Прети ли плам из неба ведра, Или се подигну вали, Једнога брода, ми два једра, Једним смо дахом дисали. Бура нам је жеље слила, Снови нам се сплели у час, Ал’ ћутећи судбина нас Цртом навек раздвојила. И кад ноћу дува југо, Док је небо тако тамно ─ Пламтећи да такне друго, Једном једру није дано. 1904. Инокентиј Аненски Препевао: Александар Мирковић
Још река не царствује, Но сињи лед она већ топи; Још се облак не смањује, Но пехар снежни сунце већ попи. Кроз притворена врата, чуј, Због сваког шума срцем гориш... Ти не волиш, ал веруј: Већ не можеш да не волиш... (објављено 1910) Инокентиј Аненски Препевао: Александар Мирковић
Шарена се хаљина мрешка
И блиста прашина бела —
Ни речи не треба, ни смешка:
Остани каква си била;
Остани неухватна, сетна,
Блеђа од јутра јесени,
Ко ива тужно свијена,
На мрежастом фону сени…
Минута — и ветар около
Лишћем ће шаре вајати,
Минута — и срце проснуло
Видеће, да то — ниси ти…
Остани, без речи, без смешка,
Остани, ко призрак знани,
Док шарена сена се мрешка,
Док се светли прах мекани…
(песма објаљена 1911. године)
Инокентиј Аненски
Препевао: Александар Мирковић
Постоји љубав што личи на дим;
Кад јој је тесно — тад се опије,
Вољу јој дај — она већ нестаје…
Бити дим — и вечно млад сасвим.
Постоји љубав — што личи на се̏н;
Дању крај ногу лежи и слуша,
Ноћу нечујно обујми ко душа…
Ноћ и дан — бити се̏н — али сљубљен…
Инокентиј Ф. Аненски
Препевао: Александар Мирковић
Ја волим то замирање еха
Бесног трка тројке у шуми,
И иза живахног, страсног смеха
Волим кад ме умор обујми.
Волим у зимско јутро нада мном
Сливање голубије таме,
Где је пламтело ватром пролећном
Румени се одблесак зиме.
Ја волим на бледом хоризонту
Кад се шири боја растопљена…
Ја волим све што у овом свету
Ни одјека ни сазвучја нема.
1906.
Инокентиј Ф. Аненски
Препевао: Александар Мирковић
Шта је срећа? Дим слова безумног?
На путу минута радости,
Где с пољупцем сусрета жудног
Слива се нечујно опрости?
Ил је она у јесењој киши?
Поврату дана? Дрхтају тела?
Блага кога се човек лиши
Због неугледнога одела?
Ти говориш… Ево, срећа куца,
Уз цветак приљубивши крила,
Но, трен — и горе су код сунца,
Неповратна, и светла, и чила.
А срцу, може бити, милије
Надувено, охоло знање,
Милије од бола који крије
У себи драго, отровно сећање.
(непознат датум настанка песме;
први пут је објављена 1911. године)
Инокентиј Ф. Аненски
Препевао: Александар Мирковић
Гледам у тебе равнодушно,
У срцу туге много нема…
Данас је загушљиво-мучно,
Ал сунце иза магле дрема.
Ја знам, чуваћу своје снове,
И сновима сам веран, — а ти?..
Ко непотребне жртве нове —
Умрли, падају листови…
Судба нас је слепа водила:
Бог зна да ли нас тамо има…
И, не смеј се док ходаш мила
На пролеће — мртвим листовима!
1903.
Инокентиј Аненски
Препевао: Александар Мирковић
Пред ноћ, када ми тешки умор
Отежа руку, заврши стих,
Пожелим да одем на одмор
У далеку шуму, манастир тих,
Где бих свакоме био слуга
И творевини Господњој друг,
И где борови шу̑ме укруг,
А бели снег њима вијуга.
А када нада мном зазвони
Медни зов сред таме све веће,
Да уроним у гранит хладни,
У истопљени восак свеће.
(непозната година настанка песме)
И.Ф. Аненски
Препевао: Александар Мирковић
Сред светова, у звезданом трептању
Само једне Звезде име понављам…
Не зато што сам љубио Њу,
Већ зато што сам са другима сâм.
И кад ме обузме сумња, рој стрепњи,
Једино Њен ми одговор треба,
Не због тога што Она светли,
Већ што ми са Њом светло не треба.
1909.
Инокентиј Аненски
Препевао: Александар Мирковић
Његова Савест га учини пророком и поетом,
Карамазови су у њему живели, и дуси зли, —
Ал оно што нама сјаји сада благим светлом,
То за њега беше — огањ паклени.
Инокентиј Аненски
Препевао: Александар Мирковић
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 