Марија Јефтимијевић Михајловић, ЧУДЕСНО ПРИЗОВИ

О, реци, потеци, изреци – неизрециво
Проникни, зађи, докучи – недокучиво
Сновиди, замисли, надмисли – незамисливо
Затрепери, наслути, дорекни – неслућено
Ти ниси твоје име!

Разгради, раствори, напусти – остварено
Разобличи, разодени, безименуј – именовано
Раслоји, расточи, заборави – научено
Одагнај, одбаци, занемари – очекивано
Призови, дозови, приведи – чудесно
– Из дубина, из ништина, из искони и суштинâ

Ти ниси твоје име!

Марија Јефтимијевић Михајловић

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Марија Јефтимијевић Михајловић, ТАЈНА СМИСЛА

„Тренутак времена у чистом стању води
оцеловљењу бића, употпуњењу личности…“

Онај си који Сунце призива
И чува од смрти до следећег рођења
У вртове ноћи пресађујеш звезде
Мирисима тајним омамљујеш Творца
Водама тамним враћаш невиности
Пушташ да кроз срце крштене потеку.

Ти и не дишеш – то звезде трепере
И свемир је ритам твога крвотока
Проговориш ли – полетеће птице
Изван овог неба, изнад наших снова
Додирнеш ли – на вечност нас сводиш
На Еден, на Логос, на Почетак
– јер си Светлост, јер си Љубав
Ти познаш тајну – где је зачетак
И умеш рукама обујмити бескрај.

Волшебниче, Лучоношо, Звездознанче,
Изван тебе ни свет не пребива
– Ти си сâм Смисао, одговор и сврха!

Марија Јефтимијевић Михајловић

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Марија Јефтимијевић Михајловић, ПОРЕКЛО ЧУДА

„Духовно духовним доказујући…“
(1.Кор 2,13)

Ти који знаш да косе анђела
имају боју бресквиног цвета
да им у сутон замирише кожа
као зрела распукла трешња
Ти који си вилама шапнуо тајну
да лепоту чувају буђењем пре сунца
у кладенце кришом удевао месец
не би ли зором рађали сунца
Ти који си сузу с морем венчао
и вратио је у постојбину срца

Ти имаш кључеве деветих врата
иза којих се рађају чудеса –
јер Чудо се чудом само показује
Као најдража Тајна Творца.

Марија Јефтимијевић Михајловић

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Марија Јефтимијевић Михајловић, ТРЕБА ИЗВАН КРУГА ИЋИ

„Нигде краја…
Круг затворен пун бескраја.“
А. Вукадиновић

Треба изван круга ићи
Пошто-пото бескрај стићи
Разденути, разоблити
Снагом духа саломити
Све гранично, све угласто
Габаритно, патуљасто
Све што облик трајни има
С границама, оковима
Све мерљиво, с изразима
Премерити немерима
Оцртати бескрајима
Путовати ка суштини
Ка средишту, ка нутрини
С Тајанством се сусретати
Новим собом укрштати
Опет облик свему дати

– Безграничје Кућом звати.

Марија Јефтимијевић Михајловић

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

 

Марија Јефтимијевић Михајловић, У ПОЧЕТКУ БЕШЕ ЉУБАВ

„Све је кроз њу постало, и без ње
ништа није постало што је постало.“
(Јован 1, 3)

Ти који умеш просторе бесмисла
Испунити Смислом највишег стварања
Ти кад проговориш – одјекују звона
– Преливају боје сивим виделима
И дрхтаји гласа – трепети су крила
И његова лира – то је сунцу химна.

Ти не читаш распоред звездa
Јер умеш нова сазвежђа да ствараш
– Теби су звезде тачке смејалице
И мапа је света оквир твога лица
У коју уцртавам простор бескраја.

Где почињеш? Где се завршаваш?
Ти ништа у Ништа Ничим претвараш
Ти надама Надом просторe отвараш
Тајну над тајнама Тајном откључаваш
Благошћу благу Вест ми саопштаваш:

У почетку беше – Реч, реч која је – Љубав.

