Песма живи у мени, малена, голишава, безоблична.
Неопходно ју је оденути како би изашла напоље.
Све што сакупљам, све те врпце, комадићи –
све је то одећа за стихове.
Као што деца исеку једну папирну лутку и на њу
ређају гомилу одеће, а лутка је увек иста.
Пишем увек о једном истом, само су речи другачије.
Андреј Сен-Сењков
Превела: Мелина Панаотовић
он налази на длану
линију живота
она му се не свиђа
као ни сам живот
стиска је прстима
и гура улево
затим удесно
онда ставља на њу
мале предмете
киндер-изненађења
замрзнуте јагоде
подвлачи фломастером гранчице
узалуд
ништа се не мења
затим привлачи линији живота
линију љубави
и оне се
заплету као жице на слушалицама
Андреј Сен-Сењков
Препевао: Александар Мирковић
Тога дана у Букурешту
родила се мачка која се плашила таме.
Касније, тај случај је описан
у многим научним публикацијама у свету.
Тога дана у Букурешту
жена у светлом капуту
и мушкарац у тамном
ухватили су се за руке,
и неко време стајали ћутећи.
Онда је Николаје нешто тихо рекао.
– Шта? – упитала је Елена.
И у том тренутку одјекнули су пуцњи.
Један од метака
доспео је у њену кичму
смрскавши оно место,
где се, према древној индијској медицини,
у човеку рађа страх.
Од усамљеност, од унутрашњих простора,од таме.
Увек се сетим супружника Чаушеску, када замоле да се моја жена јави на телефон,
ословљавајући је именом и патронимом – Елена Николајевна.
2010.
Андреј Сен-Сењков
Препевао: Александар Мирковић
старији друг петогодишњи павлик
учио ме је да газим кишне глисте
зато што немају лице
понекад би се испоставило да ипак имају –
дечије
таквих је било мало и ми смо их пуштали
имали су пуно среће
чини ми се каткад да су и данас живи
ти ружичасти безмало људи
Андреј Сен-Сењков
Препевао: Александар Мирковић
Садржај:
1. А. Сен-Сењков – Џудит Скот је својим рукама додиривала своје гене
2. Напомене
3. Кратка биографија Џудит Скот
4. Радови Џудит Скот
1. ДЖУДИТ СКОТ* ЈЕ СВОЈИМ РУКАМА ДОДИРИВАЛА СВОЈЕ ГЕНЕ
на њеној ретроспрективи у токију
радови су висили на прозрачним нитима
у прозрачним стакленим собама
четрдесет седми свечано одевени хромозоми
у бестидно-голом кариотипу**
човека који одатле не расте
таква је игра – када музка стане
треба сести на столицу
којих је, једна мање
од броја играча
два хромозома на једној малој столици
седе у белим хаљиницама
машу ножицама
мешајући у ваздуху
горки шећерни прах
једва додирујући
врело дно
неудобне шоље
женског пола
она се родила
заједно за џојс
својом близанком
закачивши се епикантусом плавих очију
за смеђе сестрине пете
своје предмете почела је да ствара
кад јој је било преко четрдесет
на један рад одлазило би неколико недеља или месеци
у неком моменту нагло би прекидала
губећи интерес за њега
устајала и одлазила
као што је путник
принуђен да подигне генетски сточић испред себе
када помоћно крило авиона започне слетање
глувнема као ужас медведића
који сазнаје да је неко спавао у његовом креветићу
када је дошла слава
почела је да носи
чудновате турбане
уплићући у њих пера и бижутерију
шпанци су о њој снимили документарни филм
„шта је под твојим шеширом?“
штајнер је писао:
код људи са дауновним синдромом***
завршена је изградња моралног тела
њени радови
(сто педесет)
проницали су
рендгенским зрацима
показујући чудне ствари
једном су нашли венчани прстен
што подсећа на причу о „младим племкињама“****
када се такође помоћу рендгена
открило да су у раним етапама
дворске даме имале дугачак нос
који се смањивао постепено током рада на слици
постоји фотографија
где она ради
на својој последњој скулптури
сви треба да погледамо њено лице
безначајно је што читамо само наслове
и никада оно што је написано испод ситним словима
међународни дан људи са дауновим синдромом
обележава се двадесет првог марта
као и међународни дан поезије
у овом неправилно устројеном свету
где се детектор дима укључује
чак и на анђеоска крила
Андреј Сен-Сењков
Препевао: Александар Мирковић
2. НАПОМЕНЕ:
* Џудит Скот – америчка уметница
** Кариотиоп – скуп свих хромосома у ћелији. Свака врста има свој карактеристичан кариотип.
*** Даунов синдром је облик хромозомопатије који се јавља као последица тризомије хромозома 21. Карактеристике су, специфичан изглед лица и умна заосталост као обавезни показатељ овог синдрома. Описао га је први пут Лагдон Даун (енгл. Лагдон Доwн) 1866. године на сопственом детету, а тек 1957. године је установљено да је узрок овог синдрома тризомија. Учесталост овог синдрома у људској популацији је 1:700 живорођених. На ту учесталост утиче старост мајке, тако да се код жена старијих од 40 година та учесталост повећава на 1:45 живорођених.
