Николај Берђајев, ЦРКВЕНА ПРЕВИРАЊА И СЛОБОДА САВЕСТИ (Два схватања хришћанства)

Клерикализам је туђ духу православља. Овај негативни феномен се више развијао на тлу католицизма. Али сада присуствујемо рађању руских клерикалних тенденција и клерикалне идеологије. Наша православна омладина, чак и њен најбољи део, погођена је овом болешћу. Међу младима је то дечија болест руског религијског препорода, страствена реакција против дугог периода отпадања од Православне цркве. Међу старијима, у предреволуционарној генерацији, то више личи на старачку склерозу, потпуну неспособност за стваралаштво и слободу.

Последњи архијерејски сабор у Сремским Карловцима, кренувши путем црквеног раскола, поразио је митрополите и осудио хришћански покрет младих. Подстицао је отровна, злобна подозрења желећи да зарази здраве душе својом безумном неповерљивошћу. Изазвао је страшан потрес својим клерикалним настројењима и учинио да се замислимо над основним питањима црквене самосвести. То је позитивна страна овог несрећног сабора. Понекад се добро постиже кроз зло. Божије провиђење може чак и зло да користи у сврхе добра. Отворила се гнојна рана. И то је добро. Задат је страшан ударац ауторитету руских епископа у Југославији и Бугарској који су свих ових година практиковали духовно застрашивање. И ово искушење морају болно искусити они који су били подложни илузији клерикализма.

У одређеним деловима руске омладине, који су искрено и страствено религиозни, али који нису до краја промислили и схватили основе православља, постоји тенденција да сваког епископа сматрају непогрешивим и да виде у њему нешто попут папе. У поколењу које је захваћено реакцијом против рушилачких стихија револуције постоји потреба за ослањањем на непоколебљиву стену, потреба за чврстим ауторитетом, постоји страх од слободе духа, од слободе избора. Али такво расположење мора довести до трагичних сукоба савести.

Само је у католицизму до краја развијен концепт спољашњег, непогрешивог, хијерархијског ауторитета и из њега се извлаче остали закључци. У православљу такав концепт може бити само непотпун и противречан. Ако се може живети са једним папом, онда живот са двадесет и пет папа који се међусобно свађају и један другог нападају, лако може да се претвори у лудницу. У ствари, православље се разликује од католицизма не по томе што има двадесет пет папа уместо једног, већ по томе што у њему нема ниједног папе. И то се мора до краја разумети.

Православна свест не познаје непогрешиви ауторитет епископа. Унутрашњи непогрешиви ауторитет има једино читава Црква, једино црквена саборност, а њен носилац је цео црквени народ свих хришћанских поколења, почевши од апостола. У Окружној посланици источних патријараха из 1848. године, каже се: „Непогрешивост почива искључиво у универзалности Цркве, обједињеној узајамном љубављу, а неизменљивост догмата, као и чистота обреда није поверена заштити само јерархије, већ целокупног црквеног народа који јесте тело Христово.“ Носилац и чувар хришћанске истине је читав црквени народ, а не само јерархија. И не постоје никакве формално-правне гаранције које би изражавале унутрашњи ауторитет Цркве.

Један православни појединац може бити више у праву него огромна већина епископа. Била су времена када је Свети Атанасије Велики, још као ђакон, тј. особа безначајна у хијерархији, био носилац истине православља против скоро целог источног епископата који је нагињао аријанству. Свештеници тог времена, поклоници спољашње јерархијске власти, сматрали су за своју дужност да буду против светог Атанасија Великог и да подржавају епископе аријанце. За православну свест је потпуно допустиво да је мирјански аутор Алексеј С. Хомјаков боље изразио дух православља него неки митрополити на које је утицала схоластичка теологија, било католичка, било протестантска.

У православљу је била могућа већа слобода религиозне мисли. Велика предност православља налази се у његовом недостатку спољашњих гаранција, у томе што православна визија Цркве није по обрасцу царства овога света, по аналогији са државом која захтева формално-правне услове; напротив, православна визија Цркве је надахнута вером у непосредно деловање самог Светог Духа. Питање које је сада затамњено, али које мора бити постављено у свој својој оштрини јесте питање о томе признаје ли православље слободу савести као првобитну основу духовног живота? Тјутчев је једном, у вези са папом Пијем IX, написао: „Упропастила их је кобна реч. Слобода савести је постала бесмислена.“ Ове речи, тако блиске нашим словенофилима, имају смисао и оправдање само у том случају ако православље чврсто стоји на гледишту да слобода савести није глупост, већ највећа вредност хришћанства. Али, ми живимо у епохи бојажљивости и страха пред слободом савести, као и неспремности да сносимо бреме слободе, бреме одговорности.

Савремене клерикалистичке тенденције су одраз католичког поимања цркве и црквене власти. А ово католичко поимање је посебно снажно код оних који фанатично и искључиво себе сматрају православцима, који мрзе католицизам и нису у стању да разумеју његове позитивне стране. Данас постоји реакција не само на руску антирелигијску мисао, што је врло добро, него и против руске религијске мисли XIX века, што је већ незахвалност и непотребан раскид са континуитетом. Руска религијска православна мисао била је необично слободољубива, неговала је идеју слободног духа, слободе савести и припремала је стваралачку духовну реформу, духовни препород који је био угушен силама давно започете атеистичке револуције и од ње неодвојивих сила смртоносне реакције које гасе дух. Сада је стваралачки покрет црквеног препорода отежан и парализован неистинама „Живе цркве“ и лажним црквеним реформама у совјетској Русији.

Проблем слободе савести за мене је основни проблем хришћанске свести и зато га треба поставити на најјаснији и најрадикалнији могући начин. Слободи увек припада првенство над ауторитетом. Чак је и у католицизму трагање за непоколебљивим ауторитетом са својим спољашње видљивим знацима, на крају крајева, фиктивно и засновано на илузији. Непогрешив ауторитет папе претпоставља његово признавање и потврђивање слободном вољом верујућег католика.

Папски ауторитет није спољашња објективна реалност, није реалност природно-материјалног поретка, попут камена који је бачен на нас или комада дрвета који би нас споља ударио, то је стварност духовног реда. Али папски ауторитет постаје духовна стварност само као резултат чина вере, који је чин слободе, дакле чин признавања религиозног субјекта.

Особеност владајуће католичке перцепције је у томе што она жели скоро да заустави деловање слободе савести, што не препознаје њено трајно деловање. Православна перцепција у принципу не прихвата ту границу слободе савести, то њено преношење на највиши црквени орган. Слобода савести делује непрекидно, кроз њу се остварује и сам саборни живот Цркве. Живот Цркве је јединство љубави у слободи. У суштини, све што је духовно значајно, у католичком свету такође, претпоставља слободу савести, стваралаштво слободног духа, а не деловање спољашње формалне власти.

Слобода савести у православљу уопште не значи протестантски индивидуализам, она је изнутра, у дубини повезана са саборношћу. Реформација је била савршено у праву у својој афирмацији слободе савести, али је након тога ступила на лажни пут индивидуализма. Слобода није приватност душе, њено противстављање свакој другој души и целом свету. У стихији слободе, хришћанске слободе, индивидуално-јединствено је тајанствено повезано са универзално-свеопштим. Али слобода се никада не може зауставити или потиснути, не може се делегирати на другог и на друге, она може само бити просветљена.

Никада нећу прихватити ништа против моје слободне савести, нећу прихватити ни самога Бога, јер Бог не може бити насиље нада мном. И моје смирење пред највишим може бити само просветљење и преображај моје слободне савести изнутра, само мистичко заједништво са вишом реалношћу.

Чак ни васељенски сабор, највиши орган православља, нема формални ауторитет. Васељенски сабор нема формалне и правне ознаке, чулно је видљив, али он нема законски карактер. Од сабора не треба правити идола, не треба га апсолутизовати. Сабор може бити и разбојнички, са свим одликама легитимности. Истински васељенски сабор је онај који је заиста вођен Духом Светим. Аутентичност и духоносност васељенског сабора открива и потврђује слободна савест црквеног народа. Дух Свети делује у црквеном народу, у црквеној саборности и установљује разлику између истине и лажи, аутентичности и фалсификата.

Поредак црквеног постојања као духовног постојања разликује се по томе што нема спољашњих гаранција, нема правних и материјално опипљивих знакова истинитости. О свему одлучује духовни живот, духовно искуство. Дух Свети не делује онако како делују природне или друштвене силе. Ту нема никавих аналогија. Превелик уплив такве аналогије представља искушење у црквеном животу, то је уподобљавање Цркве овоме свету.

Хијерархијско устројство Цркве историјски је неизбежно. Настанак и развој канона је феномен другог реда, а не примарног поретка. Примаран је само духовни живот и плодови које он доноси. То је оно што одржава Цркву у светости. Инсистирање на примату спољашње јерархијске власти увек је самообмана и илузија. Дефинитивно се потчињавају спољашњој јерархијској власти они чија су унутрашња уверења иста или слична црквеној власти. Нико се никада није потчинио спољашњем ауторитету ако се његова савест одлучно томе противила, или је пак потчињавање било знак чисто спољашње дисциплине.

Исто се мора рећи и за католике. Спољни ауторитет сам по себи никада и никога није успео да убеди у било шта. Убеђење увек долази изнутра и увек претпоставља узајамно деловање слободе савести и Духа Божијег. Клерикализам је убедљив само за људе клерикалне по духу, за оне који и сами највише цене чиновничко устројство живота, за оне који желе и са нестрпљењем очекују тријумф клерикализма и те школе мишљења. Бранитељи власти и непријатељи слободе обично признају потпуну и неограничену слободу за себе, али не желе да је признају другима. Ти људи сами су најмање скромни, а највише својевољни.

То се потврђује на примеру десничарско-клерикалног тренда у емиграцији. Екстремне и повремено фанатичне присталице линије архијерејског синода у Карловцима, а против митрополита Евлогија представљају екстремно десничарску монархистичку групацију која не бира највише црквено тело и митрополите на основу принципа црквених канона, већ на основу својих политичких симпатија и црно-реакционарних афинитета. Ако би архијерејски синод и архијерејски сабор изненада усвојили леви и слободољубиви правац деловања, ако би раскинули са десним монархистичким тенденцијама, тада би их садашње присталице напустиле и почеле да негирају њихову црквеност и ауторитет. Такви исти су и комунисти који сами заступају пуноћу слободе, али другима не дају да слободно дишу.

Сви ови екстремно десничарски монархисти у емиграцији у потпуности признају за себе слободу савести и слободу избора, заговорници су црквене власти тамо где им одговара и кад им се свиђа, признајући ауторитет оним митрополитима и епископима који повлађују њиховим инстинктима и деле са њима исте погледе. Неколико пута сам чуо од Руса у Берлину да они не признају ауторитет митрополита чијој јурисдикцији припадају јер им се не свиђа правац којим он иде. Црквену реч која би осудила њихове тежње и политичке афинитете ти људи никада не би препознали и послушали као глас Цркве. Уосталом, они никада нису желели да слушају патријарха Тихона, односно врховни орган Православне руске цркве, нису га слушали ни епископи којима се није свидело патријархово усмерење. Само формирање архијерејског синода представљало је нарушавање воље патријарха, било је произвољан чин.

Сви ови самовољни људи из десничарског табора никада нису признавали слободу цркве и увек су бранили насиље државе над црквом, чак не толико ни државе колико сопствених политичких циљева и интереса. Први карловачки сабор, осуђен од патријарха, сав је протекао у знаку доминације десничарских монархистичких организација над црквом. Чему овде служи јерархијска црквена власт? Не признају је онда када им се не свиђа.

Сада је у десној емиграцији црквена власт призната тамо где се одобравају и подстичу реакционарно-обновитељске политичке тенденције, где влада дух мрачњаштва и злобна параноја од јудеомасонске завере. На каноне нико не обраћа пажњу осим када је потребно неко лажно и лицемерно покриће. Савршено је јасно да је са канонског становишта истина на страни митрополита Евлогија, али за десно-клерикални правац црквена власт припада архијерејском синоду јер он изражава њихов дух и њихове тежње. Десно-клерикални табор се и састоји од оних људи који у цркви желе доминацију своје политике, монархистичке државности. Они такође признају и примат слободе над ауторитетом, али само сопствене слободе. Своју слободу или самовољу пројектују на оно црквено тело које им се свиђа и које им одговара. И ову лаж мора разоткрити и разоткрива је сам живот.

Карловачки епископат представља одређену партију, одређену струју, то није глас Цркве. Захтеви ове струје загранично-емигрантске православне цркве за аутокефалијом и за управљањем целом Руском православном црквом, јадни су и смешни. Значајан део емигрантске јерархије (не сви, наравно) јесу епископи који су напустили своју паству и зато они не могу имати велики морални ауторитет за сав руски православни свет. Ниједан епископ или свештеник у емиграцији нема морално право да суди епископима и свештеницима који су осуђени на мученички живот у Русији. А има и таквих који са презиром и осудом говоре о патријарху Тихону, о митрополиту Венијамину. То је безбожна и одвратна појава. Нико не може знати како би се презрени и осуђени појединац понашао у совјетској Русији, да ли би пришао „Живој цркви“ као што су то чинили бивши црностотинаши, пошто су се претходно бавили денунцијацијама и били сервилни према режиму. Ми сада знамо да су и патријарх Тихон и митрополит Венијамин – сваки на свој начин – мученици.

Ступили смо у дугу епоху црквених превирања. За онога ко познаје црквену историју, ту нема ничег новог. Али ми Руси смо навикли на дужи период мира и стабилности у цркви. Православни су живели стабилним начином живота у снажној кохезији цркве и државе. У руском свету XIX века одвијала су се бурна кретања која су и довела до кризе и катастрофе, али је црква очигледно била у стању гробног спокоја и непокретности. Можда је катастрофа и проистекла из ове непокретности цркве. Монархија је чувала спокој цркве, али је истовремено гушила сваки стваралачки покрет у цркви, не дозвољавајући чак ни сазивање сабора.

Многи православни су мислили да ће овај мир и непокретност трајати вечно. Али за проницљивији поглед било је јасно да није баш све у Православној цркви тако сигурно и мирно. Догађали су се унутрашњи процеси, откривале су се унутрашње противречности које нису биле обелодањене само зато што је црква била заробљена од државе. Преовлађујући стил царске цркве била је умртвљеност, мртвачка инерција и непокретност. Није било црквених превирања или спорова зато што није било стваралачког живота, или га је било само у мањини која је била немоћна да се изрази. Када је у цркви првих векова било сукоба, у њој је било и бурног стваралачког живота. Црквена превирања могу бити друга страна бурног унутрашњег живота, религиозне напетости, унутрашњих борби духа.

Улазимо у такву епоху, врло тешку, болну, пуну одговорности, али и радосну због појаве стваралачког покрета. Структура православне духовности мораће да прође кроз промену. У православљу се појављује нови стил. И треба припремити своју душу за немирну и конфликтну епоху. Немогућ је повратак старом миру и стабилности, не треба ни да га буде. Не можемо скинути са себе терет слободе избора, не можемо се ослонити на непоколебљиву стену изван нас. Та стена је у дубини нашег духа.

Сведоци смо историје Православне цркве која означава крај и ликвидацију не само петровског синодалног периода, већ и константиновског периода у историји хришћанства. Сада смо на почетку нове ере у хришћанству. Црква ће морати на нов начин да дефинише свој однос према свету, као и према процесима који се у њему одвијају. Она мора бити слободна и независна од државе, од царства Ћесара, од стихија овога света и истовремено бити саосећајнија, благонаклонија према позитивним и креативним процесима у свету, она мора благосиљати кретање света према Христу и хришћанству, чак и када то кретање још није свесно. За разлику од досадашње праксе, она треба да прослави добродошлицом повратак блудног сина.

У епохи историјских криза и ломова, рушења старог света и рађања новог, црквена јерархија не успева благовремено да освести размере догађаја, не схвата одмах црквени, религиозни смисао онога што се дешава. Део јерархије остаје потпуно у прошлости и жуди за обновом старог, спокојног, непомичног живота. Нема осећај за историјски тренутак. Слеп је за оно што се догађа у свету. На трагедију човечанства гледа без љубави и саосећања, пун фарисејског самооправдавања и учаурености. Други део јерархије почиње да осећа неку прекретницу, али је још није довољно свестан. Трећи део је већ свеснији. Тако разноврсни осећаји и различити степени свести о ономе што се дешава рађају борбу унутар саме јерархије и црквене сукобе. Као и увек, класни и лични мотиви, класна борба и лична суревњивост мешају се са идеолошким мотивима.

