Фјодор М. Достојевски, РУСКИ НАРОД – НАРОД БОГОНОСАЦ

Шатов га прекиде махнувши руком.

– Ви се сећате својих речи да »Рус не може бити атеист«; »атеист одмах престаје бити Рус«, сећате ли се?
– Тако? – изусти Николај Всеволодович као да понавља питање.
– Питате? Заборавили сте? Међутим, то је једно од ваших најтачнијих указивања на једну од најглавнијих особина руског духа, коју сте ви погодили. Нисте то могли заборавити! Подсетићу вас још и више, казали сте тад још: »неправославан верник не може бити Рус«.
– Држим да је то словенофилско мишљење.
– Не, данашњи словенофили одрекли би га се. Народ је данас паметнији. Али ви, ви сте ишли тада још и даље: ви сте веровали да римски католицизам више није хришћанство; ви сте тврдили да је Рим прогласио Христа који се покорио на трећем ђаволовом искушењу; и да је католичанство, објавивши целом свету да Христос без царства земаљскога не може на земљи остати, већ самим тим прогласило антихриста, и тако упропастило цео западни свет. Ви сте изричито говорили: што се Француска мучи, то је једино кривицом католичанства, јер одрекла се исквареног римског бога, а новог није нашла. Ето, све то сте ви онда могли да тврдите! Ја памтим наше разговоре!
– Да имам веру, ја бих, несумњиво, и сад то поновио; нисам лагао кад сам говорио као онај који верује – рече Николај Всеволодович врло озбиљно.
–Али уверавам вас, то понављање мојих некадашњих мисли чини врло непријатан утисак на мене. Бисте ли могли престати?
– Да имате веру? – повика Шатов нимало се не обзирући на његову молбу.
– А зар нисте опет баш ви говорили: кад би вам се математички доказало да је истина ван Христа, онда бисте радије пристали да останете са Христом него са истином? Јесте ли?
– Али допустите, најзад, и мени да ја вас упитам – повиси глас Ставрогин – чему води тај несносан и… пакостан испит?
– Овај ће испит проћи и никад више вам се неће поменути.
– Ви једнако остајете при томе да смо ми ван простора и времена.
– Ћутите! – викну Шатов. – Ја сам глуп и невешт и нек моје име и пропадне у смешноме, није то важно. Него, допуштате ли ви мени да вам поновим целу тадашњу вашу главну мисао… О, свега је то десетина реченица, сам закључак.
– Поновите, ако је само закључак.

Ставрогин већ учини покрет као да ће погледати у часовник, али се уздржа и не погледа. Шатов се опет погну на столици и тренутно као да опет подиже и прст увис.

– Ниједан народ – започе он као да чита редове, а у исти мах је још једнако претећи гледао у Ставрогина – још се ниједан народ није уздигао по начелима разума и науке, још ниједном није било за то примера, осим можда тренутно, и тада из глупости. Социјализам већ по суштини својој мора да буде атеизам, јер је од прве своје речи јасно обзнанио да је он склопа атеистичког и да свој свет намерава уредити искључиво по начелима науке и разума. Разум и наука су у животу народа, свакад, сада и од почетка векова, вршили само дужност другог реда, и службену, па ће је тако вршити и до свршетка векова. Постоји друга сила која народе ствара и креће, која заповеда и која господари, али којој је порекло непознато и неразјашњиво. Та сила је сила неутољиве жеље да се дође до свршетка, до краја, а у исти мах она свршетак одриче. То је сила непрекидног и неуморног потврђивања свога живота, свог постојања и сила порицања смрти. То је дух живота, као што је писано, дух »реке живе воде«, чијим усахнућем Апокалипса онолико прети. То је начело естетичко, како веле филозофи, начело морално, како потврђују опет они. »Тражење Бога« је то, како ја велим, најпростије. Смер свакога народног кретања, у свакоме народу и у свако доба његовог живота, јест сам и искључиво тражење Бога, свог Бога, неминовно свог сопственог Бога, и онда вера у њега као у једног истинитог Бога. Бог је синтетичка личност целог народа, узета од почетка његовог и до свршетка, до краја. Још никада није било да сви, или многи народи имају једног заједничког Бога; него је одувек народ имао свог посебног Бога. Знак је пропасти народности кад богови постају општи. Кад богови постану општи, онда умиру и богови и вера у њих заједно с народима, што је народ моћнији, тим је његов бог посебнији. Још никада није било народа без религије, то јест без појмова о добру и злу. Сваки народ има свој сопствене појмове о добру и злу и своје сопствено добро и зло. Када у многих народа појмови о добру и злу постану општи, тада народи изумиру, тада се и разлика између добра и зла потире и ишчезава. Разум није никада био у стању да одреди добро и зло, чак ни да одвоји зло од добра, бар приближно; него их је увек, постидно и жалосно, још мешао; а наука је увек давала одговоре песницом. Тиме се нарочито одликовала полунаука, најстрашнији бич човечанства, горе од море, глади и рата, непознат до данашњег века. Полузнање је деспот каквог још никад до данас није било. Деспот који има жреце и робове, деспот пред којим све погиње главу с љубављу и с празноверицом, деспот до данас незамислив, пред којим дршће и сама наука и срамно му повлађује… Све су то ваше сопствене речи, Ставрогине, све, осим ово неколико речи о полузнању, које су моје, јер сам и ја сам полузнање, па га, дакле, нарочито мрзим. А у вашим мислима, чак ни у вашим рачима, нисам изменио ништа, ни једно словце.
– Не мислим да сте хтели изменити – рече Ставрогин опрезно. – Ви сте топримили с ватром и с ватром сте и преиначили, не опажајући шта чините. Већ само то што ви Бога спуштате до простог атрибута народности…

Он је наједанпут, с појачаном и посебном пажњом почео да прати Шатова, и то не толико његове речи колико њега самог.

– Спуштам Бога до атрибута народности! – повика Шатов – напротив, узносим народ до Бога. А је ли икада и било друкчије? Народ је тело божје. Сваки народ само је дотле народ док има свога засебног Бога, а све остале богове на свету изузима без икакве помириљивости, и докле верује да ће својим Богом победити, а све остале богове прогнати са света. Тако су сви веровали, од почетка векова, сви велики народи, бар сви колико-толико одабрани, који су стајали на челу човечанства. Против чињеница ићи се не може. Јевреји су само зато живели да дочекају истинитог Бога и свету су оставили у наслеђе Бога истинога. Грци су обожавали природу и свету су завештали своју религију, то јест филозофију и уметност. Рим је народ обоготворио у држави и завештао је народима државу. Француска је током целе своје дуге историје била само утеловљење и развијање идеје католицизма, идеје римског бога, и кад је напослетку свог римског бога бацила у понор, ударила је у атеизам, који се тамо засад назива социјализмом; а учинила је то једино стога што је атеизам здравији од римског католицизма. Ако велики народ не верује да је истина једино у њему (сасвим тако: у њему, и искључиво у њему), ако не верује да је он сам способан и да је позван да својом истином све ускрсне и спасе, онда се он брзо претвара у етнографско градиво, а не у велики народ. Истински велики народ никад се не може помирити с улогом другог реда у човечанству; чак ни с улогом првог реда; него неминовно и искључиво с првом, то јест бити међу народима први. Народ који ту веру губи, већ није народ. Истина је, међутим, само једна, па, дакле, и само један народ може имати Бога Истинога, ако би остали народи баш и имали својих посебних и великих богова. Једини народ »богоносац« – то је руски народ… и… и, је ли могућно да ме ви, Ставрогине, сматрате за лудака – одједанпут повика Шатов бесомучно – за лудака који не уме више ни да распознаје јесу ли ове његове речи сада старо немоћно наклапање премељано у свима московским словенофилским воденицама, или су то потпуно нове речи, последња реч, једина реч обнове и ускрса… и… и… шта ми је стало до вашег смеха, Ставрогине! Шта ме се тиче што ме ви нимало не разумете, нимало, ама нимало, ни речи, ни словца!… О, колико у овом часу презирем ваш охоли осмех и поглед!

Он скочи с места, на његовим уснама се чак и пена појави.

– Напротив, Шатове, напротив – проговори Ставрогин озбиљно и уздржано, не дижући се с места – својим ватреним речима ускрсли сте у мени много ванредно моћних успомена. У вашим речима видим своје лично расположење од пре две године; и сада вам више нећу рећи, као малочас, да сте моје тадашње мисли узели преувеличано. Сада ми се чини да су биле чак још искључивије, још самовласније, и уверавам вас, по трећи пут, јако бих желео да потврдим све што сте сад говорили, све, од речи до речи, али…
– Али, потребан вам је зец.
– Шта-а?
– Па то је ваш, ваш ниски израз – насмеја се Шатов јетко и опет седе. – »Да се направи умокац од зачевине, потребан је зец; да се верује у Бога, потребан је Бог«, то сте, кажу, ви у Петрограду говорили, на форму Гогољевог Ноздрева, који је хтео да ухвати зеца за задње ноге.
– Није тако: него се он похвалио да га је већ ухватио. Збиља, допустите, узгред, да и ја вас једним питањем узнемирим, утолико пре што, чини ми се, сад имам потпуно право на то. Реците ми, је ли тај ваш зец ухваћен, или још бежи?
– Како смете да ме тим речима питате? Питајте другим, другим речима! –одговори Шатов и одједанпут сав задрхта. – Како је по вољи; дакле, другима – погледа га грубо Николај Всеволодович. – Хтео сам да знам: верујете ли ви сами у бога или не?
– Ја верујем у Русију, верујем у њено православље… Ја верујем у тело Христово… Верујем да ће се други долазак извршити у Русији… Ја верујем… – муцао је Шатов у заносу.
– А у Бога? У Бога?
– Ја… ја ћу веровати у Бога.
На Ставрогинову лицу не покрете се ниједан мишић. Шатов га гледа ватрено изазивачки, као да хоће да га сагори својим погледом.
– Ја вам нисам рекао да никако не верујем! – викну Шатов најзад. – Ја само хоћу да се зна да сам ја једна несрећна и досадна књига и ништа више, засад… Али нека мене вода носи! Реч је о вама, а не о мени… Ја сам човек без дара и могу само дати крв своју, и ништа више, као сваки човек без дара. Али нек носи пропаст и крв моју! Ја о вама говорим; две године сам вас овде чекао… Вас ради ево већ пола часа играм наг пред вама. Ви, једино ви бисте
могли подићи ту заставу!…