Кариотип особе са Дауновим синдромом је:
47;XX(21+) или
47;XY(21+) (укупан број хромозома, полна конституција + хромозом који је у вишку).
Узрок тризомије 21 може да буде и уравнотежена транслокација хромозома 21 код једног од родитеља (сматра се да је ово узрок у тек око 5% случајева). Такав родитељ, поред нормалних гамета, може да образује и гамете у којима је хромозом 21 у вишку. Спајањем таквих ненормалних гамета (имају два хромозома 21) са нормалним (имају један хромозом 21) настаће зигот који носи неуравнотежену транслокацију 21. Особа са неуравнотеженом транслокацијом 21 имаће кариотип са 47 хромозома јер је хромозом 21 у вишку (тризомик), а фенотипски Даунов синдром.
Најизразитија обележја овог синдрома су: умна заосталост; ИQ = 40-50, мада има података да ИQ може бити и од 25-80; аномалије срца праћене у различитом степену аномалијама (ненормалностима) других органа, смањена отпорност према инфекцијама, повећан ризик за појаву леукемије, превремено старење и др.
Из свих тих разлога особе са овим синдромом живе у просеку дупло краће у односу на здраве особе. Особе имају и препознатљиве особине као што су : косо (монголоидно) постављене и широко размакнуте очи; мали нос, широког корена; смањен обим главе и пљоснат потиљак; уста су мала па нормално велики језик вири из њих, а сам језик је често увећан и избраздан; ушне шкољке су скоро увек лоше формиране, мале и ниско су постављене; зуби су неправилног облика и броја и касно избијају; шаке су широке и са кратким прстима; на длановима може постојати бразда четири прста (мајмунска бразда) уз измењене дерматоглифе (линије на шакама) и др.
Клиничка слика може бити ублажена ако је код особе присутан мозаицизам. (извор: Wикипедиа)
**** Младе племкиње (Лас Менинас) – Веласкезова позната слика
3. ЏУДИТ СКОТ – КРАТКА БИОГРАФИЈА
Међународно призната америчка визуелна уметница рођена је са потпуно оштећеним слухом и са Дауновим синдромом. Првих седам година провела је у куц́и уз сестру близнакињу и старију брац́у у полуруралној заједници на излазу из града. Иако је развојни јаз између две девојчице био очигледан, „родитељи су се свесно трудили да се према најмлађим члановима породице опходе подједнако. Често су их облачили идентично и охрабривали их да у сваком догађају учествују под једнаким условима“. Џудит је увек пратила њена сестра близнакиња, Џојс, која јој је помагала и била њен чувар и преводилац. (Мада Џојс инсистира да је Џудит та која је одувек била њена водичица и учитељица.)
Када је дошло време да девојчице крену у школу, утврђено је да се Џудит не може образовати, чак ни у разреду за децу са тешкоц́ама у учењу, већ да јој је потребна стална нега и надзор. Лекари нису открили да има потпуно оштећен слух, већ су проценили да је ‘дубоко ретардирана’. Према савету лекара, њени родитељи 18. октобра 1950. смештају Џудит у Државну установу за ментално ретардиране особе. Раздвајање близнакиња имало је велики утицај на обе. Џудит је постала озбиљно отуђена, а ускоро су се појавили и проблеми у понашању. У њеном здравственом картону се наводи да „се чини да она није у добром односу са својим окружењем. Не слаже се добро са другом децом, немирна је, једе неуредно, сузе брише рукавом, туче другу децу. Њено присуство у рареду има узнемирујуц́и утицај“.
Џудит је остала у државној установи 35 година, све док њена сестра близнакиња, Џојс, није постала њена старатељка 1985. године. Џудит се тада преселила у Калифорнију, државу у којој особе са менталним инвалидитетом имају право на доживотно образовање.
Априла 1987. године Џудит је почела да похађа Уметнички центар креативног раста (Цреативе Гроwтх Арт Центер) у Оукленду/ Калифорнија, први центар у свету за уметнике са инвалидитетом. Током првих месеци у Центру, Џудит није била запажена са бојама. Цртала је петље и кругове, али је била толико незаинтересовани за стварање да је њена сестра размишљала да је испише. Међутим, неколико месеци касније Џудит је случајно открила часове текстилне уметности коју је водила гостујућа уметница Силвиа Севенти. Користец́и материјале који су јој при руци, Џудит је спонтано открила своју јединствену и радикално другачију форму уметничког изражавања. Док су остали студенти везли, она је вајала с невиђеним жаром и концентрацијом.
