„Прави разлог за еутаназију у томе је што ми, заправо, не подносимо старе, не желимо чак ни да знамо да они постоје, зато их пакујемо на специјализована места, далеко од погледа осталих људи. Скоро сви људи данас сматрају да вредност једног људског бића опада упоредо с растом броја његових година; да је живот младог човека, детата још више, много, много вреднији од живота једне изразито старе особе; претпостављам да ћете се и у вези тога сложити са мном?“
„Да, слажем се потпуно“.
„Е, добро, то је један тотални преокрет, радикална антрополошка мутација. Наравно, како проценат старих у општој популацији не престаје да расте, и околности су прилично несрећне. Али има ту још једна ствар, много озбиљнија…“ Он опет заћута, па је размишљао још једно два минута.
„У свим претходним цивилизацијама“, рече коначно, „оно што је одређивало поштовање, то јест дивљење које је један човек код других могао изазвати, оно на основу чега се могла проценити његова вредност, био је начин на који се он понашао током целог свог живота; чак је и буржоаска част темељена била на поверењу, па макар то била и привремена категорија; да би се та част стекла, потребно је било читав век проживети часно. Кад сматрамо да је живот једног детета вреднији – иако никако не знамо и не можемо знати шта ће од тог детета постати, да ли ће бити паметно или глупо, да ли ће бити геније, злочинац или светац – ми заправо поричемо сваку вредност онога што у животу радимо. Наша херојска или великодушна дела, све оно што смо успели да постигнемо, наша остварења, наша достигнућа, ништа од тога нема више никакву вредност у очима света – а сасвим мало времена треба да сваку вредност изгуби и у нашим сопственим очима. Себи и другима тако ускраћујемо сваку мотивацију и сваки смисао живота; управо то и јесте оно што се назива нихилизмом. Одузети сваку вредност прошлости, садашњости у корист будућност, одузети сваку вредност ономе што је стварно да бисмо му претпоставили виртуелност смештену у неодређену будућност – то су симптоми европског нихилизма, и то кудикамо пресуднији од оних на које је Ниче могао да укаже – на крају крајева, сад би већ требало говорити о западном нихилизму, то јест модерном нихилизму, нисам сигуран да ће и средњорочно тога бити поштеђене азијске земље. Истина је да Ниче није могао да препозна феномен који се испољио много после његове смрти. Тако да ја, значи, у ствари нисам хришћанин; склон сам чак да мислим како је с хришћанством све то и почело, та тенденција да се помиримо са светом у датом тренутку, колико год тај свет неподношљив био, а у ишчекивању спаситеља и некакве хипотетичке будућности; прагрех хришћанства је, у мојим очима, нада.“
Мишел Уелбек, ПОНИШТЕНО, Booka, Београд, 2023.
Превео: Владимир Д. Јанковић
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 