Меша Селимовић, СЛУШАЛАЦ ЈЕ БАБИЦА У ТЕШКОМ ПОРОЂАЈУ РИЈЕЧИ

„(…) Учинило ми се да зна слушати, разумјети свакако неће, а слушање је важније од разумијевања.

Искуство ме научило да оно што се не може објаснити самом себи, треба говорити другоме. Себе можеш обманути дијелом слике који се наметне. Тешко изрецивим осјећањем, јер се скрива пред муком сазнања и бјежи у омаглицу, у опијеност која не тражи смисао. Другоме је потребна тачна ријеч, зато је и тражиш, осјећаш да је негдје у теби, и ловиш је, њу или њену сјенку, препознајеш је на туђем лицу, у туђем погледу, кад почне да схвата. Слушалац је бабица у тешком порођају ријечи. Или нешто још важније. Ако тај други жели да разумије.“

Меша Селимовић, ТВРЂАВА (друго поглавље Туга и смијех, пасус први и други), електронско издање

Арсеније Тарковски, И ТО МИ СЕ СНИЛО…

И то ми се снило, и то ће ми се снити
И то ће се мени још каткад приснити,
И поновиће се све, и све доваплотити,
И што видех у сну, и ви ћете уснити.

Тамо, далеко од нас, далеко за светом
Талас иде за таласом, бије о литице,
На таласу звезда, и човек, и птице,
И јава, и снови, и смрт, талас за таласом.

Датум ми не треба: био сам, јесам, и бићу,
Живот – чудо је чудеса, и у чуду клекнућу
Сам, ко сиротица, себе на колена бацићу
Сам, међу огледалима – зазидан приказама
Блиставих мора и градова у облацима дима.
И мајка у сузама дете у крило узима.

1974.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

 

Иво Андрић, ЊЕГОШ КАО ТРАГИЧНИ ЈУНАК КОСОВСКЕ МИСЛИ

Ова је драма почела на Косову.

Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећа била стварност, исто толико блиска и стварна као хлеб и вода. Намучене жене које су се одмарале поред бремена дрва на каменој ивици пута говориле су му о Косову као о својој особеној судбини и личној трагедији. „Наша је правда на Косову закопана“, говорили су људи резигнирано и не помишљајући да је траже другим путем до онога који им косовски завет налаже. Целокупна судбина свих људи била је тим заветом омеђена и управљана. Као у најдревнијим легендама, које су увек и највећа људска стварност, сваки је на себи лично осећао историјску клетву која је „лафе“ претворила у „ратаре“, оставивши им у души „страшну мисао Обилића“, да тако живе разапети између своје „ратарске“, рајинске стварности и витешке, обилићевске мисли. Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квинтесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу.

Ту је дакле почетак и Његошеве драме. Без овога би трагика Његошева живота била тешко разумљива. Његош је прототип косовског борца. И као песник, и као владалац, и као човек, он је чисто оличење косовске борбе, пораза и несаломљиве наде. Он је, као што је неко рекао, „Јеремија Косова“, и у исто време и активни, одговорни борац за „скидање клетве“ и остварење Обилићеве мисли. Тврђено је да се реч „Косово“ поред речи „Бог“ најчешће помиње у Горском вијенцу. Али нису само мисао и поезија предели за косовску традицију. Она је за Његоша живот сам. Она је исто тако предмет његове реалне и обазриве дипломатске преписке као што је предмет његовог главног песничког дела. У преписци са Русијом као и са Турцима, за њега је Косово један датум који утиче на све одлуке и решавање најконкретнијих питања. Формулишући своје захтеве, он почиње речима „од паденија нашега царства“. Он говори о Косову као о ма ком другом морално политичком аргументу, као о живом и пресудном фактору колективне и личне судбине. У службеној преписци, он пише Османпаши скадарском: „… кад су дивље азијатске орде наше малено но јуначко царство разрушиле, онда су моји предци и још неке одабране фамилије, које нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачество и у овијем горама утекле“.

У тим горама се „Крсту служи а Милошем живи“. И само у тој светлости разумљиви су судбина и дело Његошево. Уосталом, сви они који су му стајали најближе, као пријатељи или као непријатељи, схватили су га тако. Можда нико није показао да боље схваћа Његошеве намере и морално порекло свих његових настојања као Алипаша Сточевић, умни и несрећни везир на Херцеговини, кад је рекао о владици ову просту и дубоку истину: „А бога ми мога и дина, то је онај прави српски бан од Косова.“

Са овим прологом, Његошева драма почиње стварно на Лучиндан, 18. октобра по старом, 1830. године. Уочи тога дана умро је владика Петар И Свети. После 48 година мучне владавине искључиво ауторитетом своје светачке личности, он је, у тестаменту који је диктирао у перо нашем земљаку Сими Милутиновићу, саопштио главарима и народу, „да је наименовао за свога наследника, црквеног поглавара и земље господара, свог синовца Рада Томова, кога препоруча Богу, руском цару, и свему народу црногорском и брдском„. То је био исти онај Раде Томов за кога је Петар И пре више година казао пророчанске речи: „Ово дијете, ако узживи, биће одличан јунак и паметан човјек.“ На младићу је било не само пророчанство него и као нарочито одређење Промисли. Стицај прилика био је такав да је он изабран за наследника, иако је био најмлађи син најмлађег од тројице браће Петра I.

Раде Томов који је имао тада 19, по некима и само 17 година, отргнут је одједном од шетња и поетских дискусија са својим оригиналним учитељем Симом Милутиновићем Сарајлијом и доведен пред манастир. Лик архиђакона Петра у Шћепану Малом може да послужи потпуно као портрет Рада Томова у томе пресудном тренутку.

У нашој се земљи нигда није
Оваквога момчета дизало,
Ни дивотом ни сваком хитрином.
Управ су му седамнаест љетах,
Више знаде но нас половина;
Паметније мисли и ријечи
Нит’ сам чуо, нити ћу је чути,
Него неће ово наше бити.
А ако му Бог сачува главу,
Он је срећа овога народа,
Он је рођен да довијек живи.

Тај необични младић жива духа и ретке физичке лепоте, за главу виши од највишег Црногорца, нашао се пред мртвим телом Петра I, које је, сасушено постом, бригама и мукама, већ тада личило на свештене мошти. У то сиво октобарско јутро, са сивим стенама и сивим небом као позадином, оцртавао се у једном призору пуном горштачке простоте и свечане величине, као у некој симболичној радњи, будући живот Рада Томова. Острошки архимандрит Јосиф закалуђерио је ту на лицу места младога Рада, у присуству 60 свештеника, „обукавши га у црне мантије преминулог митрополита и давши му у калуђерству име Петар“. Тада „пред свијем народом први приступи младоме господару стари острошки архимандрит и пољуби га у руку, а за њим сви остали главари“. Народ је непрестано клицао и пуцао из пушака.

Од тога тренутка у томе премладом кнезу, који ће се убрзо показати као богодан песник и уман владалац, одиграваће се низ трагичних сукоба који ће огорчати и прекратити његов живот, али изоштрити његову мисао и подићи његов дух до висина до којих се издижу само највиши и најбољи духови света.

Као на некој модерној позорници, у Његошу почињу да се одигравају истовремено и упоредо неколико трагичних сукоба које му доноси његов троструки позив: владике, владаоца и песника. Сваки од та три позива носио је у себи своје тешкоће, а сва три су се опет међусобно сударала и кршила и стварала тако нове противречности и сукобе у унутарњем и спољњем животу Његошевом.

„Кроз четири и по вијека, од како богомољци управљаху Црном Гором, не би још ни једног владике да је тако млад и неспреман примио двије највише и највеће дужности у своје руке“, каже Медаковић, као да најављује почетак владалачке драме Његошеве. Incipit tragoedia!

А како је изгледала та Црна Гора са својим строгим поднебљем и својим горштачким, убогим и самовољним становништвом у тренутку кад је пала на савест и одговорност младога кнеза? Нићифор Дучић каже: „Каквог утврђеног државног уређења није постојало, нити се плаћала дација све до владике Петра II (1831. године). Приликом међусобица у племенима владике су мириле завађене стране, а приликом сукоба са непријатељем окупљали су их и обједињавали за одбрану заједничке домовине. То је све што су могли митрополити чињети у самовољном народу утицајем свога ауторитета или клетвом.“

Млади владалац морао је дакле почети из основа рад на формирању државе, на стварању њених најелементарнијих органа.

Иако млад и неспреман, Његош је приступио позиву који му је судбина наметнула. Неблагодарне и тешке послове око увођења прве управе, побирања прве порезе, оснивања школе и штампарије, он је изводио са енергијом и обазривошћу која је изненадила и пријатеље и противнике. Али, ту је неминовно морао ударити и на прве тешкоће и прва разочарења. По једном предању, на њега су пуцали у неким племенима кад је одлазио међу њих ради увођења порезе. Тадашњи црногорски главари, по речима Томановићевим, „нијесу имали појма о јединству државном, осим на бојном пољу и у цркви“. Отуд су сва Његошева настојања да централише и уреди раштркана племена наилазила на отпор „кад јавни, кад потајни, ал трајни“. Али и Његош се бори за оно што мисли да је право и корисно по земљу. Он проклиње великом клетвом црквеном непокорна братства, прети, обећава. Упада међу закрвљена братства и својим рукама и грудима их раставља. Кад не може друкчије, он стреља без милосрђа криве и сумњиве, као што је стрељао сенаторе Тодора Мушикина и браћу му. Његове посланице племенима звуче трагично, нотом великог бола и разочарења. Тако једнима пише: „Али за ту моју љубав коју к вама имах, ја дочеках сваку бруку и неблагодарност.“

Одраз тих мука и разочарења владичиних види се јасно у његовом песничком делу, нарочито у Шћепану Малом и Горском вијенцу. Отуд његово горко сазнање изражено у стиху:

Рођени смо у бесудну земљу,

и његово директно апострофирање народа:

Тешко оном ко о вама брижи.