Карловачки епископи, карловачки синод и претежни део сабора представљају онај правац јерархије који потпуно припада нестајућој прошлости, епохи у православљу која одумире. Они не виде ништа и не разумеју шта се догађа, духовно су слепи и озлојеђени због трагедије која се дешава у свету и човечанству, они су савремени писмознанци и фарисеји, за које је субота већа од човека. Последњи карловачки сабор и његова осуда сваког стваралачког покрета у хришћанству последњи су трзаји умируће црквене епохе, монофизитске по духу (у смислу негирања човека), и цезаропапистичке по телу (у смислу обоготворења земаљског цара). Ова струја мора анатемисати све што се догађа у човечанству и у свету, поседнута је злобном неповерљивошћу и подозривошћу, види само увећање зла јер жели само стари живот и мрзи сваки нови живот.

Она није везана за оно што је вечно у Цркви, већ за оно што је у њој пролазно и пропадљиво. Спречава зору младог живота у православљу. У овој струји не само да нема духовне истине, него нема ни канонске истине. Десничарска синодална струја у емиграцији формално је слична левичарској синодалној струји у совјетској Русији. Слобода Цркве је на удару и овде и тамо. Духовна истина и канонска истина у потпуности су на страни оног дела јерархије који чува слободу Цркве, који Цркву ставља изнад стихија овог света и политичких страсти, који је осетио размере историјског преврата који се догодио и немогућност повратка на старо. Овај део јерархије у иностранству представља митрополит Евлогије. И ствар овде није у личним ставовима митрополита Евлогија, већ у томе што се он показује као оруђе Највише Воље, Божијег Промисла у тешком и болном, прелазном периоду постојања православне цркве у иностранству. Такав је био и патријарх Тихон за целу Русију. У томе нам је јасно пружена Божија помоћ.

Патријарх и митрополит не могу бити гласноговорници било каквих екстремних струја у црквеном животу и ретко кад су иницијатори неких динамичних кретања. Њихова мисија је у одржавању црквене равнотеже током периода превирања и немира. Али у својој мисији не би требало да се мешају у настајуће стваралачке покрете, они их могу благословити и укључити у основне токове црквеног живота.

Равнотежа живота цркве, њено јединство, не може се одржати кроз компромисе са оним делом јерархије који се распада, који проклиње стваралаштво и спречава цркву да уђе у ново доба. Ова пропадајућа струја осуђена је на одумирање. Црквени развој је на другој страни од те умртвљујуће политике која гаси дух. Мислим да је раскол неизбежан, пре или касније. Православна црква због њега неће престати да постоји и неће изгубити јединство. Важно је јединство у истини, а не компромис између истине и лажи. А страх да ће се реакционарно-обновитељска струја коначно одвојити и угасити није религиозно-црквени већ политички страх, јер ће ово бити фатални ударац за читав десничарско-монархистички покрет. Но, овај ударац мора да се зада јер овај покрет кочи опоравак Русије и руског народа, спречава настанак бољег живота.

Крајње десна струја у православљу држи се црквеног национализма, самоће и изолације православља од хришћанског света, не разуме дух васељенске универзалности. Можда ћемо морати да прођемо кроз нови раскол старообредника и старовераца, али у најгорем смислу тих речи. У старом расколу је постојала свенародна истина, у новом расколу је неће бити. Овај раскол је могућ и у самој Русији и у емиграцији. На ово треба бити духовно спреман. Биће потребна храброст и одлучност.

Наша црквена епоха представља врло тежак и сложен духовни проблем. Шта значи ако се епископ, познат по свом подвижничком животу, прави монах који живи по завештањима светих отаца, познат по својој духовности, испостави као духовно слеп, као неко ко није способан да разликује духове, ако свугде у свету и човечанству види само зло и таму, ако је осуђен да свуда око себе баца само мрачне клетве?

Ово је врло забрињавајуће питање које захтева промишљен однос према себи. Очигледно, аскеза сама по себи не доводи до виших духовних достигнућа и не развија духовни вид, може чак исушити и окаменити срце. Ђаво је, такође, аскета. Потребан је и други елемент на духовном путу без којег аскеза губи свој просветљујући и преображавајући смисао. Аскеза без љубави је бесплодна и мртва. „Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу. Не радује се неправди, а радује се истини. Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.“ (1. Кор. 13, 1–7)

Епископи, сабрани на архијерејском сабору у Карловцима нису испунили завете Апостола Павла. У њиховим речима и делима нема љубави, постоји дубоко непријатељство, одсуство љубави према човеку и Божијој творевини. Они нису „дуготрпељиви“, „милосрдни“, они су „горди“, „нетрпељиви“, „зло мисле“, ништа не „трпе“, не „надају се“ ничему, ништа не „подносе“. Монах аскета може да испуни заповест љубави према Богу, али ако не испуни заповест љубави према ближњем, ако не воли човека и Божију творевину, ако у човеку види само зло, онда је и сама његова љубав према Богу искривљена и изопачена, онда је он „звоно које јечи, кимвал који звечи“.

Монашко-аскетска зловоља, недостатак љубави, сумња у људски свет, у сваки покрет у свету, представља изопаченост хришћанске вере. Хришћанство је религија љубави према Богу и љубави према човеку. Љубав само према Богу, без љубави према човеку је изопаченост љубави према Богу. Љубав према човеку без љубави према Богу (хуманизам) је изопаченост љубави према човеку. Тајна хришћанства је тајна Богочовечанства. Монах аскета у коме се срце стврднуло и охладило, који воли Бога али не воли човека и свет, у пракси и животу је монофизит, он не исповеда религију Богочовечанства. Он је кривац за рођење безбожног хуманизма у свету.

Православље није увек одолевало искушењу монофизитства и сада видимо његове лоше плодове. Сведоци смо последњих, грчевитих трзаја монофизитског православља непријатељског према човеку, тачније псеудоправославља. Овај дух је осуђен на пропаст, он злобно делује против човека и проклиње сваки животни напредак. Ово питање се оштро поставља у нашим црквеним диспутима. Сада постоји борба за хришћанство као религију Богочовечанства која спаја у себи пуноћу љубави према Богу и према човеку. Аскеза без љубави је мртвило, она не отвара очи већ чини слепим, она од човека прави ушкопљеника. Ова истина се мора искусити у садашњим сукобима. Онај ко се искључиво брине за спас своје душе и ко је хладан и суров према ближњем, тај уништава своју душу. Код епископа који су донели своје резолуције на сабору у Карловцима нема знакова хришћанске љубави, они чине дела без љубави, непријатељска према човеку. Они су монофизити у духовно-моралном смислу те речи, ма колико исповедали беспрекорне црквено-догматске формуле. У овоме је метафизичко значење тренутних догађаја.

У наше време много се говори о томе да живот треба оцрквенити. То је слоган хришћанског покрета руске омладине. Слоган је, несумњиво, тачан али захтева откривање и појашњење његовог садржаја јер се у тај појам могу сместити веома различити садржаји.

„Оцрквењени“ живот се може схватити у смислу лажног јерократизма и клерикализма, у духу старе византијске теократске идеје, историјски пропале и необновљиве. Неки разумеју израз „оцрквенити“ као потчињавање свих аспеката живота јерократском принципу, непосредном вођству јерараха. Ово је пре католичко него православно схватање црквености, католичка теократска идеја од које се и многи католици ослобађају. Није јасно откуда у одређеном делу наше омладине та идеја да црквена јерархија поседује неку врсту непогрешивости и посебан дар знања и учитељства. У суштини, такво учење не постоји у Православној цркви, иако су га неки јерарси заступали. То учење се коренито супротставља начелу саборности, које лежи у основи Православне цркве. Саборност Цркве, која не може имати никакав формално правни израз, непомирљива је са тврдњом о непогрешивом ауторитету епископата и његовим искључивим, дарованим привилегијама у питањима доктрине и поучавања.

Дух дише где хоће. За православну свест Црква није друштво неједнакости. Свештенство има, пре свега, литургијски значај и у том контексту је непогрешиво, тј. не зависи од човекових својстава и дарова. Али хришћанску истину открива и чува целокупан црквени народ и у њему се могу појавити људи са посебном врстом личних дарова за поучавање.

Свештенству припада вођство на духовном путу спасења душа, али не и на путу стваралаштва које је човечански позив. На пример, старчество, које је тако карактеристично за православље, сведочи о томе да чак ни духовни дар руковођења душама није директно повезан са јерархијским чином. Јер старац је човек обдарен личном харизмом кога народ препознаје, духоносна личност, а не одређени чин у јерархији. Епископи су скоро увек прогонили старце. Несумњиво је да епископу припада дисциплинска власт у својој епархији без које је немогуће управљање црквом. Али то не означава ни непогрешивост ауторитета, ни посебан дар поучавања. Епископат предводи хијерархијско устројство цркве, одржава црквено јединство и чува православну традицију. Али њему не припада власт над целим стваралачким животом човека и народа, над његовим знањем, над његовим друштвеним устројством, њему не припада стваралачка иницијатива у духовном животу.

Чак и католицизам признаје да унутарње свештенство припада свим хришћанима и да су у одређеном смислу сви хришћани свештеници. Католици само на спољашњем плану афирмишу јерархијски принцип у екстремном облику. Православље још више препознаје потенцијално опште свештенство. Ово је у складу са учењем апостола и многих учитеља Цркве. Међутим, јерократизам је одступање и искривљавање, одбијање да се призна да Дух Свети делује у целом хришћанском човечанству, да Христос пребива међу својим народом. Ово је искушење Великог инквизитора, одрицање од слободе духа и уклањање терета слободног избора, стављање одговорности на неколицину и скидање те одговорности са савести свих хришћана. И није поштено за ово кривити само католике.

„Оцрквењавање“ живота може се разумети и у дијаметрално супротном смислу, видећи у њему управо стављање веће одговорности целом црквеном народу, свим хришћанима, снажније деловање духовне слободе. Може и треба да се препозна као потенцијално црквено и оно што нема званични, формално правни печат црквености.

„Оцрквењавање“ живота је невидљиви процес, оно се одвија дискретно. Царство Божије долази неприметно у дубини људских срца. Људи су се уморили од конвенционалне лажи спољашње црквености која симболички освештава живот без његовог стварног преображаја и побољшања. А истинско оцрквењавање живота не означава само процесе који су формално подређени црквеној јерархији и подлежу условно-симболичком освећењу, него пре свега оне процесе у којима се живот заиста мења и преображава у духу Христовом, у којима се испољава Христова истина. Ови процеси могу споља остати слободни и изгледати аутономно, али изнутра Дух Христов може деловати у њима. Теодор Бухарев, један од најсјајнијих руских теолога, врло добро је говорио о „Христовом снисхођењу ка људима“ и о сједињавању са Христом у сваком чину нашег живота.

„Оцрквењавање“ живота је истинска, онтолошки реална христијанизација живота, уношење Христове светлости, Христове истине, Христове љубави и слободе у све сфере живота и стваралаштва. Овај процес захтева духовну слободу, он не може бити резултат спољашњег ауторитета или принуде.

„Оцрквењавање“ живота није само сакраментални, светотајински процес, процес освећења живота, то је такође и профетски, пророчки процес, стваралачки процес који преображава живот, мења га, а не само освећује. Према томе, он се не може одвијати под искључивом влашћу јерократског принципа, у њему делује хришћанска слобода.

Погрешна и произвољна је тврдња да благодат делује кроз власт, а да не делује у слободи. Наводе како је слобода починила многа злодела у свету, да је бивала мрачна и без милости. Међутим, власт је такође починила много злочина и ширила је таму и злобу у свету. Не постоји гаранција ни у власти, ни у слободи, јер и иза власти може да се крије деструктивна слобода, самовоља и хировитост. Али, слобода може бити и просветљујућа и пуна благодати. Дух Божији делује кроз слободу.

Тамо где је Божији Дух, ту је и слобода. Без слободе Божије дело не може бити извршено у овом свету. Слободна савест у човеку је затамњена првородним грехом, али није уништена. У противном би слика и прилика Бога у човеку биле избрисане, он не би могао да прими никакво откривење и религиозни живот би био немогућ. Христовим искупљењем, човекова слобода је препорођена и просветљена изнутра, у човеку је утврђена слободна савест као непосредно деловање Христове светлости у њему.

Неустрашива афирмација слободе духа, слободе савести има посебан значај у нашој критичној епохи, у време црквених сукоба и верских олуја. Слобода је сурова и захтева чврстину духа. Али та строгост и та чврстина су данас преко потребне. Управо је у нашој епохи немогуће ослонити се искључиво на спољни ауторитет, на стену која се уздиже изнад нас, а није у нама самима. Морамо до краја искусити овај осећај одсуства спољних гаранција и спољне непогрешивости, освестити га тако да се у нама самима открије непоколебљиво упориште.

То уопште не значи да нас је Бог напустио. Деловање Светог Духа може бити јаче него икад. Непостојаност свих спољашњих власти, крах свих илузија могу имати смисао провиђења. Ово нам је послато као испит наше хришћанске слободе, наше унутрашње снаге. Ниједном православном хришћанину није дато да избегне слободу избора и извршење чина слободне савести. Не може се од овога кукавички побећи и сакрити се на сигурном месту.

У епохи превирања и борби, самој високој јерархији ће бити потребна слободна савест хришћана, слобода њиховог избора. Богу је потребна човекова слободна савест, човекова слободна одлучност, његова слободна љубав. Читав смисао стварања света лежи у овоме. Негирање слободе савести као врховног начела и првобитне основе религиозног живота, одрицање је смисла света, то је онда ропско супротстављање Богу, то је искушење и пропаст. Патос слободе савести није патос формалног и равнодушног либерализма, он се односи на сам садржај хришћанске вере.

Ја све време говорим не о слободи коју захтевам од Бога, већ о слободи коју Бог захтева од мене. Црквени сукоби који се сада збивају у Русији и у емиграцији, постављају захтев за чврстином, снагом, јачином, за моћном слободом у нама. Без духа слободе не може се победити искушење комунизма и нема му се шта супротставити.

Није нам дозвољено да збацимо са себе бреме, озбиљност и подвиг слободе. У одређеном смислу, колико год то парадоксално звучало, присиљени смо на слободу самим трагичним током светских догађаја. А наша свест мора да стоји на висини задатка свих историјских збивања. Жалосни догађаји који су се одиграли на архијерејском сабору имају своју позитивну страну – ослобађају од илузија и искушења, негативним путем подсећају хришћане на њихово првородство, на њихово више позвање. Подозрење према хришћанском покрету руске омладине, према ономе највреднијем што сада постоји у емиграцији, поучава младе људе да је хришћански препород немогућ без слободе духа. Сада је јасније него икад раније да Православну цркву не одржава спољашња власт и спољашње организационо јединство, већ унутрашња слобода духа, слобода Христова, слобода и благодат, деловање Светог Духа на човекову слободу.

Николај Берђајев, Два схватања хришћанства, (стр. 90-109) Biblos Books, 2021.

Приредио: Благоје Пантелић
Превод: Павле Карастојковић

Андреј Фурсов, НА ПРЕЛОМУ ЕПОХА

О специјалној операцији, Европској унији и утицају Англосаксонаца

Иља Титов: Андреје Иљичу, последњих месеци одиграва се велики број догађаја који имају свеобухватне размере. Овде спада и специјална војна операција Руске армије у Украјини, и, као стишавање епидемије, игре власника друштвено-информационих платформи, антируска хистерија којој тон дају Британци и још много тога. Желео бих да поразговарамо о свему овоме.

