481. и даље), док код нас томе одговарају оне чувене изјаве о Србима као „биолошком отпаду” и „смећу” које само може да „загади Европску унију”, као и о „српским политичким сподобама прикупљеним са дна генетског талога” (тачне изворе видети у: Антонић, 2011: 167)(3) .

Исте су тврдње о „фашизацији друштва”, „дубинском фашизму”, „култури натопљеној фашизмом” итд.; у једној „поеми”, рецимо, стоји: „Зато што се у Москви/ већ разуларила свастика/ на рукаву униформе“ (видети у: Кара-Мурза, 2007: 489); и код нас је развијена права идеологија, праћена одговарајућом „уметничком праксом” (сликама и перформансима), која почива на тврдњама да је у Србији фашизам „аутохтон”, да се непрестано „регенерише” и да је на делу „обнова идеологије фашизма и нацизма (које су дошле) до нивоа претензија да постану владајућа идеологија” (видети изворе, као и анализу ове типичне другосрбијанске идеолошке матрице, у: Антонић, 2011: 134–139; 158–163).

Иста је и резервна тактика: уколико народ пружи већи отпор, креће се са стварањем од њега мноштва нових, малих народа (видети у: Кара-Мурза, 2007: 444), итд.

Демонтажа народа који је већ стекао националну самосвест представља једну од најболнијих варијанти грађанског рата, премда се тај рат слабо распознаје”, каже Кара-Мурза (2007: 371; моје подвлачење). Реч је о офанзиви „нових Руса” као „револуцијом рођеног народа” (438; револуција је, наравно, време Перестројке и Јељцинове транзиције) на „старе Русе”, тачније на „бивши народ” (448). Циљ је да се изврши „политичко, идеолошко и морално разоружање већине, и њено претварање у пасивно-ненаоружан објекат туђе воље” (445). Од неких 10 посто становништва треба створити нови демос (439), који би, затим, „преузео на себе функцију контроле над становништвом и ’цивилизованог’ предавања националног блага глобалним газдама” (443).

Припадници тог „новог народа” који се, кроз класно дистанцирање и самоконституисање елите у демос, ствара на територији Русије, искрено и дубински мрзе већински, стари народ (438). Није реч само о томе да већинско становништво и даље пружа известан отпор амбицијама да буде сведено на „теглећу марву” (исто), већ се читава ова игра, ради одржања илузије, мора задржати у оквиру „демократије”. Наиме, да би систем био стабилан, људи морају сами себи изгласати нове господаре, заправо, они морају сами себи ставити јарам око врата. Но, уз све разрађене механизме манипулације (које Кара-Мурза исцрпно описује у својој њкизи Манипулација свешћу; видети Кара-Мурза, 2011), то не иде увек баш сасвим глатко. Тако долази до погрешног гласања старог демоса, што онда рађа ерупцију беса и мржње „нових Руса” према „заосталом народу”. Ипак, систем ради своје, кроз нове и нове таласе врше се „реформе механизама којима се ’репродукује’ народ – школе, јавна гласила, култура” (452), постепено се слабе и разарају основне идентитетске претпоставке културе руског народа као „језгра грађанске нације” (436), те се полако „ствара квази-народ (’нови Руси’), средствима социјалног инжењеринга, бесплодан, лишен стваралачког потенцијала и неспособан за изградњу у социјалној и културној сфери” (452).

И тако, ако не дође до неког политичког преокрета, убрзо наступа стање у коме „и власништво, и реална власт у потпуности припадају представницима другог народа” (448) у односу на већинско домаће становништво, које губи уопште и статус народа. Пошто се успостављеним системом, који је чврсто повезан са другим деловима светског капиталистичког система, униште све могућности социјалне, политичке, па и културне алтернативе, већинско домаће становништво се више „не може изборити за своја права, ни заштитити их, и осуђено је на изумирање. Чињеница да у бројчаном погледу тај ’бивши’ народ представља већину, у западној врсти демократије нема значаја – као што ни за Англосаксонце у САД није имала значаја бројност Индијанаца приликом расподеле власништва и политичких права” (исто).