Карактеристичан је један дијалог између Његоша и његовог секретара Медаковића. Његош: „Познајеш ли ти ове Црногорце?“ Медаковић: „Мислим да у неколико познајем.“ Његош: „Не познајеш ваистину! Ето сам Црногорац, родио сам се и одрастао међу њима и господар сам им, па их још не познајем.“

Под теретом владалачких дужности, схваћених дубоко озбиљно и крваво строго, у сукобима са људима и њиховим страстима, бедама и пороцима, почео је да се формира и јавља онај Његошев песимистички поглед на „вријеме земно и судбину људску“, који ће тешкоће са спољним непријатељем и борбе са самим собом потенцирати до максимума познатих места из Луче микрокозма и Горског вијенца. Његова висока мисао и велика осетљивост, у судару са стварношћу, почеле су из тих судара да стварају општу слику света и човекове судбине у њему. Неколико година испуњених новим искуствима, сумњама и разочарењима са својима и са туђином, повећаће онај агностицизам који је Његош признао у конкретној и анегдотичној форми секретару Медаковићу, позледиће га као рану и проширити на све људе уопште:

С тачке сваке погледај човјека!
Како хоћеш суди о човјеку!
Тајна чојку човјек је највиша!

Тако док у потпуном неразумевању већ зрео песник не стане пред тајном човека и природе, са јединим мрачним стихом:

Овога су у гробу кључеви.

Спољни односи убоге и јуначке Црне Горе о којој Његош мора да „брижи“ нису ништа мање мучни и замршени. Тежина завета који лежи на овој „жижи српства“ и сувише је велика. Црна Гора под њом крвари, али њен владика је онај коме она подгриза здравље и поткрада сан и „прси му у тартар претвара“. Као и код унутрашњег уређења, све треба радити из почетка, и за све недостају средства и услови. Велика заштитница Русија, велика је помоћ, велика нада, али и велика мука. Петроград је далеко, руска политика свеобимна, а Црна Гора и њени животни интереси, као што је природно, само један невидљиво ситан сектор те велике руске политике. Интриге су честе и неразумевања сваке врсте могућна. Ако је веровати Матији Бану, Његош му је у тренутку огорчења рекао једном: „Ја господар Црне Горе прави сам роб петроградских ћуди.“ – Неспоразуми и трвења без престанка са Аустријом, неспоразуми и са кнезом Милошем поред свих добрих жеља и настојања са обе стране. Али главна мука и најтежа борба Његошева, то је Турска. Косовски завет од којег се живи, којим се дише и мисли, ту је непосредно у питању.

Један француски памфлетиста рекао је једном приликом: „Енглеска је Европи оно што је сотона човечанству.“ То је за француског писца била једна „boutade“, тренутна досетка у прегрејаности полемике. Али за Његоша је велико и моћно Османлијско Царство било уистини оличење пакла на земљи, оваплоћен принцип Зла са којим му дужност налаже борити се без колебања и помирења, па и без икакве наде на победу. Та борба се води под јединственом, очајничком девизом која личи на апсурд а која је у ствари животна истина сама:

Нека буде што бити не може!

Нигде у поезији света ни у судбини народа нисам нашао страшније лозинке. Али без тог самоубилачког апсурда, без тога, да се парадоксално изразимо, позитивног нихилизма, без тога упорног негирања стварности и очевидности, не би била могућа ни акција, ни сама мисао о акцији против зла. И у томе је Његош потпуно израз нашег основног и најдубљег колективног осећања, јер под том девизом, свесно или несвесно, вођене су све наше борбе за ослобођење, од Карађорђа па до најновијих времена.

Као борба на сликама старих мајстора, где се изнад битке двеју земаљских армија виде у облацима две небеске војске како упоредо ратују међу собом, и ова највећа Његошева борба одиграва се истовремено на два плана, на физичком и на духовном, на небеском и на земном. Јер заветна борба против Османлијског Царства биће предмет Његошевог главног песничког дела и у исто време највећа брига његове политичке и војне делатности. „Сâм сам и мученик на овим стјенама, као Прометеј на Кавказу“, говорио је Његош често, и упоређујући се са Прометејем, он је одмах додавао да је Турско Царство јастреб који му прикованом нагриза утробу.

То није био само сукоб двеју вера, нација и раса, то је био судар двеју стихија, Истока и Запада, а судбина је наша хтела да се та борба углавном одигра на нашим територијама и да преполови и подвоји нашу националну целину својим крвавим зидом. У ту борбу стихија били смо завитлани и бачени сви, и на којој се ко страни задесио, на тој се и борио, са истим смислом, истим јунаштвом и истом вером у праведност своје ствари.

Тако је трагика те борбе била пооштрена и увећана неминовним братоубилачким сукобима које нам је често наметала наша тешка историја. Трагика та била је за Његоша утолико већа што је он са своје висине, као сви велики и светлоносни духови наше историје, обухватао погледом увек тоталитет наше нације, без разлике на веру и племе.

У једном смелом и пророчанском писму које је упутио скадарском везиру, нашем земљаку Османпаши, родом из босанског Скопља, садржано је Његошево гледиште на ову борбу. Вреди цитирати у целости то мало познато писмо, јер се у њему, иза фасаде од динарске реторике и облигатног црногорског патоса, крије велика и трагична истина наше историје и одражава косовска концепција Његошевог позива.

Владика пише везиру:

„Дошло ми је до руке твоје писмо од 17. септембра о.г. у којему неке ствари смијешно напомињеш. Прво, што кажеш, да оперемо своја срца, па да учинимо сваки лијепи начин и слогу на наше границе: које је срце за људе, оно је вазда чисто и опрато, а с нељудима принуђен је човјек да се нељудски влада, јер иначе не може све да би хтио. Што се хвалиш, да имаш код мене пријатеља, који ти доказују моје намјереније, добро кад их имаш – мени их не казуј, да од мене не пострадају. Ову и другу овакву ствар ти можеш казати онијема, који свијет кроз чибук гледају, а не мени, – моје је намјереније јавно и чисто, и кога и како ваља пазити онако са мном и у сусједству и да живује. – Ти говориш, да ја све нешто тражим: а што би ја тражио: и с киме ћу га тражити? Кад је Бајазит (Илдерим названи) Босну покорио, и кад су дивље азијатске орде наше малено но јуначко царство разрушиле, онда су моји предци и још неке одабране фамилије, које нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачаство и у овијем горама утекли. Ја сам инокосан, ја сам сирак – помисли: ђе су ми браћа славни и гласовити кнезови и војводе нашега царства, ђе је Црнојевић (Бушатлија), ђе је Обрен Кнежевић (Махмут Беговић), ђе је Кулиновић? ђе је Скопљак? ђе је Видајић? ђе је Филиповић? ђе је Градашчевић? ђе је Сточевић? ђе је Љубовић? па ђе су многи остали? Камо господа и цвијет нашега народа? да своје отачаство и своју славу заједно потражимо! Да смо сви на једно, онда би ја с њима нешто велико потражио. – Бог сам знаде када ће се они своје славе споменути и до када ће се ова моја браћа од своје рођене браће туђити и називати се азијатима и до када ће за туђу корист работати, не сјећајући се себе ни својега. Од онога несрећнога дана, од како је азијатин наше царство разгњавио, са ким се ова шака горштака за обште поштење и име нашега народа бори? Све са својом рођеном браћом изтурченом: брат брата бије, брат брата сијече – развалине су нашега царства у нашу крв огрезле – ево наше обште несреће! Ова је несрећа и обшта вражда братска више но сила туђа учинила, те је наше јуначко племе постало туђим надничаром и служитељима, као што си и ти туђи надничар. Кукавну је Црну Гору овај разур нашега народа готово удавио, но и опоштио; ово је учинило, те је данас Црна Гора и биће довијек алмаз у витешку круну. Ја бих радије но ишта на свијету видјети слогу међу браћом у којима једна крв кипи, и коју је једно млијеко одојило и једна колијевка одњихала; што се пак мене тиче самога и ове шаке народа, ја поштења више ни мало не желим, но га имамо пред великијем и опамећенијем свијетом; но се нешто друго жели јербо је крвава рана и голо поштење. Ја бих рад да сам се мало доцније родио, јер бих видио своју браћу, ђе су себе и својијех споменули и јавно пред свијетом казали, да су они достојни праунуци и потомци старије витезова нашега народа. Када се ова света ријеч изговори, благо цијеломе нашему племену, онда ће име црногорско, босанско и прочи витезова србскога народа како свети талисман чествовати и у њедрима носити. – Ја чујем, да ти Црногорце хајдуцима називаш; то име нимало срамно није; хајдук значи Chevalier, Ritter, на примјер: кавалијери су ови хајдуци: Марко Краљевић, Реља Омучевић, Гергелез Алија, Тале Орашанин, Скендербег, Стојан Јанковић, Илија Смиљанић, Бајо Пивљанин, Карађорђе, војвода Вељко Петровић, – ово су само неки од нашега народа, који нијесу данас у животу. Истина да су неки Црногорци убиваоци, грабитељи и мамитељи, али их необуздана и дивља сила турска нагони, па и јуначка невоља. – Помисли, мој драги земљаче! Оволико народа сабило се у овим горама, готово од свуда затворен! Кад је година неколико родна, може се прилично проћи, али кад дође година, као што је лањска била, жива мука од њих бива. Ја сам лани неколико мјесеца мака у Беч и у Млетке, навластито за то, да ову муку очима не гледам; а друго: ја сам срца жалостива па би све своје разурио, а свакако мало ми је шта и остало. Када са мном говориш, како мој брат бошњак, ја сам твој брат, твој пријатељ; али кад говориш ка’ Турчин, како азијатин, како непријатељ нашега племена и имена, мене је то противно и свакоме би благородно мислећем чоеку противно било; а знам, ти ћеш рећи, кад ово моје писмо видиш: шта овај чоек којешта пише и снијева; али се надам, да ће наши потомци, кад било да било, дати достојну цијену отачаствољубивим мислима у писму владичину, на кога се данас виче са сваке стране како на бијелу врану.“

Тако је Његош видео себе и своје као свет осуђен на непоштедну и безизгледну борбу „са својим и са туђином“.

