Миодраг Павловић – ОБРАЋАЊЕ ПРИЈАТЕЉУ

Тамо где је сва наша нада,
нико о нама није ништа чуо.

Ни овде где смо стали чврсто
као стабло или стена,
на изглед у земљу урасли,
ништа се на нама не заснива,
не очекују нас ни гробница ни престо.

Нема записа о нашем рођењу,
ни после кад одемо,
неће се јавити ожиљак
на божанском телу.

Суморно ли је седети безимен
крај дивовске воде!
Сањамо неке обале
где још расте прареч,
да тамо будемо изгнани ван изгнанства
и слова да извлачимо као конце
из матице, из великог вира,
за одору у којој се траје.

Пријатељу, ти можда знаш
ради чије забуне
песници ходе беспутно,
а зову их пространства?

Миодраг Павловић, „Безазленства“, Завичајник, Ваљево

Миодраг Павловић – ТРЕБА ПОНОВО ПРОНАЋИ НАДУ

Треба поново пронаћи наду
и лист са кореном на хумци краја,
треба затворити капије на граду
и бранити се против новог змаја.
Треба поново пронаћи наду.

Утехе нема без врха од копља,
ни јутра без кремена који се лактом туче,
ни жетве нема док се не оплачу снопља,
ни ваздуха док се мехом не повуче.
Нема утехе без дршке од копља.

Треба поново пронаћи пут
и позив земље и правац даха,
на раскрсници плод треба узбрати жут,
колену хитром оставити маха
и чезнући за крилима, кренути на пут.

М. Павловић – 87 песама

Миодраг Павловић – ТРЕБА МИ РЕЧ

Треба ми једна реч
која у себи садржи
значења многа
колико год их има
она реч свемогућа
међу другим речима
линија повучена
из срца Јединога
толико јасна да не мора
да се тражи по речницима
Треба ми реч
позната од раније
и крепка као да је нова

Једна реч
да ми је склона
испуњена мноштвом
укуса мириса и боја
налик на оријентална јела
или да буде као оно
што воле монаси
а то је
салата од октопода

Треба ми реч
већа од сваког калеидоскопа
да ми се у руке дода
да стане тамо
где су била откровења
Од свега што су људи изрекли
да буде свеприсутнија
подразумева се: и боља
нека се спусти
као котур непокретан
да буде са нама довек
та реча послана
јасно је одакле
и од КОГА

М. Павловић – Рајске изреке (Завод за уџбенике, Београд, 2007.)

Миодраг Павловић – НА КРАЈУ БДЕНИЈА

6.

Неће из једног тела у друго да се сели моја истост.
Преображења су само унутарњи рад који нас при-
ближава души у којој је наш облик – језгро. Границе
мог бића нису крхке, иако је трошна материја која
нас чини. До последњег часа граница је знак једин-
ственог створења. Можда има тог тренутка када
свака граница пада. Сећање не може да сачува оно
што из нас последњи дах издува. Ко каже да се на све
ставља тачка можда говори о потпуног нестајња
шифри. Крај. И опет ћемо се надати повратку нама
какви јесмо и какви смо били. Увећан ил сажет,
прозрачан ил опак, наш је облик сачуван у дубини
елемента. Или нисмо ни били, али наше небивање је
добило своје име и грађу у којој настаје озарење.
Живота чистог или духа који се не одваја од оног ко
га носи. То што сада јесмо, доказује и све друго: да
смо оно сазнање које су богови један од другог
крили.

М. Павловић – На крају бденија (одломак)

Миодраг Павловић – СУПРОТНА ХТЕЊА

Једни верују у опште свануће, други говоре да је си-
гурно смркнуће. Кунемо се да сунце иде од истока на
запад својим путем. Но доказано је да се земља креће
супротним правцем, у целини. Тако надиру и дивља
стада која гоне ловце од степа до мореуза. Народи се
селе на север или до обале океана, онда сретну друге
који се држе југа или надиру ка земљи мртвих, где су
скривена блага. Нико још не зна како да се тај сусрет
супротних хтења мимоиђе. Долази до рата. Наказа
тражи што више потомства. Мамут се усред леденог
доба узјогуни. Прелази у напад онај ко би требало да
буде питом. Простор тражи своје време и тужи се да
је еон обезбожен. Најзад, питање искрсава: откад се
овако један правац са другим безусловно коси? Реци-
мо: има два почетка: онај кад у малом сва страхота
експлодира, и други: у мирном бићу што се не мења
од вајкада. Свет је од самог почетка располућен.

М. Павловић -ИСХОД / Источна врата/ (Просвета, Београд, 2000.)

Миодраг Павловић – УНАЗАД

Са мишљу о крају света не мири се народ овог про-
лећа, ни лета. А далеко је до зиме као од села до гра-
да. До краја века променићемо нешто у нашем ка-
лендару. Можемо постићи да се дани уназад броје.
Уназад до Карађорђа и Доситеја, уназад до Чарноје-
вића који треба на црногорске обронке да се врати,
и до Светог Саве који се још једном запућује до Све-
те Горе. Можда ћемо стићи и до Христовог рођења,
на домак Јерусалима. Листамо уназад Житија Све-
тих. Све постаје јасно када се види у обрнутом слогу.
Са Учитељем заједно долазимо до Назарета. Једни
без греха, други – жељни искупљења.