Уопште, „нови Руси” – баш као и све друге елите на истоку Европе које себе, у процесу „транзиције”, самоконституишу у једини (ексклузивни) народ на својој територији – не раде ништа друго него настоје да историјски понове идеални и „најчистији” модел стварања „народа” на Западу – САД (457). „Искуство САД је изванредно по томе што је то био малтене чист експеримент. Ту је уз помоћ великог ’етничког чишћења’ створен простор без историје, на коме би се могла реализовати утопија европске Просвећености, изградивши на празном месту идеалну државу, конструисану сасвим у складу са Њутновим моделом свемира, и населивши га састављеним народом, чије колективно памћење не би било помућено вредностима традиционалног, сталешког друштва. Такав ’чисти лист’ није могла пружити ниједна земља протестантске Европе” (Кара-Мурза, 2007: 50).

Уколико се, дакле, старо домаће становништво не може интегрисати у систем „новог народа” – заправо, уколико не жели да се сведе само на економски подсистем, на статус опслужујуће, помоћне радне снаге (а што, својевремено, амерички Индијанци нису хтели, или пак нису могли) – то становништво просто ће бити збрисано са лица земље, а на његово место ће бити доведено неко друго становништво, погодније за ту функцију. То је управо иста она светско-историјска идеја коју је прегнантно изразио један од представника „друге Србије”, знаменитим диктумом: „Србија ће бити модерна, са Србима или без њих.” (4) Ако се неки народ не може уклопити у систем, он ће једноставно бити почишћен. И то ће бити кривица само тих, „неприлагођених” људи, а не било кога другог.


Кара-Мурзина концепција о „демонтажи народа” само је другим речником испричана прича о компрадорској буржоазији и њеној идеолошкој фракцији – компрадорској интелигенцији, чији је задатак да, у земљама (полу)периферије светског капиталистичког система, успостави колонијалну управу и обезбеди стабилност експлоатације. Посматрајући Србију из угла компрадорске парадигме, у својој књизи Лоша бесконачност (Антонић, 2012) идентификовао сам основне социјалне носиоце компрадорске идеологије која код нас има било заоштрени облик „другосрбијанства”, било нешто умеренији облик „евроентузијазма”.
Њени носиоци су првенствено припадници наше културне, медијске и академске елите који имају аспирацију да уђу у идеократски стратум транснационалне капиталистичке класе (ТНКК), те настоје да се докопају одговарајућег дела системске ренте, како би достигли стандард идеократа у САД и ЕУ (Антонић, 2012: 11–118).

Кара-Мурзина концепција је корисна управо зато што нагласак ставља на култур-идентитеско питање, показујући да компрадорска буржоазија врши суштинску реконцептуализацију чак и саме идеје „народа”. Она га редефинише у економском, политичком и културном смислу на један редуковани социјални ентитет, па се „народ”, у фактичком смислу, на крају своди на локалну групацију компрадорске буржоазије. Све остало становништво пак гура се у статус унутрашњих варвара (фактичких странаца) и ставља пред индивидуалан избор: или ће прихватити улогу културно искорењеног светско-капиталистичког гастарбајтера, или ће различитим техникама маргинализације бити постепено избрисано са територије на којој живи, те замењено другим становништвом.

Иако сам о другосрбијанској верзији компардорске идеологије у Србији већ исрцрпно писао (Антонић, 2011; 2008), овде ћу се ближе позабавити само њеном идентитетско-културном страном. Убрзо након петооктобарског преврата, већ у мају 2001. године, у уводнику „Хелсиншке повеље” (бр. 40, стр. 3), објављено је да у Србији живе и „евро-Срби”. Они, према ауторки овог текста, Соњи Бисерко, насељавају углавном Војводину и Београд, а карактеристични су по томе што играју „главну улогу” у интеграцији Србије у ЕУ (исто).

