Александар Дугин, ЕКОЛОГИЈА – УСПАВЉУЈУЋА ЛАЖ

Петог јуна неки су празновали Светски дан заштите животне средине. Екологија се данас активно истура у први план. Сетимо се само оштећеног детета Грете Тунберг, која је покушала да заједно са другом децом, заустави узлетање авиона јер они повређују облаке, или због неког другог, али, у суштини сличног, разлога. То јест, Грета данас слави, и опет, по ко зна који пут, напушта школу и забавља се на јахтама са постаријим милијардерима, који су, такође, забринути за екологију.

Мирча Елијаде, велики познавалац митова и религија, једном је рекао: природа је у целини условљена културом, nature is culture bound. То је много дубље запажање од најдубље екологије. Другим речима, никакве природе, саме по себи, нема. Природа је пројекција културе и њено битије проистиче из субјекта, из духа, из културе. Какав дух, таква и природа. И ако је дух прозрачан и чист, ако је култура узвишена и божанска, таква ће бити и човекова околина. Чистом је све чисто.

Руски религиозни философи говорили су о Премудрости света. Свет је Премудар, то јест, прожет лучама Божанске мудрости. Но, опет, не сам по себи и снагом пробоја људског битија у најдаље и највише хоризонте.

Човек ствара свет заједно са Богом или – ако је без Бога, онда га немилосрдно уништава, изобличава. Загађује средину у којој живи зато што његова душа постаје нечиста или се уопште о њој не брине. Чисто телесни човек живи у чисто телесном свету. Он своје окружење чини чисто телесним. Но, то је већ само по себи гадост – живети у свету плотском, који гравитира ка дну непрестано распадајућих тела.

Напуштајући рај, човек почиње да претвара своје окружење у ад, у тржиште, у објекат који присваја и експлоатише. Почиње да изопачује природу, видећи у њој само непријатеља и предмет од кога може имати користи.

Но, таква природа – прљава, тупа, агресивна, испуњена мијазмима нечистоће и распадања – таква природа само је пород људског духа. Палог духа, болесног и изопаченог. Каква култура – таква и природа.

Наша околина је производ капитализма. Она је материјална, расподељена међу субјектима као приватна или државна својина, њоме се тргује на тржишту. А сви отпаци се беспоштедно у њу бацају као у огромну, разјапљену помијару. Но, та помијара дело је човекових руку, она је пројекција онога што је човек капитализма, материјализма и Новог доба постао – помијара.

И човек је сада то почео да примећује. Но, једино што он види јесте да се са околином дешава нешто катастрофално. И, може бити искрено, а чешће зато што глобалистички фондови то плаћају, брине се за њено спасење. Но то је, једноставно, чисто лицемерје или умна ограниченост.

Данас је уобичајено да се каже како живимо у епохи капиталоцена. Као новом аналогу плиоцена, пелеистоцена или голоцена. Управо овом капиталистичком културом, капиталистичким егоистичким и суровим погледом на свет предодређена је и савремена природа. Спасити се можемо само ако почнемо од главног – од човека. Умире и распада се, наиме, људска епоха глобалног капитализма, као кулминације европског Новог доба. Управо у Новом добу, човечанство је одлучило да убије Бога. И убило је само себе.

А наша околина је само огледало. У њој посматрамо сопствени крај.

И у таквој ситуацији, колико су само бесмислени покушаји да се „излечи огледало“, а остави оригинал у неизмењеном стању.

Ако желимо да спасимо природу, треба да спасимо културу, треба да спасимо човека. Сви проблеми су у њему и само у њему. Екологија је заправо област паралишуће илузије, област успављујућих лажи. Уместо истинског непријатеља – европског Новог доба и његове материјалистичке идеологије, која је кулминирала у либерализму и глобализму – нама предлажу да се усредсредимо на спасавање пчела. Пчеле, нико не спори, прекрасне су, трудољубиве и мудре. И њима, такође, прети смрт. Но, ако човек настави да се креће правцем којим се данас креће, чак ни спасавање пчела неће ништа променити, тим пре, што ће оне изумрети коначно – ако човек више не буде имао културу. Јер, сама природа је условљена културом и страда када се та култура руши. А она се данас руши.

Александар Дугин
Превео: Александар Мирковић

Извор: https://katehon.com/ru/article/spasenie-prirody-tolko-cherez-spasenie-kultury

Олга Четверикова, ВИРТУЕЛНИ „ВРЛИ НОВИ СВЕТ“

1. ПРЕКАРИЈАТ

Ове подударности нису случајне, јер су глобални институти за управљање већ разрадили пројекат такозваног „инклузивног капитализма“, који у реалности значи стварање „двослојног“ друштва, у којем ће врхушка живети по једним принципима и стандардима, а остатак човечанства по сасвим другим.

Капитализам и непотребни људи

Капитализам је машина; у њему је циљ сваке делатности стицање профита на рачун експлоатације најамних радника. Као што је познато вредност робе у капитализму се састоји из три компоненте: основни капитал (c), промењиви капитал (v) и вишак вредности (m)

c + v + m = W

Основни капитал (c) су средстава за производњу, промењиви капитал (v) је вредност радне снаге, а вишак вредности (m) је оно што капиталиста присваја у облику профита.

