Џорџ Орвел, ЗАШТО ПИШЕМ

Чудни су путеви надахнућа које нагони људе да постану писци, и није им лако ући у траг. Зато сам овде изнео своја најдубља размишљања – свој животни пут. Свакако да ће теме једног писца бити одређене временом у коме он живи, то бар важи за немирно, револуционарно доба као што је наше. Али пре него што уопште уплови у књижевне воде, писац већ има извесно емоционално искуство од кога никад неће моћи у потпуности да се ослободи. Он мора много да ради на себи да не би предуго остао у некој незрелој фази или болесном стању свести. С друге стране, ако побегне од сопствене прошлости, изгубиће и свој порив за писањем. Осим потребе да се обезбеди егзистенција, постоје четири основна стваралачка импулса, бар што се прозе тиче. Не јављају се у истој мери код сваког писца, а неће бити исти ни код једног аутора у различитим раздобљима његовог живота. То су:

1. Чист егоизам. Жеља да се покажете како сте паметни, да се o вама говори, да вас памте и после смрти, да докажете да сте неко и нешто онима који су вас исмевали у детињству, итд. итд. Бесмислено је претварати се да вам до тога није стало, када је свима јасно да је тако. Писци су сујетни, баш као и научници, уметници, политичари, адвокати, војници, успешни пословни људи – укратко, сви припадници елите. Такозвани „обични људи“ мисле да је себичност мана и одричу се свих амбиција кад пређу тридесету. Неки потпуно изгубе своју личност и живе углавном за друге, или их једноставно самеље напоран рад. Али у сваком друштву постоји и мали број талентованих својеглавих људи који желе да живе пуним плућима и не признају никаква правила, а ту спадају и писци. Нигде нема толико сујете и егоцентричности као у књижевном свету, мада у похлепи за новцем предњаче новинари.

2. Естетски ентузијазам. Запажање лепоте у спољашњем свету, или у самим речима и њиховом одговарајућем распореду. Жеља да се изрази поетско сазвучје речи, пронађе веза између звукова и смисла, да се достигне уједначен ритам у добро сроченој причи и оствари складна повезаност свих делова у једном роману. Потреба да поделимо своје искуство са другима, зато што нам се чини поучно и незаборавно. Многим писцима естетика није јача страна, али чак и писци памфлета или уџбеника имају своје омиљене речи и изразе, или захтевају одређени тип слова, ширину маргине и слично. Осим железничког реда вожње, свака књига има извесну естетску вредност.

3. Историјски порив. Жеља да се људи и догађаји прикажу у правом светлу, да се истина открије и не препусти забораву.

4. Политичка сврха. Овде мислим на „политику“ у најширем смислу те речи. Покушај да се утиче на јавно мњење и да се буђењем свести утиче на промену друштвеног система. Нема те књиге која би била потпуно непристрасна – свака има неку везу са политиком. Чак и став да уметност не треба мешати са политиком представља неку врсту политичке пропаганде.

Очигледно је да су ови мотиви у сукобу једни с другима и да се разликују од особе до особе и од времена до времена. Ако своју „природу“ узимате као стање које сте достигли када први пут схватите да сте одрасли, ја сам таква особа код које ће прва три мотива превагнути над четвртим. Да сам живео у мирно доба, писао бих књиге ни о чему, које би плениле само својим стилом, а политика ме уопште не би занимала. У данашње време, хтео-не-хтео, приморан сам да будем политички опредељен. Прво сам изгубио пет година у неодговарајућој служби (у Индијској империјалној полицији у Бурми), а онда сам искусио сиромаштво и доживео неуспех. То је само подстакло моју исконску мржњу према ауторитетима и учинило да први пут у животу постанем свестан постојања радничке класе. Рад у Бурми ми је помогао да схватим суштину империјализма, али и даље нисам био политички освешћен. После тога је дошао Хитлер, па Шпански грађански рад, итд. Крајем 1935. још увек нисам могао да се одлучим. У песмици коју сам написао тих дана изразио сам своје дилеме:

Ех, што се раније родио нисам
да свештеник будем
који људе Судњим даном плаши
и ужива притом у својој башти.

Али авај, у зао час
на овај свет дођох
да сведок будем страдању у тами
уместо блаженства у вечној слави.