Али та борба, коју му је као примарну дужност налагала челична схема косовске мисли и која је за обичног Црногорца била разумљива и проста као и живот сам, била је за благородну душу Његошеву извор нових и великих патња. Он је духом генија, какав је несумњиво био, обухваћао не само „земаљски сајам несмислени“, него све видимо и не видимо, проничући у тајну постанка и смисао света и судбине свих створења. Он је за најситније створење као и за најудаљенију планету био везан чврстом везом „свете симпатије“, која у ствари и држи васиону и равнотежу у њој. Он је историју васионе волео да замишља као трајну борбу светлости и мрака, у којој Бог, тј. светлост, непрестано побеђује и напредује, док једном не дође час кад ће мрака потпуно нестати, кад ће све, све без изузетка, бити светлосно и срећно једном заувек.

Тад ће општи творац починути
И свој свети завет испунити,
Тад ће мири и простори страшни
Слаткогласном грмјет хармонијом
Вјечне среће и вјечне љубави.

(Карактеристика је свих великих духова да бар једним делом свога духа и бар у једном делу свога живота неминовно просањају сан о васиони као хармонији и судбини света као великој драми на чијој нас крајњој тачки поздравља потпуно блаженство. „Am Ende winkt vollkommene Seligkeit“ [Keyserling].)

Његошев сан о хармонији разбија се и ломи брутално у сусрету са Злом, а оличење зла у свету то је велико источно царство.

Зла на свијету видјех сваколика.
……………………………………………….
Са најгорим хоћу да се борим.

Живот је и за њега, као за старе Германе, једино и искључиво рат, „aut belli praeparatio, aut infida pax“. И ту одједанпут уместо васионом хармонијом његова песма „пропоје од ужаса“, снивана хармонија претвара се у паклену неслогу и борбу у којој треба бити на правој страни. Ту је друго лице Његошево. Његош борац не зна за сажаљење, нити га тражи нити га даје. Ту је и трагика његовог историјског позива. Он који је „мишљу лећео“ међу планетама и световима, освајајући пределе које смртан ум не може да докучи и одгонетајући оно што ће за милионе остати вечита тајна, ту је одједном заплетен у замршен и крвав сукоб на тврдој земљи, под страшним приликама. А бори се за убоге испаше и рудине на западној или за два пуста острва у блатном језеру на источној граници. Та борба за два гола острва Врањину и Лесандру, на којима готово и нема ничег до једног крста и једне лумбарде, карактеристична је по своме упорству и по својој безизгледности, и стоји као симбол. Она испуњава велики део његове дипломатске и војне активности. (Његош је ишао лично на Корчулу да преговара са бродоградиоцима за набавку лађа на којима је мислио да осваја два острва, али је Аустрија осујетила посао.)

И како све код њега чудесном брзином прелази са оног вишег плана на нижи и са нижег на виши, као што често у његовој званичној преписци сретамо рефлексе његових главних мисаоних преокупација, тако исто у његовим песничким продуктима чисте мисли као да се јављају мрачни одјеци његових земаљских брига и борби. – И кад у песми Црногорац Богу читамо стихове

Нагоне ме напријед пливат,
Но како ћу водом ходит
Кад у руке весла немам,
Већ сам дужан стојат тужан
У смртноме чамцу малом.

ми поред алегорије о духовној муци на океану живота не можемо да не осетимо призвук Његошеве бриге за два острва Врањину и Лесандру, која су му отета издајством и невером, а која због неимања лађа није никад успео да поврати.

Та Његошева преокупација, та опсесија готово о борби са османлијском силом, која је постала његова судбина, продире у Његошев стих и то не само онај из Горског вијенца, који је сав пун ње, него и онај најличнији. Гледајући се у венецијанском огледалу са оквиром од мајсторски сликаног цвећа и посматрајући свој пркосни црни брк, Његош је говорио полугласно:

Црни брче гдје ћеш окапати
Дал’ у Мостар или у Травнику?

У том западњачком огледалу, створеном за раскош, радост и сујету, уместо свега тога Његош је угледао, као у грозној визији, везирски колац и страшне ченгеле на травничком граду и своју младу владичанску главу, одсечену и изложену подсмеху и сраму, исто онако као што су он и његови излагали уз радосно пушкарање противничке главе на цетињској кули више манастира. Нема сумње да се трагично огледао онај ко се тако огледао.

Ту додирујемо непосредно трагичну двогубост која је разапињала Његоша и коју је он морао осећати у пуној мери, кад је рекао: „Ја сам варвар међу кнезовима и кнез међу варварима.“ То је значило имати два живота а не моћи право ни потпуно живети ни један. Имати две опречне егзистенције које заједно сачињавају једну једину бескрајну муку.

Ми смо већ рекли да су облици Његошеве трагике многоструки, иако сви никли из истог косовског корена. У његовој акцији, као у његовом духовном доживљавању и као и у личном животу самом, свуда је косовска мисао урезала свој тајанствени знак, тражећи жртву, али и доносећи решење. Под каквим је приликама настало по вредности огромно песничко дело Његошево? И какво је оно само са тачке која нас овде интересује? – Владичин секретар Медаковић прича у својим успоменама да Његош док је радио Лучу микрокозма „За шест неђеља не пушташе никога к себи“ и одмах додаје: „Он бјеше удубљен у своју поезију и радо читаше све оне пјесме, које имаху узвишеног поетичког полета. За земаљске послове, нити за његове Црногорце, а и за саму цркву није ово било пробитачно. Да се владика није толико бавио пјесништвом, он би још више добра урадио за Црногорце. То му је сметало те није довршио ни Законик на којем је радио дуље времена.“

Убоги овај секретар, он је очевидно израз мишљења добронамерних савременика! На то Његош одговара у Лучи микрокозма:

Све дивоте неба и небесах,
Све што цвјета лучам свештенијем,
Мирови ли ал’ умови били,
Све прелести смртне и бесмртне –
Што је скупа ово свеколико
До општега оца поезија?

За њега је дакле и Бог сам

Творитељном зањат поезијом.

Да би неспоразум био већи, Његошев биограф Ровињски каже: „Напротив, он је писао врло мало, будући непрестано заузет пословима народним.“ – Тако је у очима једних Његош радио сувише на поезији, занемарујући државне послове, а у очима других занемаривао поезију због државних брига. Што је најгоре, и једни и други имају право. Јер, Његош је и у овом као у свему осталом био разапет између две тешко помирљиве супротности које је требало мирити жртвом и одрицањем.

Какво је књижевно дело које је настало под тим погодбама?

Говорећи о Горском вијенцу као о једној од три наше највеће вредности, Бранко Лазаревић је добро уочио да Његош „није могао, сем у неколико случајева са владиком Данилом и Игуманом Стефаном, да замахне потпуно својим крилима и пусти цео свој геније у акцију“. „Кад год би се“, каже Лазаревић, „врло високо успео, градиво и догађај опомињали су га да мора да се спушта, и та борба између његова духа и његових филозофско етичких визија, с једне стране, и градива и догађаја који га спутавају и везују за терен и акцију на њему, са друге стране, осећа се: понекад се нескладно сажимају а понекад се чак и сударају, са јасним белегама на месту судара.“

Још један трибут косовској мисли.

Уосталом, Горски вијенац као и Шћепан Мали искључиво су и постављени у службу косовске мисли. Па и сама Луча микрокозма, иако сва од метафизичких преокупација, није без везе са њоме преко подсвесних алузија и аналогија. Са својом борбом, и то ратничком борбом, између зла и добра, са привременим човековим ропством злу и неправди, са неугаслом мисли о ранијем светлом царству и најпосле са надом и вером у избављење, долази нам понекад, док је читамо, као прототип косовске судбине Његошеве. Уистини Његош и за трагедију Адамову и за полом српског народа на Косову употребљава једну исту реч „паденије царства“.

У Његошевом књижевном делу, фатални знак косовске судбине свуда је присутан, и онда кад песник не говори о њему, јер њиме је условљено цело поетско дело Његошево. У Његошевој поезији све је хијератички круто и право, упрошћено и сажето до нејасности, везано тврдо у један грчевит узао; све угашено, без другог сјаја осим унутарњег. Јер овде је преко свега прешао дах косовске мисли који је без милосрђа сажегао све оно што не „служи чести, ни имену“, а окаменио све оно што им служи да би вечито стајало тако и служило им. То је поезија висинског ваздуха и великих, слободних перспектива, са онолико украса само колико је могло да буде донесено у један збег. Све што није могло стати у арку спаса после косовског потопа, све је одбачено. Отуд у том делу недостају читави комплекси осећања. Али отуд је и све оно што је у њему садржано развијено до једног интензитета и распаљено до једног жара каквих је мало у светској књижевности. Као уметник, Његош је највећи у тим хијератичким сценама и инвокацијама, кад је најближи колективном удесу, као што је ова слика ратника пре боја, пуна паганске величине, из Шћепана Малог:

Клањају се младу сунцу, дв’је тисуће витезовах,
Цјеливају матер земљу, да им покој тихи даде.
……………………………………………….
Молитву им сунце прими, земља славан гроб обећа.

Такво је књижевно дело тражила његова основна мисао од њега: Чисто небеско сунце, тврда земља којој смо дужни све, а између тога двога људи витезови који иду ка гробу, ка славном гробу, као јединој жељи и највећој срећи. Све што је у Његошевом делу испод тога или изнад тога, дато је само као резултат тешке борбе и болног отимања.