Фјодор М. Достојевски, ЗЛИ ДУСИ, (стр. 269-275), ИП РАД, Београд, 1976.
Превод: Косара Цветковић

Фјодор М. Достојевски, СТАРЦИ

Можда ће неко од читалаца помислити да је мој младић био болешљива, екстази наклоњена, оскудно развијена природа, бледо сањало, закржљао, изнурен човек. Напротив, Аљоша је у то време био стасит, румених образа, ведра погледа, деветнаестогодишњи младић, пун здравља. Он је био у то време и врло леп, витак, средњег раста, тамносмеђ, са правилним, премда мало дугуљастим овалним лицем, сјајним тамносивим, широко размакнутим очима, веома замишљен и, очигледно, веома спокојан. Можда ће неко рећи: црвени образи не сметају ни фанатизму ни мистицизму. Но мени се чини да је Аљоша био чак више него ико реалист. О, наравно, у манастиру је он потпуно веровао у чуда, али, по мом схватању, чуда никад не збуњују реалиста. Чуда не доводе реалиста вери. Прави реалист, ако не верује, увек ће наћи у себи снаге и способности да не поверује ни у чудо; а ако чудо стане пред њега као неуклоњива чињеница, онда он пре неће поверовати својим осећањима него што ће допустити чињеницу. А ако је и допусти, онда ће је допустити као природну чињеницу, која му само до сада није била позната. Код реалиста се не рађа вера услед чуда, него чудо услед вере. Кад реалист једном поверује, он баш услед свог реализма мора допустити и чудо. Апостол Тома је изјавио да неће поверовати док не види, а кад је видео, он рече: “Господ мој и бог мој!” Је ли га чудо нагнало да верује? Највероватније је да није, него је поверовао једино стога што је желео да верује, и што је можда већ веровао потпуно, у дубини своје душе, чак и онда кад је говорио: “Нећу веровати док не видим.”

Рећи ће можда неко да је Аљоша био туп, неразвијен, да није довршио школу и тако даље. Да није довршио школу, то је истина; но казати да је био туп или глуп – била би велика неправда. Ја ћу просто поновити оно што сам рекао раније: он је на тај пут ступио само стога што га је у то време једино тај пут свега задобио и показао му одједном идеалан излаз за његову душу, која се из мрака на светлост отимала. Додајте још да је он био унеколико младић овог нашег времена, то јест поштен по својој природи, који је тежио за истином, тражио је и веровао у њу, а кад би поверовао, тражио да одмах у њој и учествује свом снагом своје душе, и који је тражио да одмах учини какав подвиг, са неизоставном жељом да све жртвује за тај подвиг, па и сам живот. Премда, на жалост, ти младићи не разумеју да је у већини таквих случајева жртвовати свој живот можда најлакша жртва, и да, на пример, жртвовати пет-шест година своје бујне младости за мучно и тешко учење, за науку, макар само за то да удесетостручи у себи снагу за службу оној истини и том подвигу који је заволео и који је наумио да изврши – таква жртва је увек, за већину њих, изнад њихове снаге. Аљоша је изабрао свима супротан пут, али са истом жудњом за што бржим подвигом. И тек што се он, замисливши се озбиљно, дубоко уверио да бесмртност и Бог постоје, одмах је, сасвим природно, рекао себи: “Хоћу да живим за бесмртност, а на половичан компромис не пристајем.” Исто тако, да је решио био да бесмртности и Бога нема, он би оног тренутка пошао у атеисте и социјалисте (јер социјализам није само радничко питање такозваног четвртог сталежа него углавном атеистичко питање, питање савременог оваплоћења атеизма, питање Вавилонске куле, која се зида без Бога, не да се са земље дође до неба, него да се небо свуче на земљу). Аљоши се чинило чудновато и немогућно да живи као пре. Речено је: “Раздај све па пођи за мном ако хоћеш да будеш савршен.” И Аљоша рече себи: “Не могу ја, место, ,свега’, дати две рубље, а место, ,иди за мном’, одлазити само у цркву на службу.” Из успомена његовог детињства можда се сачувало нешто о нашем оближњем манастиру, куда га је могла мати водити на црквену службу. Можда су што утицали и коси зрацисунчевог заласка пред иконом, према којој га је пружала кликуша мати. Дође нам он тада замишљен можда само зато да види је ли ту све или су ту само “две рубље”, и – у манастиру наиђе на овога старца…

Тај старац, као што сам већ саопштио раније, био је старац Зосима. Али би сад овде требало рећи неколико речи о томе шта су уопште “старци” у нашим манастирима. Мени је жао што се на том пољу не осећам доста стручан и сигуран. Али ћу ипак покушати да ствар изложим у неколико речи и површно. Пре свега, стручни људи тврде да су се старци и испоснички живот појавили код нас, по нашим руским манастирима, тек сасвим недавно, нема ни сто година, док на свем православном Истоку, нарочито на Синају и у Светој Гори, постоје већ више од хиљаду година. Тврде да је “стараштво” постојало и код нас у Русији у најстарија времена или је неизоставно морало постојати, али услед руских несрећа, услед татарске најезде, унутрашњих побуна и прекида пређашњих веза са Истоком после пада Цариграда, та се установа код нас заборави и стараца нестаде. А наново их је увео крајем прошлог века један од великих испосника (каошто га зову), Пајсиј Величковски, и његови ученици, но и до данас, чак после скоро сто година, постоје они тек у мало манастира; чак их и гоне, као неку нечувену у Русији новотарију: “Стараштво” је нарочито напредовало код нас у Русији у једној знаменитој монашкој “пустињи”, у козељској општини. Кад га је и ко установио и у нашем манастиру – не могу казати, али у њему је била већ трећа смена стараца, и старац Зосима био је последњи од њих, али и он је већ био скоро на прагу смрти због изнурености и болести, и нису знали ко да га замени. То питање је за наш манастир било важно, јер наш манастир ничим није био нарочито знаменит до тог доба: у њему није било ни моштију светих угодника, ни самојављених чудотворних икона; није било чак ни славних предања, скопчаних са нашом историјом, а није имао ни историјских подвига и заслуга за отаџбину. Он се подигао и прославио широм целе Русије нарочито због стараца; богомољци су долазили до нас гомилама, из целе Русије, из даљине на хиљаде километара, да виде и чују те наше старце. Па шта је то старац? Старац – то је онај који узима вашу душу и вашу вољу у своју душу и у своју вољу. Изабравши себи старца, ви се одричете своје воље и предајете је њему у потпуну послушност, са потпуним самоодрицањем. То искушење, ту страшну школу живота, онај који се предаје прима добровољно, у нади да ће после дугог искушења победити себе, да ће овладати собом у толикој мери да може, напослетку, послушношћу у току целога живота, постићи потпуну слободу, то јест слободу од самога себе, да избегне судбу оних који су цео век проживели а себе у себи нису нашли. Тај проналазак, то јест “стараштво”, није теоријски, него је изведен на Истоку из праксе, данас већ хиљадугодишње. Обавезе према старцу нису што и обично искушеништво, које је одувек постојало и у нашим руским манастирима. Овде се подразумева стална исповест свих испосника старцу и неразрушива веза између онога који је везао и везанога. Прича се, на пример, да је једаред, у најстарија времена хришћанства, један такав искушеник, не испунивши неки задатак, који му је одредио његов старац, отишао од њега из манастира и дошао био у другу земљу – из Сирије у Египат. Тако се после дугих и великих подвига удостојио, напослетку, да претрпи мучења и мученичку смрт за веру. Но кад је црква сахрањивала тело његово, штујући га већ као светитеља, онда се наједаред при узвику ђаконовом: “Оглашени, изиђите!” – мртвачки сандук са телом мучениковим, који лежаше у њему, откиде с места, и би избачен из храма, и тако трипут. Напослетку дознадоше да тај мукотрпник некада није испунио заповест, него је отишао од свога старца и, према томе, без одобрења старчева нису му греси могли бити опроштени, ни крај свих његових великих подвига. А кад га је дозвани старац ослободио од послушања, тада се могао свршити његов погреб. Наравно, ово је само древна прича; али ево шта се недавно догодило: један од наших савремених монаха спасавао се у Светој Гори; наједаред му његов старац заповеди да остави Свету Гору, коју је он из дубине душе своје заволео као светињу, као тихо пристаниште – па да иде најпре у Јерусалим, на поклоњење светим местима, а после натраг у Русију, на север, у Сибир: “Тамо је теби место, а не овде.”