У складу са овим, профитна стопа је једнака односу вишка вредности и уложеног капитала,

(c + v) подељеном са (m)

Зато, да би се остварио већи профит, неопходно је смањити издатке. Трошкове капитала врло је тешко смањити, а расходи за радну снагу… – то је већ промењива ствар и управо је тежња да се они смање.

Систем социјалног осигурања односи се само на промењиви капитал. Средином прошлог века он је постојано растао, јер је заузет курс ка изградњи „капитализма масовне потрошње“ или „државе свеопштег благостања“.

Наравно, профитна стопа је почела да пада и зато је донета одлука да се тај систем уништи. Процес уништења започео је крајем седамдесетих година XX века и до данас је веома далеко одмакао.

Но, задатак је у томе да се «v» сведе на минимум, то јест да се људи уклоне из процеса производње роба и услуга. Да се уклоне не само радници, већ и лекари, учитељи, чиновници и други, и да их замене роботи и дигиталне платформе.

Дигиталне платформе отимају посао

Дигиталне платформе, које су постале нови бизнис-модел, треба да замене свако људско општење, људске везе, а људе претворе у прилог уз број.

Последице овога добро је описао Гај Стендинг, аутор концепције прекаријата. Као резултат појаве дигиталних технологија у социјалној структури друштва долази до дубоких промена. И пре свега реч је о раздвајању две социјалне групе: малог слоја висококвалификованих радника, и, другог, брзо растућег слоја, који ће бити неколико пута већи и представљају га нискоквалификовани радници и људи без квалификација.

Данас је модерно правити атласе „професија будућности“, у којима можемо срести, на пример, следећа занимања: дизајнер виртуелних светова, критичар дигиталне културе, биохакер фриленсер, куратор личности (рад са архивама личних дигитализованих мисли), дизајнер људског тела и друга, не мање фантастична.

А, актуелна статистика нам, у међувремену, показује да се веома брзо увећава број људи који се баве пословима који спадају у категорије „однеси-донеси“, то јест курири и друге професије за које је довољно доћи на посао, добити униформу и радити прост посао. При томе, високотехнолошки сектор тражи већи број неквалификоване радне снаге него неиновациони сектор, повећавајући тако број места за сиромашне и необразоване људе.

Прекаријат – опасност одложена за будућност

Видимо да се старе професије, које су захтевале какву-такву квалификацију укидају, и зато бројно расте та класа – „прекаријат“.

Термин прекаријат изведен је од речи «précaire», што на француском значи „безнадежан“ и речи «proletariat», и односи се на људе са најнижим примањима, који нису стално запослени, који су принуђени да непрестано мењају места у којима раде, који обављају допунске и сезонске послове или који раде „на црно“. Те људе обједињује осећање несигурности условљено неодређеношћу њиховог положаја, ограничена доступност социјалним давањима, фактичко одсуство социјалне подршке и било какве перспективе. Они су лишени не само својих социјалних већ и грађанских и политичких права. То води ка расту друштвеног незадовољства, ка социјалним немирима и протестима.

Пандемија је само погоршала ситуацију, доводећи до већег раслојавања друштва и повећавања јаза између богатих и сиромашних.

У складу са тим, једно од главних питања које поставља, отворено и цинично, владајућа класа јесте: шта да се ради и како да се управља масом бедних и непотребних људи.

2. АНГАЖОВАНИ КАПИТАЛИЗАМ

Добре намере

Суочавање са оваквом ситуацијом довело је до позива на изградњу „инклузивнијег“ капитализма. Та концепција је морала да се упише у Агенду одрживог развоја за период до 2030 (Agenda 2030) која укључује у себе 17 циљева…

Декларисани циљеви су племенити – искорењивање беде, обезбеђивање еколошке заштите наше планете, повећање квалитета живота, побољшање перспектива за све људе итд, итд… Исто тако „инклузивност“, то јест „свеобухватност“, „укљученост“, представља се као нешто благородно.

Инклузивни капитализам формално дефинишу као обједињене напоре бизниса, државе и грађанског друштва за стварање „праведнијег и равноправнијег система расподеле вредности у економији“.

Укратко – компаније које се баве бизнисом не треба више да се усмеравају, пре свега, на потрагу за профитом, већ да на прво место ставе развој људског капитала, иновације, лојалност потрошачима, утицај на околину, социјалну делатност и рад са људима.

“Инклузивност“ подржавају све кључне организације: ОУН, ММФ, Светска банка, ОЕЦР. Том идејом су прожете и све последње изјаве представника поменутих организација. Посебну пажњу овој идеји посветио је Економски форум у Давосу, и то је била централна тема дискусије о стварању одрживих бизнис-модела и инвестирања у еколошки, социјални и управљачки приступ.

Томе су посвећене и последње књиге Клауса Шваба (председника и оснивача Форума у Давосу) „Четврта индустријска револуција“ и недавно изашла из штампе „Ковид-19, велики ресет“. Од када је Шваб употребио термин „велики ресет“ (а понекад га преводе и као „велико анулирање“) он је почео је да се користи за означавање новог, инклузивног модела капитализма.