Андреј Фурсов: Сви догађаји које сте поменули, као и читав низ других који се одвијају истовремено и, споља посматрано, нису повезани, имају заједнички именитељ. Они су елементи једне глобалне кризе – системске кризе капиталистичког система. Ова криза нема аналога у историји не само капиталистичког система (у најбољем случају постоји, у већој или мањој мери, спољашња аналогија са структурним кризама-вододелницама 1790-1810-тих, 1910-1930-их година). Пре петнаест година назвао сам је „кризом-матрјушком“ посветивши јој неколико радова, а такође, изразио сам и потребу о неопходности разраде – „кризиолошког“ истраживачког комплекса. Зато ћу овде укратко. Данашња криза, која се јасно може пратити од 1989-1991-их година, од рушења системског антикапитализма, комбинује црте три макрокризе у историји човечанства одједном – позног палеолита (екологија, демографија), позне антике (криза цивилизације, масовне сеобе народа, варваризација значајног дела екумене), феудализма (демонтажа старог уређења од стране самих феудалаца и круне и стварање, у принципу, новог уређења заснованог не на присвајању природних фактора производње, већ опредмећеног рада). Све то имамо данас, при чему је једна криза, по принципу матрјошке, смештена у другој: модерна – капитализам – европска цивилизација – светски систем (пошто је капитализам светски феномен) –  homo sapiens. Посебно истичем последње, пошто реализација експлоататорских производних односа и демонтажа тога уређења, коју су замислили ултраглобалисти, њихова „нова нормалност“ (Александар Лежава – препоручујем читање његовог рада, кога је добро назвао „Нова Швабија“) –  захтева, према њиховим плановима, промену биолошке природе човека. Зато данашња криза нема аналога, мени је то било савршено јасно пре десетак година, сада то схватају многи. Пред нашим очима пандемијом и војним конфликтом у Украјини (2022. године) завршила се вододелница 1990-2010-тих годинa, и на прелазу из 2010. у 2020. ушли смо у тмурно јутро реално историјског, а не хронолошког XXI века, чије ће битке одредити да ли ће нас одсећи од будућности. И, како сам рекао у једном раду, то неће бити лак бој, већ тешка битка. После пандемије („чума“) и војног конфликта („рат“) већ нам обећавају „трећег коњаника“ – глад. Сви ови „коњаници“ суштински представљају средства за рушење старог и стварање новог уређења – посткапиталистичког и истовремено – постљудског. У том погледу, сматрам књиге Клауса Шваба Четврта индустријска револуција и Ковид-19: велики ресет –  страшнијим документом од Хитлеровог Мајн кампфа.

Глад коју предсказују, ултраглобалисти повезују са војним конфликтом у Украјини. И овде морамо споменути још једну ствар. Сада, размишљајући о пандемији, многи говоре о великој вежби коју су спровели Гејтс и компанија у октобру 2019. године – Догађај 201, генерална проба пандемије корона вируса. Али, некако се заборавило о не мање обимним вежбама 2015. године – Прекид ланаца исхране. Тим вежбама је моделована глад у Европи. Заправо, један од резултата пандемије требало је да буде управо такав прекид. Ипак, прескочити од „чуме“ до „глади“ –  рат, нису успели, и ево, сада имамо испровоциран од стране Постзапада конфликт који настављају да распламсавају, додајући цепанице, поливајући их бензином, тј. достављајући укронацистичком, укробандеровском режиму наоружање, снабдевајући их обавештајним подацима, пружајући им пропагандну подршку.

Иља Титов: Дакле, против коgа ратује наша армија у Украјини?

Андреј Фурсов: Пре свега против укронацистичког режима који је створен од стране Постзапада као мостобран и истовремено „пробојни ован“ против Русије. Првобитно је директива врховне команде РФ била: наш непријатељ су наци-батаљони – армија Украјине није наш непријатељ, и у почетку је руска армија дејствовала у складу с овом директивом. Али, украјинска армија, као и наци-батаљони, показала се као непријатељ, она је штитила украјински режим пошто је психо-информациона обрада Војске Украјине, током многих година, на идејном плану суштински приближила њене официре и војнике наци-батаљонима. Да не говорим како су данас наци-батаљони уграђени у ВУ, да су њен део и да је тешко уочити разлику међу њима; злочине према ратним заробљеницима и грађанима чине и једни и други. И зато са њима – како се каже, по законима ратног времена и правилима понашања у појасу фронта – без сентименталности и лажног сажаљења.

У исто време Русија у Украјини ратује не само са укронацистима, већ и са Постзападом који није само увучен у догађаје већ је – мозак, очи и уши Војске Украјине и наци-батаљона. Планирање операције, предаја сателитских обавештајних података, обезбеђивање везе и много другог – све је то посао НАТО-ваца. О инструкторима да не говорим.

У америчком филму The Thing из 1982. године са Куртом Раселом у главној улози, неки створ, непријатељски настројен према свему живом, продире у човека, у звери, и они, поново се рађајући, постају спољашња форма, опна, „шкољка“, тело туђег бића. Данас су ВУ и наци-батаљони тело, опна Постзапада који тим „телом“ води рат против Русије. Пре тога су деценијама вршили припреме да Украјинце претворе у безумну, зверски агресивну биомасу, Орке, спремну да у себе прими туђу „суптилну материју“. Зато не треба имати илузије: ми у Украјини ратујемо и са укронацистима и са њиховим газдама, које планирају да, у најбољем случају, коначно реше руско питање, а средство за решење више није либерализам, већ неонацизам, помешан са неопаганизмом и сатанизмом. То јест, оно што није успело Хитлеру, покушавају данас да реализују Англосаси (Американци и Британци) и Европска унија – директни наследник Хитлеровог европског савеза. Они то називају „сменом режима“ наивно претпостављајући да ми не схватамо да је реч о уништењу Русије као историјског и социокултурног типа. У таквој ситуацији не преостаје нам ништа осим да решимо задатак ликвидације тог светског поретка, који се коначно уобличио појавом англосаксонске хегемоније почетком XIX века. Ми смо то, речима С.В. Лаврова, назвали тежњом да се учини крај хегемонији САД, иако је јасно да се не ради о САД-у. Ни ми, ни ултраглобалисти немамо одступницу. Њихов улог је – светска доминација, глобални фашизам помоћу кога једино могу сачувати своје привилегије и власт; наш улог је – физички и метафизички опстанак у Историји као људи и као Руса. Другим речима, ситуација је као 1941. само је тада био Хитлер, Трећи рајх и нацисти, а данас Хитлерови наследници, Глобални рајх и мешавина нацизма и троцкизма (у томе је и суштина ултраглобализма). Пред нама је смртни непријатељ и ми га срећемо на Калиновом мосту Историје.

Иља Титов: Но, данашња ситуација: конфликт, са њим повезана дестабилизација, избеглице, опасност од енергетске и прехрамбене кризе – све то погађа Постзапад, пре свега, Европску унију. Зар Европљани то не разумеју?

Андреј Фурсов: Када говоримо о Европљанима треба разликовати, прво, основну масу становништва и више слојеве; друго, атлантске групе, које плешу како Англосаси/ултраглобалисти свирају, врло су слабе и малобројне национално оријентисане владајуће групе. Узгред, један од додатних циљева провокације коју су Англосаси започели у Украјини принудивши РФ да започне специјалну операцију – јесте и ударац по Европској унији. Оно што се зове: „једним ударцем две муве“. Американцима је потребно да, у ситуацији нарастајућег хаоса, капитал бежи из Европе ка њима.

Иља Титов: То јест, ударају по конкуренту?

Андреј Фурсов: По конкуренту који губи позиције. Ако је раније Европска унија била политички Пигмеј, али економски гигант број 2, онда је 2021. године, оставши и даље политички Пигмеј, пала на трећу позицију по БДП од 17,1 трилиона долара наспрам 17,7 трилиона долара Кине. И даље, ако реално проради „зелена агенда“, заостајање ће бити све веће. Тако да Американци делују по принципу „ако пада – гурни га“. Европљанима ће бити тешко да створе своју макрозону у новој (2.0) глобализацији која ће заменити претходну, познокапиталистичку. Нису Британци узалуд побегли из Европске уније.

Иља Титов: А Британци ће успети?

Андреј Фурсов: На ово питање ћемо се вратити касније. Сада желим да кажем нешто друго. Ударци које Англосаси, пре свега Американци, наносе Европској унији, повезани су не само са конкуренцијом, борбом за место под капиталистичким сунцем. Постоји и много дубљи узрок. Ако су Русија и Руси за Англосасе егзистенцијални супарник или чак непријатељ, туђин, онда је европска цивилизација са њеном романско-германском основом једноставно противник, нешто страно са чим се Англосаси боре од XVI века као с конкурентом и туђином.

Иља Титов: Али, зар нису Велика Британија и САД делови европске цивилизације?

Андреј Фурсов: Формално су део, суштински – питање је много сложеније. Историјски, велике цивилизације настају на пољопривредној, индустријској основи у зонама богатим ресурсима (од плодних поља, до лежишта богатих рудама). Трговачки народи не стварају сами цивилизацију, они постоје, како је писао Маркс, „у порама“ производних друштава, делујући као посредници између ових друштава (таква је, на пример, улога Феникије, Картагине, Венеције, неколико султаната Сундског архипелага). Енглеска је увек била бедна европска периферија, бледа верзија романско-германске цивилизације, у којој се феудализам није од краја самлео и потчинио себи позноварварска начела. На преласку XV у XVI век, после пораза у Стогодишњем рату и после рата Црвене и Беле руже, који је покосио трећину енглеског племства, Енглеска се налазила у веома тешком положају: унутрашњи ресурси су били мали, а за пљачку спољашњих није било снаге. И одједном, у исто време, напорима Шпаније и делимично Португалије почиње да се формира северноатлантски трговачки систем – почетна форма будућег светског тржишта. Земља периферије, која се налази на сиромашној северноатлантској граници Евроазије (то нису богате тихоокеанске/кинеске или индоокеанске периферије), добија шансу. Али, да би је реализовала, било је потребно да се, прво, колибица-Енглеска на својим слаборесурсним „пилећим ножицама“ отвори према Атлантику, морима, а Европи да „окрене стражњицу“; друго, да стави нагласак на трговину и флоту, компензујући војну слабост; треће, да буде спремна да компензује слабост производње социјалним канибализмом – разбојништвом. Разбојништво је било тројако:

а) морско разбојништво (пиратство) – само један пљачкашки подухват Ф. Дрејка по западној обали Јужне Америке донео је 600.000 фунти и омогућио Елизабети да измири све спољашње дугове Енглеске и уложи 42.000 фунти у Левантску компанију, чији су приходи, касније, чинили капитал Источно-индијске компаније; о систематској пљачки шпанских галија од стране Енглеза да не говорим;

б) социјално разбојништво – ограђивање; енглеско племство је силом протерало сељаке са земље, неопходне за гајење оваца да би трговало памуком: „овце су појеле људе“; несрећне људе лишене земље, којих је било неколико десетина хиљада, „добри“ енглески лордови су просто вешали;

в) политичко-религиозно разбојништво – пљачка и погром католичке цркве за време Хенрија VIII под заставом протестантизма; отуда сукоб са римским папом, претварање енглеског краља у главу цркве Енглеске и непријатељство са Шпанијом.

Закључак: савремена Енглеска првобитно је формирана као северноатлантска целина, супротстављена Европи с њеном католичком романо-германском цивилизацијом, и као особени социокултурни тип, који, иако је произашао из европске цивилизације, представља њеног морског и трговачког мутанта. Владајући слој Енглеске је одлично схватао ту своју разлику коју је формулисао Ф. Бекон у Новој Атлантиди, и култивисао је. Савремена Енглеска је у почетку стварана као нешто што излази не само из енглеских, већ и европских оквира, као нешто наднационално. И не чуди што су огромну улогу у стварању такве њене форме играле наднационалне силе: венецијански и јеврејски капитал, који су преформатирали енглески владајући слој и створили атлантску Енглеску, као „Нову Атлантиду“. За разлику од империје Карла V Хабзбурга која је упркос својим америчким поседима, ипак, остала европска континентална држава, савремена (тј. од XVI века) Енглеска се првобитно формирала као држава новог типа: морска, трговачка, са светским а не европским замахом. И више од тога, владајући слој Енглеске стварао је нову цивилизацију – атлантску, која се, како је време протицало, све више разилазила са европском у њеној романско-германској варијанти и суштински се са њом разишла пре почетка интензивне индустријализације.

Иља Титов: Овим нису исцрпљене све разлике између европског и атлантског типа?

Андреј Фурсов: Наравно да нису. Навешћу још две. Прво. Као што је познато, генеза, тј. начин настанка одређује даље функционисање система. Ако схватите генезу, схватићете –  ако не све, а оно много суштинског. Енглеска је као систем настала на основу тоталног и многоструког насиља – како унутрашње, тако и спољашње пљачке и то је занавек утиснуто у социокултурни и психоисторијски кôд њене владајуће класе, која се од XIX века претворила у класу (узгред, британска аристократија je једина која се претворила у класу, буржоаску и атлантску; европска аристократија је остала сталеж). Даље, формирање Енглеске у доба Елизабете – то су само завере, унутрашње и спољашње. Елизабети и њеном режиму је успело да опстане умногоме захваљујући одличном, успешном раду венецијанске специјалне службе. Формална држава, у низу односа, као да је била потчињена специјалним службама и тајним структурама. Ова црта је јачала због ниског нивоа институција које формирају државу, релативне аутономије владајућег слоја (класе) у односу на њу и велике улоге неформалних структура – масонских ложа и клубова; а када је реч о периоду између 1820. и 1850. историчари чак говоре о „клупским владама“. Дакле, особеност организације власти у Енглеској, као „Новој Атлантиди“, била је огромна улога структура које су се налазиле изнад државе и истовремено у њеној дубини и које су имале више димензија од државе. Ове структуре су често биле функционални орган овакве власти, чију снагу треба помножити са наддржавном моћи Ситија (још у XII веку!).

Други моменат је Америка, САД. Настале као резултат трансатлантског договора неколико (британских и америчких) сегмената империјалног владајућег слоја по масонској линији, САД су од самог почетка биле вештачка, и, у складу с тим, надатлантска творевина. Све „новоатлантске“ црте Британије у САД су хипертрофирале још у фази настајања. И неважно је што се током читавог XIX века, а и у периоду 1920-1950-их година, између Британаца и Американаца водила борба, унутар групе, а не између група – борба унутар Нове Атлантиде, која се даље развијала кроз САД. Иако су као државе Велика Британија и САД готово пола столећа (са прекидом) биле међусобно супротстављене, оне су радиле на консолидацији атлантског система. Главни противник овог система биле су континенталне државе европске цивилизације.

Иља Титов: И прва је била Шпанија.

Андреј Фурсов: Да, у почетку Шпанија, затим Француска Луја XIV у XVII веку, два његова потомка у XVIII веку и Наполеона у XIX веку; у ХХ веку то је била Немачка. При чему су се Англосаси доследно обрачунавали са сваким својим континенталним противником, напредујући на исток, и после Наполеонових ратова наишли на Русију –  „Горка невоља светом је лутала. И на нас случајно налетела.“ Обратите пажњу: своје континенталне конкуренте, почевши од Наполеона, Англосаси су побеђивали уз помоћ Русије – друге шансе да их победе нису имали.

Иља Титов: Да ли то значи да је Русија радила у интересу Англосаксонаца?

Андреј Фурсов: Не, не значи. И, наравно, Русија није била никаква криптоколонија Британије, у крајњој линији до 1991. године, али 1990-их година, јељцинштина –  то је већ полуколонија без било каквог „крипто“, и ми смо дужни, макар с великим трудом и крвљу, макар и војним путем, да се из ове историјске замке избавимо. А чињеница да су Русија и Велика Британија деловале заједно против европских континенталних држава може се објаснити подударношћу интереса. Немачки историчар и геополитичар Лудвиг Дејо назвао је Британију и Русију двема крилним европским државама, у подједнакој мери незаинтересованим за удруживање и јачање европског центра. Друга је ствар што су Англосаси извлачили већу политичку и економску корист из победе, но, ово је природна последица њихове позиције као хегемона светског капиталистичког система. Одбијајући Наполеонову најезду, Русија је решавала своје проблеме и – да –  решавајући их уклањала британског конкурента. Зато је М.И. Кутузов, одлично схвативши ко је, у перспективи, главни непријатељ, препоручио цару да се заустави на граници империје, и ограничи на протеривање Бонапарте из Русије, да не предузима поход ван граница Русије, већ препусти Французима и Британцима да се међусобно „воле“. Цар, ношен личном увредом (Наполеонов одговор поводом кажњавања војводе од Анжијана – Бонапарта је окривио Александра да је, у најмању руку, умешан у убиство Павла I), није послушао и већ 1820-их Албион је почео да припрема ударац Русији. Ипак, победом над Наполеоном Русија је решавала и решила своје проблеме, тим пре што је наша акција била одговор на агресију.