Пренеражени и тугом убијени монах јави се у Цариграду васељенском патријарху и замоли га да га разреши послушања, али му и васељенски владика одговори да га не само он, патријарх васељенски, не може разрешити, него на свој земљи нема, нити може бити такве власти која би га могла разрешити од послушања које му је старац наложио, осим власти оног старца који му је заповедио. На тај начин, “стараштво” је обдарено влашћу, у извесним приликама, безграничном и несхватљивом. Ето зашто је у многим манастирима код нас “стараштво” с почетка било дочекано скоро са гоњењем. Међутим, у народу су старце одмах почели високо поштовати. К старцима нашег манастира, на пример, долазио је и прост свет и врло угледни људи, с тим да им, бацивши се пред њих, исповедају своје сумње, своје грехе, своје патње, и да измоле савете и поуку. Видевши то, противници стараца су викали, поред других оптужби, да се ту самовољно и лакомислено понижава тајна црквене исповести, премда, кад искушеник или световњак непрекидно исповеда своју душу старцу, то се не врши као тајна. Међутим, установа манастирских стараца одржала се и мало-помало се одомаћује по руским манастирима. Истина је, додуше, и то да ово испитано и већ хиљадугодишње оруђе за морални препород човеков од ропства ка слободи и ка моралном усавршавању, може да се претвори у оружје са две оштрице, тако да понеког може да одведе место у смиреност и потпуно господарење над самим собом, напротив, до најсатанскије гордости, то јест до ланаца, а не до слободе. Старац Зосима могао је имати једно шездесет пет година, био је спахијског порекла, негда је, у најранијој младости, био у војној служби и служио на Кавказу као нижи официр. Без сумње је морао задивити Аљошу неким нарочитим својством своје душе. Аљоша је живео у самој ћелији старца, који га је врло заволео и примио га к себи. Треба рећи да Аљоша, живећи тада у манастиру, ничим није још био везан; могао је излазити куд хоће, ако ће и на читаве дане; и премда је носио мантију, носио ју је добровољно – да се ни од кога у манастиру не би разликовао. Дабогме да се то њему и допадало. На младићку уобразиљу утицале су можда моћ и слава која је непрестано окруживала његовога старца. За старца Зосиму многи су говорили да је, пуштајући к себи толико година све који му долажаху да исповеде своје срце, и који су жељни били да од њега чују савета и утешну реч, толико много исповести, горког кајања и признања примио у своју душу да је, на крају, стекао већ тако префињену проницљивост, те је при првом погледу на лице непознатога, који би му дошао, могао погодити: због чега је дошао, шта му треба, и какве муке растрзају његову савест, и зачуђавао је, збуњивао и скоро плашио понекад дошавшег тим познавањем његове тајне пре него што је тај иједну реч проговорио. При том је Аљоша скоро увек запажао како су људи, скоро сви који су први пут улазили старцу да разговарају насамо са њим, улазили са страхом и немиром, и излазили од њега скоро увек светли и радосни – и најтуробни је лице претварало би се у срећно. На Аљошу је необично деловало и то што старац ни најмање не беше строг; напротив, бивао је скоро увек весео у опхођењу. Монаси су за њега говорили да он нарочито пријања душом ономе ко је грешнији, а ко је најгрешнији, тога ће највећма и заволети. … У чудесну моћ старчеву веровао је безусловно и Аљоша, као што је безусловно веровао и у причу о сандуку што је летео из цркве. Он је видео како су се многи од оних који су долазили са болесном децом или одраслим рођацима и молили да старац метне на њих руке и да очита над њима молитву,
брзо враћали – понеки чак већ и сутрадан – и падајући ничице у сузама пред старцем, захваљивали за исцељење својих болесника…  За Аљошу се није постављало питање зашто га они воле, зашто пред њим падају ничице и плачу од милине чим му само угледају лице. О, он је одлично разумео да за смирену душу руског простог човека, измучену радом и јадом, и, што је најглавније, вечитом неправдом и свагдашњим грехом, како својим тако и светским, нема јаче потребе и утехе него наћи светињу или светитеља, пасти пред њега и поклонити му се: “Ако код нас има греха, лажи и искушења, ипак постоји на земљи, тамо негде, светитељ и човек виши од нас; у њега је зато истина, он зато зна истину: значи, она не умире на земљи, па ће, дакле, кад-тад и к нама доћи, и завладаће на свој земљи, као што је обећано.” Знао је Аљоша да тако исто осећа, па чак и мисли народ, он је то разумео, али да је баш старац тај светац, тај чувар божје истине у очима народа – у то ни он није сумњао ни најмање, заједно са уплаканим сељацима и њиховим болесним женама, које су пружале старцу своју децу… Уопште, у последње време некакво дубоко пламено унутрашње усхићење све се јаче разгоревало у његовом срцу. Њега није збуњивало нимало што тај старац стоји пред њим ипак као усамљена појава: “Свеједно, он је светац, у његовом је срцу тајна препорода свију, она моћ која ће напослетку васпоставити правду на земљи, и биће сви свети, и волеће један другог, и неће бити више ни богатих, ни сиромашних, ни оних што се дижу, ни понижених, него ће бити сви као деца божја, и настаће право Царство Христово.” Ето о чему је сањало срце Аљошино.

Фјодор М. Достојевски, БРАЋА КАРАМАЗОВИ (прва књига, V глава, одломак), превео: Милосав Бабовић

Фјодор М. Достојевски, ПОСТОЈИ САМО ЈЕДАН ЛЕК: УМЕТНОСТ, СТВАРАЛАШТВО…И ПРЕДАЈТЕ СЕ ХРИСТУ!

К.Ф. Јунге, Петербург, 11. април 1880.

(…) Ваше мишљење о мени свакако ценим: они редови које ми је показала Ваша мајка из писма што сте га њој писали, веома су ме дирнули и чак потресли. Знам да као писац имама много недостатака, зато сам и сам увек незадовољан собом. Можете ли замислити да у неким тешким тренуцима унутрашњег обрачуна са самим собом често болно схватам да буквално нисам изразио ни двадесети део онога што сам желео, а можда и могао да изразим. Тада ме једино спасава свагдашња нада ће ми Бог једном послати толико надахнуће и снаге да се потпуније искажем, једном речју, да ћу исказати све што ми је на срцу и у машти. На недавној одбрани докторске дисертације младог философа Владимира Соловјова (историчаревог сина) чуо сам од њега једну дубоку мисао: „Човечанство, по мом дубоком убеђењу (рекао је он), зна много више него што је до сада успело да изрази кроз своју науку и своју уметност.“ Исти случај је и са мном: осећам да у себи носим много више него што сам до сада као писац могао да изразим. Али, ипак, ово кажем без лажне скромности, осећам да и у ономе што сам изразио постоји нешто што је речено од срца и истинито. …

(…) Али ја стално причам о себи, иако је тешко да не говорим о себи кад разговарам са својим критичаром, тако дубоким и мени симпатичним, кога у Вама видим. Пишете ми о себи, о свом тренутном душевном стању. Познато ми је да сте уметник, да се бавите сликарством. Дозволите ми да Вам дам један искрени савет: не остављајте уметност, чак јој се посветите више него досад. Ја знам, чуо сам (опростите ми због овога) да нисте баш много срећни. Живећи тако усамљено и позлеђујући своју душу успоменама, можете учинити да Вам живот постане сувише мрачан. Постоји само једно уточиште, само један лек: уметност, стваралаштво. Своју исповест, бар за сада, немојте писати. То ће Вам, можда, бити врло тешко. Опростите ми због ових савета, али ја бих веома желео да Вас видим и да Вам кажем макар две речи. После оваквог писма које сте ми написали Ви сте за мене, наравно, драг човек, биће блиско мојој души, рођена сестра по срцу, ја не могу да са Вама не саосећам.

Шта то пишете о својој подвојености? (У писму Достојевском Јунге признаје: “ …у мени постоји подвојеност у карактеру која је доведена до крајњих граница. Та подвојеност ме приморава да чиним оно што, потпуно сам свесна, не бих требала да чиним, и то на некакав судбински начин, јер  све околности се склопе тако да ја то учиним. Посебно се у ситницама то испољава.“ прим. и превод Александар Мирковић) Па то је најобичнија црта људи… који нису сасвим обични, црта која је својствена људској природи уопште, али која се ни издалека не среће код сваког човека у таквој мери као код Вас. Ето и зато сте ми блиски, зато што је ова подвојеност код Вас иста као и код мене, и тако је код мене увек било. То је велика мука, али је истовремено и велико уживање: то је изражена свест, потреба да човек буде свестан самог себе, то је доказ да у Вашој природи постоји потреба моралног дуга према самом себи и према човечанству. Ето шта значи та подвојеност. Да нисте интелектуално развијени, да сте ограниченији, били бисте и мање савесни и не би било те подвојености. Напротив, постали бисте веома сујетни. Али ипак је ова подвојеност велика мука.

Мила, веома цењена Катарина Фјодоровна, верујете ли у Христа и његове завете? Ако верујете (или страсно желите да верујете), предајте му се сасвим и муке због подвојености ће бити ублажене, наћи ћете душевни излаз, а то је најважније. 

Фјодор М. Достојевски, ПИСМА 1832-1881 (Том III, 1874-1881, стр. 369-370) Логос, Графичар, Београд-Ужице, 2015.

Превела: Вера Вулетић

Фјодор М. Достојевски, БИТИ ЧОВЕК МЕЂУ ЉУДИМА…

М.М. Достојевском

Петербург, Петропавловска тврђава, 22. децембар 1849.

(…) Сада су нам рекли, љубазни брате, да морамо данас или сутра кренути на издржавање казне. Ја сам молио да ми се дозволи да се видим са тобом. Али су ми рекли да је то немогуће; могу само да ти напишем ово писмо, а ти пожури да ми на њега што пре одговориш. Бојим се да си ти некако могао сазнати за нашу казну (на смрт). Кад су нас возили на Семјоновски трг, ја сам кроз прозор на колима видео масу народа; можда је вест већ била дошла до тебе, па си патио због мене. Сада ће ти бити лакше што се мене тиче. Брате! Ја се нисам ни снуждио, ни клонуо духом. Живот је свуда живот, живот је у нама самима, а не изван нас. Око мене ће бити људи а бити човек међу људима и остати то довека, ма шта те снашло, не тужити и не клонути — у томе ти је живот, у томе је његов циљ. Ја сам постао свестан тога. Та идеја ми је ушла у крв и месо. Да! Истина је! Она глава која је стварала и живела узвишеним животом уметности, која је спознала највише потребе духа и саживела се с њима, та глава је већ одрубљена с мојих рамена. Остала је успомена и ликови које сам створио и они које још нисам успео да утеловим. Они ће ме израњавити, и то је истина! Али у мени су остали и срце, и месо, и крв, која такође уме да воли, и да пати, и да жали, и да памти, а то је ипак живот. On voit le soleil! (Видиш сунце! /француски/ прим. прев.) Па збогом брате. За мном не тужи! …

(…) Пољуби жену своју и децу; подсећај их на мене; учини тако да ме они не забораве. Можда ћемо се једном и видети!? Брате, чувај себе и породицу, живи мирно и окрени се будућности. Мислим на будућност деце твоје… Живи практично. Никад као сада није у мени киптело такво обиље здравих резерви духовног живота. Али да ли ће то тело издражати не знам. Ја крећем начетог здравља… Али шта је ту је! Брате, ја сам у свом животу већ толико искусио да ме сада мало шта може уплашити. Нека буде шта буде!…

(…) Зар никад више нећу узети перо у руке? Ја мислим да ћу кроз четири године добити неку могућност. Слаћу ти све што напишем, ако било шта напишем. Боже мој! Колико ће ликова које сам ја доживео и створио, пропасти, згаснути у мојој глави или се као отров разлити мојим крвотоком. Та ако не буде могуће писати, ја ћу пропасти. Боље би било и петнаест година затвора, али са пером у руци…

(…) Не тугуј, тако ти Бога, не тугуј за мном: знај да ја нисам клонуо духом, памти да ме нада није оставила. Кроз четири године ће доћи олакшање моје судбине. Бићу редов — то више није затвореник, и имај на уму да ћу те једном загрлити. Јер ја сам данас посетио смрт, три четвртине сата сам проживео са том мишљу, дошао сам до последњег трена и сад по други пут живим.