Овим уводником је незграпно, али сасвим тачно изражена намера наше компрадорске интелигенције да у Србији „демонтира” постојећи народ, и да, од једног његовог дела, образује „нови” и „бољи” народ. Таква намера је дубински присутна и у већини публикација компрадорске интелигенције писаних са теоријским амбицијама. Једна од таквих публикација је, рецимо, зборник групе аутора, Национални и државни интерес модерне Србије (Вујадиновић и др. 2007). У њему се, поред осталог, излаже типична неолиберална концепција, по којој основ државе није народ, већ слободни појединац који се удружује са другим слободним појединцем, склапајући уговор у виду устава као „повеље слободе” (Вујадиновић и др. 2007: 20). Функција конкретне државе, зато, није да штити народ, његову имовину и слободу. Њена је улога првенствено „одбрана слободе јединке”, тако да постоји „примат индивидуалних права” (2) у односу на све друге интересе.

Наравно, класно посматрано, „повељу слободе” не потписују – у фантазији наших компрадорских неолиберала – никакви конкретни радници и сељаци (шта они знају шта је то „примат индивидуалних права”?), већ само поседници и одлучиоци – то јест, они сами. Из те визуре, онда, и сам појам „националног интереса”, некако нестаје. Јер, ако је цео „слободни свет”, заправо, конфедерација поседника и одлучилаца који су, на локалном нивоу, потписали своје „повеље слободе” – у чему је онда специфични интерес „повељаша” са једне територије у односу на људе који су склопили повељу са друге? О ту теоријску дилему заплели су се аутори овог зборника, па један од њих, Војин Димитријевић, свој текст завршава чак неверицом да се појам „национални интерес” уопште може применити на Србију(5).

Такође, друга основна идеја изнета у овом зборнику – о редефинисању Србије у „заједницу индивидуума” која је етнички неутрална – заплиће се о локални глобалистички императив, који се примењује на недовољно кооперативне државе, да се морају неговати „мањинске етничке зајенице”. Тако онда, по ауторима ове књиге, етничка равнодушност српске државе мора да постоји једино у односу на Србе. Осталим етничким заједницама, напротив, држава треба да обезбеди посебне колективне привилегије: да им уставом зајамчи 20 посто места у скупштини и да им да уставно право вета на свако питање које додируј њихове етничке интересе (Вујадиновић и др. 2007: 90). Дакле, само Срби, као недовољно кооперативна нација, морају што пре да постану искључиво грађани, док чланови кооперативнијих етничких група у Србији још једно време могу да остану и део свог колективитета.

Али, не само да српска држава треба да буде равнодушна према националним интересима Срба у Србији, она мора да ради и на њиховом преумљењу, односно на суштинској промени националног идентитета.

Тако, једна од ауторки ове књиге, Весна Пешић, захтева „реконструкцију (промену) система вредности, колективног и индивидуалног идентитета” (164), затим успостављање „новог идентита заједнице” (165), односно „мењање идентитета Србије” (170). То ће се, између осталог, постићи и успостављањем „режима ’једне истине’” (166) у односу на злочине из деведесетих: наметањем једне квалификације догађаја у прошлости, Срби ће морати да прихвате „колективну моралну одговорност” као „припадника те нације чији су циљеви остваривани злочином огромних размера”, па када схвате погубност српског национализма, коначно ће да одбаце „косовски мит” и престану да буду „заробљеници националистичке идеологије” (сви наводи су са стр. 175).

Тако се, у овој књизи, сасвим лепо манифестују основне црте „демонтаже народа”: 1. кида се веза између народа и државе; 2. држава фактички постаје само акционарско друштво компрадорске буржоазије за експлоатацију и пацификацију локалног становништва; 3. народ се избацује из државе, разграђује му се дотадашњи идентитет и мења историјска самосвест („косовски мит”), 4. тиме нестају елементи народне свести и смањује се групни делатни потенцијал становништва, а некадашњи народ се своди на агрегацију атомизованих индивидуума који су мобилна или помоћна радна снага у светском систему.