Узалуд се надајући данима бољим
дуго смо такво сви уснули били
у опасност смо срљали слепо
и саплели се на првој кривини.

Дрске незналице какве смо били
јуришали смо смело без имало страха
надмоћ своју никад нисмо крили
лудо храбри у безумљу рата.

Ваљање у трави с девојкама једрим
док поточић жубори пун сребрних пераја
коњ у галопу, ветар у коси –
све оста само пусти сан.

Од данас до сутра живимо сада
без икаквих снова, клонули и тужни
док хромиране коње од метала
возе мали, дебели људи…

Грађански рат у Шпанији и други догађаји 1936. у 1937. отворили су ми очи, и од тада знам где ми је место. Свака реч коју сам написао од 1936. била је посредно или непосредно уперена против тоталитаризма, а за демократски социјализам, као сам га ја схватао. Било би неодговорно избегавати те теме у времену као што је наше. Сви пишу о њима, под овим или оним изговором. Разлика је само у томе на чијој сте страни и какав вам је приступ. И што сте више свесни своје политичке припадности, имаћете бољу прилику да делујете, не жртвујући притом свој естетски и интелектуални интегритет.

Последњих десет година сам се много трудио да писање политичких расправа претворим у уметност. Увек полазим од неке неправде која ме прогања, и потребе да у људима пробудим осећање солидарности. Кад седнем да пишем, никада не кажем самом себи: „Сада ћеш створити ремек-дело“. Пишем да бих разоткрио неку лаж, упозорио на неку чињеницу – моја основна тежња је да допрем до читаоца. Али писање књиге, чак и обичног новинског чланка, за мене представља естетски доживљај. Свако ко иоле познаје моја дела, зна да и у онима која сматрају „чистом пропагандом“ има много тога што би професионални политичар избацио као неважно. Не могу и не желим да одбацим поглед на свет који сам усвојио још у детињству. Све док ходам планетом Земљом трудићу се да завирим у сваки њен кутак; покушаћу да усавршим свој књижевни стил; тражићу инспирацију у правим вредностима и мрвицама бескорисних података. Зашто бих потискивао ту своју страну? Једино што могу је да поред својих опсесивних тема обратим пажњу и на оне које занимају данашњу јавност, а то уопште није лако.

На том путу се непрекидно суочавам с различитим тешкоћама, од осетљивог питања као што је језик, тј. начин изражавања, све до схватања „истинитости“, које је данас неопходно сагледати из потпуно другачијег угла. На пример, нема сумње да је моја књига о Шпанском грађанском рату, Каталонији у част, нека врста политичког трактата, али је зато написана с извесном дозом непристрасности и поштовања књижевне форме. Заиста сам се трудио да у њој прикажем праву истину, слушајући притом свој књижевни инстинкт. Између осталог, она садржи и једно дугачко поглавље пуно новинских цитата и сличног, у коме браним троцкисте оптужене да сплеткаре са Француском. Очигледно је да такво поглавље нарушава уметничку вредност књиге, а кроз годину-две сигурно ће изгубити своју актуелност за просечног читаоца. Један критичар, кога веома ценим, очитао ми је лекцију због тога. „Зашто си дозволио да се објави сва та документација?“ питао ме је. „Од потенцијално добре књиге остала су само новинска наклапања“. То је била истина, али ја нисам могао другачије. Стицајем околности имао сам увид у неке тајне информације о људима који су оптужени за оно што нису учинили. Да ме то није разбеснело, књиге не би ни било.

У овом или оном облику, тај проблем се понавља. Питање језика није нимало једноставно и тражи много више простора. У последње време ми је важнија тачност него сликовитост изражавања. Књижевни стил се стално мења – тек што усавршим неки поступак, схватим да је већ постао превазиђен. Животињска фарма је прва књига у којој сам свесно покушао да спојим политичку и уметничку сврху. Већ седам година нисам написао ниједан роман, али надам се да ћу га ускоро написати. Сигурно ће доживети неуспех – на неки начин, свака је књига осуђена на неуспех – али ја имам јасну слику у глави како би она требало да изгледа, и то је најважније.