Није друкчије било ни на осталим подручјима на која нам остаје да бацимо поглед. Свуда ћемо се срести са том истом мисли као живом силом и главним регулатором.

Познато је да се Његош није осећао позваним за свештено звање које му је судбина донела са осталим великим и тешким даровима. Слободан дух, коме је хипокризија непозната, он је искрено показивао ту своју склоност ка световном начину и животу. Та његова склоност била је за живота предмет напада на владику, а после смрти предмет погрешних коментара. Приговарало му се што не чинодејствује, што се одева као и остали Црногорци, што рукополаже неспремне попове итд. С друге стране, професори и књишки људи са краја прошлог и почетка овог столећа хтели су често да од Његоша направе неког либералног борца по моделу XIX века. Нетачно је у основи оно што каже Решетар: „Владика је у вјечитој борби међу знањем и вјеровањем одлучно нагињао на страну знања.“ Николај Велимировић, у својој књизи о Његошу, утврдио је са великом слободом духа и завидном ерудицијом сложеност мисаоног света Његошевог, и он је несумњиво ближе истини кад каже да је Његошево гледање на свет и живот било, поред свега, „христолико“.

Његош сам је, каже се, једном приликом рекао дивну реч о томе. Кад су му говорили да му се замера што је више човек него владика, он је одговорио: „Лакше је бити владика него човјек.“ С друге стране, у целој нашој књижевности ми немамо поезије која би била ближе Богу и која би то била на узвишенији начин. То је за нас доста, јер то је све.

Него, друго је било у питању. Реч познатог француског моралисте Риварола: „Држава је лађа чије котве почивају у небесима“, могла би се у пуној мери применити на Црну Гору Његошевог времена. Теократска владавина нарочитог типа одговарала је несумњиво најбоље тадашњем стању Црне Горе. И ту као и у свему другом требало је „служити чести и имену“. Требало је бити владика, као што је требало ратовати, као што је требало судити народу и снабдевати га житом и прахом и оловом и чувати га од штетних утицаја са стране, да се народ не поколеба, не изневери и не „потвори“. А за личне склоности и предилекције није било места ни времена, ни оправдања.

Наивни и строги Медаковић у својим сећањима даје нам кључ за такво схватање. Он каже: „Владика се налазаше у одвећ тешкијем околностима, па се опет мораше покорити судбини, јер се и он обзираше на свој прости, али одвећ хитри народ, те се окрене и он придржавати се онога што сав народ почитује, уважава и зашто залаже све па и сам живот свој.“ На другом месту он је још јаснији: „Владика је био како и остали људи али се осврташе на свој образ и на положај, па се чуваше од свега што не доликује не само њему него ни другоме саобразноме Црногорцу.“

Уколико је и ту требало савладавати се и одрицати, то је било само једно прегарање више.

Једини свој покушај љубавне поезије Његош је спалио сам. Узалуд је његов ађутант тражио да му да ту песму, да је препише. Његош је одбио речима: „А како би то изгледало: Владика па пише пјесму о љубави? Не дам!“

И та убога, несуђена радост спаљена је на истом олтару на коме су принесене толике жртве.

Гете који се родио под другом звездом и живео под сасвим другим приликама, али који је такође познао и целог живота решавао проблем: Како да се измире два непомирљива света, свет мисли и свет акције, дао је песнику ово коначно одређење: „Нећеш увек остати усамљен, израдићеш себе за друштво, и поступати исто као што други поступа.“

Између Гетеовог: „… и поступати исто као што други поступа“ и Медаковићевог припростог „те се окрене и он придржавати се онога што сав народ почитује“ нема никакве разлике. То је вечни и једини прави процес мирења виших духова са светом и животом, преко бола, преко жртава и личних одрицања.

Трагедија чији ток пратимо има своје тренутке помрачења и њен јунак своје тренутке слабости.

Говорећи о Христовој драми и молитви у врту Гетсеманском: „отклони од мене ову чашу“, један руски филозоф каже: „Без овог тренутка слабости подвиг не би био потпун.“

Гледајући стално пред собом камен својих брда и још вишу и тврђу муку завета који лежи на тој земљи и „страшном племену“, уморан од земље и жељан неба, и Његош ће као човек који се гуши, завапити своју молбу:

Пустите ме да виђу небеса
Која сте ми собом заступили!

Он ће Медаковићу казати: „Дао бих све што имам, само да ми је обријати ову браду.“ Код њега ће се кроз сумње и невоље стално јављати мисао о бежању главом преко света од те чаше која нам изгледа као „редна чаша“, од Сократовог отрова, преко Гетсеманског врта до црногорских брда, и све тако „редом по јунацима“, до у недоглед. Најближима је владика говорио: „Вала ми се све дојадило и најрадије би, да ми је куд гођ поћ на чесов остров, ђе нигђе никог нема, па да тамо мирно живим.“ Болна жеља и неостварив сан, али он ће се враћати још често. Ненадовићу он ће признати: „Много сам пута помишљао: да зажмурим па да оставим Европу и одем у Америку и да ништа више не читам о Европи.“ Већ смртно болестан, он ће рећи Матији Бану: „Немојте се зачудити ако чујете да сам се навезао на Атлантски Океан и да пловим за Њујорк.“ Али за овакве духове нема острва одмора ни лађе која би их на њ превезла. Изводећи велика дела својом најскупљом крви, они су осуђени да сањају о острвима мира и одмора, као што безбројни мали људи у свом миру сањају о извођењу великих дела.

Ти и слични тренуци људске слабости, ти уплашени и жални погледи уназад жртве коју одводе, то узалудно, кратко и невољно отимање од своје неумитне судбине и свог правог позива, то једва приметно дрхтање на путу ка узвишењу, све то не слаби и не квари хармонични лик Његошев. Напротив, све су то, као крвави зној и вапај гетсемански, несумњиви знакови божијих изабраника. Без тога, заиста, подвиг не би био потпун.

У ствари, о бежању не може бити речи. Као у визији свете Катарине, и код њега је „један крст пред нама а други за нама, тако да не можемо побећи“. Тражећи излаз из противречности и сукоба у себи и око себе, Његош га налази у измирењу са животом и позивом који му је живот одредио. Не у једном пасивном, слабићком мирењу, него у свесном, вољном примању живота као борбе и жртве:

Крст носити нама је суђено
Страшне борбе са својим и с туђином.

Излаз је нађен. Трагедија, завршиће се као свака трагедија: пропашћу главног јунака и, доцније, победом његове мисли.

Наше се набрајање примиче крају. Не стога што је могућност сукоба исцрпљена, него јер се живот главног јунака нагло крати. „Кога богови воле, тај млад умре.“

Година 1848, немирна и пуна претња и обећања, означава место прелома у Његошевој драми. Узбуђен догађајима у Аустрији и понесен варљивом надом на блиско остварење животног сна, он ће још једном покушати да искористи догађаје. Он пише Јелачићу позната писма, упућује штампане прогласе на Далматинце, обраћа се Петрограду и Београду. Све су то пламсаји кандила које се гаси.

Његошу је 37 година. За њим је осамнаест година владавине под околностима које смо видели. Луча микрокозма и Горски вијенац су штампани у последње три године.Шћепан Мали је написан. Стихови су пресахнули. Догађаји слагали.

Ту је предах за последњи чин. Црногорски историчар Његошев ову последњу главу отвара речима: „Почиње болијест Петра другога и конац живота његовог приближава се.“Incipit finis!

Болест која се јавила ненадно и погоршавала нагло, одвешће Његоша у последње две године живота два пута у Италију. Кад се после првог, кратког пута до Падове владика вратио на Цетиње, Гагић, руски консуларни агент из Котора, извештава руску владу да су лекари нашли да владика има неизлечиву туберкулозу и наредили му, каже Гагић, „да не употребљава никаквије љекарија, него да се поврати у Црну Гору и да се ту користује отачаственим ваздухом, при најстрожијем уздржавању од јела, пића и свакијех труднијех занимања умнијех, да колико се може продужи свој живот“.

Као одговор на сувоћу и несвесну иронију овог бирократског извештаја треба цитирати бар нешто из необичног писма које је Његош у то време писао са Цетиња которском лекару Маринковићу са којим га је везало присно духовно пријатељство:

„Моја је идеја – каже Његош – међу небесима и гробницом смјело лећела и ја сам смрт овако разумјео: Или је тихи вјечни сан који сам боравио пређе рођења, или лако путовање из свијета у свијет и причислење бесмртном лику, и вјечито блаженство…“

То су била „умна заниманија“ мало виша него што је консул Гагић могао да схвати. Ту чудну дилему пред којом Његош стоји ведар и „свему наредан“ као пред божијом вољом, чија је „дјела трудно испитати“, наћи ћемо поновљену у његовом тестаменту, толико је она обузимала његов дух до последњег тренутка. У томе је Његош сличан духовима из времена ренесансе који су у свој тестаменат уносили своје мисаоне недоумице и преокупације и још у тестаменту препоручивали Богу „свој дух или душу“ („animum meum seu animam“).

Друго путовање Његошево у Италију, које се претворило у вишемесечни боравак у Неапољу, остало нам је описано у писмима Љубе Ненадовића. Простодушна али топла и верна проза овог Његошевог Екермана представља данас једно благо наше књижевности, јер је у њој сачуван најлепши лик нашег највећег песника, за време док је „суморан као Бајрон“ пролазио Италијом.

Његош кога је смрт већ обележила видео је уметност и лепоту земаља благога неба. Њему лично ништа од свега тога није могло бити посве ново и страно, јер изнад свих времена, граница и даљина траје одувек непрестан збор духова. Пред Рафаеловом сликом Христа, каже Ненадовић, „Владика је сео на столицу и тридесет минута гледао је непрестано у божанско лице Христово.“ Једно послеподне испео се, онако болестан, са пратњом на врх Колосеума, и ту их задржао „док нису испратили сунце и дочекали звезде“.