Дигитални капитализам – о чему се заиста ради?

Реч је о моделу дигиталне економије, у којем се, као кључни фактор производње, појављују „велики подаци“ (big data) сабрани у дигиталној форми. Подаци (та „нова нафта“ или „ново злато“) за велике компаније су прешле у категорију „активе“, то јест, постали су ресурс чије коришћење доноси приход.

Тако се у корпорацијама појавио нови бизнис-модел – дигитална платформа. Тај модел, снабдевен високим технологијама, постао је кључни инструмент дигиталне трансформације привредних грана и тржишта.

Наступа глобални „дигитални капитализам“ у којем ће, како се изразио оснивач највеће рент-а-кар компаније Р. Чејз – „ све што може бити платформа постати платформа“.

Заједничко коришћење

Дигитализација, која уништава реални економски сектор, остварује се под фирмом екологизма, спасавања природе и Земље. Управо се тиме оправдава постепено успоравање економског раста ради достизање такозваног „нултог раста“, смањење бруто друштвеног производа и демонтажа постојећег система социјалног осигурања.

Извикују се лепе пароле о „праведнијем и равноправнијем систему вредности“. Но, у реалности, то се прелива у смањење прехрамбених трошкова, трошкова образовања, медицинских трошкова, трошкова превоза.

Намеће се одустајање од приватне својине као такве и прелаз на „економију заједничких потреба“ или шеринг-економију (од енглеског Sharing – делити). Главна идеја је заједничко коришћење роба и услуга, или чак секундарно коришћење. Овде су укључене и концепције бартера и аренде уместо својине.

Отуда је тако широко распрострањен rent-a-car, coworkinga, foodsharing (расподела прехрамбених производа којима је истекао рок трајања), second hand продавнице. Што, узгред, претпоставља активно коришћење интернета, то јест учешће у регистру дигиталних трансакција.

Свима новац на поклон

У перспективи, предлог је да сиромашно становништво, да се не би окренуло екстремизму, добије безусловни базни доходак или безусловни основни доходак (БОД) – овај модел је такође разрађивао Стендинг (аутор концепције прекаријата)

Такви „пилот пројекти“ и експерименти већ се спроводе у неколико земља. БОД се мора исплаћивати сваком члану политичког друштва независно од његових личних примања, социјалног статуса, узраста, места рада и тако даље.

На први поглед идеја може изгледати привлачна, но треба разумети да ће БОД заменити, на крају, накнаду за незапослене, минималну зараду и друге исплате. Према томе, то је пут ликвидације ранијег система социјалне сигурности.

Храна у замену за поводац

То јест, реч је о новом друштвеном уговору, који гарантује грађанима неки социјални минимум. Али услов за његово добијање биће потпуна дигитална контрола над сваким чланом друштва.

Тако ће „инклузију“ грађани платити својим грађанским политичким правима и прихватањем нове дигиталне реалности. Реч је, фактички, о формирању „дигиталног војног комунизма“ – са свеопштом нивелацијом захтева и потреба и примитивизацијом укупног нивоа развоја.

За становништво које по мишљењу владајуће класе представља вишак, разрађени су планови за смањење. Пре свега кроз програме ОУН који су усмерени на ограничење рађања. Они већ делују и дају своје резултате.

На пример, 2013. године била је обнародована прогноза Департмента за социјална и економска питање ОУН. У њој је јасно исказано: на планети се, не једну деценију, интензивно смањује наталитет. Сценарији, на које прогноза указује као највероватније, показују да ће већ за тридесет година број становника на Земљи почети да се смањује.

Можемо рећи да су ове прогнозе у далекој перспективи, која је, у доба брзих промена у коме живимо, крајње неизвесна. Но, ове прогнозе нису рачунале на могуће ратове, епидемије, наркотизацију, алкохолизам и друге „методе“ које примењују владајуће елите.

3. ПРАКТИЧНА ДВОМИСАО – ОБРАЗОВАЊЕ И ДИГИТАЛИЗАЦИЈА

Да ли је добро дело – објединити у заједничкој настави здраву децу са децом-инвалидима (децом са ограниченим способностима), да би се избрисала граница између инвалида и здравих људи.

Ипак, у лепој обланди се скрива обична диверзија – подривање образовне технологије. Под видом бриге за инвалида њему се наноси непоправљива штета.

Деца са посебним потребама у обичној школи

У Совјетском Савезу о инвалидима су се бринули и чинили све да не осете одбаченост. Имали смо, најбољи у свету, систем специјалних образовних установа за децу са ограниченим способностима. Оне су убедљиво доказале високу ефективност диференциране наставе, па чак и када је реч о деци са слабо израженим недостацима.

Када се код нас, почетком деведесетих, под паролом пружања једнаких могућности, почели формирати инклузивни разреди, а затим ликвидирати специјални заводи, веома брзо се испоставило да те промене противрече принципима педагогије и психолошким чињеницама о особеностима деце са ограниченим способностима.

Ако су се раније особености деце са посебним потребама, по добијању индивидуалне помоћи у специјалној школи, постепено смањивале, сада то више није било могуће.