Аналогна је ситуација са Другим светским ратом, чији су фитиљ потпалили Британци. Главни бенефицијар рата биле су, испоставило се, САД. Уништивши Хитлера, ми смо допринели томе. Али, зар можемо рећи да је Совјетски Савез био пешак у игри Американаца и Британаца против Хитлера? Наравно не. Ми смо се борили за себе. И ми смо изашли из Другог светског рата као велика сила. Али је и наш улог био већи од улога Англосаксонаца и Немаца. Међу њима се водила борба ко ће бити хегемон у капиталистичком систему, а за нас је било питање да ли ћемо опстати у Историји – физички и метафизички. Хитлер је, за разлику од претходних непријатеља Русије, поставио задатак не просто војне победе, већ брисања Руса из Историје. По ономе што видимо, такав задатак су поставили данас и његови наследници-ултраглобалисти на обе стране океана, чак им је и терминологија слична: нови поредак, само сада – светски. Тада се говорило о Трећем рајху, а данас је у њиховој агенди – Глобални рајх.

Вероватно једини озбиљан пример уласка Русије у игру за туђе интересе представља Први светски рат. Али у овом случају ми смо само одговорили: у запетљаној (опет од стране Британаца) ситуацији, Немачка је објавила рат Русији која је била принуђена да одговори иако није до краја спровела мобилизацију. Друга је ствар што је целокупна политика Николаја II довела Русију у зависност од иностраног капитала и на тај начин у Антанту, са свим, одатле проистеклим, последицама. Ипак, чак ни овде Русија није била пешак, већ важна фигура, но, на жалост, у туђој игри. У рату с Наполеоном и у Великом отаџбинском рату, историјска Русија била је сама играч. При томе, у сва три случаја, ми смо се овако или онако срели са двојном игром и издајом од стране Англосаса, који су радили иза наших леђа. Можда смо се тек у Кримском рату и данас, у Украјини, срели с њима лице у лице, непријатељ се открио.

Иља Титов: Колико дубоко у прошлост сежу наши односи са Англосасима, пре свега с Албионом?

Андреј Фурсов: Од времена Ивана Грозног. Узгред, управо су тада Англосаси први пут поставили задатак успостављања контроле над Русијом. Џон Ди – астролог, математичар и обавештајац Елизабете II, који је потписивао своје извештаје са „007“, формулисао је концепцију „Зелене империје“. Реч је о Енглеској, енглеској круни, која контролише Северну Америку и Северну Евроазију, то јест Русију. После Смутних времена Енглези су (заједно са Холанђанима) газдовали у трговачкој сфери Русије, док их 1649. године из земље није избацио Алексеј Михајлович. Старешинама енглеских трговаца саопштен је царски указ у коме се каже: „Енглези су учинили целој земљи велико злодело, господара свога, Карла краља, убили су… због таквог злодела у Московској држави не можете бити“. Другу половину XVII и цео XVIII век Албиону није било до нас, а после Наполеонових ратова Англосаси су озбиљно схватили победника над Наполеоном (после 1945. године поновили су то са победником над Хитлером), и лансирали пројекат „русофобија“, који је представљао психоисторијску припрему за заједнички рат Запада, тј за наддржавно-западни рат, против Русије, коме историјски припада и Кримски (Источни) рат. Припремама за овај рат руководио је тројни, или ако хоћете, троглави историјски субјект (агент) са британском „регистрацијом“.

Управо после Наполеонових ратова у Европи се формирао владајући субјект који, са неким варијацијама, постоји до данас. У његов састав улазе: англосаксонска држава-хегемон (у XIX веку – Велика Британија, после Другог светског рата – САД), финансијски капитал (у XIX веку пре свега Ротшилди као топ-менаџери петнаестак породица) и затворене наднационалне структуре светског споразумевања и управљања (у XIX веку то су били масони). Русија је била непријатељ овог „Змаја Горинча“ у целини и сваке његове појединачне „главе“. За Британију она је била опасан конкурент на Блиском Истоку и Азији. Године 1814. на Бечком конгресу финансијери, који су заступали интересе Ротшилда и низа других породица, покушали су да прогурају план стварања нечега сличног светској влади која ће се бавити пре свега финансијама (идеја је изнета 1773. године на скупштини 13 банкара које је сазвао родоначелник династије Ротшилдових). Александар I је ове планове срушио, и била је реализована не идеја наддржавне структуре, већ међудржавног Светог савеза, а руски цар, и уопште Романови, постали су непријатељи Ротшилдових, њихових савезника и клијената, и непријатељство је током XIX века само расло. На крају, са забраном масонских ложа у Русији 1820. године, Русија и њени владари су постали непријатељи масонства и „револуционара“-марионета из „зоо-врта Палмерстон“ које су помагали из Лондона. (Русија и Револуција – тако је овај проблем формулисао Ф. И. Тјутчев.)

Кримски рат није донео Британцима оне резултате које су планирали, као ни Велика игра у Централној Азији. Истина, касније су били саучесници у свргавању самодржавља у Русији. Два пута су Британци организовали светске ратове, хушкајући Немачку и Русију, ипак, све ово није им помогло да сачувају империју: много снажнији светски „паук“, САД, учинио је све да ослаби и разруши Британију. Активну улогу у томе играо је и СССР. Финални ударац по Pax Britannica нанели смо ми и Американци 1956. године у време Суецке кризе и царским Албионом је одјекнуо Албинонијев „Адађо“.

Од 1960-их година Британци су почели да обнављају своју империју у облику невидљиве финансијске (империје) са ослонцем на југ Кине и арапску зону Персијског залива („Англо-Арабија“). У оба ова региона постоје породице и кланови који су повезани са британским клановима и породицама током многих поколења, од 1830-1840-тих година. Стварање невидљиве Британске империје било је немогуће без одређене улоге СССР-а у том процесу током 1960-1970-их година, због тога, у том периоду, долази до наглог отапања односа и избијања у први план оних снага совјетске врхушке које су се ослањале, у изласку на Запад, на британску а не америчку линију. Но, упозоравао је А. Е. Вандам (Едрихин), горе од непријатељства с Англосасима може бити само – пријатељство са њима. Решивши крајем 1970-тих година задатке прве етапе обнављања империје по плану лорда Маунтбатена, Британци су прешли на другу етапу. Она се поклопила са неолибералним курсом у економији, активирањем оба англосаксонска „рођака“ у Кини учинивши да СССР не буде у тој мери нужан за реализацију даљих планова Британаца, већ и препрека, јер заузима у светском систему место које су они и Американци планирали за Кину, као своју „радионицу“. Управо су Британци (заједно са Кином и Израелом) били главне присталице не само максималног слабљења СССР-а, како су то планирали Американци, већ његовог рушења. У једном тренутку Англосаси су почели да, у складу са својим интересима, усмеравају процесе који су текли у СССР-у, процесе претварања номенклатуре у квази-класу која је тежила интеграцији у свет Запада, затим да утичу на кризу, пре свега у систему управљања, идеолошку кризу, што је и довело до ситуације из 1989-1991. године.

Иља Титов: Ипак, судећи до деловању Британаца по периметру наших граница, они се нису смирили.

Андреј Фурсов: Они се у сваком случају неће смирити док их ми не смиримо. Ипак, у последњој деценији подстичу их радикалне промене у развоју светског система, капитализма. Капитализам је своје одрадио и као замену ултраглобалисти припремају посткапиталистички нови светски поредак. Он је много суровији од капитализма и продире чак и у биолошку природу човека. Ја то зовем – био-еко-техно-фашизам. Глобализација, која почела на прелазу 1980-1990-их година и завршила се на граници 2010-2020-их година ковидом и конфликтом у Украјини, у суштини, показала се као агонија старог света. Пред нашим очима почиње нова глобализација.

Једна од црта неоглобализације је формирање макрозона, тј. просторних комплекса производње и размене са становништвом, не мањим од 300 милиона (но, то је тако на данашњем степену технолошког уређења, са даљим развојем ова цифра ће се умањити). Неки сматрају да је пропаст старе глобализације – пропаст глобализације уопште и њена замена светом макрозона. Моја претпоставка је да ствари стоје другачије. Макрозоне са претходном глобализацијом, финалом капитализма, нису биле компатибилне. Ипак, сада њихово формирање тече истовремено са формирањем новог светског система, који је „затворен“ у њима и у којем су и оне саме „затворене“. И не само то, ова глобализација 2.0 захтева  управо макрозоне као своје основне јединице и овим се принципијелно разликује од претходне, од које ће се разликовати и већим социјалним ограничењима (премештање у простору значајног мањег броја људи него раније, постојање затворених зона итд). Аналогно – генеза капитализма и формирање светског тржишта у „дугом XVI веку“ (1453-1648) захтевали су брз развој тадашњих великих империја –  Карла V Хабсбурга, државе Ивана Грозног, Османске династије, Сафавида у Ирану, великих Mогула у Индији, династије Ћинг у Кини.

Борба за XXI век, за место под „црним сунцем“ посткапиталистичког света је трка за стварање својих макрозона. Тако, Кина и САД, теоријски, такве макрозоне већ имају; у њима се могу вршити унутрашње реконфигурације (на пример, у случају распада САД-а и Кине на Север и Југ), али у целини посао је завршен. Потенцијал за стварање своје макрозоне, иако са бројним тешкоћама, има и Индија, а Европској унији, са својим озбиљним проблемима, и вектором Африка, неће бити тако једноставно. Што се тиче Британаца, потенцијал који има њихова невидљива империја није довољан за стварање макрозоне, тим пре што на Јужну Кину, њихову традиционалну зону, док постоји власт КНР не могу рачунати. Они ће „искочити из своје коже“ покушавајући да потчине себи делове оних зона које су биле зоне интереса историјске Русије, или просто делови СССР-а. У вези с овим Британци раде по целом периметру наших граница. Један од пројеката у том смеру је нова Rzeczpospolita, која би била састављена од Пољске, Литваније, Украјине, Белорусије. Ипак, после неуспелог преврата у Минску у лето 2020. године, овај пројекат је немогућ, он није остварив без Белорусије. Нови пројекат је UKPOLUK (United Kingdom, Poland, Ukraine) – после почетка украјинских догађаја, такође, неостварив. Југ Украјине за Британце је, уопште, проблематичан, за овај регион су заинтересоване истовремено и наднационалне структуре, и Израел, и други.

Узгред, британске тешкоће у источној Европи, као и тешкоће ЕУ, не могу а да не обрадују Американце. Велики успех Британци су постигли у Закавказју, где помажу турски пројекат Великог Турана, и делимично у средњој Азији, посебно у Казахстану, који се претвара у најнепријатељскију, у односу према Русији, клановско-политичку творевину у централној Азији. Раст русофобије у овом „табору“ подухват је Британаца и кланова које контролишу. Агресивни начин понашања Британаца, њихова улога предводника у подстицању антируске хистерије демонстрира очајну ситуацију у којој су се нашли покушавајући да створе своју макрозону. По свој прилици, дошли су до закључка да овај проблем могу решити само војним путем. Но, при томе, чак и у источној Европи, они се сусрећу не само са нашим интересима, већ и америчким, кинеским, интересима ЕУ.

Разговарао: Иља Титов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://zavtra.ru/blogs/na_perelome_epoh_fursov

Жарко Видовић, ЛИТУРГИЈА ЈЕ ДИЈАЛОГ ПРЕД БОГОМ

Ваше логорашко искуство је утицало на Ваше схватање човекове природе, на свест о људском достојанству и човековој слободи да одлучи о својим поступцима, и да човека битно одређује питање смисла живота. Да ли можете да се сетите неког пресудног догађаја из логорског живота који је утицао на Вас?  

ЖАРКО ВИДОВИЋ: Било је неколико догађаја. Али посебно после немачког пораза на Стаљинграду, нама је у логорску бараку, у току ноћи, ушао Норвежанин који је био у норвешкој војсци, у квислинзима (они нису били џелати, били су само чувари реда, као недићевци код нас). Упао је нагло и само рекао „Tyskland kaput“. Када смо чули да је Немачка изгубила, не знамо шта ћемо, него наточимо воде и наздрављамо. А есесовсци су због пораза на Стаљинграду, иначе сви млади, одлични скијаши, јаки као бикови, тада били повучени и скоро сви послани на источни фронт, а на њихово место су дошли трећепозивци, вермахтовци, који су имали око четрдесет година. Мада је и међу њима било врло окрутних људи, они су се ипак разликовали од есесоваца. Али, остало је десет-петнаест есесоваца само ради гоњења евентуалних бегунаца. Да не говорим како је било до тада – само један пример – 14. јула 1942. године стрељали су три стотине људи због тога што су двојица бегунаца разоружали једног стражара, а потом разоружали још двојицу и побегли. Један логораш је чак успео да побегне, па је после рата живео у Канади.

Нас је једино држала вера да ће Руси да победе. После пада Стаљинграда побегао је један човек водећи при том рачуна да својим бекством не изазове репресалије, али је украо пушку из магацина. Њега су ухватили и саоницама вратили натраг. Он седи на слами, покривен је ћебетом, везаних руку, ноге су му поломљене, тако да не може ни да устане. Хоће да га вешају. Нас су свако јутро постројавали, а тога јутра есесовци су тражили да се сви они који због исцрпњености тешким радом не могу да преживе баце у јаму, која не може да се затрпа јер је смрзнута земља. Тако су носили једног, мислим да је био из Краљева, и док је пролазио поред нас постројених он каже: „Брале, дај ми мало `леба, да не умрем гладан“. Нико од нас није имао хлеба и њега односе даље. Вешала су подигнута, бегунац не може да стоји, може само да се ослони на једну ногу, стоји мирно, као да га ништа не боли, али ми видимо да се све време нешто натеже док командант чита пресуду, а један Циганин[3], који је био виолиниста у Бечу и тамо добро научио немачки, плаче и преводи. Трајало је то добрих пет минута и када је прочитана пресуда, дошао је војник, повукао уже које је држало кладу, а она је повукла даску испод ногу осуђеника. У том тренутку из њега потече мокраћа као река – он се читаво време уздржавао, и на саоницама и пред нама. И тек када више није владао собом та мокраћа је кренула из њега, а ми никако другачије нисмо могли да протумачимо његово држање, него као његово посебно господство. После тога смо почели да разговарамо о томе каквог смисла има бити нормалан, пристојан, одржати своје достојанство – пазите он држи достојанство неколико минута пред своју смрт. После тога смо скоро сваки дан водили такве разговоре, какве ни у цркви нисмо водили, о чувању достојанства до смрти.

Говорили сте да сте у то време добили снажну вољу за животом и да Вас је то касније утицало као нека врста посебног животног искуства. Колико су ти разговори у логору одредили Ваше схватање значаја дијалога?  

ЖАРКО ВИДОВИЋ: Такве дијалоге, суштинске, какве смо тада водили, у парохијским домовима никад нисмо имали. Дан-данас кажем да не могу да замислим зашто се противе литургијском дијалогу после Литургије. Уместо тога свештеници нам држе проповед којом прекидају Литургију, читају проповед написану јуче, не водећи рачуна да ли ту проповед чују сви присутни. А Литургија не сме да се прекида, већ када се заврши, свештеник каже с миром изађите, и да тако смирени разговарате, јер када смирено разговарате то више није полемика у којој нико никога не слуша, то је разговор између људи који се узајамно поштују. После Литургије требало би да се окупимо у парохијском дому и да разговарамо, али не о ономе што је проповедао свештеник, јер он је проповедао по чтенију (у црквеном календарчићу пише шта ће бити читано из јеванђеља, а шта из дела апостолских или посланица) и то је повод, што значи да је увек дата једна тема. Када, рецимо, четрдесет година учествујете у тим разговорима, ви постанете лаички богослов са више знања од оних који су тек завршили Богословски факултет – и то из разговора међу људима, зато што једино самоспознаја, која подразумева покајање, представља једини могући начин да човек сазна ко је он, шта је он, који је смисао његовог живота. А када говоре да је теологија наука о Богу, то је за мене безбожнички. Немогућа је наука о Богу. Немогућа! Могућа је једино наука о човеку, и то онолико колико нам је Бог омогућио давши нам слободу да мислимо о себи, да говорило о себи, да располажемо својим искуством, да ли ћемо га исказати или сакрити или лажно приказати, како ћемо га искористити, за какву акцију, за какво понашање  – то је дато човеку и то је моћ слободе.

