Метафизика – метафизички систем цивилизациских вредности као тобожњих историјских закона – не тежи (логички не може ни да тежи!) стварању и одржању неке заједнице (људи као личности, бића осећања солидарности), него – уместо те, моралне заједнице – да само одржи рационални механизам или апарат људских веза (механизам звани “заједница”), свеједно дали механизам локални или планетарно–империјални, магијски или научно-технички, али, свакако, уместо људске заједнице – механизам веза и моћи управо оно једино што је метафизика у стању да мисли, пројектује, оствари и одржи!
(Метафизика је логичан систем бездушне принципијелности! Не дао Вам Бог ни таквог дружбеника или сарадника, а камоли државника или патријарха-папу!)
Зато метафизику – данас идеологију света технике, језика и језичке (тобоже „националне“) „заједнице“ (тј механизма) – треба, као интелектуалну и психо-идеолошку муку, препустити Евро–Западу, томе Свету технике, јер ако је то и људска мука, она је „само“ метафизичка, тј. механичка, интелектуална, бесмисао, Камијев апсурд (откривен и јасно приказан почев од “Мита о Сизифу” до “Побуњеног (револтног) човека” данашњице!).
Излаз, дакле, није у самој револуцији (промени цивилизације), него тек у промени „система вредности“, у којем људско биће тражи – и налази – смисао само у осећању смисла, у тајни личности!
Дакле, НОВА, ЕВРО-АЗИЈСКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА ЗА КОЈУ СЕ ЗАЛАЖЕ НАЦИЈА ПРЕДСЕДНИКА ПУТИНА, мора да буде обновљена, васкрсла култура евро-медитеранска (литургијској заједници, дакле, самом Православљу усмерена).
Жарко Видовић, ЛИЧНОСТ – СМИСАО – ИСТОРИЈА (одломак)
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 