Припремити наставника за специјалну школу дуг је процес. И за сваку врсту инвалидности потребно је лично предавачко искуство. А сада, сваки предавач мора да постане специјалиста за наставу за сву децу-инвалиде. Природно, ниво уске специјалности, такви „универзални радници“ никад неће достићи.

На крају ни здрава деце, ни деца инвалиди, неће добити потребно образовање, тако да ће општи ниво образовања нагло опадати.

Персонални профил

“Инклузивни капитализам“ изјављује да ће подједнако штитити све, подједнако се о свим бринути. Независно од националности, сексуалне оријентације, способности. Но, упркос тим изјавама изграђује се систем са веома јасним поделама на сегменте и касте.

Ако погледамо систем дигиталног образовања, дигиталне медицине, видећемо да се оцена о човеку заснива на његовом дигиталном профилу или његовом „дигиталном трагу“. Зато се уводи – индивидуална трајекторија наставе, индивидуална трајекторија лечења итд.

Зашто се ово ради? Зато, да би сваком човеку отворили досије.

Понављам парадоксалну концепцију: с једне стране – то је инклузија (то јест све стављамо у један котао, у једну кашу), а, са друге стране, свако има – индивидуалну трајекторију, која омогућава да се контролише сваки човек од раног детињства. Човек ће бити потпуно „прозиран“, све што буде могуће, претвараће се у дигитални облик.

И после неког времена, главну улогу неће више играти човек, већ његов дигитални профил.

Геџети

Данас сви вичу: „Геџети, геџети! Захваљујући њима можемо све да радимо!“ Наравно, они живот чине удобнијим. Но, истовремено, и вама, преко геџета, могу радити све. Наћи ћете се под контролом и присмотром. Већини људи то је постало јасно тек сада, после почетка пандемије.

Геџети и дигиталне технологије су толико ушле у све сфере нашег живота, да се смо се нашли под тоталном присмотром. Они који су сасвим заронили у дигиталну сферу, постали су потпуно зависни од ње. Али, сва та добра, која се остварује захваљујући дигиталној сфери, могу бити укинута ако човек престане да се потчињава одређеним захтевима.

Удобније је, наравно, свуда плаћати пластичном картицом. Још удобније је уз помоћ телефона повезаног са платном картицом. Но, шта да ради човек коме блокирају рачун и искључе телефон? Он се чак не може ни жалити зато што не може да купи карту за аутобус и дође до банке.

Или, ево, сада се копља ломе око вакцинације. Људи се, логично, боје да приме до краја непроверене препарате. А говоре нам да ће све бити искључиво добровољно.

Али шта да ради човек коме блокирају рачун и кажу да ће му омогућити банкарске услуге тек после вакцинације? Већ можемо да чујемо „друштвене активисте“ који сличне идеје предлажу.

Други спрат човечанства

Радови се спроводе у различитим правцима.

Видимо намерно удаљавање широких слојева становништва од културног наслеђа. А у Русији, паралелно са овим процесом, долази до потпуног уништавања тог наслеђа – и културног, и научног, и образовног, и историјског, и стваралачког.

Но, оно што је потребно елити, она брижљиво одржава, сакупља и чува. И не због тога да би пренела то свима у оквиру „инклузије“. Не, то је само за – изабране.

Они ће сачувати традиционални начин живота, класични систем образовања. Живеће у нормалним кућама, у природи и у складу са природом, а не у четрдесетоспратним „људињацима“ (мравињаци за људе) „паметног града“ прожетим електромагнетним зрачењем. Елита ће се склонити од 5Г и вакцина: они, природно, не вакцинишу ни себе, ни своју децу.

И сматрају да целокупно наслеђе света припада само њима.

Фашизам пристојног човека

Можемо погледати њихове идеологе. На пример, Јувал Ноа Харари – један је од водећих проповедника трансхуманизма у свету и отворени хомосексуалац. Две су његове књиге: „Sapiens: кратка историја човечанства“ и „Homo Deus: кратка историја сутрашњег дана“. И, путујући по свету, он отворено пропагира идеје које су у њима изложене.

У књигама је отворено речено: прво ћемо живети до 100 година, потом до 150. Живот ће се радикално променити, а пошто ћемо наш живот бити дуг, планета припада нама, а не неком другом. Зато, за једне – смањивање броја становништва, а за друге – вечни живот.

Цела та проповед, која веома подсећа на фашизам, отворено се износи. Називати све то конспирологијом, примерено је колико и прогластити за конспирологију идеје изложене у „Мајн Кампфу“.

Узгред, о „Мајн Кампфу“.Један од првих језика на који је ова књига била преведена је – руски. Наше руководство је крајем двдесетих година прошлог века веома пажљиво пратило пропагандну фашистичких идеја. И, у тренутку доласка Хитлера на власт, у нашој земљи нацистички планови су били добро познати.

Сада је та књига, наравно, забрањена за широки читалачки круг, и чак унесена у списак екстремистичке литературе. Но, не можемо је искључити из научног истраживања. Зато што је то, извини те, најважнији извор. Како можете проучавати непријатеља ако не читате његове програмске документе?