Њена посебна креативност је брзо препозната, и она је добила потпуну слободу да сама бира материјале. Узимајуц́и објекте које је проналазила (често их је крала од других људи у Центру) она би их увијала у пажљиво бирана обојена предива и тако стварала различите скулптуре разноврсних облика. Неке су личиле на чауре или делове тела, а други пак на тотеме. У недостатку говора, Џудит је разговарала са светом кроз своје скулптуре које, чини се, одражавју различита времена – разнобојни, тактилни свет њеног детињства; успомене и осец́ања везана за изолацију у државној установи, и изнад свега, њено близаначко искуство. Многи њени радови су објекти у пару; Очигледно да је њено близаначко искуство од суштинског значаја за њено стваралаштво.
Током последњих 18 година свог живота Џудит је страсно радила и створила је више од 200 скулптура, неке мале и интимне, а друге толико велике да је једва могла да их премести без помоц́и.
Прва изложба њених уметничких радова у 1999. години поклопила се са објављивањем књиге Џона Макгрегора – Метаморпхосис: Тхе Арт оф Фибер Јудитх Сцотт (Метаморфозе: Уметност од влакана Џудит Скот), детаљне студије која је допринела да њен уметнички рад добије светско признање.
Као и сама Џудит, њене скулптуре су веома индивидуалистичке и она је у почетку стекла славу као аутсајдерска уметница. Међутим, током времена, сваки фокус на њен инвалидитет је избледео да би на крају постао само фуснота у причи о светски познатој уметници.
Рад Џудит Скот је постао изузетно популарна у свету аутсајдерске уметност, њена слава је расла и музеји и галерије широм света организовали су изложбе и куповали њене радове за своје сталне колекције. Неки њени радови су продати за више од $15,000.
Џудит Скот је умрла у својој 61. години природном смрц́у у куц́и своје сестре у Дач Флету у Калифорнији. Надживела је свој животни век за више од педесет година.
Уметнички рад Џудит Скот и даље живи.
Радови Џудит Скот изложени су у сталним поставкама музеја у Паризу (Француска), Прагу (Чешка), Менхетну (Њујорк), Сан Франциску (Калифорнија), Чикагу (Илиноис), Даблину (Ирска), Оукленду (Калифорнија), Лозани (Швајцарска), Балтимору (Мериленд).
Редитељка Бетси Бајха из Сан Франциска је 2006. године приказала тридесетоминутни документарни филм Оутсидер: Тхе Лифе анд Арт оф Јудитх Сцотт (Аутсајдерка: Живот и уметност Џудит Скот). Исте године Лола Барера и Инаки Пенафиел приказали су документарни филм о Џудит Скот – ¿Qуé тиенес дебајо дел сомбреро? (Шта се крије испод шешира?). Скот Огден и Малколм Херн су 2009. године израдили документарни филм Маке који истражује животе и уметничке технике Џудит Скот и неколико других самоуких уметника.
У Центру за феминистичку уметност Елизабет А. Саклер у Бруклинском музеју тренутно је у току изложба радова Џудит Скот и биће отворена до 29. марта 2015. године. Холанд Котар у свом чланку објављеном у Њујорк тајмсу насловљеном Тишина упакована у елоквентне чауре – загонетне скулптуре Џудит Скот овако описује изложбу:
Скулптуре Џудит Скот стоје као велики, неотворени, вероватно неотвориви пакети, непознатог садржаја. У неким се назиру предмети испод слојева чврсто везаних жица, ужади и платнених трака: дечија столица, жичане вешалице, а у једном амбициозном примерку нимало прерушена колица за куповину. Неки радови указују на контуре музичких инструмената, оружја или алата. Вец́ина је неправилно окружена и прекривена плаштом у светлој боји предива. Сви су неименовани, изгледају као громаде упакованих поклона, мада је тешко проценити њихову тежину или сензацију коју изазивају на додир. Тешки или лаки? Меки или тврди?
Можете их све идентификовати као апстрактне скулптуре и ту се зауставити, мада то изоставља нешто витално: јасне доказе о раду руку и ума који плету линије и боје једнако циљано као изражајни потези четкице на слици. Али изражавајуц́и шта? Мистерија изазива спекулацију. Јављају се мисли о ритуалу и игри и слике из науке: гнезда, систем крвотока, нервна влакна. Тако се ствара веза са историјом уметности, укључујуц́и и историју уметности текстила, стару и нову , која је у великој мери проистекла из руку жена.
Текст припремила Вероника Митро
Izvor: http://zena.invalidnost.net/index.p…
4. РАДОВИ ЏУДИТ СКОТ
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 