1.
О, слуго, где ме тражиш?
Господару, поред тебе сам.
Нисам ни у храму ни у џамији;
нећеш ме наћи ни у обредима ни у свечаностима,
ни у Јоги нити, пак у повлачењу.
Ако ме заиста тражиш, угледаћеш ме одједном –
у једном тренутку времена.
Кабир каже: «О, Садху! Бог је суштина самога даха.»
3.
О, пријатељу! Надај му се за живота,
док живиш сазнај, схвати док си жив:
јер, живот олакшање рађа.
Ако док живиш спреге не покидаш своје,
како се можеш надати ослобођењу у смрти?
Празан је то сан, да ће се душа сјединити са
Њим, јер је смртно оставила тело:
Налазимо га овде, налазимо га тамо,
ако га не нађемо, живимо у Граду Смрти.
Ако се сјединиш са њим сада, сједињен си заувек.
Окупај се у истини, спознај учитеља свога,
веруј у истинско име!
Кабир каже: «Радознао дух нам
помаже у свему, роб сам тог радозналог духа.»
5.
Реци ми, брате, као да одбацим Мају?
Када већ одустанем од скидања трака,
још увек је одежда на мени;
онда, пошто сам већ престао да се свлачим,
још увек на себи осећам наборе одеће своје.
Исто тако, кад одбацим страст,
гнев остаје у мени,
одбацим ли гнев, похлепа остаје да живи,
уништим ли похлепу, остају понос и лажна слава:
Када се дух умири и одбаци Мају,
он јој се, и даље приклања.
Кабир каже: «Чуј ме, о, Садху!
Прави пут се тешко налази.»
7.
Када он, лично, себе сам открива, Брахма
открива оно, што се никада видети не може.
Као што је семе у биљци, а сенка иза дрвета,
као што је пространо небо, а бескрајни облици у
њему –
Тако иза Бесконачног долази Бесконачно,
а из тог бескраја произлази коначно.
Биће је у Брахми, а Брахма
је у бићу: увек тако различити, они су
ипак у јединству.
Он је дрво, семе и клица.
Он је цвет, воћка и сенка.
Он је сунце, светлост и осветљено.
Он је Брахма, биће и Маја.
Он је многоструки облик, простор
бескрајан,
Он је дах, реч и њено значење.
Он је и граница, као и оно безгранично:
а, иза ограниченог и безграничног,
стоји Он, Сушто Биће.
Он је иманентан дух у Брахми и бићу.
Врхунски дух се огледа у души,
У врхунском Духу налази се и тачка,
у којој се опет он огледа.
Кабир је благословен, јер је искусио овакву слику!
9.
О, како бих икада могао да искажем ту тајну?
Како да кажем, он је овакав, али не и такав?
Ако кажем да је у мени,
свемир ће се постидети:
Ако кажем да је изван мене, изрекао бих лаж.
Он спаја спољашње и унутрашње светове
у један, нераздвојив;
Свесно и несвесно стоје му под стопалима.
Он се не показује, нити се, пак, скрива,
Он није наг, а није ни покривен:
Не постоје речи које би објасниле какав је.
14.
Река и таласи њени једна су површина: где
се налази разлика између реке и њених таласа?
Када се талас подиже, он је и даље вода,
када се разбија, иста је течност у питању.
Кажи ми, Господе, у чему је разлика?
Талас, пошто добије име, не сматра
ли се више водом?
У врховном Брахми, светови се, попут перла нижу:
Гледај тај ружичњак очима мудорг човека.
16.
Између свесног и несвесног,
мисао се зањихала:
О њу су окачeна сва бића и сви светови
који се непрестано њишу.
Милиони бића су ту: сунце,
месец и њихове мене:
Милиони столећа протичу, а љуљашка се даље њише.
Све је у покрету! Небо и земља,
ваздух и вода, па и сам Господ отелотворени:
поглед на све ово учини Кабира слугом.