Са Хараријевим књигама све је много једноставније. Оне не само да су доступне широком читалачком кругу. Њих на сваки начин популаришу. На пример: „Sapiens: кратку историју човечанства“ је популарисао председник компаније Facebook, Марк Цукерберг. Године 2015. објавио је текст о њој у онлајн клубу „Књига године“.

Зато данас има већ довољно литературе и докумената, чије изучавање даје сваком човеку могућност да схвати планове оних који теже са религиозном острашћеношћу, да униште нашу цивилизацију, заменивши је инклузивним, виртуелним „новим врлим светом“.

Олга Четверикова
Превео: Александар Мирковић

Извор:

1. http://www.osnmedia.ru/opinions/chetverikova-inklyuzivnyj-kapitalizm-doroga-v-kastovoe-obshhestvo-chast-pervaya/
2. https://www.osnmedia.ru/opinions/chetverikova-inklyuzivnyj-kapitalizm-doroga-v-kastovoe-obshhestvo-chast-vtoraya/
3. https://www.osnmedia.ru/opinions/chetverikova-olga-o-budushhem-okonchanie/

Фјодор М. Достојевски, …ТУ „ЦИВИЛИЗАЦИЈУ“ ХОЋЕ ДА ПРЕСАДЕ У НАШ НАРОД! НИКАДА СЕ СА ТИМ НЕЋУ САГЛАСИТИ! ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАНА ЋУ СЕ БОРИТИ СА ЊИМА!

/…/Тако је једног дана, сећам се, док је радио, рекао1:

Они тамо пишу о нашем народу: „диваљ је и непросвећен… ни близу европском…“ Да, наш народ је – свȇт у поређењу са тамошњим! Наш народ никада није дошао до таквог цинизма, као у Италији, на пример. У Риму, у Напуљу, мени су на улицама предлагали такве гнусобе – младићи, скоро деца… Одвратне, противприродне пороке – отворено, пред свима и то никога није узнемирило. А нека покушају тако нешто да учине код нас! Цео народ би скочио, осудио зато што је за наш народ то смртни грех, а тамо је, ето – обичај, једноставно навика, – и ништа више. И сад, ту „цивилизацију“ хоће да пресаде у наш народ. Да, никад се са тим нећу сагласити! До последњег дана ћу се борити са њима, – нећу одступити.

– Али не желе они баш ту цивилизацију да нам пренесу, Фјодоре Михаиловичу! – додала сам, сећам се, нисам издржала.

Да, управо ту, баш ту! са огорчењем је продужио. Зато што никакве друге и нема. Тако је било увек и свуда. И тако ће бити и код нас ако почну вештачки да нам пресађују Европу. И Рим је страдао зато што је почео да пресађује Грчку у себе… То пресађивање увек је почињало ропским подражавањем раскоши, моде, разних тамо наука и уметности, а завршавало се содомским грехом и свеопштим бешчашћем…

А како онда народи да живе? Да саграде кинески зид?

Фјодор Михајлович ме је испод ока суморно погледао, и одсечно рекао:

Ништа ви не разумете! и тог дана више није хтео са мном да разговара. Но, прошао је још један дан и ми смо остали сами, и поново ми је поверио своје мисли. Он је, очигледно, патио због своје духовне усамљености. Нису га схватали, погрешно су га тумачили, и тражећи утеху, није сумњао у моју саосећајност и разумевање, шта год да каже.

А мени је, временом, било све теже и теже да саосећам, па чак и да разумем његове мисли. И, понекад ми је био потребан велики напор да задржим невољни осмех као одговор на његова „прорицања“…

Са стидом се сећам, како ми је „дивљачки“ изгледао, када је једном, читајући коректуру свог чланка о Пруској, о Бизмарку и папи – изненада проговорио тоном… оним тоном којем су се тако злобно, али и тако оштроумно, подсмевали мени познати „либерали“…

Они и не наслућују да ће ускоро доћи крај свему… свим њиховим „прогресима“ и брбљањима! Они не виде да се антихрист већ родио… и долази! Изговорио је то таквим гласом и изразом лица, као да ми обзнањује страшну и велику тајну, а онда ме брзо погледао и строго упитао:

Да ли ми верујете или не верујте? Ја вас питам, одговарајте! Верујете или не?

Верујем вам, Фјодоре Михајловичу, али мислим да сте у заносу и зато несвесно преувеличавате.

Он је ударио руком по столу тако да сам се тргла, и, подигавши глас, повикао, као мула са минарета:

Долази нам антихрист! Долази! И крај света је близу – ближе него што мислите!

Тада ми је то изгледало као „бунцање“, халуцинација епилептичара… „Манија једне идеје… марот… (опсесија, мономанија од франц. Marotte)“ – као да сам чула одјек нечијих речи… Но, како поверовати у крај света и долазак антихриста када тек почињеш да мислиш и живиш, и када видиш пред собом неисцрпни рудник разнородног знања, када се будућност – Бог зна зашто! представља као некакав лучезарни пут ка сунцу.

