Арсеније Савин, ПРОЛЕЋЕ

О, пролеће је дивно време да се отпочне рат,
Да се земља још хладна топлом крвљу угреје,
Да из жила потече крв и залије сваку влат,
Ђаво да се поигра, брк да му се насмеје.

Пролеће је право време да се пупољак затре,
Да се тек узлетелој птици поломе крила,
Да се бујице излију, да се разгоре ватре
И да се покаже Зло и сва његова сила.

Но, пролеће је и време да се погледа Плавет,
Да звезде испуне зене и – упркос свему:
Небесима обгрљени да одагнамо авет –
И себе да предамо Њему, једино Њему!

пролеће 1941.

Арсеније А. Савин

Слободан Антонић, ПОЈАМ КУЛТУРНОГ РАТА

Културни рат (cultural war) је појам који нам долази из САД ¹. Њега би можда било боље превести као “рат у култури” – ако културу схватимо у најширем смислу, као област духовних и друштвених вредности.

Зашто рат, ко води рат и око чега се ратује? Реч рат се употребљава из три разлога:

1. За радикалну културну елиту постоји јасна подела по начелу “пријатељ – непријатељ”. Наравно, то не значи да не постоје и други учесници културног живота као што су “неопредељени”, “несвесни онога што се збива”, “тактички савезници”, “непријатељи по другој линији” итд. Ипак, линија фронта постоји, а када год дође до сукоба, доста поуздано се може рећи ко ће се појавити на једној, а ко на другој страни.

2. Непријатељ се страсно, готово свим бићем, мрзи. Мрзе се заправо вредности (врлине) до којих је њему стало. Мржња је често опсесивна, а главни непријатељи постају за мрзитеље извориште најчудовишнијих фикс-идеја.

3. Из те страсне мржње произилази жеља да непријатељ буде уништен, да га једноставно не буде. У немогућности да се спроведе истребљење његових идеја, вредности, па и људи, жели се њихово понижење. Идеје и људи се извргавају симболичким и стварним изругивањима, понижавањима…

Садржај културног рата, дакле, јесте порицање или ниподаштавање одређених културних вредности, а његов главни облик је понижавање, исмевање, цинизам у односу на главне симболе и носиоце.

Ко води рат? У САД је реч о делу друштвене, културне, медијске, академске, па и политичке елите. Њени припадници се најчешће називају радикалима или прогресивистима, док се насупрот њима налазе традиционалисти или конзервативци. Обе стране себе виде као либерале, али су први радикални либерали, а други традиционални либерали ². Рат су започели радикали нападом на традиционалне вредности, шездесетих година 20. века, током тзв. америчке културне револуције ³. Током наредне две деценије радикали су – захваљујући образовању, средњокласном пореклу и потреби система за новом идеологијом – доспели до елитних положаја у америчком друштву ⁴. Као “симболичка елита”, постепено су преузимали културне, образовне и медијске установе ⁵. Иако је, током осамдесетих година, Реганов неоконзервативизам преовладао у политици и економији, радикали су остварили лаке победе у култури, уметности и медијима. Иако су, током деведесетих година, прогресивисти преко Клинтонових освојили и политику, традиционалисти су се, на пољу културе, почели реорганизовати, направивши фронт. У њега су ушли хришћанско-конзервативни ⁶, али и неки леви интелектуалци ⁷. Тај фронт је, у овој деценији, постојан, мада радикали и даље уживају премоћ у културним институцијама.

Око којих вредности се ратује? Око свих, највише око најважнијих. У друштву постоји стални сукоб око вредности. Људима је важна вера, дакле борба ће се водити – на овај или онај начин – око верских симбола и религије (рецимо, може ли се поставити крст на јавном месту или не). Људима су важни брак и породица, дакле, водиће се борба око брака и породице (ко све може да склопи легални брак и усваја или задржи децу). Али рат у култури је посебна врста рата зато што се ратује око симбола, и то симболичким средствима. У културном рату предмет напада је знамење, симбол одређене вредности (или скупине вредности). То знамење није предмет правне или телесне борбе, већ предмет симболичког порицања кроз културу. Томе служи особена естетика у којој се оно што је приватни или групни политички став представља као уметничко дело par excellence.

Та естетика, коју брижљиво негују радикали, има четири корака. У првом се уметност тако редефинише да се у њу практично може укључити сваки смислени чин или његов производ само ако су у стању да побуде било какву реакцију публике. У другом кораку се смислени чин сведе на “изазивање шока” код “конзервативне”, “малограђанске” или “традиционалистичке” публике. У трећем кораку приступа се шокирању и провоцирању тако што се симболи највиших традиционалних вредности излажу понижавању. Коначно, у четвртом кораку се то дело или перформанс проглашавају уметничким само зато што се успело у шокирању публике. Сви приговори да то није уметност одбијају се као ирелевантни, са образложењем да долазе од неуке публике или од “конзервативних” и “ретроградних” критичара.

Ево неких примера. Андреас Серано (Andreas Serrano), који ужива статус уметничког фотографа⁸, изложио је, 1989, у једној галерији⁹ слику коју је назвао Попишајте Христа (Piss Christ¹⁰). Слика приказује Распеће у жутој измаглици, уз објашњење да је то жутило настало потапањем Распећа у мокраћу “уметника”. Ова провокација изазвала је негодовање традиционалиста. Они су се побунили што је ово “уметничко” дело плаћено 15.000 долара из државног буџета¹¹. Због тога је чак отворена и расправа у Сенату¹². Али све се завршило позивањем на “уметничке слободе” и “модерну естетику”.

Други пример је слика Пресвета Богородица (The Holy Virgin Mary ¹³), изложена 1999. у Музеју уметности у Бруклину. Њен аутор, Крис Офили (Chris Ofili) нацртао је неку гротескну сподобу и онда око ње залепио слонову балегу и порнографске фотографије женских гениталија. На то је Скот Лобедо (Scott LoBaido) бацио гомилу коњског измета на фасаду музеја. Када је полиција кренула да га приведе, он је рекао да је и сâм уметник и да “само испољава сопствену креативност”. Полиција, међутим, није имала слуха за овај перформанс. Разлика је, наравно, што је иза Офилија стао критичарски естаблишмент, а иза Лобеда није.

м

Трећи пример је једно “уметничко” дело Роберта Меплторпа (Robert Mapplethorpe ¹⁴), иначе иконе “уметничке геј фотографије”. То дело се састоји из слике Пресвете Богородице претворене у крваву справу за мучење, уз коју је додата “уметничка” фотографија самог Меплторпа, који се сликао како себи набија дршку од бича у чмар ¹⁵. Меплторп је славу, у уметничким круговима Њујорка, стекао снимајући нага тела глумаца порнографских филмова. Нарочито се истакао низом садомазохистичких фотографија ¹⁶, од којих је једна и она са бичем. Али критика му је замерила само то што је на једној од слика (бр. 6) приказан голи црнац у положају који “асоцира на експлоатацију”¹⁷. Када је, 1988. било објављено да је оболео од сиде, његове слике су, на уметничком тржишту Њујорка, достигле цену од пола милиона долара. Умро је после три месеца. Данас се и даље сматра “мајстором хомоеротске фотографије”, док се о карактеру његових фотографија наге деце (уметност или педофилија?) води расправа ¹⁸.