М. Павловић – Ново име клетве

Миодраг Павловић – СЛУТЊА КРАЈА

Прете нам са свих страна
                  у име оца и сина,
 прете нам потопом
                 што стоји одмах иза брда
 као џин од слузи,
                па глађу
 од које не штити ни једно биље,
                прете и ужасним обиљем хране
 (каква будућност!)
                и најездом вина.
 У кардиналски-црвеном
               шетају нам ноћу по стану
 и траже прекидаче
               за све што светли и греје,
 држе проповеди дуге
               које мало значе,
 а могу да се позову само на трубе
               што вребају с неба
 ко топови с ратне лађе.
              Прете нам са свих страна
 ударцима и страшним снима,
              авај, и наши снови су с њима!

Но претња предуго траје,
 удрите већ једном, или доста!
 У нама видно пркос расте
 и свако у свом углу спреман је да умре
 сопственом срмћу, храбро и полако.
 Удрите!
 Кости нам постају метал
              и звоне као звона,
 господарима лудим и спорим
 узвратићемо претњу
 гласом са горе Сиона!

М. Павловић

Миодраг Павловић – ПОЗНА ХИЛАНДАРСКА МОЛИТВА

ПОЗНА ХИЛАНДАРСКА МОЛИТВА
Уочи косовског боја

Знам да сваки народ има свој почетак
и свој крај,
и да почетак није само један,
па ни крај не дође само једном,
но грех је мој да сумњам у нове почетке
после ове пошасти,
и да волим патњу народа свог
више но што се земаљске ствари волети смеју.

Опрости ми,
говорим као да сам се понео,
као да хоћу да проричем,
но и пророци су говорили о прошлом
да би у тами двери будућег дотакли.
У ноћи ја видим велика крила скакаваца
већ су зелена прешла преко мора
и кнезове честите погубила на реци,
ја знам ко долази и зашто,
и знам да сваком сјају и слави
такве сенке за петама иду
те говоре: доста си светлост земаљску
крвљу својом и дробом хранио.
На тај глас треба у најблажем помирењу
подићи завесу друге светлости.

Но пре тог суђеног и часног нестанка
дај нам да зрелост земаљског живота
достигнемо,
дај нам да у створеном стварамо
не би ли мир у нествореном нашли,
рока нам дај за припрему небеског пута
да странпутицом у полусну
не населимо провалије хадске,
јер пре дугог премишљања у смрти
и дугог делања пре ње,
ни васкрс није светоме духу на славу.

Зато нас у плоти задржи, молим те,
и непријатеље наше одби
и бистре изворе наше крви сачувај
за још једно стварање света
да нам се тек после подвига на земљи
небеска кроткост подари.

М. Павловић – ВЕЛИКА СКИТИЈА

Миодраг Павловић – БОГУМИЛСКА ПЕСМА

Траже моју главу.

Све што на главу личи
бацају по ливадама на хрпе
и ноћу газе коњима.
Земљи отварају окна
те ваде сребрну руду
што глави пророчкој слична је,
па је обесе о храстово грање.
И облаке кад људски покажу лик
чакљама свлаче и копљима боду.

Траже моју главу
а нису ни чули моју реч.
Као гуја без отрова у глави
по гудурама лежим
немоћан да своју кожу променим.
О кнежеви пијани
што ме са бедема вребате
зар мислите: неће мој говор
даље од локве моје крви?
Земљи сам близак,
она боље памти речи но крв;

у недра ћу јој казати, загрљен са зовама,
све што о љубави знам.

Мали је ваш мач
да читавој земљи главу посече.

М. Павловић – ВЕЛИКА СКИТИЈА

Миодраг Павловић – СВЕТОГОРСКИ ДАНИ И НОЋИ

На једном месту помислих: овде ће ме сигурно змија ујести. И на том месту
у полутами жбуна, по звуку звонком, нађох извор воде која се разлива по земљи,
и тек пошто се укрстила са људским путем, постаје поток. Вода, бистра и густа и као
растопљен метал, као тела неких животиња сјајних и провидних. Стајаше над тим
извором човек блед и у црној ризи. Црноризац, дакле. И једна птица, тиха, свесна да
је неко посматра одозго, изнад нас, са гране. Мислио сам да сам залутао, но за пут сам знао.

***

Раздаљине између човека и Творца прво су расле споро, онда вртоглаво брзо.
Прво је све изгледало природно: близина, лепота, постојање, светост. После је све
морало да се премерава, распознаје, именује, надокнађује. Од довршеног направило
се незавршено. Откровење зато мора да покаже оно што се на почетку засигурно
знало.

О да сам се родио
у друго време
и могао да се придружим свадби
на којој се вода преточила
у вино

И да сам седео за столом
на којем се
мало хлеба претворило
у многа и светла тела

Или да сам само протрчао
преко поља
пре но што се смркло
небо изнад Голготе

Нисам био на свадби у Кани
нити сам
сведок васкрсења

зато се одричем сваког хтења
и надам се још мало у хлеб
и Његова преображења

М. Павловић – Светогорски дани и ноћи