Али и овога пута, загледан у „просвјештени свијет“, Његош је морао, као некад у венецијанском огледалу, да сагледа углавном само једно: као авет иза своје осуђене главе своју црногорску муку и бригу и целу нашу трагику балканску. Кад му је у Неапољу дошао Ненадовић први пут, он га је надовезујући вероватно на своје самотничке мисли, уместо поздрава дочекао гласним, готово гневним речима: „Ала се ми Словени наробовасмо!“ Најчешће, он је ишао по улицама, црквама и музејима као одсутан, „претурајући неке јаде по памети“ и одбијајући да слуша калуђере и чичероне. У његовим шкртим речима избијала је права преокупација. Кад су посетили спиљу у којој је по традицији живела митолошка пророчица Сибила, владика је одједном рекао Ненадовићу: „Штета што је сада нема да нам каже, хоће ли Омерпаша кад сатре Босну заиста ударити на Црну Гору.“

И овде се показало да је косовска мисао свуда, јер је он са собом носи, у очима којима гледа свет. И овде се видело:

Да витеза устопце трагически конац прати.

Кад се исте године под јесен вратио у Црну Гору, то је било зато да у њој умре. „Честа љутња и вјечито незадовољство прекратише му живот“, писао је тада један савременик. Али тај Његош који се враћао у своја брда био је већ очишћен као жртва. Још много пре новембарског дана који ће га избрисати између живих, све је пребољено и прегорено. Сумња је распршена, лепота покопана, сујета угашена, лични болови заборављени. Све је принесено на „олтар прави, на камен крвави“, крвав косовском крвљу, и ту спаљено на огњу из којег се рађају дела песника и хероја.

Кад га је мало времена пре тога видео Матија Бан, Његош му је рекао: „Пријатељу мој, душа ми убија тијело“, и у страху да је све што је урадио малено према завету који лежи на њему, он је додао: „Сјети ме се ђегођ кад ме већ не буде и нека потомство дозна бар за наше намјере, кад му дјела не могох оставити.“

Те јесени на Цетињу је лежао смртно болестан владика, а у руском консулату био је похрањен његов тестаменат, сам за себе једно јединствено дело, као круна Његошевог живота и стварања. Ево шта је писало у првом делу тога тестамента:

„Слава тебје показавшему нам свјет! Хвала ти господи јер си ме на бријегу једног твојега свијета, дивног сунца благоволио напојити. Хвала ти господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио, колико ме је од мога ђетињства твоје непостиживо величанство топило у химне, у химне божанствене радости, удивљенија и велељепоте твоје, толико сам бједну судбину људску са ужасом расматрао и оплакивао. Твоје је слово све из ништа створило, твоме је закону све покорно. Човијек је смртан и мора умријети. Ја са надеждом ступам твојему светилишту, божанственом, којега сам свијетлу сенку назро јоште с бријега, којега су моји смртни кораци мјерили. Ја на твој позив смирено идем, или под твојим ликом да вјечни сан боравим или у хорове бесмртне да те вјечно славим.“

И ту, наједном, као да се глас хармоније сфера нагло прелама у глас наше земље: у тестаменту почиње говор о цифрама, о државном новцу који оставља, и препоруке и клетве да се тим новцем право и паметно рукује и црногорска сиротиња храни и од зла брани; да се тако очува и не изневери косовска мисао.

Дакле увек до последњег тренутка и последњег акта воље, то исто дејство које га је, као што смо видели, пратило кроз цео живот. Увек, као на сликама старих мајстора, једна битка се бије на земљи а друга, упоредо, на небесима. Дошао је дан владичине смрти. Био је опет сив јесенски дан, са истим оним декором, био је 18. октобар по старом, Лучиндан, око 10 часова пре подне, дакле исти дан и исти сат кад је пре двадесет и једну годину на истом месту, над мртвим Петром I, млади Раде Томов закалуђерен и проглашен за поглавара земље. Окупљена родбина и главари су тихо сузили. Владика је, као какав древни првосвештеник, благословио још једном земљу и народ и препоручио старешинама да „сиротињи чине правду“. И рекавши то, каже његов историк, „одмах простре се на страмац свога стрица св. Петра и испусти дух“.

Чудесном и прецизном геометријом судбине, трагични круг завршио се у тачки са које је кренуо. Видели сте, у овом кругу, као на Косову самом,

Све је свето и честито било
И миломе Богу приступачно.

Иво Андрић, УМЕТНИК И ЊЕГОВО ДЕЛО (Његош као трагични јунак косовске мисли, стр. 9-33) Просвета, Београд 1977

Лаза Костић, ВИЛЕ

Еј, у гори силна вило,
Да ми дадеш срце твоје,
све би пуно вере било,
јер горштаци тамо стоје.

Еј, у биљу мирна вило,
кад би мени срце дала,
све би пуно лека било,
душа би ми мирисала.

Еј, у води бистра вило,
кад би мени срце дала,
моје б’ срце море било
ти б’ у море утицала.

Еј, у зраку сјајна вило,
да ми дадеш срце твоје,
све би пуно песме било,
та у зраку птица поје.

Душо, вило мога века,
ти си ми га дала сама,
пуно вере, пуно лека,
пуно миља и песама.
1860.

Лаза Костић

 

Лаза Костић, ТРЕЋЕ СТАЊЕ ДУШЕ

У обичних људи има два главна душевна стања: јава и сан. У необичних, особито у песника и у уметника, има још једно треће, то је – тако бих га назвао – занос, инспирација. То се стање разликује од оних двају обичних највише тим што је чисто душевно, док су она два више живчана, мождана, те се зато налазе и у животиња, па чак и у некога цвећа. Зато је, у здравог чељадета, и редовна, песнички занос, перодична, засобица јаве и сна. А занос, овај здрави, песнички занос, долази изненада, а сад на махове.

– Па то је као некад у пророка и пророчица, питија и питониса, врача, врачара, гатара и погађача: а сад и у медија.

– Нешто налик, ал’ је ипак прилична разлика. Не знам како је у пророка, врачара и погађача – сасвим озбиљни људи куну се да их још има – али медије у заносу као да изгубе сасвим свест, а кад се пробуде, не сећају се више шта су виделе и говориле у несвести. Напротив, у песничком заносу не престаје свет, не гаси се воља, само што свест постаје другарица, управо службеница заносу, па га служи и кад је занос престао тек после нам прича како је било.

– А може ли песник или уметники своју души ставити у стање заноса кадгод и по вољи? Оно старо invita Minerva вреди можда само за силом – песнике и надри-уметнике, ал’ прави песник тек ипак…

– Ја бих рекао да не може. Он може одложити причање, спевавање, сликање, композицију онога што му је занос оставио, он може поновити и понављати у сећању један исти занос. Али својом вољом доживи у какав било песнички занос, то мислим да не може нико.

(..)

Занос, песнички или уметнички занос, обично долази на јави и прекида јаву, уноси у јаву нешто што је више налик на сан. Али може доћи и у сну, само што тада не прекида сна, не чини да се сањач пробуди, али оживљава сан, као да се заиста збива, уноси у сан једну особину јаве.

– Па то би било лако бити песник: лепо сањати, па ето ти.

– Ти као да хоће да се нашалиш; ал’ то није тако ни смешно као што се теби годи. Прво и прво, ваља да знаш да имају људи који никад ништа не снивају, бар забораве, кад се пробуде, да су нешто снивали, а сан што не остави никаква трага, као да га није било, о њему се не може ни говорити. Такав човек, рекао бих ја, не може никад бити песник ни какав било уметник.

– Но, такви су ретки, као и прави песници. Ал’ сваки обичан човек може лепо снивати, и млад и стар, и здрав и болестан. Па зар сваки такови може бити песник?

– Не може, а ево зашто. Прво и прво, није сваки леп сан оно исто што и песнички занос у сну. А друго, није ни тај занос довољан,  ваља да остане песнику у души и кад се пробуди, ваља да тај сан салије на јеви у песму као што је то учинио наш славуј у том неувелом Увеоку.

Лаза Костић, VITA NOVA песме и коментари (стр. 39-41), приредила Мирјана Д. Стефановић, Службени гласник, Београд, 2012

Лаза Костић, ПРАИСТИНА ЖИВОТА

Основна мисао света, праистина живота, никад се нија дала лакхко ухватити; била је увек поносита удавача, презирући најсилније цареве да избере по својој ћуди, да нађе свога војна каткад у мраку и сиротињи, ал’ увек у свести своје среће, увек вреднијег од свих царева, не цара силом, но цара умом и срцем. Првим својим одабраницима, оснивачима вера, долазила је поносна невеста покривена лица, те, ако су  јој они можда часком и сагледали у бездан очију, то је било у потаји, ал’  пред светом није никад дизала свог непрозирног вела. Тај свет је веровао да се зато крије од погледа множине, што обичне очи не могу одолети слиној светлости њене небеске лепоте.

То замотавање првих појава највише истине прешло је напослетку у дугом навиком и на очи гледаоца, ученика оних одабраника, те се човек упутио сматрати у свакој вишој појави нешто налик на себе самога. Тако су вере, са врло незнатним изузетком, добиле онај облик што се зове антропоморфизам, по коме су људи највишу силу или највишу истину себи замишљали са човечијим лицем. Та ликовитост, како ли ћемо је звати, одражавала се и у хришћанству, ал’ је била у најлепшем цвету у старих Јелина, који су своју свету гору, свој Олимп, населили силесијом богова и богиња, не само са човечијим обликом, већ и са човечијим обичајима, жељама и страстима, врлинама и пороцима.