м

Естетичари из редова прогресиста тврде да је у свим овим случајевима реч о “уметничком изражавању” које није у вези с политиком или идеологијом. Уметници само желе да шокирају публику, веле они, па бирају оно што ће је највише испровоцирати. Међутим, чак и ако оставимо по страни проблем да ли је изазивање шока довољно да нешто буде окарактерисано као естетски чин, поставља се питање – зашто је уметност искључиво напад на један тип вредности? Зашто се шокирање публике постиже искључиво нападом на традиционалне вредности, али не и на оне до којих држе прогресивисти? Зашто је понижавање или исмевање хришћанских вредности уметност, док би садистички акт, рецимо, према некој феминисткињи или хомосексуалцу били с гнушањем одбачени као “примитиван” и “политички некоректан”?

Такође, ако је само изазивање шока довољно да би се неко дело вредновало као уметничко, зар не би онда највећа уметност била исмевање вредности које су заједничке и прогресивистима и традиционалистима? “Шта би се догодило”, пита се Бјукенен, “када бисмо се ругали холокаусту представљањем компјутеризованог фото колажа наге Ане Франк како се разуздано игра са СС трупама из Аушвица?” ¹⁹. Зашто то не би никако била уметност, а набијање дршке од корбача у ректум Богородице по дефиницији јесте? Зашто је само и једино изругивање хришћанским, традиционалним вредностима уметност, док је све остало дивљаштво и неуметност?

Очигледно, естетика је овде инструментализована у политичке, односно идеолошке сврхе. Иза форме уметности крије се опсесивна мржња према “непријатељском” типу вредности. При томе, сâм чин деструкције уопште не мора, од почетка до краја, бити идеолошки или политички освешћен. Несрећни Меплторп је вероватно искрено уживао у својој игри са бичем. Он је вероватно осећао “аутентично” задовољство што то може јавно да ради изнад слике Девице Марије. Међутим, промовисање његове насладе у уметност, у естетски чин, у вредност, несумњиво јесте идеолошки, односно политички чин. Механизам тог промовисања – у коме учествују галеристи, уметнички критичари, чланови музејских савета, компанијски дародавци ²⁰, представници националних фондација за уметност итд. – све то, дакле, јесте део културне политике. Јер одређење шта јесте, а шта није уметност јесте културна политика. А она се у овим и другим случајевима своди на рат до истребљења традиционалних врлина и традиционалних вредности.

Зашто се то ради – посебно је питање у које овде не можемо превише дубоко да уђемо. Само ћемо рећи да је реч о типичној идеологији (и естетици) тзв. транснационалног прогресивизма (transnational progressivism) ²¹. Њу заступа елита која опслужује глобални, “модерни”, “прогресивни” систем – транснационална елита и њена фракција тзв. постнационална интелигенција ²². Тај систем коче националне државе, које ограничавају “слободну тржишну утакмицу”. Зато – доле национализам, доле национална држава! Тај систем кочи традиционална култура која, проповедајући скромност и уздржавање, ограничава потрошачке апетите локалног становништва. Зато – доле традиционализам, доле конзервативизам!

Тај систем кочи и свака друга идеологија која је конкурентна и која не учвршћује модерни систем моћи. Јер моћ је добровољна послушност²³. Зато је идеологија кључни аспект модерног система. Она нас препарира да верујемо у оно што треба, она ствара пожељан систем вредности из кога аутоматски произилази наша послушност. Ту идеологију обликује глобална транснационална елита, усађујући нам је у главе путем медија²⁴. Из угла елите, традиционалне религије само су конкурентске идеологије које, чак и кад нису непријатељске, просто сметају. Религија, наиме, када је аутентична и самосвојна, јесте алтернативни систем вредности. А они који су усвојили један систем вредности тешко да ће лако усвојити други. И зато – доле с религијом! А нарочито доле с традиционалном религијом, с традиционалним хришћанством!

Тако се показује парадокс модерне уметничке елите. Она живи и ствара у уверењу да је побуњеник против овешталих структура, да разваљује стеге, да изазива моћне и да јуриша на небо. Али та побуна је само лупање на отворена врата. То је потплитање и исмевање старца (националних структура) који некада јесте био јак, али који је данас и сâм жртва новог силеџије у крају (глобалистичких структура). Уметничка елита “храбро” кињи тог старкељу, да би затим у џеп ставила новац који јој је, задовољан и развесељен, добацио млади силеџија. Сви ти “алтернативци”, сви ти “хероји отпора”, сви ти “побуњеници против система”, заправо су само његове слуге. Они су недовољно интелигентни чак и да схвате свој лакејски положај. Или недовољно поштени да оно што и сами наслућују признају – макар самима себи.

Слободан Антонић, КУЛТУРНИ РАТ У СРБИЈИ, (одломак, стр. 9-18), Завод за уџбенике, Београд, 2008.

НАПОМЕНЕ:

1.James Davison Hunter, Culture Wars: The Struggle to Define America , New York : Basic Books, 199 2; види такође и http :// en . wikipedia . org / wiki / Culture _ war

2. Robert H. Bork, Slouching Towards Gomorrah: Modern Liberalism and American Decline , Regan Books, New York 1996 , str. 4 – 5.

3. Идеолошка перјаница шездесетосмашког покрета, Херберт Маркузе (Herbert Marcuse , 1898 – 1979 ), културну револуцију је одредио као “темељити преображај вредности” (Markuze, Estetska dimenzija , Školska knjiga, Zagreb 1981, str. 167). А за културну револуцију у САД он каже: “Она смера потпуном преображају целокупне традиционалне културе” (исто).

4. У САД они ће 2005. држати 41 од 50 положаја гувернера федералних држава, 50 од 100 места у Сенату и 275 од 435 седишта у Представничком дому (Политика, 9. јул 2006, стр. 4).

5. Према истраживању Лихтера и Ротмана ( Robert Lichter and Stanley Rothman, Media and Business Elites, Columbia University, New York 1982), већ 1972. године преко 80 одсто медијске елите у САД гласало је на председничким изборима за Џорџа Мекгаверна ( ДС ) , иако је Ричард Никсон (РС) у општем збиру добио 62 одсто гласова. Сличан однос био је и на изборима 1980, а задржао се и до данас. Тако је на председничким изборима 2004. године управа телевизијске станице CNN морала упозорити запослене да се не радују пред камерама вестима о вођству левичарског кандидата Керија у појединим изборним окрузима. Кери је, иначе, у самом Вашингтону победио Буша са 90:10 ( Политика , 22. април 2007, стр. 4). То само показује какво је опредељење врха државне администрације САД и њихових породица.

6. Српски читалац се са тим становиштем најбоље може упознати кроз књигу Патрика Бјукенена (Patrick J . Buchanan), Смрт Запада (The Death of the West ), Ихтус, Београд 2003. (изворно ам. издање 2002). Од изузетног је значаја и горенаведена књига Роберта Борка (Robert H. Bork)

7. Кристофер Лаш (Christopher Lasch), Побуна елита: и издаја демократије ( Revolt of the Elites: And the Betrayal of Democracy), Светови, Нови Сад 1996. ( изворно ам. издање 1994); о Лашу и његовим схватањима види поближе у Слободан Антонић, “Криза демократије и транснационалне елите”, Филозофеме 4 (2006): зборник Српског филозофског форума , ур. Никола Кајтез, стр. 69-87. Нови Сад:

8. http :// en . wikipedia . org / wiki / Andres _ Serrano

9. Southeastern Center for Contemporary Art, Winston-Salem, North Carolina .

10. http :// en . wikipedia . org / wiki / Piss _ Christ

11. Дело је платила Национална задужбина за уметносt (National Endowment for the Arts ) која се финансира из федералног буџета (vidi: http://en.wikipedia.org/wiki/National_Endowment_for_the_Arts )

12. http :// www . csulb . edu /~ jvancamp /361_ r 7. html

13. http://www.renewal.org.au/artcrime/pages/c_ofili.html

14. http :// en . wikipedia . org / wiki / Robert _ Mapplethorpe

15. На нету је доступна само ова “уметничка” фотографија, која је кључни део композиције: http://www.american-buddha.com/amapnew41.jpg

16. http://www.queerculturalcenter.org/Pages/Mappleth/MappPg1.html

17. http :// en . wikipedia . org / wiki / Robert _ Mapplethorpe

18. Исто, http :// www . glbtq . com / arts / mapplethorpe _ r . html

19. Бјукенен, стр. 215.

20. Да би се ослободили пореза, они купују уметничка дела на која им скрену пажњу чланови савета и поклањају их музеју.

21. John Fonte, “Liberal Democracy vs. Transnational Progressivism: The Future of the Ideological Civil War Within the West”, Orbis , Summer 2002, http://209.85.135.104/

search?q=cache:ibn6j7Dq0cgJ:www.hudson.org/files/publications/

transnational_progressivism.pdf+john+fonte&hl=sr&ct=clnk&cd=2&client=firefox-a

22. Фонте, исто.

23. То је послушност из уверења да тако треба, да је то добро за вас. Тирани који вас вежу ланцима и затим бичевима нагоне на рад обични су насилници. Прави моћници, међутим, увежу ваше нервне ћелије, и то тако да им ви са радошћу служите. И мислите да је то служење права слобода. Чувена трећа димензија моћи значи баш то – да подложник и не примећује да је слуга, да му потчињеност и прислуживање ништа не сметају и да чак воли своје ропство (види Слободан Антонић, “ Три лица моћи ”, Нова српска политичка мисао , год . XIII (200 6 ), бр . 1–4, стр. 7–33) .

24. Породица све мање васпитава. Главни васпитач сада је телевизор. Ко данас управља телевизором, држи и дечје душе. Треба само погледати омладинске канале на свом телевизору, њихов садржај и вредности које пропагирају. И видеће се јасно нити којима се везује људски мозак. Рекламне поруке – “Забави се!”, “Ти то заслужујеш!”, “Мисли на себе!”, “Следи своје инстикте!”… – директно нам поручују: “Не замарај мозак размишљањем, само нам се препусти и твој живот ће бити вечна забава!”. Оне такође кажу: “Троши и не размишљај, важно је забавити се!” То и јесте право вредносно језгро система – неограничени хедонистички материјализам.

Влад Маленко, РЖЕВ

Посвећено мом оцу

У пролеће се поново исправимо,
И додирујемо главама звезде.
Гонимо тмину, опет се боримо
Да птице на нама у гнезда дојезде.

Да сунце устане у заветни час,
Да вратимо, потомци, земљу за вас.
Да траву одувају елисе ветрова,
Да из шињела никну поља цветова.

Ми смо – јагодице на тим брдима,
Ми – олује и реке у рововима.
Славуји – цедуље писане с колена,
Ми смо – траве медне у следу полена.

У мочварама неба – нас више од милион…
А у џепу свакога је медаљон.
То је семе пролећа,
То је туге крај.
Четрдесет пети –
неизбежни васкршњи мај.

Васја, Серјожа,
Рашид, Блаж..
Средњоруске равнице извезен пејзаж
Од нас пропалих у земљу у трку…
И небеса нас умоташе –
ко у фолију меку.

Не, немојте плакати сада због нас!
То вас ми спомињемо у тежак час!
Где је свет, где мач – увек добро знајте,
И сећање светло на нас чувајте!

Осијани огњем наши обелисци,
Огрнути ветром камени војници.
Но, важније је децо кад видимо –
Да због вас не морамо да се стидимо.

Вама је теже чекати дане у бусији,
Наши су врагови били часнији.
Ми смо крвљу бојили класја ражи,
А на вас се изливају реке лажи.

У јуришу ми смо певали песме,
Вас ко рибе лове у мреже тесне.
Дуванкесу једну ми смо делили,
Вама се „паметни“ иза леђа церили.

У совјетском шињелу Бог нам се јави,
Наша братска гробља – прекор сад су прави.
Праунуци, корен вам се опет реже!
Вама је теже, мили, вама је теже!

Црвени стег под мишком, корак лак,
С нама је био Чујков,
Талалихин,
И Ковпак.
И милион синова који не беже!
Вама је теже, мили, вама је теже!

Изговарамо тихо молитву за спас:
„Нек у Ржев дође последњи од нас,
Да с песмом ждралови узлете пут неба,
Да стогодишњак опет себе угледа!

Влад Маленко
Препевао: Александар Мирковић

Александар Дугин, ЕКОЛОГИЈА – УСПАВЉУЈУЋА ЛАЖ

Петог јуна неки су празновали Светски дан заштите животне средине. Екологија се данас активно истура у први план. Сетимо се само оштећеног детета Грете Тунберг, која је покушала да заједно са другом децом, заустави узлетање авиона јер они повређују облаке, или због неког другог, али, у суштини сличног, разлога. То јест, Грета данас слави, и опет, по ко зна који пут, напушта школу и забавља се на јахтама са постаријим милијардерима, који су, такође, забринути за екологију.

Мирча Елијаде, велики познавалац митова и религија, једном је рекао: природа је у целини условљена културом, nature is culture bound. То је много дубље запажање од најдубље екологије. Другим речима, никакве природе, саме по себи, нема. Природа је пројекција културе и њено битије проистиче из субјекта, из духа, из културе. Какав дух, таква и природа. И ако је дух прозрачан и чист, ако је култура узвишена и божанска, таква ће бити и човекова околина. Чистом је све чисто.

Руски религиозни философи говорили су о Премудрости света. Свет је Премудар, то јест, прожет лучама Божанске мудрости. Но, опет, не сам по себи и снагом пробоја људског битија у најдаље и највише хоризонте.

Човек ствара свет заједно са Богом или – ако је без Бога, онда га немилосрдно уништава, изобличава. Загађује средину у којој живи зато што његова душа постаје нечиста или се уопште о њој не брине. Чисто телесни човек живи у чисто телесном свету. Он своје окружење чини чисто телесним. Но, то је већ само по себи гадост – живети у свету плотском, који гравитира ка дну непрестано распадајућих тела.

Напуштајући рај, човек почиње да претвара своје окружење у ад, у тржиште, у објекат који присваја и експлоатише. Почиње да изопачује природу, видећи у њој само непријатеља и предмет од кога може имати користи.

Но, таква природа – прљава, тупа, агресивна, испуњена мијазмима нечистоће и распадања – таква природа само је пород људског духа. Палог духа, болесног и изопаченог. Каква култура – таква и природа.

Наша околина је производ капитализма. Она је материјална, расподељена међу субјектима као приватна или државна својина, њоме се тргује на тржишту. А сви отпаци се беспоштедно у њу бацају као у огромну, разјапљену помијару. Но, та помијара дело је човекових руку, она је пројекција онога што је човек капитализма, материјализма и Новог доба постао – помијара.

И човек је сада то почео да примећује. Но, једино што он види јесте да се са околином дешава нешто катастрофално. И, може бити искрено, а чешће зато што глобалистички фондови то плаћају, брине се за њено спасење. Но то је, једноставно, чисто лицемерје или умна ограниченост.

Данас је уобичајено да се каже како живимо у епохи капиталоцена. Као новом аналогу плиоцена, пелеистоцена или голоцена. Управо овом капиталистичком културом, капиталистичким егоистичким и суровим погледом на свет предодређена је и савремена природа. Спасити се можемо само ако почнемо од главног – од човека. Умире и распада се, наиме, људска епоха глобалног капитализма, као кулминације европског Новог доба. Управо у Новом добу, човечанство је одлучило да убије Бога. И убило је само себе.