Могло би се закључити да сам почео да пишем искључиво из патриотских разлога. Не желим да оставим такав утисак. Сви су писци сујетни, себични и лењи, а шта се крије у дубини њихове душе остаће вечна мистерија. Писање књиге је ужасно тешка борба, као дуг напад неизлечиве болести. На тај пут пуне неизвесности отискују се једино они којима влада неки тајанствени демон. О њему се ништа не зна, осим да може да се јави и као нагон који тера децу да плачу само да би привукла пажњу. Али писац не сме да истиче себе, већ да очисти своје дело од свега што је лично. Добра књига треба да буде као окно на прозору. Не могу тачно да одредим који је од мојих мотива најјачи, али знам који заслужује да га следим. Када нисам имао никакве политичке побуде, писао сам беживотне књиге раскошног стила, пуне извештачених реченица, испразних фраза, непотребних придева и других бесмислица.

Џорџ Орвел, У УТРОБИ КИТА (одломак стр. 9-14), ЛОМ, Београд, 2016.

Изабрала и превела: Мирјана Радмиловић

Џорџ Орвел, КАДА ПИСАЦ ТРЕБА ДА СЕ ПОВУЧЕ

Џулијан Симонс је тачно приметио да су каснији романи Олдоса Хакслија знатно слабији у односу на његове прве романе. Али нормално је да код књижевних стваралаца временом долази до неке врсте опадања; то се не примећује само код оних који живе од старе славе. Х.Џ. Велс је рецимо постао познат захваљујући Времеплову, Тоно-Бангију, Господину Полију итд. Сачувао бу свој углед да је 1920. престао да пише, јер није од тада написао ништа вредно помена. Романописац има ограничен стваралачки век, исто као боксер или балетски играч. Његов почетни импулс је довољан за три или четири књиге, можда чак и десетак, али истроши се пре или касније. Иако нема правила, чини се да врхунац стваралачке моћи једног уметника не траје више од петнаест година: код прозног писца то је отприлике период од тридесете до четрдесет пете. Наравно да има писаца који показују завидну виталност и настављају да се развијају у средњим годинама, па чак и у дубокој старости. Али то су обично писци (као Јејтс, Елиот, Харди, Толстој) који направе изненадан, готово силовит заокрет у свом стилу, избору теме, или и једном и другом, склони да се одрекну свега што су претходно написали.

Скоро сви писци, част изузецима, треба једноставно да окончају каријеру кад дођу у извесне године. Нажалост, друштво им то не дозвољава. Већина њих не зна други начин да заради за живот, а књижевност и све што је повезано са њом – сукоби ривалство, ласкање, статус полујавне личности – брзо пређе у навику. У нормалном друштву, писац који нема више шта да каже бавио би се неким другим послом. У такмичарски настројеном свету, за њега, баш као и за политичара, повлачење значи смрт. Зато он наставља да ради иако му је инспирација давно пресушила и, по по правилу, што је мање свестан да имитира самог себе, утолико више то бесомучно ради.

Трибјун: „Како ми воља“, 1946.

Џорџ Орвел, У УТРОБИ КИТА (стр. 25-26), ЛОМ, Београд, 2016.

Изабрала и превела: Мирјана Радмиловић

Џорџ Орвел, ПОЛИТИКА И ЕНГЛЕСКИ ЈЕЗИК

Нема много оних који се баве енглеским језиком, али сви се слажу у једном – његово стање је веома лоше, готово непоправљиво. Кажу да живимо у декадентној цивилизацији и да се свеопште пропадање неминовно одражава и наш језик. Свака битка против злoупотребе језика тумачи се као нека врста сентименталног призивања прошлости, повратка на двоколице и свеће у ери авиона и електричних сијалица. Испод тога се крије подсвесно уверење да је језик природно благо а не моћно оружје неких људи, које они користе да би владали.

За суноврат језика не можемо кривити неког појединачног писца, ма колико неталентован био, за такво стање одговорна је искључиво политика и економија једне земље. Али последице могу постати узроци – увек се преплићу, утичу једни на друге и тако у недоглед. Неки људу почну да пију зато што су неуспешни, а онда пропадну још више кад постану алкохоличари. Исто се дешава и са енглеским језиком. Постао је рогобатан и непрецизан зато што су нам мисли смушене, а кад нам је језик несређен и мисли ће нам бити такве. То је реверзибилан процес. Савремени енглески језик, посебно писани, пун је поштапалица које су у широкој употреби. Уз мало труда оне се могу избећи и онда ћемо тачно знати што смо хтели да кажемо, а јасноћа ума први је неопходан корак ка политичкој регенерацији. Борба за очување чистоте енглеског језика тиче се свих нас, а не само професионалних писаца.