Слободан Антонић, ДЕМОНТАЖА КУЛТУРЕ, („Културни рат за идентитет“, одломак, стр. 71-82), CATENA MUNDI, Београд, 2020.

ТЕКСТ У ЦЕЛИНИ НА АДРЕСИ – file:///F:/E-KNJIGE/Slobodan%20Antoni%C4%87/Politika%20identitet%20tradicija%20Zbornik_filozofa_.pdf

НАПОМЕНЕ:

1. Кара-Мурза се држи разлике између придева „руски” (русский) који се односи на етничке Русе, и „русијски” (российский) који се односи на све грађане Русије, без обзира на етничко порекло.

2. Светлана Лукић, „Срђин облак”, Пешчаник, 3. новембар 2013, http://pescanik.net/2013/11/srdin-oblak/.

3. Такође, знамените су и изјаве о Србима из Бањалуке као „људима чудних физиономија и неартикулисаног језика”, којима ће у будућности, ако се довољно не помешају са Хрватима или Муслиманима, „ноге бити све краће, а погледи све тупљи” (Динко Грухоњић, „За телевизијски дом – спремни!”, сајт Е-новина, мај 2010, http://www.e-novine.com/stav/37057-televizijski-dom—spremni.html).

4. Ненад Прокић, на Оснивачкој скупштини Либерално-демократске партије, Београд, 5. новембар 2005

5. „Остаје јака сумња да је концепт ’националног интереса’ као државног интерса који – како смо видели – преовладава у светској теорији, уопште применљив на Србију” (Вујадиновић и др. 2007: 42).

Свети Јуситн Ћелијски, ЧОВЕК ЈЕ ДЕВЕДЕСЕТ ДЕВЕТ ОД СТО С НЕБА

Предрага ми у Христу чеда,[1]
 
Од Господа Вам сваког дана по благослов с неба, и у њему увек по читаво небо. А људском бићу на земљи, сваког тренутка на земљи, потребније је небо неголи сва земља и што је на њој. Јер човек је деведесет и девет од сто с неба, а само један од сто са земље. Зато је наша свакотренутна дужност: пењати се ка небу, пузити ка небу, трчати ка небу, летети ка небу. А томе нас до танчина учи Свето Еванђеље чудесног Господа Исуса, и свако свето житије сваког светитеља Спасовог. Као духовна деца небеска на земљи ми најпре учимо пузити ка небу, па онда ходати, па трчати, па летети. А у томе – шта дајемо од себе? – Нашу ревност, наше христочежњиво хтење. И то дајемо: кроз нашу ревност у молитвама, у посту, у љубави, у доброти, у смирености, у кротости, у трпљењу, у благости. Када у свим тим светим врлинама ревнујемо, и кроз њих водимо све наше мисли, наша осећања, наша расположења, ми несумњиво хитамо ка небу и све смо ближи и ближи к њему. Док најзад, уз свестрану благодатну помоћ Утешитеља Благог, душу искрцамо на небеску обалу, и сав живот свој пренесемо на небо. Тада у свој пуноћи својој почиње ,,наше живљење на небесима“ иако смо телом на земљи. Тада смо ми уствари изнад свега земаљског, изнад свих земаљских сласти и страсти. И онда, све вечности Христове почињу бивати наше: ми по дару благодати Божје почињемо осећати да је и Вечна Истина наша, и Вечна Правда, и Вечна Љубав, и Вечни Живот. И у том сладосном и радосном живљењу нашем ми свом душом, свим срцем, свом вољом, свим умом хитамо из подвига у подвиг, из врлине у врлину. Хитамо и кроз туге и кроз радости, хитамо и дању и ноћу, еда најзад у бескрајном усхићењу осетимо да смо потпуно Христови, и да смо свим бићем молитвено прострти пред Њим: Њему служимо, Њему јединоме живимо.