Нико не води рачуна о томе, рецимо, црква Светог Марка има седам парохија, што обухвата преко 200.000 становника, а немамо више од двеста људи на Литургији. Свештеници се стално понашају као да нас уче о вери. Они могу да нас науче шта је обред, могу да нас науче о историји Цркве, али шта је вера? Слушајте, нема тога философа, естетичара који ће успети да објасни шта је уметност или шта је вера. Само нам је дато да реагујемо уметношћу на уметност и вером на веру. Ако немате вере узалуд вам причам и учим вас вери.

Шта је слобода за верујућег човека?  

ЖАРКО ВИДОВИЋ: Пре свега слобода је директно увод у покајање, сазнање своје суштине и свог греха, према томе и свог односа према Богу. А када тачно одредите свој однос према Богу, онда знате шта је ваше и немојте да ту слободу претварате у божанство као што је то радио сатана у Његошевој Лучи микрокозми, који је ту слободу прогласио божанским елементом и на тај начин се претварао да је сличан Богу. Не, то је слобода смртног човека, и он мора да буде задовољан том слободом, она је само предворје, припрема за трансцедентално осећање које је догађај!

Да ли је самоспознаја могућа подвигом поста, молитве и покајања?

ЖАРКО ВИДОВИЋ: Самоспознаја је могућа искључиво у дијалогу, јер у самоспознаји човек излази из свог искуства, сусреће се са туђим искуством, с неким са којим води разговор. Тај разговор мора да има карактер дијалога а не полемике. Дијалог је сагласност у Логосу, сабраност, а полемика је рат у коме се доказује ко је паметнији. Платон је предвидео дијалог, његова дела су писана као дијалози, а циљ читаве философије код њега је самоспознаја, а не спознаја света. Значи, самоспознаја је могућа само у дијалогу: јер је само саговорник кога поштујеш у стању да открије слабости и недостатке у твом знању а да није свестан да је открио, као и ти у њему, а да ниси свестан да си их открио. То је тајна дијалога. Да је дијалог тако значајан види се по томе што је Литургија могућа искључиво као дијалог. Литургија је највећи ауторитет у хришћанству, већи и од Васељенских сабора. Литургија је дијалог јереја који служи и верника, дијалог пред Богом. Ми врло често не схватамо ту природу Литургије, па се дешава да, рецимо, протођакон чита Господњу молитву, Оченаш, чита Символ вере којим ми верници исказујемо нашу веру, Господњу молитву којим се обраћамо Богу да нам опрости грехе као што ми праштамо… Нас не може нико да замењује у тој молитви, као што не може да нас замени у причешћу или крштењу.

Тај дијалог је оно што се дешава пред Богом у Цркви и због тога се људи и окупљају, јер дијалог је пред Богом и у том дијалогу су подједнако важне обе стране, оба саговорника, с једне стране народ који на грчком значи хор, а код нас значи коло. Тога има у Његошевом Горском вијенцу: верујући народ који разговара са Владиком Данилом, који је једини сагласан са њим, док га главари уопште не разумеју. Једини ко разуме и Владику и народ је Игуман Стефан који је изнад Владике, као што је манастир изнад световне власти.

Какав је значај поста и шта је смисао молитве?

ЖАРКО ВИДОВИЋ: Пост је надзор над собом, као свест моћи коју имамо над собом, пре свега над свим могућим нагонима: и храном, и пићем, али и грабежом, и властољубљем итд. За време поста треба победити све те страсти. Међутим, код нас се верујући ограничавају да за време поста држе под влашћу само страст јела, а о осталима страстима мање воде рачуна – о властољубљу, о гордости… као да не схватају да када је у питању храна, ту још могу и да погреше, али да у овоме другоме никако не би смели.

Молитва је разговор са самим собом пред Богом у коме се води унутрашњи дијалог са својим другим лицем, са својим искуством. Ипак, тај дијалог нема плода као дијалог са ближњим, јер молитва није довољна, нема смисла без Литургије. Литургија је изнад молитве, јер молитва је у Литургији, а молитве укључене у Литургију делују јаче него када се говоре код куће, приликом преслишавања, сећања и припреме за Литургију. Библија нема везе са истраживањем космоса. Има везе са човековим погледима на космос који су греси, грешке и заблуде. Човекова гледања на космос, исправна или погрешна, су карактеристике човека а не космоса. Библија је искључиво наук о човеку, укључујући и све његове заблуде и грешке, које јеврејски пророци износе врло отворено и без икакве спекулације. Баш зато је та књига света. Оно што човек највише може знати о Богу је оно што може да сазна о себи, јер једино тако може да уђе у природу божанског ума и да има представу како је Бог стварао човека. Дакле, човек се једино самоспознајом приближава Богу, јер кад спозна своју суштину, он ће осетити шта Бог хоће, шта је хтео, сазнаће нешто и о Богу који је несазнатив. О Богу се може знати онолико колико знамо и о себи јер нам само тај део божијег ума може бити доступан.

Иво Пилар је под псеудонимом L. v. Sudland 1918. године објавио књигу Јужнославенско питање у којој је тврдио да је Црква за време Немањића изградила заједницу која је постала кичма српске нације, и то каква се ретко може наћи у историји. Колико су Вам његови увиди помогли да схватите значај обнове Пећке патријаршије?  

Пилар је упозоравао Аустроугарску на опасност која Аустроугарској и римокатолицизму прети од православља. Њега је занимало у чему је снага православља и он је открио да је Пећка патријаршија имала моћи да окупи српски народ чак и у Турској, када није била у сарадњи ни са каквом државом. Пилар је ту моћ схватио, али нажалост ту моћ Српске православне цркве данас не схватају наши теолошки образовани свештеници јер су пали под Болоњу и метафизику, европеизовали су се, прихватили папски клерикализам. Знате ту сујету свештеника који замишља да он вас прави верником и да је он вама духовни отац. Духовни отац је само Бог.

Говорим о томе зашто је Литургија највећи ауторитет, изнад свих, изнад патријарха, синода, епископа, митрополита, изнад црквеног сабора! Црквени сабор не може ни да почне без Литургије, а не би могао ни да се заврши! Значи, Литургија је изнад. А није ауторитет онај који служи Литургију, па таман и да је патријарх. Литургија је ауторитет, јер се у њој јавља Дух свети и Бог, чије ми само име знамо. Он делује када се појави Личност. Кад год се човек појави као Личност. Личност није биће! Личност је догађај у људском бићу. У међувремену је радни дан, што се каже. Није ти сваки дан Празник, ниси сваки дан Личност, али кад ти се то догоди ти то памтиш. Онда иде радни дан, ти поново чекаш Празник. Између та два празника, два момента кад си Личност, ти си обичан човек, а ако си Личност, немој да се уобразиш, то није твоја творевина. Зато је потребно да се схвати Седам васељенских сабора. Личност је основна тема саваког од тих Сабора, и док ми то не схватимо ми нећемо бити у стању да вршимо мисију, црквеност, нити ћемо смети да се назовемо Црквом. Дошло је крајње време, и то је највећи изазов, ми то морамо да схватимо. Јер, шта је то тајна Личности није у стању да схвати ниједна верска заједница, ни протестантска, ни ватиканска, ни муслиманска. Међутим, лакше могу о томе да разговарам, да водим дијалог, са муслиманима него са папским клерикалцима. О томе могу да разговарам и са римокатолицима који нису паписти.

Одломак из интервјуа ДИЈАЛОГ О ЖИВОТНОМ ИСКУСТВУ, који је са Жарком Видовићем водио Богдан Златић, објављен у часопису „Зенит“, год. IX, бр 14, зима 2014. (стр. 129-131, 136)

Андреј Фурсов, САМО ПОБЕДА!

Иља Титов: Андреје Иљичу, како оцењујете позиције главних светских играча у вези са нашом специјалном војном операцијом?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Почећу од Кине. Укратко, она је, као и увек, опрезна, уздржана, али, пре или после, владајући слој Кине ће морати да учини коначан избор. Сада, према подацима којима располажем, отприлике 25-30% овог слоја, тесно је повезано са западним капиталом и богатим слојевима у самој Кини, и иступа за придруживање санкцијама против Руске Федерације, да би се солидарисали са Англосасима. Други део слоја, отприлике 40%, углавном група Си Ђипинга и његових савезника, потпуно тачно указује да је у случају пораза Руске Федерације следећа Кина и њен опстанак у данашњем облику, у наредних десетак година, врло је проблематичан. Много тога зависи од неопредељених; одговор ће дати предстојећи конгрес Комунистичке партије Кине.

Иља Титов: О непријатељству Англосаксонаца према нама и њиховој позицији не морамо да говоримо, све је јасно. А Европска унија, Европљани? А наша браћа Словени?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Да ли сте уверени да су нам они браћа? Пре ћу се сложити са Ф.М. Достојевским и К.Н. Леонтјевом који су још у XIX веку све схватили. Срби су нам браћа. Бугари су у оба светска рата ратовали на страни Немачке. Чеси, такође, нису наши људи, а Пољаци, заједно са Британцима, деле прво место у русофобији.

Иља Титов: Зато што су католици?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: И због тога. Али, нешто друго је главно. Пољаци су изгубили од нас у „сукобу међу Словенима“, при томе не на поене, већ нокаутом. Почетком XVII века ми смо их избацили из Москве, 1667. године смо вратили Украјину и Кијев, а крајем XVIII века присајединили Пољску (средином XIX века века то су само привислинске губерније Руског царства). И Пољаци са својом гордошћу не могу да опросте Русима што су, за разлику од њих, створили велику, централизовану власт (самодржавну Русију, СССР) и не мање велику – европску културу Модерне, једнаку западној верзији европске културе, а Пољска је увек била, јесте и биће периферија, задње двориште – политичко и, главно, културно, исте те Европе.

А сада о западним Европљанима. У интервјуу, који је дао непосредно пре смрти, К.К. Мељник-Боткин, шеф француске специјалне службе за време Де Гола, каже да Руси не треба да буду у заблуди: без обзира на то што је прошло два века Французи неће заборавити и неће опростити Русима победу над Наполеоном. А шта да кажем онда о Хитлеру и нашој победи и над његовом Немачком и над његовим Еврорајхом? Мржња према Русији свих тих шолцева, урсула фон дер лајен и друге антируске поганије – само је мржња потомака (а понекад просто унука) нациста, мржња историјских губитника који сматрају да је сада дошло време реванша и да могу – на команду Англосаксонаца – да подигну главу. Треба се сетити да СССР није ратовао само са хитлеровом Немачком, већ са хитлеровом Европском унијом – јер је Европа, изузимајући Србе, легла под Рајх. Разуме се, отпора је било готово у свакој земљи, ипак, треба знати да је у војсци Рајха Француза било много више него у Покрету отпора, да су последњи заштитници Берлина били француски и естонски есесовци. Данашња мржња Европљана, пре свега Немаца (не свих, разуме се) према Русима представља жеђ за реваншом. А за реванш су потребни нови нацисти, пожељно Словени, и Постзападу је било потребно њихово поновно стварање.

Сада постају јасне многе ствари, које су раније, барем споља, биле изненађујуће. Тако су у ОУН, последње две године стално стављали на гласање питање о недопустивости величања нацизма. Две делегације – САД и Украјина – увек су гласале против, а државе Европске уније биле уздржане, дајући на тај начин величању нациза „зелено светло“. Даље, пре неколико година, немачка криминалистичка полиција открила је неонацистичку организацију у војној обавештајно служби ове земље, које је имала тесне везе са аналогном организацијом у војној обавештајној служби Аустрије. Руководство немачке обавештајне службе, наводно је превидело постојање неонациста унутар својих структура. Заправо, мислим да су у праву аналитичари који сматрају да је то, као прво, била једна од ћелија Црне интернационале; друго, да је њена основна функција у данашњој етапи – припрема, по духу им блиских, неонациста из Украјине. Отуда – „слепило“ њиховог руководства.

Недавно је за време посете Кијеву, Жозеф Борел отворено изјавио да је пожељно да се конфликт између Украјине и Русије реши војним, а не дипломатским путем. Заборавио је, очигледно, болестан, судбину „плаве дивизије“. На Твитеру је написао: „Овај рат мора бити добијен на бојном пољу“.Тако нешто, високи евро-чиновници, до сада – још од времена напада хитлерове Немачке на СССР – нису себи дозвољавали. Ето, још један реваншиста се вратио. Маске су коначно збачене. Непријатељ је пред вратима, и, или они нас – или ми њих.

Иља Титов: Изгледа да је раније, тај исти Борел, говорио о неопходности решавања овог питања дипломатским путем.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Ситауција се променила. Но, свеједно, јасно је да ће, упркос свој помоћи Постзапада Украјини, Русија победити, макар и тешко. Уз то, како видимо, неће се остварити наде постзападњака у такозвану „партију мира“ у Москви.

Ситуацију је јасно осликао, у мартовском броју журнала Foreign Affairs (коју издаје Савет за међународне односе, који изражава званичну позицију ултраглобалиста), Самјуел Череп, виши научни сарадник корпорације РЕНД, бивши виши саветник заменика државног секретара САД. Он сматра да је постизање брзог компромиса са Путином – најбоља варијанта за САД. Зашто? Врло једноставно. Пошто је очигледно да ће Руска Федерација у сваком случају савладати Украјину, мир ће бити последица Путинове победе, а то аутоматски означава стратешки неуспех САД. Борба Запада за утицај у региону, примећује Череп, измакла је контроли. Победа Русије, подвлачи он, не само да ће изменити ситуацију по целом периметру граница Руске Федерације, већ ће и онемогућити да Русија буде позвана на одговорност због започињања рата. Уз то, што конфликт дуже траје, више се зближавају РФ и Кина, јачајући једна другу, у време док САД тежи да избегне стварање новог биполарног света. Победа Путина ће ојачати његов режим, а пошто је главни циљ САД, према Черепу – смена режима у Русији, Запад мора да постигне мировни споразум РФ и Украјине пре руске победе.

Дакле, све је јасно – и циљеви и средства. Брз мировни споразум је средство слабљења политичког режима РФ, његове смене и, као последица тога, ликвидације биполарности, коју могу остварити Кина и РФ – три у једном. С ове тачке гледишта потпуно је јасно: сви који, а посебно у Русији, позивају на моментални прекид војних дејстава у Украјини и брзо закључивање мира заснованог на „компромису“- раде у интересу САД, Постзапада и, сагласно томе, представљају непријатеље Русије. Амерички аналитичар је јасно осветлио и интересе САД и средства за њихову реализацију, а ми смо добили маркер који нам омогућава да јасно одредимо ко је непријатељ. „Партија мира“ је партија мирног уништења Русије.

Иља Титов: Колико дуго ће, по вашем мишљењу, трајати војна дејства?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: То зависи од тога колико ће времена бити потребно за реализацију интереса страна које су у конфликту. Интерес Русије је демилитаризација и денацификација Украјине, ликвидација опасности по нашу безбедност. Интерес укронациста је спасавање сопствене коже по цену живота, пре свега, мирног становништва. Интерес Постзапада у целини – максимално слабљење Руске Федерације, ликвидирање нашег нуклеарног оружје, распарчавање земље и успостављање потпуне контроле над руским ресурсима, обарање Кине, пре свега поделом на депресивни, ултраглобасистима непотребни, Север, и чврсто интегрисани, у светске процесе – Југ (могућа је и макрозона, „трапез“ Јапан – кинески југ – Тајван – и, минимално, Јужна Кореја).

Но постоје и специфични интереси – брзина управо њиховог спровођења, умногоме ће одредити економске детерминанте дужине војног сукоба, поред геополитичких фактора. Разматрајући питање основних бенефицијара рата у Украјини, Андреј Грибов, чије материјале препоручујем за читање, издваја три групе:

1. Финансијери „колективног Запада“;
2. Произвођачи угљоводоника, који су нагло поскупели;
3. Светски војно-индустријски комплекс.

