У земљи су Стаљина, за његовог живота, мрзеле две групе совјетског естаблишмента. Једну можемо, условно, назвати левим глобалистима: они су тежили светској револуцији, то су били гардисти кардинала светске револуције Лењина и Троцког. Сматрали су да је Стаљин издао револуцију када је почео да демонтира структуре левих глобалиста, Конминтерну.
Друга група, која, природно није могла да воли Стаљина је део номенклатуре оријентисан на потрошњу. Као што знате, номенклатура је слој који карактерише врло строго рангирана хијерархијска потрошња.
Природно, значајан део номенклатуре желео је значајно већу потрошњу. И овај потрошачки курс, који је водио претварању номенклатуре у квазикласу, као и људи који су били персонификације тог курса, природно, са Стаљином нису били компатибилни. Нису га волели, мрзели су га и Стаљин им је на исти начин одговарао.
Када је Стаљин сазнао да радници номенклатуре евакуисани у Самару хоће да оснују специјалне школе за своју децу, назвао их је „проклетом кастом“; и када је говорио да ће у мери изградње социјализма класна борба и противљење овом процесу расти, није мислио на традиционалне слојеве као што су кулаци итд, као што код нас неки сматрају – не, он је имао у виду управо номенклатуру. И перестројка је ово показала, како би рекао Набоков, кристалном јасноћом.
Парадоксални савез ове две групе: левих глобалиста, који су маштали о светској револуцији и оних који су тежили потрошњи, и спојили се, условно говорећи у троцкистичко-бухарински блок – у историју је ушао као десно-леви блок.
Ови људи су мрзели Стаљина у совјетском естаблишменту.
И претварање у главни задатак КПСС-а „задовољење растућих материјалних потреба совјетских грађана“, који је унесен у партијски програм 1961, била је победа потрошача, потрошачке линије номенклатуре.
Паралелно са овим одигравала се интеграције совјетске номенклатуре у светско тржиште, светски систем. За мене је најснажнији визуелни пример поменутог фотографија Косигина у Канади, будући председник Савета министара СССР-а седи са капом индијанског поглавице испод портрета енглеске краљице.
То је врло симболично, то подсећање на будућност номенклатуре.
А ко је мрзео и мрзи Стаљина, ко и шта није могао и не може да му опрости ван земље?
Треба рећи да је Стаљин три пута рушио планове глобалиста, цепао „путне карте“ за глобализацију: 1927-1929 када је окренуо земљу од светске револуције ка изградњи социјализма у једној, одређеној земљи; 1934-1944 када је уништио Вермахт; и 1952. године, када је, у суштини, обновљена земља. Не за 20 година како су сматрали западни економисти, већ свега за 7-8 година. Осим тога, Стаљин је показао реалну алтернативу глобализму: то је неоимперијска творевина, која је суштински антикапиталистичка.
Осим тога, Стаљин је безусловно кључна фигура читаве руске историје, и, када је Јаковљев говорио – не цитирам дословно, наравно – да ми не разарамо Совјетски Савез, већ сву хиљадугодишњу парадигму руске историје, главна фигура, преко које се ово ломило, био је Стаљин.
Зашто? Зато што Стаљин није просто човек, већ феномен.
Узгред, Стаљин је ово и сам одлично схватао. Једном је рекао свом сину Василију, који се жалио да се према њему лоше односе у школи и снижавају му оцене: Мислиш, ти си Стаљин? Не, ти ниси Стаљин; мислиш, ја сам Стаљин? Не, ни ја нисам Стаљин. Онда је показао на свој портрет: Ето, он је Стаљин.
Дакле, Стаљин је повезао линију светског револуционарног покрета и Русију – а, осим тога, повезао је револуционарну линију унутар Русије и линију царске, самодржавне Русије, при чему је то чинио врло доследно.
Кључни датуми овог процеса су, као што сам већ рекао: 1927-1929, 1936. и 1943. година – распуштање Коминтерне, иако је то de facto било учињено раније, плус химна, називи и тако даље, и на крају, 1952. године преименовање ВКП (Всесоюзная Коммунистическая партия большевиков ) у КПСС (Коммунистическая партия Советского Сою́за).
Врло је занимљиво да постоје људи који то одлично разумеју, чак и на Западу.
На пример, непријатељ комунизма Мељник-Боткин. Он је унук Боткина, лекара, који је – ако се стрељање царске породице одиграло тамо где се сматра да јесте – био стрељан 1918.
Дакле, Мељник-Боткин је био начелник француске обавештајне службе за време Де Гола. Недавно је дао врло занимљив интервју у којем је рекао да је до 1917. у Русији било врло кошмарно, а најпозитивније што се десило у Русији је изградња земље за време Јосифа Висарионовича Стаљин изградио земљу.
Мала допуна поводом линије Коминтерне везане за ширење светске револуције и однос Стаљина према њој.
Стаљин је, природно, на нивоу реторике, пошто је себе називао Лењиновим учеником, морао да поштује одређена правила. Али читава његова политика од средине тридесетих година – а и раније, била је усмерена на стварање квази-империјске, неоимперијске структуре на антикапиталистичкој основи.
Његова политика у односу према Коминтерни била је врло оштра. На пример, Коминтерна је имала сјајну обавештајну служба, али дошло је време да буде уништена јер је играла на супротној страни. Стаљин је, истина, имао личну обавештајну службу, али је ипак, овај ресурс је морао да жртвује.
Погледајмо шта се дешавало после Другог светског рата: да је Стаљин тежио светској револуцији онда би свуда постављао комунистичке режиме. А дешавало се супротно. Стаљин је давао предност левичарским националистичким режимима, – зато, на пример, Демократску републику Вијетнам није признавао неколико година, због чега су Вијетнамци били врло увређени. Призната је de facto, то јест Стаљинов курс није био усмерен ка Светској револуцији, већ ка другој схеми управљања светом.
Ми можемо само да нагађамо о суштини договора Стаљина и Рузвелта, али ствар је у томе што, како је рекао једном тај исти Стаљин „постоје намере, а постоје и околности и логика околности је јача од логике намера“. Рузвелт је представљао државни монополистички капитализам који је могао да трпи системски антикапитализам који је представљао Совјетски Савез. Али после Другог светског рата настала је нова, млада грабљива фракција светске капиталистичке класе – корпорократија, чији је представник био Труман. Они нису могли да коегзистирају са системским антикапитализмом. Отуда Рузвелтова, очигледно насилна, смрт и многе друге ствари.
Завршићу чланак Де Головим цитатом који је рекао буквално следеће: „Стаљин није отишао у прошлост већ се растворио у будућности“.
Андреј Фурсов
Превео: Александар Мирковић