41.
О, Садху! јединство просто најбоље је.
Од онога дана када сусретох Господара мог,
наша радост не престаје.
Не затварам очи, не покривам уши, не умртвљујем
тело моје,
отварам очи и видим, смешим се и опажам свугде
његову лепоту,
Изговрам Његово име и што год видим подсећа ме
на њега, што год да радим, претвара се у обожавање
Њега.
У мени су излазак и залазак подједнаки, све
супротности
превазиђене.
Где год идем, око њега се крећем
Све што чиним јесте да служим њему:
легнем ли, пред ногама сам његовим.
Једино за њим жудим и ни за ким другим.
Језик ми се очисито од ружних речи, он пева о слави
његовој свакодневно
седам ли, или, устајем, никада га не заборављам;
то је
зато што ритам његове музике бије у ушима мојим.
Кабир каже: «Срце ми је узбуђено, стога отварам
сву
душу преосталу. Уроних у оно огромно блаженоство
које
надилази све радости и боли.»
42.
На светим купалиштима,
ничега сем воде нема,
осведочио сам се, јер
се и ја некада купах тамо.
Кипови су безживоти, не могу говорити,
то знам, јер се гласно њима молих.
Пурана и Коран само су слова пука,
подигох застор и уверих се у то.
Искуство је корен Кабирових речи
и он добро зна да су све остале ствари ништавне,
такође.
43.
Смејем се кад чујем да је риба у води жедна,
зар не видиш да је онај Стварни у дому твом,
а ти од шуме до шуме, неуморно луташ!
Истина је овде! Иди где хоћеш, у Бенарес
или у Матхуру, ако своју душу не можеш
да нађеш, свет је за тебе нестваран.
45.
Ко си ти и одакле долазиш?
Где борави Врхунски Дух и како се
према свим створеним стварима он влада?
Ватра је у дрвету, али ко њу изнеанада пробуди?
Дрво се у пепео претвара, али куда одлази снага
ватре?
Прави Учитељ каже да није ни ограничен,
нити бескрајан.
А, Кабир каже: «Брахма прилагођава речи
разумевању слушаоца.»
46.
О, садху! Прочисти своје тело на једноставан начин.
Као што је семе у бањан дрвету скривено, као што
је цвет у семену, у плоду и у сенци,
клица је у телу, а у тој клици
скривено је још једно тело.
Ватру, ваздух, воду, земљу и етар,
не можеш их осетити ван Њега.
О, Кази, о Пундите, размислите добро:
шта је оно чега у души нема?
Ћуп пун воде када ставимо у воду
плови у њој, а и садржи воду у себи.
Не би му смели дати име,
да не би направили грешку удвајања.
А, Кабир каже: «Ослушни Реч и Истину,
која је твоја суштина. Он се себи самом
том речју обраћа, он, творац свих ствари.»
47.
Постоји чудно дрво, стоји без
корена, а плодове даје без цветања.
Оно нема ни грање ни лишће, сво је
прекривено лотосовим цветовима.
Две птице певају на њему, једна је
Учитељ, а друга ученик његов:
Ученик одабира многоструке плодове живота
и куша их, а Учитељ га подржава у радости његовој.
Оно што Кабир каже, разумети није лако:
«Птицу је немогуће тражити, иако се најјасније види.
Оно Безоблично, у суштини је свих облика. Ја опевам
лепоту облика.»
48.
Умирио сам немирну мисао своју, па ми срце блиста: у
Целини сам видео оно што иза Целине почива, у
друштву
опазих Врхунског Садруга.
Живим у оковима, а тако сам слободан: Побегао
сам из
замке сваког ограничења.
Кабир каже: «Достигао сам недостижно и срце ми је
обојено бојама љубави.»
49.
Оно што видиш, уопште не постоји, а за оно што то
уствари јесте, речи да га опишеш немаш.
Док не видиш нешто, не можеш му веровати: оно што
причају, не можеш прихватити.
Оштроумном човеку довољна је једна једина реч, а
незналица стоји и само гледа.
Неки размишљају о Безобличном, други о облику, али
мудар човек зна да је Брахма изнад обе ствари.
Његову лепоту око није видело, музику Његову
ухо није чуло.
А, Кабир каже: «Човек који је пронашао и мир и
љубав
никада умрети неће.»
54.
Зар не чујеш тонове које нечујна музика ствара?
У средини одаје харфа радости меко и слатко свира;
и где да човек оде, не чувши њену музику?
Ако нектар те љубави окусио ниси,
како ћеш се очистити од својих грешака својих?
Кази проучава речи из Корана и подучава остале: али,
ако му срце није окусило Ту љубав, вреди ли оно
уопште,
иако га сматрају Учитељем свих људи?
Јогин боји своју одећу у црвено: али, ако не познаје
боју љубави, шта му вреди да боји одежу бојама
разним?
А, Кабир каже: «Било да сам у храму или на тераси,
у пољу или у вртовима цветним,
рећи ћу вам, да одиста, Господар мој радује се у
мени.»
56.
Прави Садху је онај човек који открива облик
Безобличног очима овим:
такође, онај који нам открива прави начин како да
достигнемо Њега, начин различит од обреда
и светковина,
човек који не затвра врата, не здаржава дах и не
одбацује
овај свет:
онај који ти омогући да спознаш Врхунски Дух
када год
дух твој у чвор се веже:
човек који те научи да постигнеш свој мир, у
тренутку
највећег делања.
Заувек у блаженству, не плашећи се духа његовог, он
задржи дух јединства у јеку уживања васколиког.
Бескрајно боравиште Бесконачног Бића простире се
свуда:
на земљи, у води, на небу и у ваздуху:
Снажно као муња, боравиште правог верника почива
изнад свемира.
Човек који борави унутра, ван свега је: ја Га видим
и не гледам никога другог.
57.
Прихвати ону Реч из које потиче Свемир!
Учитељ је реч, ја сам је чуо и постао ученик његов.
Колико их је који познају значење те речи?
О Садху! Спознај ту Реч!
У Ведама и Пуранама се помиње,
свет је у њој садржан,
Риши и верници говоре о њој,
али нико не познаје њену тајну.
Кућевласник напушта совје куће кад је спозна,
аскета се љубави враћа,
Шест Филозофија је прихватају,
Дух Спокоја на њу указује,
од те Речи свет је преузео облик,
та реч све открива
Кабир каже: «Али, зна ли ико када ће се Реч открити
сама?»
63.
Зашто си тако нестрпљиво срце моје?
Зар онај који о птицама, животињама и инсектима
брине,
и за тебе што је бринуо док си у
мајчиној утроби боравио,
зар неће бринути о теби сада, када си
му пристигао из далека?
О, срце моје, како си могло боравити тако далеко од
осмеха Господа свога и лутати без њега толико дуго?
Напустило си Вољеног и мислило на друге: зато ти је
сав труд узалудан био.
64.
Како ми је тешко да Господа мога нађем!
Кишна птица за кишом тужи:
чак и од жеђи да угине, друге воде осим кише
кушати неће.
Привучен музиком љубави, јелен се примакао:
док је слуша он умире, па, ипак се не повлачи
уплашен.
Удовица поред одра умрлог мужа седи:
њу не плаши ватра.
Одбаци сав свој страх због овог јадног тела.
67.
Не знам на који начин Бога сам прихватио ја.
Мулах се гласно обраћа Њему, али зашто?
Зар је Господ наш глув? Танане гривне које инсекти
око ногу носе не измакну уху Његовом.
Премећи бројанице, означи чело његовим знаком,
и увијај дугу и раскошну косу, али знај –
оружије главно лежи у срцу твом, а како ћеш
до Бога доћи, ја не знам.