У савременом енглеском језику преовлађују две особине: стереотипност и неодређеност. Писац или зна шта хоће да каже, али не уме да се изрази, или случајно каже нешто друго, а има и оних које је баш брига да ли ће их неко разумети или не. Та мешавина расејаности и чисте неспособности је главно обележје модерне енглеске прозе, а посебно политичких трактата. Чим се покрене расправа о некој теми, конкретно се стапа са апстрактним и само се понављају исти стереотипни изрази: говор се не састоји од речи које имају своје значење, већ од фраза склепаних заједно као преграде у кокошињцу. Навешћу различите смицалице помоћу којих људи избегавају да кажу шта заиста мисле:

Мртве метафоре. Нове, свеже метафоре обогаћују нашу представу о некој појави. Понављањем метафоре се „умртвљују“ и не осећају се више као речи с пренесеним значењем (нпр. челична воља). Између ове две врсте је гомила отрцаних метафора – окамењених израза које људи користе да би себе поштедели размишљања. На пример: окренути нови лист, устати у одбрану, поштовати правила, газити преко лешева, стајати раме уз раме, ићи некоме уз длаку, несебично давати, наводити воду на своју воденицу, ловити у мутном, пукотина у односима, дневни ред, Ахилова пета, лабудова песма, жариште. Значење ових израза многима је непознато (шта значи „пукотина“?), а неки мешају непојиве метафоре – сигуран знак да не размишљају о ономе што говоре.

„Праве комбинације речи. Олакшавају нам избор одговарајућих глагола и именица, а вишак речи ствара привид симетрије. Типични изрази су: ставити ван снаге, стајати у опреци с нечим, показати се неприхватљивим, ступити у контакт, бити подложан, дати повод нечему, давати основа за нешто, имати утицаја, играти кључну улогу, доћи до изражаја, ступити на снагу, показивати тенденцију, послужити сврси, итд. итд. Циљ је одстрањивање простих глагола. Уместо једне речи, као што је прекинути, зауставити, покварити, поправити, убити, употребљава се фраза састављена од именице или придева и неког општег глагола као што је показати, служити, направити, играти, дати. Прости везници и предлози замењени су фразама као што су: у погледу на, у вези са, чињеница је да, захваљујући, с обзиром на, у интересу, под претпоставком да. „Врхунац“ су високопарне испразне флоскуле на крају реченице – не бити на одговарајућем нивоу, неопходно узети у обзир, предвиђени ток догађаја у блиској будућности, обратити посебну пажњу, задовољавајући исход и тако даље и томе слично.

Претенциозан стил. Речи као феномен, елемент, индивидуа, објективан, категоричан, ефикасан, вирутелан, базичан, примаран, промовисати, конституисати, експонирати, експлоатисати, утилизовати, елиминисати, ликвидирати, користе се да замаскирају једноставне изјаве и дају привид научне непристрасности једностраним ставовима. Придеви као што су епохалан, епски, историјски, незабораван, тријумфалан, старовековни, неизбежан, неумитан, реалан, уздижу прљаве игре међународне политике, док величање рата обично поприма архаичне тонове уз карактеристичне речи: царство, трон, тријумфална кочија, гвоздена песница, трозубац, мач, оклоп, штити, застава, чизма, труба. Стране речи и изрази као што су cul de sac, ancien regime, deus ex machina, mutatis mudandis, status quo, Gleichaschaltung, Weltanschauung, стварају илузију продуховљености и отмености. Осим корисних скраћеница i.e., e.g., и etc, на стотине страних речи и израза потпуно су сувишни у данашњем енглеском језику. Лоши писци, посебно научници, политички и социолошки аналитичари, дубоку су уверени да латинске и грчке речи поседују величанственост коју англосаксонске речи немају. Све то доприносити још већој збрци и пометњи у нашем језику.

Бесмислене речи. Неки радови, посебно они који се баве уметничком и књижевном критиком, пуни су бесмислених наклапања. Значење речи романтичан, пластичан, систем вредности, хуман, мртав, сентименталан, природан, виталност, не знају ни критичари ни њихови читаоци, нити се то од њих очекује. Реч фашизам нема никакво значење осим што означава „нешто непожељно“. Речи као што су демократија, социјализам, слобода, патриотски, реалистичан, правда, имају неколико противречних значења. У случају речи демократија, не само да не постоји општа дефиниција, већ и отпор са свих страна да се она установи. Сви осећају да је похвално када се нека земље назове демократском – као последица тога, заступници свих режима тврде да живе у демократији, у страху да ће морати да се одрекну те речи ако се она веже за неко одређено значење. Оваквим речима се свесно замагљује истина – особа која их користи има своју дефиницију, али наводи слушаоца на потпуно супротно значење. Изјаве као што су Маршал Петен је прави патриота, Совјетски Савез има највећу слободу медија, Католичка црква не примењује силу, готово се увек користе с намером да обману. Друге вишесмислене речи које имају мање-више призвук неискрености су: класа, тоталитаран, наука, прогресиван, реакционаран, буржоазија, једнакост.

Модерна проза тежи неодређености. Речи се не бирају због њиховог значења и сликовитости, него се готови склопови само лепе једни на друге, да би се добила чиста бесмислица. Свако то може. Кад једном стекнете навику, лакше вам је да без размишљања кажете – По мом мишљењу постоји оправдана претпоставка него једноставно Ја мислим. Не морате да тражите праву реч нити да се мучите око ритма своје реченице, зато што су устаљене фразе мање-више милозвучне. Када нешто смишљате у журби – диктирате стенографу на пример, или састављате јавни говор – природно је да упаднете у замку претенциозног, латинизованог стила. Клишеи као што су: чињенице које не смемо сметнути с ума или одлука је наишла на свеопште одобравање помажу у изврдавању одговора. Употреба устаљених метафора, поређења и идиома не захтева никакво ментално напрезање, али зато читаоцима неће бити јасно шта је писац хтео да каже, као ни писцу самом. Људе који се тако изражавају обично води површно инстинктивно осећање – неке ствари их одбијају, а неке им се допадају – али не улазе ни у какве детаље. Савестан писац ће код сваке реченице поставити себи бар четири питање: Шта хоћу да кажем? Које ћу речи употребити? Како да јасније искажем своју мисао? Да ли је ова слика довољно упечатљива? Вероватно ће се још питати: Да ли сам то могао сажетије да кажем? Има ли неких нескладних реченица? Али нико вас не тера да пролазите кроз сву ту муку. Најлакше је препустити се готовим фразама. Оне ће саставити реченице – и мислиће уместо вас – а ако треба и замаглити смисао, тако да ни ви сами не знате шта сте хтели да кажете. Исквареност језика очигледно има везе са политиком.

Данас се верује да је сваки облик политичког говора неморалан. Када то није случај, писац је обично неки бунтовник који има свој став, а не „члан странке„. Припадност једној групи, каква год она била, захтева беживотан, безличан стил. Наравно да се начин изражавања плитичара у памфлетима, чланцима, манифестима и извештајима разликује од странке до странке, али то су само нијансе, и никада их нећете чути да говоре својим речима, живописно, отворено и без устезања. Чудно је колико партијски послушник за говорницом који механички понавља отрцане фразе – нечувена зверства, гвоздена пета, озлоглашена владавина, сви слободни људи, стајати раме уз раме – више подсећа на марионету него на људско биће. Још је чудније кад светло рефлектора обасја његове наочаре и претвори их у беле кругове иза којих као да нема очију. Тај призор није само плод маште. Говорник који користи такву фразеологију је све учинио да се претвори у машину. Из његовог грла излазе одговарајући гласови, али мозак му је потпуно искључен, јер прича као аутомат. Навикао да стално понавља исте речи, уопште не размишља о чему говори, као да чита оче наш. Стање сужене свести је у политичком конформизму добродошло, ако не и обавезно.