И седела сам преко пута њега, са ружним, ироничним осмехом… А може бити, ко зна! може бити да му се баш те ноћи јавио „Сан смешног човека“ или поема „Велики инквизитор!“…

Варвара В. Тимофејева (О. Починовска), Године рада са знаменитим писцем (одломак)

Превео: Александар Мирковић

Извор: http://dostoevskiy-lit.ru/dostoevskiy/memory/v-vospominaniyah-sovremennikov/timofeeva-god-raboty-s-znamenitym-pisatelem.htm

НАПОМЕНА:

  1. О раду са великим писцем пише Варвара Васиљевна Тимофејева (О. Починовска, 1850-1931) писац, преводилац, аутор романа, прича, мемоара. Почетком седамдесетих година деветнаестог века радила је у штампарији Трашнел, где се штампао недељник Мерешковског „Грађанин“. А 1873. и првих месеци 1874. уређивао га је Достојевски (прим.прев.)

Валентин Ј. Катасонов, ИНКЛУЗИВНИ КАПИТАЛИЗАМ И ВЕЛИКИ РЕСЕТ – ДИМНА ЗАВЕСА ОД ТЕРМИНА

Један од најпознатијих аутора Цариграда, доктор економских наука, председник Руског економског друштва С.Ф. Шарапов, Валентин Јуревич Катасонов, припремио је за штампу нову књигу. Из њеног наслова „Читајући Шваба – инклузивни капитализам и велики ресет – отворена завера против човечанства“, већ је јасно о чему је реч.

У књизи, Валентин Јуревич, не само што анализира сценарија која реализују светски глобалисти, већ и доказује њихову антиљудску суштину и опасност за светску и руску економију. Упознајући наше читаоце са одломком из књиге, надамо се да ће она наћи своје одане читаоце.

Осим публиковања дела књиге, Цариград је поставио аутору неколико питања.

Питање: Можете ли нам кратко рећи о чему говори Ваша књига?

В.Ј. КАТАСОНОВ: Желео сам да у доступној, разумљивој форми представим читаоцима оне мисли Клауса Шваба које су у његовој књизи на својеврстан начин шифроване, коришћењем такозваног „птичијег“ језика. Један издавач ме је питао за савет да ли да преведе на руски језик књигу Клауса Шваба „Ковид-19, велики ресет“. Одговорио сам да је велико питање да ли је она потребна читалачкој публици, јер читаоци нису припремљени за разумевање таквих текстова. Зато сам, ако могу тако да се изразим, направио буквалан превод1 неколико изабраних места из Клауса Шваба, наравно, изражавам се сликовито. То јест, просто сам протумачио неке његове термине и неке његове тезе.

Питање: На пример?

В.Ј. КАСАТОНОВ: Једна од кључних теза је неопходност преформатирања класичног капитализма у такозвани инклузивни. Клаус Шваб, као да хипнотизује читаоца савршено бесмисленим терминима, зато што је инклузивни капитализам својеврстан оксиморон. Оксиморон је спајање неспојивих термина и речи. Капитализам представља стицање профита у интересу власника капитала, то је принцип „граби за себе“, а инклузивност претпоставља да компанија, власнички субјект узима у обзир интересе свих чланова друштва, свих социјалних група. У суштини, иза овог оксиморона, еуфемизма скрива се замисао „господара новца“, како их ја зовем. Но, пошто се овом темом бавим већ деценијама, онда, наравно, већ схватам, на основу неких кључних речи, шта имају у виду.

Питање: Шта је њихова идеја? Да ли је то нови корак у економској мисли?

В.Ј. КАТАСОНОВ: У овом случају „господари новца“ желе да постану господари света. А њихов план је одавно разрађен, не годинама уназад, већ вековима. Он се једноставно дорађује, прецизира. Не тако давно, у издању „Кислорода“ објавили смо књигу Херберта Велса „Отворена завера“(The open conspiracy). У суштини, то је једна варијанта истог плана – стварања новог света.

Таквих планова је много. Неки од њих су скривени, а неки, обрнуто, јавни и рекламирани, као што је књига Клауса Шваба. Што се тиче књиге Херберта Велса, она је написана још 1928. године, али на руски језик, у Совјетском Савезу, није преведена, не знам због чега. Она не припада жанру фантастике, ни утопије или антиутопије. Пре свега, она спада у жанр који бих назвао – пројектовање будућности.

Поменућу још једну књигу, која се може наћи на полицама књижара, и из које, такође, сазнајемо о плану устројства новог света у интересу „господара новца“. То је књига Жака Аталија „Кратка историја будућности“. На руски језик је преведена и издата 2006. године; на њу се, такође, ослањам. Уопштено, ништа ново под сунцем. То је завера против човечанства. Она се припремала и припрема. И биће покушаја њене реализације. Ја бих на тај начин, укратко описао идеју моје књиге.

Најновије планове закулисних владара ове године је изнео вечити председник Светског економског форума Клаус Шваб и назвао их „The Great Reset„(„велики ресет“). У руском преводу „Великая перезагрузка“. Шваб је заједно са Тери Милер написао и објавио књигу „Covid-19: The Great Reset.У њој се излажу поменути планови, а ја сам их свео на осам основних тачака.