68.
Чујем музику из Његове флауте и не могу се обуздати:
цвеће цвета, иако још пролоће почело није,
пчеле већ скупљају цветни прах.
Небо се пролама и блистају муње, таласи се подижу
у срцу мом,
киша пада, а моје срце за Господом жуди.
Тамо где се ритам света подижи и спушта,
тамо је стигло моје срце,
скривене заставе на том месту вијоре.
Кабир каже: «Иако живо, срце моје умире полако.»
69.
Ако се Бог у џамији налази,
коме онда припада свет овај?
ако Рама борави у кипу, кога на ходочашћу
срећеш
онда ко је ван кипа да о пословима света брине?
Хари је на истоку, на западу је Алах.
Загледај се у срце своје, у њему ћеш наћи
и Карима и Раму,
сви људи и жене овог света, Његови су
облици оживљени.
Кабир је дете Алаха и Раме и он каже: «Он је
Учитељ мој, он је мој Пир.»
75.
Веде кажу да свет Неузрочног превазлази свет
Узрочног.
О, жено, шта ли ти значи расправа да ли је Он над свиме
или у свему?
Посматрај све ствари као сопствено боравиште, магла
задовољства и бола никада се на то место не може
спустити.
Тамо се Брахма даноноћно открива,
светлост је његова одежда, светлост је његов трон,
светлост пада на твоју главу.
А, Кабир каже: «Учитељ, ако је прави, није ништа
друго до права светлост.»
76.
Отвори очи љубави и види Њега, који штити
овај свет! поразмисли добро и спознај своју
властиту земљу.
Сретнеш ли правог Учитеља, он ће пробудити срце
твоје,
откриће ти тајну љубави и спокоја, а схватићеш тада
да он заиста надилази овај свемир.
Овај свет је Град Истине, лабиринт његових стаза
испуњава срце,
до циља стижемо и кад не прелазимо пут, таква
забава
наша бескрајна је.
Тамо где прстен безбројних радости око Њега игра,
задовољство Вечитог Блаженства траје.
Спознамо ли ово, наше примање и одрицање је
завршено.
Он је неоковано Последње Одмориште:
Његов облик љубави
проширио се целим светом.
Од тог Зрака, што истина је, реке нових облика
непрестано теку, а Он,
све ове облике превазилази.
Сви вртови и воћњаци и сенице
бујни цветају, ваздух око њих се сунцем радости
пуни.
Ту се лабуд дивно игра,
а Нечујна музика оглашава око
оног Бескрајног,
У средини места тог Престо Недодирљивог
блиста, а на њему велико Биће седи –
Милиони сунаца скривају се постиђени пред
сјајем једне једине његове длаке.
На харфи пута тог, истинске мелодије се стварају,
а тонови њени дирају срце:
Ту из Вечитог Водоскока бескрајни извори
живота, рођења и смрти теку.
Називају Празнином Њега који је Истина над
истинама и у коме све истине леже!
Тамо, у њему стварање се наставља,
стварање које надилази сва мудровања, јер
мудровање га достићи не може:
Тамо се бескрајан свет налази, брате мој!
И Безимено биће борави ту, биће о коме
се ништа не може рећи.
О овом пределу зна само човек који му се
приближио добро – предео је то различит
од свих осталих о којима се говорило.
Ниједан облик, ниједна дужина ни ширина не може се
видети у њему, како да ти кажем коме свету
припада?
Путем Бесконачног корача онај на кога се излије
милост Божија, човек који се приближи Њему
ослобађен је рађања и умирања.
Кабир каже: «Речи са усана не могу га објаснити,
написано
не може бити:
- налик је немој особи која је кушала нешто
слатко –
никада га не може описати!»
78.
Кабир каже: «О, Садху! Почуј моје бесмртне речи.
Ако себи желиш добро, испитај их и размотри ваљано.