Лаза Костић, VITA NOVA песме и коментари (стр. 24-25), приредила Мирјана Д. Стефановић, Службени гласник, Београд, 2012,

 

Николај Велимировић, ДВЕ ОТАЏБИНЕ

Отаџбина је оно на што нас данашњи дан упућује да мислимо. Црква наша говори нам о две отаџбине. И Косовска епопеја понавља и потврђује визију цркве, двеју отаџбина. Земаљска и небесна отаџбина. Царство земаљско и царство небесно. Оба царства уткана једно у друго, као душа и тело, оба покривена непровидном копреном. Иако нам се понекад учини да боље познајемо земаљско него небесно, научни испитивачи земаљскога расхладе нас својим дознањима – као што то чине у наше дане – да је крајња стварност земаљскога не материја него дух, или како један од њих каже: „ствари су мисли Божје“. При томе долази нам у сећање стари балкански философ Платон, који је наслућивао два света: свет натприродних и вечних идеја и свет од сјаја тих идеја у природи. Али кад је дошао Онај, који није од овога света Хрисос Спаситељ, спасао је човечанство од слућења и наслућивања, спасао нас је од незнанња у најосновнијем и најважнијем. Открио нам је отаџбину небесну, у којој влада не некакав измишељени Хронос који гута децу своју, него Отац који с љубављу сачекује и прима децу своју из њихове привремене земаљске отаџбине. О колико их је досад примио! И колико одбацио! Као домаћин што стреса воћку, па труле плодове одбацује а здраве сабира и односи у дом своју. Прошлу недељу назвала је наша црква недељом Свих Светих. Необично значајан и благ дан; дан који појачава нашу наду у погледу наших умрлих предака, сродника и пријатеља. Јер је та недеља посвећена и свима оним светими праведним душама, за које се није могло наћи места у нашем кратком календару. То су безбројни милиони оних „који су земљу онебесили својим врлинама“ непрегледни број „безимених“, ккао се називају у служби тог дана. Међу њима су и многе душе, које смо ми познавали у овој земаљској отаџбини и које су нам биле драге. Ту и и мнгобројни „незнани јунаци“ из рата и мира, чија су имена на земљи заборављена и чији су гробови давно преорани. Ту су заиста и Косовски витези, осим Лазара и уз Лазара. Од целе косовске војске ушао је у наш кратки календар само свети Лазар. Но зар се нису посветили и остали који одоше на Косово „за крст часни крвцу прољевати“? Зар и слуга Голубан није жртвовао свој живот као и Лазар за исту ствар? И многи косовски Обилићи, и Страхињићи, и Југовићи? И она јединствена мајка Југовића, и ћерка јој славна Царица Милица – зар да и они сви нису свети онамо где и свети Лазар? Свакојако. Но њима су имена у вечитом, небеском календару и њихов спомен у дан Свих Светих.

За ту праву и вечну отаџбину ми се припремамо у земаљској отаџбини. Земаљска отаџбина није само земља која нас телесно храни, нити само оквир државе, у којој се узајамно помажемо или сносимо. Нити је то само наша земља, него и земља отаца наших, због чега се и назива отаџбином. Још увек над њом бдију и на њу упливишу својим духом и својим молитвама. У отаџбину спадају и гробови њихови, кости и крв, и сузе њихове. Још у отаџбину спадају животи оних који се јавно посветише и у кратки наш календар уписани бише као и прах оних који се уђоше у кратки црквени календар, али уђоше у неисцрпни и увек непопуњени вечити, небесни календар. И њихове задужбине, цркве и манастири, и све светиње свих народних поколења из прошлости. Још у отаџбину спадају и идеали истине и правде отаца наших, и гесла њихова од којих је најсајајније и најзвучније: За крст часни и слободу златну? Па у појам отаџбине спадају и борбе за те високе идеале, помоћу којих се формирао карактер народни и сачинила сва величанствена драма наше народне историје. И борбе, и страдања, и љуте битке, муке свакојаке, и победе и порази, и крици и јауци, и песме и молитве, и жртве, и тамјани, и восак, и уздисања покајника и трпљења праведника – све то, и још много сличнога, испуњава појам отаџбине. С таквим садржајем, у пуној и богатој  мери и наша отаџбина представља светињу. С таквим садржајем, у пуној и богатој  мери и наша  је отаџбина заиста светиња. Сама земља по себи, као ледина и планина, без оног светог саржаја, била би јефтина отаџбина. А само у јефтиној и од светиње празној земљи могла се изговорити она бескућничка реч: где мије добро, онде ми је отаџбина. ….

О браћо моја, суд историје, суд је вечне правде Божје, према којој је све немоћно и све ништавило. Но тај суд историје разуман је, потпун и користан кад се суди и с обе стране, т.ј. кад садашњост суди прошлост и кад се дâ судити од прошлости. Такво је убеђење нашег народа. Због тога ништа није за њ ново што сад бива у свету. Он је искуством стекао правилно мерило које можда недостаје и великим народима. Он слуша и победама и слуша поразима, но зна релативну вредност и једног и другог. Он је имао победа, које нису значиле срећу и пораза који нису значили несрећу. Све је привремено, само је Бог вечит. И све привремено мора се уређивати према вечитоме, ако хоће да задржи сјај и трајност. Тако и земаљска отаџбина мора стајати у служби вечне отаџбине, и свако земаљско царство у служби царства небеског.

Кад народи на овој малој планети нашој признаду Бога за Бога, и земљу и сву васиону за Божију имовину, и земаљски жвот као прирпему за живот вечни; кад приме закон Божији као апсолутно правило владања; кад буду светлили и величали име Оца свог небесног изнад сваког имена, и желели царство Његово пре и изнад сваког другог царства и цара, и кад вољу Његову, мудру вољу родитељску буду ставили изнад сваке људске воље и тиранске самовоље – заиста, онда ће ратови бити немогући. Онда ће се клицање победиоца и крик побеђенога моћи чути само међу зверовима у прашумама. Па и то ће бити неподношљиво за оплемењено срце човечје. Јер тада ће бити на земљи миленијум мира и власт Свих Светих. Бож дај и ускори!

Епископ Николај

Беседа на Видовдан 1940. године

Сабрана дела Николаја Велимировића (књига II, стр. 615-618), Православна црквена општина Линц, Линц, 2001

Руми, ДА ЛИ ЗНАШ ДА БРОЈИШ?

Имаш руке две,
имаш ноге две,
и ока су два.
Али ако помислиш:
„У Вољеном и мени
срца бију два“,
каква је од тога вајда?

Вичеш на сав глас
како силно волиш.
Но, ако заљубљене
ти очима – двојиш,
или дупло видиш
ил не знаш да бројиш.

Руми

Препевао са руског: Алексадар Мирковић

Борис Вишеславцев, „СЕОБА“ ДУША У ЉУБАВИ

Постоји „сеоба“ душа и у љубави: ми као да се настањујемо у вољеном човеку и он у нама, „стављамо себе на његово место“ до потпуног поистовећивања или га пак упијамо у себе. То је изражено у речима апостола Павла: „А живим не више ја, него живи у мени Христос“; у Платоновим речима: „нема нити је било икаквог Платона, постоји само Сократ који је поново млад и леп…“ Најзад Тристан каже својој љубљеној: „Ти си Тристан, ја сам Изолда!“

Међутим, нема никакве сумње у то да такво узајамно прожимање душа у љубави чува у неприкосновености њихову индивидуалност. Душе су у љубави сједињење нераздвојно али и несливено. Ако би се Тристан дефинитивно преоваплотио у Изолду, онда би он ишчезао као Тристан па би, према томе, ишчезла и љубав као хармонија супротности. Ми „постављамо себе на место“ другог човека, остајући оно што јесмо. У томе је задивљујућа тајна узајамног прожимања душа. Само ће на такав начин љубав и узајамно прожимање индивидуалности бити богаћење бића, иначе при потпуном сливању и поистовећивању било би то осиромашење бића. Највеће осиромашење бића било би када „не би постојао никакав Платон“ чак и онда када би остао Сократ „који је поново постао млад и леп“. Једино зато примајући у себе оваплоћење велике личности ми обогаћујемо а не осиромашујемо себе: она остаје оно што јесте и ми остајемо оно што јесмо и у исто време она развија нове потенције у нама и ми разоткривамо нове потенције у њој.

Б. Вишеславцев, Вечно у руској философији, превео с руског Добрило Аранитовић, „Логос“, Београд, 2007. 

Извор: Блог Марије Јефтимијевић Михајловић – Santa Maria della Salute

С.Н. Лазарев, ДВА ПОГЛЕДА НА СВЕТ

МАКСИМОВО ПИТАЊЕ С.Н. ЛАЗАРЕВУ:

Поздрављам Вас уважени Сергеје Николајевичу!

Пише Вам Максим из Гродног.

Сада је веома актуелно говорити о сложеној ситуацији у Украјини, али оно што гледам на руским тв каналима подсећа ме на менталну парализу. Још нисам чуо Ваш став поводом свега овога, може бити да је супротан мом мишљењу….

Но, без обзира на то, дозволите да изложим свој поглед о овом актуелном проблему.

Покушајмо да одговоримо на питање зашто су САД изгубиле милионе долара финасирајући Маршалов план обнове послератне Немачке. Јер тако су, у суштини, себи стварали моћног економског конкурента у центру Европе…

Ево мог мишљења о томе. По образовању сам лингвиста и покушавам да на ово питање одговорим на основу искуства стеченог изучавањем страних језика.

Ствар је у томе да постоји германски језички свет. Имамо Данску, Шведску, Норвешку, Холандију, Енглеску, Немачку. Сваки члан ове германске језичке породице је конкурент другоме, али та конкуренција није усмерена ка уништењу партнера, већ ка међусобном развоју и допуњавању. То је, као када рођена браћа, ступајући у живот одраслих и стварајући своје породице, настављају да помажу један другом, што их чини конкурентнијим у односима са спољашним светом.

Са друге стране видимо вишевековно искуство међусобног утицаја и конкуренције између, да кажем, Енглеза и Шкота. Ови народи не припадају истој језичкој породици, и зато њихова конкуренција не носи карактер међусобног обогаћивања и допуњавања, а језичка асимилација једног народа над другим….(сувише је велика лингвистичка провалија међу њима). Зато је данас шкотски језик – мртав језик.

Вратимо се сада Украјини. Који је главни мотив украјинског народа, по Вашем мишљењу, да се приближи Европи? Економски, или је можда реч о увредама нанетим од стране руског суседа, које нису преболели, и које представљају наслеђе сложених међусобних односа два народа током историје?

Такав одговор на ово питање, по мом мишљењу, не може издржати ниједну критику. А мотив је довољно јасан – очување украјинског језика. И ја и Ви одлично знамо да украјински језик не може преживети у економском савезу Русије и Украјине (што се види на примеру Белорусије).

Сада поставимо питање – да ли процес украјинизације у границама данашње Украјине, одговара националним интересима Русије. По мом мишљењу одговара. Ствара се благотворна источнословенска конкуренција идеја као противтежа унификованом византијском менталитету руског народа, што ће за Русију, представљати превентиву од унутрашњег труљења. (Слично конкуренцији код народа германске језичке породице).

Ви можете узвратити: „Постоји и алтернативна тачка гледања на ове догађаје. Потребан нам је француски, немачки, амерички, кинески алтернативни поглед.“ Да, наравно, алтернативних мишљења има доста, али да ли ће их руски народ чути. Највероватније неће. Највероватније ће све урадити подсвесни византијски ставови и представе. „Ви сте католици, ви сте хомосексуалци, а ви, уопштено говорећи имате косе очи. Како ми, православни народи, да послушамо такве као што сте ви…“

Међутим, постоје шансе да руски менталитет прихвати алтернативни украјнски идејни модел (уз све, то су наша браћа, православци)…Важно је само да то буде аутентичан модел, а не одјек идеолошког мегафона из Москве. А за то је потребна аутентична украјинска средина. Сетите се шта се десило са руским царством….Једина партија која је ступила у 1914. супротстваљајући се тада популарном“ура“ патриотском друштвеном расположењу, била је партија бољшевика.

Ето Вам и решења загонетке која мучи стотинак година историчаре: како је могла једна маргиналана партија бољшевика да дође на власт и задржи је 1917. године. Бољшевици су имали храбрости да иступе против крвопролића у II светском рату, када се за то нису добијале никакве политкчке двиденде. И као награду за испољену храброст и милосрђе добили су апсолутну власт у Русји.

Што се тиче приче о Криму, она ме подсећа на разбојништво усред бела дана. Бојим се ће се лоповлук у руском менталитету, после овога, чврсто укоренити. То није начин решења проблема – хватати се одмах за нож. Конфликте треба решавати у зачетку. Три месеца је Мајдан кључао у центру Кијева. Зашто житељи Крима и Луганске или Доњецке области нису допутовали и подржали свога председника? Лењост? Гордост? То ме подсећа на жену која конфликт са мужем решава тако што одлази да живи са богатијим суседом.

Можда грешим у својим оценама ситуације и бићу Вам врло захвалан ако ме исправите, али још увек не видим, више или мање јасну идеолошку основу за решење овог сукоба.

ОДГОВОР С.Н. ЛАЗАРЕВА:

Поздрављам вас поштовани Максиме!

Зашто су САД помогле послератну обнову Немачке? Да, они су створили себи економског конкурента, али овде није главна економија, већ идеологија, политика и војна моћ. САД су ојачале Немачку да би она економским, а не војиним средствима освојила целу Европу.

Да ли знате колико је америчких војних база у Немачкој? 289. План је врло једноставан: Немачка ће преко ЕУ окупирати целу Европу; и створена ЕУ у почетку је богато новцем хранила све земље, а онда је онима који су чврсто загризили удицу, тј. ушли у дугове, у замену за кредите узела цео банкарски систем, пољопривреду, крупна предузећа и војни потенцијал све до ликвидације армије. И заиста, треба платити дугове, а на армију се пуно троши.

Недавно сам разговарао са једним дипломатом, који се одлично разуме у међународну политику. Питао сам га када је створена ЕЗ. Одговорио је пре петнаестак година. Сећам се да се заједничка валута у облику евра појавила 2000. године. Затим сам га упитао када су чланови ЕУ изгубили суверенитет. На то питање ми није одговорио.

Ствар је у томе да главни догађаји пролазе неприметно. Пре три године прихваћено је решење да су закони ЕУ надређени законима чланица. То и јесте неприметан губитак суверенитета.

А да ли знате преко које банке се врше сва плаћања из Украјине и Русије у Европу? Преко Франкфуртске банке. Економска, финанскијска и политичка моћ сада је у рукама Немачке.

Али Немачка територија је под окупацијом САД до данас. Сада се ствара јединствена економска зона између САД и ЕУ, и она ће, у крајњој линији бити прогутана од САД. Немачка ће у том савезу изгубити суверенитет као и остале земље.

Тамо где се живи по законима силе, вођа је онај који је најјачи. Та нова „земља“ која укључује САД и ЕУ, са око милијарду становника, брзо ће уништити или довести у робовски положај све остале државе.

Сетите се др Хаса из „Мртве сезоне“: „Свако ко буде добро радио добиће чорбу. Они који су посебно истичу добиће и жену на једну ноћ.“ Сви ће бити срећни и вредно ће радити, јер стока нема комплекс ниже вредности. Да би сви са радошћу ишли у своју шталу и грокћући сласно јели сплачине, треба им помоћи да дођу у то стање.

Човек се претвара у животињу када се руше његове хиљадугодишњи вредносни ставови. Ако зло назовемо добром, непоштовање заповести толеранцијом, а оне који се томе супротстваљају терористима, процес ће кренути брже.

Причао сам већ како су у концологорима сламали људе. Једног би натерали да себи копа гроб, а другог да га живог закопа. Ако би одбио, само би заменили места. Увек би се нашао један, који ће ради спасавања сопствене задњице, закопати живог човека.

На тај начин  се потврђивала идеја да је живот апсолутни приоритет, вредност. У принципу то се сада и ради у Европи и Америци.

Када човек лаже код њега долази до дезоријентације и губитка вере у Бога. Шта је лаж? То је борба са реалношћу коју је створио Бог. Зато веру губе и они који лажу и они који верују у те лажи.

Западна цивилизација губи веру. А држава, изгубивши веру и морал, може постојати само на првобитно-паганским принципима, према којима најјачи убија, отима и поробљава свакога ко је слабији. Сада се то зове фашизам.

Поводом Украјине.

Реците ми, молим вас, како се зове земља коју су, њено руководство и олигарси, продали главном газди САД, и при том темељно покрали. Реците ми како се зове земља, у којој се уништава култура и образовање; земља која се налази на ивици распада. Реците ми како се зове земља, у којој част, морал и достојанство ништа не значе, а новац и зарада представљају главни циљ и смисао живота. Реците ми како се зове земља коју раздиру националне противречности и национални кланови; земља која је заборавила на своје достојанство, земља која се спремна да пузи на коленима до корита са помијама за стоку.

Та земља је изгубила свој образ и самопоштовање; та земља је заборавила да је деци потребно морално васпитање, а не само техничко образовање; та земља  почиње да се распада на делиће јер се неспособним показало не само политичко руководство, већ и армија; земља у којој армија практично не постоји.

Реците ми како се зове земља које уништава свој језик, чија младост машта да се из ње исели. Земља коју не воли и презире сопствени народ. Земља, која је спремна да постане роб Запада изгубивши при томе своју религију, културу, морал, у замену за помије.

Погађајте три пута. Ако је сувше тешко, рећи ћу вам одговор: то је Русија. Само, то је Русија 90-тих година и почетком двехиљадите. Она тада није имала идеологију, није имала циљеве. Изгубила је све оријентире. Између области ницали су царински пунктови. И природно, стотине милона долара из ње су завршавали у САД.

И овај „Маршалов план“ је био беспрекоран. Али, ипак није заживео. А знате ли зашто? Зато што постоји један појам – „тајанствена руска душа“. Открићу вам тајну овог феномена.

За руског човека душа је важнија од добити, па чак и од живота. Током рата било је корисно предати Лењинград да би спасио стомак и живот. Корисно је било предати се без отпора као што су то чиниле европске државе. Да се то десило, сада би се налазили у светским шталама.

Али руски народ је одабрао незамисливе патње зато што култ силе и новца противречи хришћанским принципима, који су много ближи православљу него католичанству и протестантизму. Зато је Хитлер хтео да уништи цео руски народ. Зато данашњи Запад машта о уништењу и потчињавању руског менталитета.

Јер је у православљу Бог на првом месту, а човек на другом. А у католичанству на првом месту је човек. А у протестантизму Бог чак није ни на другом месту, већ на трећем или четвртом.

Вратимо се Украјини. ЕУ је одлучила да повећа територију својих бесправних сателита. У Украјини се десило исто оно што је већ било у Русији пре 15-20 година. Али ето невоље – у Украјини је такође постоји православна вера. Што значи могу настати проблеми приликом ликвицације суверенитета и морала.

Ипак постоји и „плус“ – западна Украјина, која је по духу, католичка. Ако се омогући представницима тог менталитета да управљају државом и уведу свој поредак, онда је могуће Украјину брзо увести у стање ропства. А ако се периодично одржавају геј-параде, које руше темељна морална стремљена човека, онда ће се процес претварања у животињу која грокће убрзати.

У Украјини је настала уникатна ситуација – западни део, који се клања масовној култури, благостању и новцу, и источни део, који покушава да сачува приоритет душе над свим осталим. Зато, да би дошло до срећног стапања Украјине са Европом, било је неопходно гушење или уништење источног дела. И сагласно томе, неприметно или јавно уништење праволсавља и његова замена католичанством. Јер православље као изворно хришћанство, не би могло да прихвати геј-параде и морални распад друштва.

Зато се формирала, споља гледано, врло незгодна ситуација. Украјина хоће у Европу, њен југоисточни део такође хоће да опонаша Европу и живи по њеним законима.

Немачка је федеративна држава – лидер ЕУ. У Швајцарској, Холандији, Белигији постоје два-три званична језика и то никоме не смета.

Зашто није било могуће сачувати руски језик бар на регионалном нивоу? Зашто су становници југоистока убили своју жељу да опонашају Европу и живе по њеним законима? Они нису били против ступања у ЕУ, само су хтели при томе да очувају свој језик и културу. А у почетку се чак и није говорило о федерацији.

Зашто жеља да се живи као у Европи почиње да убија људе? Зато што ствар није у федерацији, и није ствар у језику. Украјински југоисток је друга кулутра у којој је Бог, душа и морал на првом месту, а корист на другом.

Ви пишете да нисам рекао шта мислим поводом догађаја у Украјини. Ја сам међутим, говорио, и то више пута. Први пут су ме питали шта ће бити са Украјином када је на власт дошао Јушченко, који је заузео курс брзог приближавања Европи, распламсавајући сукоб са Русијом. Гласине о тровању диоксином нису потрврђене. Нико није схватио зашто се тај дојучерашњи лепотан, који је постао председник Украјине, претворио се у монструма – лице му је унакажено до непрепознатљивости. Тада сам рекао да је човеково лице повезано са будућношћу и, гледајући лице председника, можемо замислити каква ће бити будућност Украјине, ако пође западним путем.

Те године, у честитци поводом Дана победе, такође сам сам оценио ситуацију у Украјини, Русији и целом свету. Можете је пронаћи на сајту.

Вратимо се украјинском језику. У Швајцарској, Холандиј, Белигији и многим другм државама света постоје по два-три државна, званична језика, и они не изумиру. Зашто је питање очувања украјинског језика истовремено питање уништења руског?

Погледајте данашњу Немачку. Немачки народ постепено изумире. Значи слабиће и немачки језик Језици емиграната ускоро ће истиснути немачки.

Погледајте Америку. На аеродрому у Мајамију објаве се прво читају на шпанском, а тек онда на енглеском.

Пре 70 година један човек је покушао да спаси немачки језик и немачки народ. То је чинио прилично једноставно – уништавајући све остале језике заједно са њиховим народима и културом. Звао се Адолф Хитлер. Када неко хоће да спаси свој језик и своју кулутру, уништавајући друге језике и културе, то неће довести ни до чега доброг.

Зашто не умире француски језик у Канади, Белгији и Швајцарској? Зато што је језик једна од главних обележја и компоненти сваке културе? Руски језик је омогућио да се обједине многе националности и да се створи јединствена култура. Док је жива Француска и њена култура, постојаће и француски језик у Швајцарској, Белгији и Канади, као и у бившим колонијама Француске. Када ишчезне Француска, почеће да нестаје и њен језик.

Сви језици света као и културе су конкуренти. Зашто се украјински језик показао сиромашнијим у односу на руски, како га спасити и ојачати?

Одговор је једноставан. Потребно је да се појави неколико стотина прелепих песама на украјинском језику које ће народ запевати. Потребно је да се појави неколико десетина талентованих режисера који ће својим делом допринети спасењу светске културе и цивилизације. Потребно је да се појави неколико стотина украјинских писаца који ће говорити о моралу, души, о вери и спасењу културе. Потребно је да неколико стотина украјинских научника ради за добро земље и целог човечанства.

Потребно је да се деца у украјинским школама не само уче, већ и васпитавају – јер она су будућност земље. Потребно је да свештеници дају пример несебичности и подвижништва, а не корстољубивости и личног богаћења. Потребно је да се појави стотинак украјинских уметника, који ће својим именом прославити Украјину. Потребно је да се у позориштима појаве талентовани режисери о којима ће говорити цео свет.

Потребно је да се земља не клања парчету хлеба већ да се брине о својој души, чак ако је то на штету њеног спољашњег благостања. Потребно је да не краду гас Русји и да не траже бесплатну подршку. Јер ништа тако не развраћа душу као потрошња.

Али за све то је потребан јасан циљ, спремност да се зарад душе поднесу многе жртве. Трагедија је у томе што Украјина нема идеологију, нема јасан циљ. У Русији такође нема идеологије, такође нема јасних циљева и у томе је невоља. Али сада се све то стихијски ствара: у Русији се рађа нови поглед на свет, поглед у коме ће душа заузети прво место.

Зашто је Русија успела да преживи и одбрани своје „ја“? Зато што је имала вишевековно искуство у борби за преживљавање. У генама постоје појмови као што су: патриотизам, државност и пожртвовање.

Како настаје држава? Прво се појављује породица, затим породични клан, после – племе, онда – народ, затим – нација као збир народа, и на крају – држава која штити интересе грађана и брине се о стратегији преживљавања.

Ако се држава руши долази до распада на националне творевине и кланове. Ако се процес деградације продужи, онда долази до распада на породичне кланове (на пример: тејпи у Чеченији или џузи у Казахстану). То јест, држава се распада на народе, а народи на племена.

Појмови као што су патриотизам, част, достојанство, култура, морал, по правилу су повезани са снажном државом и религијом која се налази у основама сваке идеологије. Русија је много векова била јака држава. Зато је и створена снажна култура,наука и специфичан поглед на свет.

Украјина је увек била под неким. Украјинску државу створио је 1922. године Лењин. Зато је тек у саставу СССР-а Украјина почела да се формира као држава. Природно, није могла одмах да се развије самосвојна култура. Украјинска култура је у основи део руске културе, као и наука и све остало. И зато је природно украјински језик одступао пред руским.

После распада СССР-а украјинска држава, без великог искуства и налазећи се под командом стручњака из САД, почела је да пропада. Русије није могла да притекне у помоћ јер се и сама налазила у жалосном стању. Русија се исто тако распадала, али у њеним генима се налазила државотворна традиција, патриотизам и моралност.

У Русији је на првом месту држава, а онда породица. У Украјини обрнуто: на првом месту је породица, а онда све остало. Није могуће створити моћну државу без идеологије, циљева и патриотизма. Зато је сваки украјински председник био гори од свог претходника. И због свега тога, уједињење на националној основи изгледало је потопуно закономерно.

То је био чак и одређени напредак у односу на Јануковича, који је управљао државом преко свог породичног клана. Чуо сам да је у Украјини било 8 породичних кланова који су растурили и поделили целу земљу.

Покушај уједињења на националном нивоу је корак напред. Али, даље је било потребно полако прећи на стварање државе као највишег степена јединства народа и националности, једнаких у правима. Но, стварање државе Украјине нису дозволили јер снажна украјинкса држава православне вере спонтано би постала опонент САД и ЕУ.

Уједњење на националном принципу, када постоје два или три народа, по правилу доводи до грађанског рата због покушаја једног народа да потчини други. Америци је био неопходан распад Украјине, јер она тако губи свој идентитет и јединство. Или у крајњем случају, терор западног дела над остатком Украјине.

Да ли вас изненађује огромна количина нових дражва? После   II светског рата било их је око 50, а сада око 200. Како ћемо помирити америчку глобализацију и појављивање нових демократских држава?Заправо то је последица гобализма. Дробљење крупних држава на мале, представља пре свега, слабљењење њихове војне моћи. Њима је тада лакше управљати и лакше их је трпати у оквире нових савеза.

Украјина неће у ЕУ. Људи хоће да без виза путују на одмор у Европу. То је нормално. Али када за један медењак отимају стан, то није нормално. Надам се да ће Украјинци то схватити.

Узгред, гледао сам руске и украјинске тв емисије. Обично интуитивно наслутим где је лаж, а где истина. Морам вас ражалостити: у украјинским медијима појам „ истина“ слабо је познат. То је моје мишљење.

А да ли знате зашто је Америка последњих деценија побеђивала у информационима ратовима? Зато што је је пропаганда заправо реклама. А реклама је лаж; а појавила се управо САД-у као и цела супкултура.

Овце без размишљања иду за предводником – то је инстинкт. Војник не размишљајући, верују командиру, иначе рат неће добити. Ако стадо не верује вођи, почиње да се распада. Ако људи не верују држави она пропада. Зато ми инитуитивно верујемо свему што у новинама пише, и свему што се приказује на телевизији. Свака лаж на државном нивоу изгледа као истина.

Недавно сам разговарао са познаником из Запорожја. Изрекао је запањујућу мисао:

– Чини ми се да се цео руски народ разболео од духовне губе.
– Молим вас прецизирајте, који народ? – поново сам упитао.
– Како који? Руски. Он све види у искривљеном светлу.
– Једно питање, – нисам издржао. – Ко је оборио малезијски „Боинг“?
– Руси, наравно, – одговорио је.
– А зашто, иако су обећали да ће сутрадан после проналаска „црних кутија“ све објавити, већ два месеца ћуте?
– Зато што су потребна дуга испитивања да би се утврдила истина, – одговорио ми је.
– Немам више питања, – рекао сам.

Русија је данас прилично несрећна земља са ниском животном културом, лоповлуком и бескрајним бројем чиновника. Можемо још много тога набројати. Али Русија има будућност, зато што душа и морал избијају на прво место.

Европа је добро организована, негована и срећна територија са предивном културом живота. Са минималним лоповлуком у поређењу са Русијом, стабилна и пуна новца. Али појмови душе и морала у Европи се распадају пред нашим очима. Таква Европа нема будућност.

Украјина је сама учинила избор. Време ће показати каква ће бити њена будућност.

С поштовањем, С.Н. Лазарев

Превео: Александар Мирковић

Izvor: http://www.lazarev.ru/index.php?option=com_content&view=article&id=1779&Itemid=35