Ако ме когод по злу памти, и ако са се с ким посвађао, ако сам на некога оставио непријатан утисак — реци им да то заобраве, ако ти се деси да на такве наиђеш. Нема жучи и злобе у мојој души, тако бих желео у овом тренутку да волим и грлим кога било од старх знанаца. То је утеха, ја сам је нашао данас опраштајући се са својим милима пред смрт. Мислио сам у том тренутку да ће те убити вест о извршењу смртне казне нада мном. Али сада буди спокојан, ја сам још жив и живећу у будућности са помишљу да ћу те једном загрлити. Само то ми је сада на уму. …

(…) Срце ми се раскрвари кад се загледам у прошлост и помислим колико је времена узалуд утрошено, колико га је пропало у заблудама, у грешкама, у докличарењу, и то све због тога што се није умело живети; колико год да сам ја дрхтао над животом, ипак сам много пута био грешан према своме срцу и духу. Живот је дар, живот је срећа, сваки тренутак би могао бити век среће. Si jeunesse savait! (Кад би младост знала! /француски/ прим. прев.) Сада, мењајући начин живота, ја се препорађам у новој форми. Брате! Кунем ти се да нећу изгубити наду и да ћу сачувати дух свој и срце у чистоти. Ја ћу се препородити набоље. У томе је са моја нада, сва утеха моја!

Фјодор М. Достојевски, ПИСМА 1832-1881 (Том I 1832-1864, стр. 169-171), Логос, Графичар, Београд-Ужице, 2015.

Превод: Мила Стојнић

Ф. М. Достојевски, КУПИТЕ ТЕЛЕСКОП ИВАНЕ СЕРГЕЈЕВИЧУ…

(…) Гончаров ми је стално причао о Тургењеву тако да сам, иако сам одлагао посету Тургењеву, најзад одлучио да одем до њега. Пошао сам раније, у 12 сати, и затекао сам га за доручком. Рећи ћу Вам отворено: ја ни раније нисам волео овог човека. Најружније је то што сам му још од 1867. године, од Визбадена, дужан 50 талира (и све до сада му их нисам вратио!) Такође не волим његов аристократско-лакрдијашки загрљај и љубљење, али он подмеће свој образ. Страшно се прави важан, а што је главно — његов роман Дим ме је разбеснео. Он ми је стално говорио да се главна мисао, полазна тачка његове књиге садржи у реченици: „Кад би Русија пропала, човечанство не би ништа изгубило нити би се узбудило.“ Рекао ми је да је то његово мишљење о Русији. Затекао сам га страшно љутог због неуспеха Дима. А ја, признајем, нисам ни знао све појединости овог неуспеха. Ви сте ми писали о Страховљевом чланку у Отаџбинским записима, али нисам знао да су га свуда ишибали и да су у Москви, чини ми се у клубу, скупљали потписе у знак протеста против његово Дима. Он ми је ово сам причао. Право да Вам кажем, никако нисам могао замислити да се тако наивно и нескривено може показати сва рањивост свог самољубља као што је то показао Тургењев.  И ови људи се, између осталог, хвалишу тиме што су атеисти! Рекао ми је да је он дефинитивно атеиста. Али, Боже мој: деизам нам је дао Христа, тј. тако високу представу о човеку да се он не може појмити без дубоког поштовања нити посумњати у то да је овај идеал човечанства вечан! Уместо највише лепоте Божије, на коју они пљују, сви су они тако одвратно самољубиви, тако бестидно, осетљиви, лакомислено охоли да је просто несхватљиво чему се надају и ко  ће за њима поћи? Грдио је Русију и Русе гадно, ужасно. А ево шта сам ја приметио: за све ове либералчиће и прогресивце, углавном још из школе Белинског, представља највеће задовољство и уживање да нападају Русију. Разлика је у томе што следбеници Чернишевског просто нападају Русију и отворено желе да пропадне (пре свега да пропадне), а ови, потомци Белинског, додају да они воле Русију... Међутим, не само да им је мрско све што је у Русији иоле изворно, па га негирају и одмах са задовољством претварају у карикатуру, већ, кад би им се стварно изнела чињеница коју не би могли да оповргну или карикирају па би се морали сложити са њом, чини ми се да би било бескрајно, до бола, до очајања несрећни. Друго, приметио сам да Тургењев, као и сви они који дуго нису били у Русији, апсолутно не познају чињенице (иако читају новине) и тако су потпуно изгубили свако осећање Русије, не схватају тако обичне чињенице које више ни наш руски нихилист не пориче, већ их само карикира на свој начин. Тургењев ми је, између осталог, говорио да ми треба да пузимо пред Немцима, да за све постоји један заједнички и неминован пут — то је цивилизација, и да су сви покушаји руског пута и самосталности свињарија и глупост. Рекао ми је да пише велики чланак о свим русофилима и словенофилима. Посаветовао сам му да из Париза поручи телескоп. Због чега? — упитао ме је. — Одавде је далеко — одговорих му — усмерите телескоп према Русији и разгледајте нас; иначе нас је заиста тешко видети. Страшно се разљутио. Видећи га тако љутог, ја сам му са добро намештеном наивношћу рекао: „Нисам очекивао да ће вас све ове критике и неуспех Дима тако разљутити; богами, не вреди, брига вас за све.“ „Та ја уопште нисам љут!“ рече и поцрвене. Ја прекинух разговор, пређосмо на домаће и личне ствари, узех капу и некако, без икакве намере, уз реч, рекох о Немцима све што ми се за ова три месеца било накупило у души: 

„Знате ли каквих овде варалица и хуља има? Овде је прост свет заиста много гори и непоштенији од нашег, а да је глупљи, то је ван сваке сумње. Ево, ви споменусте цивилизацију; шта је њима донела цивилизација и чиме се то они могу пред нама похвалити?“

Он побледе (буквално, ја ништа, ама баш ништа, не преувеличавам!) и рече ми: „Говорећи тако, ви мене лично вређате. Знајте да сам се ја овде дефинитивно настанио, да себе сматрам Немцем а не Русом, и поносим се тиме!“ Ја му одвратих: „Иако сам читао Дим и разговарао са Вама сада читав сат, ипак нисам могао очекивати да ћете ово рећи, те зато извините што сам вас увредио.“ — Затим се веома учтиво опростисмо и ја дадох себи реч да моја нога више никад неће крочити код Тургењева. Сутрадан је Тургењев тачно у 10 сати пре подне свраћао код мене и оставио визит-карту да ми је уруче. А пошто сам му сам претходног дана рекао да га пре дванаест не могу примити и да спаваом до једанаест, његов долазак у 10 сати схватио сам као отворену алузију да не жели да се види са мном; посетио ме је у 10 сати управо зато да бих ја ово схватио. За свих седам недеља срео сам се с њим само једном у касини. Погледали смо се, али ни он ни ја нисмо хтели да се поздравимо.

Можда ће Вам изгледати непријатна, драги Аполоне Николајевичу, ова злурадост са којом Вам описујем Тургењева и то како смо се међусогно вређали. Али, богами, не могу дургачије; он ме је сувише увредио својим уверењима. Мени је лично свеједно, иако ми он није много симпатичан због своје надмености, али не могу слушати такве грдње упућене Русији од руског издајника који би могао бити користан. Његово пужење пред Немцима и мржњу према Русима приметио сам одавно, још пре четири године. Али овај његов бес и запенушаност против Русије долазе искључиво због неуспеха Дима и зато што се Русија усудила да га не призна за генија.

Ту је само самољубље у питању, и утолико је све одвратније. Али нека их ђаво све носи! ….

(Одломак из писма упућеног А.Н. Мајкову, Женева, 16/28 августа 1867.)

Ф.М. Достојевски, ПИСМА 1832-1881, (Том 2, 1865-1873, стр. 103-105), Логос, Графичар, Београд-Ужице, 2017.

Превела: Вера Вулетић

Фјодор М. Достојевски, ПЕСНИК У НАПОНУ НАДАХНУЋА ОДГОНЕТА БОГА

М. М. Достојевском

Петербург, 31. октобар 1838.

(…) Пријатељу, ти философираш као песник. И као што душа не може да се не узбурка на сваки степен надахнућа, тако је узбуркана и нетачна твоја философија. Да би се више знало, ваља мање осећати и обрнуто — то ти је правило врло лако оборити, то је бунцање срца. Шта подразумеваш под појмом знати?  Спознати природу, душу, Бога, љубав… То се спознаје срцем, а не умом. Кад бисмо ми били духови, живели бисмо лебдећи у сфери оне мисли над коју се надноси душа наша кад хоће да је одгонетне. Али ми смо прах, људи, треба да се одгонетне, али се испоставља да ни сама мисао не може да се обујми. Ум је онај који кроз наш смртни омотач спроводи мисли у састав душе… При томе (други став), кад се човеков ум занесе у области знања, он дејствује независно од осећања, дакле, независно од срца. А ако је циљ сазнања љубав и природа, онда изравно пуца отворен простор за срце… Нећу с тобом да се препирем, али хоћу да ти кажем да се не слажем с тобом у мишљењу о поезији и философији… Философија се не сме замишљати као једноставан математички задатак у коме је непознаница природа… Имај у виду да песник у напону надахнућа одгонета Бога, дакле, обавља философску мисију. То значи да песничко узбуђење има философски карактер. Или, другим речима, философија је исто тако поезија само подигнута на виши степен!... Чудно је да и ти размишљаш у духу савремене философије. Колико се неразумних систем њених родило у главама умним и пламеним. Да би се из те разнородне гомиле добио прави резултат, треба изнаћи математичку формулу, — то су правила савремене философије. Но, куд ја одох за тобом?… Супротстављајући се твјој отрцаној философији, ја ипак признајем да постоји њен отрцани израз, којим ја нећу да те замарам.