Марија Јефтимијевић Михајловић

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Марија Јефтимијевић Михајловић, ЈЕДНОСТАВНОСТ

Постоје једноставности које су савршенства
– као круг, као кап, као суза, као песма…
као светлост, као рука, као нежност, као сета…
Постоји празнина Смислом испуњена
И недостајање пуно Присуства
Рука за нежност и рука за храброст
– обе су руке што грле бескрај
Постоји тишина за разговор душа
и Душа која говори тишином
Линија живота – и живот који постаје линија
Постоји дубина, светла дубина
пребивалиште огња, дом пламена
искре вечности – вечног тренутка

Постоји човек… у њему човек… у њему Човек
облик и одраз – слика свога Творца
једноставан као круг, као кап, као суза, као песма
благородан као светлост, као рука, као нежност, као сета
– гнездо на грани, птица у гнезду, у птици Небо

Постоји човек… у њему човек… у њему Човек
– у њему Душа савршена као Песма.

Марија Јефтимијевић Михајловић

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Марија Јефтимијевић Михајловић, ДУША

„Духован човек је – сав бол.“
Старац Пајсије Светогорац

Отворим ли слух за векова тишине¹
кроз ветрове, реке понорнице
– Чујем крик живота и смрти кораке
И бол траве док пада у откосе
И пупољке док јесен проносе
Врисак земље што пред сушом пуца
Под костима и крстовима што тужи и грца.

Тад у мени плачу и сви моји преци
И огласе животом сва нерођена деца
Тада крв је моја река која јеца
и рањена земља од корака мека.

Али бол у телу што налази дом
Молитва је Души – не од овог света –
Она ми је гошћа, стигла са Небеса
И у њој су гости и сви моји преци
И предака мојих сва Божија деца.
И она је млада, и она је вечна
и она је Патња, и она је Песма –
Песма од Радости, песма од спокоја:
– „Христос васкрсава, радости моја!“

Марија Јефтимијевић Михајловић

Напомена: [1] Стих инспирисан насловом збирке Владете Вуковића „Отвори слух за тишине“ (1976)

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић SANTA MARIA DELLA SALUTE

 

Марија Јефтимијевић Михајловић, ЦВЕТАЊЕ НЕБА

„Ја рашћења жедан,
погледах, и: у мени дрво расте.“
Р. М. Рилке

Из једног стабла, корена Једног
растемо — две гране преплетене
Дахом једним милујући бескрај;
— Једно другог ми смо чежња
Вечна чежња вечног пролећа.

О, болан је дрхтај новог листања
и божански мирис младог пупољка —
Светла је патња овог цветања
— Цвета у коме се настањује Песма.

И наше нежне олистале руке
Призивају сунца у своја гнезда
И Песма ова што расте у нама
Дах је Једног — буђење пролећа
И цветање које хрли ка бескрају
Није чежња Небу већ стварање Неба.

Марија Јефитимијевић Михајловић

Извор: Блог Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Марија Јефтимијевић Михајловић, ПОГЛЕД У ВРЕМЕ

Кад затвориш очи, отвара се време
– Каравани промичу кроз градове
Видим тезге, сувенире, арабеске
Миришу слике на тамјан и воштанице
Безгласно плачу зидови и фреске
Видим Јерусалим, Призрен и Дечане
Храм Господњи и Богородице Љевишке…
Чујем мајке и чујем крике дечје
Уском стазом на путу за Једрене
Победнике, рањенике, побеђене
Млади месец и крст, сабље укрштене

– Рану која светли и крв која капље
По пољима равним, међу гробовима
Миомирис шири босиље и смиље
Међу уснулима и пробуђенима
Од Галилеје до Газиместана
Свуд су Поља смрти – Поља дарована
Високо се узнела се до Светих Дечана…

Бол полегла у класју и житима –
Дашак ветра лелуја у очима
Душа поје слова љубве тиха
– Све су наше ране да их Љубав вида.

Марија Јефтимијевић Михајловић

Извор: Блог Марије Јефтимијевић Михајловић

Марија Јефитимијевић Михајловић, СРЦЕ РУЖЕ

Обасјања, обасјања
Пробуђења и спознања
Нити светло, нити тама
океани чистог стања

Сновиђења, озарења
Отрежњења, освешћења –
Насред груди ружа цвета
Усред руже срце света

Марија Јефтимијевић Михајловић

Преузето са блога Марије Јефитимијевић Михајловић: Santa Maria della Salute