Отуђио си се од Творца, од кога си потекао,
изгубио си разум, донео си смрт.
Сва учења и науке потичу од Њега, пред Њим се
развијају – веруј у ово засигурно и не плаши се.
Почуј ове велике истине које излазе из мене!
Чије име опеваш, и на кога медитираш? О, отргни се из
овог замршеног клупка!
Он борави у срцима свих ствари, стога, зашто бисмо
бежали у празна склоништа?
Ако се удаљиш од Учитеља истинског, удаљености коју
ствараш није вредна поштовања.
Ако је одиста Учитељ тако далек, онда ко ствара
цео овај свет?
помислиш ли да Он није овде, лутаћеш све даље и
тражићеш
га, плачан, узалудно.
Када је он заиста далек, онда је недостижан,
али када је у близини, блаженство је око нас.
Кабир каже: «Да поклоник Његов патио не би,
он га води кроз пределе разне.»
Спознај се, онда, Кабире, јер Он у теби
од главе до твоје пете.
Певај радостан и чувај место своје
недодирнуто у срцу.
79.
Нисам ни правоверан, а ни богохулан,
не живим према закону, а ни према наредби чула
својих,
нисам ни говорник, нити слушалац,
слуга нисам, али ни господар,
спутан нисам, али ни слободан,
спокојан нисам, али ни неспокојан.
Далеко сам од свакога, а сваком бићу сам близак.
Нећу отићи у пакао, али ни у рај.
Свим пословима се бавим, али ни једним посебно.
Мало људи разуме смисао мојих речи –
онај ко их разуме непомичан седи.
Кабир не жели да гради, нити, пак да уништава.
80.
Право име ниједном другом имену није налик!
Узрочног од Неузрочног дели само реч –
Неузрочно је семе, Узрочно су цвет и плод.
Знање је грана, а Име је корен.
Погледај и угледаћеш корен – постаћеш срећан
кад откријеш тај корен.
Корен ће те одвести до гране, листа,
цвета и плода:
Сусрет је то са Господом, постизање је то
блаженства, утеха је то оном Узрочном и
Безузрочном.
81.
У почетку беше сам, довољан Себи самом,
безбојно неузрочно
Биће.
Онда није било ни почетка, ни средине, нити, пак
краја,
онда не беше очију, ни таме, нити, пак светла,
потом не беше земље, ваздуха ни неба, нити, пак,
ватре, воде, а ни земље, не беше река као што су
Ганг и Џумна, није било мора, океана ни таласа.
Онда не беше ни врлине ни мане, списа није било
као што
су Веде, Пуране, а ни Корана било није.
Кабир размишља и каже: «Онда не беше делања
никаквог, Врхнуско Бижће беше зароњено у
непознате
дубине његове унутрашњости.»
Учитељ не једе ни не пије, не живи, али и не
умире:
Он нема облика, ни боје, ни обриса, нити, пак, одела.
Како да објасним величину онога који не припада
ни једној касти ни заједници, нити било коме?
Он нема облика, а није ни безобличан,
он имена нема,
нема боје, а ни безбојан није,
он нема место свог боравка.
82.
Кабир је размишљао, па каже: «Онај који не припада
ниједној касти, нити земљи, који је без облика
и карактеристика испуњава цео простор.»
Творац је оживео Игру Радости, а од речи Ом
стварање је
израсло.
Земља је Његова радост, небо је Његова радост,
радост му искри из сунца и из месеца,
радост су му почетак, средина и крај
радост су му вид, тама и светлост.
Океани и таласи су његова радост, радост су му
Сарасвати, Џумна и Ганг.
Учитељ је Један, а живот, смрт, сједињавање и
раздвајање, сви су његове игре радости!
Земља и вода су његове игре, као и свколики
свемир!
Игра му је земља и небо!
У игри он ствара, у игри се стварање одвија. Цео свет,
како каже Кабир, одмара се у његовој игри, а ипак
тај
Играч остаје скривен пред очима нашим.