У данашње време, политички извештаји и говори своде се на одбрану неодбрањивог. Додуше, ствари као што су наставак британске владавине у Индији, руске чистке и депортације, бацање атомске бомбе на Јапан, могу се бранити, али само уз помоћ извртања чињеница и без сударања са интересима политичких странака. Политички језик се зато састоји углавном од еуфемизама, манипулација и магловитих претпоставки. Незаштићена села се бомбардују из ваздуха, њихови житељи истерују са својих огњишта, стока се убија, а куће нестају у пламену: то се зове пацификација. Отимање имања милионима сељака којима је остављено само оно што могу понети, назива се премештањем становништва или исправаљањем граница. Људи се годинама држе бесправно у притвору, неки добијају метак у потиљак или умиру од скорбута у арктичким беспућима: то се зове елиминација неподобних. Таква фразеологије је неопходна како би се умањиле страхоте и неправде.

Велики непријатељ чистоте језика је неискреност. Када постоји јаз између нечијих циљева и званичних изјава, он инстинктивно прибегава дугачким речима и истрошеним фразама, као што хоботница испушта своје мастило. У данашње време немогуће је опстати „ван политике“. Све се врти око политика а политика сама по себи је гомила глупости, лажи, обмана, мржње и шизофреније. Ако је стање у друштву лоше, језик мора да испашта. Иако не могу да докажем, претпостављам да су немачки, руски и италијански језик у последњих десетак година осакаћени због диктатуре.

Ако мисли кваре јези, језик такође може кварити мисли. Језичка некултура преноси се с колена на колено, чак и међу људима који могу и знају боље. „Убијање“ језика испразним извештаченим начином говора већ је постало уобичајено. Фразе као што су неоправдана претпоставка, не бити на одговарајућем нивоу, не служити ничему, чињенице које не смемо сметнути с ума, увек су надохват руке, као кутија аспирина. Ако пажљиво прочитате овај есеј, видећете да сам и сам направио грешке против којих се толико борим. Човек се често колеба при избору речи, и потребна су му правила на која може да се ослони када га инстинкт изда. Мислим да би му следећа правила помогла:

*** Никада не употребљавај метафору, поређење или неку другу стилску фигуру коју често виђаш у штампи.

*** Никада не употребљавај дугачке речи тамо где могу стајати краће.

*** Ако постоји могућност скраћивања неке речи, увек је скрати.

*** Не користи пасив ако можеш актив.

*** Не употребљавај стране изразе, научне термине или жаргон ако се сетиш одговарајуће енглеске речи из свакодневног говора.

*** Боље да прекршиш било које од ових правила него да одвалиш неку ноторну глупост.

Ова правила звуче једноставно, као што и јесу, али она траже да се потпуно одбаци начин изражавања који је тренутно у моди.

Нисам се бавио књижевном употребом језика, већ језиком као средством изражавања, а не сакривања и извртања смисла. Неки људи, као Стјуарт Чејс на пример, тврде да су све апстрактне речи бесмислене, користећи то као изговор за свој пoлитички квијетизам. Пошто не знате шта значи фашизам, како онда можете да се борите против њега? Не треба наседати на такве глупости, али нема сумње да је садашњи политички хаос повезан са пропадањем језика. Ако будемо ћутали о томе, ништа се нeће променити. Поједноставите свој начин изражавања и бићете ослобођени од најгорег облика затуцаности. Није важно какав вам је изговор – ако оно што говорите нема никаквог смисла, сви ће бити свесни тога, чак и ви сами. Политички језик – а то се односи скоро на све политичке партије, од конзервативаца до анархиста – осмишљен је тако да лажи звуче истинито а убиства постају вредна поштовања, како би се и најобичнијем поветарцу дао привид постојаности. То се не може променити преко ноћи, али било би добро да свако од нас промени свој начин изражавања и с времена на време скупи храброст да пошаље неке отрцане, бесмислене фразе – као што је чизма, Ахилова пета, жариште, место укрштања, пробни камен, прави пакао и друге врсте језичког отпада – у канту за смеће где им је и место.

Џорџ Орвел, У УТРОБИ КИТА (одломак из есеја „Политика и енглески језик“, стр. 29-36), ЛОМ, Београд, 2016.
Изабрала и превела: Мирјана Радмиловић