Одрасли су религиозни а деца су атеисти.
Дечији атеизам има много чари за све оне који
немају снаге или разлога да буду фанатици или
догматичари.
Деца живе слободно, без бога, без сврхе и
циља, слично као и старци.
Дакле, пре и после сазнања, може се живети спокојно, без наде.
У том случају нагло порасте вредност сваког тренутка, сваког
сусрета и доживљаја. Када нема великих ствари, онда су све
ствари велике.
Пошто ништа нисмо сазнали и докучили, вратимо се на почетак – чуђењу у игри.
Тако сам разумео накнадну конверзацију са децом – Керола, Дикенса, Твена, Чапека, Маршака и нашег Змаја.
Волео бих кад би то било објашњење и за мој рад.
Душан Радовић – ДОКОЛИЦЕ (СКЗ, Беогрд, 1972)
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 