88.
Овај дан ми је дражи од свих осталих, јер данас
ми је гост у дому Господ мој,
Одаја моја и двориште, блистају од присуства
његовог.
Моја жудња опева његово име, али се и она изгубила
у лепоти његовој изузетној:
Стопала му перем и у лице га гледам,
као понуде стављам пред њега своје тело, дух
и све што имам.
Какав срећан дан је онај у коме мој Вољени, који
је моје
благо, долази у кућу моју!
Сва зла одлазе из мога срца при погледу на Њ':
Моја љубав га је дотакла, моје срце жуди за
Именом које истина је.
Тако пева Кабир, слуга над слугама.
90.
Коме да кренем да се обавестим о својој Вољеној?
Кабир каже: «Као што можда никада нећеш пронаћи
шуму, ако заобиђеш једно дрво, тако можда никада
нећеш
пронаћи Њега у мгалинама.»
91.
Научио сам Санскрит, стога, нека ме сви
људи називају мудрацем:
Али, какве кроисти од свега тога, када поцепан
блудим, мучен жеђу, док горим, у топлоти жудње
своје?
Без разлога на глави носимо терет таштине и славе.
А, Кабир каже: «Положи их у прашину и крени да се
сусретнеш са својим Вољеним. Обрати му се са речима
Господе мој!»
93.
Испод паланкина мог Краља, милиони сунаца,
месеци и
звезда сијају!
Он је Дух који почива у духу мом: он је око у
зеници
ока мог.
Ах, када би само мој дух и кости се сјединити могли!
Да ми љубав досегне Вољеног мог! Да се
примири
успламтело срце моје!
И Кабир каже: «Када се у љубави са вољеном
особом сједниим, онда то назвиамо
савршенством љубави.»
94.
О, Садху! моја земља је предео без боли.
Ја гласно дозивам све људе и краља и
просјака,
факира, као и цара –
сви људи који за Највишим теже, нека дођу
и одморе се у земљи мојој!
Нека уморни дођу и овде спусте терет свој!
Стога, живи овде, брате мој, да би лако могао
на другу обалу прећи.
Земља је то без тла и без неба, без месеца и
звезда,
једино светлост Истине сија у дому Господара мог.
А, Кабир каже: «О, брате вољени! Све је ништавило
осим Истине.»
96.
О, пријатељу, драго срце моје, размисли добро!
Ако заиста љубиш, што спаваш онда?
Ако си нашао Њега, предај му се у потпуности
и прими га к себи.
Зашто га увек испонова губиш?
Ако си уснио дубок санак одмора, зашто би
намештао
кревет и стављао јастуке на њ'?
А, Кабир каже: «Открићу ти путеве љубави! Ако
своју главу за њу дајеш, немој плакати због тога!»
97.
Господ је у мени, Господ је у теби, као што живот
у сваком семену спава. О, поклониче! Одбаци лажни
понос, и потражи Њега у себи.
Милиони сунаца блистају светлошћу јарком,
море плаветнила простире се небом,
грозница живота је ублажена, а све мрље испране из
света, док ја у његовој средни седим.
Ослушни недодирнуте бубњеве и звона! Радуј се
љубави тој!
Кише безводне падају на земљу, а реке
протичу бујицама светлости.
Једна је Љубав која чува цели свет, али мало
људи је ње свесно.
Слепи су они, који се надају да ће је спознати
у светлу разума, тог разума што узрок раздвајања
је –
Дом Разума удаљен је толико!
Како је блажен Кабир, који у великој радости, седећи
у дому свом, пева!
Музика је то сусрета двеју душа,
Музика је то заборава свих боли,
Музика је то која претходи сваком одласку и
враћању.
Кабир - РЕЧ И ОБЛИК (Графос, 1989.)
Первела: Нина Живнчевић
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 