Основни циљ финансијера, који је скоро постигнут, јесте одузимање капитала руски олигарсима, чиновницима и бизнисменима, капитала смештеног на Западу, у оф-шор компанијама, у непокретностима, јахтама и томе слично – чије је вредност достигла 2 трилиона долара. Ова група светских лопова свој циљ је реализовала, али још месец дана рата, да би се „формирало јавно мнење“, неће шкодити. Приход произвођача нафте (а то су компаније из десетак земља) је 50-100 милијарди долара месечно, због тога им је важан продужетак рата. За само мали део, од стотину милијарди долара, примећује А.Ј. Грибов, може се покушати „помићивање и генерала и чиновника са обе стране конфликта. Метод је разрађен још почетком арапско-израелских ратова“. Играчи из сфере светског војно-индустријског комплекса су познати. Достављање Украјини тешког наоружања и анализа војних операције за њих је игра; она „омогућава да крупни играчи војно-индустријског комплекса, распореде међу собом неколико трилиона долара у току наредних десетак година. Још који месец је неопходан војно-индустријским службама. Више од тога – није потребно.“ Отуда закључак: ако не дође до неких непредвиђених догађаја онда је завршетак рата могућ за 4-5 месеци, то јест крајем јула или августа.

Ипак, мислим да није ствар толико у непредвиђеним догађајима. Поред њих и економије, постоји и логика геополитичког сукоба и вођења војних операција, логика, или, ако хоћете, „магла рата“. Не говорим овде о дугорочним геоисторијским циљевима Постзапада, који диктирају продужавање сукоба – максимално слабљење Русије са перспективом њеног рушења од стране Англосаса и Европске уније и истовремено гушење Европске уније од стране Американаца.

Иља Титов: Јасно је да што конфликт буде дуже трајао, то ће бити гора енергетска и прехрамбена ситауција у Европској унији. Можда је то један од циљева покретања сукоба.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Наравно, он је полифункционалан: слабљење РФ и ЕУ, делимично (а можда и прилично) – квари британску игру у Источној Еворпи, ради за Америку и ултраглобалисте.

Али ми нисмо имали други излаз осим да започнемо специјалну операцију. Избор могућих решења није био велики: послати војску није весело, не послати војску – катастрофа, и свеједно – рат, само у значајно горим условима за нас.

Иља Титов: Појасните, молим вас.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Сећамо се да је В.В. Путин, током децембра покушавао да добије од Постзапада, од НАТО пакта, то јест од САД гаранције о безбедности, пошто је било познато да су укронацисти, подстакнути тим истим Постзападом, припремали удар по, у том тренутку, непризнатим републикама. Захтев за гаранције о безбедности у преводу на обичан језик гласи: „Смирите вашег пса на ланцу. И сами се смирите“. Но, пса на ланцу су три деценије гајили и пујдали на Русију, не зато да би га смирили, већ да би ратовали рукама укронациста са Русијом, гушили је, оковали, ослабили постојећи режим у њој. И, ето ситуције средином фебруара. На граници са ЛДНР концнтрисана је моћна војна песница Војске Украјине и наци-батаљона, способна да за мање од једног дана уништи народне милиције република и изађе на границу са Руском Федерацијом. А пошто је у то време РФ признавала територије самопроглашених република делом Украјине, у таквој ситуацији, помоћ ЛДНР од стране РФ, била би немогућа, уосталом, већ би било касно. Наше војне вежбе у областима које су се граничиле са Украјином су се завршиле и Макрон је изјавио да је неоходно повлачење руске војске. Предлог је имао провокативни карактер, истог типа као и Обамин из 2014. Тада је он замолио В.В. Путина да убеди В.Ф. Јануковича да повуче војску из Кијева, обећавши да ће се у том случају ситуација смирити. Војска је повучена и тада се догодио преврат. Али, то пролази само једном. Макрону није прошло. Руководство РФ је учинило једини могући избор који, суштински, смањује геополитичку опасност: признање ЛДНР и помоћ против агресије која је припрељена. Непријатељски удар је био предупређен за буквално неколико дана.

Да се то није десило, укронацистички режим би залио Луганск и Доњецк крвљу, нашли би се на нашим границама и почели припрему за напад на Крим и пограничне области РФ. Конфликт је планиран за крај 2023. и почетак 2024. године.

Иља Титов: Зашто баш тада?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Управо почетком 2024. године, по мишљењу америчких и западноеверопских стручњка, оружане снаге Украјине биле би спремне за озбиљан рат са Руском Федерацијом. Наравно, ни 2024. године Украјина не би могла да рачуна на победу над РФ, али није реч о томе, и такав задатак Постзапад, уз сву мржњу према Русији, не би поставио. Реч је о нечем другом: о отпочињању таквог конфликта од стране укронациста који би могао нанети РФ неприхватљиве губитке и испровоцирати кризу власти управо у предвечерје председничких избора, која би могла довести до смене режима. Године 2022. оружаним снагама Украјине су за то недостајале две ствари, готово катастрофално.

Иља Титов: Које?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Авијација и гориво и мазиво. Тек крајем 2023 и почетком 2024. Американци би могли да реше овај проблем испоруком Украјини авиона F-15, F-16 и A-10. До тада би морали да буду завршени и нафтоводи из Пољске и Румуније – који би решили проблеме горива. Као резултат тога, почетком 2024. године имали бисмо укронацистички режим добро наоружан и спреман за рат. Како је приметио председник Руске Федерације, ако је туча неизбежна, онда удари први – то штеди животе, ресурсе и време.

Иља Титов: Дакле, можда су у праву они који су сматрали да се 2014. није требало ограничавати на Крим, већ ићи даље и не чекати осам година?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: 2014. године и ја сам тако мислио. Али, недавно сам схватио, а данас још боље схватам у чему сам грешио. Године 2014. нисмо били спремни за тотални конфликт са колективним Постзападом – није било ни снажне армије, ни прехрамбене индустрије, ни реалног банкарског система. Нама и сада, када је све то за осам година овако или онако створено, тешко, а 2014. године би нас просто самлели. Да, и 2022. САД су нас принудиле да нападнемо, али, прво, већ смо имали базу за напад; друго, овим ударом решавамо своје проблеме и истовремено стварамо проблеме Америци, и заједно са Америком нашем отвореном непријатељу Европској унији: енергетске, прехрамбене и социјалне. И што више Европска унија буде имала проблема, брже ће се распасти, макар и de facto, и то је боље за нас. Некада је Ф.И. Тјутчев рекао да после стварања руске империје Петра Великог, обнављање империје Карла Великог у Европи није могуће. Геополитичар, дипломат и песник имао је у виду да се снага јединствене Европе и снага Русије налазе у обрнуто пропорционалној вези: што је јача Русије, слабија је Европа и обрнуто. Довољно је сетити се да се Европска унија, реално подигла, после рушења СССР-а. Сада се ситуације равзија у обрнутом смеру.

Данас Европљани бесне, споља су тако милитантни („ох, држите ме, седморица“) управо зато што време Европске уније пролази, и без одобрења Америке, политички импотентни, ништа неће моћи да ураде. А одобрења нема, ипак је Дуремар из Беле куће, уз сву своју гадну реторику, значајно суздржанији од Европљана и Британаца. У случају ширења конфликта САД ће морати да се умешају, а то им, у крајњој мери, засад не одговара, посебно имајући у виду кинески проблем.

Иља Титов: Другим речима, САД даве свог европског конкурента.

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Да, али то није једини разлог извлачења „масти“ Европи. Постоји још један, повезан не са геополитиком, већ са „великим ресетом“, изградњом новог светског поретка од стране наднационалних структура. Један од задатака у току ове изградње је експропријација, а у суштини – уништење највећег дела средњег слоја (који понекад, нетачно, називају „средњом класом“, иако он није класа у правом смислу ове речи, а који се састоји од представника различитих класа са приближно истим приходом).

Богатство савременог света процењује се на отприлике 85-90 трилиона долара. Само 1% становништва (70-75 милиона људи, ако је тачна данашња процена да у свету живи 7,6 милијарди људи) супербогатих и богатих поседује око 35 трилиона долара. 12-15% становиштва (око 1 милијарда људи), а то и јесте светски средњи слој, поседује око 40 трилиона долара; још 10-15 трилона – а то су мрвице, припада остатку од 85% светског становштва, то јест, отприлике 6 милијарди људи; од ових сиромашака тешко је било шта узети, да и мучно; али 1 милијарада „средњака“, мидлова, који су још компактно концентрисани у градовима и богатим предграђима, и што је још важније, чврсто интегрисани у систем, и зато контролисани и рањиви – да, то је то! Поред тога, 40 трилиона је много више од 10-15 трилиона (овај део планирају да узму касније помоћу елементарног смањивања броја становништва, пре свега нижих слојева, као „сувишних уста“). Генеза капитализма одвијала се у облику експропријације земљишта. Генеза посткапитализма (који је представљен под лажном заставом обновљеног „стејхолдерског“ или „инклузивног“ капитализма) такође ће се одвијати у облику експропријације од стране главних бенефцијара капитализма са социјалним, велфероским (Welfare state) лицем у другој половини XX века. „Инклузивно“, „стејхолдерски“ – све су то Поља Чудеса у Земљи (посткапиталистичких) Будала, где ће нови мачори Базилио и Алисе (Шваб и Евелин де Ротшилд) намамити Буратина из средњег слоја – „крекс, фекс, пекс“.

Узгред, у експропријацији од средњег слоја тек је на крају – одузимање имовине, први кораци су смањење потрошње енергије овог слоја, кретања у простору (могућност туризма), исхране, њеног рационалисања. Заправо, ове задатке је требало да реши „пандемија“, зашто није решила – о овој теми можемо много говорити, но, сада је важније нешто друго: зашто је Европа мета? Прво, зато што од 400 милиона становника Европске уније, средњи слој чини – не мање од 150 милиона, дакле, има се од кога узети „маст“. Друго, Европска унија нема политички субјективитет, атлантске елите послушно испуњавају вољу ултраглобалиста на штету сопстевеног становништва, које је, у суштини, незаштићено. А ако се нешто деси могу се уништити „етничким оружјем“ – мигранитма, изазивањем сукоба на етничко-расној основи. Узгред, конфликт у Украјини је подарио атлантским врхушкама и постзападном грађанину спољашњи објект мржње, за разлику од миграната (који су унутрашњи). Понавља се „мексички талас русофобске хистерије“ (Б. Чуков), који се већ претвара на Постзападу у наведену психичку епидемију, која омогућава да се усмерава, „пандемијом“ и нарастајућом социјалном кризом изазвано незадовољство – против Руса. А уз ову буку Европљане можете скинути до голе коже, што им и чине.

Са средњим слојем у Европи почињу да раде оно што су радили са средњим слојем соц-лагера, пре свега СССР-а, деведесетих година. Пљачка је тада добила фантастичан обим. Ако је 1989. године у Источној Европи, укључујући и европски део СССР-а, испод линије сиромаштва живело 14 милиона људи, већ 1996. их је било 168 милиона. У извештају УНЕСКО-а о сиромаштву то је названо највећим погромом средњег слоја у исторји. Ми се сећамо ко је доспео под нож – не Окамин, већ гајдарско-чубајски, и следбеника њихових реформи, у земљи и иностранству. Експроприсани су учитељи, инжењери, вискоквалификовани радници, лекари, официри,научни сарадници. У скоро тристамилионитом СССР-у средњем слоју је припадала скоро трећина становништва. А сада, 30 година касније, дошао је ред на средњи слој Европе. Припремајући се за „бег из капитализма“ ултраглобалити „отварају нову конзерву“. Планирају да „једу“ Европу током двадесетих година овог века.

Иља Титов: А онда?

АНДРЕЈ ФРУСОВ: То је занимљиво питање. Следећи кандидат за експропријацију може бити земља у којој је тај слој бројан. Два су кандидата: САД са Канадом и Кина. Број „средњака“ у обе земље је приближно једнак, између 300 и 400 милиона (зависно од критеријума одређивања). Изабраће ултраглобалисти, наднационалисти. На први поглед, делује, да ће они САД поштедети – оне су њихове. Њихове – само формално. У суштини, ултраглобалистима ни етничка, ни расна припадност не игра улогу – они су изнад тога. Историја коришћења етничког оружја од стране атлантиста, у облику миграната с Блиског Истока и из Африке, против својих, Европљана, хришћана, белих – јасно о томе сведочи. Следећи кандидат, после Европе, за „черупање“ је, како ја видим, САД са Канадом. Два су узрока, не рачунајући чињеницу постојања огромног, по броју, иако опадајућег, средњег слоја. Прво, с једне стране – огромна маса сиромашног небелог (црнци, латиноси) становништва, у чију корист се може извршити прерасподела прихода, националног богатства и на тај начин аргументовати (намерно) погрошање положаја средњег слоја, уз помоћ специфичних пореза, исплата „социјалне репарације“ потомцима робова и томе слично. С друге стране, масу небелих, агресивних нижих слојева лако је нахушкати на средњи слој, како нам је то већ показала историја „црним фашизмом“ BLM. И некакву посебну технологију социјалног инжењеринга није потребно смишљати, довољно је пустити наведену психичку епидемију, као што је то било са „флојдо-беснилом“.

Друго, кинески владајући слој је последњих десетак година јасно и убедљиво демонстрирао, да посредством система социјалног рејтинга, који је идеално „легао“ традиционалној кинекској дисциплини и власти КПК, може веома ефикасно, много ефикасније него врхушке Постзапада са остацима последњих демократских институција и традиција грађанског друштва, хришћанске савести (Кина је, као и Јапан – само култура стида) контролисати своје становништво, штавише – интериоризовати ову контролу, претворити је у самоконтролу масе. Запад је последњих 200 година такође, веома напредовао на том пута, васпитавајући, помоћу онога што ја називам СМРАД (средства масовне рекламе, агитације и дезинформације), пропагандом и институцијама репресивне свакодневнице („надзирати и кажњавати“ по М. Фукоу) послушног, безиницијативног, лишеног критичког мишљења, стандардизованог ситим и конфорним животом – човека, „ходајући желудац“. Ипак, постоји граница коју европски човек неће прећи, а Кинез живи иза те границе, органски, за своје друштво и културу. Управо таква социјална индивидуа, „контекстуална личност“, потребна је ултраглобалистима у њиховом „врлом новом свету“.

У том погледу Кина је готово идеална за њих и, нимало случајно, у трамповска времена, Си Ђипинг је изјавио у Давосу да је Кина спремна да стане на чело глобализације. Имао је у виду замену САД не у сфери економије, Си је реалиста, већ лидерство у стварању, неопходног за ултраглобалсте новог поретка, модела друштва и човека: „ви хоћете песме, ја их имам“. И давоска „компанија“ је правилно схватила сигнал; друга је ствар што се у бајденовска времена ситауција почела развијати другачије, заоштриле су се америчко-кинеске противречности и вектор борбе за тип глобализације се променио. Слабост Кине као полигона за ултраглобалисте је депресивни Север који се, и на етничком плану, разликује од Југа. Узгред, овај проблем није нерешив: при de iure очувању јединствене Кине, може доћи до de facto „развода“ између Југа и Севера (цела историја кинеског система јесте постојани распад и уједињење после дугог периода одвојеног живота, а као што је познато, еволуција великих, сложених система је неповратна), при томе Север може бити избачен, као што се то десило, на пример, са искоришћеним северозападом Бразила на прелазу XVIII–XIX век, а Југ, као што сам рекао, може постати елемент макрозоне (регион-економије) „Јапан – југ Кине – Тајван – (могуће) југ Кореје“; последња варијанта претпоставља пораз групе Си Ђипинга, што у овом тренутку, по мом мишљењу, није много вероватно. Ипак, после „цепања“ САД, са њиховим врло могућим, најмање – de facto распадом на Север и Југ, па и на више делова (претпоставимо око 2030. године), доћи ће на ред и Кина са њеним вероватним „раслојавањем“. Напомињем, ипак, да при данашњој брзини и промењивости, не само догађаја, већ и тенденција, прогнозирање је веома сложено, и чак незахвално. Године 1996. објавио сам књигу „Звона Историје. Капитализам и комунизам у ХХ веку“. У њој сам дао неке прогнозе. Многе су се оствариле. Али како! Оно што сам прогнозирао за 2030-те и 2040-те године или се десило 2010. или ће се, потпуно је очигледно, ускоро догодити. А темпо данашњих промена неупоредив је са оним из деведесетих.

Иља Титов: А шта ће бити са Русијом у овим прерасподелама?

АНДРЕЈ ФУРСОВ: Јасно је да је Постзапад поставио задатак да максимално ослаби Русију и лиши је дела суверенитета, доводећи овде на власт своје марионете. Постоји један ограничавајући фактор – Кина. Постзапад стреми коначном решењу руског питања, али тако да то решење не донесе корист Кини. Ја не говорим о томе да је РФ за Кину сировински и војни ослонац, што и ствара основу за минимално, тактички савез и координацију деловања у зонама заједничких интереса, као што је показала, на пример, недавна акција у Казахстану, која је решила спор између два клана дефинитивно и тиме указала Британцима где су границе њихових могућности. То је још један разлог зашто су Британци тако бесни поводом Украјине – желе реванш. А Европска унија им у томе активно помаже. Изјава Борела о томе да кијевски режим мора да победи војним путем, а не дипломатским, сведочи да Постзапад ништа није постигао својим економским санкцијама „из пакла“.

Самим тим, узгред, западоиди су признали да су – пакао, и ја им на томе честитам – код њих је сатанизам толико распрострањен; узгред, амерички сатанисти су званично подржали Украјину. То се догодило одмах после појављивања на Мрежи „друштвеног видеа“ у којем Украјинка коље српом „руског ратног заробљеника“, говорећи да се пробудио украјински бог, који је спавао у подземљу – паганизам заједно са сатанизмом. Инсценација погубљења „маринца“, представљена као приношење жртве или пагански боговима или сатани – није изузетак. У дворишту бивше базе наци-батаљона „Азов“ открили су велику статуу паганског божанства и заједно са њом – жртвени камен са остацима жртава које су приносили. У згради наци-батаљона пронађена је – смањена верзија истог идола. Како кажу експерти, да би одвојили „азовце“ од народа који је требало да убијају, „специјалисти“ су разрадили за њих синкретички (паганство плус сатанизам) религиозни комплекс, у чијем центру је – култ смрти.

Сам „Азов“ иступа као неки војно-религиозни ред, који стоји и изнад Војске Украјине, и изнад друштва као виша каста, заснован на припадности култу смрти. Овде су очигледне паралеле и са СС редом и његовом усредсређеношћу на смрт и свему што је мрачно, и са ИСИС-ом. Утисак је да је све то стварано по истим моделима, и ако је тачна хипотеза о немачким црноинтернационалном неонацистичком трагу у формирању ИСИС-а, онда и „Азов“ и жртвовање „руског војног заробљеника“ постаје много јасније. Криза, руинизација друштва и земље довеле су до тога да силе хаоса изађу напоље, а „тихи“ Англосаксонци и Немци су им дали организациону и идејну форму.

Постзападу је, на било који начин, укључујући и војни, потребна победа над Русијом, но, они ће ратовати преко Украјинаца – „до последње капи њихове крви“, како је рекао Б. Џонсон, подстичући Словене да убијају Словене. Међутим, да ли Словени ратују у наци-батаљонима? Пре ће бити, Орци.

Постзапад, такође, наноси информационе психо-ударе РФ, али овде они делују, пре свега, на слабо информисане људе и социјалне изопштенике( не више од 6-10% становништва) плус домаће „шакале“ – „пету колону“. Пропаганда Постзапада у РФ рачуна на двојни раскол и конфликт: између власти и становништва и унутар саме власти, унутар владајућег слоја. Овде је улог стављен на такозване либерале, који са реалним либерализмом немају везе, и којима више пристаје назив „сислиби“ (системски либерали) или „јељциноиди“. Јасно је да рат маргинализује ову публику спремну за опуштено-лоповски (корупционашки) живот, али неспособну за самоограничење и осећање јединства са народом у часу сурових искушења. А тај час је дошао и потребна је друга елита која је способна да извуче земљу из историјске замке.

Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https://izborsk-club.ru/22724

Валентин Катасонов, „ФЕЈК ЕКОЛОГИЈА“: КАКО ЈЕ КОМПАНИЈА „ДИПОН“ ЗАШТИТИЛА ЧОВЕЧАНСТВО ОД „ОЗОНСКИХ РУПА“

ЕКОЛОГИЈА КАО ДИМНА ЗАВЕСА

Питањима екологије у светској економији бавим се безмало пола века (још од времена када сам као кандидат почео да пишем дисертацију на тему „Економски проблеми заштите околине у САД“). Управо на прелазу шездесетих у седамдесете године прошлог века, еколошка проблематика је неочекивано постала популарна у агенди ОУН и многих њених специјализованих органа. Створена је чак и нова организација у оквирма ОУН – Програм ОУН за заштиту животне средине (УНЕП). Касније су, питања заштите животне средине и одрживог развоја почелa да се разматрају и у међународним финансијским организацијама (МФО) – ММФ, Светскoj банци, ЕБРР и другим.

Још деведесетих година сусрео сам се са практичним радом неких МФО у сфери екологије. Био сам финанскијски директор у пројекту Светске банка за управљање животном средином за Русију (ПУОС), члан Консултативног савета за животну средину и одржив развој председника ЕБРР. Године 1991. као консултант ОУН учествовао сам у припреми извештаја за генералног секретара ОУН (за излагање на Конференцији ОУН о животној средини и одрживом развоју у Рио де Жанеиру 1992).

На крају сам изградио потпуно јасну представу и чврст став да је еколошка тематика била специјално иницирана од Запада као „димна завеса“ која прикрива циљеве веома далеке од заштите животне средине.

На велика врата еколошку тематику је увео Римски клуб (који је 1968. формирао милијардер Дејвид Рокфелер), а затим су ове теме, подржане од међународних организација, заузеле једно од првих места у агендама безбројних форума – глобалних, регионалних и националних. Текла је река лепих речи о неопходности учитавања интереса будућих поколења, о очувању природног наслеђа човечанства, о чувању биоразноликости, заштити човекове околине од загађења, о чувању човековог здравља, одржавању одрживог развоја итд. Но, иза свега тога били су само скривени политички и економски интереси неколико земаља „златне милијарде“. А што је још озбиљније и опасније – интереси такозване наднационалне елите којој је екологија била потребна за поткопавање националног сувренитет држава, да би на њиховим крхотинама створили јединствену светску државу на челу са светском владом.

Изнесена је лажна теза о томе да је за заштиту земљине биосфере, пошто је она јединствена и недељива, потребно ослобађање од „националистичких предрасуда“. Такође, глобални обим еколошких пролбема захтева и глобални прилаз (њиховом решењу), а он је могућ само уколико се формирају глобалне (по суштини наднационалне) институције управљања и заштите животне средине.

Екологија се, такође, користи као параван за решавање себичних интереса крупног бизниса, одређених корпорација. Узгред, правилније је рећи да се не користи екологија као таква – већ се користи „фејк екологија“, то јест, лажне теорије и модели који онда формирају у друштву искривљене или чак неистините представе. Лажне представе о обиму будућих екоколошких претњи, о узроцима њиховог настанка и, сагласно томе, средствима за њихово спречавање. А откуда се узимају те лажне представе, при чему често снабдевене таблицама, графиконима и формулама? Њих припремају људи „науке“. Намерно стављам наводнике пошто је од науке остала само реч. Ова институција ради по наруџбини, за новац. И ако им се добро плати, људи „науке“ су спремни да наручиоцима пруже образложење да два и два нису четири, већ пет или три. Једном речју, онолико колико је потребно наручиоцу. А „научни продукт“ се даље шири у масе кроз средства информисања, опет за добар новац. Еколошка тематика је предивно поље за стварање најневероватнијих „теорија“ или „еколошких фејкова“. А трошкови њиховог стварања се добро исплаћују.

РОЂЕЊЕ ХИПОТЕЗЕ О „ОЗОНСКИМ РУПАМА“

Да не бих причао без доказа, навешћу пример једног таквог „еколошког фејка“ који је почео да се ствара осамдесетих година прошлог века. Та лаж је већ испунила своју мисију, ње се више и не сећају.

И геофизичари, и биолози, и лекари су запазили да је озонски слој који се налази на висини од, отприлике, 25-30 километара изнад Земље, важан за човека и целокупан живот на планети јер штити све облике живота од јаког ултравиолетног зрачења Сунца. Узгред, озонски слој, као и Сунце, посматран је и схватан као некаква константа.

Године 1957. у оквирима Међународне године геофизике отпочело је изучавање многих земљиних тајни и њене биосфере и, између осталог, систематски је посматран озонски слој. Подстрек овим испитивањима дали су успеси у освајању космоса – вештачки сателити, космички бродови и орбиталне станице помогли су у мониторингу озонског слоја. Сви су били изненађени када је, у периоду од 1957-1962, забележено смањивање озонског слоја, а његова дебљина је и без тога врло мала – око 4 милиметра. Појавиле су се прве узнемирујуће публикације на тему топљења озонског омотача. Истина, по истеку петогодишњег периода посматрања озонски слој је поново почео да се враћа у нормалу. У периоду од 1970-1980 наново је уочено да се стањује или „троши“. Посебно је уочљиво било његово нестајање изнад Антарктика. Пре неких четрдесетак година појавила се синтагма „озонска рупа“.

Даље су се догађаји одвијали врло брзо. Уље на ватру су додали амерички научници Шервуд Роуланд и Марио Молина, а такође и запднонемачки научник Паул Круцен. Ови хемичари су 1973-1974 године изнели хипотезу према којој је главни узрок стварања „озонски рупа“, опасности која угрожава целу плантету – фреон. Тачнији и шири назив ове супстанце је: хлорофлуороугљеници (ЦФЦ). Хлор који се налази у фреону уништава озон. Како су оценили наведени научници-хемичари, један атом хлора може уништити најмање 10 000 молекула озона.

А како настају фреони? Њих производи човек. Значај део хемијске индустрије ради стварајући фреоне, које човек користи у свакодневном животу, а такође се користе и у разним другим индустријским гранама. ЦФЦ се примењују за хлађење у кућним и индустријским расхладним уређајима, за аутомобилске клима-уређаје, чишћење површине штампаних плоча за израду микроелектронских уређаја, аеросолног распршивања козметичких и других средстава из аеросолних боца, израду различитих пластичних производа, гашење пожара. Други ЦФЦ се користе за производњу полиуретана и стиропора – материјала који су заступљени у великом броју произовда за потрошњу, почевиши од пластике за једнократну употребу до изолационих материјала, затим, за прање електричних уређаја и чак космичких бродова после полетања. Значајан део ЦФЦ се користи у одбрамбеној индустрији.

ЦФЦ су добијени у лабораторијама још пре Другог светског рата. Постављен је задатак да се пронађе јевтина, незапаљива и нетоксична супстанца и то је учињено. Најпопуларнији ЦФЦ су постали: фреон-11 и фреон-12, намењени за кућне фрижидере и климе. Њихова велика производња и потрошња почела је одмах после рата. Од 1950. до 1975. годинe обим светске производње ЦФЦ је растао сваке године 7-10%, дуплирајући се сваких десетак година. И, осамдесетих година прошлог века, у свету се производило око 1 милион тона ЦФЦ-а.

Седамдесетих година, након појаве озонске хипотезе, у Америци је настала мала паника, иако су закључци америчких хемичара били прелиминарни и суштински су имали статус хипотезе. Међутим, изненада се појављују стихијске кампање грађана против даљег коришћења фреона. Посебно су нападима биле изложенe аеросолне бочице (дезодоранси, козметика) јер су садржавале фреон. Обим продаје лимених бочица овог типа нагло се преполовио. Године 1978. у САД је чак донесен закон који забрањује коришћење ЦФЦ-а у аеросолним распршивачима. Овим законом је нанесен значајан ударац хемијским компанијама. Пре свега – америчким. Али и иностраним које су испоручивале на америчко тржиште аеросолне распршиваче са збрањеним фреоном. Хемијске компаније су се уплашиле да ускоро може доћи до забране производње и других производа који садрже фреон или у чијој се производњи користи фреон (на пример, стиропор).

У ИГРУ УЛАЗИ КОМПАНИЈА „ДИПОН“

Лавовски део у производњи фреона, у то време, припадао је америчкој компанији „Дипон“ (DuPont), истој оној која је почетком тридесетих година разрадила у својим лабораторима ЦФЦ. Одмах после објављивања Роуланд-Молинове хипотезе корпорација „Дипон“ је започела контранапад бројним саопштењима у којима је истицала да су закључци америчких хемичара „фантазије“. Тако је представник корпорације 1974. године иступио пред Конгресом САД са следећом изјавом:

„Хипотеза о повезаности хлора и смањивања озонског слоја је чисто спекулативна и не постоје докази који је подржавају“.

Да би деловао непристрасније, додао је:

„Ако поуздани научни подаци… покажу да… ЦФЦ не могу да се користе без штетних последица по здравље „Дипон“ ће прекинути производњу ових једињења.“

Представник „Дипона“ је написао, у чланку објављеном у часопису Chemical Week 16. јула 1975. године, да је теорија о унштавању озона – научна фантастика, бесмислица.

Током 14 година компанија „Дипон“ је деловала на два фронта очекујући победу на једном од њих. Први фронт – дискредитовање хипотезе о погубном ефекту фреона на озонски слој планете. Други фронт – разрада, у сопственим лабораторијама, нових једињења којима би било могуће заменити старе фреоне и која не би била сумњива у погледу својих еколошких карактеристика. На првом фронту нису успели. А на другом јесу. Успели су да разраде нове облике ЦФЦ-а који заиста ни на који начин нису утицали на озон (најпознатији је – фреон -134).

Средином осамдесетих година тактика компаније претрпела је озбиљан заокрет: „Дипон“ је неочекивано постао критичар старих фреона, но, истовремено је наступио и са „конструктивним предлозима“ да се стари ЦФЦ замене новим, који су били разрађени у „Дипоновим“ лабораторијама. Сада је компанија своју лобистичку делатност пренела са првог фронта на други, рекламирајући на све начине нове фреоне. И, у складу са тим, „Дипон“ је почео да подржава Роуланд-Молинову хипотезу, коју је још јуче критиковао и исмевао.

Истина, постојало је мало „али“ у вези са новим фреонима: прво, били су неколико пута скупљи од старих. Друго, испоставило се да нису безопасни када је реч о запаљивости и човековом здрављу. Но, „Дипон“ и његови „помоћници“ (средства информисања, представници „науке“, екологије итд), нису примећивали те „ситнице“. Вероватно, „Дипон“ није штедео новац за плаћање услуга својим „помоћницима“.

Судећи по свему, међу „помоћнике“ је доспела и ОУН, која је беспоговорно почела да подржава Роуланд-Молинову верзију и активно се бори за очување озонског слоја посредством замене старог поколења фреона новим ( о овом говорим са сигурношћу јер сам неко време био консултатнт ОУН и бавио се еколошком проблематиком).

КАКО СЕ ПОСТАЈЕ ДОБИТНИК НОБЕЛОВЕ НАГРАДЕ

Хероји науке постали су Американци Шервуд Роуланд, Марио Молина и њихов немачки колега Паул Круцен. На тајанствен начин, њихова хипотеза из осамдесетих година добила је статус – теорије. А деведесетих година то је већ био – аксиом. Да нико не би доспео у искушење да посумња у аксиом, 1995. године поменута тројица хемичара су добила Нобелову награду.

Крајем прошлог века у Француској је изашла књига Ошота Хамара „Озон – рупа ни из чега“. Предговор је написао Гарун Тазиев, светски познат француски вулканолог. Ево фрагметна из поменутог предговора:

„Озону у стратосфери ништа не прети уништењем. Они, који су се током последњих десет година трудили да убеде у то човечанство, издају научну истину. Противречи истини када се као изговор да се окриви ЦФЦ за уништење озона над Антарктиком, тврди да је сада позната „озонска рупа“ била откривена 1985, иако је она постојала још 1956. Научници, који су макар једном фалсификовали истину, никада више не заслужују поверење, при чему је неважан предмет о коме говоре.“

ГЛАВНИ БЕНЕФИЦИЈАР „ОЗОНСКЕ АФЕРЕ“ ПОЗИВА ОУН У ПОМОЋ

Апетити и амбиције комапније „Дипон“ постали су огромни. Скривајући се иза Роуланд – Молинове хипотезе „Дипон“ је могао без особитих напора да „прогура“ кроз Конгрес САД закон који забрањује коришћење старих фреона и стимулише производњу и потрошњу нових. Такав закон обезбеђује монополску позицију компанији на америчком тржишту. Но, корпорацији је ово било мало. Она је одлучила да освоји светско тржиште. И као „ован за пробијање“ послужиле су јој међународне организације, пре свега ОУН и њене специјализоване структуре из УНЕП-а (Програм ОУН за животну средину) и Светски еколошки фонд (СЕФ). За почетак, на иницијативу ОУН, утврђен је Међународни дан заштите озонског омотача – 16. септембар. Године 1985. донет је међународни оквирни документ – Бечка конвенција о заштити озонског омотача. Ударничким темпом отпочео је рад на припреми међународног споразума о практичној акцији која се тиче искључиво тема везаних за ЦФЦ, који би садржао конкретне обавезе и рокове за замену старих фреона новим.

