Фридрих Хелдерлин, ПАТАМОС (Ландгрофу од Хомбурга)

Близ је
и тешко докучив Бог.
Али где је опасност
расте и спасоносно.
У тминама бораве
орлови и неустрашиво ходе
синови Алпа преко понора
лако грађеним мостовима.
Зато, јер згомилани су уокруг
врхунци времена,
а највољенији близу бораве, и малакшу
на најраздвојенијим брдима,
дај нам тад, недужна водо,
о крила нам дај, у највернијем смислу
да пређемо преко и вратимо се.

Тако зборих, када одведе ме
брже но што сам слутити могао
и далеко, где никада
мишљу не стигох, геније неки
из моје куће. Светлуцаху
у сумраку, када пођох,
сеновита шума
и чежњиви потоци
завичаја; не познавах више земље;
али ускоро, у свежем сјају
тајанствено
у златној пари расцвета се
брзо узрасла,
с корацима сунца,
с хиљадама врхунаца миомирисна

преда мном Азија, и заблештен исках
погледом нешто знано, јер невичан
бејах тим широким стазама, где доле
низ Тмол путује
златом искићени Пактол
и Таурус стоји и Мезогина,
и цвећа препун врт
мирна је ватра; али у светлу
цвета високо сребрни снег;
и сведок бесмртног живота
прастари бршљан расте
на недоступним литицама; и кедрови и ловор,
стубови живи носе
свечане
богосаздане дворце.

Нек и шуморе око капије Азије
у одласку на разне стране
по неизвесној равни мора
многи друмови без сенке,
ипак острва познаје бродар.
И јер сам чуо
да од оближњих једно
јесте Патмос,
прохтело ми се силно
тамо да свратим, и тамо
тамној се приближим пећини.
Јер друкчије но Кипар
многоизворни, или
друго острво неко
пребива дивотно Патмос,

ал гостољубив је
у сиромашнијем
дому своме ипак,
и кад из бродолома ил тужећи
за завичајем или
за преминулим другом
приближи му се неки
странац, он радо почује, и деца му,
гласови топле дубраве
и звуци где оспе се песак
и напукне тле у пољу
слушају га, и с љубављу се враћа
одјек тужаљци човековој. Тако некад
неговаше острво боговољеног оног
видовитог, који у блаженој младости

пошао беше
са сином Свевишњег, нераздвојан, јер
вољаше Олујоносац једноставност
тога младића, а пажљиви је човек
јасно сагледао лице Бога,
када су, при тајни чокота,
заједно седели у часу гозбе,
и у величини душе, спокојно слутећи, смрт
изговори Господ, и љубав потоњу, јер никада доста
не могаше тада о доброти да се
наговори, и да разведри, када
видео би је, срџбу света.
Јер све је добро. Затим умре. Много би
о томе могло да се каже. А напослетку још
најрадоснијег, победна погледа, видеше га пријатељи,

али туговаху, када већ
вече би, удивљени,
јер одлуку су велику у души носили
ти мужеви, али под сунцем вољаху
живот и не хтедоше да испусте
лице Господа
и завичаја. То утиснуто им беше,
као ватра у гвожђе, а до бока им је
ходила сенка вољеног.
Зато им он је послао
духа, и задрхта ваистину
кућа и олује божје ваљаху се
тутњећи даљем
изнад глава у слутњи док су, у мислим тешким,
сакупљени били јунаци смрти,

када им се, на растанку,
још једном указао.
Јер сада се угаси сунчев дан
краљевски, и преломи
скиптар правозрачни
у божанској патњи, својом вољом,
јер све треба опет да врати се
у право време. не би добро било
доцније да беше, и прекинуто нагло, неверно,
дело људско, и радост беше
убудуће
боравити у ноћи што воли нас, и чувати
у безазленим очима нетремице
поноре мудрости. А зелене се
и под брдима дубоко живе слике,
но страшно је како ту и тамо Бог
бескрајно растура оно што живо је.
Јер већ и оставити
лица драгих пријатеља
и далеко преко брегова ићи
усамљен, где двоструко
објављен, једним говораше гласом
небески дух; а то не би проречено, него
за увојке их шчепа, присутно,
кад изненада се
у одласку журном обазре на њих
Бог, а они заклетвом,
да би застао, именоваше зло
да везано је одсад као ужади златном
и пружише једни другима руке –

али кад умре затим
онај за ког највише
приањаше лепота, тако да му у лику
стајаше чудо и небесници на њега
указиваху, и када, вечна себи загонетка,
не могу да се међусобно схвате
они који су живели заједно
у сећању, а не бива ношен само
песак или врба, и захваћен храм,
но и част полубога
и ближњих му прохуји
и чак и Свевишњи
одвраћа своје лице
јер нигде ништа више
бесмртно на небу или на зеленој земљи
нема да се види, шта је то?

То је замах сејача, кад захвата
лопатом пшеницу
и упоље је баца, узвитла изнад гумна.
До ногу му пада љуска, али
до краја стиже зрно,
и није зло ако од тога нешто
пропадне, и говорења
утихне живи звук
јер и божанско дело нашем личи,
неће Свевишњи истодобно све.
Додуше, има гвожђа у дубини
и усијаних смола у Етни;
тако бих и ја имао блага
лик да обликујем, и да видим
Христа, сличног ономе какав беше,

но кад би неко подстакнуо себе
и тужном беседом, успут, беспомоћног
мене спопао, да задивим се и да усхте
лик божји да опонаша слуга –
у срџби видљиве угледао сам једном
господаре неба, не да бих био нешто, него
да учим. Благонаклони су, но најмрже им је,
док су на власти, лажно; и тада
људско више међу људима не важи.
Јер не владају они, ал зато влада
бесмртни усуд, а њихово се дело
покрећемо само и журно иде свршетку.
Јер када још више се успне небеска
поворка тријумфална, именоваће јаки
сунцу сличног ликујућег сина Свевишњега

као уговорен зрак, и ту је падалица
песме, надоле показује,
јер ништа није обично. Она буди
мртве које не зароби још
сировост. Али многе
плашљиве очи чекају
да виде светлост. Не желе оне
под оштрим зтаком да цветају,
премда им златна узда храброст задржава.
Али када света снага,
у забораву света
ко иза набреклих веђа,
спокојним сјајем пада из светих списа, могу
због милости те у радости вежбати се
при мирном погледу.

И ако ме небесници сада,
као што верујем, воле,
колико ли ће тек тебе;
јер једно ми је знано,
а то је да воља
небескога оца много
за тебе значи. Миран је његов знамен
на затутњалом небу. А има неко ко стоји
под њим целог живота. Јер живи још Христос.
Ал дошли су јунаци, сви синови му,
и свети списи о њему,
и муњу тумаче
дела земље до данас,
то неиздржива је трка. Ал он ту присутан је. Јер њему
сва дела његова одвајкада су знана.

Сувише, сувише дуго је већ
част небесника невидљива.
Јер скоро прсте морају нам они
да воде, и срамно
откида нам сила нека срце.
Јер жртву хоће небесници сви,
а кад је неки занемарен био
то никад није уродило добрим.

Служили смо мајци земљи,
а недавно и светлу сунца служили смо,
не знајући то; ал Отац,
који над свима влада, воли
највише да о чврстоме слову
старамо се, а добро тумачимо
постојеће. Томе следи немачки пев.

Ф. Хелдерлин, Одабрана дела (приредио и превео Иван В. Лалић), Нолит, Београд, 2009.

Арсеније Тарковски – БЕЛИ ДАН

Камен лежи крај  јасмина.
Под каменом благо.
Отац стоји на путељку.
Бели-бели дан.

У боји топола сребрних,
Миришљавка, а за њом –
Пузавица ружа
Анђелика трава.

Никад нисам био
Срећнији него тада.
Никад нисам био
Срећнији него тада.

Ја се тамо вратити не могу
И не могу опевати
Блаженство, у које је утонуо
Тај прелепи рајски врт.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

А.С. Пушкин – НА БРДА ГРУЗИЈЕ…

На брда Грузије ноћна магла легла;
      Арагва се пропиње преда мном.
Тешко је и лако; патња моја светла,
      Патња моја испуњена тобом,
Тобом, и једино тобом... Мој жалбисер,
      Нити шта брине, нити боли,
И срце опет и љуби и гори - јер
      Не може оно да не воли.

А.С Пушкин

Препевао: Александар Мирковић



На холмах Грузии лежит ночная мгла;
     Шумит Арагва предо мною.
Мне грустно и легко; печаль моя светла;
     Печаль моя полна тобою,
Тобой, одной тобой... Унынья моего
     Ничто не мучит, не тревожит,
И сердце вновь горит и любит — оттого,
     Что не любить оно не может.

Арсеније Тарковски – МАСЛИНЕ

                     Марини Т.

Пут води до падина,
Где је трава до колена
И призраци дивљих маслина,
Положивши рогове сред камења,
Заспали су ко стадо јелена.
Чудно ми је што сам жив
Усред гробова и сновиђења.

Ја сам чувар вечерњих часова
И сивог лишћа нада мном.
Јесење небо сад ми је дом.
Не сећам се својих снова
И нисам вредан суза твојих.
Давно се иза леђа мојих
Чуло спуштање железног засова.

А моја судба кључеве крије
У ватрама степа што горе,
И сапутник њен све до зоре
Чека у кошуљи пурпурне боје.
Она плаче и крије кључе моје
Плаче, да је песма сестра њена
И време је на пут да се спрема.

Седе маслине, рогове мени
Спустите на тешка рамена,
Спустите рогове, ко на камења:
Света колевка била је мени
Земља бола и сахрана.

1958

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић

Емил Сиоран – СУЗЕ И СВЕЦИ

СУЗЕ

На судњи дан вагаће се само сузе.

***

Хоћу ли икада постати тако чист да могу да се огледам једино у сузама светаца?

***

Покушах да схватим одакле долазе сузе и зауставих се код светаца. Јесу ли одговорни за свој горки сјај? Ко би знао? Чини се, ипак, да су сузе њихови трагови. Нису ли оне посредством светаца доспеле у свет; да ли без светаца не бисмо знали да плачемо за рајем. Хтео бих да видим бар једну сузу коју је земља упила… Све одлазе горе, нама непознатим стазама. Само бол претходи сузама. Свецу су их само рехбилитовали.

Немогуће је приближавати се свецима кроз спознају. Једино кад у нашим дубинама разбудимо успаване сузе и спознајемо путем њих, схватићемо како је неко могао да буде човек, али више није.

Светост сама по себи није занимљива, занимљиви су само животи светаца; процес током којега се човек одриче себе и креће путевима светости... Али процес којим неко постаје хагиограф? Ићи стопама светаца…, поквасити табане њиховим сузама…

***

Џелалудин Руми: „Глас виолине је бука коју изазивају рајска врата отварајући се.“
С чим онда да се упореди јецај анђела?

МИСТИК И СВЕТАЦ

Разлика између мистика и светаца? Први се задржавају само на унутрашњој визији; други је практично остварају. Светост сноси последице мистике; посебно оне етичке. Светац је мистик; мистик не мора бити светац. Племенитост није неопходни атрибут мистике; али без ње не можемо замислити светост. Мистика и етика, пренесене у натчовечну раван рађају узнемирујући феномен светлости. Мистици уживају узнемирујући феномен светлости. Уживају небеској сензуалности, у страстима рођеним из њихове везе са небесима. Само свеци преузимају тешкоће других, патње непознатих и само они интервенишу делотворно. У поређењу са чистим мистиком, светац је политичар. Јер је најактивнији од свих људи. Да бурни животи светаца ипак нису биографије у правом смислу казује чињеница да се њихова делатност одвија у једном једином смеру; варијације на исти мотив; апсолутно једнодименизионална страст.

Мистик је човек који говори о товјој тајни, док ти ћутиш“. (Не знам који је велики источњак изрекоа ову дефиницију.)

МОЈА ДУША ЧЕКА КАП…

„Када би само једна кап онога што осећам, вели у заносу св. Катарина Ђеновска, пала у пакао, претворила би га сместа у вечни живот.“

…И моја душа, која грозничаво чека ову кап, ако би је дотакла, не би требало да промени свој циљ…

СРЦЕ ЈЕ ОРГАН ВИДА

Исусово срце било је узглавље хришћанима. Ах! Како схватам оне мистике који су желели да заспу на њему! …Али сумње ме не воде даље од сенке Његовог срца! Једино моје склониште су небеске сенке.

Нико не разуме светост ако није дуго предосећао да је симбол срца, за њу, еквивалентан свету. Срце као свемир – њена пространства као космичке димензије – то је најдубља смисао светости. Све се догађа у срцу, ето шта су мистика и светост. Но, не треба мислити на срце људи, већ на срце светаца.

***

Очи ништа не виде. Зато врло добро схватам Катарину Емерих, када каже да види кроз срце! То је поглед светаца. И како, онда, да не види више од нас, који опажамо хоризонт путем чула? Око има сужено поље; види увек из спољашности. Но, будући да је свет унутар срца, интроспекција је једини процес спознаје. Видно поље срца? Свет плус Бог плус ништавило. То је све.

Око може да увелича; у срцу је све велико. Разумем и Матилду из Магдебурга када се жали да ни лепота света ни свеци не могу да је утеше, већ једино Исус, само срце Исусово. Ни мистицима ни свецима нису потребне очи; они не гледају према свету. Срце је њихов орган вида.

***

Боже, без Тебе сам луд, а с Тобом још луђи!

Емил Сиоран – СУЗЕ И СВЕЦИ, Светови, Н. Сад, 1996

Превео: Петар Крду

Зоран Глушчевић – ПОЕТСКИ И ПОЕТИЧКИ КРУГОВИ (стогодишњица рођења Момчила Настасијевића 1894-1938)

Момчило Настасијевић је прави и аутентични песник егзистенције и егзистенцијалне зебње. Док у есејистици користи реч страх, за песништво је одређена реч зебња, и она има мистичну боју и један тамни, мистични колико магични, свепрожимајући бруј. Сам сусрет егзистенције са светом довољан је да изазове то осећање, сваки однос, свако бивање праћено је зебњом. Није потребно да се одигра нешто велико и пресудно, опасно или ишчекивано, сваки аутентични доживљај природе, пејзажа, предмета, твари или бића изазива то осећање: зебња је пратећи ехо сваког животног феномена. Зебња прати раздвајање есенције и егзистенције, зебња подрива сваки излазак из субјективног круга свести.

И смрт удружена са доживљајем стрепње, стрепња преплављује не само Настасијевићеву поезију него и прозу, многе његове приче у целини представљају велике метафоре зебње и стрепње не само због наговештаја или додира са смрћу него и заобг саме загонетности и ирационалности људских односа, судбина и неразјашњивих животних збивања. Зебња се наслућују или најављује језичким ритмом којим је нешто испевано или испричано, њу сугерише атмосфера непрозирног тајанства и маште у коју Настасијевић заодева своје стварање.

Настасијевић је наш први модерниста егзистенцијалист, прави Кејркегор у стиху и прози. Његова зебња не заснива се на теоријској или интелектуалној премиси као у савремених немачких и француских философа егзистенције и егзистенцијалистичких писаца него исходи из сензибилног струјања (пре)осетљивог бића на само присуство у животу. Ипак је тај трептај зебње добио у његовој теоријској мисли потпуно и савршено сагласје.

Поетска мисао Момчила Настасијевића може се графички представити као круг: човек је затворен у своју земаљску и материјалну егзистенцију у којој дотрајава своју трагичну судбину. Трагичност је у дефиницији индивидуе, у чињеници индивидуалног постојања. Ако је свако индивидуално издвајање удаљавање од суштине, онда је суштина егзистенције у патњи и страдању: егзистенција пати због одвојености од есенције, дух због заробљености материјом. Суштински поетски садржаји Момчила Настасијевића мотивисани су непрестаном тежњом да се превазиђе размак између субјекта и свебића, и патњом због његове непремостивости. Отуда је поезија сва у напону да „открије истину постојања“. У чину поетског сазнања открива се једини излаз из долине патње: „осетити једно и у једном све, и у свему самог себе.“ Иако духовно биће или баш зато, човек је спутан материјом, али материја је амбивалентна: она одваја човека од духовног света и истовремено му пружа средство помоћу кога може наслутити свет духа.

Први корак у чину стварања јесте заволети све ствари и сажалити се на њих. Заволети их треба јер су део Божанске креације као и ми, а сажаљење је замена самосажаљење због патње за својим изгубљеним духовним извориштем. Пошто је суштински поетски простор испуњен жудњом егзистенције за есенцијом, нераздвојини пратиоци песника су страх, бол, радост и смелост.

Настасијевићев мелодијско-метафорички систем у подједнакој мери негира конвенционалну песничку форму дучићевско-ракићевског типа као и колоквијалну мелодику, ритмику и синтаксу говорног језика. Он има далеко дубљу намену и амбицију него што је обична, ма колико превратничка смена стилова или ритмичко-метричких образаца. Настасијевићева прозодијска револуција тежи поновном стапању са праисконском бити наше духовне егзистенције, како националне тако и универзалне, тежи продору у коначну, колективно-архетипску суштину нашег постојања.

Настасијевић је био стваралачки заточеник речи, али је у музици видео извор духовне и стваралачке еманације. Читав феномен поетског и естеског Настасијевића представљају један од покушаја да се дух и звук (тон) доведу у строгу неминовну, метафизичку неоспорну везу и јединство, да се осете, доживе и стваралачки репродукују као недељив ентитет, као јединствена, ритмичко-мелодијска резонанца која у себи сажима појам Једне Уметности, у којем се превазилазе супротности облика, израза и стилова, и где Уметност губи занатско-техничке и историјско-стилске квалификативе, урања у чисто духовно сушаство и обелодањује се као тоталитет једног начина духовне егзистенције.

Од огромног је значаја утврдити шта за Настасијевића представља садржина речи „дух“, који се овде неизбежно јавља у пресудној улози. Реч дух није конструисана у Настасијевића само у једноставној и рационално дефинисаној формулацији. Дух се не јавља само као опозитни члан једне упрошћене дуалистичке амбиваленце чији би супртотни пол било тело, путеност. Он у свом најдубљем значењу има једну семантичку окосницу којој се, на известан морфолошки начин, приближује Јунгу, а суштински чини један метафизички и мистички концепт. У овом свом значењу реч дух сажима рационално и свесно недокучив појам изворне суштине ствари, он је шопенхауеровска, иако не волунтаристички обојена, антитеза свету привида и појавности, вечна духовна есенцијалност коју егзистенција само наслућујуе али јој хрли уверена да ће је досећи индивидуалним саморасточавањем, стапањем са свеукупношћу постојања.

Очито, ови појмови задиру у суштину и значење саме речи поезија. Поезија је грчка реч, потиче од глагола чиним, делам, извршује, стварам. У Настасијевића, овај грчки појам као да има старију, источњачко-будистичку нијансу, која отвара релацију према Хесеу: стварати значи себе као индивидуацију расточавати. Ми бисмо били склони да ову формулу древне философске мудрости дефинишемо као стварање које је себе-расподељивање на елементе материје света о којем певам. Свакако да постоји ступњевитост инспирације од најнижег до највишег, као да се иде по духовно-сазнајној лествици чији је коначни циљ стапање са свепостојањем ствари.

Настасијевићевим „лирским“ круговима одговарају, као теоријско-естетички и филосфски пандан, поетички и естетички кругови. Теоријски искази Момчила Настасијевића крећу се у ритуалним круговима који се растачу антиномијама да би се постигло поклапање полазне (модерна поетска редукција) и завршне тачке (романтичарска формула бескрајности). Парадигма тог ритуалног кружења постављена је као духовна адамска константа. У адамском кругу, исто као у Клајста, поклапају се полазна (невност апсолутног сазнања) и завршна тачка (невност апсолутног незнања). Има у томе неке дубље онотолошке мудрости: ритуално кретање у круговима савлађује антиномичну подељеност бића и успоставља првобитно (све)јединство.

У првом поетичком кругу Момчила Настасијевића исказан је став да „најсугестивније делује оно што је неисказано„. Друга верзија ове антиномије формулсана је овако: „Где је неопходно ћутање…тек ту проговорити.У другом, минимум речи води у максимум исказа, редуковани исказ носи бескрајност значења, односно значење бескраја. У трећем, конкретно се поклапа са надстварним, материјално са духовним (симболички идентитет значења). У четвртом, лепота је мост између коначног и бесконачног, појмовног и непојмовног. У петом, најдубља индивидуалност у певању постиже највећу универзалност у одјеку. Дух уметности је спајајући принцип народа и раса, јер „општечовечанско у уметности колико је цветом изнад толико је кореном испод националног.

Тако смо дошли до једне од средишних и суштински тачака ове естетичке теорије: то је однос националног и светског, индивидуалног и универзалног, локалног и општечовечанског. Да би партициповало у универзалном, појединачно мора бити што индивидуалније и аутентичније. Родно тло није само себи сврха него пут, и то незаобилазан, у општељудско, нека врста посредништва или моста између индивидуалног и универзалног духа. Отуда индивидуално поставља себи циљ који води у превазилажење и потриање личности како би човек остварио себе у свему, а све у себи. Стваралаштво је путовање у самозаборав до тачке где престаје мисао и осећање и личност:

Што истинитије сазнајем, то дубље заборављам себе.“

Целокупна поезија Момчила Настасијевића изграђена је на овом привидном парадоксу као на једном од својих пивота. Попут Гетеа и романтичара, Настасијевић је самоодрицању и редуковању Ега поседовања изградио бескрајни индивидуални поетски универзум.

(1994)

Зоран Глушчевић, КЊИЖЕВНОСТ И РИТУАЛИ, СКЗ, Београд, 1998

Ђуро Шушњић, ПОБУНА СНОМ

Без сна о сутрашњем дану, свет би се укочио, заледио, окаменио за вечност. Побуна сном, макар једног човека, који се изнутра ослободио, против ропства, које је споља наметнуто, знак је да се рађа нешто ново. Човек-звезда, сам себе ствара и уздиже до врха свести: он је доказ да лична величина може наткрилити његову епоху. Он опомиње: ваше време је испражњено од истине и смисла; ја вам нудим нешто од истине и смисла; ја вам нудим више од вашег времена. „Бити као Бог“ јесте позив на побуну против живота који је умањио човека: не само да су телу одређене границе кретања, већ се и на крила духа стављају оловни утези. Пркос-човек, који своме (и нашем) времену чини час, није израз времена, тј. просечан или масовни производ околности, већ бич Божји, који своме времену каже не у време кад сви сагињу главе. Био је непослушан, јер је слушао само глас своје савести. Јер, једно је извањски суд друштва, а друго унутрашњи суд савести.

Ђуро Шушњић – Жетва значења, Чигоја штама, Београд, 2005 /одломак из есеја Побуна сном, стр. 72/

Р.М. Рилке – О УМЕТНОСТИ

Париз, 17. фебруар 1903.

Ничим се једно уметничко дело не може мање досегнути него критичким речима: при том увек долази до више или мање срећних неспоразума. Све ствари нису тако схватљиве и изрециве како би најчешће хтели да нас убеде; већина догађаја не може се исказати, они се одигравају у простору у који никад ниједна реч није ступила, а понајмање се могу исказати уметничка дела, тајанствена бића чији живот траје уз наш живот који пролази.

(…) Питате да ли су Ваши стихови добри. Питате мене. Претходно сте питали и друге. Ви их шаљете часописима. Упоређујете их са другим песмама и узрујавате се када извесна уредништва одбију ваше покушаје. Е па (када сте ми већ дозволили да Вам дајем савете), ја вас молим да се свега тога оканете. Ви управљате погледе напоље, а то пре свега не бисте сада смели да чините. Нико вас не може саветовати ни помоћи вам, нико. Постоји само једно једино средство. Удубите се у себе. Истражите разлог који вас гони на писање; испитајте да ли је он раширо своје корење по најскривенијој дубини вашег срца, признајте самом себи да ли бисте морали умрети кад би вам писање било ускраћено. Ово пре свега питајте самог себе у најприснијем часу својих ноћи: морам ли да пишем? Ријте до дна душе тражећи дубок одговор. Па ако би тај одговор гласио потврдно, ако ово озбиљно питање можете да предусретнете снажним и простим морам, онда изграђујте свој живот према тој немновности; ваш живот, и у својим најравнодушниијим и најбезначајним чаосвима, мора да убде знак и сведочанство овог неодољивог нагона.

Онда се приближите природи. Онда покушајте, као први човек да искажете оно што видите и доживљавате и волите и губите. Немојте писати љубавне песме; избгавајте у почетку оне песничке облике који су сувше познати и обични: они су најтежи, јер је потребна велика, дозрела снага па да се да нешто своје у једној облсти у којој се добра, а делимично и сјајна, предања јављају у великом броју. Зато бежите од општих мотива и тражите спаса код оних које вам пружа ваша сопствена свакидашњица; пиштие своје туге и жеље, мисли које вам пролећу кроз главу и своју веру у неку лепоту – опишите све то присном, тихом, смерном искреношћу и употребите у изражавњу својих мисли и осећања ствари из своје околине, слике својих снова и предмета својих сећања.

Ако вам ваша свакидашњица изгледа сиромашна, немојте оптуживати њу; оптужујте себе, реците самом себи да нисте довољно песник да бисте могли огласити њена богаства; јер за ствараоца нема сиромаштва, ни бедног, равнодушног места. (…) Па ако се из тог скретања у себе, из тог понирања у свој сопствени свет роде стихови, онда нећете помишљати да икога питате јесу ли то добир стихови. Нећете ни покушати да часописе заинтересујете за те радове: јер ћете у њима гледати своје драго природно власништво, делић и глас свог живота. Уметничко дело је добро ако је настало из неминовне потребе. У овој особености његовог порекла лежи и суд о њему: другог суда нема. Зато, веома поштовани господине, знам само један савет: удубите се у себе и испитајте дубине у којима извире ваш живот; на његовом врелу наћи ћете одговор на питање да ли морате да стварате. Примите тај одоговр онако како он буде гласио, без мудровања и тумачења. Можда ће се показати да сте позвани да будете уметник. Онда примите на себе судбину и носите је, њен терет и њену величину, не питајући никад за награду која би могла да дође споља. Јер онај ко ствра мора да буде свет за себе и да све налази у себи и природи са којом се спојио.

А можда ће те се после тог понирања у себе и совју осаму морати одрећи жеље да постанете песник (довољно је, како рекох, осетити да би се могло живети и без писања, па да се уопште не сме писати). Али ни онда ово испитивање самог себе, за које вас молим, није било узалудно. Ваш живот ће отад у сваком случају наћи своје сопствене путеве, а да они буду добри, богатии  широки, то вам желим више него што умем да изразим.

Виваређо код Пизе, 23. април 1903.

(…) Читајте што је могућно мање естетско-критичких расправа – то су или пристрасна гледишта, окамењена и обесмислена у својој беживотној отврдлости, или пак веште игре речима, код којих данас превагне једно а сутра друго, оном првом потпуно супротно схватање. Уметничка дела бескрано су усамљена, и понајмање се могу досегнути критиком. Само љубав може да их докучи и држи, само она може да буде праведна према њима.  – Дајте сваки пут себи и свом осећању за право, насупрот сваком таквом расправљању, приказу или предговору…

(…) И заиста је уметничко доживљавање тако невероватно блиско полном доживљавању, његовом болу и његовој наслади, да су те две појаве у суштини само различити облици исте жудње и истог блаженства.

Р.М. Рилке – Писма младом песнику, Градац, Београд, 2012

Превела: Вера Стојић

 

Р.М. Рилке – МЕЂ ЗВЕЗДАМА…

Међ звездама – кол’ки размак; па ипак, колико већи
овде, међ свачим и свима.
Ево, дечак неки…крај њега други, следећи, –
колико ту простора има.

Судбина можда нас мери педљима бића,
те тако страна изгледа;
помисли, кол’ко педаља од девојке до младића
кад стрепи да му се преда.

Све је далеко – нигде завршен круг да се твори,
Гле чудни рибљи лик из зделе под којом се гиба
ведро постављен сто.

Рибе су неме…., тако се мислило. Ко зна то?
Ал’нема л’ на крају место где оно што би риба
језик био, без њих се збори?

Р.М. Рилке, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ /Сонети посвећени Орефеју – други део/ НОЛИТ, Београд, 1986

Препевао: Бранимир Живојиновић

Ђуро Шушњић – СВЕТАЦ

Изабрани на све четири стране света, они су  манифестације Божје моћи: у њима је Бог постао сличан човеку и човек налик на себе! Питање о Богу не може се разумети без везе са човеком: ко је он и колико вреди његова реч и дело! Велики Бог јавља се преко маленог човека, а не преко надменог моћника. Сви свеци су симболи онога што је у народу најбоље: ако се упореде њихови животи и њихова дела, види се да је то заправо живот и дело једног светог човека!

Он је позван од самог божанства да проповеда, али не своју реч, већ реч Божју, како би друг опоменуо и навео да се клоне греха. Он није члан неке скупине, већ стоји као усамљено дрво живота међу смртиницима. Иако прориче шта ће људима донети сутрашњи дан, ако се не буду придржавали божјих заповеди, он се ипак обраћа својој браћи и сестрама који су његови савременици: та они и не би обраћали пажњу на њега да се и њих не тиче оно што он говори. А кад се његове речи обистине, и кад се људи увере да је он живео у складу са својом вером и учењем, и сами постају склони да га следе, бар у време великих невоља. Његов живот је сам по себи симбол онога начина живота који Бог жели да га и други остварјују. Његово име и данас светли у нашем мраку. „Светло које свету светли“ – ко иде са њим или за њим, не ходи по тами, не пипа мрак! Ако је и било лажних светаца, довољан је један прави, да би се поверовало у светост.

(…) У животу сваког свеца понавља се и обнавља прича о спасењу кроз осамљивање, патњу и страдање: они су страдалници за истину и веру! Искуство које нам они износе на светло дана, јесте могуће искуство свих нас, а не само њихово лично: зато они и јесу верски генији од општег значаја и значења. Они су за нас сви проживели живот који нико не би упознао да њих није било: њихове речи, мисли и дела имају онај значај и значење које им придају потомци. Један народ се не цени по броју становника, него по броју духовних људи које је донео на свет, и који припадају свим народима, јер су они већ оно што народи могу бити, ако се досете и сете њих.

(…) Они су мера за друге, па се не могу мерити према другима. У њима је човек вере достигао највиши облик: показали су својим примером како се реч претвара у дело, духовни став у духовни живот, морални идеал у моралну особу! Они су посредници између светог и световног живота: настоје исправити оно грешно у световном животу и вратити вернике на пут истине. У свакоме од њих обнавља се вера у спасење. Мудраци нам поклањају истину, свеци нуде спасење: први нас уче вештини мишљења, други умећу живљења! Наука пита шта је истина, вера пита ко је истина. „Ја сам пут, истина и живот“. Истина је лична а не безлична: онај је истина ко је увек исти, а не онај ко се стално мења (човек без става, без погледа на свет, чије понашање је одређено вањским околностима). Нису били пасивни посматрачи света, гледаоци драме егзистенције, који су затим стварали теорије о ономе што се догађа: били су учесници те драме, доживљавајући је целим својим бићем, а не само разумом. При томе остају свесни да оно што казују није њихово, већ од Бога добијено: он прима од бога да би дао људима. Заједница откупљених преко које Бог делује у повести: средство спасења.

Они пате, јер жале свој народ; коре га, јер га воле; прете му казном, јер желе да је избегне. Кад сви извори пресахну, из њихова ока још капне суза. Када се удружи реч онога ко воли и воља онога ко пати, тада се покрећу планине и ништа није немогуће. Људи-судбине, тихи као нада, помажу да се ведрије гледа у стурашњи дан. Како су на свет гледали, тако су у њему живели: у складу са својим ставовима! Зато и јесу узор својим народима и моралне судије. Најбоље главе једног народа у исто време су узор и опомена: идеал и судија! Религија је начин гледања на свет у себи и око себе, и начин живљења тога начина гледања. Света повест је истинска повест света осало је јад и чемер.

(…)Свеци нису учени. Није филозоф, јер своје истине не доказује мишљу већ животом; није песник, иако из његови уста излазе мисли којима се диве уметници речи; није верски стручњак јер није завршио високу школу за разумевање и опраштање; није војник, јер му је реч једино оружје; није законодавац, иако нуди норме исправног понашања; није етичар, премда живи моралним животом; није политичар јер је његова политика поштење, правда и мир на земљи; није Бог, иако глас Божји чује и преноси људима. Он је једно велико срце, које хоће да сагради дому другим срцима. У свакој души постоји празан простор одређен да се у њега усели божанско. Срцем се верује а језиком сведочи. Људи науче свете речи, али их не живе. Свеци нису били учени, али су ономе што је битно за живот и веру дали право име. Апостол Павле вели да знање надима, а љубав надзиђује.

(…) За разлику од свих оних који су мењањем спољашњих прилика желели да измене и човеков начин живота, свеци иду обрнутим путем: они настоје да измене унутрашњи свет човеков, да утичу на његову душу, дакле, да у њу усаде веру и моралне вредности које уз њу иду. Ако и долази до неких промена у вањском свету, оне имају смисла само ако помажу човеку да буде бољи, иначе су безвредне. Тако манастир није био само свето место где се верује и моли, него и читаоница за радознале, свратиште за уморне поутнке намернике, школа за оне са вишим духовним потребама, сигурно место боравка…

(…) Наше време не примећује свеце, иако и оно има своје мученике, то су масе које стрепе, док је светац усамљеник који побеђуе страх. Он побеђује стари страх од смрти, а тиме и све друге страхове, мање страшне од најстрашнијег („свети страх“). Зато су и данас живи више од многих живих, чије присуство и није нужно: пре су терет него радост животу!

Ђуро Шушњић – Жетва значења, Чигоја штама, Београд, 2005 /одломак из есеја Сличности међу светим људима, стр. 98-103/