Брате, тужно је живети без наде… Гледам испред себе и будућност ме ужасава… Лебдим у некој хладној поларној атмосфери у коју никад није продро сунчев зрак… Одавно нисам осетио ерупцију надахнућа… зато често бивам у оном стању у коме је, сећаш се, заробљеник из Шиноја после смрти браће у тамници… Неће к мени долетети рајска птица поезије и неће огрејати моју охладнелу душу… Кажеш да сам интровертан, али ево ме напуштају и негдашње маштарије моје и са чудних арабесака које сам негде стварао спада позлата. Оне мисли које су зрацима својим разгарале душу и срце сада су изгубиле пламен и топлину; или се моје срце скаменило, или… Страх ме је да и даље говорим… Страшно ми је и да изговорим помисао да је сва прошлост моја била један златни сан, кудраво прамење привиђења….

************************************************************************************

М.М. Достојевском

Петербург, 16. августа 1839.

(…) Шта да ти кажем о себи… Одавно с тобом нисам отворено разговарао. Не знам јесам ли сад у стању о томе да разговарам. Не знам, али сада много чешће посматрам свет око себе са потпуном безосећајношћу. Зато се јаче и отрежњујем. Мој једини циљ је да будем на слободи. Том циљу ћу све принети на жртву. Али често, често мислим о томе шта ће ми пружити слобода…. Шта ће бити са мном кад останем сам у непознатој гомили? Ја ћу смоћи снаге да раскрстим са свим овим; али признајем да је потребна јака вера у будућност, чврста самосвест како би се могло живети од садашњих ми надања; али шта? Свеједно хоће ли се она икада остварити или не; ја ћу своје учинити. Благосиљам тренутке у којима се мирим са садашњошћу (а ти тренуци су почели сада све чешће да ме посећују). У тим тренуцима постајем јасније свестан свога положаја и уверен сам да ће се моје свете наде остварити… сада нисам спокојан; али у оваквој борби духа обично сазревају јаки карактер; замагљени поглед постаје све бистрији и вера у живот добија чистији и узвишенији извор. Мојој души нису доступни више негдашњи бурни узлети. Све је у њој тихо, као у срцу човека који је дубоко у себи сакрио тајну; учити (шта значи човек и живот) — у том учењу ја имам прилично успеха; карактерима се могу учити од писаца са којима слободно и радосно протиче најбољи део мога живота; више ништа нећу рећи о себи. Ја сам уверен у себе. Човек је тајна. Њу треба одгонетати и ако је будеш одгонетао целог живота немој рећи да си изгубио време. Ја се бавим том тајном јер хоћу да будем човек. Збогом. Твој пријатељ и брат.

Ф. Достојевски

…омиљеним идејама сваког тренутка.. маштањима и размишљањима живот је неприметнији. Још нешто… ја сам у стању да волим и да будем пријатељ. Ја сам недавно… Како је много светог и великог, чистог… на овом свету. Мојсије и Шекспир све… само напола.

Љубав! Љубав. Ти кажеш да береш њено цвеће. Мени се чини да на свету нема светлијег самоодрицања од песничког. Како је могуће свој занос делити са хартијом.  Душа ће увек затајити више него што ће моћи да изрази речима, бојама или звуцима. Зато је тешко остварити идеју стваралаштва.

Кад љубав повезује два срца. Од (тога)… и тим пре не показује своје сузе… само у грудима. Плакати се може кад је човек сам… треба имати поноса и вере хришћанске…

Ф.М. Достојевски, ПИСМА 1832-1881, (Том 1, 1832-1864, стр. 59-60, 69), Логос, Графичар, Београд-Ужице, 2017.

Превела: Мила Стојнић

Фјодор М. Достојевски, ЗА СВЕ ЈЕ ПОТРЕБНО НАДАХНУЋЕ И ОГРОМАН ТРУД

М. М. Достојевском, Семипалатинск, 31. мај 1858.

(…) Не треба мили пријатељу журити, већ ваља настојати да се направи нешто добро. Пишеш ми, драги мој, да сам ја вероватно самољубив и да сада желим да се појавим са нечим веома добрим и зато сам засео да из јаја излежем то нешто веома добро. Претпоставимо да је то тачно; али пошто сам већ одложио бригу да се појавим са романом, ја пишем две приповетке које ће бити само сношљиве (па и то, ако да Бог), тако да ја сада немам стрпљења да нешто велико излежем. Али каква ли је то, пријатељу мој, теорија да слика треба да буде створена одједном итд. итд. итд? Кад си дошао до тог уверења? Веруј ми да је за све потребан огроман труд. Веруј ми да лака, дивна Пушкинова песма од неколико стихова изгледа као да је написана у једном даху само зато што ју је Пушкин дуго лепио и прерађивао. То су чињенице. Гогољ је седам година писао Мртве душе. Све што је написано одједном није било зрело. У Шекспировим рукописима, кажу, није било брисања и дописивања. Отуд код њега тако много монструозних и некукусних ствари, а да је на томе још порадио — било би боље. Ти очевдидно бркаш надахнуће, тј. прво тренутачно обликовање слике или покрета у души (што се увек и догађа), са радом. Ја, на пример, одмах записујем сцену онако како је први пут угледам и радујем јој се; али потом је обрађујем читаве месеце и године, надахњујем се по неколико пута а не једном (зато што волим ту сцену) и по неколико пута јој додајем или одузимам понешто, како ми се већ догађало, и веруј ми да је испадало много боље. Само нек има надахнућа. Без надахнућа, наравно, ничега неће бити. 

Фјодор М. Достојевски, ПИСМА 1832-1881,(стр. 318), ЛОГОС, ГРАФИЧАР, Београд-Ужице, 2015.

Фјодор М. Достојевски, ПОУКЕ СТАРЦА ЗОСИМЕ (О молитви, љубави, другим световима)

Младићу, не заборављај молитву. Сваки пут у молитви твојој, ако је искрена, појавиће се ново осећање а у њему и нова мисао, коју раније ниси знао и која ће те поново ободрити; и схватићеш да је молитва – васпитање. Запамти још и ово: сваког дана, и кад год можеш, понављај y себи: »Господе, смилуј се свима који су данас изашли пред тебе.“ Јер сваког часа и сваког тренутка хиљаде људи напуштају овај земаљски живот и њихове душе излазе пред господа, и како је много међу њима оних што су се растали са земљом отуђени, ником познати, у тузи и јаду што их нико неће пожалити и чак уопште не зна за њих: да ли су живели или нису. И ето, можда ће се са другог краја земљиног винути ка господу твоја молитва за покој његове душе, иако га ти уопште ниси познавао нити он тебе. Како је утешно души његовој, која је у страху стала пред господа, кад у том тренутку осети да постоји неко ко се и за њега моли богу, да је остало на земљи биће људско које и њега воли. А и бог ће милосрдније погледати обојицу вас, јер ако си ти њега тако пожалио, колико ће га више пожалити он, бескрајно милосрднији и болећивији од тебе. И опростиће мy тебе ради.Браћо, не бојте се греха људског, волите човека и у греху његовом, јер та слика божанске љубави и јесте врхунац љубави на земљи. Волите све што је бог створио, и целину и свако зрнце песка. Сваки листак и сваку зраку божју волите. Волите животиње, волите биљке, волите сваку ствар. Ако будеш волео сваку ствар, схватићеш и тајну божију у стварима. Схватићеш једном и почећеш је неуморно сазнавати све даље и више, сваки дан. И најзад ћеш заволети свет апсолутном, васионском љубављу. Животиње волите: њима је бог дао клицу мисли и радост непомућену. Немојте им је мутити, не мучите их, не отимајте им радост, не противите се мисли божјој. Човече, не горди се над животињама: оне су безгрешне, а ти, са својом величином, прљаш земљу својом појавом на њој и за собом остављаш свој прљави траг авај, скоро сваки од нас! Волите нарочито децу, јер она су такође безгрешна, као анђели, и живе ради усхићења нашег, ради очишћења срца наших и као извесни путоказ наш. Тешко оном ко увреди дете! (…)

Пред неком мишљу станеш у недоумици, особито гледајући грех људски, и упиташ себе: »Треба ли освајати силом или смиреном љубављу?“ Увек одлучи: »Освојићу смиреном љубављу.“ Ако се одлучиш тако једном заувек, моћи ћеш цео свет покорити. Кротка љубав је страшна снага, најмоћнија, којој нема ништа слично на свету. Сваки дан и час, сваког тренутка контролиши себе и пази на себе, да би лик твој био диван. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љут, са ружном речју, са гневном душом; ниси, можда, ни приметио дете, а оно је тебе видело и твој лик, ружан и безбожан, можда је остао у његовом незаштићеном срцу. Ти и ниси за то знао, а можда си тиме већ у њега бацио рђаво семе, и оно ће, вероватно, нићи, а све зато што се ниси уздржао пред дететом, зато што ниси изградио у себи брижљиву и активну љубав. Браћо, љубав је учитељица, али је треба умети стећи, јер се она тешко стиче, скупо се плаћа, дугим радом и на дуги рок, јер треба волети не у једном случајном тренутку, већ целог живота. А случајно свако може заволети, и злочинац може заволети. Мој млади брат је птице молио за опроштај: изгледа бесмислено, а истина је, јер све је као океан, све тече и спаја се, на једном месту дотакнеш – а одрази се на другом крају света. Нека је безумно молити птице за опроштај, али и птичицама би било лакше, и детету, и свакој животињи око тебе, кад би ти био лепши и племенитији него што си сада, макар за једну кап, али било би лакше. Све је као океан, кажем вам. Тада би се и птицама почео молити, мучен апсолутном љубављу, као у неком одушевљењу, и молити и њих да ти грех твој опросте. Цените веома то одушевљење, ма како изгледало људима бесмислено.