Тај документ је Монтреалски протокол. Реч је о међународном споразуму чији пун назив гласи: The Montreal Protocol on Substances That Deplete the Ozone Layer. У преводу: Монтреалски протокол о супстанцама које уништавају озонски омотач. Потписало га је тридесет земаља 1987. година а на снагу је ступио 1. јануара 1989. Монтреалски протокол је предвиђао замрзавање производње фреона старог поколења (они су означени бројевима 11,12, 113, 114, 115) на нивоу из 1986. почевши од 1992. А у периоду од 1993-1998 потребно је смањити ниво производње за 50% у односу на почетни. Уз фреон додата су још нека једињења која могу оштетити озонском омотач. На пример, хидрохлорфлуоругљоводоници, угљентетрахлорид.

У документима ОУН стално је присутан оптимизам поводом озонске будућности планете: наводно, главни бенефицијар Монтреалског протоклоа је целокупно човечанство. Не, главни бенефицијар је америчка корпорација „Дипон“! Уз помоћ наведеног Протокола она је успела да издејствује затварање предузећа за производњу такозваних ОУС (озон-уништавајућих-супстанци) шром света. Она је освојила светско тржиште новог поколења фреона, успостављајући продају много скупљих и профитабилинијих производа. Наравно, на Монтреалском протоклу су зарадиле и друге компаније. На пример, оне које су производиле фрижидере и клима-уређаје. Стари уређаји су бачени, појавило се ново поколење фрижидера и расхладне технике коју су назвали environmentally friendly (еколошки безбедна). До 2005. године само је у САД извршена замена старих фрижидера новим у износу који премашује 220 милијарди долара. Истина, фрижидери за кућну употребу са новим фреонима које производи „Дипон“, повремено експлодирају, пале се, трују и шаљу на онај свет своје власнике. Но, све су то ситнице на фону таквог грандиозног задатка као што је спасавање човечанства од истањивања озонског омотача.

МОНТРЕАЛСКИ ПРОТОКОЛ КАО ОРУЖЈЕ УНИШТЕЊА ХЕМИЈСКОГ ОДБРАМБЕНОГ СЕКТОРА РУСИЈЕ

Изненађујуће је, али све земље света заједно су стале под заставу Монтреалског протокола. Стање је у децембру 2009. изгледало овако: 196 земља чланица ОУН ратификовале су његову почетну верзију. Највећeм броју земаља које су потписале Монтреалски протокол, од овог документа није ни вруће ни хладно. Оне не производе ЦФЦ.

Али неколико земља света, у тренутку потписивања Монтреалског протокола, биле су веома велики произвођачи фреона. Оне су, природно, производиле старе ЦФЦ који су пронађени почетком тридесетих година. Осим низа индустријски развијених земаља Запада, то су били и СССР, Кина и Индија. Кина и Индија су се уздржале од потписивања Монтреалског споразума, наставивиши производњу старих, или „сивих“ фреона. А Совјетски Савез, започевши разарајућу перестројку под руководством М.С. Горбачова, чинио је све само да би се свидео Западу.

15. септембра 1987. године у Монтреалу, совјетска делегација коју су чинили стручњаци, одбила је да потпише апсурдни и, за земљу опасан, документ. Један од чланова делегације Владимир Матвејевич Захаров, напуштајући Монтреал је рекао:

„Не постоји научна основа, колико-толико озбиљна, за његово потписивање“.

Из Кремља се зачуо грозни крик! Принудно смо потписали документ у ноћи пред нову 1988. годину. Самим тим главни део хемијске индустрије земље био је осуђен на уништење. Производња ОУС (озон-уништавајућих-супстанци) у Русији је достигла максимум 1990. године и износила је 197.490 тона, укључујући 110.140 тона ЦФЦ-а.

Године 1996. укупна производња ОУС (озон-уништавајућих-супстанци) се смањила на 47.575 тона (смањење 4,1 пута) а произовдња ЦФЦ-а је смањена на 17.122 тоне (смањење 6,4 пута). Од произведених материја које штете озонском омотачу, 1990. године унутар земље је искоришћено 58,8% а 1996. – 15.408 тона или 32,4%. Остатак је извезен у републике СНГ и земље у развоју („сиво“ тржиште ОУС). Особеност производње фреона и других материја које оштећују озонски омотач у нашој земљи била је у томе што је значајан део производње намењен одбрамбеној индустрији. Безумно потписивање и испуњавање Монтреалског протокола, у почетку од Совјетског Савеза, а затим Руске Федерације, наносило је озбиљан ударац војно-економском потенцијалу земље. Од цивилне индустрије највећу штету је претрпела производња фрижидера за кућну и индустријску употребу. Део производње ОУС нашао се у новим државама, насталим на крхотинама СССР-а. Пре свега Украјини, која је после добијања независности, аутоматски постала учесник Монтреалског протокола.

Био сам сведок тих драматичних догађаја деведесетих година. Десетине хемијских предузећа у земљи, у складу за захтевима Монтреалског протокола, морала су да буду затворена или препрофилисана. Представници војно-индустријског комплекса слали су влади СОС сигнале, упозоравајући да одбрамбена индустрија остаје без неопходне хемије.

Влада (премијер Гајдар, Черномирдин, Кириенко) и Министарство заштите животне средине и природних ресурса РФ изјавили су да је испуњавање међународних обавеза важније од одбрамбене способности земље. Директори предузећа су се на сваки начин трудили да испуне захтеве Монтреалског протокола. Као „ован за пробој“ искоришћена је Светска банка која је Русији дала кредит (110 милиона долара) за реализацију Пројекта за управљање животном средином. Осим кредита, у оквирима пројекта, давали су и грантове за „реконструкцију“ предузећа које производе ОУС (озон-уништавајуће-супстанце). Фактички, то је био мито за затварање предузећа.

Заправо, то је била закулисна војна операција „Дипон-а“ против наше хемијске индустрије која се скривала под заставом Монтреалског протокола. На крају, у децембру 2000. године последњих седам русих фабрика које су испуштале материје које наводно уништавају озонски слој, биле су затворене. Од тада се целокупна наша индустрија базира на коришћењу производа америчке компаније „Дипон“. Занимљиво, шта ако америчко руководство у оквиру кампање економских санкција против Русије забрани „Дипону“ извоз, нама неопходних хемијских производа? Како је то повезано са декларацијама наше власти о јачању економске и војне безбедности Русије?

Године 2017. у Москви је одржана конференција под вишезначним називом: „Од Монтреалског протокола ка Монтреалском трибуналу“. Била је посвећена тридесетогодишњици потписивања протокола. Посебно занимљиво и оштро је било иступање Григорија Крученицког, који води оделење озонског мониторинга Централне аеролошке опсерваторије Руског хидрометеоролошког завода. Ево одломка из његовог говора:

„Да би се испунили услови протокола и одустало од производње низа хемијских производа, уништен је, фактички, хемијски сектор одбрамбеног комплекса СССР-а. Разбијен је новцем који је Међународна банка за реконструкцију и развој доделила Совјетском Савезу за реорганизацију хемијске индустрије за производњу нових фреона. Новац је дат западним стручњацима са поптуним технолошким описом наших хемијских комбинта у Волгораду, Лењинск-Кузњецком и Перми. После тога ми смо постали таоци настале ситуације“.

Валентин Катасонов
Превео: Александар Мирковић

ИЗВОР: https: //reosh.ru/valentin-katasonov-ekologicheskie-fejki-kak-kompaniya-dyupon-zashhishhala-chelovechestvo-ot-ozonovyx-dyr.html?

Георг Тракл, ПЕСМЕ

МУЗИКА У МИРАБЕЛУ

Водоскок пева. Низ безмерје
плаво облаци нежни броде,
кроз стари парк у предвечерје
полако тихи људи ходе.

Праотачки се мермер сури.
Птице се јатом у даљ крећу.
Очима мртвим фаун зури
у сене што се с тмином сплећу.

Кружећи, лишће с крошња старих
пада кроз прозор отоврени.
у одаји се ватра жари
сабласне сликајући сени.

У кућу бели странац крочи.
Пас јури трошним ходницима.
Служавка тне лампу, точи
соната звуке ноћницима.

РОНДЕЛ

Протекло је све злато дана,
вечерње боје смеђе, плаве:
мру кад се благ фруле јаве
вечерње боје смеђе, плаве.
Протекло је све злато дана.

САН ЗЛА

Смртног звона звуци још крстаре –
у црној соби љубавник се буди,
прислања образ звездама и студи.
На реци видиш једра, паламаре.

Сјакте се сукње, звецкјау гитатре.
Калуђер, трудна жена, тиска људи.
Под златним сјајем кржља кестен худи;
црно и тужно штрче цркве старе.

Кроз бледе маске дух зла гледа сада.
Грозно и тмурно сутон на трг пада;
пред вече аде од шаптања трепте.

Читају мутне знаке птичјег лета
губавци који труле. Парком шета
сестра са братом, гледају се, цепте.

МЕЛАНХОЛИЈА

Плавкасте сенке. О, те тамне очи,
њин дуги поглед док клизе нетрагом.
Гитара звуци прате јесен благо
у башти што се у цеђ мрку точи.
Туробност смрти из нимфиних шака
озбиљно струји, трошне усне сишу
црвене дојке, низ црну цеђ се њишу
увојци влажни сунчевог дечака.

ОЗАРЕНА ЈЕСЕН

Навршава се лета круг
воћем и чистим златним вином.
Чудесни самотников друг
мир је што влада шумском тмином.

Добро је, – вели сељак сад.
Пред сам крај снажи и весели
вечерњих звона тихи склад.
Поздравља јато што се сели.

Љубавни ово чај је благ.
Таласи чун низ реку гоне
и лепох слика ђердан драг –
у ћутање и покој тоне.

У СТАРИ СПОМЕНАР

Непрестано се враћаш, меланхолијо,
о, благости усамљеничке душе.
Окончава се жарење златног дана.

Болу се скрушено стрпљиви приклања
брујећи благогласјем и меким лудилом.
Гле! Смркава се већ.

Опет се враћа ноћ и јауче смртно створење,
а и још једно пати с њим.

Дрхтећи испод јесењих звезда
сваке се године дубље приклања глава.

ЧОВЕЧАНСТВО

Пред човечанством ватрен бездан ров,
бубњање, ход сред крвавога дима,
ратници тамних чела; гвожђа зов,
очај и ноћ у тужним мозговима:
Евина сенка, црвен новац, лов.
Вечера тајна, кроз облак светлост грану.
Благ мук у хлебу и у вину бди,
а њих се сабра дванаест. Пре но свану
вичу кроз сан у маслињакку сви;
и свети Тома гура прст у рану.

DE PROFUNDIS

Има стрњишта на које црна киша пада.
Има смеђе дрво што усамљено стоји.
Има пискав ветар што кружи око празних колиба.
Како је тужно ово вече.

Иза мајура
блага сирота оскудно класје пабирчи.
Округле, златне очи у сутону јој се питају,
а крило јој ишчекује небеснога женика.

Док се враћаху
пастири нађоше слатко тело
иструлело у трновом жбуну.

Ја сам сенка далеким мрачним селима.
Божјег ћутања
напих се из бунара-луга.

Чела ми се дотиче хладни метал.
Пауци траже моје срце.
Има светлости што трне у мојим устима.

Ноћу се на пустари затекох
засут смећем и прахом звезда.
У жбуње леске
опет зазвучаше кристални анђели.

ПОПОДНЕВНО ШАПУТАЊЕ

Плашљив, танак сунчев сјај,
воће пада с гране родне.
цело дуго послеподне
мир прекрива плави крај.

Замире метала звук;
бела звер на земљу клону.
Девојачке песме тону
у опалог лишћа мук.

Док лудила куша лет,
чело Божје боје сања.
У первазу распадања
брегом трчи сенки сплет.

Сутон, вино, мир по тлу;
тужна свирка на гитари.
благој лампи што се зари
тад се враћаш ко у сну.

ПСАЛМ

Посвећено Карлу Краусу

Постоји светиљка коју је утрнуо ветар.
Постоји крчма у пустари из које по подне излази пијаница.
Постоји виноград, спаљен и црн, с рупама пуним паукова.
Постоји просторија коју окречише млеком.
Лудак је умро. Пстоји острво у Јужном мору
што дочекује бога сунца. Ударају бубњеви.
Мушкарци играју ратничке игре.
Жене њишу куковима под пузавицама и огњеним цвећем
кад се распева море. О, наш изгубљени рај.

Нимфе су напустиле златне шуме.
Сахрањују странца. Тад почиње треперава киша.
Панов син се јавља у лику радника-кубикаша
што преко поднева спава на ражареном асфалту.
Постоје девојчице у једном дворишту у хаљиницама препуним беде што кида срце!
Постоје собе пуне сазвучја и соната.
Постоје сенке што се грле пред ослепелим огледалом.
Крај болничких прозора греју се оздрављеници.
Бела пара на каналу доноси крваве заразе.
Туђа сестра се опет јавља у нечјим злим сновима.
Почива у лесковом жбуњу и игра се с његовим звездама.
Студент, можда двојник, гледа за њом дуго с прозора.
Његов мртви брат стоји иза њега, или силази низ старе завојите степенице.
У тмини смеђих кестенова бледи лик младог искушеника.
Башта је усред вечери. У дворишту лепршају слепи мишеви под аркадама.
Настојникова деца престају да се играју и траже небеско злато.
Завршни акорди квартета. Слепа девојчица дрхтећи трчи низ алеју,
а сенка јој касније пипа дуж хладних зидина, окружена бајкама и светским легендама.

Постоји празан чамац који увече носи вода низ црни канал.
У тами старога азила дотрајавају људске развалине.
Мртва сирочад лежи крај баштенског зида.
Из сивих соба излазе анђели заблаћених крила.
Црви капљу са њихових пожутелих капака.
Трг пред црквом је мрачан и ћутљив, као у данима детињства.
На сребрним петама клизе ранији животи
и сенке проклетника силазе у воде што уздишу.
У гробу свом се бели чаробњак игра својим змијама.

Ћутке се над костурницом отварају Божје златне очи.

ПРОПАДАЊЕ

Увече, када звона на мир звоне
пратим лет птица дивни и безмерни,
поворке тих ходочасника смерних
које у јасну даљ јесењу роне.

Ходећ по башти, где се сутон хвата,
сањам о њиној светлијој судбини,
док сати ток заустављен се чини.
За облацима пратим стазе јата.

Задрхтим тад од даха распадања.
Нариче кос из обнаженог грања.
Уз притоке трошне лоза се румени,

док се, мртвачко коло деце неме,
крај ограда бунара запуштених
зебући клоне плаве хризантеме.

НОЋНА ПЕСМА

Непомичнога дах. Животињски лик
укочен од плавети, од њене светости.
Огромно је ћутање у камену

маска поноћне птице. Благи трозвук
скупа одбрујава. Елаи! твоје се лице
нагиње немо над плавичасте воде.

О, ви тиха огледала истине!
На самотниковој слепоочници од белокости
јавља се одсјај палих анђела.

***

Страховито је пропадање рода.
У тај час пуне се очи посматрача
златом његових звезда.

Увече тону звона што више не брује,
руше се црни зидови на тргу,
мртви војник зове на молитву.

Као бледи анђео
ступа син у празни дом својих отаца.

Сестре су отишле далеко: белим старцима.
Ноћу их спавач нађе под стубовима у трему
на повратку са тужних ходочашћа.

О, како им је коса препуна блата и црва,
док он ту стоји на сребрним ногама,
а оне помрле излазе из голих соба.

О, ви псалми под пламеним поноћним кишама,
кад слуге коривама по благим тукоше очима,
кад се детињски плодови зове
надвијају у чуду изнад празнога гроба.

Тихо се месеци пожутели котрљају
преко младићевих грозничавих чаршава
пре но што наиђу зима и ћутање.

Георг Тракл, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ (из збирке ПЕСМЕ објављене 1913), СКЗ, Београд

Изабрао и превео: Бранимир Живојиновић