Један од кључних појмова „великог ресета“ је „Inclusive Capitalism“ (инклузивни капитализам). У руским средствима информисања наилазимо на буквалан превод: „инклузивни капитализам“. Inclusive (енгл.) – од глагола „include“ – обухватити, укључити…

Током деценија рада на бројним изворима, сусрео сам различита одређења капитализма: „рани“, „касни“, „зрели“, „монополистички“, „финансијски“, „индустријски“, “трговачки“, „трули“, „умирући“, „народни“, „позни“, „периферни“, „организовани“, „плански“ итд. Али синтагма „инклузивни капитализам“ – представља новост.

ДИМНА ЗАВЕСА ОД ТЕРМИНА

Појам „инклузивни капитализам“ у оптицај је ушао почетком ове деценије. По свој прилици, финансијска криза 2007-2009 коначно је убедила закулисне владаре света да постојећи капиталистички систем треба подвргнути радикалној реформи. Претходни модел је себе у потпуности иживео и следећа светска криза могла би угрозити позиције закулисних владара света и онемогућити њихове далекосежне планове. Под „закулисним владарима света“ подразумевам пре свега „господаре новца“ (главне акционаре Федералних резерви САД – емитента светске валуте „долар“), који су тежили и теже да постану и „господари света“.

Никаквих јасних, разумљивих, недвосмислених дефиниција „инклузивног капитализма“ до данас немамо. Разни политичари, философи, политиколози и економисти осветљавају различите аспекте овог социјално-економског модела, који треба да замени постојећи капитализам.

А шта представља постојећи капитализам? Кратко га можемо описати речју „ексклузивни“, што је по смислу супротно „инклузивном“. Exclusive (енгл.) у преводу значи „посебан“, „једини“, „ексклузивни“.

Неки, размишљајући о инклузивном капитализму, пре свега пажњу усмеравају на то, да у систему „обновљеног“ капитализма неће бити сиромашних. Други, наглашавају како тај модел омогућава да сви буду запослени, сви ће бити укључени у економску делатност. Трећи, усредсређују пажњу на аспекте као што је одговорност пред будућим поколењима, чије интересе такође треба укључити у текућу економску делатност, па исходећи из поменутог, главну пажњу усмеравају на рационално (економично) коришћење ресурса и заштиту околине.

У многобројним говорима о инклузивном капитализму видимо блискост појма „инклузивни капитализам“ са појмовима као што су: „одрживи развој“ (sustainable development), „социјално одговоран капитализам“ (socially responsible capitalism), „демократски капитализам“ (democratic capitalism) итд.

Ипак, инклузивни капитализам, као и сви њему слични термини, нису ништа више од вербалне еквилибристике. Озбиљни експерти се критички односе према оваквим, „истанчаним“, новим социјално-економским моделима света. Неки критичари их називају „заблудама“ и „самообманама“. Други се изражавају много оштрије, именујући их „преваром“ и „јевтином пропагандом“.

КАКО ГОД ЗВАЛИ ВУКА…

Навешћу, као пример, једну конференцију на високом нивоу, која је одржана у Лондону, у мају 2014. године, и која је била посвећена инклузивном капитализму. У њеном раду су учествовале такве VIP персоне као што је извршни директор ММФ Кристина Лагард, његово краљевско височанство принц Чарлс, госпођа Лин де Ротшилд, бивши председник САД Бил Клинтон, лордмер лондонског Ситија, Фиона Вулф. Узгред, главни иницијатор сусрета била је госпођа Лин де Ротшилд, која је мало пре тога, иступила са иницијативом, или пројектом – „Inclusive Capitalism„. Руска средства информисања су за тај датум везала рођење овог пројекта, назвавши га „свеобухватним капитализмом“. Особито је занимљиво на том сусрету било иступање Кристине Лагард.

И Кристина Лагард, и принц Чарлс, и Лин де Ротшилд, и други VIP учесници пројекта, сагласили су се да је Маркс био у праву. Но, он је описивао капитализам који је постојао пре 150-200 година. А данас, он може и мора да се из ексклузивног, преобрази у инклузивни или свеобухватни.

Друга половина наступа Кристине Лагард није донела ништа ново. Све је то уобичајено ређање фраза: о неопходности повећане социјалне одговорности бизниса; о путевима превладавања неповерења између бизниса и државе, између богатих и сиромашних, између различитих држава; о начинима убрзавања економског раста у свету; о изједначавању неједнаког нивоа економског развоја држава и социјално-имовинској поларизацији унутар националних економија итд.

Ускоро ће бити седам година од тог лондонског састанка VIP персона. Да ли је светски капитализам постао бар малчице мање ексклузиван и бар малчице више инклузиван? Не, све се наставља у складу са општим законом капиталистичке акумулације Карла Маркса. Сваке године експерти врше процене које показују да су богати постали још богатији, а сиромашни још сиромашнији.

На пример, у јануару ове године, уочи почетка јубиларног, педесетог самита Светског економског форума у Давосу, невладина организација Oxfam обнародовала је свој последњи извештај о расподели богатства у свету. Према последњим подацима, стање 2.153 милијардера који живе на планети Земљи, превазилази суму свих новчаних средстава које поседује 60% становништва земног шара. Сазнавши за те цифре, Клаус Шваб је пред почетак самита дао изјаву: Капитализам је потребно хитно спасавати, зато је потребно мењати његове основне принципе.