Пријатељи моји, молите и тражите од бога весеље. Будите весели као деца, као птице небеске. И нека вас не збуњује у вашем раду грех људски; не бојте се да ће он избрисати ваше дело и неће му дати да се оствари, немојте говорити: »Моћан је грех, силна безбожност, силна покварена средина, а ми смо сами и немоћни, смрвиће нас гадна средина и неће дати да се оствари добро дело.» Клоните се, децо, ове малодушности! У томе је једини спас: савладај се и учини себе одговорним за сав грех људски. Јер то је, пријатељу, заиста тако –– чим себе искрено учиниш одговорним за све и за сваког, одмах ћеш увидети да у суштини тако и јесте и да си крив за све људе и сва зла. А пребацујући своју лењост и своју немоћ на људе, завршићеш тако што ћеш се надахнути сатанском гордошћу и почећеш роптати на бога. А о гордости сатанској мислим овако: нама на земљи је тешко да је схватимо, зато је лако пасти у грешку и задахнути се њоме, и то још мислећи да нешто велико и лепо чинимо. И много шта од најјачих осећања и побуда наше природе ми на земљи засад не можемо схватити, али не саблажњавај се тиме и не мисли да ти то може послужити као оправдање, јер ћеш пред вечним судијом одговарати за оно што си могао схватити, а не за то што ниси могао, y то ћеш се сам уверити, јер тада ћеш правилно видети и нећеш више полемисати. Ми на земљи заиста као да лутамо, и кад не би било драгоценог Христовог лика пред нама, ми бисмо сасвим залутали и пропали као род људски пре потопа. Много шта је на земљи од нас скривено, али у замену за то даровано нам је тајанствено, интимно осећање наше живе везе са другим светом, са светом вишим и узвишеним, а и корену наших мисли и осећања нису овде него у другим световима. Ето зашто филозофи говоре да се суштина ствари не може схватити на земљи. Бог је узео семена из других светова и посејао по земљи, и узгајао врт свој, и никло је све што је могло нићи, али оно што је одрасло, живи и живо је само осећањем своје везе са тајанственим другим световима. Ако слаби или изумире у теби то осећање, онда умире и оно што је одгајено у теби. Тада ћеш постати равноцушан према животу и чак ћеш га омрзнути. Тако ја мислим.

Ф. М. Достојевски, «Из беседа и поука старца Зосиме», Браћа Карамазови, 1, превео Милосав Бабовић, «Рад», Београд, 1990, стр. 437-440.

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Фјодор М. Достојевски, ПОУКЕ СТАРЦА ЗОСИМЕ (Не можеш никоме бити судија)

Нарочито упамти да не можеш никоме бити судија. Јер нико не може на земљи бити судија злочинцу, пре него што сам судија не осети да је и он исто такав злочинац као и онај што стоји пред њим, и да је, можда, он највише крив за злочин тог што пред њим стоји. А када то схвати, онда може постати и судија. Ма како изгледало безумно, ово је истина. Јер да сам ја сам био праведан, можда злочинца који стоји преда мном не би било. Ако можеш примити на себе злочин онога што пред тобом стоји, коме твоје срце суди, онда га одмах прими и пострадај за њега, а њега без прекора отпусти. Ако би те чак и закон поставио за судију његовог, онда и тада, колико је год могуће, чини у овом духу, јер ће оптужени отићи и осудити самог себе горе од твог суда. А ако после твог пољупца оде хладан и равнодушан и смејући се теби, нека те ни ово не саблазни: значи, још му није дошао тренутак, али ће доћи у своје време; а ако и не дође, свеједно: ако он неће, онда ће други уместо њега схватити, и отпатити, и осудити, и окривити самог себе и правда ће бити задовољна. Веруј овоме, веруј поуздано, јер управо на томе почива сва нада и сва вера светитеља.

Ради неуморно. Ако се сетиш ноћу, одлазећи на починак: »Нисам обавио што је требало“, одмах устани и обави то. Ако су око тебе људи злобни и безосећајни и неће хтети да те слушају, онда клекни пред њих и моли их за опраштај, јер си заиста и ти за то крив што неће да те слушају. А ако не можеш да разговараш са озлојеђенима, онда им служи ћутке и понизно, никада не губећи наду. Ако те сви напусте и истерају насилно, онда, кад останеш сам, падни на земљу и љуби је, окваси је сузама својим, и земља ће дати плод суза твојих, макар те нико не видео и не чуо у caмоћи твојој. Веруј докраја, макар се десило и тако да сви на земљи застране са правог пута, a само ти једини останеш веран: и тада принеси жртву и хвали бога, ти – једини што си остао. А ако се двојица таквих састанете, онда сте већ цео свет, свет живе љубави, загрлите један другог и одушевљено хвалите господа: јер иако само у вама двојици, ипак се испунила његова истина.

Ако сам згрешиш и будеш туговао чак до смрти због грехова својих, или неког изненадног греха, онда се радуј за другог, радуј се за праведника, радуј се томе што је, кад си ти згрешио, он остао праведан и није згрешио. Ако те злочини људски огорче и изазову у теби гнев и неодољиву тугу, чак и жељу за осветом злочинцима – највише се чувај тог осећања. Одмах или и потражи себи муке, тако као да си сам био крив за злочине људске. Прими те муке и отрпи их, и смириће се срце твоје, и схватићеш да си и сам крив, јер си могао светлети злочинцима као једини безгрешни, а ниси светлео. Да си светлео, онда би својом свеглошћу обасјао и другима пут, и онај што је извршио злочин, можда га не би извршио уз твоју светлост. А ако си чак и светлео, али видиш да се људи не спасавају и поред твоје светлости, остани одлучан и не посумњај у снагу светлости небеске. Веруј у то да, иако се сада нису спасли, спашће се касније. А ако се ни касније не спасу, онда ће се спасти синови њихови, јер светлост твоја неће умрети, иако си ти већ умро. Праведник умире, а светлост његова остаје. А спасавају се људи увек и после смрти спасиочеве. Род људски не прима пророке своје и убија их, али људи воле мученике своје и поштују оне које су уморили мукама. А ти радиш за све, за будућност радиш. Награде никад не тражи, јер ти је и без тога велика награда на овој земљи: твоја духовна радост, коју само праведник заслужи. Не бој се ни славних, ни силних, него увек буди мудар и племенит. Знај меру, знај и пази рокове, научи се томе. Кад останеш усамљен, моли се. Заволи да падаш на земљу и да је целиваш. Земљу љуби и неуморно и незаситно је воли, воли сваког, све воли, тражи ово усхићење и екстазу. Окваси земљу својим сузама радости и воли те сузе своје. А екстазе се не стиди, цени је високо, јер је дар божји, велики, и не даје се многима, већ изабранима.

 

Ф. М. Достојевски, «Из беседа и поука старца Зосиме», Браћа Карамазови, 1, превео Милосав Бабовић, «Рад», Београд, 1990, стр. 440-442.

Фјодор М. Достојевски, ВЕЛИКИ ИНКВИЗИТОР

(…) ко је био у праву: ти или онај који ти је тада постављао питања? Сети се првог питања; мада не буквално, али његов смисао је овај: «Ти хоћеш да идеш у свет и  празних руку, са неким заветом слободе, који они у простоти својој и по урођеној анархичности својој не могу схватити, од кога се боје и страхују, јер ништа и никада за човека и људско друштво није било неподношљивије од слободе! А видиш ли ово камење у овој голој и врелој пустињи! … Претвори их у хлебове и за тобом ће потрчати човечанство као стадо, захвалио и послушно, мада вечно стрепећи да ћеш дићи руку своју и нестаће хлебови твоји.» Али ти ниси хтео да човека лишиш слободе и одбацио си предлог, јер си закључио: каква је то слобода, ако је послушност купљена хлебом? Ти си одговорио да човек не живи једино од хлеба; али знаш ли да ће у име тог истог хлеба земаљског и устати против тебе дух земљин, и сукобиће се с тобом, и победиће те, и сви ће поћи за њим, кличући: »Ко је сличан овом зверу, он нам је дао огањ с неба!“ Знаш ли ти да ће проћи векови и човечанство ће устима своје премудрости и науке прокламовати да нема злочина па, према томе, нема ни греха, већ само има гладних. »Нахрани, па онда и тражи oд њих врлину!“ ето шта ће написати на застави коју ће подићи против тебе и којом ће срушити храм твој. А на месту твог храма подићи ће се нова зграда, поново ће се подићи страшна Вавилонска кула, и мада се ни она неће довршити, као ни она раније, али ти би ипак могао избећи ту нову кулу и за хиљаду година скратити патње људима. јер они ће ипак доћи к нама, пошто се хиљаду година намуче са својом кулом! Они ће нас тада наћи поново под земљом, скривене у катакомбама (јер ћемо поново бити гоњени и мучени), наћи ће нас и завапиће: »Нахраните нас, јер они који су нам обећали огањ с неба, нису нам га дали.“ И тада ћемо ми довршити њихову кулу, јер ће је довршити онај ко их нахрани, а нахранићемо их само ми, у име твоје, и слагаћемо да је у име твоје. О никада, никада они без нас неће себе нахранити! Никаква наука им неће дати хлеба док буду били слободни, али свршиће се тиме што ће они донети слободу своју пред наше ноге и рећи нам: »Боље је да нас поробите, само нас нахраните.“ Схватиће, најзад, сами да је незамисливо да слободе и хлеба земаљског има довољно за све, јер никад, никада, неће умети да поделе међу собом оно што имају! Такође ће се уверити да никада не могу бити ни слободни, зато што су немоћни, порочни, ништавни и бунтовници.