А наша околина је само огледало. У њој посматрамо сопствени крај.

И у таквој ситуацији, – колико су само бесмислени покушаји да се „излечи огледало“, а остави оригинал у неизмењеном стању.

Ако желимо да спасимо природу, треба да спасимо културу, треба да спасимо човека. Сви проблеми су у њему и само у њему. Екологија је заправо област паралишуће илузије, област успављујућих лажи. Уместо истинског непријатеља – европског Новог доба и његове материјалистичке идеологије, која је кулминирала у либерализму и глобализму – нама предлажу да се усредсредимо на спасавање пчела. Пчеле, нико не спори, прекрасне су, трудољубиве и мудре. И њима, такође, прети смрт. Но, ако човек настави да се креће правцем којим се данас креће, чак ни спасавање пчела неће ништа променити, тим пре, што ће оне изумрети коначно – ако човек више не буде имао културу. Јер, сама природа је условљена културом и страда када се та култура руши. А она се данас руши.

Александар Дугин
Превео: Александар Мирковић

Извор: https://katehon.com/ru/article/spasenie-prirody-tolko-cherez-spasenie-kultury

Олга Четверикова, ВИРТУЕЛНИ „ВРЛИ НОВИ СВЕТ“

1. ПРЕКАРИЈАТ

Ове подударности нису случајне, јер су глобални институти за управљање већ разрадили пројекат такозваног „инклузивног капитализма“, који у реалности значи стварање „двослојног“ друштва, у којем ће врхушка живети по једним принципима и стандардима, а остатак човечанства по сасвим другим.

Капитализам и непотребни људи

Капитализам је машина; у њему је циљ сваке делатности стицање профита на рачун експлоатације најамних радника. Као што је познато вредност робе у капитализму се састоји из три компоненте: основни капитал (c), промењиви капитал (v) и вишак вредности (m)

c + v + m = W

Основни капитал (c) су средстава за производњу, промењиви капитал (v) је вредност радне снаге, а вишак вредности (m) је оно што капиталиста присваја у облику профита.

У складу са овим, профитна стопа је једнака односу вишка вредности и уложеног капитала,

(c + v) подељеном са (m)

Зато, да би се остварио већи профит, неопходно је смањити издатке. Трошкове капитала врло је тешко смањити, а расходи за радну снагу… – то је већ промењива ствар и управо је тежња да се они смање.

Систем социјалног осигурања односи се само на промењиви капитал. Средином прошлог века он је постојано растао, јер је заузет курс ка изградњи „капитализма масовне потрошње“ или „државе свеопштег благостања“.

Наравно, профитна стопа је почела да пада и зато је донета одлука да се тај систем уништи. Процес уништења започео је крајем седамдесетих година XX века и до данас је веома далеко одмакао.

Но, задатак је у томе да се «v» сведе на минимум, то јест да се људи уклоне из процеса производње роба и услуга. Да се уклоне не само радници, већ и лекари, учитељи, чиновници и други, и да их замене роботи и дигиталне платформе.

Дигиталне платформе отимају посао

Дигиталне платформе, које су постале нови бизнис-модел, треба да замене свако људско општење, људске везе, а људе претворе у прилог уз број.

Последице овога добро је описао Гај Стендинг, аутор концепције прекаријата. Као резултат појаве дигиталних технологија у социјалној структури друштва долази до дубоких промена. И пре свега реч је о раздвајању две социјалне групе: малог слоја висококвалификованих радника, и, другог, брзо растућег слоја, који ће бити неколико пута већи и представљају га нискоквалификовани радници и људи без квалификација.

Данас је модерно правити атласе „професија будућности“, у којима можемо срести, на пример, следећа занимања: дизајнер виртуелних светова, критичар дигиталне културе, биохакер фриленсер, куратор личности (рад са архивама личних дигитализованих мисли), дизајнер људског тела и друга, не мање фантастична.

А, актуелна статистика нам, у међувремену, показује да се веома брзо увећава број људи који се баве пословима који спадају у категорије „однеси-донеси“, то јест курири и друге професије за које је довољно доћи на посао, добити униформу и радити прост посао. При томе, високотехнолошки сектор тражи већи број неквалификоване радне снаге него неиновациони сектор, повећавајући тако број места за сиромашне и необразоване људе.

Прекаријат – опасност одложена за будућност

Видимо да се старе професије, које су захтевале какву-такву квалификацију укидају, и зато бројно расте та класа – „прекаријат“.

Термин прекаријат изведен је од речи «précaire», што на француском значи „безнадежан“ и речи «proletariat», и односи се на људе са најнижим примањима, који нису стално запослени, који су принуђени да непрестано мењају места у којима раде, који обављају допунске и сезонске послове или који раде „на црно“. Те људе обједињује осећање несигурности условљено неодређеношћу њиховог положаја, ограничена доступност социјалним давањима, фактичко одсуство социјалне подршке и било какве перспективе. Они су лишени не само својих социјалних већ и грађанских и политичких права. То води ка расту друштвеног незадовољства, ка социјалним немирима и протестима.

Пандемија је само погоршала ситуацију, доводећи до већег раслојавања друштва и повећавања јаза између богатих и сиромашних.

У складу са тим, једно од главних питања које поставља, отворено и цинично, владајућа класа јесте: шта да се ради и како да се управља масом бедних и непотребних људи.

2. АНГАЖОВАНИ КАПИТАЛИЗАМ

Добре намере

Суочавање са оваквом ситуацијом довело је до позива на изградњу „инклузивнијег“ капитализма. Та концепција је морала да се упише у Агенду одрживог развоја за период до 2030 (Agenda 2030) која укључује у себе 17 циљева…

Декларисани циљеви су племенити – искорењивање беде, обезбеђивање еколошке заштите наше планете, повећање квалитета живота, побољшање перспектива за све људе итд, итд… Исто тако „инклузивност“, то јест „свеобухватност“, „укљученост“, представља се као нешто благородно.

Инклузивни капитализам формално дефинишу као обједињене напоре бизниса, државе и грађанског друштва за стварање „праведнијег и равноправнијег система расподеле вредности у економији“.

Укратко – компаније које се баве бизнисом не треба више да се усмеравају, пре свега, на потрагу за профитом, већ да на прво место ставе развој људског капитала, иновације, лојалност потрошачима, утицај на околину, социјалну делатност и рад са људима.

“Инклузивност“ подржавају све кључне организације: ОУН, ММФ, Светска банка, ОЕЦР. Том идејом су прожете и све последње изјаве представника поменутих организација. Посебну пажњу овој идеји посветио је Економски форум у Давосу, и то је била централна тема дискусије о стварању одрживих бизнис-модела и инвестирања у еколошки, социјални и управљачки приступ.

Томе су посвећене и последње књиге Клауса Шваба (председника и оснивача Форума у Давосу) „Четврта индустријска револуција“ и недавно изашла из штампе „Ковид-19, велики ресет“. Од када је Шваб употребио термин „велики ресет“ (а понекад га преводе и као „велико анулирање“) он је почео је да се користи за означавање новог, инклузивног модела капитализма.

Дигитални капитализам – о чему се заиста ради?

Реч је о моделу дигиталне економије, у којем се, као кључни фактор производње, појављују „велики подаци“ (big data) сабрани у дигиталној форми. Подаци (та „нова нафта“ или „ново злато“) за велике компаније су прешле у категорију „активе“, то јест, постали су ресурс чије коришћење доноси приход.

Тако се у корпорацијама појавио нови бизнис-модел – дигитална платформа. Тај модел, снабдевен високим технологијама, постао је кључни инструмент дигиталне трансформације привредних грана и тржишта.

Наступа глобални „дигитални капитализам“ у којем ће, како се изразио оснивач највеће рент-а-кар компаније Р. Чејз – „ све што може бити платформа постати платформа“.

Заједничко коришћење

Дигитализација, која уништава реални економски сектор, остварује се под фирмом екологизма, спасавања природе и Земље. Управо се тиме оправдава постепено успоравање економског раста ради достизање такозваног „нултог раста“, смањење бруто друштвеног производа и демонтажа постојећег система социјалног осигурања.

Извикују се лепе пароле о „праведнијем и равноправнијем систему вредности“. Но, у реалности, то се прелива у смањење прехрамбених трошкова, трошкова образовања, медицинских трошкова, трошкова превоза.

Намеће се одустајање од приватне својине као такве и прелаз на „економију заједничких потреба“ или шеринг-економију (од енглеског Sharing – делити). Главна идеја је заједничко коришћење роба и услуга, или чак секундарно коришћење. Овде су укључене и концепције бартера и аренде уместо својине.

Отуда је тако широко распрострањен rent-a-car, coworkinga, foodsharing (расподела прехрамбених производа којима је истекао рок трајања), second hand продавнице. Што, узгред, претпоставља активно коришћење интернета, то јест учешће у регистру дигиталних трансакција.

Свима новац на поклон

У перспективи, предлог је да сиромашно становништво, да се не би окренуло екстремизму, добије безусловни базни доходак или безусловни основни доходак (БОД) – овај модел је такође разрађивао Стендинг (аутор концепције прекаријата)

Такви „пилот пројекти“ и експерименти већ се спроводе у неколико земља. БОД се мора исплаћивати сваком члану политичког друштва независно од његових личних примања, социјалног статуса, узраста, места рада и тако даље.

На први поглед идеја може изгледати привлачна, но треба разумети да ће БОД заменити, на крају, накнаду за незапослене, минималну зараду и друге исплате. Према томе, то је пут ликвидације ранијег система социјалне сигурности.

Храна у замену за поводац

То јест, реч је о новом друштвеном уговору, који гарантује грађанима неки социјални минимум. Али услов за његово добијање биће потпуна дигитална контрола над сваким чланом друштва.

Тако ће „инклузију“ грађани платити својим грађанским политичким правима и прихватањем нове дигиталне реалности. Реч је, фактички, о формирању „дигиталног војног комунизма“ – са свеопштом нивелацијом захтева и потреба и примитивизацијом укупног нивоа развоја.

За становништво које по мишљењу владајуће класе представља вишак, разрађени су планови за смањење. Пре свега кроз програме ОУН који су усмерени на ограничење рађања. Они већ делују и дају своје резултате.

На пример, 2013. године била је обнародована прогноза Департмента за социјална и економска питање ОУН. У њој је јасно исказано: на планети се, не једну деценију, интензивно смањује наталитет. Сценарији, на које прогноза указује као највероватније, показују да ће већ за тридесет година број становника на Земљи почети да се смањује.

Можемо рећи да су ове прогнозе у далекој перспективи, која је, у доба брзих промена у коме живимо, крајње неизвесна. Но, ове прогнозе нису рачунале на могуће ратове, епидемије, наркотизацију, алкохолизам и друге „методе“ које примењују владајуће елите.

3. ПРАКТИЧНА ДВОМИСАО – ОБРАЗОВАЊЕ И ДИГИТАЛИЗАЦИЈА

Да ли је добро дело – објединити у заједничкој настави здраву децу са децом-инвалидима (децом са ограниченим способностима), да би се избрисала граница између инвалида и здравих људи.

Ипак, у лепој обланди се скрива обична диверзија – подривање образовне технологије. Под видом бриге за инвалида њему се наноси непоправљива штета.

Деца са посебним потребама у обичној школи

У Совјетском Савезу о инвалидима су се бринули и чинили све да не осете одбаченост. Имали смо, најбољи у свету, систем специјалних образовних установа за децу са ограниченим способностима. Оне су убедљиво доказале високу ефективност диференциране наставе, па чак и када је реч о деци са слабо израженим недостацима.

Када се код нас, почетком деведесетих, под паролом пружања једнаких могућности, почели формирати инклузивни разреди, а затим ликвидирати специјални заводи, веома брзо се испоставило да те промене противрече принципима педагогије и психолошким чињеницама о особеностима деце са ограниченим способностима.

Ако су се раније особености деце са посебним потребама, по добијању индивидуалне помоћи у специјалној школи, постепено смањивале, сада то више није било могуће.

Припремити наставника за специјалну школу дуг је процес. И за сваку врсту инвалидности потребно је лично предавачко искуство. А сада, сваки предавач мора да постане специјалиста за наставу за сву децу-инвалиде. Природно, ниво уске специјалности, такви „универзални радници“ никад неће достићи.

На крају ни здрава деце, ни деца инвалиди, неће добити потребно образовање, тако да ће општи ниво образовања нагло опадати.

Персонални профил

“Инклузивни капитализам“ изјављује да ће подједнако штитити све, подједнако се о свим бринути. Независно од националности, сексуалне оријентације, способности. Но, упркос тим изјавама изграђује се систем са веома јасним поделама на сегменте и касте.

Ако погледамо систем дигиталног образовања, дигиталне медицине, видећемо да се оцена о човеку заснива на његовом дигиталном профилу или његовом „дигиталном трагу“. Зато се уводи – индивидуална трајекторија наставе, индивидуална трајекторија лечења итд.

Зашто се ово ради? Зато, да би сваком човеку отворили досије.

Понављам парадоксалну концепцију: с једне стране – то је инклузија (то јест све стављамо у један котао, у једну кашу), а, са друге стране, свако има – индивидуалну трајекторију, која омогућава да се контролише сваки човек од раног детињства. Човек ће бити потпуно „прозиран“, све што буде могуће, претвараће се у дигитални облик.

И после неког времена, главну улогу неће више играти човек, већ његов дигитални профил.

Геџети

Данас сви вичу: „Геџети, геџети! Захваљујући њима можемо све да радимо!“ Наравно, они живот чине удобнијим. Но, истовремено, и вама, преко геџета, могу радити све. Наћи ћете се под контролом и присмотром. Већини људи то је постало јасно тек сада, после почетка пандемије.

Геџети и дигиталне технологије су толико ушле у све сфере нашег живота, да се смо се нашли под тоталном присмотром. Они који су сасвим заронили у дигиталну сферу, постали су потпуно зависни од ње. Али, сва та добра, која се остварује захваљујући дигиталној сфери, могу бити укинута ако човек престане да се потчињава одређеним захтевима.

Удобније је, наравно, свуда плаћати пластичном картицом. Још удобније је уз помоћ телефона повезаног са платном картицом. Но, шта да ради човек коме блокирају рачун и искључе телефон? Он се чак не може ни жалити зато што не може да купи карту за аутобус и дође до банке.

Или, ево, сада се копља ломе око вакцинације. Људи се, логично, боје да приме до краја непроверене препарате. А говоре нам да ће све бити искључиво добровољно.

Али шта да ради човек коме блокирају рачун и кажу да ће му омогућити банкарске услуге тек после вакцинације? Већ можемо да чујемо „друштвене активисте“ који сличне идеје предлажу.

Други спрат човечанства

Радови се спроводе у различитим правцима.

Видимо намерно удаљавање широких слојева становништва од културног наслеђа. А у Русији, паралелно са овим процесом, долази до потпуног уништавања тог наслеђа – и културног, и научног, и образовног, и историјског, и стваралачког.

Но, оно што је потребно елити, она брижљиво одржава, сакупља и чува. И не због тога да би пренела то свима у оквиру „инклузије“. Не, то је само за – изабране.

Они ће сачувати традиционални начин живота, класични систем образовања. Живеће у нормалним кућама, у природи и у складу са природом, а не у четрдесетоспратним „људињацима“ (мравињаци за људе) „паметног града“ прожетим електромагнетним зрачењем. Елита ће се склонити од 5Г и вакцина: они, природно, не вакцинишу ни себе, ни своју децу.

И сматрају да целокупно наслеђе света припада само њима.

Фашизам пристојног човека

Можемо погледати њихове идеологе. На пример, Јувал Ноа Харари – један је од водећих проповедника трансхуманизма у свету и отворени хомосексуалац. Две су његове књиге: „Sapiens: кратка историја човечанства“ и „Homo Deus: кратка историја сутрашњег дана“. И, путујући по свету, он отворено пропагира идеје које су у њима изложене.

У књигама је отворено речено: прво ћемо живети до 100 година, потом до 150. Живот ће се радикално променити, а пошто ћемо наш живот бити дуг, планета припада нама, а не неком другом. Зато, за једне – смањивање броја становништва, а за друге – вечни живот.

Цела та проповед, која веома подсећа на фашизам, отворено се износи. Називати све то конспирологијом, примерено је колико и прогластити за конспирологију идеје изложене у „Мајн Кампфу“.

Узгред, о „Мајн Кампфу“.Један од првих језика на који је ова књига била преведена је – руски. Наше руководство је крајем двдесетих година прошлог века веома пажљиво пратило пропагандну фашистичких идеја. И, у тренутку доласка Хитлера на власт, у нашој земљи нацистички планови су били добро познати.

Сада је та књига, наравно, забрањена за широки читалачки круг, и чак унесена у списак екстремистичке литературе. Но, не можемо је искључити из научног истраживања. Зато што је то, извини те, најважнији извор. Како можете проучавати непријатеља ако не читате његове програмске документе?

Са Хараријевим књигама све је много једноставније. Оне не само да су доступне широком читалачком кругу. Њих на сваки начин популаришу. На пример: „Sapiens: кратку историју човечанства“ је популарисао председник компаније Facebook, Марк Цукерберг. Године 2015. објавио је текст о њој у онлајн клубу „Књига године“.

Зато данас има већ довољно литературе и докумената, чије изучавање даје сваком човеку могућност да схвати планове оних који теже са религиозном острашћеношћу, да униште нашу цивилизацију, заменивши је инклузивним, виртуелним „новим врлим светом“.

Олга Четверикова
Превео: Александар Мирковић

Извор:

1. http://www.osnmedia.ru/opinions/chetverikova-inklyuzivnyj-kapitalizm-doroga-v-kastovoe-obshhestvo-chast-pervaya/
2. https://www.osnmedia.ru/opinions/chetverikova-inklyuzivnyj-kapitalizm-doroga-v-kastovoe-obshhestvo-chast-vtoraya/
3. https://www.osnmedia.ru/opinions/chetverikova-olga-o-budushhem-okonchanie/

Фјодор М. Достојевски, …ТУ „ЦИВИЛИЗАЦИЈУ“ ХОЋЕ ДА ПРЕСАДЕ У НАШ НАРОД! НИКАДА СЕ СА ТИМ НЕЋУ САГЛАСИТИ! ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАНА ЋУ СЕ БОРИТИ СА ЊИМА!

/…/Тако је једног дана, сећам се, док је радио, рекао¹:

– Они тамо пишу о нашем народу: „диваљ је и непросвећен… ни близу европском…“ Да, наш народ је – свȇт у поређењу са тамошњим! Наш народ никада није дошао до таквог цинизма, као у Италији, на пример. У Риму, у Напуљу, мени су на улицама предлагали такве гнусобе – младићи, скоро деца… Одвратне, противприродне пороке – отворено, пред свима и то никога није узнемирило. А нека покушају тако нешто да учине код нас! Цео народ би скочио, осудио зато што је за наш народ то смртни грех, а тамо је, ето – обичај, једноставно навика, – и ништа више. И сад, ту „цивилизацију“ хоће да пресаде у наш народ. Да, никад се са тим нећу сагласити! До последњег дана ћу се борити са њима, – нећу одступити.

– Али не желе они баш ту цивилизацију да нам пренесу, Фјодоре Михаиловичу! – додала сам, сећам се, нисам издржала.

– Да, управо ту, баш ту! – са огорчењем је продужио. – Зато што никакве друге и нема. Тако је било увек и свуда. И тако ће бити и код нас ако почну вештачки да нам пресађују Европу. И Рим је страдао зато што је почео да пресађује Грчку у себе… То пресађивање увек је почињало ропским подражавањем раскоши, моде, разних тамо наука и уметности, а завршавало се содомским грехом и свеопштим бешчашћем…

– А како онда народи да живе? Да саграде кинески зид?

Фјодор Михајлович ме је испод ока суморно погледао, и одсечно рекао:

– Ништа ви не разумете! – и тог дана више није хтео са мном да разговара. Но, прошао је још један дан и ми смо остали сами, и поново ми је поверио своје мисли. Он је, очигледно, патио због своје духовне усамљености. Нису га схватали, погрешно су га тумачили, и тражећи утеху, није сумњао у моју саосећајност и разумевање, шта год да каже.

А мени је, временом, било све теже и теже да саосећам, па чак и да разумем његове мисли. И, понекад ми је био потребан велики напор да задржим невољни осмех као одговор на његова „прорицања“…

Са стидом се сећам, како ми је „дивљачки“ изгледао, када је једном, читајући коректуру свог чланка о Пруској, о Бизмарку и папи – изненада проговорио тоном… оним тоном којем су се тако злобно, али и тако оштроумно, подсмевали мени познати „либерали“…

– Они и не наслућују да ће ускоро доћи крај свему… свим њиховим „прогресима“ и брбљањима! Они не виде да се антихрист већ родио… и долази! – Изговорио је то таквим гласом и изразом лица, као да ми обзнањује страшну и велику тајну, а онда ме брзо погледао и строго упитао:

– Да ли ми верујете или не верујте? Ја вас питам, одговарајте! Верујете или не?

– Верујем вам, Фјодоре Михајловичу, али мислим да сте у заносу и зато несвесно преувеличавате.

Он је ударио руком по столу тако да сам се тргла, и, подигавши глас, повикао, као мула са минарета:

– Долази нам антихрист! Долази! И крај света је близу – ближе него што мислите!

Тада ми је то изгледало као „бунцање“, халуцинација епилептичара… „Манија једне идеје… марот… (опсесија, мономанија од франц. Marotte)“ – као да сам чула одјек нечијих речи… Но, како поверовати у крај света и долазак антихриста када тек почињеш да мислиш и живиш, и када видиш пред собом неисцрпни рудник разнородног знања, када се будућност – Бог зна зашто! – представља као некакав лучезарни пут ка сунцу.

И седела сам преко пута њега, са ружним, ироничним осмехом… А може бити, – ко зна! – може бити да му се баш те ноћи јавио „Сан смешног човека“ или поема „Велики инквизитор!“…

Варвара В. Тимофејева (О. Починовска), Године рада са знаменитим писцем (одломак)

Превео: Александар Мирковић

Извор: http://dostoevskiy-lit.ru/dostoevskiy/memory/v-vospominaniyah-sovremennikov/timofeeva-god-raboty-s-znamenitym-pisatelem.htm

НАПОМЕНА:

1. О раду са великим писцем пише Варвара Васиљевна Тимофејева (О. Починовска, 1850-1931) писац, преводилац, аутор романа, прича, мемоара. Почетком седамдесетих година деветнаестог века радила је у штампарији Трашнел, где се штампао недељник Мерешковског „Грађанин“. А 1873. и првих месеци 1874. уређивао га је Достојевски (прим.прев.)

Валентин Ј. Катасонов, ИНКЛУЗИВНИ КАПИТАЛИЗАМ И ВЕЛИКИ РЕСЕТ – ДИМНА ЗАВЕСА ОД ТЕРМИНА

Један од најпознатијих аутора Цариграда, доктор економских наука, председник Руског економског друштва С.Ф. Шарапов, Валентин Јуревич Катасонов, припремио је за штампу нову књигу. Из њеног наслова „Читајући Шваба – инклузивни капитализам и велики ресет – отворена завера против човечанства“, већ је јасно о чему је реч.

У књизи, Валентин Јуревич, не само што анализира сценарија која реализују светски глобалисти, већ и доказује њихову антиљудску суштину и опасност за светску и руску економију. Упознајући наше читаоце са одломком из књиге, надамо се да ће она наћи своје одане читаоце.

Осим публиковања дела књиге, Цариград је поставио аутору неколико питања.

Питање: Можете ли нам кратко рећи о чему говори Ваша књига?

В.Ј. КАТАСОНОВ: Желео сам да у доступној, разумљивој форми представим читаоцима оне мисли Клауса Шваба које су у његовој књизи на својеврстан начин шифроване, коришћењем такозваног „птичијег“ језика. Један издавач ме је питао за савет да ли да преведе на руски језик књигу Клауса Шваба „Ковид-19, велики ресет“. Одговорио сам да је велико питање да ли је она потребна читалачкој публици, јер читаоци нису припремљени за разумевање таквих текстова. Зато сам, ако могу тако да се изразим, направио буквалан превод¹ неколико изабраних места из Клауса Шваба, наравно, изражавам се сликовито. То јест, просто сам протумачио неке његове термине и неке његове тезе.

Питање: На пример?

В.Ј. КАСАТОНОВ: Једна од кључних теза је неопходност преформатирања класичног капитализма у такозвани инклузивни. Клаус Шваб, као да хипнотизује читаоца савршено бесмисленим терминима, зато што је инклузивни капитализам својеврстан оксиморон. Оксиморон је спајање неспојивих термина и речи. Капитализам представља стицање профита у интересу власника капитала, то је принцип „граби за себе“, а инклузивност претпоставља да компанија, власнички субјект узима у обзир интересе свих чланова друштва, свих социјалних група. У суштини, иза овог оксиморона, еуфемизма скрива се замисао „господара новца“, како их ја зовем. Но, пошто се овом темом бавим већ деценијама, онда, наравно, већ схватам, на основу неких кључних речи, шта имају у виду.

Питање: Шта је њихова идеја? Да ли је то нови корак у економској мисли?

В.Ј. КАТАСОНОВ: У овом случају „господари новца“ желе да постану господари света. А њихов план је одавно разрађен, не годинама уназад, већ вековима. Он се једноставно дорађује, прецизира. Не тако давно, у издању „Кислорода“ објавили смо књигу Херберта Велса „Отворена завера“(The open conspiracy). У суштини, то је једна варијанта истог плана – стварања новог света.

Таквих планова је много. Неки од њих су скривени, а неки, обрнуто, јавни и рекламирани, као што је књига Клауса Шваба. Што се тиче књиге Херберта Велса, она је написана још 1928. године, али на руски језик, у Совјетском Савезу, није преведена, не знам због чега. Она не припада жанру фантастике, ни утопије или антиутопије. Пре свега, она спада у жанр који бих назвао – пројектовање будућности.

Поменућу још једну књигу, која се може наћи на полицама књижара, и из које, такође, сазнајемо о плану устројства новог света у интересу „господара новца“. То је књига Жака Аталија „Кратка историја будућности“. На руски језик је преведена и издата 2006. године; на њу се, такође, ослањам. Уопштено, ништа ново под сунцем. То је завера против човечанства. Она се припремала и припрема. И биће покушаја њене реализације. Ја бих на тај начин, укратко описао идеју моје књиге.

Најновије планове закулисних владара ове године је изнео вечити председник Светског економског форума Клаус Шваб и назвао их „The Great Reset„(„велики ресет“). У руском преводу „Великая перезагрузка“. Шваб је заједно са Тери Милер написао и објавио књигу „Covid-19: The Great Reset.“ У њој се излажу поменути планови, а ја сам их свео на осам основних тачака.

Један од кључних појмова „великог ресета“ је „Inclusive Capitalism“ (инклузивни капитализам). У руским средствима информисања наилазимо на буквалан превод: „инклузивни капитализам“. Inclusive (енгл.) – од глагола „include“ – обухватити, укључити…

Током деценија рада на бројним изворима, сусрео сам различита одређења капитализма: „рани“, „касни“, „зрели“, „монополистички“, „финансијски“, „индустријски“, “трговачки“, „трули“, „умирући“, „народни“, „позни“, „периферни“, „организовани“, „плански“ итд. Али синтагма „инклузивни капитализам“ – представља новост.

ДИМНА ЗАВЕСА ОД ТЕРМИНА

Појам „инклузивни капитализам“ у оптицај је ушао почетком ове деценије. По свој прилици, финансијска криза 2007-2009 коначно је убедила закулисне владаре света да постојећи капиталистички систем треба подвргнути радикалној реформи. Претходни модел је себе у потпуности иживео и следећа светска криза могла би угрозити позиције закулисних владара света и онемогућити њихове далекосежне планове. Под „закулисним владарима света“ подразумевам пре свега „господаре новца“ (главне акционаре Федералних резерви САД – емитента светске валуте „долар“), који су тежили и теже да постану и „господари света“.

Никаквих јасних, разумљивих, недвосмислених дефиниција „инклузивног капитализма“ до данас немамо. Разни политичари, философи, политиколози и економисти осветљавају различите аспекте овог социјално-економског модела, који треба да замени постојећи капитализам.

А шта представља постојећи капитализам? Кратко га можемо описати речју „ексклузивни“, што је по смислу супротно „инклузивном“. Exclusive (енгл.) у преводу значи „посебан“, „једини“, „ексклузивни“.

Неки, размишљајући о инклузивном капитализму, пре свега пажњу усмеравају на то, да у систему „обновљеног“ капитализма неће бити сиромашних. Други, наглашавају како тај модел омогућава да сви буду запослени, сви ће бити укључени у економску делатност. Трећи, усредсређују пажњу на аспекте као што је одговорност пред будућим поколењима, чије интересе такође треба укључити у текућу економску делатност, па исходећи из поменутог, главну пажњу усмеравају на рационално (економично) коришћење ресурса и заштиту околине.

У многобројним говорима о инклузивном капитализму видимо блискост појма „инклузивни капитализам“ са појмовима као што су: „одрживи развој“ (sustainable development), „социјално одговоран капитализам“ (socially responsible capitalism), „демократски капитализам“ (democratic capitalism) итд.

Ипак, инклузивни капитализам, као и сви њему слични термини, нису ништа више од вербалне еквилибристике. Озбиљни експерти се критички односе према оваквим, „истанчаним“, новим социјално-економским моделима света. Неки критичари их називају „заблудама“ и „самообманама“. Други се изражавају много оштрије, именујући их „преваром“ и „јевтином пропагандом“.

КАКО ГОД ЗВАЛИ ВУКА…

Навешћу, као пример, једну конференцију на високом нивоу, која је одржана у Лондону, у мају 2014. године, и која је била посвећена инклузивном капитализму. У њеном раду су учествовале такве VIP персоне као што је извршни директор ММФ Кристина Лагард, његово краљевско височанство принц Чарлс, госпођа Лин де Ротшилд, бивши председник САД Бил Клинтон, лордмер лондонског Ситија, Фиона Вулф. Узгред, главни иницијатор сусрета била је госпођа Лин де Ротшилд, која је мало пре тога, иступила са иницијативом, или пројектом – „Inclusive Capitalism„. Руска средства информисања су за тај датум везала рођење овог пројекта, назвавши га „свеобухватним капитализмом“. Особито је занимљиво на том сусрету било иступање Кристине Лагард.

И Кристина Лагард, и принц Чарлс, и Лин де Ротшилд, и други VIP учесници пројекта, сагласили су се да је Маркс био у праву. Но, он је описивао капитализам који је постојао пре 150-200 година. А данас, он може и мора да се из ексклузивног, преобрази у инклузивни или свеобухватни.

Друга половина наступа Кристине Лагард није донела ништа ново. Све је то уобичајено ређање фраза: о неопходности повећане социјалне одговорности бизниса; о путевима превладавања неповерења између бизниса и државе, између богатих и сиромашних, између различитих држава; о начинима убрзавања економског раста у свету; о изједначавању неједнаког нивоа економског развоја држава и социјално-имовинској поларизацији унутар националних економија итд.

Ускоро ће бити седам година од тог лондонског састанка VIP персона. Да ли је светски капитализам постао бар малчице мање ексклузиван и бар малчице више инклузиван? Не, све се наставља у складу са општим законом капиталистичке акумулације Карла Маркса. Сваке године експерти врше процене које показују да су богати постали још богатији, а сиромашни још сиромашнији.

На пример, у јануару ове године, уочи почетка јубиларног, педесетог самита Светског економског форума у Давосу, невладина организација Oxfam обнародовала је свој последњи извештај о расподели богатства у свету. Према последњим подацима, стање 2.153 милијардера који живе на планети Земљи, превазилази суму свих новчаних средстава које поседује 60% становништва земног шара. Сазнавши за те цифре, Клаус Шваб је пред почетак самита дао изјаву: Капитализам је потребно хитно спасавати, зато је потребно мењати његове основне принципе.

ИЗБАВЉЕЊЕ ОД ИЛУЗИЈЕ

Питање: Спас од илузије?

В.Ј. КАТАСОНОВ: Ако пажљиво анализирамо све што је рекао Шваб поводом новог модела капитализма, видимо, на крају, да се његови предлози могу свести на један: потребно је одрећи се максимализације профита. Уосталом, његову идеју можемо интерпретирати и на други начин: бизнису следи спознаја чињенице да се епоха прираста капитала завршава, средња добит у многим гранама и на многим тржиштима стреми нули; следи избављење од илузије, којом се још увек храни значајан део бизниса. Везано за ово: присећам се речи Џорџа Сороша, који се пре две деценије нашалио: „Музика се завршила а они још увек плешу“ (поводом неправилног понашања неких учесника на тржишту после пада берзанског индекса NASDAQ). Међутим, још боље је сетити се Карла Маркса, који је пре век и по формулисао – закон тенденције пада профитне стопе и који је рекао да услед раста техничке структуре капитала (то јест, потискивања радника машинама) стопа профита, на крају, може пасти на нулу.

Дакле, Шваб је решио да спаси капитализам учинивши га „инклузивним“. Као прво, профит не треба више да буде циљ и основни оријентир „успешности“ бизниса. Као друго, компаније треба да излазе у сусрет потрошачима снижавајући цене и на тај начин постепено ће се искоренити сиромаштво. И, треће, следи одбацивање уобичајених представа о томе да корпорације припадају акционарима који су главни (или чак једини) корисници активности компанија. 

У вези тога желим да споменем америчку организацију „Округли сто бизниса“ (Business Roundtable – BRT), која представља многе велике компаније у САД. У руководећим органима BRT налазе се: Џеф Безос из Амазона, Тим Кук из Епла, Мери Бара из Џенерал моторса и друге познате фигуре америчког бизниса, које заузимају прва места на листама најбогатијих људи Америке и света. Организација BRT је прошле године изјавила да је принцип владавине акционара застарео и да се обавезе морају проширити на све заинтересоване стране (раднике компаније, добављаче и извођаче, потрошаче продукције, државу). Поменута организација је поставила себи циљ да помаже „економију, која служи свим Американцима“, а не само онима који поседују акције.

НОВА ФОРМУЛА: РОБА-НОВАЦ-ВЛАСТ

Клаус Шваб поздравља такву иницијативу и додаје: „Циљ компанија је да увуку све заинтересоване стране у заједнички и стабилан процес стварања вредности.“ То јест, свака фирма, компанија постаје „инклузивна“. По његовом мишљењу, није држава дужна да изгради инклузивни капитализам, већ обрнуто то треба да учине – инклузивне компаније. Што се тиче државе она ће постепено бити обухваћена (bee included) тим инклузивним компанијама. Једноставније говорећи, предлаже се постепена приватизација државе од стране најкрупнијих корпорација.

На први поглед, иницијатива која долази од светске елите, названа „инклузивни капитализам“, изгледа парадоксално. Неколико столећа трајао је капитализам чије је владајући принцип био: „Homo homini lupus est“ (човек је човеку вук). Током живота многих поколења, неговани су и расли вукови капитализма, навикнути да прождиру слабије представнике фауне. Но, одједном, неочекивано, вукови се окупљају и свечано изјављују да ће се од сада хранити травом. Тешко је у то поверовати.

Међутим, неки у такву верзију верују и зову иницијативу силника овог света „револуцијом одозго“. Тешко је поверовати у могућност постојања „инклузивног капитализма“. Заправо, инклузивни капитализам представља „димну завесу“ која прикрива планове светске елите о моделу света коју треба назвати посткапитализам. Њега још можемо именовати и као нови феудализам или нови робовласнички поредак. Данашња елита је спремна да се одрекне наталожених „предрасуда“ и „навика“, као што су јурњава за профитом, акумулација капитала, заузимање монополских позиција на тржишту итд. Али се она ни под каквим условима неће одрећи власти. „Велики ресет“, или „револуција одозго“, спроводи се да би елита учврстила своју власт.

Због нечега сам се сетио кратке формуле коју често користим да бих објаснио и описао процес уништења СССР-а: „Партијско-државна елита земље одлучила је да конвертује своју власт у капитал.“ А данас, на глобалном нивоу, гледамо обрнуту слику: „Светска олигархија је одлучила да конвертује свој капитал ради стицање апсолутне власти у свету.“

14. мај 2021.

Валентин Ј. Катасонов

Превео: Александар Мирковић

Извор: https://tsargrad.tv/articles/inkljuzivnyj-kapitalizm-kak-glavnaja-ideja-velikoj-perezagruzki_354889

НАПОМЕНА:

1 Катасонов овде мисли на дословни превод страног текста уз који се често дају подробна објашњења и чији је основни циљ – максимално тачно пренети смисао. У таквом преводу се, најчешће, не може пренети стил, рима, ритам… изворног текста (прим. прев.)