Шта је то: бити хришћанин? – Бити хришћанин значи бити без греха. А то значи: бити сав Христов, свом душом, свим срцем, свим умом, свом вољом. То се пак постиже када вером, љубављу, молитвом, надом и осталим светим врлинама предамо Господу Сладчајшем и ум свој, и душу, и срце, и вољу. И Он их онда обради и преради у нову душу, у ново срце, у нов ум, у нову вољу. . .


Чеда моја и миле сестре, победу над грехом и смрћу Ви сте много пута осетиле, и неисказану радост од тога раскошно доживеле по благодати Божјој. Дај Боже да ту радост што чешће доживљујете, и да се она претвори у бесмртног ждрала – челника свих Ваших мисли и осећања и расположења! Благи Господ вавек са свима Вама.
 
Ваш у Господу отац – архим. Јустин


НАПОМЕНЕ:

  1. Писмо Ћелијским сестрама монахињама (27. августа 1964. г. из Лесковца).

Свети Јустин Ћелијски, ПИСМО БУДУЋЕМ МОНАХУ

Драго чедо,[1]

Ваше писмо – ваистину благовест за мене! Најглавнији проблем свога бића решили сте заиста најсавршеније, земаљски и небески најсавршеније. Решавајући га, Ви сте гледали себе с неба, и угледали себе – небеског, себе – вечног,себе – бесмртног. И у себи – боголико и богочежњиво језгро свога небоземног бића. И тиме обрадовали сав небески свет, који с неба љубављу бди над сваким људским бићем у нашем земаљском свету. По моме осећању, и – свеосећању, за Вас је сада главно, и најглавније: омолитвити ум. Тако, да се касније свака мисао сама собом извије у молитву, заврши молитвом. Из омолитвљеног ума, као из чистог и бистрог извора, увек ће извирати и лити се чисте и свете мисли: богомисли, христомисли. За христочежњивог трудбеника достижан је још на земљи идеал: сваку мисао завршити и савршити Богом, Христом Богом – Богочовеком. Са тим циљем треба се у почетку молити на бројанице кратким молитвама, као: 1) Господе свеблаги, омолитви ме грешнога; 2) Господе свемилостиви, научи ме молити се; 3) Господе, дај ми молитвени однос к свету. Овакве, и сличне, молитве упућивати к Пресветој Богородици, омиљеним светитељима, нарочито Св. Златоусту. Задржавати се нарочито на молитви која прионе срцу, или загреје срце. – Толико за сада.

НАПОМЕНЕ:

  1. Писмо будућем монаху (пред Божић, 25. 12. 1964, Ристу Радовићу).

Свети Јустин Ћелијски, ХРИСТОЛИКО СРЦЕ СВЕТА

И овде[1] се ради, но немолитвено ради; и овде се мисли, но немолитвено мисли. Изгледа да се сви свесно или несвесно труде да Христодану економију црквеног живота промене, да је створе по образу и по подобију своме, да свој лик утисну место Христовог, да иконско место заузму. Но све то мање-више граничи хајдуковањем; избацили су Христоназначеног економа – молитву – из дома молитве, и нервозно увлаче законско-указне, научно-философске економе, неблагодатне и немолитвене. Плашљиво и страсно многи, премноги адорирају (= обожавају) „дух времена“, интронирају га на трон ума свог, клањају му се као цару и богу, приносе му себе на жртву всесоженија, и мисле да Христу службу служе. Време им је критеријум Вечности, а не Вечност критеријум времена. Не осећају да је време без Вечности најужасније метафизичко чудовиште, које из физичког простора изфигурава ругобне фигуре живота, меси материју као тесто и халапљиво је прождире и сатире. А Христос? Чудесни Христос? – То је прича одбунцана пијаним устима наше трагизмом опијене планете, – вели христоборско гордоумље. То је самозвани, кајући се Бог, закључан у пет чула, који је стално био у мученичком делиријуму гледајући кроз свој пет-чулни физички апарат све ужасе живота, сву вапајну мизерију човека и твари, – додаје христоборској симфонији свој храпави, овој промукли глас христогонитељска Европа.