Ти си им обећао хлеб небески, али, понављам, може ли се он упоредити са хлебом земаљским у очима слабог, вечно порочног и вечно незахвалног људског племена? И ако у име хлеба небеског пођу за тобом хиљаде и десетине хиљада, шта ће онда бити са милионима и десетинама хиљада милиона бића која неће бити у стању да потцене хлеб земаљски ради хлеба небеског? Зар су теби драге само десетине хиљада великих и снажних, а остали милиони слабих који те, међутим, воле, многобројни као песак морски, треба да послуже само као материјал великим и снажним? А не, нама су драги и слаби. Они су порочни и бунтовници, али на крају ће постати послушни. Они ће нам се дивити и сматраће нас боговима. Зато што смо им се ставили на чело и пристали да подносимо слободу и господаримо њима – тако ће им, на крају, постати страшно да буду слободни! Али ми ћемо рећи да смо послушни теби и да владамо у име твоје. Ми ћемо их поново обманути, јер тебе више нећемо пустити к себи. У тој обмани ће се и састојати наша патња, јер ћемо морати да лажемо. Ето шта је значило оно прво питање у пустињи, и ето шта си одбацио у име слободе коју си ценио изнад свега. Међутим, у том питању се садржи велика тајна овог света. Да си примио ,хлебове’ одговорио би на свеопшту и вечиту чежњу човечанства, како појединог бића, тако и целог човечанства – наиме: ,Пред ким да се поклоне.ʼ Нема трајније и мучније бриге за човека од тога да, кад остане слободан, што пре нађе пред ким да се поклони. Али човек тражи да се поклони пред оним што је већ неоспорно, тако неоспорно, да би сви људи сложно пристали на свеопште клањање пред њим. Јер се брига тих јадних створења не састоји само у томе да нађу то пред чиме ћу се ја или неко други поклонити, већ да нађу нешто тако y шта би сви поверовали и поклонили се пред њим, и то обавезно сви заједно. Ето, та потреба колективног клањања и јесте одувек главна мука сваког човека појединачно и целог човечанства. Због свепштег клањања они су уништавали мачем једни друге. Стварали су богове и позивали једни друге: ,Оставите ваше богове и дођите да се поклоните нашим, иначе смрт вама и вашим боговима?ʼ И тако ће бити до краја света, чак и онда кад нестану у свету богови: свеједно, клекнуће пред идолима. Ти си знао, ти ниси могао да не знаш ову основну тајну природе људске, али ти си одбацио једину апсолутну заставу, коју су ти нудили, да примораш све да се обавезно поклоне пред тобом – заставу хлеба земаљског, и одбацио си је у име слободе и хлеба небеског. Погледај, шта си урадио даље. И све то опет у име слободе! Кажем ти да човек нема веће бриге него да нађе оног коме ће што пре предати дар слободе, са којим се рађа то несрећно створење. Али слободом људском овладаће само онај ко ће умирити њихову савест. Са хлебом ти се давала неоспорна застава, даш хлеб – и човек ти се поклони, јер нема ништа неоспорније од хлеба; али ако неко истовремено мимо тебе завлада њиховом савешћу – е, тада ће он чак бацити твој хлеб и поћи за оним који је премамио његову савест. У томе си ти био y праву. Јер тајна постојања човековог није само у томе да живи, већ у томе због чега живи. Без поузданог сазнања због чега живи, човек неће пристати да живи и пре ће уништити себе него што ће остати на земљи, па макар око њега били све сами хлебови. To је тако, али шта се десило: уместо да си овладао слободом људском, ти си им је још увећао! Зар си заборавио да су спокојство и чак смрт човеку дражи од слободног избора у познавању добра и зла? Нема за човека ништа привлачније од слободе његове савести, али нема ништа ни мучније. И ето, уместо тврдих основа да се једном заувек успокоји људска савест, ти си узео све што је необично, неизвесно и неодређено, узео си све што је превазилазило људску снагу, према томе, поступио си као да их уопште не волиш, и то ко, онај који је дошао да за њих да свој живот! Уместо да овладаш људском слободом, ти си је увећао и заувек оптеретио њеним мукама душевно царство човеково. Ти си пожелео слободну љубав човекову, да слободно пође за тобом, примамљен и занет тобом. Уместо по строгом древном закону, човек је сада морао слободним срцем да одлучује сам шта је добро, а шта је зло, имајући за узор само твој лик пред собом, али зар је могуће да ниси помислио да ће он, најзад, одбацити и чак оспорити и твој лик, и твоју истину, ако га оптерете тако страшним бременом као што је слобода избора? Они ће, најзад, повикати да истина није у теби, јер их је немогуће било оставити у већој пометњи и мукама него што си ти учинио када си им оставио толико брига и нерешивих задатака. Према томе, ти си сам почео рушење својег царства и не криви за то никог више. A, међутим, зар се то теби предлагало?Постоје три силе, једине три силе на земљи, које могу заувек да, ради њихове среће, победе и плене савест ових немоћних бунтовника – то су силе: чудо, тајна и ауторитет. Ти си одбацио и једно, и друго, и треће, и сам си дао за то пример.

 Када те је страшни и премудри дух изнео на врх храма и рекао ти: ,Ако хоћеш да сазнаш да ли си син божји, онда скочи доле, јер је казано за њега да ће га анђели прихватити и понети, и неће пасти нити се разбити и сазнаћеш тада да ли си син божји, и доказаћеш тада каква је вера твоја у оца твојегʼ, али ти си, саслушавши, одбацио предлог и ниси се повео, и ниси скочио доле. О, ти си наравно тада поступио поносно и величанствено као бог, али људи, али слабо бунтовно племе – зар су они богови? О, ти си тада схватио: кад би само крочио, кад би учинио само покрет да се бациш доле, одмах би искушао господа и сву би веру у њега изгубио, и разбио би се о земљу, коју си дошао да спасаваш, и обрадовао би се мудри дух који те је кушао. Али, понављам, зар има много таквих као ти? И је ли могуће да си ти макар и за тренутак могао сматрати да ће и људи моћи поднети слично искушење? Зар је тако створена људска природа, да одбаци чудо и у тако страшним тренуцима живота, у тренуцима решавања најстрашнијих, фундаменталних и тегобних питања духа, остане само са слободном одлуком срца? O, ти си знао да ће се подвиг твој сачувати у књигама, да ће стићи до последњих времена и последњих кутова земље, и понадао си се да ће човек идући за тобом остати са богом, не осећајући потребу за чудом. Али ти ниси знао да чим човек одбаци чудо, одмах одбаци и бога, јер човек не тражи толико бога колико чудо. И пошто човек није у стању да остане без чуда, наствараће себи нових чуда, сада већ својих, и поклониће се врачарском чуду, бапском бајању, макар сто пута био бунтовник, јеретик и безбожник. Ти ниси сишао с крста када су ти викали, исмевајући те и изазивајући: ,Сиђи с крста и повероваћемо да си то тиʼ. Ти ниси сишао зато што ниси хтео да поробиш човека чудом и жудео си за слободном вером, а не за изазваним чудом. Желео си слободну љубав а не ропско одушевљење невољника пред моћима које су га запрепастиле једном заувек. Али ти си и тада судио о људима сувише узвишено, јер они су, наравно, невољници, мада су створени као бунтовници. Осврни се и оцени, ево прошло је петнаест векова, хајде погледај их: кога си уздигао до себе? Кунем ти се, човек је створен слабији и нискији него што си ти о њему мислио! Може ли, може ли он да изврши оно што и ти? Поштујући га толико, поступио си као да си престао да саосећаш с њим, зато што си сувише много од њега захтевао – и то ко, онај који га је волео више него самог себе! Да си га мање поштовао, мање би од њега и захтевао, а то би било ближе љубави, јер би лакше било његово бреме. Он је слаб и подао. Шта вреди то што се он сада свуда буни против наше власти и поноси се тиме што се буни? То је понос детета и ћака. То су малишани који су се побунили и истерали наставника. Али доћи ће крај дечјем одушевљењу и коштаће их скупо. Они ће порушити храмове и залити крвљу земљу. Али досетиће се најзад, глупа деца, да иако су бунтовници – немоћни су бунтовници, који не могу да издрже сопствену буну. Лијући глупе сузе, они ће најзад признати себи да је творац, стварајући их као бунтовнике, несумњиво хтео да им се подсмехне. Они ће то рећи у очајању и то што кажу биће богохуљење од кога ће постати још несрећнији, јер природа људска не подноси хуљење и, на крају крајева, за то ће се сама увек осветити. Према томе, неспокој, сметеност и несрећа – то је садашња судбина људи, после свега што си ти препатио за њихову слободу! Твој велики пророк у својим визијама и алегоријама говорио је да је видео све учеснике првог васкрсења и да их је било по дванаест хиљада из сваког поколења. Али ако их је било толико, онда и они као да нису били љуци него богови. Они су отрпелн крст твој, отрпелн су десетине година глади и голе пустиње, хранећи се скакавцима и корењем, и ти, наравно, можеш са поносом да покажеш ту децу слободе, слободне љубави, слободне и величанствене жртве њихове у име твоје. Али сети се да је њих било свега само неколико хиљада, и то богова, а остали? И шта су криви остали слаби људи што нису могли истрпети оно што и моћни? Шта је крива слаба душа што није у стању да прими толико страшних дарова? И ако је тако, онда је у томе нека тајна и ми је не можемо схватити. А кад је тајна, онда смо и ми имали право да проповедамо тајну и да их учимо да није важно слободно одлучивање њихових срдаца, нити љубав, већ тајна којој се морају слепо покоравати, чак и против своје савести. Тако смо и учинили. Ми смо исправили подвиг твој и засновали га на чуду, тајни и ауторитету. И људи су се обрадовали што су их поново повели као стадо и што су, најзад, са њихових срца скинули тако страшни дар, који им је донео толико мука. Реци, јесмо ли били у праву, када смо проповедали и поступали тако? Зар ми нисмо волели човечанство, кад смо тако смирено схватили његову немоћ, са љубављу олакшали његово бреме и дозволили слабој природи његовој и грех, али са нашом дозволом? Зашто си сада дошао да нам сметаш? И зашто ме гледаш ћутке и саосећајно кротким очима својим? Разљути се, ја нећу твоју љубав, зато што и ја тебе не волим! И шта да кријем од тебе? Зар не знам с ким говорим? Ово што имам да ти кажем, теби је већ све познато, ја то читам у очима твојим. И зар ја да скријем од тебе тајну нашу? Можда ти хоћеш да је чујеш управо из мојих уста; онда слушај: Ми нисмо с тобом, већ с њим, то је наша тајна! Ми већ одавно нисмо са тобом него са њим, већ осам векова. Равно пре осам векова узели смо од њега оно што си ти са негодовањем одбацио, онај последњи дар који ти је понудио, када ти је показао сва царства земаљска: ми смо узели од њега Рим и мач царски и објавили да смо цареви земаљски, једини цареви, мада све досад нисмо успели да наш подухват доведемо до потпуног завршетка. А ко је крив? O, наш подухват је и сада још у почетку, али је започео. Дуго ће се још чекати на његово довршавање и још много ће препатити земља, али ми ћемо постићи циљ и бићемо цареви, и тада ћемо помислити о универзалној срећи људској. Међутим, ти си могао још тада узети царски мач. Зашто си одбио тај последњи дар? Да си прихватио трећи савет моћног духа, испунио би све што тражи човек на земљи, наиме: пред ким да се поклони, коме да уручи савест и на који начин да се, најзад, сви уједине у неминовни, општи и сложни мравињак, јер је потреба за универзалним уједињењем трећа и последња мука људска. Одувек је човечанство као целина тежило да обавезно оствари универзално уређење. Било је много великих народа са великом историјом, али што су били већи ти народи, утолико су били и несрећнији, јер су јаче од других осећали потребу универзалног сједињавања људи.Велики завојевачи Тимури и Џингис–кани летели су као вихор по земљи, тежећи да освоје васиону, али и они су, мада несвесно, изразили ту исту велику потребу човечанства за универзалним и свеопштим уједињењем. Да си примио свет и царску одору, основао би васељенско царство и дао спокој целом свету Јер ко треба да влада људима него ми, који владамо њиховом савешћу и у чијим су рукама њихови хлебови. Ми смо узели царски мач, а када смо га узели, одбацили смо, наравно, тебе и пошли за њим.