ИЗБАВЉЕЊЕ ОД ИЛУЗИЈЕ

Питање: Спас од илузије?

В.Ј. КАТАСОНОВ: Ако пажљиво анализирамо све што је рекао Шваб поводом новог модела капитализма, видимо, на крају, да се његови предлози могу свести на један: потребно је одрећи се максимализације профита. Уосталом, његову идеју можемо интерпретирати и на други начин: бизнису следи спознаја чињенице да се епоха прираста капитала завршава, средња добит у многим гранама и на многим тржиштима стреми нули; следи избављење од илузије, којом се још увек храни значајан део бизниса. Везано за ово: присећам се речи Џорџа Сороша, који се пре две деценије нашалио: „Музика се завршила а они још увек плешу“ (поводом неправилног понашања неких учесника на тржишту после пада берзанског индекса NASDAQ). Међутим, још боље је сетити се Карла Маркса, који је пре век и по формулисао – закон тенденције пада профитне стопе и који је рекао да услед раста техничке структуре капитала (то јест, потискивања радника машинама) стопа профита, на крају, може пасти на нулу.

Дакле, Шваб је решио да спаси капитализам учинивши га „инклузивним“. Као прво, профит не треба више да буде циљ и основни оријентир „успешности“ бизниса. Као друго, компаније треба да излазе у сусрет потрошачима снижавајући цене и на тај начин постепено ће се искоренити сиромаштво. И, треће, следи одбацивање уобичајених представа о томе да корпорације припадају акционарима који су главни (или чак једини) корисници активности компанија. 

У вези тога желим да споменем америчку организацију „Округли сто бизниса“ (Business Roundtable – BRT), која представља многе велике компаније у САД. У руководећим органима BRT налазе се: Џеф Безос из Амазона, Тим Кук из Епла, Мери Бара из Џенерал моторса и друге познате фигуре америчког бизниса, које заузимају прва места на листама најбогатијих људи Америке и света. Организација BRT је прошле године изјавила да је принцип владавине акционара застарео и да се обавезе морају проширити на све заинтересоване стране (раднике компаније, добављаче и извођаче, потрошаче продукције, државу). Поменута организација је поставила себи циљ да помаже „економију, која служи свим Американцима“, а не само онима који поседују акције.

НОВА ФОРМУЛА: РОБА-НОВАЦ-ВЛАСТ

Клаус Шваб поздравља такву иницијативу и додаје: „Циљ компанија је да увуку све заинтересоване стране у заједнички и стабилан процес стварања вредности.“ То јест, свака фирма, компанија постаје „инклузивна“. По његовом мишљењу, није држава дужна да изгради инклузивни капитализам, већ обрнуто то треба да учине – инклузивне компаније. Што се тиче државе она ће постепено бити обухваћена (bee included) тим инклузивним компанијама. Једноставније говорећи, предлаже се постепена приватизација државе од стране најкрупнијих корпорација.

На први поглед, иницијатива која долази од светске елите, названа „инклузивни капитализам“, изгледа парадоксално. Неколико столећа трајао је капитализам чије је владајући принцип био: „Homo homini lupus est“ (човек је човеку вук). Током живота многих поколења, неговани су и расли вукови капитализма, навикнути да прождиру слабије представнике фауне. Но, одједном, неочекивано, вукови се окупљају и свечано изјављују да ће се од сада хранити травом. Тешко је у то поверовати.

Међутим, неки у такву верзију верују и зову иницијативу силника овог света „револуцијом одозго“. Тешко је поверовати у могућност постојања „инклузивног капитализма“. Заправо, инклузивни капитализам представља „димну завесу“ која прикрива планове светске елите о моделу света коју треба назвати посткапитализам. Њега још можемо именовати и као нови феудализам или нови робовласнички поредак. Данашња елита је спремна да се одрекне наталожених „предрасуда“ и „навика“, као што су јурњава за профитом, акумулација капитала, заузимање монополских позиција на тржишту итд. Али се она ни под каквим условима неће одрећи власти. „Велики ресет“, или „револуција одозго“, спроводи се да би елита учврстила своју власт.

Због нечега сам се сетио кратке формуле коју често користим да бих објаснио и описао процес уништења СССР-а: „Партијско-државна елита земље одлучила је да конвертује своју власт у капитал.“ А данас, на глобалном нивоу, гледамо обрнуту слику: „Светска олигархија је одлучила да конвертује свој капитал ради стицање апсолутне власти у свету.“

14. мај 2021.

Валентин Ј. Катасонов

Превео: Александар Мирковић

Извор: https://tsargrad.tv/articles/inkljuzivnyj-kapitalizm-kak-glavnaja-ideja-velikoj-perezagruzki_354889

НАПОМЕНА:

1 Катасонов овде мисли на дословни превод страног текста уз који се често дају подробна објашњења и чији је основни циљ – максимално тачно пренети смисао. У таквом преводу се, најчешће, не може пренети стил, рима, ритам… изворног текста (прим. прев.)