А за мене, за мене мизерног и најмањег – Христос је чудесно и чаробно Све. Без Њега – сав би живот био неоправдив ужас, атмосфера наше планете, нашег сунчаног система била би страшан лудачки експеримент, који би неоповргљиво сведочио да је Творац банкротирао и – полудео. Са Христом, Сладчајшим и Чаробним, све се облаговештава, свака твар добија ново срце, ново и благо. У Њему, једино у Њему, таинство физичког и метафизичког разрешава се до благовести, постаје благовест; горка тајна живота постаје слатка; време се венчава с Вечношћу; простор се стапа са вечном беспространошћу.


Драги мој, како срце уздише и тужи, када Господа мог, Господа нашег разуравнотежавају, разоваплоћавају, када говоре да је Он несавремен, неживотан. Нема веће хуле од те; Он је са-времен; Он је увек време-вечан; Он је етернизација времена, осмишљење времена; Његов сваки покрет, свака Његова мисао и дело и осећање су време-вечни; у Њему и кроз Њега време узраста у Вечност, сраста се са Вечношћу, добија свој последњи, свој завршни смисао. Христоборци су не-са-вечни, у томе је њихова трагедија и корен пометње; они су маказама хамартичног рационализма одсекли време од Вечности, прогласили га самосталним opraнизмом. Не сишући својим корењем сок из срца Вечности, време се суши, сушичави, солипсизира и – умире, и све христоборско с њим. Није Христос несавремен, но христоборци су не-са-вечни, – то је моје осећање, то је моја мисао и убеђење.


Драги мој, кроткога Христа ради, опрости моје многоречије. Осмељујем се да ти пишем много, јер пишем парче свога Символа (вере). Ти желиш да знаш чиме живи твој друг, брат. Ако бих хтео да сумирам, да синтезирам свој живот овогодишњи, онда бих га најприближније сабрао овом реченицом: молитва је метод живота и метод философије. Молити се, молитвом приступати сваком човеку, свакој твари – то је сва моја „социологија“. На молитви изграћивати себе као на темељу – то је мој напор. На голубијим ногама молитве улазити у сваку болну твар, болну душу сваке твари – моја је интимна чежња.


Свака твар је за мене символ Бесконачног, символ Бескрајног, јер се свака твар завршава бескрајношћу, свака коначна твар залази једним крајем својим у бесконачност. Ништа није крајно, ништа сопствено своје, све је тајанствено и бескрајно. Мени изгледа да свака твар прича неку тајну Божју, тајну Логоса. Необјашњиво и, можда смешно, свака моја мисао о ма којој твари завршава се спонтано молитвом; неосетно свака мисао прелази у молитву. Ја осећам и знам да могу да мислим о твари, но да домислим недомислиму тајну твари, то није моје, не припада мени; мисао се моја еманира у молитву. Све је компликовано, све тако чудесно, свака твар има срце, живо и уздисајно срце, и како ми је тешко што нисам омолитвио себе, да свакој твари коленачки приступим, да јој се молим, да христообразно срце њено адорирам. Да није мог Сладчајшег Исуса – ја не бих имао тачку ослонца на овој планети; душа би моја ишчилела у безумљу. Јасно ми је, молитвено јасно, да је Христу било неопходно назвати Себе и Своју науку Еванђељем = Благовешћу. Заиста, до Христа и без Христа сав је свет до дна био загорчан горчином зла; име му је било горковешће; од Христа надаље свет се облаговешћује, заслаћује, обезгрешује.


Драги мој, Христос, Његово прионо присуство, Његово чаробно лице, за мене је најнеопходнија неопходност. Желећи непрестано Њега – како да ми не ишчезне душа у молитви? И да ли могу обраћати се Њему друкче него кроз молитву? Ко сам ја да философирам, да немолитвено философирам о Њему?

НАПОМЕНЕ:

  1. Део сачуваног писма јерођакона Јустина, од 4. августа 1921 године упућеног из Србије своме другу на студијама у Оксфорду. Наслов писма, као што рекосмо, припада редакторима.