О, проћи ће векови анархије слободног ума, њихове науке и антропофагије, зато што ће, кад почну дизати без нас своју Вавилонску кулу, завршити антропофагијом. Али тада ће и допузити к нама звер и лизаће ноге наше, и покапаће их крвавим сузама из очију својих. И ми ћемо узјахати звер и подићи путир на коме ће бити написано: ,Тајна!ʼ Али тек тада и само тада ће настати за људе царство спокоја и среће. Ти се поносиш својим изабраницима, али ти имаш само изабранике, а ми ћемо успокојити све. И да ли је тако: колико се од тих изабраника, од моћних који би могли постати изабраници, најзад уморило чекајући тебе, и однело и још ће однети снагу духа свог и ватру срца свог на другу њиву, и завршиће тиме што ће против тебе подићи слободну заставу своју. Али ти си сам подигао ту заставу. А код нас ће сви бити срећни и неће се више ни бунити нити уништавати једни друге, као што се у слободи својој дешавало свуда. О, ми ћемо их убедити да ће они постати слободни тек онда кад се одрекну своје слободе, ради нас, и када нам се покоре. И хоћемо ли тада бити у праву или ћемо слагати? Они ће се сами уверити да смо у праву, јер ће се сетити до каквих је ужаса ропства и пометње доводила твоја слобода. Слобода, слободни ум и наука завешће их у такве прашуме и довести пред таква чуда и нерешиве тајне да ће једни од њих, непокорни и свирепи, уништити себе, други непокорни, али слаби уништиће једни друге, а трећи који остану, слаби и несрећни, допузаће до наших ногу и завапиће: ,да, ви сте имали право, једино сте ви знали његову тајну и ми се враћамо вама, спасите нас од нас самих.’ Добијајући хлеб од нас, они ће, наравно, јасно видети да ми њихов хлеб, њиховим рукама стечен, узимамо од њих да бисмо им га поделили, без икаквог чуда; видеће да ми нисмо претворили камење у хлебове, али ће се заиста више него самом хлебу радовати томе што га добијају из руку наших! Јер ће сувише добро памтити да су се раније, без нас, хлебови које су стекли, претварали у њиховим рукама само у камење, а када су се вратили нама, онда се само камење у њиховим рукама претворило у хлебове. Сувише, сувише ће добро оценити шта значи покорити се једном заувек! И док људи ово не схвате, биће несрећни. А ко је највише допринео овом несхватању, реци? Ко је растерао стадо и растурио га по путевима незнаним? Али стадо ће се поново окупити и поново покорити, и то заувек. Тада ћемо им дати мирну и тиху срећу, срећу слабих створења, какви су и створени. О, ми ћемо их најзад убедити да се не поносе, јер ти си их уздигао и тиме научио да се поносе; доказаћемо им да су слаби, да су само јадна деца, али да је детиња срећа најслађа. Они ће постати плашљиви и почеће да гледају у нас, и да се у страху припијају уз нас, као птићи уз мајку. Они ће нам се дивити и ужасаваће се и поносиће се тиме што смо тако моћни и тако паметни да смо могли умирити такво анархично, хиљадумилионско стадо. Они ће немоћно дрхтати од гнева нашег, умови њихови постаће плашљиви, очи њихове постаће плачљиве као у деце и жена, али ће на наш миг тако лако прелазити ка весељу и смеху, ведрој радости и срећној детињој песмици. Да, ми ћемо их присилити да раде, али у време слободно од труда организоваћемо им живот као дечју игру, са дечјим песмама, хором, невиним играма. О, ми ћемо им дозволити и грех, они су слаби и немоћни, и волеће нас као деца зато што смо им дозволили да греше. Ми ћемо им рећи да ће сваки грех бити опроштен ако је учињен са нашом дозволом; а дозвољавамо им да греше зато што их волимо, и казну за те грехове узећемо на себе, нека тако буде, и узећемо их на себе, а они ће нас обожавати као добротворе који су њихове грехове узели на себе пред богом. И неће бити у њих никаквих тајни пред нама. Ми ћемо им дозвољавати или забрањивати да живе са својим женама и љубавницама, да имају или немају деце – и све то према њиховој послушности и они ће нам се весело и радосно покоравати.Најмучнје тајне њихове савести – све, све ће то нама изнети, а ми ћемо им све објаснити и они ће са радошћу поверовати нашем објашњењу зато што ће их избавити од велике бриге и страшних садашњих мука због личног и слободног одлучивања. И сви ће бити срећни, сви милиони бића, сем стотине хиљада управљача њихових. Јер само ми, ми који чувамо тајну, само ћемо ми бити несрећни. Биће хиљаде милиона срећне деце и сто хиљада патника, који су узели на себе проклетство познања добра и зла. Мирно ће они умрети, тихо ће се угасити у име твоје, а у гробу ће наћи само смрт. Али ми ћемо сачувати тајну и ради њихове среће мамићемо их наградом небеском и вечном. Јер, кад би нешто и постојало на ономе свету, онда, наравно, не за такве као што су они. Говоре и проричу да ћеш ти поново доћи и победити, да ћеш доћи са својим изабраницима, са својим поносним и моћнима, али ми ћемо рећи да су они спасли само себе, а ми смо спасли све. Кажу да ће бити осрамоћена блудница, која јаше на звери и држи у својим рукама тајну, да ће се поново побунити слаби, да ће подерати њену пурпурну хаљину и разголитити њено ,гадноʼ тело. Али ја ћу тада устати и показаћу ти хиљаде милиона срећне деце која не знају за грех. И ми смо узели на себе грехове њихове ради среће њихове, ми ћемо стати пред тебе и рећи: ,Суди нам ако можеш и смеш’. Знaj да се ја не бојим тебе. Знај да сам и ја био у пустињи, да сам и ја јео скакавце и корење, да сам и ја благосиљао слободу којом си ти благословио људе, и ја сам се спремао да станем у редове твојих избраника, у редове моћних и силних, са жељом да ,попуним бројʼ. Али ја сам се освестио и нисам хтео да служим безумљу. Вратио сам се и пришао мноштву оних који су ревидирали подвиг твој. Отишао сам од гордих и вратио се кроткима, ради среће тих кротких. Ово што ја теби говорим, оствариће се, и царство наше ће настати. Понављам ти, сутра ћеш видети то послушно стадо, које ће на први мој гест потрчати да згрће врели жар уз твоју ломачу, на којој ћу те спалити, зато што си дошао да нам сметаш. Јер ако постоји неко ко je највише заслужио нашу ломачу, онда си то ти. Сутра ћу те спалити.Dixi[1]“

Иван се зауставио. Узбудио се говорећи и говорио је са заносом. Кад је завршио, неочекивано се осмехнуо.

Аљоша, који га је стално слушао ћутке и пред крај, изузетно узбуђен, више пута покушавао да прекине брата, али се очевицно уздржавао, одједном је почео да говори као да се отргао, дајући одушке себи.

– Пa … то је бесмислица! – повикао је црвенећи. Твоја поема је похвала Исусу, а не осуда … као што си желео. И ко ће ти поверовати у оно о слободи? Зар је тако треба схватити! Зар је тако схвата православље … To je Рим, а није ни сав Рим, није истина – то су најгори у католичанству, инквизитори, језуити! … И уопште не може постојати тако фантастична личност, као твој инквизитор. Какви су то грехови људски које су узели на себе? Какви су то носиоци тај–не, који су узели на себе то проклетство ради људске среће? Кад је њих неко видео? Ми знамо језуите, о њи–ма се ружно говори, али да ли су они такви, као код тебе? Они уопште нису такви, никако нису такви … Они су једноставно римска армија за будуће земаљско царство, са царем – римским папом на челу … то је њихов идеал, али без икаквих тајни и узвишене ту–ге… Најједноставнија жеља за влашћу, жеља прљавих земаљских блага, поробљавања … слично будућем кметству у коме ће они постати спахије … то је све што имају. Они, можда ни у бога не верују. Твој инквизитор који пати, само је фантазија…

Ф. М. Достојевски, «Велики инквизитор» (одломак), Браћа Карамазови, 1, превео Милосав Бабовић, «Рад», Београд, 1990, стр. 357-367.

НАПОМЕНЕ:
^[1] Рекао сам.

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute